THE SKULL

Freddie Francis u THE SKULL radi po scenariju Miltona Subotskog i adaptira priču Roberta Blocha.

Premisa je zanimljiva, film se bavi kolekcionarima koji nabavljaju fetišizirane predmete iz života Markiza De Sadea, Kada nabave njegovu lobanju kreću da se dešavaju neke okultne stvari - međutim, tu film pada jer ono što se dešava jeste da posednici te relikvije polude i ubijaju okolo.

De Sade je voleo klanje, ali nečim drugim, ne nožem, i generalno nasilje u njegovom razmišljanju, kao iz sve ostalo polazilo je iz raznih seksualnih nagona iz kojih su se kasnije razvijali neki patološki varijeteti itd.

Otud, cela ideja da relikvija poput njegove lobanje dovodi klanja je bezveze, pa je i film, uprkos tome što su ga overili i Peter Cushing i Christopher Lee ostaje propuštena prilika i jedna rutinski izvedena nevažnost.

* 1/2 / * *.* *

THE EXPERTS

THE EXPERTS Davea Thomasa je jedan od filmova iz "prve" mračne faze karijere Johna Travolte, dakle iz perioda između najveće slave i njene obnove kod Tarantina.

Reč je o komediji koja ima jednu specifičnu dimenziju danas i prirodno da mi je mnogo zanimljivija sada kada je gledam nego kada sam je premijerno video onomad.

Dakle, premisa je jednostavna - KGB ima repliku američkog grada u kojoj obučava svoje agente za infiltraciju. Međutim, grad je arhaičan, zarobljen je u pedesetim ili šezdesetim, agenti u njemu ne mogu da se adekvatno obuče za infiltraciju u savremeni život i preduzimljivi aparatčik hoće da ga modernizuje uprkos otporu starešina.

Aparatčik odlazi u Ameriku i odande na prevaru dovodi dva hustlera, klupska promotera i ubedi ih kako u američkom provincijskom gradu moraju da naprave moderan klub, a on će ga posle koristiti za edukaciju agenata.

Hustleri naravno u gradu nalaze ženske, zaljube se, kreće neka dinamika između stanovništva i njih, od kojih neki zaista žele da upoznaju novosti iz novog sveta a neki rade za stare kadrove. Tu negde film i zaluta i onda sledi razrešenje u kom hustleri provale gde su i dižu pobunu sa progresivnim agentima koje je tokom obuke zarazio američki stil života.

Koncept za komediju je izvanredan, ali nažalost ekipa koja je pravila ovaj film nije ni približno uspela da ga iskoristi tako da je film na kraju krajeva dosta bezveze, premda ne i za totalni otpis kako je tretiran ranije.

Međutim, iz današnje vizure, THE EXPERTS je film koji je zreo za rimejk ili nastavak jer su okolnosti dobile neke zanimljive nove dimenzije.

Prvo, imali smo priliku da vidimo seriju AMERICANS o ubačenim agentima iz SSSR koji su živeli kao Amerikanci decenijama i nabavljali informacije i tražene predmete. Naravno, serija je to sve uvela u Peak TV i znatno izvela iz okvira onoga što je bila istinita priča tu ali sve to na stranu, dakle, mi smo preko Weisbergove serije objektivno uveli tu temu u popularnu kulturu.

Zatim, mi danas imamo Rusiju koju ljudi okupljeni oko MAGA ideje vide kao zdraviji životni ambijent od sadašnje Amerike, u njoj vide neke stare vrednosti SAD kojih više ni u samoj Americi nema.

To je napipano u ovom filmu - ne naravno sa svešću o MAGA i subverziji koju su Rusi radili, naravno - ali postoji taj element "prave Amerike" koji gde god da je ljude učini boljim.

Otud, ideja da u Rusiji tajna služba drži grad u kom se živi kao u "staroj Americi" uklapa se u mnoge aspekte ne samo MAGA ideologije već i njene kritike - zar nije veštački indukovana stvarnost u kojoj muškarci zarobljavaju žene u filmu DON'T WORRY DARLING, period pedesetih, i gradić u pustoši koji gravitira misterioznom pogonu namenske industrije. Veoma je indikativno da ovde imamo isti slučaj - gradić zarobljenim u pedesetim ili ranim šezdesetim u kom ljudi rade za "fabriku aviona", dakle neku namensku industriju.

U tom smislu THE EXPERTS je zreo ili za neki rimejk ili za neki sofisticiraniji nastavak u kome Rusi na neki način kroz baš zastareli model grada subverzivno deluju na SAD ili su ga recimo sada privatizovali i u njega dovode bogate Amerikance koji žele da žive kao u pre-Woke vremena. U Americi uostalom već postoji realan fenomen selidbi iz Kalifornije u Teksas, Arizonu pa i Nevadu jer su tamo porezi niži a zakoni manje Woke. Šta ako u tom filmu samo Rusi mogu da naprave ultimativni MAGA životni ambijent u nečemu što je delovalo prevaziđeno i smešno.

Naravno, i zastajanje u osamdesetim moglo bi komunicirati sa dark-MAGA fenomenom ako je već potrebno da se stvari malo osveže u odnosu na pedesete iz prvog filma ili DON'T WORRY DARLING.

THE EXPERTS nije neko naročito gledalačko iskustvo. Kao komedija ima malo taj pristup da nije mnogo bitno kako je insceniran, ali ima svoje adute, recimo jednu od bitnih ranijih uloga neprežaljene Kelly Preston koja je na ovom snimanju i upoznala Johntru.

* * 1/2 / * * * *

DARK TOWER

DARK TOWER je film posle kod je Freddie Francis odlučio da više ne režira bioskopske projekte.

Uprkos brojnim teškoćama zbog kojih se na kraju i potpisao na filmu kao Ken Barnett, rekao bih da je ipak u samoj suštini problema ovog ostvarenja to što u njemu ništa ne valja, i ne može se krivica prebaciti na samo jedan segment.

Inscenacija je lenja. Glumci nisu preterano koncentrisani. Scenario je stupidan. Sve to ne bi ipak moglo da bude tako slabo bez očiglednog saučesništva reditelja.

Na ovom filmu radilo je više ljudi ozbiljne reputacije. Scenario je između ostalih pisao Robert J. Avrech koji je za De Palmu napisao BODY DOUBLE i još poneku bitnu stvar. Ken Weiderhorn je trebalo da režira ali na kraju on tvrdi da nije praktično snimio ništa a Dan Bradley koji je kasnije radio neke jako složene projekte je bio pomoćnik režije.

Naročito to ime kao Dan Bradley jeste znak da je film mogao biti mnogo ozbiljnije izveden.

DARK TOWER nažalost ostaje neslavna završnica Francisove rediteljske karijer i film izgleda kao da je označio njegovo potpuno odbacivanje i čas kada su mu bogovi režije okrenuli leđa.

LEGEND OF THE WEREWOLF

LEGEND OF THE WEREWOLF je Freddie Francis snimio 1975. godine i može se reći da ono što je pružio tada u ovom filmu, po scenariju Anthony Hindsa, nažalost nije bilo dovoljno.

Ako izuzmemo Davida Rintoula u naslovnoj ulozi koji je nama zanimljiv jer izgleda kao mladi Bora Čorba i mogao bi da mu prođe kao brat blizanac, ovaj film je u suštini pokušaj da se staromodna horor misterija malo, ali ne previše "isprlja", ali da ostane u okviru u kom radi Peter Cushing.

Naslovni junak je kao dete uzet od šumskih vukova i odgajen je u šumi. Posle boravka u cirkusu gde je služio za zabavu, posle pronalaženja u šumi, počinje da se socijalizuje i radi u propalom zoološkom vrtu.

Ubrzo se zaljubljuje a ne shvata - zbog manjka odgoja među ljudima i socijalne imaginacije - da mu je izabranica prostitutka, i usled razočarenja kreću da se dešavaju misteriozna ubistva koja izgledaju kao da ih je počinio vuk.

Misteriju pokušava da reši lokalni forenzičar kog igra Peter Cushing, ali niti realno ima misterije, niti Francis gradi priču kao da je misterija nešto što važi samo za lekara ali ne i za nas.

Efekti transformacije su korišćeni minimalno i prilično su slabi, naročito ako imamo u vidu da se ovo dešava u osvit antologijskih rešenja tog tipa. Ali, nije ovo film čiji je cilj da tehnički impresionira. Problem je u konstrukciji priče, film nas čak ni ne potcenjuje već izgleda kao da neke stvari treba da podrazumevamo i da se pomirimo sa time da nam na kraju ponudi vrlo malo.

Hindsov scenario u dijalozima i nekim situacijama među likovima ima solidnih detalja. Neke uloge, kao recimo Ron Moody koji igra erodiralog domaćina zoo vrta su dosta uspele, i ima ovde šta da se vidi tu i tamo. Ali, sve je nekako bajato i ruinirano, kao što je uostalom patina dosta uspešno primenjena u samom filmu.

* * / * * * *

DER VERRATERTOR

Edgar Wallace je na raznim mestima bio ekranizovan ali poznata je njegova trajna popularnost u Nemačkoj. Tamo je proizvedeno i inicirano dosta njegovih ekranizacija a one se mere stotinama.

DER VERRATERTOR ili na engleskom THE TRAITOR'S GATE je film koji kombinuje nemačku i britansku ekipu, pa ga je tako pisao legendarni Jimmy Sangster a režirao Freddie Francis.

Na sve to, film donosi i ranu ulogu Klausa Kinskog.

Nažalost, Sangster i Francis su u svojim drugim saradnjama imali mnogo bolje rezultate nego ovde. Sangster je legendarni scenarista britanske žanrovske produkcije šezdesetih koji se kasnije preselio na američku televiziju a bio je velemajstor za trilere i tradicionalne studio horore.

Nažalost, film po Edgaru Wallaceu, ostao je konfuzan jer prati i one koji planiraju pljačku kraljevskih dragulja ali i one koji bi da ih spreče, i samim tim ne uspeva da pohvata sve konce priče i uvede je u tokove gde bi se gradio suspense.

Neobično i za Sangstera i za Francisa, ali ovaj film se odlikuje relativno jednostavnom pričom i digresivnim pripovedanjem za kojim nije bilo potrebe.

U ovom fllmu, Francis sasvim sigurno nije demonstirao svoju prepoznatljivu kontrolu nad materijalom i zato je ovaj iskorak u čisti krimić, ostao među njegovim zanemarljivim radovima.

* 1/2 / * * * *

WEEKEND IN TAIPEI

Luc Besson uprkos generalnom neuspehu svih sudskih #MeToo procesa protiv njega, ipak sada jeste u jednoj vrsti cancela. Posle VALERIANovog skupog saplitanja u bioskopima, EuropaCorp je imala nekoliko pokušaja da se konsoliduje, međutim, Besson je u tome sve manje mogao da učestvuje zbog reputacionog rizika koji je nosio tako da je sada i firma podelila njegovu sudbinu, nije baš zatvorena ali nije baš ni sjajno.

Koliko je u tim okolnostima dobra vest da je WEEKEND IN TAIPEI u režiji Georgea Huanga a po scenariju samog Bessona i reditelja, u stvari dobar film - teško je reći. WEEKEND IN TAIPEI je i u Americi i po ostatku sveta nekako izašao na marginama bioskopske ponude, što možda čak i nema toliko veze sa Europom koliko s čudnim odnosima u post-Covid epohi.

U svakom slučaju, imali smo priliku da poslednjih nedelja vidimo nekoliko kapitalnih filmova pa je uzbuđenje visoko, a ovaj film nije deo tog sveta.

WEEKEND IN TAIPEI spada u onaj red filmova kakve smo videli sto puta ali i u onaj fini sloj gde smo spremni da ih vidimo i po stoprvi put. Barem što se mene tiče.

Luke Evans mi nije bio neka prejaka faca sve do Wheatleyevog HIGH-RISEa gde je fenomenalno kanalisao Olivera Reeda iz sedamdesetih. I tu kao da je nekako očvrsnuo dodatno, tako da sada u WEEKEND IN TAIPEI, a posle izvrsnog iskustva koje smo imali u seriji ECHO 3, on je potpuno ubedljiv kao svojeglavi DEA agent koji ima svoju ekipu u Kinesku Tajpehu, a bogami i staru ljubav i sina za koga ne zna, i koji sada žive u domaćinstvu mafijaša kom želi da skine glavu.

Dakle, sve je to onako isprobano, ali Besson i Huang u scenariju taman pomalo, bukvalno za milimetar ili nijansu osvežavaju stvari i vode nas iz nečeg već zamornog u nešto što je osvežavajuće.

Akcija je mišićava i ima u sebi malo tog Bessonovog heavily scripted vajba. Činjenica je da ovaj tip akcije sada ekipa okupljena oko Chada Stahelskog radi maltene kao poseban vid umetnosti, i da je WEEKEND IN TAIPEI tu pomalo old school ali opet je dobro na svoj način jer se oseća ta Bessonova sklonost da unutar akcione situacije ubaci neki detalj bitan za priču, da bljesne pred nama papir na kom je scenario u sred krvoprolića.

Pucnjave i tuče su u suštini old school, ima potera kolima od kojih je jedna baš uspela a ni druge nisu loše, a odnosi među likovima su vibrantni i duhoviti.

Kao ključni masterstroke se ipak izdvaja produžena tuča u kuhinji restorana u kojoj upoznajemo glavnog  junaka i Luke Evans u toj sceni briljira, pokazujući šta donosi neko ko je pre svega dramski glumac u koreografisanu borbu. Nije da to nismo znali i pre, ali nije loše podsetiti se.

Huangov film će mnogi otpisati kao arhaičan rad kome je mesto na kućnim formatima, i to jeste tačno, ali film jeste efektan i radi sve ono što treba jer su pre svega odnosi među junacima dobar temelj, posle kog i nešto što nije novo može solidno da se postavi.

* * * / * * * *

THEY CAME FROM BEYOND SPACE

Milton Subotsky, poznati britanski pisac i producent koji je radio razne žanrovske stvari, među kojima i filmove o dolasku Daleka, adaptirao je roman Josepha Millarda u filmu THEY CAME FROM BEYOND SPACE Freddieja Francisa.

Iskreno, rekao bih da je ovaj film potcenjen i da nije ni po čemu naročito inferiorniji od filmova o invaziji Daleka, kada nisu oni najbolji. Prosto ovo je jedna jednostavna i pomalo campy SF priča, urađena s punim ubeđenjem o invaziji vanzemaljaca koji su s Meseca stigli na Zemlju i krenuli da rade body snatching sa namerama koje nisu skroz jane.

Freddie Francis nudi u ovom filmu iz 1967. ono što Britanci sjajno rade u svom tradicionalnom SF i horor filmu gde stvari kreću iz modernih, praktično realističkih okolnosti i onda tonu i imaginarij i ikonografiju pulpy žanrovskog ekscesa.

