ŠTERKIJADA

Igor Šterk je poznat po pretencioznim tretmanima različitih žanrovskih matrica u slovenačkom filmu, međutim, u najuspešnijim izdanjima on je svoju rediteljsku promašenost uspevao da prikrije nekakvim artom.

U filmu ŠTERKIJADA, on se poduhvata jednog ambicioznog zahvata u svakom pogledu, a to je biografski film o njegovom ocu, književniku i poznatom jedriličaru Juretu Šterku. U toj priči se dakle pojavljuje i sam Igor kao sin, i njegova majka, otac je glavni junak jelte, ali nažalost ono što dobijamo je istinski užasno.

U izvesnom smislu, perverzno je kako je neko uspeo da snimi ovako kretenski film o svom ocu, svojoj porodici i samom sebi. Tokom samog filma prevladava utisak da se Šterk, za početak, nije uopšte trudio. Film je izveden površno, nevešto, zbunjujuće. Sačinjen je od nekih scena koje bi trebalo da ilustruju njegove susrete s ocem u različitim epohama u kojima taj čovek zaista jako mnogo vrluda kao karakter, a nijedna od njih nije dovoljno supstancijalna da nam pruži bilo šta.

Pritom ovo nije radikalan film kao Boyleov biopic o Jobsu, ovo je prosto lenj film kom nije uspelo da nam izgleda pretenciozno.

Jure Šterk je bio zanimljiv čovek i zaslužio je da se o njemu snimi film. Čak i po ovom užasnom filmu mi možemo naslutiti da je on bio zanimljiv čovek. Međutim, ekranizacija koju je dobio ga nije dostojna, šta god da je bila autorova svesna ili nesvesna namera.

THE TELEGRAPH TRAIL

THE TELEGRAPH TRAIL režirao je Tenny Wright, veoma plodni filmadžija koji je radio na raznim pozicijama u ekipi.

Ovo je rani John Wayne iz 1933. i već se tu vidi njegova izvanredna harizma i energija. Međutim, film mimo toga ne nudi mnogo, pre svega zato što je zanimljivu priču prilično trapavo postavio u pogledu strukture.

Yakima Canutt se pojavljuje u ulozi Indijanca, a otkriva se i otkud Wayneu nadimak Duke. Ali, manje-više to je pored Waynea samog jedino zanimljivo što se može naći u ovom B-radu.

* * / * * * *

UGLIES

McG je u Netflixu našao ambijent gde je snimio neke od svojih najzanimljivijih filmova, oslanjajući se na žanrove koje bioskopi više ne žele.

UGLIES paradoksalno, kao YA adaptacija, iako je to bio žanr koji je istisnuo ove "dobre" kojima se McG bavi na Netflixu, takođe dolazi prekasno u ciklusu i možemo reći da je sada i ta vrsta filma nešto što preživljava zahvaljujući strimerima. Uprkos tome što serijal romana Scotta Westerfelda spada među pionirska dela YA literature, zapravo danas je prilično anahron, naročito u pogledu ekranizacije.

McG je toga donekle i svestan i to opravdava neke odluke koje je doneo ali ne opravdava činjenicu da je UGLIES naprosto slab film. Ako izuzmemo činjenicu da je ovo deklarativno neki YA worldbuilding a istovremeno kamerni film jer očigledno nema jak budžet i sve što je "prostrano" u filmu je nacrtano, i uprkos Covid looku sa malim brojem ljudi u kadru, ovo je i u pogledu priče oskudno.

McG svesno tretira sve one trope YA literature kao stvar "koju znamo", "koju podrazumevamo" i pokušava da napravi hemiju među junacima i da "živi" od nje, međutim, u tome ne uspeva jer su junaci naprosto skučeni idejnošću celog ostvarenja, skučeni tim kamernim ambijentima u kojima se stvari dešavaju iako CGI panorame iza njih sugerišu bogatstvo, skučen Covid produkcijom u kojoj nema ljudi u interakciji, konačno skučen cutom gde je sve ispričano u sat i po apsolutno neophodnih opštih mesta.

Otud, McG barem ne muči publiku proširenom, dvočasovnom verzijom nečega što je bezveze, ali ni to nije dovoljno da spase ovaj suvišan, i u svakom smislu siromašan film.

U ovom filmu je sve nekako "premalo" i McG barem "sportski" istrajava u tome da iz drenovine nešto izvuče. Ali u njoj ipak nema ničega.

Da je ovo snimljeno kao pilot za CW, verovatno bi zasluživalo pohvale. Ipak, i kao film za striming, ne može da ih dobije.

* 1/2 / * * * *

ZBUDI ME

ZBUDI ME Marka Šantića je prilično zanimljiva, svedena, problemska melodrama o mladom čoveku koji posle "nesreće" doživljava amneziju i vraća se u dom koji jedini poznaje, to je majčin stan u Jesenicama. Međutim, majka ga jedva prima u kuću, vremenom saznaje od brata da je zapravo pre nekoliko godina on iz Jesenica pobegao na Bled posle nekakvog incidenta.

Postepeno on rekonstruiše šta je incident a zatim otkriva da mu je i brat na putu da upadne u sličnu nevolju, i da je suština u hate crimeu počinjenom prema lokalnim muslimanima iz Bosne.

Dakle, ZBUDI ME je poslovenčen rimejk AMERICAN HISTORY X. Naravno, Šantić nije Tony Kaye, ne pravi ni vizuelno ni glumački ni verbalno uzbudljiv film. Međutim, Ivan Zadro kao direktor fotografije, ko-scenaristi Sara Hribar i Goran Vojnović koji su pisali ovo sa Šantićem, i Jure Henigman pre svih u glavnoj ulozi, ulažu veliki napor da ovaj film ima svoj identitet i integritet.

Otud, ZBUDI ME ostaje nenametljiva priča o starom problemu koji dobija nova lica. Amnezija je dobro iskošrićena kao način da čovek zaboravi svoj greh, ali možda i to da se iskupio i postao bolji. Nije izvedena naivno iako veoma dobro funkcioniše u okvirima priče. Naizgled digresivni odnos sa partnerkom glavnog junaka koje se on ne seća je vrlo dobro uklopljen i čini sada integralni deo celine.

Šantićev film nije slow cinema ali ne žuri nigde. Međutim, ako imamo u vidu komociju srednjeevropske arty melodrame, dosta toga uspeva da upakuje u osamdesetak minuta efektivnog trajanja.

ZBUDI ME je vrsta evropskog disciplinovanog festivalskog filma kraćeg dometa u kom su Slovenci veoma uspešni i ovo je jedan primer za to.

* * * / * * * *

ONCE A VALENTINE

Javon Johnson snimio je film ONCE A VALENTINE, kao pokušaj da publici ne samo na nivou priče, već i celog žanra, izvuče tlo pod nogama, ali mu u korist ne idu dve stvari - film ima mali budžet a on ima nedovoljnu veštinu da to prevaziđe, to jest on nema umeće da istu priču prevede iz žanra u žanr, i "proda" nam tako nategnutu konstrukciju koju je osmislio.

Johnson je verovatno mislio da će snimiti indie senzaciju, ali ono što smo dobili, nažalost, jeste samo jedan od onih očajnički snimljenih američkih low budget pokušaja, sa kojima na kraju ne bude ništa.

FATHER WAS A FULLBACK

John M. Stahl je bio legenda Poverty Row ere i vodio je Tiffany Studio posle čije propasti je radio za mejdžore, gde je zabeležio jedan fijasko za MGM ali i kontinuiranu karijeru u mnogim od njih.

Za Fox je snimio pred kraj karijere film FATHER WAS A FULLBACK, jednu vrlo efikasnu, duhovitu, odlično igranu i mišićavo izvedenu komediju u kojoj glavnu ulogu igra Fred MacMurray, kao koledž trener američkog fudbala koji je pre smenom na poslu, i sa porodicom izbezumljenom ćerkinim pubertetom kod kuće.

Te dve muke se ukrštaju, a koincidencije i pehovi staju na put svakom njegovom rešenju.

U ovom filmu starom dobrih 75 godina, humor je očuvan, pa čak i inscenacija iako svedena funkcioniše i ima dinamiku prihvatljivu savremenom gledaocu.

Fred MacMurray je moj favorit, jedna tiha i nenametljiva zvezda, spremna da se i ovog puta žrtvuje za tim i devirilizuje za potrebe priče u kojoj igra oca.

Samo je entropija bogate holivudske produkcije sprečila da ovaj film bude i danas ubeležen kao mali klasik.

* * * / * * * *

ZENOBIA

ZENOBIA Gordona Douglasa je još jedna saradnja ovog reditelja sa Stanliom i Oliom i nažalost ni u ovom filmu iz 1939. godine nije se desila magija. Zaplet pokušava silom da izmami smeh i ne uspeva uprkos Douglasovom pokušaju da stvari održi energičnim.

* 1/2 / * * * *

JAMA

Da nisam gledao LONGLEGS nedavno, lakše bih se latio neke formulacije da "odavno nisam gledao neki ovako loš horor film" i sl. ali JAMA Dejana Baboseka je nešto što je zbilja dobro poznat vid lošeg horora kakav prosto odavno nisam sretao. Ali, nisam sretao zaista jako dugo ovako loše horore, što ne znači da ih nema nego da ih nisam gledao.

JAMA je film koji je u značajnoj meri nevešto izveden, da ne kažem diletantski. Nisam siguran da postoji namera da se sakrije iza nekog trash koncepta ali opet i ako ima toga, nije to izvedeno ubedljivo. Dakle, film je u značajnoj meri nevešt.

Zatim, ima relativno jednostavnu premisu o dvoje prevaranata - ubica kojima jedna žrtva "oživi" i krene da im se sveti, međutim onda film odlazi u smeru nekog halucinogenog, pazolinijevskog maltene dešavanja, a na početku se citira i Jodorowsky - premda ne prepoznajem ovde njegov tip halucinacije.

Dakle, Babosek želi da bude exploitation ali hoće sve malo da poškropi i artom, pa je rezultat kad se spoji sa neveštinom vrlo sličan nekom italijanskom hack jobu koji želi da to što je dosadan i budžetski deficitaran prekrije artom ali ne može - a ovde je to još teže jer Babosek nema tu praksu, nema taj razrađen rukopis.

Stoga, JAMA ostaje na nivou nekog alternativnog, amaterskog, niskostručnog pokušaja čak i za prilično diskutabilne, da ne kažem niske standarde slovenačkog horora u kome se javljaju naslovi poput VARUHA MEJE i IDILE.

SAMO KAD SE SMIJEM

SAMO KAD SE SMIJEM Vanje Juranić je problemski film o nasilju nad ženama.

Postupak je vrlo pretenciozan. Od prvog kadra čekamo da se desi nešto "važno" i kad krene da se dešava to "važno", onda film u neku ruku "dođe na svoje", ali se isto tako Slavko Sobin odvrne na trojku i nažalost izgubi kontrolu nad svojom igrom.

Ono gde Vanja Juranić zaslužuje pohvale jeste uglavnom dobro iskorišćeni minimalizam u kadriranju, sa dosta uspelih statičnih kompozicija ali i sa pokretima kamere koji su dobro uklopljeni u celinu i ne remete koncept. Isto tako, Tihana Lazović unosi maksimalan trud da iznese glavni lik i pomaže osnovnom kvalitetu filma a to je da pokaže kako je reč o braku u kom postoje problemi, nezavisno od erupcija nasilja, tako da ovde nemamo kliše o jadnoj bespomoćnoj ženi koja radi sve kako treba a muž je iz čista mira maltretira već imamo problematičan odnos u kom psihopata pronalazi povode za nasilje, ali u njemu odlazi vrlo brzo u neke sfere koje se ne mogu situaciono pravdati.

Vanja Juranić i Elma Tataragić nisu u stanju da naprave scenario koji može dobro da zahvati sve slojeve problema i zato se drže samo jednog isečka, pa ipak ono gde je film najtanji jeste upravo ključni naturalistički aspekt a to je pritisak okoline da junakinja ostane u braku gde je izložena nasilju.

Ovo nije film izrazite idejnosti ili inventivnosti i maksimalno eksploatiše aktuelne društvene probleme bez mnogo veštine da ih u potpunosti obradi. Ali, isto tako u izrazu je jednostavan, pokušava da bude moderan, i imajući u vidu kako takve priče izgledaju inače, ovo je ipak osveženje.

Radovao sam se da vidim Slavka Sobina u izazovnoj ulozi ali nažalost stekao sam utisak da su ga serije udaljile od ozbiljnijih zadataka, pa se nadam da će se to u budućnosti promeniti.

* * / * * * *

HOT ENOUGH FOR JUNE

HOT ENOUGH FOR JUNE Ralpha Thomasa je ekranizacija romana Lionela Davidsona i percipirana je kao parodija špijunskog filma, prevashodno Bonda. Scenario je pisao čuveni Lukas Heller koji je pisao razne važne Aldricheve naslove ali i temeljni naslov ovog žanra, IPCRESS FILE.

Dirk Bogarde u glavnoj ulozi je sjajan. Kada vidite Bogardea u jednoj par excellence mejnstrim ulozi, postaje jasno koliko je hrabra i samoubilačka bila njegova odluka da ne ode u Holivud ako je uslov za to da se pravi da je strejt. U ovoj ulozi, opet vidimo Bogardea sa jednom čarobnom harizmom. Problem je samo u tome što kao ostatak filma - nije naročito smešan.

HOT ENOUGH FOR JUNE je parodija koja nažalost ima problem u tome što nije baš parodična, ne vrši neku krupnu dekonstrukciju žanra, osim što kreće iz direktnog zezanja Bonda a onda se okrene nekim opštijim špijunskim tropima.

S druge strane, HOT ENOUGH FOR JUNE ima u sebi i dosta nekih konvencionalnih situacija iz špijunca, čak je na granici da u nekim segmentima bude i napet film, ali opet nije jer - nije ni pravljen da bude takav.

Na kraju, maltene, jedino što podseća da bi ovo moglo biti parodija jeste prolog koji je direktno zezanje Bonda - u formi scene koja, pogađate, NIJE SMEŠNA.

Kad se podvuče crta, HOT ENOUGH FOR JUNE deluje najpre kao hendikepirani, neuspeo špijunac, svakako pre nego neuspela parodija. Ipak, bio mi je zanimljiv za gledanje. Ralph Thomas se potrudio a Dirk Bogarde i Sylvia Koscina su uvek magnetičan par.

* * / * * * *

JORGOVANI

Siniša Cvetić je ostvario celovečernji debi sa filmom USEKOVANJE koji bi se najbliže mogao definisati kao srpski odjek američkog indie filma. Otud je veoma zanimljivo da nam je u svom drugom igrenjaku JORGOVANI ponudio punokrvni komercijalni film, i to onog najređeg formata - komercijalni film koji snima reditelj sa umetničkim renomeom u kome takođe postoji izrazita autorska dimenzija.

