SEBASTIAN

SEBASTIAN Davida Greenea, reditelja iz Britanije koji je i posle selidbe za Kanadu i SAD još neko vreme snimao holivudske produkcije u domovini, u vreme izlaska dočekan je mlako. Takva reakcija je razumljiva jer je reč o veoma atipičnom špijunskom filmu koji se bavi raznim stvarima i kreće se u raznim smerovima.

Dirk Bogarde igra blaziranog i sto posto posvećenog oksfordskog profesora koji razbija šifre za britansku tajnu službu. Pripadnik viših klasa, prihvata ga establišment uprkos ekscentričnosti ali u "običnom" životu se slabo snalazi. Vodi tim žena-šifrantkinja, od kojih se u jednu zaljubljuje, a jednu toleriše iako je levičarka sve dok se ne otkrije da je predavala informacije svojoj benevolentnoj organizaciji. Posle sloma i sumnji u sve i svakoga, povlači se iz obaveštajnog rada a onda se vraća kada sovjetski satelit kreće da emituje nejasan signal...

Špijunski milje jeste prostor u kom se priča dešava ali ovde nemamo dominantnu temu koja je vezana za špijunske intrige. Imamo zapravo dve - dilemu da li je najbolja prijateljica i saradnica glavnog junaka krtica, i zaplet sa satelitom u trećem činu. Međutim, ono što je glavna tema filma jeste transformacija glavnog junaka, njegov character arc i put koji prelazi u ovim okolnostima i u ovom okruženju.

Film dolazi iz produkcije velikog Michaela Powella, jednog od najvećih reditelja svog vremena i veoma je atipičan, ali Powellovo ime bi trebalo da probudi poverenje kod gledalaca. Međutim, lako mogu ostati razočarani koji - s pravom - očekuju neku mnogo konvencionalniju špijunsku postavku koja se i nagoveštava u prvom činu.

Priču filma napisao je Leo Marks a scenario Gerald Vaughan-Hughes, i predložak je veoma zanimljiv, uprkos tome što izneverava očekivanja i krši pravila. U tom izbegavanju da se u potpunosti zakače za bilo koji pripovedački zamajac iz domena žanra, scenaristi ipak stavljaju ogroman teret na reditelja i glumce da u pojedinim stagnantnim fazama pokrenu stvari.

David Greene režira sa puno stila i kao što je Dirk Bogarde briljantan u glavnoj ulozi (a naše naknadno znanje o njegovoj seksualsnosti daje svemu još zanimljiviji predznak) i njih dvojica čine da film bude stylish do iznemoglosti što mi se izuzetno dopalo. SEBASTIAN nije jedini film koji uvodi motiv kontrakukture i psihodelije u špijunac, i to radi na vrhunski način.

Plašim se da će kvaliteti SEBASTIANa zauvek ostati nepriznati kod onih koji, kako rekoh, s pravom, očekuju nešto konkretnije. Ipak, reč je o filmu koji je jako zanimljiv i zauzima važno mesto u istoriji žanra.

* * * / * * * *