To se dešava i ovde i dešava se na vrlo pristojan način. Film nije napet, nema naročite neizvesnosti, ali - izuzmemo li očigledno - nema ni nekih gluposti i sve zaokružuje na jedan zadovoljavajući način. Otud, ovo je prijatan doprinos SFu svog vremena i svoje kulture.

* * 1/2 / * * * *

SON OF DRACULA

Američki kantautor Harry Nilsson važio je za petog Beatlesa, oni su bili poznati kao ljubitelji njegovog rada a kasnije su se i družili.

Tako je 1973. godine nastao i film SON OF DRACULA koji je producirala firma Apple Management, poznata po vođenju poslova Beatlesa, a producirao ga je Ringo Starr, i igrao jednu od glavnih uloga.

Freddie Francis, majstor efikasnog i tradicionalnog britanskog studio-horora, režirao je ovaj komični horor mjuzikl u kom Harry Nilsson igra naslovnog junaka, Draculinog sina koji dolazi u London na otvaranje muzeja natprirodnih pojava, zaljubljuje se i uz pomoć čarobnjaka Merlina želi da postane čovek.

Scenario Jennifer Jayne (potpisane kao Jay Fairbank) ubacuje puno ideja, a tu su i muzičke numere koje izvodi Harry Nilsson, obično na sceni, tako da Freddie Francis ne uspeva baš da pohvata sve konce dešavanja i zauzda brojne ideje koje su se ovde otvorile.

Jedan od problema je i sam Nilsson. On prosto nije naročito filmičan i nije talentovan glumac, tako da je u sred priče za početak neko ko je prilično drvo javorovo. Ringo Starr pod teškom šminkom kao Merlin donosi mnogo više filmu.

Ono što je međutim, možda najindikativnije jeste da je Francis na kraju snimio film koji je ponajmanje komičan, i osim par situacija koje su izrazito bazirane na gegu, ovde nema nekih naročito duhovitih detalja. I to ne smeta. Štaviše, možda je sve moglo biti zanimljivije da je stvar išla u pravcu nehumorističkog rokenrol mjuzikla.

Za ljubitelje automobila poznatih ličnosti, zanimljivo je videti Mercedes 600 Pullman George Harrisona, beli koji je kupio od Lennona kad se ovaj odselio za Ameriku, kao osnovno prevozno sredstvo naslovnog junaka.

Od muzike, dominiraju Nilssonove pesme ali nisu jedine i nažalost muzika je možda i najmanje upečatljiv element ovog filma koji nažalost ni u čemu nije dobacio daleko.

* * / * * * * 

TALES THAT WITNESS MADNESS

TALES THAT WITNESS MADNESS spada u nekoliko anthology filmova koje je režirao, po mom mišljenju najveći rediteljski velemajstor Hammer horora - Freddie Francis.

Naravno, Francis je još čuveniji kao direktor fotografije i u svojoj karijeri je radio sa velikanima raznih generacija, međutim, kao reditelj snimio je niz veoma solidnih, mahom "malih" horora i trilera, i ta karijera imala je raspon od oko četvrt veka.

TALES THAT WITNESS MADNESS spada u njegove pozne naslove, i u njoj ima takvih zvezda kao što su Kim Novak, Joan Collins i Donald Pleasance.

Ono što je karakteristika ovog filma jeste okvir u kom Donald Pleasence igra psihihatra koji izučava četiri patološka slučaja a film nam prikazuje njihove zločine, međutim te same priče imaju jednu nesputanu krajnje iracionalnu, da ne kažem "ludu" horor dimenziju koja ne nudi skoro nikakvu mehaničnost i deluje malo arty a malo i onako egzistencijalno ugrožavajuće kao TWILIGHT ZONE.

U tom smislu, ovde se Francis bavi atipičnim formama horora u kojima ima neke bajkovitosti čak, ali problem je u tome što nijedna priča nema neku veliku snagu ekspresije.

Najduža, najambicioznija u pogledu odnosa među junacima i atmosfere jeste završna priča u kojoj igra Kim Novak. U nekom iracionalnom horor aspektu, možda je najjača treća sa Joan Collins, i može se reći da se kvaliteti nisu baš skupili na jednom mestu.

Ipak, ovo je zanimljiv film za ljubitelje ovog žanra, ali od minimalnog značaja za bilo koga drugog.

* * / * * * *

AFTERMATH

Patrick Lussier je bio jedan od Cravenovih najagilnijih čauša, tako da ga je početkom dvehiljaditih, Wes inicirao u režiranje niskobudžetnih ili DTV žanrovskih radova u Dimensionu koji je bio zadužen za tu vrstu produkcije pri Miramaxu. 

AFTERMATH Patricka Lussiera je njegov pozni rad i jedan od ređih nastupa u akcionom žanru.

Dylan Sprouse igra heroja, Mason Gooding je negativac a Dichen Lachman je dama u nevolji koja sama za sebe ume da priredi dosta nevolja. Lussier poslednjih godina radi DTV ali i horor serije na televiziji, dakle kombinuje dva medija koja imaju suprotan ugled i značaj na spektru dramskog izraza.

Na AFTERMATHu se povuhvata akcije u saradnji sa direktorom fotografijem Shelly Johnsonom, koji je pak opet DP sa izvesnim major iskustvom i u principu je garant solidne fotografije. To se zbilja i desilo na AFTERMATHu i moram priznati da ovaj B-film dosta solidno izgleda, napravljena je jedna visoka saturacija slike, ona je puna do tačke koja nije svojstvena ovoj produkciji. Nisam dovoljan poznavalac tehnike da iznosim neke smele pretpostavke ali ne bi me čudilo da je ovde malo trošen AI da na ekonomičan način malo "pojača" popunjenost slike.

Naprosto, na mnogo mesta ima nečeg artificijelnog u nekim predmetima, ambijentima, kao da je dosta toga docrtano, ali ne na način na koji se danas docrtavaju filmovi sa klasičnim CGI intervencijama već upravo na taj AI način gde se može uraditi puno ali sa dozom neubedljivosti.

Film zapravo najveći problem ima u neinventnivnom scenariju i u tome što ga Lusssier, pored same saturacije slike jako zaglušuje u tempu. Film pokušava da bude brz, da bude intenzivan, ali na kraju mu fali prostor da prodiše.

Otud, uprkos glumačkoj podeli koja je zanimljiva, Dichen Lachman je maturirala kod Johna Wellsa i ona je klasa za sebe - ali i Sprouse i Gooding su vrlo zanimljivi, iako Sprouse nema tu neposrednost tipične akcione zvezde, ali uklapa se. Gooding s druge strane donosi opet nešto atipično ex-military negativcu tako da iako su obojica zdravi i pravi momci ovo nije neki typecast ni u kom slučaju.

Lussier je snimio nešto što je solidno, na momente iznad nekog proseka, ali čini se da je s praga nečeg dobrog ipak na kraju otišao korak unazad. No, uz svu zagušenost, ko voli maskirane momke s automatskim oružjem može fino da se opusti.

* * / * * * *

THE ARROYO

THE ARROYO Jeremy Boreinga je veoma niskobudžetni moderni vestern namenjen publici koja se brine šta se dešava na granici SAD i Meksika i u tom pogledu film uspeva da izvuče maksimum iz oslanjanja na žanr i konvencije pripovedanja koje ga čine pitkim, iako je glumačka podela sastavljena od anonimusa, a ekipa iza kamere izvesno znanje ali svakako ne nudi potpunu izvedbu.

Prosto ovaj film nosi u sebi jednu dozu onog DIY pristupa koji ima taj segment američkog nezavisnog filma u kom se reditelji bore da se nekako dokopaju prilike.

I u tom segmentu, THE ARROYO je relativno pristojan domet ali je produkciono u suštini sub-DTV jer je bez imena, samim tim i bez harizmatične podele jer ovi koji su skupljeni nisu dovoljno dobri. Međutim, ovaj film koji je proto-MAGA izašao je 2014. kada Daily Wire nije bio ni u najavi ovo što će biti danas, i kada Boreing još uvek nije bio mini-mogul koji producira filmove za desničarsku publiku.

U tom smislu, THE ARROYO je nekakva preteča rediteljskih radova Boreingovog parnjaka i preteče - Miloslava Samardžića iz Pogleda, samo što su umesto Ravnogoraca tu belci s granice koji muku muče s kartelima.

THE ARROYO nije film koji će da sablazne mejnstrim gledaoce ali on ni po jednom kriterijumu nema šta da im pruži. Međutim, kao ideološki artefakt je vrlo vredan.

ELEVATION

ELEVATION Georgea Nolfija, kao reditelja koji ima izvesno iskustvo u major filmu, deluje kao nešto što je ili nastalo sa ambicijom da pokida kao franchise starter, ili kao neki pilot za seriju, ili je tokom priprema skresan budžet pa je filmu izbačen kraj.

Tu su Anthony Mackie, Morena Baccarin i Maddie Hassson, dakle ima ko da glumi, protivnici su im neki monstrumi koji love ljude a ne mogu da odu iznad 8000 stopa, love ljude i to je sve neki trećerazredni A QUIET PLACE, i sve je korektno dok ovi glumci sparinguju po relativno upotrebljivom libretu, međutim celina je daleko ispod njihovog nivoa iako niko od njih troje ne izbegava da se uprlja povremeno.

Nažalost, filmu je nekako u današnje vreme dozvoljeno da nema kraj, pa je tako i ovaj ostavljen u nekoj "otvorenosti" za koju mi je teško da poverujem kako je proistekla iz očekivanja da će ovo zaista zaživeti nadalje. No, u stara vremena, film je ipak morao imati kakav-takav kraj. Toga ovde nema.

* 1/2 / * * * *

VOLJA SINOVLJEVA

VOLJA SINOVLJEVA Nemanje Ćeranića je film koji se čeka evo već sedmu godinu i konačno stiže pred nas kao deo jedne multimedijalne franšize koju još čini i televizijska serija za Telekom.

Nemanja Ćeranić je u međuvremenu postao respektabilan reditelj s drugim projektima, iako je VOLJA SINOVLJEVA početa pre njih, a delimično i snimljena ranije, i potpisao je izvanrednog LIHVARA i nažalost prilično loš biopic o Džeju Ramadanovskom NEDELJA, kao i veliki broj epizoda raznih drugih televizijskih serija od kojih su neke jako zanimljive.

VOLJA SINOVLJEVA je projekat koji je prošao kroz razne inkarnacije, počev od jednog "malog filma" na tragu LOGANa pa do nečega što je punokrvni rip-off MAD MAXa, sa refleksijama nekih lokalnih kulturnih obrazaca kao što su guslarski epovi i u tom pogledu, možemo reći da je ovo svojevrsni trijumf tvrđe SF struje u našoj književnosti. Nažalost, ovo nije HRIM RATNIK Vladimira Lazovića na filmu, ali to je negde ta linija, to neko ukrštanje nečeg kvintesencijalno srpskog narodnog, predačkog i ortodoksnih žanrovskih tropa.

Ako imamo u vidu da je ovo film od par miliona evra, teško je reći da je ikada taj smer fantastike dobio jači showcase kod nas, iako zapravo nije ostvaren ni po jednom od tih dela.

Nažalost, posle ovog preambularnog dela u kome ima razloga da se radujemo, moramo doći i do onoga što ćete doživeti gledajući ovaj film. Ovo je ipak jedna dvoipočasovna papazjanija, bez ijednog upečatljivog lika, bez ijedne prave akcione scene, bez priče koja se može prepričati, ali i sa hrpom likova u pokušaju, akcije u pokušaju, priča u pokušaju itd.

Nije ni čudo zašto su tizeri za film bili pravljeni kao montaže nekih kadrova, bez mnogo ulaska u pitanja radnje, bez prikaza scena i kadrova koji se nadovezuju jedan na drugi jer nažalost toga nema.

U svetu MAD MAXa, jedan od najvećih greha jeste snimanje skupog filma u tom ključu, i ovaj to jeste. Međutim, to je daleko od njegovog jedinog greha. Nažalost, srpski Max kreće od FURIOSE, ne od ROAD WARRIORa, dakle iz jedne potpune dekadencije i u njoj nažalost ostaje jer su ambicije nerealne i nisu utemeljene u pre svega narativnom umeću.

Osnovni problem filma je što ima hrpu digresija, nema zapravo jasno izgrađenu glavnu priču, i što je još važnije nema izgrađenog glavnog junaka. Jovan u izvedbi Igora Benčine je pogrešan lik i igra ga pogrešan glumac za takav zadatak. Naprosto, Jovan je lik koji nije naročito zanimljiv a Benčina je karakterni glumac koji mu sigurno nije dodao neophodnu harizmu, niti je imao na čemu da je izgradi. Junak je mahom pasivan ili je aktivan na neki nezanimljiv način, a Benčina nije personality actor koji to može da digne. Prosto, ponekad lošiji glumac sa jačim ličnim magnetizmom može doneti mnogo više od karakternog glumca u pogledu lika, naročito kada treba izgraditi protagonizam. Lik je pritom nedovoljno prisutan u priči da bi se nametnuo kao glavni, a ni rediteljski, ni dizajnerski nije nametnut. Veliki deo Maxove harizme naravno proističe iz Mela Gibsona kao vrlo unikatnog glumca, i čoveka, njegovog spoja harizmatske i karakterne igre koje imaju sinergijski efekat. Igor Benčina je potpuno drugačiji tip glumca, i ko to do sada nije shvatio, nažalost, zalutao je u bioskop.

Ono čega u filmu nema je ključno za funkcionisanje ovakvog dela. A ono čega ima je mahom prosto iz druge ruke, idejno nedovoljno jako da drži ceo film, ili u pojedinim aspektima čak i bezveze.

Okvir naracije sa guslarom koji priča priču i povremeno mu se vraćamo ima dosta čudne manifestacije koje su sramotne za film ovih ambicija. Kad mu posetioci krčme u jednom trenutku kao šlagvort DA SE CEO FILM NASTAVI kažu nešto tipa, "I šta je dalje bilo?", teško je ne zasmejati se da tako nešto vidimo u multimilionskom projektu.

Sergej Trifunović, da je nekih 20 godina mlađi bio bi sjajan Jovan, ovde kao relativno statični negativac nazvan Tuđin, drži malu školu glume u pogledu toga kako karakterni glumac radi personality. Marta Bjelica i Isidora Simijonović su jako dobre u ženskim ulogama, i one su takođe harizmatične i zanimljivije od muških junaka. Film u kome bi Marta Bjelica bila glavna junakinja jeste nešto o čemu gledalac mašta dok traje ova dvoipočasovna agonija.

Međutim, kada na sve to nema nijedne ozbiljno razrađene akcione scene već se sve svodi mahom na to da se malo zapuca ili imamo neke veoma "sveže" fore iz Kurosavinih filmova, gde junaci zamašu nekim sabljama jedni blizu drugih, a onda se ukoče, pa jedan padne. Moš-misliti. Može to, naravno, ali pre toga malo da vidimo neko kretanje, neki swordplay, nešto. Ali, toga nema.