U izvesnom smislu ona je vidljiva čak i po nekim postupcima, recimo USEKOVANJE se dešava u toku slavskog dana u jednom domu a JORGOVANI se dešavaju u toku jedne večeri na dodeli nagrada i partiju za nagrađenu ekipu koja potom usledi. U oba filma Cvetić i scenarista David Jakovljević drže jedinstvo vremena, mesta i radnje, što je veoma zanimljivo.

U tom pogledu, JORGOVANI dele izvesnu vizuelnu monotonost sa USEKOVANJEM, ali ona ne proističe iz toga što se sve dešava na jednoj lokaciji, čak naprotiv, i sam objekat je dosta dobar, i način na koji se priča vizuelno vodi kroz kadriranje je dosta sugestivan, pa i propulzivan. Veći je problem sama produkcija gde je drugi plan pun statista veoma skromnog izgleda i ne može da isprati bogat prvi plan u kom su naše najpopularnije zvezde koje jelte nisu tu slučajno. Na svu sreću, srpska publika produkcionu nesavršenost oprašta komercijalnom filmu i to što stvar nije urađena produkciono do maksimuma nije smetalo izuzetnom rezultatu filma.

Cvetić se u JORGOVANIMA dohvata jedne forme prema kojoj imam strašnu averziju a to je satira kinematografskog miljea koju pravi mlad autor koji još uvek nije proveo dovoljno vremena u njoj. To nije pitanje pukog iskustva jer naša kinematografija je groteskna čak i onima koji je ovlaš pogledaju iz daljine, već naprosto jedne dubine sagledavanja njenog užasa.

Otud, Cvetić sve bazira na tipskim likovima, i tipovima se namerno poigrava, ne gradi prave karaktere, i to je legitiman komediografski postupak. Naravno, film bi bio verovatno zanimljiviji da se bazirao na likovima koji su karakteri, i za moj ukus je baveći se "tipovima" nedovoljno smešan - iako bi baš zbog tog izbora u karakterizaciji trebalo da bude direktniji.

Međutim, film je promišljen, i uprkos tome što se bavi tipovima i ni u čemu nije preterano inventivan, nije glup.

JORGOVANIMA se najpre može prebaciti što ne odlazi dublje u dekonstrukciju sveta naše filmske industrije, ali ne samo nje kao jednog iritantnog lokalnog fenomena nego uopšte teme fikcije, stvarnosti, glume, privatnog života itd. i tu ima raznih ključeva gde se moglo ići. Dakle, ovo nije ni ENTOURAGE. a nekmoli Charlie Kaufman, međutim, za nešto što je naizgled površan zahvat, Cvetićev film je zapravo prilično inteligentan, efikasan i kad je neophodno - efektan, a u najvažnijem momentu emotivan.

Dekonstrukcija vlastitih televizijskih persona kojoj pribegavaju Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić nije duboka, niti suštinski provokativna, ali pokazuje jednu jako bitnu stvar - podseća nas da su njih dvoje zapravo jako dobri glumci - a to mi maltene ni ne znamo jer su od početka karijere ušli u mašinu nekih sadržaja koji su od njih tražili dosta ali ne i sve ono što mogu da pruže. Dok smo za Slobodu Mićalović još i imali priliku da vidimo kako je zablistala kod Kusturice, za Bosiljčića nismo dobili tu priliku, i čini mi se da JORGOVANI to jesu, i to na jedan subverzivan način. Naime, njegova uloga ovde je toliko effortless a u stvari drugačija da mnogi neće ni shvatiti koliko je on iskoračio iz "zone komfora" i pritom ostao zvezda. Isto važi i za Mimu Karadžića.

Film ima neke viškove, neke komične zahvate koji su meni remetili smisao priče (grbavac poslužitelj, dete brainiac u jednom odbojno starmalom ključu) i što je najgore iskoračivali iz stilizacije. Međutim, to sve na kraju nije previše važno.

Cvetić i Jakovljević su ovim filmom uspeli da uspostave razumevanje sa publikom. Film je mogao biti drugačiji, ovakav kakav je mogao je biti savršeniji, svašta je moglo biti drugačije, i u redu je da se to zna. Međutim, suština je da imamo dva mlada autora koji su iz respektabilnog problemskog filma iskoračili u komercijalni i doneli nešto autorski u njega, i podsetili nas da neki ljudi koje uzimamo zdravo za gotovo u stvari znaju više nego što mislimo. I to je u stvari ključno.

* * 1/2 / * * * *

REBEL RIDGE

Jeremy Saulnier je delovao kao perspektivan reditelj američkog indie žanrovskog filma, i u svom drugom ostvarenju BLUE RUIN, produžio je simpatične korene iz svog debija, do jednog višeg nivoa koji je mogao biti tumačen kao odskočna daska.

Imajući u vidu koliko je teška situacija za "mali" žanrovski film koji ipak ne može da nastaje na mikrobudžetu, delovalo je sjajno kada je posle svog trećeg filma GREEN ROOM - koji me je veoma razočarao uprkos sjajnoj premisi -  našao utočište kod Netflixa.

Saulnierov sledeći film bio je preglomazan pokušaj da snimi sve što je ikad želeo. Bio mu je to drugi promašaj za redom, ali opet, moglo se barem analitički dokučiti odakle proizlazi problem tog filma.

REBEL RIDGE je sličan u tom smislu što se prepoznaju šavovi po kojima je sklopljen, lako se prepoznaju uzori i paradigme kojima je Saulnier bio inspirisan. Međutim, ovde nema tog opravdanja da se eto reditelj dokopao uslova pa snimao sve što mu padne na pamet.

Kada su krenuli problemi, i kada je John Boyega enigmatično napustio snimanje, a onda zbog rasporeda ispao i James Badge Dale, postalo je jasno da se nešto čudno dešava oko REBEL RIDGEa. Boyegin odlazak je bio u najmanju ruku čudan, delovalo je da su privatni razlozi uzročnik ali se onda ispostavilo da ipak i neka kreativna senka tu vreba. Danas vidimo da je Boyega pokazao vrhunsku lucidnost napustivši ovo.

Isto važi i za Dalea, koji je doduše radio Saulnierov prethodni film.

REBEL RIDGE je kao Zahler za siromašne, kao BRAWL IN CELL BLOCK 99 sa sve Don Johnsonom, i bez mašte i glumačkog autoriteta jednog Vincea Vaughna pa i Uda Kiera.

Ovde imamo taj pokušaj da se exploitation film iz sedamdesetih tretira smrtno ozbiljno, sa sve onim detaljnim prikazima radnih procesa, digresijama koje treba da iskorače u svet žanrovskih elipsi i pokaže nam ono što inače ne vidimo.

Ali, rezultat najčešće biva taj da se složimo sa onima koji koriste klasične elipse, i prihvatimo da je tako bolje. Ovaj film je toliko spor i neefikasan da prosto deluje kao da nije izmontiran do kraja. Pritom, uz sve silne pokušaje da bude kreativan i atipičan, ima jednu maltene superherojsku dimenziju - junak svoje protivnike ne ubija, kao da je Batman. On ih prebije, povredi, pravi haos na sto načina, ali ne ubija - to ne.

Već to samo po sebi je neverovatno naivno.

Najzanimljivija scena nažalost kao da je uzeta iz Zahlerovog playbooka, odnosno iz elipse u BRAWLu.

REBEL RIDGE je zamišljen kao jednostavan film, sa malo likova smešten u jednoj varošici sa velikom tajnom koja seže do same suštine njenog opstanka. Sve to nažalost postaje razvodnjeno, banalno, a i zaboravi su nekontrolisanom trajanju.

Saulnier pokušava da unutar scena bude inovativan, i to je dobra intencija, ali mahom ne uspeva, otud je kraj skandalozno antiklimaktičan iako proističe iz jedne relativno masovne akcione scene u kojoj se puca ali se ne ubija.

Saulnier posle simpatičnog  debija i obećavajućeg drugog filma, snima već treći promašaj što se mene tiče (iako je kritika bogznakako prihvatila REBEL RIDGE). U ovom filmu on pokazuje da mu je srce na pravoj strani ali da se previše troši u pokušaju da izmeni lice žanrovskog i exploitation filma jer zapravo nema ništa novo da ponudi.

* 1/2 / * * * *

BORN AT HOME

BORN AT HOME sam gledao u svojstvu nekakvog australijskog dokumentarnog filma, u sklopu nekog festivala. Jedino luđe od toga da je ova televizijska emisija koja promoviše koncept porođaja kod kuće ušla u selekciju, jeste to da su je autori uopšte poslali na bilo kakav festival.

GIRL RUSH

GIRL RUSH Gordona Douglasa je RKO B-film, urađen sa dosta energije i sa solidnim tempom, o dvojici šoumena iz putujuće trupe koji obećavaju koleginicama da će otići nakratko i pronaći zlato kako bi održali svoj posao i uneli neke prihode u posao koji već neko vreme ne ide dobro.

Zlatna groznica je na vrhuncu, i njih dvojica se lako umešaju u razne prevarante i odmetnike, te odlučuju da prosto ukradu tuđe zlato, ubeđeni da ih neće naći.

Međutim, kada banda koju su opljačkali pronađe celu trupu, pridružuje im se, i tenzije rastu.

Film je neprekidno dinamičan i zanimljiv ali nažalost humor prosto ne uspeva baš uvek. Samim tim i pažnja gledalaca opada. Na kraju, jedino što zaista pamtim je par plesnih numera, solidna fotografija i Robert Michum kao jedan od odmetnika.

* * / * * * *

GILDERSLEEVE'S GHOST

Gordon Douglas je režirao od prvog do poslednjeg filma o Gildersleeveu.

GILDERSLEEVE'S GHOST je zamršena komedija u kojoj Gildersleeve ide na izbore a konkurenti žele da mu smeste da je lud tako što će naterati na njega da ga progone duhovi i gorila oslobođen iz zoološkog vrta.

Premisa je komplikovana i realno neubedljiva, ali humor koji se izvlači iz nje je prilično efektan tako da na kraju priče, funkcija ovog B-filma je ispunjena. Ipak, imajući u vidu da su drugi filmovi ipak imali manje prenaglašene i ubedljivije premise, logično je reći da je ovo verovatno najslabiji film u serijalu, ali verovatno ne i najmanje smešan.

* * 1/2 / * * * *

THE PREMIERE

Jon Silver je jedan od onih američkih filmadžija koji pokušava da se za svoje mesto izbori sam, niskobudžetnim i maltene nebudžetnim pokušajima.

THE PREMIERE je njegov novi pokušaj da nešto postigne, komedija o mladom reditelju koji pravi premijeru svog novog nezavisnog filma u bioskopu rodnog gradića i svim mogućim preprekama koje na tom putu ima.

Silver nažalost ni u ovom filmu nije uspeo da prevaziđe sva produkciona ogrnaičenja i pokaže neku genijalnost u neuslovima.  

LICEM U LICE

Slavoj Žižek je ima o duhovitu ali ne sasvim tačnu teoriju o tome kako je blue collar radnika u američkom filmu jedino moguće videti u tajnom gnezdu negativaca u Bond-filmovima, kako vrše završne radove oko mašine koja će uništiti svet. Pozicija radnika, ili u širem smislu zaposlenog čoveka, u jugoslovenskom filmu ima u sebi tri osnovne forme ali i faze, rani period kinematografije koja donosi entuzijazam oko emancipacije i industrijalizacije, zatim period Crnog talasa kao prostor koji naseljavaju ljudi bez profesije ili osobe čije je zaposlenje osnov situacione depresije jer je užasno u svakom pogledu, i konačno, da se poslužimo Dimitrijevićevom definicijom - period "potrošenog socijalizma" u kom su konzumerizam i privredna neefikasnost pretvorili radnika u neproduktivnog parazita čega je i sam svestan i to vrlo često služi za razonodu publike.

Malo gde su prikazi recesije i propasti jedne privrede bili osnov najkomercijalnijeg bioskopskog žanra kao kod nas, kada je pre svih Siniša Pavić postao svojevrsni "pesnik potrošenog socijalizma". Možemo reći da je kolaps jugoslovenske privrede ispraćen smehom a da je njena izgradnja ispraćena uzbuđenjem i problemskim pristupom.

LICEM U LICE Branka Bauera je problemski film iz 1963. godine, snimljen po scenariju Bogdana Jovanovića, jednog od ključnih scenarista jugoslovenskog filma šezdesetih. 

Film je u svakom pogledu zanimljiv i možda je njegov društveno-kritički aspekt najmanje interesantan iako se nameće kao ključni jer takvih filmova je u našoj kinematografiji bilo dosta. Tema preduzeća u kojima rukovodstvo usled slabosti karaktera ili organizacije proizvodi probleme bila je prisutna u dosta jugoslovenskih filmova, a neke od njih je pisao baš Bogdan Jovanović. Neki su u svom pristupu bili hawksovski, kao radovi Živanovića i Nanovića a neki vrlo sofisticirani i egzistencijalistički kao ovaj Bauerov.

Jovanović gradi dve slike koje su veoma bitne za ovaj film, i koje čine njegov kvalitet odnosno nedostatak. Jedna slika je veoma životna, ubedljiva i prikazuje ljude sa slabostima koji su izopačili partijsko-radničko upravljanje radnim organizacijama, sa fokusom na psihiološki profil junaka. U prikazu te dimenzije, Bauer i Jovanović koriste neke vrlo zanimljive tehnike, na filmsko-literarnom planu, pre svega krupne planove koji uvode rešenje sa unutrašnjim monolozima u kojima se iznose dileme junaka, a zatim i veoma vešto i propulzivno postavljene flešbekove, estetski savršeno uklopljene u postojeću sinestetičku postavku filma.

U tom prikazu slabosti i krize koncepcije radničko-partijskog rukovođenja, Jovanović u literarnom pogledu dostiže zaista vrhunske domete egzistencijalističke drame. Zahvaljujući Bauerovom rediteljskom umeću, ona se umesto tipične polemičke drame što je obično ishod egzistencijalističke drame pretvara u prvoklasnu angloameričku dramu svog doba, u pisanom tekstu izgleda kao Sartre ali u izvedbi dobija glumački žar sa kojim je igran Tennesee Williams i stvara se dodatna humana dimenzija.