Filmofili će naravno imati prilike da se prisećaju svih referenci, naročito recimo BOOK OF ELI, koji je sam po sebi pak veoma dužan poznatoj kompjuterskoj igri jelte, ali svako sećanje je po pravilu samo asocijacija na nešto bitno bolje od ovoga.

Činjenica da je ovakav film snimljen kod nas, kao eksces jeste vredna pažnje, teško je zamisliti bilo kada ranije toliku raspojasanost naše industrije da dozvoli ovakav eksces. I u tom nekom HEAVEN'S GATE smislu, VOLJA SINOVLJEVA će imati svoje mesto. No, film nažalost nije dobar, i predstavlja jednu tipičnu produkciju koja je nastala u periodu kad se snimalo puno od Telekomovih para i nije se mnogo vodilo računa šta se radi.

HERE

Kad je reč o Robertu Zemeckisu, ja sam fundamentalista. 

Kad govorim o filmovima ovog velikana, moguće je da lažem, ali ako lažem onda lažem sebe a ne okolinu.

HERE je dočekan na nož na jedan brutalan način. Znam ljude koji su smogli hrabrosti da mi kažu da su izašli pre kraja filma, iako on efektivno traje veoma prihvatljivih 99 minuta.

Izašao je u bioskope za vreme Festivala autorskog filma ali nije uključen u selekciju jer, jebiga, Zemeckis nije autor po tom pervertiranom kriterijumu koji taj festival nosi u svom nazivu. Uprkos tome, ovaj film je par excellence autorski i da ga je recimo snimio Sokurov, Godard ili McQueen, ljubili bi ga u dupe.

No, dobro. Bob Z nema potrebu za tim da mu neko govori da ga voli. Ima "oskara", ima lovu, iza sebe ima klasike koje posetioci FAF imaju na Blu Rayu a pitanje je da li na istom formatu imaju išta sa tog festivala.

Nije problem uzeti i nataći Boba i bez razloga ako to ljudima prosto nešto znači i donosi neko zadovoljstvo, samo ne šteta jer kao i u slučaju MARWENa,  koji je kapitalan queer film, i ovde ima mnogo toga o čemu bi pametan čovek koji pretenduje da ga zanima film imao da misli.

Film je baziran na jednom high conceptu. Ceo je prikazan iz jedne pozicije kamere, i imamo zanimljivu mešavinu vremenskih tokova gde Bob Z prateći nekoliko njih istovremeno gradi jednu asocijativnu celinu kroz montažu, i vrlo interesantne spojeve i preplitanja. Dakle, ovo je film radikalnog koncepta i jedne nekonvencionalne narativnosti. Samo o montaži ovog filma bi imalo šta da se misli i kaže, i u kojoj meri je ovo zanimljiv paradoks nečega snimljenog iz jedne pozicije kamere gde se jako mnogo gradi kroz montažu.

To se odnosi na celokupan koncept dramaturgije gde ne govorim o tom aspektu kao o pisanju scenarija ili postavljanju priče već o celokupnom procesu pravljenja drame. Zemeckis na bazi McGuireovog stripa pravi dakle jednu meditaciju o trajanju i prolaznosti tako što se vezuje za jedno mesto u prostoru, koje je nekada prostor blata koje krčka i dinosaurusa koji jure, nekada indijanske zemlje, potom ropstva i revolucije itd. sve do korone i današnjeg dana. Ono što ovde Zemeckis radi je u jednoj propulzivnijoj formi, proističući iz akcije rađeno u filmu CLOUD ATLAS, gde takođe igra Tom Hanks, sjajna faca kad je reč o odabiru projekata i spremnosti da ispituje stvari.

Zemeckis i Eric Roth se odlučuju da tematski grupišu događaje, u smislu da recimo naiđe period loših vesti pa ih gledamo kako stižu ljudima na istom mestu, period strasti, period radosti, period umiranja. Ovo je zanimljiva struktura i recimo meni bi na papiru bila vrlo legitimnaa, a da li je proradila na ekranu možemo da polemišemo.

Pritom, u svakom od tih "onera", Zemeckis je naravno onaj velemajstor koji ne zove slučajno svoju firmu ImageMovers. Dakle, stvari se kreću a kamera se ne pomera, sve je puno života. Od MARWENa pa nadalje, Zemeckis je optuživan da je izgubio dodir s realnošću i otišao u dekadenciju svoje tehnologije, međutim, u ovom filmu on se vraća nekim fundamentalnim životnim razmišljanjima.

Kriv je što ovo nije neki crossover koji će da tuče iz sve snage kao BACK TO THE FUTURE, ali ovo je jako ozbiljan film koji pokazuje kako izgleda kada holivudski velemajstor snima ono što želi i misli da treba a ima dovoljno stare slave da to i ostvari.

Slično Toddu u JOKERu, Bob je doživeo potpuno nerazumevanje, koje samo po sebi nije sporno, dešava se, ali je prilično tužan manjak strpljenja za pokušaj da se shvati šta to veliki majstor pokušava da napravi.

No, Bob nije čovek koga treba žaliti, niti bi on to voleo, jer HERE pokazuje da je vitalan na neke načine na koje mnogi mladi neće biti nikada.

* * * 1/2 / * * * *

PENDANT CE TEMPS SUR TERRE

Jeremy Clapin snimio je zanimljiv žanrovski hibrid PENDANT CE TEMPS SUR TERRE sa idejom da jednu relativno konvencionlnu premisu artistički oneobiči time što će je relativizovati i ostaviti je da sa otvorenim krajem bude podložna interpretacijama.

Ako imamo u vidu da je to priča o devojci čiji je brat nestao na zadatku u svemiru i koja dobija kontakt sa vanzemaljcima koji tvrde da će ga vratiti na Zemlju ako im ona obezbedi pet tela koja oni mogu da nasele, tako što će neke ljude ubiti, jasno je da imamo jednu priču koja je možda moralno izazovna priča o zločinu sa elementima fantastike a možda samo žanrovska interpretacija psihičke bolesti.

Ta ambivalentnost nije osnovni problem filma već izvesna ambivanentnost u načinu kako prilazi izlaganju svega ovoga. Film je estetizovan, u izvesnoj meri i propulzivan, ali zajedno s junakinjom uprkos efikasnoj minutaži malo gubi fokus, i to najpre u odlascima u neki vid kriptičnosti.

Otud film je zanimljiv, i nagradiće gledaoca u nekoj meri, ali imajući u vidu sve rizike kojima se autor izložio, mora se reći da je ipak morao biti sigurniji u egzekuciji.

* * 1/2 / * * * *

THE FIX

THE FIX Kelsey Egan ima zanimljivu podelu, interesantne južnoafričke lokacije, ima dovoljno veštine da zaliči na neki glossy žanrovski proizvod i onda se nažalost zaustavi samo na tome da zaliči.

Ne odlazi nikada dalje od nedokuvanog origin storyja, ali bez nekog aduta koji bi mogao da ovaj film pretvori u početak franšize. I toga mi nije žao, ne podnosim više franchise-starting. Ali, ovde je bilo elemenata za pristojan film...

* 1/2 / * * * *

BLITZ

BLITZ Stevea McQueena je po svojoj temi delovao kao klasičan landgrab u svakom pogledu - film govori o bombardovanju Londona 1940. godine, režira ga eminentni reditelj i vizuelni umetnik sa svim potrebnim uslovima i relaksiran zbog toga što sve finansira streamer.

Nažalost, produkcija je bila otežana McQueenovim zdravtsvenim problemima, pa u tom smislu treba pokazati izvesno razumevanje, no rezultat je obrni-okreni jako loš.

Prosto, ovo je jedan nedorečen film sa puno nerazvijenih ideja, a istovremeno i sa dosta anahronim zamislima, pa i ono što je do kraja izvedeno nije bog zna koliko dobro.

McQueen uspeva da konstruiše neke koncepte koji su zanimljivi. Ali u jednoj generalno arhaičnoj strukturi to više deluje kao da "glumi ludilo" nego kao da trijumfuje.

Čini mi se da je BLITZ možda bolje funkcionisao u dužoj verziji ali ako je već odlučeno da se krati onda je možda bolje da je radikalnije kraćen i da je možda čak i nešto kriptičniji nego što jeste.

McQueen nabacuje neke bitne ideje među kojima je i međurasni brak - stvar koju on prenosi iz privatnog života kao opsesivnu temu, ali je uopšte ne razrađuje u dovoljnoj meri. Imajući to u vidu zaista deluje kao da krupni delovi filma nedostaju jer prosto teško je zamisliti da je njemu ovakva razrade njemu tako bitne teme dovoljna. Setimo se filma WIDOWS i načina kako ju je obradio tu, nije štedeo na vremenu pa i odlasku u digresiju. Ovde je ta tema nekako načeta i onda brutalno prekraćena.

BLITZ je film u kom ima šta da se vidi čisto tehnički, ima sasvim sigurno jedna briljantna scena i to je prva scena u filmu. Sve nakon toga je pad. No, koga film zanima čisto tehnički odnosno u domenu fizičke realizacije ima šta da vidi. 

To je za film ovakvog autora ipak premalo.

* 1/2 / * * * *

FLY ME TO THE MOON

FLY ME TO THE MOON je film u kome sam neizmerno uživao.

Tome je doprineo verovatno čitav niz subjektivnih faktora koji su i ranije umeli da dovedu do toga da cenim neke filmove koji su bili odbačeni, s tim što u ovom slučaju nije reč o nekom marginalnom delu već o naslovu koji je u periodu streaming warsa srazmerno dobro prošao, no definitivno po mom mišljenju nije stekao slavu koju zaslužuje.

Film sa kojim sam osetio da ga mogu porediti tokom gledanja bio je ALOHA Camerona Crowea, s tim što mi je trebalo malo listanja stručne literature da u potpunosti osvestim zašto je to tako. Naime, i ovde je reč o jednoj romantičnoj komediji, ili u širem smislu romantičnom filmu, smeštenom u "muški" milje. ALOHA je film o fikcionalnoj akciji slanja satelita u svemir iz jedne vojne baze na Havajima, na čijim se marginama razvija ljubavna priča između slavnog pilota i njegove mlađe koleginice.

U tom filmu koji je odbačen u potpunosti, meni je štošta funkcionisalo, između ostalog i mišićava režija koja je naravno fokusirana na glumce i romansu ali ne istupa iz tonusa vojnog filma.

Greg Berlanti, reditelj kog pre svega znamo kao televizijskog mogula, u filmu FLY ME TO THE MOON u suštini primenjuje sličan postupak. Otud je na neki način čak i žanrovski definisati njegov film, i to kažem u najboljem smislu.

Naime, Greg Berlanti ovde pravi film koji ima fizionomiju nostalgičnog filma o putu u kosmos, u čijem se centru nalazi ljubavna priča junakinje koja je prevarantkinja i našla je svoje mesto u svetu marketinga na Madison Aveniji i nesuđenog astronauta koji treba da rukovodi letom Apolla 11. Dakle, imamo film koji se u suštini ravnopravno bavi obema temama, s tim što prema temi puta u kosmos nije onoliko studiozan kao RIGHT STUFF, ili APOLLO 13, ali jeste vrlo zanimljiv, i vizuelno uzbudljiv.

U rediteljskom pogledu, Greg Berlanti je ovde napravio istinski trijumf. Nezavisno od toga što ja od njega nisam očekivao da je u stanju da napravi ovako nešto ni sa veoma raskošnim budžetom od 100 miliona dolara i nezavisno od toga što me je više nego prijatno iznenadio, ovo je naprosto jedan vrhunski režiran film, ne samo na planu gde će da se stavi kamera i kako će da se reže već i u pogledu toga kako je priča vođena u jednom krajnje složenom žanrovskom spoju koji on ovde pravi.

Veoma zanimljivo pitanje nalazi se u centru filma. Dakle imamo marketinšku stručnjakinju koja je u suštini klasična prevarantkinja koja se legalizovala i vrlo uzornog nesuđenog astronauta. Film se bavi uporedo njihovom romansom i njihovim radom na fikcnionalnim aktivnostima koje će dovesti do sletanja ljudi na Mesec, gde jedna stvar proističe iz druge, oni imaju cilj i možemo reći da je bavljenje njime bitnije od romantičnog aspekta ali Scarlett Johansson i Channing Tatum uspevaju da održe tonus njihove romanse čak i u scenama u kojima se njima ne bave direktno. Otud, iako je ovo jedna romantična komedija verovatno pre i iznad svega, nema razloga da se ne tretira i kao svojevrsni mirnodopski TOP GUN.

Berlanti je ovde u radu sa glumcima, ili kroz rezultat njihove igre, potpuno je svejedno, pokazao na koji način zapravo harizmatične zvezde mogu da ispričaju priču čak i onda kada se u radnji njome film ne bavi. Međutim, odnos uspeva da traje i kada se dešava nešto drugo i to je u ovom slučaju posebno impresivno.

Štaviše, kao jedna paraistorijska igrarija, FLY ME TO THE MOON kao ispit za svoje junake u celu priču uspeva da uključi i Project Artemis odnosno Stanley Kubrick Conspiracy Theory na posebno zanimljiv, etički i emocionalno intrigantan način. Dakle, film uspeva da ima paradoksalno širok paraistorijski zahvat dok je u osnovi romcom o dvoje različitih ljudi koji nalaze nešto zajedničko.

Priču su osmislili Keenan Flynn i Bill Kirstein ali je scenario napisala Danova ćerka Rose Gilroy, i moram reći da bi njena familija mogla svašta zanimljivo da vidi u tome kako se ona snašla povezujući sve ove elemente u jednu ubedljivu celinu.

Darius Wolski je pomalo parodiran u filmu u liku poljskog snimatelja Edvarda dovedenog da snimi lažno sletanje na Mesec, ali on je svakako heroj ove impozantne produkcije i saradnik koji je omogućio Berlantiju da nađe odgovarajući ključ stilizacije i da do kraja ostvari ideju tog genrebending filma koji ne samo da se dešava u epohi kad je još bilo živih ostataka klasičnog Holivuda nego i kada B-film još uvek nije postao osnov mejnstrima posle JAWSa.

U tom smislu, lako je zamisliti ovakav neki film sa Jimom Garnerom i Kim Novak u glavnim ulogama, i slično uzimanje "zdravo za gotovo" u trenutku izlaska, te prepoznavanje impresivnosti takvog poduhvata kasnije.

FLY ME TO THE MOON je nastao u saradnji Sonyja i Applea, bio je u bioskopima svuda po svetu uz svest da će završiti na streamingu. Otud možemo reći da se nikada realno nije odmerio u bioskopima. No, to nije ni bitno, ovo jeste film koji bi morao biti impresivan na velikom ekranu, ali isto tako je veliko pitanje da li bi današnja publika imala dovoljno preostalog razuma da se takvoj priči odazove.

Otud, iako je ovo baš bioskop sa velikim B u najčistijem obliku klasičnog Holivuda, bezbedan je jedino kada ima leđa jakog strimera, i zahvaljujući kome može ovoliko i da košta.