Druga slika je naravno deus ex machina sposobnost sistema da se koriguje i ostvari superiornost tog partijsko-radničkog koncepta. Dok bi se manje ubedljiv aspekt filma u tom domenu mogao olako pripisati tome da Jovanović nije dovoljno vešt da podjednako lako proda laž kao što je vešto oblikovao istinu, moramo uvesti još jednu dimenziju tehnike drame u diskusiju. Dakle, da, sasvim je uverljivo pomisliti prosto da je zalog postojanja ovog filma bilo to da ipak na kraju sistem pokaže snagu samokorekcije i da je taj deo "nakalemljen" na celinu. Međutim, ovde dolazimo do pitanja "dramaturgije destrucije" i "dramaturgije konstruktivnosti" gde je prosto svaka vrsta razaranja, propasti, sukoba dramski potentnija od sloge, izgradnje. Veoma su retki uspešni filmovi o uspešnoj kreaciji, o izgradnji nečega i sl.

Rekao bih da ovde imamo ipak dva razloga zašto film LICEM U LICE u prikazu samo-popravke odnosno regeneracije sistema ne funkcioniše i da je pretpostavka isključivo ideološke naravi ipak redukcionistička.

LICEM U LICE uprkos toj manje ubedljivoj deonici ipak ostaje jedan od veoma značajnih filmskih prikaza radnih odnosa u SFRJ i jedan veoma uspeo, rekao bih čak internacionalno relevantan, primer "courtroom drame" jer iako je u pitanju partijski sastanak, zapravo je reč o suđenju. Ako imamo u vidu da su baš suđenja jedna od omiljenih okosnica egzistencijalističke drame pa i retorike socijalističke dramske produkcije, konačno dovedena do paroksima kod Brechta, Bauer je tu često raubovanu formu, ponajbolje formulisao.

* * * / * * * *

POSLEDNJI STRELAC

Jedan od mnogih problema srpske kinematografije jeste neprekidno snimanje pionirskih projekata posle kojih se ne uspostavlja kontinuitet. Poslednjih godina su neke od formi uspevale da dođu do kontinuiteta ali i dalje imamo te slučajeve da se nešto po prvi put radi kod nas i da stižu filmovi kojima naprosto nedostaje produkcione a i autorske, pa i izvođačke prakse, da bi se mogli sagledavati na jedan način u kom nema gledanja kroz prste.

Dok je kriminalistički, pa u izvesnom smislu i akcioni žanr, dobio određenu vrstu kontinuiteta u bioskopima zahvaljujući gangsterskoj sagi JUŽNI VETAR, posle kog opaljenje pištolja pre kamerom više nije misterij biblijskih razmera za filmsku ekipu, i gde svi zajedno mogu da isprate zadatke, od priprema do post-produkcije, snimanje B-filma sa akcionim pretenzijama ipak jeste izazov.

JUŽNI VETAR je ipak A+ produkcija za naše uslove, strani projekti tog tipa koji se snimaju kod nas i dalje srazmerno puno koštaju i iziskuju angažman stranih stručnjaka ako ne želimo da se snimi snuff film, tako da autohtona srpska B-produkcija jeste novina.

U tom pogledu, POSLEDNJI STRELAC jeste pionirski rad za našu kinematografiju i kao takvom mu se mora progledati kroz prste, ali ne previše jer osnovni elementi u njemu obećavaju.

Ono što je osnovni problem filma, u kom je sve na neki način problem, jeste pre svega produkcioni. I to više nije pitanje novca već pre svega odnosa. Naime, niskobudžetni film nije samo finansijsko-izvedbena stvar već mentalno stanje. U ovom filmu niskobudžetna produkcija poprima formu psihoze. Film je silom vezan za nekoliko enterijera kao temeljne lokacije i uprkos tome što scenaristi pronalaze način da to opravdaju i da to, na kraju krajeva ne smeta, za tim nije bilo potrebe. Naime, film opet hteo-ne hteo ima neke scene u eksterijeru i one su - paradoksalno - mahom potpuno nevažne, recimo simpatična vinjeta glavnog junaka sa decom koja zarađuju džeparac muzicirajući na ulici. 

Otud, Darko Nikolić radi zapravo veoma dobar posao u realizaciji ovog filma jer sve izgleda kao da je morao da režira sa džakom od pedeset kilograma na leđima, i da se ipak izborio da u ovoj niskobudžetnoj maniji napravi koliko je moguće nešto dinamično i raznovrsno. Nažalost, ono što ovoj priči nedostaje, to su napetost i akcija, pošto ovakav sadržaj prosto jako teško može da opstane bez toga. U izvesnom smislu POSLEDNJI STRELAC podseća na pornić složen samo od dramskih uvoda u scene seksa, ali bez scena seksa. I Darko Nikolić zaslužuje pohvale što se i u tome snašao pa film i ovakav kakav je može da se podnese.

Scenario koji potpisuju Branislav Janković i Maja Todorović, verovatno dodatno "obogaćen" vizijama glumaca na snimanju je u stvari najinteresantniji aspekt ovog filma. Naime, čini se da su producenti, scenaristi i sam reditelj shvatili da će scenario u ovim okolnostima igrati važnu ulogu. I napravili su predložak koji je u svakoj sceni jezgrovit u dijalozima, pokušava da bude duhovit, pokušava da nema prazan hod, i kad se ono što se priča poklopi sa glumcima, to funkcioniše.

Glumci su odlično izabrani, Nenad Jezdić je zaista domaćinski preuzeo zadatak da iznese glavnu ulogu Službinog asasina koji deset godina od suprugine smrti od bombe namenjene njemu i sam ulazi u terminalnu fazu teške bolesti, Nataša Marković kao komšinica sa tajnom, Miki Krstović kao negativac iz sveta kriminalne dijaspore i Miloš Timotijević kao kum glavnog junaka koji do kraja filma mora pokazati da se kumstvo najbolje servira hladno. Ovo je jedna kompaktna ekipa koju je Nikolić motivisao i tonizovao da se sve izvede i prava je šteta što vrlo bitnu rolu igra neka osoba koja je potpuno zalutala na ekran, čime se nažalost sve ono što je ekipa uspela da izgradi ozbiljno degradira. Angažovanje nekih potpuno levih ljudi iz nekog interesa jeste tradicija B-filma, to je njegov temelj, bez toga ga maltene i nema, ali ovde je nažalost glumačka A-ekipa time ozbiljno degradirana uprkos evidentnom trudu.

Sama priča nema neku žanrovsku inventivnost, krećemo se okvirima dobro poznatih raubovanih klišea, sve je glupo taman koliko treba za datu vrstu filma, ali isto tako da ima budžeta, lokacija i akcije, bilo bi za klasu pametnije i dve klasie življe od ČETVRTOG ČOVEKA. Pre nego što se veliki protivnici klišea i ofucanih žanrovskih zapleta obruše na ovaj film, bitno je naglasiti da ga ovakva vrsta zapleta zapravo identifikuje. I da je ovo sad neka mala pametna žanrovska priča, to ne bi bio tako evidentno B-film koji pokušava da imitira A i to je ovde najveća draž barem za mene.

Jedina krupna zamerka scenariju, kome se može dati beskrajno puno zamerki i zato je idealan za ovaj eksperiment, jeste zapravo to što je glavni junak previše fokusiran na to da se dopadne osobama u svojoj okolini, ako imamo u vidu njegovu situaciju. Premisa nam govori da bi on sada morao biti Old Man Riggs, dakle dozvoljeno je da ima smisao za humor ali ne da bude žovijalan i da koketira. Ovako imamo čoveka koji pola vremena želi da umre, a drugu polovinu vremena započinje neke potencijalno nove živote i to prosto nema nikakvog smisla, naročito jer je sasvim dovoljno duhovit kad je u toj fazi opraštanja sa okolinom.

Jedina druga bitna zamerka je da se mogla vršiti inverzija nekih situacija unutar scena kako bi se unutar opšteg klišea desila subverzija, ali to je sad već neki novi nivo kreativnosti autora B-filma koji kod nas treba da se dostigne.

Od cele ekipe koja je ovo radila, jedina istinski B-figura jeste književnik Janković koji je u Laguni neki trećerazredi Dejan Stojiljković. Dakle, on je i u svom osnovnom poslu B-faca, svi ostali su A, i zazlužuju pohvale da ovaj posao nisu potcenili, pa ne čudi da je ovde poneko od njih, recimo Darko Nikolić, pa možda i Nataša Marković zapravo ostvario možda i najbitnije filmsko ostvarenje.

Darko Nikolić je u izvesnom smislu možda i pokazao jedan trik u kom naši reditelji mogu da kompenzuju budžetske nedostatke u budućim B-radovima. Naime, uprkos tome što je scenario bez ikakve dileme po svom stilu postavljen kao američki film, ali bez akcije, dakle, hendikepirani američki film. Nikolić uspeva da ga zaodene malo u ruho onih starih francuskih krimića u kojima se ne dešava ništa zanimljivo koji su na neki način veoma uticali baš na kurikulum naših filmskih škola jer su u njima profesori iz starih vremena prepoznali neznalice slične sebi. I sad taj defekt iz filmskog školovanja odjednom postaje prednost, čime se može objasniti kako ova vrsta filma može da se gleda a da nema akcije. Otud, ne može se dovoljno naglasiti koliko veliku je ulogu odigrao Nikolić, naročito jer on ipak vlada tehnikom vođenja priče i sposobnošću da snimi nekoliko kadrova za redom koji se mogu spojiti, čega kod ovih Francuza uglavnom nema.

B-film je prosto previše jaka struktura da ga čak i srpske A-filmadžije ne mogu upropastiti.

* * / * * * *

GILDERSLEEVE ON BROADWAY

U trećem Gildersleeve filmu, Douglas ima solidan farsični materijal. GILDERSLEEVE ON BROADWAY govori o proleću, kad su svi zaljubljeni a Gildersleeve se sveže verio, ali mora da piajeljem apotekarom da otputuje u Njujork i pomogne u pokušaju da ne izgube dobavljače lekova.

Za Gildersleeveom polazi i njegova verenica, da ga ipak nadgleda kako se ponaša, a nesputana simpatije stare naslednice velike farmaceutske kuće za Gildersleevea je jedini način da se obnovi ugovor.

Film je konstantno duhovit, ima jak tempo, ali i neke viškove na nivou zapleta, recimo zašto Gildersleevea jure dve druge žene kad je dovoljna samo jedna.

Ipak, ovo je uspeo starinski humor u jednom B-formatu.

* * 1/2 / * * * *

ONE DREAM TOO MANY

Kristen Elizabeth Snyder u dokumentarnom filmu ONE DREAM TOO MANY govori o porodici kapetana Davida Latlipa koji je bio jedan od retkih ljudi iz cirkusa koji je napravio cirkusku imperiju. Ostali su bili biznismeni ili su imali jedva sporedne veze sa carny scenom.

Ta carnivale scena, naravno nije cirkuska stricto sensu, to je zapravo vašarska scena i film opisuje Latlipovu porodicu koja je cela bila uključena, njegove kćeri od detinjstva, i taj deo filma je odličan. Međutim, onda posle toga film kreće da se bavi tezom o tome kako je posle propasti tog putujućeg vašara bavljenje zabavom zamrlo u porodici ali ne i želja i dar među potomcima. Što bi moooooglo biti zanimljivo da se ne pretvori u besramnu promociju autorke filma i njenih pokušaja da nekako postane poznata gde na kraju shvatamo da je i ovaj, u prvoj polovini superzanimljiv film, zapravo kanibalizacija ostavštine vrlo značajnog čoveka sa samo jednim ciljem, da se praunuka nekako isplasira ako može.

I tu onda imamo i ličnost njene tetke koja ju je podržavala ali se razbolela i umrla od MS, i koja je takođe snimljena za potrebe filma, imamo plakanja za njom, imamo potpuni raspad sistema.

I taj raspad sistema ne bi bio ni prvi ni poslednji da film nije dosta solidno izveden, da nema sjajnu arhivu i da u prvom delu nije zaista jako zanimljiva tema.

* * / * * * *

KINDS OF KINDNESS

KINDS OF KINDNESS je važio za neki "mali", "tajni" film koji je Yorgos Lanthimos snimio sa ekipom iz POOR THINGS, u periodu posle tog procesa. Na scenariju su radili on i stalni saradnik Efthimis Filippou, međutim rezultat nije nešto što po bilo kom kriterijumu stoji kao neki B-projekat.

KINDS OF KINDNESS čine tri priče u kojima isti glumci, i to Emma Stone, Jesse Plemons, Margaret Qualley, Hong Chau i Willem Dafoe igraju različite likove. Dakle, podela je ozbiljna i izvrsna po kvalitetima a priče su onako, za moj ukus, neki neutemeljeni weirdness, koji je zanimljiv utoliko što Lanthimos to sve režira sa punim ubeđenjem, glumci to sve igraju, ali sadržaj je nažalost pre svega apsurdni egzistencijalizam bez ikakvog intelektualnog ili životnog uporišta. 

Lanthimos pravi gledljiv moderni art house koji može dobiti i tu big cinema dimenziju jer on tu vrstu apsurda tretira tako što bizarnu premisu nadalje tretira realistički, pod realizmom ne mislim na naturalizam nego pre svega na izgradnju jednog jasnog principa međuzavisnosti među postupcima, pojavama itd. i to sve pokušava da estetizuje kao film.

Kada uspe da u to unese i dozu humora ili neku ubedljiviju egzistencijalističku dimenziju, snima uspešnije filmove, međutim, ovom filmu nedostaje i jedno i drugo.

Sa trajanjem od cela 163 minuta, ovo je dosta ambiciozna zalogaj za svakog gledaoca, i uprkos ovakvim zvezdama i tehničkoj izvedbi Robbie Ryana, ipak nema ničega tu da opravda tu minutažu.

Otud možda baš to što je film sastavljen iz tri priče ponajviše svedoči o tom očekivanju "sporednog projekta".

* * / * * * *

BORDERLINE

BORDERLINE Williama A. Seitera je na nivou premise zanimljiv triler ali je u realizaciji postao jedna krimi komedija u kojoj glavne uloge igraju Fred MacMurray i Clare Trevor. 

Clare igra policajku koja pokušava da se ubaci u meksički narko kartel a onda završi zajedno sa jednim kriminalcem koji je praktično otme, nesvesna da je i on detektiv na tajnom zadatku.

William A. Seiter nudi čak i neka vrlo zanimljiva rediteljska rešenja u vizuelnom pogledu, međutim, film se olako odriče svog najvećeg aduta a to je napetost tajnog rada. U tom smislu, čak i dobra igra MacMurraya i Trevorke uložena je u nešto što je slabije od potencijala postavke.

* * / * * * *

GILDERSLEEVE'S BAD DAY

U filmu GILDERSLEEVE'S BAD DAY Gordon Douglas snima deo B-serijala u kom naslovni lik ima zanimljive i duhovite zgode prilikom ispunjavanja građanske dužnosti porotnika.