FLY ME TO THE MOON je film koji podseća na vremena kad su A-filmovi imali određenu reprezentativnost i barem uspevali da se "očešu" o nešto "važno".

* * * 1/2 / * * * *

PUT LUBENICA

PUT LUBENICA Branka Schmidta izašao je u vreme dok se ovaj reditelj još uvek nije transformisao iz jednog u suštini lokalnog i prilično bajatog mejnstrima filmaša u jednog od vodećih regionalnih autora sa filmom METASTAZE iz kog će proizaći i njegov ponajbolji rad LJUDOŽDER VEGETARIJANAC i vrlo zanimljivi AGAPE.

Na kraju je Schmidt potrošio svoju dobitnu formulu, zanimljivo zamišljenim ali ipak slabijim A BILI SMO VAM DOBRI, no to je druga tema.

PUT LUBENICA jeste na neki način najavio Schmidtovo popravljanje. Rediteljski mahom konvencionalan i poetički poprilično "jugoslovenski", dakle anahron, ovaj film je ipak doneo zanimljivu priču o ratnom veteranu, traumatizovanom politoksikomanu koji prevozi migrante preko Save, i jednom doživi brodolom iz koga uspeva da spase jednu kinesku devojku i umesto da je likvidira kao neprijatnog svedoka, pomaže joj da preživi.

Schmidt u suštini pravi uspeo spoj lokalnog miljea i nečega što bismo mogli smatrati ne baš amerikanom ali svakako euroamerikanom. Kod Schmidta nema dovoljno akcije da bismo ovaj film mogli porediti sa američkim uzorima iako je glavni junak kod igra Krešimir Mikić faca kakvu bi sedamdesetih u nekom sličnom filmu Jacka Starretta mogao odigrati Tom Skerritt. Ali, nasilni rasplet sa sve pucnjavom jeste nešto što Francuzi ne bi izbegli.

Schmidt ne uspeva da se disciplinuje u prikazu lokalnog kriminalnog ološa gde je skupio "masne" glumce koje igraju Ivo Gregurević, Zijah Sokolović i Leon Lučev i tu je prosto puno praznog hoda i jalovosti, koji nisu neophodni jednom fino istesanom filmu od sat i po, što ovaj film jeste.

Dakle, PUT LUBENICA je neprekidno blizu jako dobrog filma, i to na nekim mestima zamalo ne doseže. Otud, stalno balansira između * * * i * * 1/2, jer se povremeno ovo prvo zaista i desi.

SOUDAIN SEULS

Isabelle Auttisier je bila na putu da dobije prestižnu adaptaciju romana SOUDAIN SEULS sa Jake Gyllenhaalom i Vanessom Kirby, kad je došlo do kuršlusa sa Thomasom Bidegainom i kada je film rekastovan a budžet smanjen.

Gilles Lelouche i Melanie Thierry su ih zamenili u fllmu koji i dalje ni u čemu ne oskudeva kad je o produkciji reč, ali može biti da je meni zafalilo malo harizme među zvezdama.

Hemija je tu, i ona je važna, međutim, prosto Bidegain nema ništa preterano važno da nam kaže u survival thrilleru o dvoje ljudi nasukanih na pusto ostrvo južno od Čilea.

Ima sjajnih scena kao recimo ona kada protivno svakom instinktu zapadnog čoveka moraju da zakolju neke pingvine za ručak, ima zanimljivih lokacija, ali ukupno uzev sa ovom pričom se zbilja nisam povezao.

Imao sam utisak kako u toj svedenosti o izgubljenim ljudima, Bidegain gađa neku metafiziku o Čistilištu i od toga sam se iskreno uplašio, ali to se srećom, recimo, nije desilo. Hvala mu na tome.

Iskreno, sasvim je moguće da neko ko uspe da se poveže sa ovim likovima može da ima neuporedivo bolje iskustvo. Međutim, kako mi se to nije desilo, ono što poštujem jeste jedna lepo izvedena, ambiciozna a opet svedena priča, sa ponešto hemije među glavnim glumcima i pričom koja ne nudi dovoljno, bez pune emocionalne investicije.

* * 1/2 / * * * *

STARSHIP TROOPERS: INVASION

STARSHIP TROOPERS: INVASION Shinjija Aramakija je prvi digitalno animirani DTV nsatavak Verhoevenovog klasika, nastao posle dva igrana.

Igrani nastavci su bili zanimljivi, naročito treći koji je lično režirao Ed Neumeier i u kom je maksimalno očuvan satirični bezobrazluk prve ekranizacije.

U ovoj animaciji, međutim, satire nema. Ovo je vrlo strejt akcija, u kojoj je ekipa na jednom zadatku koji se iskomplikuje, nema mnogo složene priče, a i ekspresija lica je nažalost kao u nekom gameplayu tog vremena tako da nema ni neke karakterizacije mada ima likova koji funkcionišu.

Međutim, ovo nije mo-cap, ovo je onaj ekonomični profil tadašnje animacije na liniji FINAL FANTASYja i tu šta se desi od karakterizacije pre će biti u nahsinhronizaciji i vokalnoj izvedbi majstora koji su se ispraksirali na animama.

Akcija je solidna, ima spektakla, ali mogla je biti i još spektakularnija i šarenija ako imamo u vidu da je limitirana, u principu, samo maštom.

No, uprkost tome što nema satire, imaginarij Verhoevenovog STARSHIP TROOPERSa je dovoljno jak da se i ova "mala pustolovina" pogleda sa solidnom dozom prijatnost.

* * / * * * *

STREET TRASH

STREET TRASH koji je 1987. snimio Jim Muro je meni možda i najdraži body melt film, iako je svakako najmanje poznat i smatra se najmanje važnim. I dalje stojim pri tome da ga je Muro sa ekipom vrlo zrelo osmislio i realizovao uspevajući da žanru doda određene neočekivane kvalitete.

Rimejk Ryana Krugera nije klasik u toj ravni, i bitno je konvencionalniji kao jedan film koji spaja body melt sa u suštini jednom dosta duhovitom SF komedijom smeštenom u Južnu Afriku.

Nije ovo DISTRICT 9 i Ryan Kruger svakako nije Neill Blomkamp, niti pokušava da bude, ali evocira itekako uspomenu na prvu jaku figuru koja je pružila priliku Blomkampu - na ranog Petera Jacksona.

Ryan Kruger se snalazi sa evidentno limitiranim sredstvima ali i dalje ne odustaje od toga da snimi dinamičan body melt film, i ovaj novi STREET TRASH je domišljat i snalažljiv, bitno komunikativniji i samim tim komercijalniji od Muroovog originala, ali i bez one snage koju je ovaj imao.

Naprosto, Krugerovi beskućnici za razliku od Muroovih sami po sebi nisu u zastrašujućem stanju, oni su u veselijem stanju čak i od nekih protuva iz Carpenterovih filmova.

Stoga, ovaj rimejk je krajnje uslovno uvezan sa izvornikom i za oba filma je najpravednije da se sagledavaju kao razdvojena dela.

Ne znam koliko je Ryan Kruger perspektivan reditelj, ali ovaj južnoafrički derivat je postigao svoj cilj, za ljubitelje niskobudžetne, snalažljive trashy zabave.

* * * / * * * *

NEVER BACK DOWN - REVOLT

NEVER BACK DOWN u inicijalnom filmu Jeffa Wadlowa je bio glossy borilački film, s mladim lepim protagonistima koji se tuku u lepim kadrovima. Bio je energičan ali nije stekao neki naročit street cred.

Sledeća dva DTV nastavka vrcala su od street creda, režirao ih je Michael Jai White i možemo reći da je NEVER BACK DOWN doživeo sudbinu UNDISPUTEDa gde je posle bioskopskog filma, koji je bio dobar, nastao DTV serijal koji se smatra esencijalnim, iako naravno u bitno skromnijim uslovima u pogledu budžeta.

REVOLT je četvrti film u seriju. Režirala ga je Kellie Madison čiji sam raniji film THE TANK jedva izdržao. Mogu reći da sam ovde bitno bolje prošao.

REVOLT je zanimljiv. Žena režira priču o ženama koje se bore, ali se svemu dodaje malo vajba Kumitea, trgovine ljudima, čečenskih izbeglica kao protagonista i albanske mafije kao negativaca. U tom smislu, NEVER BACK DOWN serijal ionako nema neku striktnu fizionomiju, njegove propozicije su dosta FIGHT-CLUBish, niko ne priča o njima jer su one tajna verovatno i autorima samim.

Ne bi me čudilo da je REVOLT prvo snimljen a onda nuđen i stiglo se na ideju da se brendira kao nastavak.

Elem, film je vizuelno i tehnički dosta tanak, ali je jednostavan, igran je sa ubeđenjem, i na kraju taj neki treš u kadru počinje da deluje kao uverljivi deo tog derutnog imaginarija albanskog Kumitea.

Ovde nema sjajnih borbi ali su one sveže jer se bore žene sa nešto drugačijom energijom, gluma je rudimentarna osim kod onih kod kojih treba da je dobra, pa je tako glavna glumica Olivia Popica odlična u glavnoj ulozi i to je ono što se računa.

REVOLT. čini mi se možda može biti percipiran da je "off" na neki "umetnički" način, ja bih pre taj efekat pripisao greškama i niskom budžetu, ali rezultat se pamti - on jeste dovoljno apartan i jeste dovoljno decentriran da se u njemu može uživati kao u DTV osveženju.

* * 1/2 / * * * *

BONHOEFFER: AGENT OF GRACE

Ulrich Tukur je odigrao dvojicu možda i najikoničnijih "dobrih Nemaca" iz istorije Drugog svetskog rata.

Prvo je u BONHOEEFER: AGENT OF GRACE odigrao Dietera Bonhoeffera, uglednog teologa i sveštenika koji su upleo u razni antinacističke intrige pa i pokušaj atentata na Hitlera, a zatim je u filmu AMEN Coste Gavrasa odigrao Kurta Gersteina, SS oficira koji je iz verskih razloga među prvima izneo podatke o Holokaustu katoličkim velikodostojnicima i švedskim diplomatama, a oni na to nisu adekvatno reagovali.

O Bonhoefferu se sprema jedan ambiciozniji film, u režiji Todda Komarnickog, i u distribuciji Angel Studios. Kuća koja stoji iza filma SOUND OF FREEDOM nije naivna, ali nisu ni čuvari Bonhoefferovog lika i dela tako da su naslutili da bi Christian Nationalist scena mogla eksploatisati senzacionalističke aspekte njegovog ustajanja protiv sistema tako da su se zadužbina i glumci iz filma već pobunili protiv moguće zloupotrebe.

BONHOEFFER: AGENT OF GRACE je neupečatljiv televizijski film iz 2000. godine, realizovan u nemačkoj produkciji ali sa svetskim ambicijama i Britancem u rediteljskoj stolici. Nažalost, iz ovog filma se uopšte ne može shvatiti šta je to Bonhoeffer radio i po čemu je zapravo značajan i poznat.

Ovo je jedna salata od scena iz koje shvatamo da je bio nekih mutnih radnji i da se držao časno, i vrlo malo van toga, a to je šteta.

SILENCE=DEATH

SILENCE=DEATH Rose Von Praunheim je dokumentarni film iz njegove AIDS trilogije u kom obrađuje situaciju među njujorškim umetnicima, od kojih su neki već imali virus a neki poput Allena Ginsberga objašnjavaju način na koji se čuvaju.

Svaki prikazuje i svoje radove koji su inspirisani virusom i aktuelnim tenzijama ali iznosi i ličnu ispovest kako se u datom trenutku snalazi.

Film je vredan kao dokument i u njemu Rosa von Praunheim uspešno oslikava ceo aktuelni trenutak kroz dobro izabrane sagovornike i situacije. Samim tim film je ispovedan ali i vibrantan, zagušujući i sugestivan u prenošenju te atmosfere truljenja.

* * * / * * * *

STREET

Bradford May je bio snimatelj koji je ušao u televizijsku i TV produkciju i režira sve i svašta, pa između ostalog i borilačke filmove. Međutim, iako je radio neke od ranih pa pa samim tim i zapamćenih straight to VHS nastavaka tipa DARKMANa, on nije akcioni maestro sa DTVa.

Otud je mene STREETu privuklo da vidim Kate Miner u ulozi junakove simpatije, u sklopu industrijske špijunaže, i ona se odlično snašla, dodavši toj romantičnoj dimenziji filma jedan sloj koji inače ne bi imala, ali realno to nije bitan inicijalni projektni zahtev.

Otud je zanimljivo kako je zapravo ovo film koji se možda najviše i izdvaja po mirnim scenama, pošto nudi prilično mediokritetske borbe, sa dosta quickcutiinga, i neke isprazne energije u kojoj nema pravog udarca.

To je šteta jer je i Beau Smart (iako niži od Kate Miner što je priličan faux pas za ovu vrstu filma) dosta solidna njuška i ima dozu uverljivosti kao jedan od onih momaka koji se mnogo dobro bije ali nije sklon tuči nego eto, naiđu ruski mafijaši i šta dečko da radi...

Imajući sve u vidu, a pre svega to da tuče nisu nešto naročito, STREET čak i prilično dobro može da se podnese ali nema naročitog razloga da se potraži i pogleda.

* * / * * * *

THE HUMMINGBIRD PROJECT

THE HUMMINGBIRD PROJECT Kima Nguyena je veoma blizu dobrog filma, ali ono što mu nedostaje jesu finese koje nekom projektu može doneti jaka, da ne kažem major, produkcija.

Naprosto, ovde ima jako puno vrhunskih elemenata, priča o dvojici braće koji prave mitski optički kabl kao svojevrsni finansijski bubble namenjen gospodarima bubblea sa berze je zanimljiva. Jesse Eisenberg i Alexander Skarsgard su sjajni u glavnim ulogama. Ali onda imamo Salmu Hayek koja kao antagonistkinja prekempria. Onda imamo trenutak kada se priča nekako rasloji na dve odvojene zanimljive priče koje nikako da iznova postanu celina. Onda imamo sjajne scene koje se smenjuju sa nekim koje nisu taj nivo.

I rezultat je film mešovitog kvaliteta.

Moram reći da zbog nekih eksternih faktora, film nisam pratio u punoj koncentraciji, i da sam možda baš zbog tih smetnji ispustio da uhvatim neki kohezivni X-faktor koji bi mogao sve ovo uvesti na teritoriju nečega što možda zaslužuje i ocenu poput * * *.

Dakle, možda sam ja nešto propustio, ali možda toga zaista i nema, da poveže neke zanimljive ideje i uspele kreacije u uspelu celinu.

* * 1/2 / * * * *

MANNER, HELDEN, SCHWULE NAZIS

MANNER, HELDEN, SCHWULE NAZIS Rose Von Prauenheim je izuzetno zanimljiv dokumentarni film kultnog autora underground i queer filma o nacizmu među homoseksualcima.