Naravno, Gildersleeve je previše šašav da se ponese kao "samo" porotnik, iz neznanja ometa proces i kriminalci čiji je saučesnik uključen lako ga prepoznaju kao slabu tačku u poroti i odluče da ga "pritisnu". To dovodi do serije raznih komičnih situacija.

Douglas u ovom filmu ima starinski i duhovit materijal i uspeva da napravi jedan poprilično standalone B-serijalski film. Režija je nadahnuta, glumci su u tonusu, humor je uspeo da se prenese do danas.

Pa ipak, ovo ostaje materijal samo za ljubitelje i poznavaoce.

* * * / * * * *

HELL HOLE

U talasu sa MUDBRICKom se nalazi i film HELL HOLE, u nekom smislu eminentnog američkog horor autora Johna Adamsa, koji meni ne znači ništa ali vidim da napolju ima neku jaču reputaciju. Reč je o horor filmu koji nije mogao izaći u prigodnijem trenutku.

Dakle, reč je o hororu u američko-slovenačkoj ekspediciji koja na mestu starog rudnika na Rtnju iskopava praistorijskog monstruma koji ulazi u ljude i uzima ih pod svoje, ali nije samo parazit nego je i sam za sebe opasan, i sve u svemu služi da se oko svega razvije neki THE THING rip-off.

Film je smešten u Srbiju, i ima srpske likove koje igraju Srbi a svako govori na svom jeziku. Dakle, ovo je film koji je umnogome na srpskom, a Petar Arsić u ulozi neraspoloženog čuvara Danka je napravio čak i dosta solidnu glumačku kreaciju.

Znatan deo filma se odvija na srpskom, sa srpskim likovima koji imaju protagonizam, i uprkos tome što ovaj film ima status američkog i kao takav je izašao za Shudder, ne samo da je sniman kod nas i imao deo naše ekipe već na neki načim pripada i našem kulturnom krugu, što je veoma zanimljivo ako imamo u vidu da je reditelj Amerikanac (u saradnji sa suprugom Toby Poser) sa autorskim pretenzijama.

Nažalost, ako imamo u vidu obim zadatka za srpske glumce, ekipa koja je skupljena nije na najvišem nivou. Ovde je bilo jako ozbiljnih glumačkih zadataka na srpskom a samo Petar Arsić je zaista uspeo da napravi ozbiljan posao. Ako imamo u vidu da su filmu glume i autori i neki narod, sasvim je sigurno da nije bilo para za naše bolje i poznatije glumce što je šteta. Da su možda pristali na manji honorar, imali bi američki film sa dobrim kritikama.

Dobre kritike u Americi daleko nadilaze realan domet filma. Porodica Adams vodi svoj rip-off THINGa od početka prema kraju, ima zanimljivu lokaciju, ali nema dovoljno dobru glumu i nema propulzivnosti u rediteljskom postupku. Svako zrelo rešenje ispraćeno je nekim koje je na nivou našeg studentskog filma.

Međutim, ako imamo u vidu da ovde imamo mali budžet, veoma mešanu podelu, HELL HOLE ipak relativno bezbolno prođe i na kraju mi nije bilo žao što sam ga gledao, iako nisam doživeo ništa posebno snažno ili video nešto novo ili dobro.

* 1/2 / * * * *

MUDBRICK

Drugi film Nikole Petrovića, reditelja filma PSI UMIRU SAMI, možemo definisati kao ruralni horor, smešten u milje srpskog sela u kom još uvek žive neki paganski kultovi.

Film MUDRBRICK pre svega donosi jednu izvanrednu glumačku rolu. Andrew Howard kog znamo iz brojnih američkih serija kao efektnog epizodistu, odigrao je srpskog seljaka (koji podosta govori na srpskom) sa autentičnošću i sirovošću koju je doneo recimo Jovo Maksić kad se pojavio na našem filmu. Zbilja, gledajući film, Andrew Howard kao meni dobro poznat epizodista ali maskiran u seljaka vrlo uspešno, delovao mi je kao daroviti glumac iz provincijskog pozorišta doveden da odigra rolu u nekom filmu.

Andrew Howard je zaista razlog da se vidi ovaj film, prevashodno za profesionalce, da vide na koji način može da se izvuče nešto nesvakidašnje iz stranog glumca u ulozi našeg čoveka. 

Kamka Tocinovska je takođe solidna u nosećoj ženskoj ulozi ali već Philip Brodie u ulozi "stranca" koji dolazi u zavičaj i unosi nemir, deluje i previše kao strano telo u ovoj celini. I njegov izgled i stil glume deluju potpuno deplasirano u ovoj celini koju odlikuje sirovost, i on na neki način izgleda kao Dylan Dog kad se nađe u nekom miljeu gde dizajn lik odudara od svega ostalog.

Kada se na to doda sklonost Nikole Petrovića da pravi filmove neobavezujućeg narativa u kojima se eto desi nešto loopy, nešto nerazumljivo i teško shvatljivo, onda nažalost dobijalmo celinu koja ni po čemu ne dorasta do truda Andrewa Howarda, a moram reći ni Kamke Tocinovske kojoj je bilo utoliko lakše što iako nije odavde i srpski joj nije maternji, sve ovo joj je bliže i jasnije.

MUDBRICK je pokušao da u formatu arty horora reši taj gambit zvani strani horor sniman kod nas, sa našim autorima i stranim glumcima na ekranu, i Andrew Howard je to omogućio, ali sve ostalo je nažalost bilo nedoraslo.

U PSIMA je Petrović bio bliži uspelom filmu, ali u MUDBRICKu je propuštena prilika veća.

LONGLEGS

Verovatno je kompliment za horor film kada kažete da niste mogli da zadržite pogled na ekranu.

U slučaju filma LONGLEGS koji je snimio sin Tonyja Perkinsa, nažalost, problem je u tome što nisam mogao da zadržim pogled na ekranu jer je sve oko mene bilo neuporedivo zanimljivije od onoga što je na njemu išlo.

Ovaj film je bio mučno iskustvo, gledano u etapama, na kraju eto čisto da završi započeta muka i stvarno - ako imamo u vidu da ne postoji film u kome je sve loše - verovatno i o njemu može da se kaže nešto dobro ali ja zaista ne znam šta bi to bilo.

BROADWAY LIMITED

BROADWAY LIMITED je vodviljska komedija smeštena u vozu koju je po kratkoj priči i scenariju Riana Jamesa režirao Gordon Douglas.

Reč je o dinamičnoj i prilično duhovitoj komediji o holivudskoj divi koja zbog imidža dobija dete tako što ga njeni saradnici kupe, a onda se tokom putovanja ispostavi da je to dete oteto u poznatom kriminalnom slučaju, i sve to dok se junaci sreću sa osobama koje im znače ili koje su im protivnici u najnezgodnijim trenucima.

Gordon Douglas uspeva da smesti celu ovu vodviljsku komediju u 75 minuta i najvećim delom u ambijent voza ali ako imamo u vidu koliko je voz bitan deo priče, ne uspeva da nas ubedi da svi ovi junaci zaista putuju. Setovi voza deluju previše prostrano i potpuno statično i to zaista obesmišljava estetiku ovog filma.

Sve ostalo je korektno, međutim, ovo prosto nema dovoljno razraženu fizionomiju filma što je šteta.

* * / * * * *

THE GREAT GILDERSLEEVE

Harold Peary odigrao je lik Throckmortona Gildersleevea u seriji B-komedija iz prve polovine četrdesetih.

THE GREAT GILDERSLEEVE režirao je Gordon Douglas i to je dosta šarmantna B-komedija o varoškom lažovu zlatnog srca Gilderleeveu i njegovom sukobu sa lokalnim sudijom koji pokušava da mu uvali svoju sestru usedelicu za ženu, pod pretnjom da že mu oduzeti mogućnost da se stara o simpatičnim sestrićima koji ga zapravo najviše i vole.

Harold Peary nije neka preterano upečatljiva figura i Gildersleeve je zanimljiviji u ideji nego i izvedbi kao lik ali film ima šarm i ima tempo na veoma solidnom nivou. Reč je o komediji od pre osamdesetak godina, ali ne o remek-delu žanra koje savršeno funkcioniše i danas ali iskustvo je na kraju prilično korektno.

* * 1/2 / * * * *

JACKPOT!

Paul Feig je možda jedno od najvećih razočaranja od reditelja koji su prešli sa televizije na film, ali opet možemo da mu pljunemo pod prozor jer naređao je neke hitove i izgradio ime.

JACKPOT! je snimio za Amazon i moguće je da se odlazak na čist stream za njega posmatra kao pad ali ovo mu je možda i ponajbolji film, bar od onih koje sam gledao. 

Rob Yescombe je napisao jedan od onih high concept scriptova u kom uzima poznate elemente i kombinuje ih u neki derivat. Ovog puta on želi da napravi mešavinu PURGE, CRANK i RUNNING MAN ali kao komediju. Da je ovo radio Brian Taylor, verujem da bi definisao pojmove u mešavini akcije i humora, ali bi to opet sigurno bila hard-R ludnica.

Paul Feig ne beži od toga da ode u R teritoriju ali ipak on nije Brian Taylor i u dubokoj suštini on je reditelj jednog mejnstrim izraza. A upravo u tom segmentu ovaj film nije preterano jak. Awkwafina je solidna kao glumica u pokušaju koja slučajno dobija dobitni tiket na lutriji čija je fora da se može oduzeti pobedniku ako ga neko ulovi i usmrti.

Kreće opšti lov na nju, a pomaže joj bodigard koji je prilično kompetentan i pokušava da se probije u svetu bodigardova koji žele da brane srećne (?) dobitnije za procenat.

I Awkwafina i John Cena su dobri, ne može im se mnogo zameriti, imaju i "hemiju" kao likovi ali prosto humor im je prenatrpan nekim referencama na aktuelne pop kulturne činioce, i uprkos tome što je akcija zaista uspešna u tome da je komična i evidentan je trud svih sektora u tome da se sporednim likovima sve do statista da personalnost i da film izgleda komično ali ubedljivo (to je ono što kod Farina u THE UNION nedostaje) prosto nedostaje mu neki X-faktor.

Rekao bih da je prosto neki element kohezije izostao, uprkos tome što su mnoge "teške" stvari dobro izvedene, a moguće je da Feigov suštinski mejnstrim pristup smeta anarhičnosti filma. Recimo, imamo jedno konvencionalno "uvođenje" glavne junakinje u kome pratimo njenu sudbinu, upoznajemo je, spremamo se da "jašemo" s njom a znamo da ovo ipak nije tema. Ima tu jedna sjajna scena, ali recimo tako neki "mejnstrim" delovi nemaju toliko mesta u konceptu kakav se pravi.

U svakom slučaju, JACKPOT! je nešto što će prijati fanovima žanra.

* * 1/2 / * * * *

SAPS AT SEA

SAPS AT SEA iz 1940. je poslednji film koji su Stanlio i Olio snimili za Hala Roacha. Njihova karijera se kasnije nastavila u Foxu itd.

Gordon Douglas je režirao ovaj ton-film u kom Stanlio i Olio prosto nemaju onaj šarm zbog kog smo ih zavoleli i koji prosto nije naročito smešan. Recepcija ovog filma inače nije tako nepovoljna kao moja, ali ja zaista u svemu ovome nisam video ništa naročito sem celine koja se kreće dosta sigurno od početka prema kraju ali bez očekivanih efekata.

THE GREAT MISSOURI RAID

THE GREAT MISSOURI RAID Gordona Douglasa je priča o Braći James i Younger i njihovim kretanjima kroz život, od južnjačkih odmetnika sa izvesnim razlozima do najuspešnije razbojničke bande koja je mobilisala Pinkertone i celu Ameriku.

Douglas ovde radi po scenariju Franka Grubera, koji je adaptirao vlastitu knjigu, koji je solidan u uvodnom delu gde postavljamo osnove njihovih problema u konfederalnom miljeu kada je Sever pobedio, ali kasnije kako se stvari kreću kroz ono što je važnije, uglavnom se protrčava kroz bitne situacije. Otud, nijedan karakter sem Franka Jamesa zapravo ni ne zaživi niti postaje bitan a motivacije ostaju površne i čak naivne, kao u slučaju penzionisanog oficira koji je postao starešina Pinkertona.

O ovoj ekipi snimljeno je nekoliko veoma bitnih filmova. Ovaj nažalost niti je jedan od njih, niti im je zbilja preteča.

* * / * * * * 

THE UNION

U istoj godini, Mark Wahlberg je iskoristio potpunu strimersku entropiju da izbaci dva maltene identična filma na nivou koncepta, i u sličnom produkcionom konceptu.

THE FAMILY PLAN i THE UNION su filmovi o Wahlbergu koji iz neke white ili blue collar biva pomeren u pravcu špijunsko-asasinske konspiracije. U FAMILY PLANu, on je bivši ubica kog pronalaze nekadašnji "vlasnici" i on sa porodicom pokušava da se sakrije. U THE UNION on je građevinski radnik kog najveća ljubav iz srednje regrutuje za supertajnu službu. U FAMILY PLANu putuju u Vegas, u THE UNION ide u Evropu.

Oba su režirali britanski TV poslenici. Simon Cellan-Jones jer preko serija SHOOTER i BALLERS povezaniji sa Wahlbergom i režirao mu je još jedan film ARTHUR THE KING. Julian Farino je mnogo više Peak TV faca koju zna sa ENTOURAGE i koječega. Nažalost, rezultati su sasvim suprotni.

Simon Cellan-Jones je uspeo da unese mnogo živosti u skript Dave Coggeshalla koji nije scenarista sa prevelikom reputacijom. Hemija među glumcima, naročito Wahlberga i Michella Monaghan je izuzetna, deca su odlično kastovana, kao i negativci koje drži u drugom planu. Akcija je energičnija nego što bi se očekivala i bitno tenzičnija.

Julian Farino je realizovao scenario britanskog TV autoriteta Joea Bartona i jednog od najlakše prodavanih eksperata za generic high concept u Holivudu Davida Guggenheima, koji ipak zahteva da ga režira maestro kao Espinosa u SAFE HOUSE. Kada to režira neko toliko nezainteresovano kao Farino, a nezainteresovano je premala reč, rekao bih bedno čak, iako je tu snimatelj koji radi za Richieja i to na boljim projektima, Alan Stewart, sin Dona Burgessa, maltene debitant Michael je uradio objašnjenje žanra na FAMILY PLANu.