Na prostoru jednog uobičajenog dokumentarnog filma od sat i po, Rosa Von Praunheim snimio je priču o svim ključnim aspektima ove priče - nacizmu kao homoseksualnom fetišu, paradoksu homoseksualnosti među neonacistima sa akcenom na čuvenog Michaela Kuhnenea, homoseksualnosti među izvornim nacistima sa apsolviranjem Ernsta Rohma i naravno pitanjem da li je i sam Hitler bio homoseksualac u nekoj meri.

Rosa Von Prauenhein nalazi izvrsne sagovornike i radi odličan terenski rad. Savremeni neonacisti koji su gej ili pak apostate iz pokreta su vrlo referentni jer dobro objašnjavaju ovaj fenomen a neki od njih imaju i iskustvo susreta sa Kuhnenom kao svojevremeno ključnom ličnošću pokreta, koji je umro od AIDSa 1991. godine, posle svojevrsnog političkog samoubistva kada je praktično priznao svoju sklonost koju je ranije krio.

Kao i kod neonacizma, zanimljiva je uloga DDRa u toj homoseksualnoj dimenziji, kao i naravno uticaj društvenih promena koje su dovele do toga da se odnos prema homoseksualnosti dosta olabavi u samom pokretu.

No, i labavi ume da zabavi, pa se ispostavlja da je u izvesnom smislu agresivnost homofobnih ispada danas (film je iz 2005.) opet pa mnogo veća od vremena kad je Rohm vedrio i oblačio.

Rosa Von Praunheim je underground lik. Ovo nema estetiku tzv. superdokumentarca, ali je delo koje ima svoju estetiku i svoj istorijski značaj, ali i uloženi trud.

Ovo su teme koje su veoma složene i bogate materijalom, pa ništa uključujući i ovaj film, nije definitivna slika. Međutim, MANNER, HELDEN, SCHWULE NAZIS iznenađujuće zaokružuje stvari.

* * * 1/2 / * * * *

EMILIA PEREZ

Sinoć sam se osećao nedostojno dok sam gledao novo remek-delo Jacquesa Audiarda.

Naprosto, čak i ako ostavim sebe kao autora po strani i svoje limitrane mogućnosti u spoju sa jednom trećerazrednom industrijom, ovo je čak i za gledalačke kapacitete jedan vrhunski izazov i uživanje.

EMILIA PEREZ je gangsterski mjuzikl, film Jacquesa Audiarda u jednom potpuno novom žanrovskom okviru, kanonski u odnosu na njegov opus a opet toliko drugačiji od svega što je radio. Istovremeno, to je jedno potpuno autonomno i moćno audiovizuelno iskustvo, mimo svih svojih narativnih, autorskih i žanrovskih nadovezivanja na tradiciju.

EMILIA PEREZ je autorski mjuzikl koji donosi uglavnom novu autorsku muziku i vrlo malo apropriranih melodija u pojedinim tačkama, sa stihovima koji izlažu radnju, likove i njihova vrtloženja. Slušao sam pesme i odvojeno od filma, i mogu reći da je ovde reč o muzici koja začuđujuće dobro i mimo očekivanja funkcioniše van filma jer je u njemu samom vrhunski integrisana sa svim tokovima i proističe iz dešavanja. Za jednu pesmu lako mogu pomisliti da bi čak mogla postati i hit odnosno rado slušana do tačke da ljudi ni ne znaju da je iz filma.

Glumci su vokalno ekspresivni, Audiard maksimalno koristi njihove mogućnosti i uključuje sve te kvalitete ali i greške na pravi način. Isto važi i za plesne numere u kojima se Selena Gomez očekivano snalazi ali Zoe Saldana nimalo ne iznenađuje kao glumica koja je do sada puno puta već pokazala da sjajno kontroliše svoje telo.

Otud nije neobično da je uspeo da napravi nešto što smo do sada retko viđali u mjuziklu a to je film povišene ali ipak jasno čitljive žanrovske realističnosti koji uspeva da očuva svoju kaloričnost i da bude obogaćen mjuziklom.

Tome doprinosi vrlo ekspresivna fotografija Audiardovog redovnog direktora fotografije u poslednje vreme Paul Gilhaumea, i on ovde donosi A-game gangsterske stilizacije koju onda prevodi i u visoki glamur mjuzikla.

Mjuzikl sam po sebi još od svojih pozorišnih korena jeste žanr jednostavnije dramske strukture i specifično iskazanih karaktera. Međutim, Audiard ovde sa ekipom scenarista pravi film koji je - u principu - vrlo blizu složenosti pravog gangsterskog ostvarenja. Mjuzikl ovde veoma malo pojednostavljuje stvari a meksički setting i prirodna camp dimenzija narko barona koji je promenio pol u veoma maloj meri donose sapunski eksces užarenih emocija na koje smo navikli ispod reke Rio Grande. Dakle, latino campa ima ne više nego u SCARFACEu, a svakako bitno manje da bi EMILIA PEREZ bio nekakva evrovizijska egzibicija.

Rečju, ovo je jedno stilski i izvedbeno usavršeno ostvarenje koje kombinuje žanrovsku kompetenciju sa onim fudnamentalnim veštinama koje nosi mjuzikl kao žanr visokog holivudskog sjaja.

No, kad smo krenuli od kanonskog Audiarda onda je važno reći da se on uvek bavio baticama koje možda u stvari jedino zadovoljstvo mogu naći u nekom erosu pa i tanatosu drugih batica. Ovde je protagonista batica koji vodi meksički kartel i koji želi da postane žena i ispuni svoju životnu potrebu.

U tome mu pomaže advokatica razočarana u svoj posao jer pomaže krivcima da budu oslobođeni.

U procesu baticine tranzicije, ona nalazi smisao svog posla, da kao pravnica pomogne u postizanju onoga što i jeste cilj advokata - da se kroz dijalektiku dođe do istine. Batica nalazi smisao u tome da nađe istinu svog bića - da je žena.

I deluje da su svi našli u tome nešto za sebe, ali pored hamartije tu je i hibris - najradikalniji Audiardov junak koji iz sfere homoerotizma bukvalno postaje žena, ipak ne može pobeći od svoje želje da bude moćan i do sloma dolazi kada se iz brutalnog narko barona pretvori u antigang aktvistkinju lezbejku.

Ispostavlja se da promenom tela, junaci ne mogu pobeći od svojih najdubljih želja jer one u stvari nemaju pol, ne mogu pobeći od svojih posesivnosti i ne mogu se igrati sa onim što je najdublje - a to je osećaj roditeljstva koji se kod batice pervertira a kod advokatice tinja jer ona nikako ne uspeva da nađe partnera i postane majka.

Audiardov opus čine pre svega odnosi dominacije i situaciono oneobičene melodrame, a ovde sve to dostiže puni eksces, i iskazuje se u formama u kojima se junaci, a i publika sa njima najmanje nadaju.

Političnost ovog filma je veoma specifična. Naime, on jeste zbog cele priče o tranziciji i promeni pola deo jednog dijaloga koji čini savremenu društvenost a to je omasovljenije razmišljanje o tome da ljudi mogu naći rešenje za svoje probleme kroz promene u domenu roda ili čak samog anatomskog izgleda u polnom pogledu. Međutim, ovo nije angažovana priča o tome, promena pola je situacioni okvir u kome se razrađuju odnosi dominacije, finansijske, fizičke i moralne, i činjenica da dominacija oličena u moći narko barona i moći nametljive dobrotvorke zapravo ima isti ishod jer je njeno jezgro u oba slučaja vezano za istu patologiju.

Film na tome ne insistira ali jasno je da bi dobročinstvo glavnog junaka koji postaje junakinja sigurno rezultiralo akumuliranjem i projekcijom političke moći. Stoga možemo reći da je ovo slika sveta u kome kriminal i dobročinstvo imaju isti represivni mehanizam u sebi. 

I da se, od ljubavi i zločina ne može pobeći, kao i uvek kod Audiarda.

* * * * / * * * *

SATURDAY NIGHT

SATURDAY NIGHT Jasona Reitmana nastao je po scenariju koji je napisao sa velikim majstorom Gilom Kenanom, u kom je filmski obradio haotične događaje koji su se odvijali sat i po pred emitovanje prve emisije SATUDRAY NIGHT LIVE na mreži NBC.

Mi danas znamo da je Lorne Michaels velikan komedije i da je praktično SATUDRAY NIGHT LIVE postao inkubator za holivudsku produkciju u tom žanru, kako kad je reč o glumcima tako i za scenariste, ali i da je to postala veoma važna emisija čiji je uticaj na šire kulturne tokove visok.

Ove godine je emisija stala na stranu Kamale Harris i ugostila je noć pred izbore, a kako bi se održao paritet u pojavljivanju Trumpa, on je dobio neki prostor u NFL prenosu. Činjenica je da u predizbornoj kampanji, last ditch effort bilo gostovanje u SNL govori o tome koliki je ugled ove emisije kao institucije koja "stvara" ili "uništava" ljude.

Međutim, pre 49 godina, SNL je bio na ivici da ne bude pušten u program, jednim velikim delom zbog haotičnog ponašanja svojih inicijatora, generacije komičara koju su činili John Belushi - kao najveći agent haosa, Chevy Chase koji se odmah nametnuo kao razumni corporate asset i Dan Aykroyd kao upotrebljivija verzija Belushija, sa Gildom Radner kao srcem i ekipe naravno Lorne Michaelsom kao glavnim strategom.

SATURDAY NIGHT naravno snima istinitu priču, ali isto tako snima i "legendu", i to je u suštini veliki kvalitet ovog filma.

Naime, SNL je uneo "nesputani život" svojih učesnika koji su vrlo često sa margine i opskurnosti ušli na ekran, ali cena je bilo to da su ih svi morali "istrpeti" na putu do emitovanja. Lorne Michaels je vešto upravljao njihovim neodgovornostima i patologijama, kanališući ih u vrhunsku komediju, pretvarajući njihovu neprilagođenost u proizvod, i ovaj film to itekako prikazuje iako je naizgled pre svega apologija grupe neobičnih ljudi u jednoj tenzičnoj noći.

Gil Kenan je tu, pa zašto ne reći da me je ovaj film umnogome podsetio na I WANNA HOLD YOUR HAND, Reitman je od Zemeckisa čini se preuzeo tu propulzivnost, samo bez potrebe da fakte sagledava iz vizure izmišljenih likova/ fokalizatora.

Jason Reitman kao centralnu ličnost sa kojom "jašemo" uzima Lorne Michaelsa, ali ne beži ni od naknadne pameti. Elegije ima kada vidimo prerano preminule Johna Belushija i Gildu Radner i on je svestan da mi znamo šta je da dalje bilo, i koliko je to - s jedne strane paradoksalno, ako imamo u vidu koliko je kasnije postala ova emisija važna a s druge čisto sentimentalno kako su John i Gilda bili mladi i energični a kasnije će biti razoreni, on zavisnošću, ona neizlečivom bolešću.

Eric Steelberg kao direktor fotografije je ravnopravna zvezda ovog filma i on je tu da svemu da neophodnu propulzivnost. Kamera je neprestano u pokretu. Film nije iz jednog kadra ali deluje kao da jeste jer Reitman i Steelberg nastoje da uvek urade tako, gde god mogu, i što je najvažnije, sve je vrhunski koreografisano i kad se dese rezovi ne nastupi disbalans i uticaj da se odustalo od koncepta. Ove godine, SATURDAY NIGHT spada među najzaokruženije filmove u pogledu vizuelnog koncepta i realizacije.

Mahom mladi glumci svi odreda imaju plum roles kada im je prepušteno da odigraju ove izuzetne ličnosti pa je i njihov entuzijazam visok, a raspoloženje je ispraćeno umećem.

Sve u svemu, SATURDAY NIGHT je pružio nešto što je suprotno od same emisije, utoliko što nije reč o revolucionalnom i provokativnom delu. Međutim, reč je o vrhunskom holivudskom biopica o jednoj od ključnih noći u istoriji televizije, dakle spomeniku kakav dobijaju samo istinski klasici. Sigurno je da one noći niko nije očekivao da će jednom dobiti ovakav film.

* * * 1/2 / * * * *

LOVELY, DARK AND DEEP

Theresa Sutherland imala je odličan osnov u angažmanu Georgine Campbell jer reč o karakternoj glumici koja nema ništa protiv toga da postane scream queen ako dotle dođe. Međutim, LOVELY, DARK AND DEEP je je konfuzan, isprazan izgovor za horor u kom je potrošena sjajna glumica ali i malo šta drugo. Nažalost, sem Georgine Campbell ne deluje da se ovde šta imalo videti, ni od glumaca, ni od lokacija ni od ideja, iako se nota bene, mogao očekivati bolji film i sa ovakvim elementima.

JANUARY 6: THE MOST DEADLIEST DAY

Babylon Bee pravi veoma uspešne meme ali i komične video klipove kao deo alt.right medijskog kompleksa. Sada su zagrizli svakako više nego što mogu da savladaju u filmu JANUARY 6: THE MOST DEADLIEST DAY u kome kroz parodiju televizijske emisije pokušavaju da naprave kolaž skečeva u kojima se ismeva histeriju koju je stvorio napad na Kapitol.

Kyle Mann i Brandon Toy potpisuju ovaj "film" koje je imao premijeru na strimingu i koji nesporno jeste film formalno, ali suštinski je to ipak samo jedna dugometražna verzija njihovih kratkih zezancija koje često imaju formu televizijskih sadržaja poput reklama, priloga i sl.

JANUARY 6: TJE MOST DEADLIEST DAY nije sasvim lišen smisla za humor, uostalom Babylon Bee je jak brend i tamo ima znalaca ali prosto provesti osamdesetak minuta sa njima, vrteći se oko jedne teze i ideje jeste previše.

Filmske verzije skeč šoua poznati su showcase projekti, i u tom pogledu nisam siguran da je Babylon Bee položio ispit, ali opet činjenica da sam opet ovo izdržao do kraja, pokazuje da možda ova forma ima validnost i da će možda iz više pokušaja nastati kvalitet.

Činjenica je da su alt.right memeri generalno preuzeli edgy humor od levice i potpuno je zapravo razoružali. Međutim, filmski humor je nešto što je opet dosta specifična stvar. Babylon Bee pravi efektne i viralne skečeve, no činjenica da su to pokretne slike ne znači da je to film. Otud, i u boljim kućama to nije uspevalo da se prevede na celovečernju formu.

MAGPIE

MAGPIE Sama Rileya napisao je Tom Bateman po ideji svoje supruge Daisy Ridley koja igra glavnu ulogu. I može se reći da Daisy Ridley ima kliker za osmišljavanje priče i lika, ali na kraju scenario naprosto ne uspeva da kapitalizuje svoj veliki obrt koji je očekivan ali značenjski pregnantan. 

MAGPIE naprosto ne shvata da je nama jasno šta je preokret daleko pre nego što se on desi, i da mu se radujemo jer očekujemo da iz njega proistekne nešto što će idejno obogatiti priču. Međutim, Bateman se zadovolji preokretom kao zaključenjem i tada ceo dotadašnji dosta solidan pada u vodu i intelektualno se razotkriva.

Sam Riley je veoma konkretan i solidan u inscenaciji iako dolazi iz sveta pozorišta. Međutim, čovek razume film ne samo u pogledu vizuelnog tretmana već i elipsi i ritma. Njemu na dušu sigurno ide i odlična rola Daisy Ridley koja je osmislila priču i prosto "razume je". Nažalost, on je kao i ostali podjednako odgovoran za to što preokret s kraja nije filmu dao dodatnu dimenziju.

* * / * * * *

WILD INDIAN

Lyle Mitchell Corbine Jr. snimio je film WILD INDIAN koji je pr par godina bio među najhvaljenijim indie ostvarenjima.

Došao mi je sada na red da ga pogledam i moram priznati da sam potpuno zbunjen njegovim uspehom jer je ovo u tehničkom pogledu realizacije ispodprosečan a idejno i dramski potpuno besmislen pokušaj kom je možda bio adut to jer je smešten u zajednicu Indijanaca, pa se odatle crpila neka politička korektnost.

Mimo toga sa Indijancima, zaista mi je teško da pojmim kako je ovo bilo kome moglo da se nametne kao film vredan pažnje.

Veliki deo trajanja uopšte nisam mogao da shvatim šta gledam i šta bi ovo trebalo da bude, a istini za volju, nije baš da je Lyle uneo inovaciju u filmski jezik koju sam ja nesposoban da shvatim jer sam glup. A opet, teško mi je da zamislim i taj napor koji su kritičari uložili da slažu sebe i ostalo kako je ovo nešto vrhunski.

MONSTER SUMMER

MONSTER SUMMER režirao je nekadašnji dečak glumac iz Disneyevih televizijskih serija David Henrie, koji je u međuvremenu izrastao u jednu soft desnu figuru koja i dalje ima mesto u mejnstrimu ali i otvoreno zastupa porodične vrednosti.

Posle odgoja u miljeu Disneyeve dečje produkcije, nema dileme da je David Henrie naučio ponešto o sadržajima namenjenim za porodično gledanje, i sa skromnim budžetom, ali i velikim trudom svih sektora ekipe snimio je jako uspeo film MONSTER SUMMER koji se najpre može definisati kao gateway horor za decu, kakav je davnih dana proizvodio Amblin.

Glavnu ulogu igra Mason Thames koji je u serijalu BLACK PHONE počeo da gradi i karijeru u klasičnijoj formi horora, a glavnog odraslog junaka sa značajnim protagonizmom igra Mel Gibson koji ovog puta izlazi iz sveta geezer teasera i gradi jednu izvanrednu veteransku ulogu kao penzionisani policajac koji je pre 33 godine izgubio dete, usled toga mu se raspao brak, i sada živi sam i džangrizav u malom primorskom mestu na atlantskoj oballi.

U izvesnom smislu, pošto ovde imamo kriminalistički slučaj koji se pretvori u horor, i Gibsonov lik mu tako pristupa, možemo govoriti o jednoj mogućoj parafrazi Old Man Riggsa u ovom filmu. Gene Carruthers bi mogao biti varijanta Old Man Riggsa koji sada pripada populaciji napornoj za mejnstrim populaciju, a čine je starci i deca.

Priča je smeštena u 1998. godinu i prošlost je prikazana nenametljivo i bez insistiranja. Ovde ima svakako dosta vajba iz nostalgičnih priča kakve su STAND BY ME ili STRANGER THINGS i evokacija uspomene na klasike osamdesetih i devedesetih, ali srećom, osim par glumaca koje možemo i ne moramo da prepoznamo, nema preopterećenja popularnom kulturom i postojećim stvarima.

MONSTER SUMMER se dešava u epohi i derivat je mnogo čega ali bar može da ga gleda neko ko ne mora da zna neku pesmu da bi u celini mogao da uživa, što zapravo čini ovaj film još idealnijim za decu jer ona i jesu "zahvalna" publika pošto im je sve novo.

Henriejeva režija je sigurna. On sigurno ne ostavlja pečat kao Joe Dante ili Gil Kenan, ali zna šta treba da se postigne, i to radi, sa sigurno vođenom glumačkom podelom i snalažljivo izvedenom fizičkom produkcijom.

MONSTER SUMMER je film kome ništa ne fali u produkcionom pogledu, i uprkos tome što distributer nije objavljivao box office rezultate, ima nekih informacija iz Hollywood Reportera da se otvorio sa šestotinak hiljada dolara za prvi vikend što bi mu - da je ušao na listu - tada bilo dovoljno za četrnaesto mesto na listi, a to nimalo nije loše za film kog nisu pravili mejdžori.

MONSTER SUMMER je film koji je po svemu vrlo ozbiljan, a Mel Gibson mu naravno daje jedan još viši nivo klase po kome se izdvaja. U tom pogledu, Henrie je ovde zaista diplomirao kao neko ko pokazuje da je naučio posao posmatrajući mahere kako rade.

* * * / * * * *

MY OLD ASS

MY OLD ASS Megan Park je film koji deluje kao da je namenjen onima koji sada pate zbog poraza Kamale Harris. Film je simpatičan, dobro glumljen, ima neku atmosferu i autentičnost, zanimljivu glumačku podelu, ali je prosto idejno limitiran kako klišeima indie filma i cele te Woke ideologije.

I unutar toga svega, ne može se osporiti da je sve to solidno izvedeno, sa dosta energije i spontanosti, ali isto tako ne mogu reći da se film naročito ističe, iako ima Aubrey Plazu u naslovnoj ulozi.

Premisu o devojci koja u stanju narkotisanosti pečurkama "prizove" stariju verziju sebe, sa kojom ostaje na vezi putem mobilnog telefona, film koristi diskretno, možda bi se moglo reći životno, i bez nekih SF promišljanja, ostajući na nekom bedroom levelu.

I film u tom smislu, ne zaslužuje mnogo pohvala ali se nema oko čega ni kuditi. Otud biću blagonakloniji u oceni jer iako sam prema svemu ostao ravnodušan, vidim da je nekim ljudima zaista ponudio snažno iskustvo.

* * * / * * * *

LOST COUNTRY

LOST COUNTRY Vladimira Perišića u izvesnom smislu možemo posmatrati kao produžetak rada albanskog umetnika Anrija Sale koji je u video radovima preispitivao odnos svoje majke sa režimom Envera Hoxhe.

U vreme kada je Salin rad bio aktuelan, često je u šali pominjano da bi Vladimir Perišić mogao snimiti tako nešto kao umetnik koji ima najdirektnije pretke u Miloševićevoj vlasti, i to se na kraju i desilo. Ne znam da li je kritika postavljala LOST COUNTRY u kontekst rada Anrija Sale, ali verujem da jeste jer su paralele prosto takve da se ne mogu izbeći.

U svom drugom celovečernjem filmu, Vladimir Perišić konstruiše fikciju u odnosu na istorijske događaje. Dok je u filmu ORDINARY PEOPLE pravio priču u srebreničkoj tragediji pokušavajući da se fokusira na banalnu mehaniku zločina, ovde se bavi sudbinom deteta poznate Miloševićeve političarke u periodu studentskih protesta.

Nota bene, Perišić je stariji nego što je ovo dete iz filma tako da film u tom pogledu nije autobiografski i samim tim je bitno manje autentičan jer je generacijski aspekt dosta bitan kad se neko suočava sa porodičnom prošlošću, međutim, LOST COUNTRY jeste njegovo suočavanje sa ulogom svoje majke u Miloševićevom režimu, ništa manje.

Dakle, reč je o jednom delu u kom su lični i ideološki ulozi veliki, ali partija u kojoj su se na talonu našli tako jaki štihovi ostala je drugorazredna.

Perišić je završio filmsku školu u Francuskoj i on je pre svega deo francuske kinematografije, to ne smemo nikada zaboraviti. Scenario za ovaj film pisala je sa njim ni manje ni više nego Alice Winocour, jedna od aktuelnih evropskih rediteljki kojoj se možda smeše i holivudske perspektive. Sve u ovom filmu je otud "tri broja veće" od bilo čega što poznajemo u srpskom filmu - konačno film je prikazan u Kanu što je za naše filmove i dalje neverovatan podvig. 

Ali ovaj film u stvari, po mnogo čemu, nije "naš", ne samo produkciono ili po statusu reditelja, nego i estetski.

Naime, teško je zamisliti da neko ko iole vlada srpskim jezikom može da dopusti da mladi glumci u ulogama klinaca ovako ravno izgovaraju svoje rečenice, osim ako ne računa da njihov ravan izgovor zapravo nekome može da ne znači ništa, a to su stranci, i da su u stvari oni tretirani kao Kusturičini Romi koji u kadru govore jedno a u titlu ono što autor treba. Glavni mladi junaci u kadru su tela sa minimumom ekspresije, i osnovni disbalans se javlja kad se nasuprot njih pojave glumci, recimo Jasna Đuričić koja svoju ulogu gradi klasičnim sredstvima, i onda imamo utisak kao da gledamo dva filma, jedan u kom ljudi silom rade nula ekspresije zarad nekog koncepta i drugi u kom glumci igraju "normalno" i, moram dodati, jako dobro.

Isto tako, uprkos tome što ljudi u svakodnevnom govoru, sigurno izgovaraju mnogo više opštih mesta nego u dobrom dramskom tekstu, ovde ima zaista nadrealnih dijaloga tipa sede tri školska druga koji se znaju ceo život i jedan kaže kako mu je otac "primoran da prodaje električne aparate na buvljaku iako je diplomirani politikolog ali za njega ovde nema posla".

I to kaže tako ravno, kao što i ostali dijalozi zvuče kao da su prepisani iz udžbenika za učenje jezika ili iz novina. U tom smislu, jako je interesantno videti kako Jasna Đuričić uspeva da nam "proda" ovakve dijaloške nebuloze jer je naprosto dobra glumica i može da nam priča telefonski imenik pa da to bude zanimljivo.

A ovde ima jakog vajba telefonskog imenika u dijalozima.

Međutim, sam scenario je zapravo postavljen konvencionalno kao priča koja ima početak, sredinu i kraj, dakle nema tu one neke usiljene potrebe da se "zarobi život" u svojoj bezobličnosti i sl. Ovde imamo jednu porodičnu melodramu koja je mogla biti pre svega autentičnija, ako imam u vidu autorov pristup izvorima koji je bez presedana. Ali, i bez toga, ovo je film koji prosto ima potencijala za crossover, naročito da je ekspresivnije glumljen.

Sa ovim raznim stilskim nedoslednostima nastavlja se i van glume, pa ih imamo i u kadriranju koje je jednostavno, bez nekog radikalnog koncepta ali sa smenjivanje krajnje konvencionalno postavljenih scena i nekih koje žele da budu bazirane na kontinuiranijim kadrovima, iako bez tehničkih bravura.

Faktura slike je interesantna jer ima neku pohabanost, neki utisak starog raubovanog materijala, valjda da bi se svemu dala neka patina prošlosti. Nisam siguran da shvatam krajnji cilj ove intervencije ali ne mogu reći ni da mi je previše smetala.

Nažalost, francuski film se završava jednim srpskim besciljnim ishodom. Srpski element je uspeo da donese dosta toga lošeg u dramaturgiji, a opet nedovoljno u pogledu autentičnosti priče.

LOST COUNTRY nije film koji je skroz nezanimljiv za gledanje i umnogome ima jak vanfilmski značaj, ali morao je biti doslednije i veštije realizovan i pre svega promišljeniji.

* * / * * * *

THE COWBOY WAY

THE COWBOY WAY je promašaj od pre trideset godina koji je odmah po izlasku potonuo u opskurnost a nažalost i tokom nove obdukcije, utisak je da tamo treba i da ostane.

Gregg Champion je dobio priliku da mu Kiefer Sutherland i Woody Harrelson igraju dvojicu kauboja koji  dolaze u veliki grad u kom će svojom narodnom pameću rešiti kriminalistički slučaj vezan za njihovog nestalog prijatelja. Međutim, uprkos tome što je ovo produkcija starog lisca Briana Grazera, scenario je ispodprosečan, nedovoljno inventivan i razrađen i jedini fizički aspekt produkcije koji vredi jeste fotografija iskusnog australijskog majstora Deana Semlera.

Daleko je ovo od COOGAN'S BLUFFa, naravno, ali iskreno i TRACKDOWN. koji je ovde praktično rimejkovan jeste mnogo bolji iako ga karakteriše potpuno obrnuta situacija - taj film ima izrazito antiharizmatičnog protagonistu kog igra nesrećni Jim Mitchum. Ovde su u centru priče dva superharizmatična glumca a rezultat je slabiji.

* 1/2 / * * * *

FALCO - VERDAMMT, WIR LEBEN NOCH!

FALCO - VERDAMMT, WIR LEBEN NOCH Thomasa Rotha biografski je film o Falcu u kome je sve urađeno od suprotan način od onoga kako je tekla karijera ovog muzičara. Uprkos tome što glumci Manuel Rubey i Patricia Aulitzky nude potencijal da se barem neka sapunica zapenuša oko glavnih likova Falca i njegove on-and-off supruge

Međutim, Roth pravi jedan prvo veoma nevešto realizovan film u kom je Falco prošao klasičan put od deteta u koje niko ne veruje, preko underground aktera kome ne ide ništa pa sve do solo karijere koja je bila prevratnička i u kojoj je kombinovao nešto što je smišljao u undergroundu sa vrhunskim mejnstrimom i postigao nečuven uspeh - imao je prvo mesto američke liste sa pesmom na nemačkom jeziku.

Međutim, u Rothovom filmu Falco dostiže prvi uspeh sa pesmom DER KOMMISAR i onda odmah postaje našmrkani alkos i ruina i onda je ostatak vremena to, iako posle toga ima bitne hitove među kojima je i najveći ROCK ME AMADEUS. Roth ne ulazi ni u jednu zanimljivu dimenziju njegovog stvaralaštva, koliko je uspeh njegov, koliko su pomogli Polger i Bollandovi, i jedino čime se izrazitije bavi jeste njegov brak koji je takođe površno postavljen ali bar ima dinamiku naizmeničnih ostavljanja i njegovih cviljenja da mu se žena vrati. Deo o karijeri nema ni to. Falco je već posle DER KOMMISAR u tom stanju propasti životno i nema neke razlike između toga i onoga kada više nema uspeha.

Bilo je puno elemenata koje je ovaj film mogao da istražuje, pre svega da se bavi time kako je Falco uspeo da se doseti tog spoja elemenata koji su bili sveži i sve to uradi na nemačkom. Dok se temom nemačkih stihova još i bavi u nekom glupom dijalogu, diskusije o muzici nema bukvalno nikad iako je on bio školovan pijanista kao dete. Zatim, nema tog razjašnjavanja u kojoj tački njegov život postaje neprihvatljiv i kada se atrakcija za tabloide pretvara u nešto što se više ne da podneti.