Završnica filma odvija se u Istri. Gotovo je teško zamisliti da neko tako loše i ružno snimi Istru za koju jedino ne možemo reći da nije fotogeničan prostor. Ali, i na drugim lokacijama, a film je između ostalog bio sniman i u Sloveniji i kod nas, sve je vrlo skromno, statisti kreću kad izbroje TRI, sve je neinspirisano. A nije moralo biti jer scenario ZAPRAVO nudi jednu supergeneric zamisao sa sasvim dovoljno dobrih scena da se izgura solidan špijunski akcijaš

Ipak, u ovoj štedljivoj i neinspirisanoj realizaciji dobili smo film koji izgleda onako kako zvuče predrasude onih koji ne vole ovakve filmove kad ih napamet opisuju.

Čak ni Halle Berry koja je poput J.Lo ušla u tu neku atemporalnost gde se više ne može utvrditi da li je to ona ili njena posmrtna bista, unosi nešto duha. Naravno, nema tu onog vajba kad se merilo gde je na finger scaleu u THE LAST BOY SCOUTu, čiji bi reditelj Tony Scott koji bi danas verovatno bio bogotac Netlixa i pržio najbolje filmove na svetu. Ako je za utehu, Marky nije overio Tončija ali sada radi film sa Shane Blackom.

Ovde naravno ima dovoljno dobrih faca i pucnjave da tu mora biti nekog land graba ali nije to ni približno to.

* * / * * * *

THE BLACK ARROW

Robert Louis Stevenson je ekranizovan mnogo puta ali njegova viteška knjiga THE BLACK ARROW poslužila je kao predložak za jedan B-film koji po svom izrazu i formatu deluje pre kao deo serijala, nego kao samostalno delo.

Režirao ga je Gordon Douglas sa Louisom Haywardom u glavnoj ulozi, swashbuckler glumcem s kojim je uradio nekoliko filmova mahom u toj formi ali i u drugim žanrovima. Ovaj Britanac imao je nekoliko meč lopti da bude velika zvezda ali nažalost nije imao kapaciteta. Čak ni u tom fizičkom pogledu koji je bitan za swashbuckler nije naročito impresivan.

Film je mahom zapravo misterija, glavni junak je vitez iz Rata Ruža koji je došao kući i shvatio da mu je otac ubijen. Stvar ne postaje hamletovska ali se razvija u intrigu o istrazi i tajnom društvu koje mu daje tragove, uz određene aluzije na Robina Hooda.

Nažalost, baš swashbucklinga nema mnogo, obračuna je malo i samo jedan je solidan, a bez toga ova podela i priča ne mogu da opravdaju svoje postojanje uprkos dostojanstvenom doprinosu svih sektora.

* * / * * * *

THE DOOLINS OF OKLAHOMA

Samo godinu dana pre filma THE DOOLINS OF OKLAHOMA, Randolph Scott je u film RETURN OF THE BAD MEN igrao šerifa koji je lovio Billa Doolina, da bi ga potom zaigrao kod Gordona Douglasa.

Bill Doolin je u filmu THE DOOLINS OF OKLAHOMA prikazan kao razbojnik sa sklonošću ka raznim vidovima kriminaliteta ali sa posebnim akcentom na pljačke vozove i banaka. Prikazan je kao antiheroj, razbojnik sa etičkim kodeksom i jednim dosta razumnim pristupom "poslu" u kom ga njegovi pohlepni saradnici nerado prate.

Douglasov film je daleko od istorijske hronike kakvu Bill Doolin zaslužuje jer ga hroničari Divljeg Zapada beleže kao vođu jedne od najmoćnijih bandi. THE DOOLINS OF OKLAHOMA je akcioni vestern, fokusiran na jedan isečak iz Doolinove karijere, vrlo dobro izveden ali po svom tonu veoma blizak vestern fikcijama svoga doba.

Ko ne zna da je Bill Doolin bio čuveni razbojnik i ime mu ne znači ništa, teško da na osnovu estetike ovog filma a naročito njegove dramaturgije može pretpostaviti da je to nekakava istinita priča.

Međutim, kao vestern o inteligentnom i neustrašivom razbojniku, kog na sve to igra Randolph Scott, ovo je vrlo solidan izdanak.

* * * / * * * *

CLOSING RANKS

Murray Smith je pisao nekoliko ne naročito važnih originalnih i adaptiranih špijunskih ostvarenja ali je u televizijskom filmu CLOSING RANKS imao sreću da ga režira Gordon Flemyng.

Flemyng je tri godine pre ovoga snimio istinitu priču PHILBY, BURGESS AND MACLEAN, takođe za televiziju i u fikciji koju je ovde radio 1980. ima odjeka toga jer se Kim Philby javlja kao osoba koja se veoma često pominje.

Joss Ackland koji se naigrao Rusa, mada ćemo ga najpre pamtiti kao južnoafričkog ambasadora u LETHAL WEAPON 2, ovde igra prebeglog generala KGB, ili možda samo visoko rangiranog obaveštajca poslatog Britancima da plasira fatalnu dezinformaciju koja bi mogla razoriti njihovu administraciju.

Gordon Flemyng neverovatno dinamično inscenira celu stvar. Čak i kada tekst smesti priču u okvir TV drame i iskorači iz TV filma, Flemyng kao prekaljeni ekspert za film look, uspeva svemu da pruži jednu neodoljivu kinestetičnost.

Propulzivni Flemyngov rediteljski postupak umnogome diže ovaj TV film iznad solidnog potencijala teksta. Naravno, glumci su taj konac koji delo krasi i kojim se zaokružuje ovaj britanski televizijski biser.

THE FIEND WHO WALKED THE WEST

THE FIEND WHO WALKED THE WEST je vestern rimejk klasika noira KISS OF DEATH. Pored autora priče na špici su potpisani i Ben Hecht i Charles Lederer kao scenaristi prve ekranizacije. Naravno, vestern je pisan iznova ali je Gordon Douglas osetio da će ishod biti atipičan psihološki složen vestern, pa ga je tako i režirao.

Joseph MacDonald je napravio veoma ekspresivnu crno-belu fotografiju koja više duguje estetizaciji noira nego vesterna, i daje dodatnu atmosferu zahtevnijim i dužim verbalnim konfliktima među junacima. Za razliku od tipičnog vesterna, a naročito vesterna Gordona Douglasa, ovde junaci podjednako vole da pričaju i da rade.

Od prve scene jasno je da gledamo maštovit i drugačiji vestern. Douglas i scenaristi Harry Brown i Philip Yordan daju sve od sebe da prodube neke tropey situacije i da izgrade likove koji će dati materijala glumcima da izgrade zanimljive kreacije.

Svi glumci su na visokom nivou a kao kuriozitet je naravno zanimljiv legendarni mogul Robert Evans u naslovnoj ulozi, u vreme kad je kao mladi lepotan još uvek želeo da postane glumac.

Interesantno je kako THE FIEND WHO WALKED THE WEST u delu postupka ne može da pobegne od noira, i zanimljivo je da kada uzmemo u obzir da su se u periodu klasičnog Holivuda ova dva žanra posmatrala u opoziciji, da nije došlo promene paradigme. Ovaj film je naprosto veoma noirish, ali nije noir, ovde je reč o svojevrsnoj sintezi koja bi se možda mogla u nekom čitanju opisati i kao horor..

THE FIEND WHO WALKED THE WEST sasvim jasno uzbudio je u svoje vreme Francuze i oni su o njemu na kraju mislili više nego Amerikanci.

* * * 1/2 / * * * * 

TARGET ZERO

TARGET ZERO Harmona Jonesa je zanimljiv film iz 1955. smešten u okolnosti Korejskog rata.

U suštini, reč je o filmu putovanja o kombinovanoj jedinici UN, u kojoj su Britanci, Amerikanci i lokalci koji u svom kretanju pokupe jednu medicinsku sestru koja je zalutala u zonu kontakta.

Uprkos tome što u filmu ima bitaka, i što jeste na neki reč o combat movieju, ovo je ipak prevashodno jedna priča o grupi ljudi čija se dinamika odnosa menja kada se u svetu ratnika pojavi najradikalniji mogući uljez - žena.

Ekipu vojnika predvodi Richard Conte a među borcima su i takve njušketine kao Charles Bronson i Chuck Connors.

Jedan od dvojice scenarista je Sam Rolfe, kreator serije THE MAN FROM U.N.C.L.E.

Harmon Jones je u saradnji sa snimateljem Edwinom DuParom napravio jednu kompaktnu celinu koja uprkos tome što se junaci kreću kroz relativno jednoličan krajolik ima vizuelnu dinamiku u svakom pogledu.

* * * / * * * *

CHARGE OF THE FEATHER RIVER

Gordon Douglas je režirao Warnerov vestern u ranom 3Du tog studija, CHARGE OF THE FEATHER RIVER, po scenariju čuvenog James R. Webba koji je pisao mnoge vrlo uspešne filmove velikana kakav je Robert Aldrich.

Dakle, film je svakako tehnička atrakcija bio i ima detalja naravno u kojima stvari po dubini kadra lete prema kameri ali direktor fotografije J. Peverell Marley svakako nije glavna zvezda ovog šoua. Ovo je ipak jedan vestern koji poštuje sve zakonitosti žanra i ne svodi se na showcase nove tehnologije.

Priča prati grupu otpadnika iz sveže formirane vojske ujedinjenih SAD koje su prošle kroz Građanski rat i još uvek ima razjedinjenosti. Kao u "dvanaest žigosanih", vojnici osuđeni zbog prekršaja su poslati na teritoriju Čejena da otmu dve žene koje su kao devojčice otete kada su im roditelji ubijeni i odrasle su kao Indijanke.

Plan ne ide baš savršeno, ima poginulih i ranjenih, a biće ih još više jer lojalnost belih Indijanki nije nužno na strani "plavokošuljaša".

Gledali smo ovakve filmove puno puta ali Douglas i Webb nalaze način da nam u stoprvoj inkarnaciji ponude nešto dovoljno zanimljivo, u svom pedantno i stručno izvedenom projektu.

Film pokazuje prisustvo tih 3D detalja ali pošteno govoreći zaista je vrlo pošteno izveden i fotografija veterana J. Peverell Marleya koji se naslikao svega i svačega je vrlo solidna i u 2D domenu.

* * * / * * * *

THE INSTIGATORS

Postoje neke knjige za koje je sudbina htela da se ispostave kao formativne u nekim kinematografijama. Jedna od njih je AMERICAN FILM GENRES: APPROACHES TO A CRITICAL THEORY OF POPULAR FILMS kojom je Stuart Kaminsky postao temeljni kritičar za mnoge generacije koje su učile film kod nas.

U toj knjizi je posebna pažnja posvećena "filmu velike pljačke" kao formatu koji nudi prostor za analizu.

THE INSTIGATORS Douga Limana je novi film velike pljačke koji nudi materijal o kom ima šta da se kaže, možda ne toliko sa istorijske i teorijske strane, koliko sa stručno-dramaturške.

Varijetet filmova velike pljačke nastalih u holivudskoj produkciji je veoma širok ali je broj onih koji su uspešni takav da ih je moguće sagledati. U tom smislu, možemo uzeti primer filma THE HOT ROCK Petera Yatesa kao značajne preteče određene forme filma velike pljačke koja je opstala do danas.

THE HOT ROCK je snimljen po romanu Donalda Westlakea. Pisan je kao Parkerova avantura ali pošto je bio previše "lagan" i "humoristički" započeo je seriju o drugom junaku - lopovu Johnu Dortmunderu.

Film je skupio britanskog reditelja i dvojicu zvezda koji su od samih početaka karijere želeli da rade atipične projekte visoke umetničke vrednosti, tako da je Peter Yates na kraju režirao Roberta Redforda i Georgea Segala.

U ovom filmu oni pokušavaju da osveže format "filma velike pljačke" tako što na neki način eliminišu obavezne figure. Ovde imamo duhovit odnos među junacima, imamo detaljno razrađene planove pljačke, imamo visoku stručnost i veštinu protagonista ali nema suspensea u klasičnom smislu koji dolazi iz rizika da će biti otkriveni, da će biti uhvaćeni jer je nešto prošlo naopako i sl.

Rezultat je film koji je pitak, u pogledu napetosti "lagan", samim tim atipičan i avangardan, unutar propozicija mejnstrima.

Serijal OCEAN'S ELEVEN je nastao kao rimejk Rat Pack filma, u režiji Stevena Soderbergha koji je pre toga snimio neke filmove velike pljačke koji su bili veoma klasični - tu pre svega mislim da UNDERNEATH i na OUT OF SIGHT, naravno. I uprkos scenariju Teda Griffina koji je u to vreme obećavao baš kao jedno veoma perspektivno ime trilera, snimio je opet "atipičan" film. Slično HOT ROCKu samo sa više glumaca, snimio je film sa još manje napetosti, lepim ljudima i paradoksalno ne toliko estetizovanim kadrovima, u kome opet nema suspensea u klasičnom smislu, ali sa jednom dodatnom karakteristikom - Soderbergh dosta otvoreno "preskače" scene koje su uobičajen deo fizionomije filma velike pljačke i trilera kao takvog.

THE INSTIGATORS je naslednik ove tradicije samo sa nekim svojim izmenama. Doug Liman ga je zbog poređenja koja proističu iz rola Matta Damona i Caseya Afflecka proglasio za anti-OCEAN'S ELEVEN, međutim, ima nešto od te tradicije koju ovom prilikom pratimo od HOT ROCKa.

Scenario su napisali Chuck MacLean i Casey Affleck. Chuck MacLean je već dugo u saradnji sa porodicom Affleck i u žanru "velike pljačke" se izrazio u prvoj sezoni CITY ON A HILL gde je fikcionalizovao priču koja je inspirisala Benov THE TOWN. Dakle, njemu je ovo poznat žanr, a Casey Affleck je opet poznat kao glumac sa izrazitim autorskim ambicijama, često usmerenim prema dekonstrukciji.

Kolega se našalio komentarom na trejler da film deluje kao GERRY 2, i na neki način ovde ima i tih elemenata. Naime, MacLean i Affleck kombinuju dva koncepta u svom scenariju. Na nivou izraza, osnovna postavka je duo drama o odnosu dva čoveka koji se uspostavlja i razvija u toku "velike pljačke". Scenario je postavljen tako da je odnos između njih dvojice dominantna stvar i najvažniji segment, bitniji od zapleta, napetosti, akcionih prizora, kojih takođe ima. U pogledu zapleta osveženje je treći lik, psihijatar koja leči lik ratnog veterana gurnutog socijalnim okolnostima u pljačku i ona ima ulogu na planu zapleta i na nivou odnosa. Naime, ona ima pomoćnu ulogu i sa njom dva glavna junaka uspevaju da premoste neke situacije, ali u onome što je osnovno a to je karakterna dinamika, njen lik donosi poseban doprinos, naime ona ima inicijativu u tom smislu da sve vreme pokušava da psihijatrijski tretira svog pacijenta, nezavisno od okolnosti u kojima se nalaze, pa makar to bila i automobilska jurnjava sa policijom. Sekundarna dinamika njenog lika je flert sa drugim pljačkašem koji joj nije pacijent sa kojim prelazi jedan screwball put od nepodnošenja do potencijalne simpatije. Međutim, ovaj lik se pojavljuje u jednoj simetričnoj formi sa intervalima u kojima je nema, tako da ne možemo govoriti o strukturi trougla, u klasičnom smislu.

Zaplet je izložen sa tendencijom da se preskaču situacije koje autori smatraju nezanimljivim u kretanju između bitnih tačaka zapleta i time Liman sa scenaristima menja fizionomiju filma u odnosu na standarde žanra. Međutim, te agresivnije elipse imaju smisla u kontekstu prioriteta koje smo definisali gde su odnosi junaka u centru. Dakle, Liman u tom smislu vrlo samouvereno i agresivno razbija formu i usmerava film ka "modernijoj" i "obaveštenijoj" publici kojoj ovakav postupak odgovara.

U tom smislu meni je lično gledanje ovog filma bilo korisno iskustvo jer me kao autora zanima upravo takva vrsta intervencije u formi koja naročito u uslovima neameričkog filma može biti veoma funkcionalna, ne samo estetski već i produkciono.

Zanimljivo je da je ROAD HOUSE kao Limanov prvi film ove godine na raznim nivoima menjao dinamiku borilačkog filma, ali potpuno drugim zahvatima, sa drugačijim zahvatima kojima je osvežavao postupak.

Stoga su i ROAD HOUSE i THE INSTIGATORS filmovi koji nude svež pogled na žanr koji nam je naizgled dobro poznat ali ne znači da se ne može bitno transformisati drugačijim postupcima.

Nekada su filmovi poput ROAD HOUSE i THE INSTIGATORS bili standard u bioskopskoj ponudi, ta srednjebudžetna holivudska produkcija, sa dobrim glumcima i ortodoksnom žanrovskom pričom. Ipak, dok je sam Liman bio veoma gnevan što ROAD HOUSE nije išao u bioskop, oko THE INSTIGATORS nema taj problem, jednim delom jer je postupak u njemu možda ipak malo dalji od nečeg što bi se smatralo "bioskopskim", mnogo je više indie, pa je samim tim i strimerskiji.

No, to ne menja utisak da je ovako nešto ranije bio redovan deo bioskopske ponude i da spada u jednu od izumrlih vrsta. Paradoksalno, u modernim bioskopskim okolnostima stalno se generisao strah da će nestati art house, ili neamerički film, a na kraju su eradicirane samo forme holivudskog filma.

THE INSTIGATORS je indie krimić zarobljen u telu holivudskog mejnstrima koji više ne postoji, a to su neke retke sorte zbog kojih i vredi postojanje strimera.

* * * / * * * *

THE DIAMOND COUPLE

THE DIAMOND COUPLE Sonje Bertucci je dokumentarni film o bračnom paru koji je osamdeset godina bio u braku. I pošto je on bio fotograf, i na sve to je vodio zanimljiv život - premda to nije tema filma - imaju jako zanimljivu arhivu da potkrepe njihovu priču.

Film je nepretenciozan i bavi se jednom sasvim životnom situacijom, a to je prosto ispunjenje Šabanovog ideala iz pesme o "starenju zajedno" i neki idejni sloj filma prevashodno proističe iz toga i meditacije i prolaznosti i svemu što je potrebno da opstane tako dugotrajan brak.

Nekome to može biti malo, nekome može biti puno, nekome dovoljno.

Sonja Bertucci je u ovakvoj ispovednoj formi uspela da sklopi filmičnu celinu, pritom ne forsirajući vizuelnost preko onoga što materijal dozvoljava, nudeći rediteljski koncept koji je nepretenciozan i easy going baš kao i ljudi o kojima film govori.

* * * / * * * *

SHE'S BACK ON BROADWAY

Gordon Douglas je 1953. za Warner režirao mjuzikl SHE'S BACK ON BROADWAY u vrlo raskošnom koloru a dao mu je neka svoja stilska obeležja po čemu se može izdvojiti od slične produkcije tog doba, iako ga literatura ne prepoznaje kao nešto bitno.

Orin Jannings, koji je za Douglasa pisao praznični noir MR SOFT TOUCH, napisao je skript baziran na solidnoj i ubedljivoj melodrami o glumici koja se iz Holivuda vraća na Brodvej ne bi li oživela karijeru u novoj režiji svog bivšeg ljubavnika koji ju je proslavio, ali joj nikad nije oprostio odlazak u Holivud usled kog je napustila predstavu i dovela do njene propasti.

Odnosi među likovima su snažni, sukobi su upečatljivi, a Douglas nudi jedan veoma propulzivan rediteljski stil, i ono što su napravili Douglas i direktor fotografije Edwin B. Du Par kog pamtim prevashodno kao Warnerovog B-specijalistu i mahom u crno-beloj tehnici. Sticajem okolnosti radio je neke filmove koje jako volim. 

Propulzivnost je napravljena kroz mizanscen u kom dramske scene imaju ne samo svoju dinamiku nego i vrlo zanimljivu vizuelnost, tretman osvetljenja glumaca, tela, njihovi odnosi u prostoru su veoma moderno postavljeni a isto važi i za mjuzikl. Naime, ovde imamo mjuzikl koji se sprema, pevanje je deo dijegeze i priča se ne ostvaruje kroz pesmu, čak naprotiv, sam mjuzikl koji se postavlja ne reflektuje u bitnoj meri dešavanja među junacima, i Douglas uspeva sa Du Parom izgradi jako zanimljivu sliku - osećamo fizička svojstva scene. Vidimo drvene patose posute konfetama i zrnima pirinča koja se rasipaju što jeste vid demistifikacije, ali i dalje se poštuje pevačko-plesačka virtuoznost i ne demistifikuje. Dakle, Douglas i Du Par demistifikuju tehniku pozorišne scene ali ne i virtuoznost izvođača.

Orin Jannings unosi humor u dešavanja ali ton je zapravo veoma emotivan i suštinski melodramski, dakle ovde ima humora koji proističe iz situacije ali ne i dramaturgije gega.

Začuđujuća doza "realizma", koliko god on bio povišen, donosi ono što realizam izvorno i treba da bude - sposobnost autora da uspostavi odnose među pojavama i ponašanjima. I Douglas tu donosi nešto drugo, praveći film koji jeste kolor mjuzikl ali je dramski ubedljiv.

* * * 1/2 / * * * *

CHUKA

Richard Jessup je adaptirao svoj roman u vesternu CHUKA Gordona Douglasa koji je napravljen kao vehicle za Roda Taylora a onda se spontano proširio na niz sporednih glumaca koji igraju važne uloge.

Rod Taylor igra naslovnog junaka, revolveraša najamnika koji pošto je pomogao kočiji sa dve meksičke dame dolazi u utvrđenje američke vojske koje se nalazi pod pritiskom lokalnog indijanskog plemena.

Dok Chuka pokušava da ih upozori da će nezadovoljni Indijanci doći da uzmu ono što smatraju da je njihovo i pobiti posadu utvrđenja, shvata da je pritisak spolja ništa u odnosu na pritisak iznutra koji proističe iz loših odnosa među ljudima iz jedinice, koji su tu svi po kazni, i za koje dolazak dve žene i opasnog alfa stranca predstavlja dodatni izazov.

Douglas režira ovaj film vrlo ozbiljno i u dramskom i u akcionom pogledu, tako da jedna svedena premisa dobija u potpunosti A-tretman kad je reč o karakterima i prerasta konvencije žanra u pravcu krajnje samosvojne priče.

S druge strane, ta samosvojna priča ne remeti činjenicu da je ovo punokrvan vestern koji će odgovarati ljubiteljima žanra. U svemu ovome, verovatno je najlošije prošao Rod Taylor kog je kvalitet materijala nadrastao u svakom smislu, iako je on bio i producent.

* * * / * * * *

A NIGHT OF ADVENTURE

A NIGHT OF ADVENTURE Gordona Douglasa je B-film u kom Tom Conway (s kojim je Douglas sarađivao u filmu FALCON IN HOLLYWOOD) igra uglađenog advokata kog žena napušta ne bi li napravila pauzu i videla šta će dalje sa svojim životom, da bi joj udvarač iz tog perioda bio optužen za ubistvo. Muž preuzima zadatak da brani udvarača na sudu i stvar postaje neobična.

Film je duhovit, dinamičan, i taj komični aspekt dominira nad kriminalističkim i sudsko-polemičkim koji su izvedeni solidno ali ne odnose prevagu. U 64 minuta priče, Douglas uspeva da spakuje sve što treba, prevashodno šarmantnu igru svih najvažnijih glumaca.

* * * / * * * * 

THE ART OF DYING

MAXXXINE me je podsetio da repriziram THE ART OF DYING Wingsa Hausera, film nastao u Merhi-Pepin produkciji, gde ga je Merhi pisao a Pepin slikao. 

Definitivno postoje paralele između MAXXXINIE i THE ART OF DYING s tom razlikom što je Ti West snimio jednu viziju osamdesetih koja je u svom svetonazoru delimično arty i delimično Woke-ish, a Wings Hauser se bez ustezanja vrlo neposredno obraća nixonovskoj tihoj većini, u epohi poznog bushizma i snima film koji je neprikriveno desno, sa mešavinom konzervativnog common sense pristupa, dozom homofobije i prezira prema pozitivnoj diskriminaciji.

Wingsov film je treš svoje vrste. I on sam kao jedan Clint Eastwood iz domaće radinosti je dosta smešan sam po sebi, i kao glumac i kao autor. Ali, isto tako film je i zaista veoma namerno duhovit, uz sve svoje naivnosti i tendencioznosti.

Ovde je ubica prisutan i poznat od prvog trenutka i reč je o čoveku koji se izopačio u pokušaju da snimi stvarnu smrt i sad pravi svoju perverznu umetnost stvarno ubijajući ljude u kadru uz pomoć svog ljubavnika, inače nižerazrednog pimpa.

Dakle, svet izopačenosti je na pola koraka od homoseksualnosti. A sve to je pod okriljem tržišta seksa kog se Hauser grozi, iako ne izbegava da nam ponudi veoma exploitation izdašne scene u kojima glavni junak vodi ljubav sa svojom vanbračnom šemom.

Svega tu ima, pa ni licemerja ne manjka, međutim, suština je ipak jasna, ovo je priča o policajcu koji juri ubicu.

Ništa u ovom filmu nije sjajno, ali je on nekako zaokružen produkt, artefakt koji ima svoj neki smisao i na neki svoj način traje, iako ne bi trebalo.

* * / * * * *

FIRST YANK INTO TOKYO

FIRST YANK INTO TOKYO je guys on a mission triler iz 1945. godine, dakle praktično iz vremena rata i neposredno posle u kom Gordon Douglas realizuje jednu skroz high concept premisu.

Japanci su zarobili važnog inženjera iz američkog atomskog programa ali nisu svesni toga i misle da se on bavi sistemima hlađenja na vojnim postrojenjima. Međutim, njegovi nalazi su ostali zarobljeni sa njim i bez njih se kasni sa izradom bombe. Da bi došli do podataka, Amerikanci nalaze svog pilota koji je odrastao u Japanu, i visoko je motivisan posle pogibije svoje verenice medicinske sestre na Filipinima, i predlažu mu da ga ubace u zarobljenički logor da izvuče informacije. Međutim, da bi infiltracija uspela moraju da mu urade plastičnu operaciju i pretvore ga u Japanca.

Naravno, nema potrebe da se naglašava kako će on u logoru naći i svoju verenicu koja nije poginula već je zarobljena, ali ona sada ne zna ko je on. 

Cela premisa sa promenom izgleda od koje belac postaje Japanac je naravno najbizarniji i "najtanji" deo zapleta. Tu ulogu pod teškom šminkom igra tragični B-glumac Tom Neal koji je nažalost ubrzo zbog svog privatnog života otišao dođavola. Nedavno sam čitao o njemu, u jednoj fikciji, i reč je o priči koja je sama za sebe zanimljiva.

Otud mi je gledanje Toma Neala, jednog u suštini krajnje "običnog" B-glumca dalo neku posebnu emocionalnu težinu, i zbog njega i zbog Barbare Payton, koje doduše u ovom filmu nema.

Douglas se snalazi izuzetno u domenu trilera. Film nije bogat u budžetu ali ne mora ni da bude, Douglas ume da ga napravi u jednom uspešnom spoju kamernog i eksterijernog koji kod njega ne deluje raslojeno već konzistentno. Tom Neal pod šminkom je groteskan ali Barbara Hale predvodi ostatak ekipe koja je odlična.

Imajući u vidu da je ovo ratni film snimljen praktično tokom rata, deluje kao delo koje ne funkcioniše kao proizvod svog vremena, nego ima i smisla van toga, nezavisno od ekscesa u premisi. Naravno, činjenica da je film nastao tad kad je nastao sve čini samo impresivnijim.

* * * / * * * *

SAN QUENTIN

SAN QUENTIN je B-film od 66 minuta koji je za RKO snimio Gordon Douglas.

Za razliku od tipičnih B-filmova koji traju oko sata i mahom su kamerni, ovaj je dosta ambiciozan, ima i enterijera i eksterijera, i pucnjava i automobilskih potera.

Uprkos tome što u filmu ima i poznatih imena, imao sam malo teškoće da ispratim sve likove jer ih ima kao u nekom dužem filmu. U suštini jedina krupna mana filma je upravo utisak da je sadržaj profilisan za jednoipočasovni film a onda sabijen u jednočasovni.

Međutim, Douglas sve radi sa autoritetom, tvrdo, sa puno tenzije i do kraja, stvari se raščiste, njemu u korist.

* * * / * * * *

MAXXXINE

MAXXXINE ima karakteristični problem radova Ti Westa, ali i njihove vrline.

Naime, Ti West se uporno bavi hororom a naprosto nema talenta za to. On ne ume da proizvede stravu, čak i kada kao u filmu X ima dobar koncept iz čega proističe užas. Ali onda to sve postane neki tongue in cheek slasher koji čak nije ni kreativno izveden, ostaje banalan.

PEARL je u tom smislu možda bio i ponajviše slavljen a svakako je bio idejno i realizacijski najslabiji.

Završni deo trilogije je zanimljivo realizovan u svemu što nije važno ili je relativno važno, jedino je slab u stravi, pa i u užasu.