Grace Jones se pojavljuje u jednoj besmislenoj ulozi neke meštanke na Dominikani koja je bila tu kad se Falco slupao kolima i cela njena pojava ovde je jak WTF detalj, naročito jer mu je ona savremenica u velikoj meri i bilo je izazovnijeg načina da se pojavi.

Za razliku od Falca koji je imao neku foru, ovaj film je najpre jezivo nemaštovit, a zatim i zastrašujuće nevešt.

* 1/2 / * * * *

LIBRE

U ekranizaciji stripa VOLEUSES, Melanie Laurent je pokazala da ume da snimi film velike pljačke sa dve harizmatične zvezde. Nažalost, kada je dobila priliku da snimi film o Brunu Sulaku i Novici Živkoviću koju su sedamdesetih i sve do polovine osamdesetih organizovali spektakularne pljačke po Francuskoj, nije se snašla.

Melanie Laurent pokušava da unese nešto stila u ovu priču, ali prosto film ne uspeva da izgradi narativni zamajac, ne uspeva da veže gledaoca za junake i na kraju se svede na pokušaje naizmeničnog gomilanja događaja i pokušaja da se malo lirski nadgrade.

Lucas Bravo ima predispozicije da bude zvezda ali ovde nije doneo neophodni X-faktor, ili možda nije imao prilike. Raša Bukvić takođe igra ikonični lik Novice Živkovića ali pošteno govoreći ne dobija priliku da u lik unese išta neobično sem onoga što on prosto donosi po automatizmu kao jako dobar glumac.

Melanie Laurent je ispustila glavne likove a Yvan Attal koji ih juri kao policajac se na kraju najbolje snašao i jedini napravio kreaciju za pamćenje.

Ovaj film svakako nije ni približno visokog nivoa kao Richetov MESRINE, da se odmah razumemo. No, istinite priče o gangsterima imaju svoje mesto pa će i ovaj film vegetirati na raznim malim ekranima, verovatno i kod nas - iako Novica ima mnogo manji kult od Stevice Markovića.

* * / * * * *

ROGUE AGENT

Declan Lawn i Adam Patterson režirali su film ROGUE AGENT, istinitu priču o mitomanu koji je po Engleskoj tokom devedesetih predstavljajući se kao agent MI-5 zavodio žene, uzimao i novac, vrlo često ih kidnapujući kroz prevaru a ne klasičnu otmicu.

To je bilo vreme kad je IRA još uvek bila aktivna i aktivnosti tajnih službi na tlu Britanije su bile intenzivne. Samim tim ovaj prevarant je nalazio plodno tle za svoje akcije koje su bile veoma neobične.

Priča je data iz vizure advokatice koja prilično rano uspeva da shvati kako sa njim nešto nije u redu, i sa upornim policajcem počinje da ga juri, čemu poseban impuls daje uključivanje i obaveštajaca iz američke ambasade.

ROGUE AGENT je veoma zanimljiva priča, i film je prilično zanimljiv, pojavljuje se Marisa Abela u ranoj ulozi kao verovatno najbizarnije prevarena žrtva, a Gemma Arterton igra svoj tipičan hladni, sračunati gard kao advokatica. Dakle, sve je to na nivou, ali Lawn i Patterson naprosto ne uspevaju da dignu sve ovo iznad nivoa TV filma, ni u postupku, ni u vizuelnosti, ni u stavu koji gradi film u odnosu na temu. Naprosto, sve ostaje nekako pitomo iako je premisa veoma divlja.

Otud, ROGUE AGENT je priča koju je vredelo ispričati i sa kojom se vredi upoznati. Ovo nije najgori način za to ali svakako je daleko od najboljeg.

* * 1/2 / * * * *

MISS MERKEL - EIN UCKERMARK - KRIMI

David Safier je pisac koji je pokrenuo serijal humorističkih krimi romana u kojima je Angela Merkel glavna junakinja i svojevrsna parafraza Miss Marple. Ovo zvuči kao sadržaj nekog osvajača NINove nagrade iz pera Svetislava Basare, pre nego neka narodna zabava, a moram priznati da sam imao teškoća da shvatim šta je smisao svega ovoga, pa sam se malo konsultovao i sa stručnom literaturom i sa ljudima koji žive u Nemačkoj.

Zaključak je da je reč o nemačkom vicu, što znači da ne mora nužno biti smešan.

Angelu Merkel nisam nikada percipirao kao neku smešnu figuru, a ova parodija čak i ne polazi iz toga već više iz neke njene komične potrebe da rešava stvari, ali i potrebe ljudi da im ona pomaže, tako da teško je reći iz koje tačno emocije polazi ova parodija - da li iz karikiranja njene nespremnosti da bude penzionerka ili iz ismevanja nemačkog naroda koji ne može da se snađe bez nje.

Stefan Cantz je napisao televizijsku adaptaciju koju je režirao Christopher Schnee i reč je već sada o serijalu ekranizacija tih romana.

Nemci imaju bogatu tradiciju kriminalističkih televizijskih serija a naročito kriminalističkih televizijskih filmova od kojih je naravno najveći višedecenijski fenomen čuvena TATORT koja se i danas pravi i prikazuje.

MISS MERKEL - EIN UCKERMARK - KRIMI kao kombinacija satire i parodije na Agathu Christie dakle dolazi u jednu bogatu produkciju i pred publiku koja je prilično verzirana za ovaj format.

Imajući to sve u vidu, moj utisak je neumitno u senci osnovne premise o glavnoj junakinji koja mi je i dalje nebulozna. Zatim, tu je i njen karakter koji je čini mi se nedovoljno baziran na onim osobinama Angele Merkel koje su nam poznate. Ovde je zločin trovanje u dvorcu jednog aristokrate, a Angela nedovoljno koristi činjenicu da je hemičarka (premda se ona konkretno bavila nekim drugim stvarim), zatim nema nekih zahvata u kojima bi ona iskoristila svoj ogromni međunarodni autoritet - recimo da zamoli Bidena ili Putina da joj pošalju satelitski snimak i sl. Rečju, kad je tu već Angela Merkel, mogla je biti još merkeličnija nego što jeste i više stvari se moglo integrisati.

Sama misterija je u domenu parodije na Agathu Christie, ima taman dovoljno snage da održi jednu ovakvu celinu u životu, mada ne u previsokom tonusu.

Katharina Thalbach se trudi u glavnoj ulozi, iako ne liči dovoljno na Angelu, ali daje određenu energiju ovoj ulozi koja je dovoljno da ima neki bizarni integritet.

Kako već rekoh, ovakvih stvari ima u našoj književnosti ali se obično rade u domenu visoke književnosti, i praktično se nikada ne ekranizuju. Ovo je međutim očigledno nešto namenjeno najširoj publici, i to lokalnom tržištu, i zato je veoma neobično. Za razliku od knjige i filma ER IST WIEDER DA, ovo je ipak zaista efemernija stvar i potrošna roba lokalnog karaktera. Način na koji se prilazi Angeli Merkel u ovom televizijskom filmu teško da bi bio zanimljiv recimo gledaocima čak i kod nas gde ona ima status nama vrlo poznate osobe prema čijoj ličnosti i sudbini smo relativno radoznali.

Pre nekoliko godina, riječki bend Let 3 je imao album ANGELA MERKEL SERE a u ovom televizijskom filmu imamo prizor u kom ona mokri u prirodi. Album Leta 3 je bio bezobrazan i bunotvnički, dočim je ovo eto jedna satirična slika iz njenog penzionerskog života.

Rečju, daleko je ovo i od Basare i od Indexovog radio pozorišta i od Leta 3. Ovo je nešto zaista drugačije što tek treba da shvatim.

DER NSU KOMPLEX

DER NSU-KOMPLEX režirali su Dirk Laabs i Stefan Aust, od kojih Austa znamo kao novinara i aktivistu za višedecenijskim stažom, još od filma DER KANDIDAT koji je snimljen u vreme atentata na Rudija Dutschkea, preko knjige DER BAADER MEINHOF KOMPLEX koju je snimio Uli Edel sa velikim uspehom, zaključno sa ovim dokumentarcem koji parafrazira naslov jer su i pripadnici NSU parafrazirali RAF.

Dakle, NSU je bila teroristička ćelija od troje članova, istočnonemačkih skinheda i neonaciostičkih aktivista koji su bili vrlo agilni na terenu, krenuli da se interesuju za naoružanje i eksploziv, da bi na kraju otišli u ilegalu krajem prošlog veka i bili likvidirani tek 2011. godine.

Njih troje nisu neki zanimljivi ljudi mada nisu ni sasvim neinteresantni. Jedan od njih dolazi iz "dobre kuće" i on je harizmatski, a i u svakom drugom pogledu, lider. Jedan je izvršilac, sa prošlošću delinkventa opšte prakse. I tu je žena, koja se sa obojicom u nekom trenutku vezivala romantično, i imala je zadatak da pomaže u logistici te brine o domaćinstvu kad su se dali u bekstvo.

Inspirisani nacističkom propagandom koja je dolazila iz Amerike, od Beamovih postmodernističkih tekstova o Leaderless Resistanceu pa nadalje, oni kreću sa teororm ubijajući nasumične emigrante, pre svega Turke i one koji im na njih liče, i pljačkajući banke od kojih finansiraju svoj život u ilegali ali i deo ekstremističke scene, te postaju mecene njihovih fanzina i sl.

Za to vreme jedan određeni krug komunicira sa njima i pomaže im. Oni, delom regrutovani na koncertima nacističkih bendova, sada dobijaju barem dve pesme posvećene sebi, i niz koncerata na kojima se skuplja novac da im se pomogne.

A deo novca dolazi i od nemačkih tajnih službi, njih ravno 34, koje se bave vrbovanjem neonacista za doušnike i kroz njihovo finansiranje u stvari pomaže razne aktivnosti, pa između ostalog i njih.

U jednom trenutku, četvrtina neonacističkih ekstremista u Tiringiji bili su doušnici, što je nivo infiltracije koji je SDB imao među ustašama. Jedan od razloga zašto NDP nije zabranjen bio je broj doušnika i provokatora zbog kojih je Sud smatrao da je policija mogla da proizvede efekat koji želi i da se ne može utvrditi šta su autentične namere te stranke.

U tim okolnostima javlja se plodno tle za ubice iz NSU koji maltene nesmetano operišu.

Stefan Aust je napisao vrlo informativan scenario o ovom slučaju i vrlo vešto je obuhvatio sve najvažnije elemente koji ga čine. U saradnji sa Dirkom Laabsom napravio je efikasan, precizan, no nonsense dokumentarac sa odličnom arhivom i veoma relevantnim sagovornicima iz svih slojeva ove priče, izuzev same Beate Zschape, treće članice koja je preživela. Međutim, znajući njeno ponašanje na sudu koje je oportuno, njeno obraćanje ne bi imalo posebnu težinu.

IMDB upisuje ovaj rad kao televizijski dokumentarac ali što se mene tiče, bez problema bih da ga pogledao u bioskopu, iako nema tih pretencioznosti koje krase savremene radove ovog tipa.

THE PRESENT

THE PRESENT Christiana Dittera je nažalost oklevetan od strane kritike i marginalizovan iako je reč o vrlo solidnom dečjem filmu koji na vrlo pitak način uspeva da sprovede premisu putovanja kroz vreme kroz prizmu komične porodične melodrame.

Scenario Jaya Martela govori o deci koji saznaju da će im se roditelji razvesti i koriste stari porodični suvenir, dedin sat, da vrate vreme jedan dan unazad. Kolovođa akcije je autistični sin koji je u spektru ali prikazan kao mega savant. Naravno, priča o pomirenju roditelja vodi sve u smeru i popravljanja dečakovog stanja i sve u svemu ovo je dosta poučna ali i vesela i nestašna porodična zabava.

Ditter je meni postao poznat posle nemačke Netflix serije BIOHACKERS i ovde bez problema donosi jedan propulzivan rediteljski stil. Film je brižljivo dizajniran, i prati Martelovu duhovitu, efikasnu ali deci razumljivu kombinaciju PARENT TRAPa, GROUNDHOG DAYa i BACK TO THE FUTURE.

Ipak, ono što je najvažnije za dečji film, ima emociju. Isto tako, zanimljivo je da je film sažet i nije predug. Traje efektivno 77 minuta od 82 ukupno, i dinamičan je, a da pritom nije neki šareni nacrtani eskapizam koji vodi daljoj debilizaciji dece.

Kako kritika nije shvatila ovaj film i olako ga otpisala kao konfekciju zaista ne znam, naročito jer u njemu ima respektabilnih glumaca kao što su Isla Fisher i Greg Kinnera, i oboje se maksimalno trude da doprinesu.

Plašim se da je ovaj film možda ipak bio previše "običan" u ova Woke vremena, kada filmovi dožive grdnju je glavni junak britanskog fantasy filma za decu i da bi bio bolji da nije. Otud, možda bi ovaj film bio "bolji" da je u njemu neko bio nešto drugo od onoga što jeste a ne član jedne konvencionalne "holivudske porodice".

* * * / * * * *

APOCALIPSIS Z - EL PRINCIPIO DEL FIN

APOCALIPSIS Z Carlesa Torrensa je meni bio dosta zanimljiv franchise starter, ali isto tako i solidan stand alone film. To su stvari do kojih dosta držim.

Istini za volju, film nije nešto prejak u priči i može biti da su autori želeli da naprave neku širu celinu u serijalu, međutim, on ima svoju dimenziju survival thrillera, zaokružen je, i solidno prikazuje pandemiju koja se širi i u jednom momentu rezultira ful zombi haosom, a u njenom centru je junak koji pokušava da izvuče svoje najbliže kojih je sve manje.

Film je režiran kao jedna vrsta povišenog realizma sa scenama koje pokušavaju da budu dramski ubedljive, sa kratkim i intenzivnim scenama nasilja koje su uzbudljive. U tom smislu, Carles Torrens sve više okreće u smery Boylea nego Romera ili Paul W.S. Andersona.

Lokacije su veoma filmične, glumačka podela je sugestivna, tempo je u skladu sa tim spojem studije karaktera i trilera o borbi za život. Filmu svakako nedostaje supstancijalnija priča i snažnija melodrama u centru, međutim, daleko je od toga da nema zanimljivih odnosa. Ipak, možda upravo to stvara blagi utisak da autori misle kako će se priča dalje još razvijati u nekim budućim filmovima.

* * * / * * * *

THE INSPECTION

Elegance Bratton je postigao enorman uspeh sa filmom THE INSPECTION. Reč je o autobigrafskoj priči o mladom afroameričkom homoseksualcu koga majka odbacuje i on odlučuje da se od skvotovanja spase odlaskom u marince.

Među, marincima naravno relativno brzo provale da je gej i kreću problemi ali se onda polako ipak stvara razumevanje i solidarnost.

Priča je neobična jer je istinita. Elegance Bratton je zaista služio pet godina u marincima što deluje neverovatno ako imamo u vidu njegov današnji status, i to joj daje dodatnu dimenziju, iz koje proističe nekakav vanfilmski kvalitet.

Sama filmska priča je zanimljiva jer je životna i pokazuje da ništa pa ni antigej sentiment nije nepromeljiva stvar a ovde se ne menja kroz neke prenaglašene melodramske transformacije.

Film je nepretenciozan i jednostavan i to mu je osnovni kvalitet, uz veoma solidnu fotografiju koju potpisuje novozelandski as Lachlan Milne.

* * * / * * * *

LUURAJA JA LUULETAJA

Toomas Hussar napisao je i režirao film LUURAJA JA LUULETAJA, estonsku špijunsku dramediju koju bi eventualno mogli razumeti ljubitelji tog čudnjikavog skandinavskog filma u kom se ništa naročito ne dešava, ali ja nisam jedan od njih.

Ovde je glavni junak čovek iz estonske tajne službe koji se uplete sa Hrvaticom sa ruskog platnog spiska i onda ne znam tačno, nisam baš uspeo da ispratim. Ali, eto film je o tako nečem.

Toomas Hussar nije bez elementarnog znanja kako bi film trebalo da izgleda, pa mislim da je ovo produkt koji će lako naći svoju ciljnu grupu među onima koji se kunu u Kaurismakija. Problem je što nisam siguran da Kaurismakijevi fanovi gledaju filmove.

* 1/2 / * * * *

AM I RACIST?

Justin Folk je režirao AM I RACIST?, novi film Matta Walsha koji je zbilja neočekivano uspeo da zaradi 10 miliona dolara u američkim bioskopima što ga je uvrstilo u 40 najgledanijih dokumentarnih filmova na tamošnjim blagajnama.

Nažalost, veliki uspeh u bioskopima ispraćen je skromnijim umetničkim ali i ideološkim dometom.

Dok se Justin Folk još pre saradnje sa Walshom nametnuo kao reditelj koji ume da svoje fundamentalno desne narative upakuje u filmove koji afirmišu razum u danima Woke i Black Lives Matter i #MeToo histerije, i ako imamo u vidu da je Walsh u njihovoj prvoj saradnji WHAT IS A WOMAN dosta uspešne razmontirao celu tu bizarnu gender industriju, njihovo bavljenje rasizmom nije dalo ni približne rezultate.

Matt Walsh nije Sacha Baron Cohen, prvo zato što nije glumac, drugo zato što je ipak ovde sa ideološkom misijom i želi da se ismeva isključivo jednoj strani. To ga limitira generalno. Nije ni Michael Moore da više koristi klasične dokumentarne tehnike kojima bi ispratio ono što radi kao "čovek na terenu".

Međutim, on dosta uspešno kombinuje tehnike ove dvojice, i u WHAT IS A WOMAN? je naišao na pacijente koji su se na sve upecali, i čija je agenda zbilja bizarna i groteskna. U tom pogledu, iako nije bio na nivou najboljeg Cohena pa ni Moorea, bio je bolji od njihovih slabijih dela.

U AM I RACIST? nalazi dosta pacijenata, ali sama tema nije groteskna. Ovog puta to što se budale bave nečim na budalast način, nažalost ne znači da je to čime se bave budalaština. I tu naprosto film stvara jednu vrstu nelagode jer prosto Walsh ne razvaja problem od ljudi koji ga eksploatišu.

S druge strane, kada se izgubi opšta bizarnost okolnosti, kad se svede na pojedince, stvari nisu dovoljno smešne, a istovremeno više pada na Walshova pleća i tu već pucaju šavovi jer otkrivamo da on ne može kao Cohen da iznese čitave delove sam.

Otud, ovaj film je delovao kao gromoglasan pokušaj da se ismeje nešto što jeste u izvesnoj meri groteskno ali prosto nije dovoljno smešno jer ozbiljna pitanja itekako ostaju.

U tom pogledu, oni koji se mogu ovim potpuno zabaviti jesu oni koji smatraju da je pitanje rasizma potpuno prevaziđeno i kako on na izdisaju ostaje potpuno rasturen.

Ne mislim tako i samim tim mi je AM I RACIST? bio dosta šupalj.

Nezavisno od stava, čini mi se da je slabost materijala pokazala Walshove izvođačke slabosti i prosto ono što treba se nije desilo.

I to je u redu, ni kod Cohena BRUNO nije uradio svoj posao, pa se - bar što se mene tiče - vratio sa DICTATORom iako većina ne voli ni taj film.

U tom smislu, Walsh je promašio u odnosu na prošli put i to nije problem, dešava se kod ovih ekstremnih formi komedije i političkog filma. Međutim, problem je što je snimio film koji može biti pravi samo pogrešnim ljudima.

GARLAND JEFFREYS: THE KING OF IN BETWEEN

Garland Jeffreys je muzičar čiji sam rad na nivou poneke pesme susretao usput i ništa me nije naročito impresioniralo. Kad sam pogledao film GARLAND JEFFREYS: THE KING OF IN BETWEEN koji potpisuje Claire Jeffreys shvatio sam da ga niz veoma značajnih muzičara doživljava kao uticajnog kolegu kog je eto veliki uspeh nekako izbegao ali opet nije baš ni da je bio skroz neuspešan.

O Garlandu Jeffreysu ovde svedoče Laurie Anderson, Bruce Springsteen i plejada drugih muzičara i rok kritičara. Ono što mi je ipak bio problem jeste to što muzika koja nam je predstavljena - a film je veoma bogat arhivom - meni opet nije bila naročito impresivna. Naravno, muzika je za slušanje, ne može se sagledati kroz film ali naprosto ovo što sam ovde video i čuo nije me mnogo podstaklo da je sistematičnije potražim, i to ću učiniti više jer sam frik nego što me je ovaj uzorak naveo.

Isto važi i za teoriju kako je bio stilski inovativan i kako je uključivao nove žanrove. Ni tu me baš nisu ubedili niti mi je način kako je tretirao reggae bio nešto "nečuven".

Konačno, osim što Jeffreys nikada nije postigao stabilan uspeh, barem četiri major kuće su mu dale priliku da iznova započne karijeru, okusio je i veliki uspeh van SAD, i prosto nema neke posebne drame u tom životnom putu.

Zato bih rekao da je ovo eto dokumentarni film o jednoj korektnoj karijeri, manjoj nego što on i njegovi drugari misle da je trebalo da bude, ali isto tako i o sudbini koja je na kraju ispala okej. Samim tim, takav je film.

* * 1/2 / * * * *

JOKER: FOLIE A DEUX

Todd Phillips je u filmu JOKER: FOLIE A DEUX snimio ono što je odavno neko trebalo da snimi.

Nastavak u kom reditelj koristi sav kulturni kapital i autoritet spram studija da napravi bukvalno šta god hoće, bez obaziranja na njihove poslovne potrebe, na ono šta bi želeli fanovi, čemu se nada javnost...

U industriji koja zarobljava vrhunske kreativce na čitave decenije pravljenja jednog te istog filma u loopu, Todd Phillips je uradio ono što je prirodno - snimio je autorski film proistekao iz slobode koju je stekao snimivši hit od milijardu dolara.

JOKER: : FOLIE A DEUX učinio je Warner Brothers nesumnjivo najznačajnijim studijem u istoriji superherojskog filma. Ako je SUPERMAN prototip koji je začeo superherojski film kakvim ga znamo, onda je JOKER: FOLIE A DEUX uspeo da ga dovede do krajnjeg ishoda - doveo ga je do umetnosti. Isto se doduše moglo reći i za JOKER, ali ovde je stvar radikalnija jer je ono bio uspeo eksperiment a ovo je u najčistijem pogledu superherojski film - nastavak baziran na enormno uspeloj interpretaciji IPa.

Izuzetnost ovog filma ne menja na stvari - i sada verujem da je JOKER morao ostati one and done ostvarenje. U njemu je Phillips uspeo da zarobi jedan trenutak i vrati film kao medij u centar pažnje celog društva, pošto je i u njemu uzeo oslonac u nečemu što je hiperkomercijalni IP - praktično jedini zlatni padobran koji reditelji danas u Holivudu imaju - i u njemu snimio autorski film koji, što je najparadoksalnije, svoj stilski okvir crpi iz najmoćnije ere američkog autorskog filma i epohe Novog Holivuda.

Scorsese je odlično dijagnostikovao problem strip ekranizacija, ali njegova estetika bila je suština Phillipsove vakcine kojom je pokušao da izleči savremenu scenu. DCjev Joker je bio samo vektorski virus kojim je to preneto.

Posle JOKERa uostalom nastupa Covid, a sa njim i brutalni superhero fatigue koji je udario podjednako i na MCU i na DCEU.

JOKER je morao ostati one shot. Ali, možda je bilo neumitno, možda je bilo suđeno, možda je u stvari bilo neophodno da se snimi nastavak jer ipak je serijalnost osnov kako superherojskog stripa pa tako i superherojskog filma.

Otud, JOKER: FOLIE A DEUX je istovremeno najgluplja ideja koja je mogla pasti Warneru na pamet, najpogrešniji potez u karijeri Todda Phillipsa ali istovremeno i nešto krajnje neizbežno.

Todd se sa neizbežnim suočio na jedan besprekoran način. Ponovo je snimio autorski film koji je za standarde festivalske ponude prilično radikalan, a za bioskopsku ponudu koja ište blokbaster praktično nemoguć za distribuciju.

Naime, JOKER: FOLIE A DEUX je ljubavni film i mjuzikl. U njemu praktično nema akcije, nema ničega što bi očekivao neko od filma po DC stripu. Ovaj film je jedna klasična ljubavna melodrama, smeštena u zatvor, sud i grad koji gubi razum, a junaci i sama priča se izlažu kroz scene pevanja.

Kao i mjuzikli klasične ere Holivuda, Todd Phillips ne nudi skroz precizan okvir kako se u njemu pevanje dešava. Ono je deo dijegeze u najširem smislu jer se Arthur i Quinzel upoznaju na terapiji pevanjem u Arkham Asylumu tako da pevaju u svojim kolektivnim psihozama ali i u svakodnevici kad im se zapeva. Muzika izražava stanje junaka na jedan izuzetno ekspresivan način i ono nije isključivo ukras - naprotiv, ono je slika zajediničkih i pojedinačnih kriza, razvoja njihovih odnosa, ono ima funkciju onoga što je inače akcija u superherojskom filmu.

Kada u animiranom Looney Tunes uvodu, Joker dođe na mesto zločina iz prvog filma, na zidu su marquee posteri sa čuvenim mjuziklima kao što je recimo PAL JOEY ili THE BAND WAGON ali i sa klasikom komedije u čijem je centru ikonični komičar - MODERN TIMES. Kroz film su razasuti Easter Eggovi, tako se recimo u bioskopu prikazuje Cormanov BUCKET OF BLOOD, cnohumorna priča o umetniku kome osnov za dela predstavljaju ubijeni ljudi, spoj horora i komedije. 

Na nivou estetike, Phillips je umnogome inspirisan mjuziklom klasičnog Holivuda, ali sa uplivima autora iz Evrope kao što je Demy. Pa ipak, ključ je u klasičnom Holivudu - sa ozbiljnom pričom snažne emocije i jednostavnim zapletom koja se izlaže kroz dramske i pevačke scene. Neuspeh ovog filma na blagajnama pokazuje da ovo više nije forma koja je flagship za studije, i to smo znali, iako su ih studiji i dalje držali u određenoj formi kao prestige pictures. Činjenica da je Todd Phillips poželeo da iskoristi ovu nekada najcenjeniju formu kao osnov za jedan repertoarski film najviših poslovnih ambicija je vrhunac perverzije koju je sebi uspeo da dozvoli.

U vrlo otvorenoj posveti, na sličan način kao što je prvi film bazirao na Scorseseu, Phillips ovde pravi jedan otvoren omaž De Palminom kulturnom kapitalu - ako je JOKER bio njegov SCARFACE, ovo je njegov CARLITO'S WAY, odličan a drugačiji film sa istim glumcem u sličnoj roli. Ovde je doduše isti glumac u istom liku, ali okolnosti su dovoljno drugačije.

Meta-tekstualnost je nužna za samog Jokera, supernegativca koji je zabavljač i oslanja se na stileme iz istorije pre svega američke industrije zabave. On je sam po sebi meta-teksualan lik i zato iziskuje i meta-pristup.

Međutim, kada se konačno dokopamo jezgra, JOKER: FOLIE A DEUX je ubedljiva melodrama o čoveku koga društvo gura u prvi plan iako je jasno reč o marginalcu, duševnom bolesniku i zločincu iz raznih svojih potreba. Među njima je potreba javnosti za odmazdom za zločin koja je jedino moguća ako se neko bolestan proglasi da je zdrav, potreba medija za senzacijom, potreba sveta zabave za kontroverzom. Da nismo u peoteklih godinu i po dana bili svedoci dijaboličnog zločina u kom se naše društvo suočilo sa problemom neosudivnosti počinioca, ovo nam ne bi bilo toliko blisko.

Ali, Joker je priča koja ima odjek jer nam nudi ugao gledanja koji nije u samoj svojoj suštini "njegov", on je previše duševno bolestan da bi bio antiheroj u klasičnom smislu, međutim on jeste žrtva i samim tim čini da se identifikujemo sa njim u njegovoj potrebi da nađe spas u ljubavi sa ženom koja je na višem nivou psihopatologije od njega, situiranom studentkinjom psihijatrije koja ulazi u njegov život kada je postao "poznat", i pratimo njegove razne korake ka sreći koji neumitno vode u propast ili njega ili ljude oko njega ili sve zajedno.

Dakle, kada uklonimo sve što je meta, dobijamo sliku dvoje ljudi u različitim nivoima psihičkog oboljenja i njihovu ljubavnu priču.

Todd ostupa od "kanona" u smislu da Harley Quinn ovde nije onoliko omađijana Jokerom kao u stripovima, i nema kod nje onog veselog ludila po kom je znamo u crtežu, animiranoj seriji i igranom filmu. Joaquin Phoenix uspeva da ode korak dalje u odnosu na ono gde je bio a Lady Gaga ponovo pokazuje da je gluma njen prirodni prostor za dalji nastavak delovanja.

Lawrence Sher u fotografiji nastavlja putem visoke estetizacije, ovde pored epohe imamo i specifične zahteve mjuzikla na koje odgovara sa radošću. U tom pogledu, kao i prvi JOKER, ovo je nova prilika da se Todd Phillips pokaže kao veoma ozbiljan tehnolog filma, pored toga što je izuzetan autor.

Videćemo kako će se dalje razvijati situacija sa Toddom, ali već sada možemo reći da je ostavio dubok trag i umnogome obeležio istoriju filma, ne samo superherojskog već i studio filma u celini. Jedina stvar koju nam je uskratio jeste neki prizor iz televizijskog filma koji je po ovde izloženoj priči snimljen o Arthuru Flecku. Ali, možda treba nešto da ostane i neprikazano.

* * * 1/2 / * * * *