Smešten je u LA 1985. i Ti West maksimalno masti epohu, nalazi je u fakturi slike, muzičkim needle dropovima, kostimima, scenografiji i sl. Ima tu čak i zanimljiv lik rediteljke koju igra Elizabeth Debicki koja donosi prefinjenost engleske umetnice i intelektualni kredo blizak recimo jednoj Kathryn Bigelow. I u scenama gde se ona pojavljuje mi imamo dosta programskih teza, od kojih se neke prenose u film a neke baš i ne. Ključna replika ove junakinje je "I make B films with A ideas" i Ti West verovatno i sam pretenduje da to i sam radi, ali možda je negde i napipao A-idea u X, ali je film ostao duboko B. Potom nije imao ni jedno ni drugo u PEARL, dočim u MAXXXINE ima ovu repliku, i to je manje-više sve A u njemu.

Međutim, s druge strane, ovo je land grab. Pored pretenciozne Mie Goth koja sad već onako gasira vrlo samosvesno kao Westova muza i emituje vajb nekog samoupravljanja, u filmu ima zapravo sjajnih glumaca - tu su Debicki, Michelle Monaghan, Bobby Cannavale, Giancarlo Esposito i Kevin Bacon i svi zajedno maste, onoliko koliko im likovi dozvoljavaju. 

U toj atmosferi osamdesetih, nekog da tako kažemo erotskog slashera koji je vrhunac imao kod De Palme u BODY DOUBLE, nema sumnje da bi West morao da pokaže sposobnost da nas uvede u neke hitchcockovsko-argentovsko-depalmijanske sfere, ali kod njega toga nema. U njegovoj generaciji počev od Srđana Spasojevića mnogi su se bolje pokazali u tim sferama, dočim West ostaje na obodu kao rekreator nostalgije.

MAXXXINE je stoga prijatan, kao neka lošija, mada ne najgora sezona STRANGER THINGS.

Završnica u kojoj spoznajemo identitet slashera i dolazimo do velike Maxxxinine tajne, njenog traumatskog jezgra, urađena je bukvalno amaterski u odnosu na slične zahvate iz SRPSKOG FILMA ili Spikeovog OLDBOYa.

Ne mogu reći da je moje uživanje u raznim detaljima, i kako već rekoh nevažnim i manje važnim stvarima te glumi sporednjaka padalo ispod * * * ali film je toliko fundamentalno šupalj, ne samo idejno već pre svega rediteljski da ne može zaslužiti više od * *.

I WAS A COMMUNIST FOR THE FBI

Gordon Douglas je snimio klasični Red Scare film I WAS A COMMUNIST FOR THE FBI baziran na memoarima Matta Cvetica, profesionalnog cinkaroša komunista, davne 1951. godine. Taj film je stekao izvesni kultni status, prvo zbog svoje ideološke dimenzije, a zatim i zato što Douglasova utegnuta triler izvedba i danas funkcioniše.

Douglas je ovo snimio u kapacitetima B-filma. U pojedinim momentima kao da možemo osetiti uticaj egzistencijalističke drame na teme partijskog života u pojedinim deonicama. Međutim, i dalje je to toliko solidno urađeno da uprkos činjenici da krajnje antipatični i neupečatljivi Frank Lovejoy igra Cvetica, i savremeni srpski gledalac izgradi simpatije za FBI umesto za komuniste koji prave inteligentne subverzivne planove.

To je veoma zanimljivo, očekivao sam da ću po definiciji navijati za negativce zbog ideološkog predznaka ali Douglasova režija to čini nemogućim.

Kada krene suspense, Douglas ga čini maltene fizički opipljivim. Film je B, mišićav i efikasan i nema disbalansa između dužih dijaloških scena i onih u kojima krenu ubistva, potere i obračuni.

Partija je prikazana kao organizacija koja okuplja ljude koji su možda i idealisti privučeni njenim intelektualističkim glamurom ali u samoj svojoj suštini je ispostava Kremlja čiji su zadaci da destabilizuje SAD, mnogo pre nego da se bori za pravednije i besklasno društvo. Ipak, ljudi iz Partije nisu prikazani kao lukave beskrupulozne karikature već kao pokvareni ali inteligentni i dostojni protivnici.

Film je fikcija na više nivoa. Naime, mnoga Cveticeva svedočenja su se ispostavila kao lažna, zatim sve je malo prilagođeno filmskoj dramaturgiji, ali film je ipak na dodeli "oskara" bio nominovan za dokumentarni film. To naravno deluje bizarno jer realno ovo je igrani film po, u najboljem slučaju, istinitoj priči (mada, danas znamo da nije ni to). No, na neki čudan način, ovim je anticipirana cela današnja škola hibridnog filma gde se dela sa dosta igrane fikcije ubrajaju u dokumentarce.

Cvetić je bio Slovenac i imao je tužnu sudbinu. Mnogo je eksploatisao svoje doživljaje iz undercover rada u partiji da je počeo da izmišlja i na kraju više nije bio pozivan da govori ni kao veštak. Pokušavao je da se afirmiše kako bi to koristio nadalje ali nije uspeo. Umro je vrlo mlad u 53. godini.

Steve Nelson, inače Mađar iz Hrvatske i jedan od najznačajnijih predsednika američke Partije, inspirisao je lik glavnog negativca, paritjca koji ima rasističke stavove i crnce zove "niggers" u dogovorima kako da se među njima izazove revolt. On je imao višedecenijsku revoluciranarnu karijeru i umro je u 90. godini, posle raznih pustlovina uključujući i rad za Informbiro i NKVD i status političkog komesara brigade Abraham Lincoln u Španskom građanskom ratu.

Samo Cvetić je dat sa pravim imenom i na nekoliko mesta likovi napominju da je Slovenac.

Ovo je film koji će ljubiteljima istorije filma, ideologije na filmu ali i same istorije političkih pokreta na tlu SAD biti jako zanimljiv zbog svoje vešte izvedbe i propagandnog ekscesa.

* * * / * * * * 

MR. SOFT TOUCH

MR SOFT TOUCH je film na kom su potpisani Henry Levin i Gordon Douglas, jedan reditelj kog ne cenim uopšte i jedan kog smatram upečatljivim tehnologom holivudskog filma.

Šta je bila čija uloga, nisam uspeo da dokučim do kraja, ali uprkos tome što film ima dva toka i pristupa stvarima, odnosno nudi dve naizgled suprotstavljene atmosfere i pogleda na svet, poprilično je koherentan i ne može se reći da je eto, jedan radio jedno a drugi drugo. Niti je to na kraju krajeva i važno.

Ovaj film iz 1949. u izvesnom pogledu anticipira božićne kriminalističke komedije Shanea Blacka, kakav je recimo bio KISS KISS BANG BANG jer kombinuje feel good atmosferu prazničnog filma i s druge strane mračnu viziju film noira.

Glavni junak nosi ime puno simbolike, Joe Miracle. On je u bekstvu posle situacije u kojoj je od mafije uzeo ono što je njegovo i dolazi u San Francisko gde ga sudija smešta u privremeni smeštaj za odrasla lica pri lokalnom sirotištu. Dok rešava "repove" svoje kriminalne aktivnosti, Miracle se uporedo uključuje u život sirotišta i tu se ispostavlja kao mangup zlatnog srca i dobrotvor.

Zanimljivo je da su i dešavanja u sirotištu koja imaju i platonsku romantičnu dimenziju između njega i socijalne radnice podjednako zanimljiva kao i kriminalistički zaplet, u kom se kao posebno originalno rešenje javlja novinar koji podstiče sukobe ne bi li sam proizveo zanimljivu priču.

Stoga MR SOFT TOUCH je dosta ozbiljan i dosta zanimljiv i kao krimić i kao praznična dramedija, i ta celina funkcioniše uprkos noir završnici koja ne gubi dozu prazničnog duha ali joj daje fatalističku dimenziju.

Glenn Ford igra naslovnog junaka. Uprkos tome što ne spada u redi meni najbližih zvezda tog doba, nesporno je dobar u ovoj roli, uprkos svom relativno mlakom magnetizmu.

MR SOFT TOUCH možda čak i nije toliko svesno, ali sasvim sigurno jeste nesvesno preteča Blackovih ali i mnogih drugih prazničnih krimića, u kojima se kombinuju sistemi vrednosti kako među junacima, tako i samog žanrovskog okvira filma.

* * * / * * * *

THEM!

THEM! mi se na novo gledanje još više dopao nego kada sam gledao prvi put, i kada mi je bio izvanredan.

Ovaj film je toliko moderan u svom izrazu, naročito u rediteljskom postupku, a koncept sa džinovskim mutiranim mravima izveden je veoma inteligentno, tako da se održi tenzija a da neuralgični aspekt prikazivanja džinovskih mrava ništa ne pokvari.

Mravi se pojave na ekranu prvi put tek u 28. minutu i kada ih vidimo u jednoj sasvim naivnoj fizičkoj izvedbi ne mari jer je užas već postignut artikulisanjem stvari oko njih, prikazom posledica njihovog delovanja, načinom na koji reaguju likovi kada spoznaju šta se desilo i ko je počinilac.

Ovaj film je zaista jedan od onih primera na kojima se može iznova pokazati koliko je Douglas suštinski veliki majstor filmske režije. Svakako nije jedini, ali jeste naslov koji se nedovoljno akcentuje u tom pogledu, i više izučava kao deo jedne društvene atmosfere, a ona je sporedna u odnosu na čisto filmskon gradivo koje nam je izloženo.

* * * * / * * * *

A QUIET PLACE: DAY ONE

Michael Sarnoski je režirao treći film u univerzumu A QUIET PLACE, po priči koju je osmislio sa Johnom Krasinskim.

Nažalost, ni drugi deo ni treći film prosto nisu na nivou prvog, nisu tako arhetipski ni esencijalni u toj priči o porodici kao zajednici koja se posle traume bori sa veoma opasnim monstrumima iz svemira.  

Oba su bili dostojanstvena dopuna tom univerzumu, kad već sve mora silom da se "univerzumizuje", ali prosto oba su me ostavila hladnim. Drugi kao repriza prvog sa malo izmena, gde se prosto nije desila ni približna hemija a ni strava. Treći kao priča sa novim junacima i njihovim doživljajima prvog, odnosno prvih dana najezde opasnih vanzemaljaca.

DAY ONE je dostojanstven. Jako je teško okriviti ga za bilo šta. Lupita Nyong'o je odigrala uloge u antologijskom USu Jordana Peelea i u meni veoma dragom LITTLE MONSTERS i apsolutno ima žanrovski kredibilitet. I u ovom filmu je glumački sjajna, lik žene na umoru koja ima još samo jednu želju a to je da pojede picu, u čemu je ni bolest u njoj ni pretnja spolja neće sprečiti, jeste sjajan.

Ali onda film postaje jedna specifična, kako rekoh dostojanstvena, gotovo pa melodrama o njoj koja izbegava monstrume koji prate zvuk i napadaju one koji ih ispuštaju, upoznaje nas sa suštinom njihovog straha od vode (koji smo detaljnije upoznali u drugom delu) i tako to.

Ne bi bilo pošteno za realizaciju i trud dati ovom filmu išta manje od * * *. Ali, isto tako ne bi bilo pošteno ne naglasiti da je mene ostavio krajnje ravnodušnim, samo sa izvesnom i ne malom, dozom poštovanje za napor.

COTTON COMES TO HARLEM

Chester Himes mi se vratio u fokus zbog neke teorije koju čitam, pa sam odlučio da obnovim COTTON COMES TO HARLEM. Potvrdio mi se stari utisak da mi je najbolje Himesova ekranizacija i dalje A RAGE IN HARLEM Billa Dukea koji je uspeo da uobliči sve te jivere i razne frikove iz njegove proze i njihove šeme. Uprkos tome što COTTON COMES TO HARLEM ima jednostavnu osnovnu priču o dva kultna detektiva Grave Digger Jonesu i Coffin Edu koji pokušavaju da spakuju lokalnog reverenda kao prevaranta koji želi da uzme narodu pare za povratak u Afriku i pobegne, Ossie Davis ne uspeva da obuhvati sav materijal iz proze u jednu kanalisanu celinu i sve se raspada u čitav niz digresija i haotičnih scena.

Šteta jer Davis uspeva da pogodi ton u kom nekako koegzistiraju akcija i komedija, jive i krimić, ali i masa drugih stvari koje su višak.

* * / * * * *

PHILADELPHIA EXPERIMENT II

Ni prvi PHILADELPHIA EXPERIMENT nije bio bog zna šta a drugi je još slabiji.

Prvi je imao neki polu kultni status na VHSu jer to nije bilo vreme koje nudilo mnogo loopy SFa ili ga bar tako pamtim. U suštini, bilo je sličnih naslova, recimo THE FINAL COUNTDOWN kad se USS Nimitz prenese na Havaje, ako se dobro sećam, na originalu Makedonija Filma. Ali eto, nekako je PHILADELPHIA EXPERIMENT našao svoje mesto.

Elem, nastavak je izašao već u fazi kad su stvari samo simbolično išle u bioskope.

U nastavku, bez Parea, u nekom poluproizvodu na svakom nivou, nacisti zavladaju Amerikom zbog neuspelog eksperimenta sa vremeplovom u kog se umešao potomak čuvenog naciste, uvezenog da bude naučnik posle rata.

Dakle, villain je nepo baby za nauku. Ali reditelj je zapravo najzanimljiviji nepo baby u celoj ovoj konstrukciji.

Iz ove vizure mislim da sam verovatno onomad gledao ovaj film. Ali se do te mere ničega ne sećam da mi je sada sve delovalo kao prvi put. Za to je zaslužan sin Johna le Carrea, Stephen Cornwell, danas ugledni producent i povremeni scenarista koji je kraj osamdesetih i početak devedesetih proveo ozbiljno grajndujući i za to zaslužuje poštovanje.

Međutim, i u toj produkciji se moglo pokazati znanje i talenat a on ga u svoje tri meč lopte nije iskazao.

Istini za volju ovo je i scenaristički i produkciono pobačaj, ali Cornwell je sve to sastavio kroz jednu amorfnu i sasvim bezličnu režiju, bez energije, sa malo života koji u kadar unosi Marjean Holden i ničim više.

KOTEI NO INAI HACHIGATSU

Satsuo Yamamoto, japanski reditelj koji je snimao problemske filmove smeštene u različite miljee i žanrove, pored naravno redovne doze reprtoarske radne obaveze, snimio je film KOTEI NO INAI HACHIGATSU još i kao AUGUST WITHOUT AN EMPEROR. Kyuzo Kobayashi je napisao roman po kom je film snimljen i u njemu je prikazana vizija ekstremno desnog puča i tretiran je kao realna bezbednosna pretnja.

Film nažalost, posle odličnog početka ulazi u jednu vrstu žanrovske konfuzije jer kombinuje triler o državnom udaru, melodramu o razdvojenim ljubavnicima koji se ponovo sreću, napetu storiju o otmici voza ali i prikaz slamanja puča na nacionalnom nivou.

Okosnica ostaju dešavanja u vozu jer se tu iznova sreću novinar i supruga jednog od oficira pučista i evociraju uspomenu na petparačku situaciju u kojoj ju je uniforma uzela silom dok je hitala svom dragom iz sedme sile.

To je sve zajedno jedno solidno izvedeno zamešateljstvo gde se na kraju isključivo može uživati u lepim slikama koje zaslužuje neka mnogo bolje postavljena celina, sa manje različitih tema skupljenih na jednom mestu.

Isto tako i gluma je prilično solidna i svi se dostojanstveno nose sa materijalom koji itekako varira u uverljivosti, pa i smislu.

Satsuo Yamamoto je snimio nekoliko filmova u jednom, i nijedan nije preterano dobar. Ipak, premisa je bila zanimljiva pa je sigurno dosta gledalaca i zadržala da sve ovo isprate do kraja i dokuče kako će se sve to sklopiti u neku celinu.

Da li je Yamamoto bio inspirisan dramaturgijom holivudskog klasika GRAND HOTEL koja se prenela na tada aktuelne filmove katastrofe gde su se preplitale tobože ozbiljne priče sa puno vrhunskih glumaca sa prizorima destrukcije, ne znam. Moguće da je neki od AIRPORTa bio inspiracija. I ovaj film je neuporedivo decentniji. Nažalost, to nije dovoljno.

* 1/2 / * * * *

TRACKDOWN

Richard T. Heffron je bio jedan od onih starih američkih filmsko-televizijskih profesionalaca koji uvek može da prijatno iznenadi i iskoči iznad proseka.

U filmu TRACKDOWN imao je prostora za tako nešto ali počev od Jima Mitchuma u glavnoj ulozi, napravljeni su neki teški faulovi od kojih se nije mogao oporaviti.

Jim Mitchum liči na oca Roberta koliko i Radašin iz Farme na Radoša Bajića - uglavnom u onim najružnijim aspektima, plus ne zna da glumi i nudi jedno prilično pogrešno shvatanje očeve glumačke igre. Tako da je on leading man kog sam Heffron želi da svede na minimum, ali on ipak mora da se pojavi u odlučujućim situacijama i to bitno degradira film.

Svi oko njega, među kojima su Erik Estrada i Anne Archer, dakle solidna imena, su doktori glume i naravno taj prostor on ne može da popuni ni kao zvezda jer to nije, ni kao karakterni interpretator.

A ovo je film koji je baš profilisan da bude star vehicle jer govori o rančeru iz Montane koji dolazi u Los Anđeles da nađe sestru koja je pobegla od kuće, a mi već znamo da je pala u šake bandi koja ju prodala kao belo roblje.

Heffron nudi jednu odličnu akcionu scenu i poneku solidnu, povremeno ima i napetosti, ali kad nema zvezde u ulozi koja treba da bude osnovni nosilac nasilja, onda nema ni akcije jer se protagonista silom krije, tako da je TRACKDOWN začuđujuće lišen uzbuđenja, čak i u pokušaju, a nudi zapravo sasvim dovoljno nekonvencionalnih rešenja da bi se moglo reći kako ovde imamo posla sa prilično potentnim materijalom za nekog Chucka Bronsona, recimo. Ipak, Bronson i bratija nisu tu. Tu je Mitchumov sin, i rezultat nije izostao.

* 1/2 / * * * *

KILL

Nikhil Nagesh Bhat snimio je prilično zakasnelu refleksiju na indonežanske bespoštedne akcijaše za koje su se specijalizovali Timo Tjahjanto i Kimo Stamboel, pošto ih je onomad još inicirao Gareth Evans.

Film pod naslovim KILL dobio je distribuciju u Americi, firma Davida Leitcha je odmah najavila da će praviti rimejk (kao da on već nije overio voz u BULLET TRAINu) i odjednom se stvorio ovde utisak kao da tu ima i šta da se vidi i šta da se nauči.

Nažalost, KILL je prvo za indijske standarde srazmerno kratak film i sa 100 minuta krtine, to je red veličina kao američki film od 50 minuta. Međutim, na IMDB ne vidim alternativno trajanje. No, u samom filmu imamo neku kao melodramu koja je prekraćena a opet je i kao takva sa karakterističnom indijskom persiflažom. Dakle, možda je KILL sniman za izvoz, ali je pamet u njemu mahom lokalna ostala, tako da sve što se tiče odnosa među likovima, motivacija i sl. ima tu bolivudsku naivnost. Ona sama po sebi ne smeta jer ubrzo ovo postaje sat i po jedne manje-više jednolične, premda u proseku pristojne tuče u prilično repetitivnim ambijentima voza, u kojima nema gradacije, nema onog stila koji je u tom pogledu nosio SNOWPIERCER.

Kretanje voza ne utiče na fiziku borbe, svi se kreću i bore kao da se šetaju u parkiranom vagonu i prostor se tek povremeno zatrese što realno čak i u jugoslovenskom filmu nije bio slučaj - stavljali su daske pod vagon i skakali po njima, da bi se bar malo klatio.

Ovde dakle imamo manje-više jednoličnu tuču, nedovoljno brutalnu za Tjahjanove standarde, ne iznad nivoa neke prosečne tuče u produkciji Chada Stahelskog i to je to.

E sad hajp mašina je stvorila utisak kako je ovo najnovija neka moda u svetu akcije, tako da verovatno ljubitelji gore fightinga neće mnogo da se obaziru na moje reči, niti treba. Ali, shvatiće se da su uzaludno verovali u hype kad film krene i vrag odnese šalu.

Vrlo skromno, sve u svemu.

* * / * * * *

DOWNTOWN

DOWNTOWN Richarda Benjamina je jedan buddy cop film iz 1990. koji mi je promakao ali evo sustigao sam ga.

Richard Benjamin je režirao nekoliko filmova u kojima je bilo akcije ali najpre bih rekao da je ovaj izvorno glumac ekspert za melodramu i komediju, a gost u akcionom filmu i trileru.

Otud, ovde nudi nekoliko zanimljivih triler situacija koje su sveže jer su drugačije i odigrane su iz likova, a opet kad se dođe u sfere čiste akcije, film je najslabiji. Isto tako mirne scene su izvedene dosta "otvoreno", bez žanrovskog predznaka, prilično amorfno, tako da imamo dosta stilske neodređenosti koja se na kraju ispostavlja kao ključni hendikep filma.

Otud ovde ima i čisto komičnih scena i vrlo pitomih odnosa među likovima, ali i onih nestašnih, i iznenađujuće brutalnih akcionih prizora. Benjaminov film je u tom smislu prilična salata ali ga solidan cast i priča drže na okupu.

Anthony Edwards igra mladog policajca kog po kazni prebacuju u filadelfijski geto a tamo ga dočekuje Forest Whitaker u ulozi prekaljenog detektiva čija će ga energija i veština zavesti da se ozbiljno bavi rešavanjem zločina, naročito kad naiđe jedan u koji je po više osnova lično investiran.

Edwards i Whitaker su odlični. Joe Pantoliano je jako zanimljiv kao psihotični ubica u službi negativaca. I uprkos stilskim nedoslednostima, film je na kraju ipak prijatan za ljubitelje i poznavaoce žanra kojima ne smeta što nije crossoverovao u sferu dobrog filma.

* * / * * * *

BAD BOYS: RIDE OR DIE

Adil i Bilall se posle odbacivanja celog skoro gotovog DCEU filma u Warneru, sa velikim komercijalnim uspehom vraćaju na scenu sa četvrtim BAD BOYSom, sa podnaslovom RIDE OR DIE.

Od momenta kad je Michael Bay prestao da režira Bad Boyse izgubila se ona ikoničnost grada, junaka i akcije. Prosto, Adil i Bilall ni u trećem delu nisu uspeli da postignu tu fizionomiju blokbastera koja je bila neophodna za ovaj serijal jer je u njoj znatnim delom njen smisao.

Njihov stil prosto nije takav i ono što je njihov fokus to je priča, što je pomalo paradoksalno, ako imamo u vidu da je priča samo jedna od komponenata izraza ovakvog filma, važna ali ne presudna.

Ipak, kako je treći deo bio oživljavanje serijala posle skoro dve decenije pauze onda je deo "poreza na kambek zvezda" morao biti plaćen kroz "priču" u kojoj njihovi likovi sad dobijaju neke životne okolnosti, nove izazove i sl. Četvrti deo nastavlja sa tim, i na neki način, rekao bih da ima fundamentalno bolju ideju nego treći film - dakle Marcus ima infarkt i nađe se s one strane posle čega se vrati kao izmenjen čovek sa komičnom okrenutošću duhovnosti. To je čak možda bilo bolje da se desilo u trećem jer je jači impuls na odnose među likovima.

No, šta je tu je. Kao i u četvrtom DIE HARDu i LETHAL WEAPONu, sad imamo neki dodatni lavirint nebitnih likova, za koje ne mogu reći da se pisci ne trude da uklope, ali svi znamo da su Mike i Marcus osnovna stvar.

I tako na kraju mora biti, i tako na kraju i jeste. Međutim, ovo više nije Michael Bay. Što zbog uslovnosti priče, što zbog Adila i Bilalla, sve je malo gurnuto u smeru televizije, i to ne baš HBOa, ako se razumemo.

No, s druge strane, taman kad se nadviješ nad neki aspekt koji je pogrešno mutiran, vidiš i poštenu izvedbu.

Tako su meni utisci o ovom filmu varirali od * * do * * *, gde je niža scena više usled onoga što nije a trebalo bi da bude a više usled stvarno poštene realizacije.

Akcija u završnici je prilično jaka, ali prosto nema nijedan ikoničan kadar kao kod Baya. I sve pre toga je korektno u akcionom aspektu, ali nije to onaj stari nivo.

Pa ipak, ako imamo u vidu da su BAD BOYSi bili neka avangarda u tada omniprezentnom žanru buddy cop filma, a da su danas maltene ili čak bukvalno jedina validna franšiza tog tipa, onda i naši zahtevi moraju da se prilagode.

Ako sam Riggs ne snimi film o sebi kao što najavljuje, svakako ćemo se udaljavati od dometa LEHAL WEAPONa. Već smo ove godine imali AXEL F na Netflixu koji sa BAD BOYS deli producenta i scenaristu, i pristup.

S druge strane, imali smo i osveženje, izuzetan rimejk ROAD HOUSEa Douga Limana koji zarobljava duh Gibsona i Blacka. Dakle, uvek će negde postojati ono što volimo, samo možda ne tamo gde bismo voleli da to stoji.

FILM DAVNE BUDUĆNOSTI

Dokumentarni film, odnosno preciznije rečeno estetizovani snimak panel diskusije, FILM DAVNE BUDUĆNOSTI Darka Bajića i Siniše Cvetića (koji je pre svega bio zadužen da tehnički administrira dešavanja), podseća na novi roman omiljenog pisca.

Došli ste u knjižaru. Uzeli ste u šake novi roman omiljenog pisca. Na koricama piše sinopsis, na prvo čitanje vidite da podseća na nešto što je ranije već pisao i slutite na koji način to može biti dobro, ali vas pomisao opet malo deprimira. Želite nešto sveže, a ovo nije to.

Međutim, onda dođete kući s knjigom i krenete da je čitate i ubrzo se podsetite zašto je taj čovek vaš omiljeni pisac. On je uzeo ono što ste očekivali i napravio nešto potpuno neočekivano od toga na skroz nov način. I prelepo je.

Tako i ovde, znate da će sat i po filma FILM DAVNE PROŠLOSTI u kom Darko Bajić vodi dijalog sa Mišom Radivojevićem, Đorđem Kadijevićem, Borom Draškovićem i Zdravkom Šotrom biti neki idiotizam. U najmanju ruku zato što su ova trojica ipak filmski umetnici, kakvi-takvi, doneli su nešto značajno našem filmu, kakvom-takvom dočim je Zdravko Šotra sve suprotno od toga, maltene u prvo vreme nije ni bio filmski reditelj nego su mu uspelije TV radove prebacivali na traku, a kada je ZONOM ZAMFIROVOM zaista postao filmaš, to je zaista nešto što je u svakom pogledu daleko od bilo kakve umetnosti i doprinosa bilo čemu.

Šta će Šotra za ovim stolom, neobjašnjivo je. A i drugim sagovornicima stvara nelagodu. Pa ipak, kada posle uvodnog Kadijevićevog monologa kako je današnja civilizacija u totalnom sunovratu, kako nema autora, kako nema novog Bergmana, kulturne politike, identiteta, nema ničega, sjajno je što se Šotra složi jer evidentno i njemu fali novi Bergman.

Jedini sagovornik među ovima koji ima šta da kaže, ako već mora, jeste Miša Radivojević i, hajde da kažemo, Kadijevićeva grmljavina o propasti svega barem ima neku dozu erudicije u sebi. Dakle, cela ideja da se ljudi sa periferije svetskih filmskih dešavanja, u sumrak svojih karijera dovedu da kontempliraju ima li spasa filmu je perverzna. Da je dat neki kontekst i napravljena drugačija selekcija, bilo bi zanimljivo da među njima bude jedan populista i antiesteta Šotra, ali konteksta nema. Samo neko ko zna naše reditelje može pomisliti da ova četiri čoveka nisu ravnopravno tretirani mislioci.

Međutim, kada Darka iscrpe teške teme, poželi da malo priča o pičkama, i onda pita kolege kako su skidali glumice. Ovde ipak ima posla sa četiri gospodina koju mu ne mogu dati ono što on želi, i daju neke vrlo uzdržane odgovore, filozofske, blago šaljive.

I onda Kadijević konstatuje da je pomenuo važno pitanje erotike ali nije najvažnije PITANJE SMRTI.

Zatim sledi Kadijevićev monolog o smrti, na koji se nadovežu kolege skromnim doprinosima vidno razočaravši Darka.

Na kraju, pošto su odlučili da ostave kamere da rade dok su sagovornici odlazili od osvetljenog stola u mračnom studiju čuje se i nekakav peh Đorđa Kadijevića što ima neki Punkd appeal, mora se priznati, neku Jackass dimenziju da se posle ponižavajućeg izgovaranja fraza sa Šotrom, ove časne starine još naprave i potpunim budalama.

Ovo je nešto skaredno i da je u očekivanim okvirima glupo ne bi ni zasluživalo diskusiju. Međutim, ovo je Darko Bajić, sve je sem očekivano.