KILL

Nikhil Nagesh Bhat snimio je prilično zakasnelu refleksiju na indonežanske bespoštedne akcijaše za koje su se specijalizovali Timo Tjahjanto i Kimo Stamboel, pošto ih je onomad još inicirao Gareth Evans.

Film pod naslovim KILL dobio je distribuciju u Americi, firma Davida Leitcha je odmah najavila da će praviti rimejk (kao da on već nije overio voz u BULLET TRAINu) i odjednom se stvorio ovde utisak kao da tu ima i šta da se vidi i šta da se nauči.

Nažalost, KILL je prvo za indijske standarde srazmerno kratak film i sa 100 minuta krtine, to je red veličina kao američki film od 50 minuta. Međutim, na IMDB ne vidim alternativno trajanje. No, u samom filmu imamo neku kao melodramu koja je prekraćena a opet je i kao takva sa karakterističnom indijskom persiflažom. Dakle, možda je KILL sniman za izvoz, ali je pamet u njemu mahom lokalna ostala, tako da sve što se tiče odnosa među likovima, motivacija i sl. ima tu bolivudsku naivnost. Ona sama po sebi ne smeta jer ubrzo ovo postaje sat i po jedne manje-više jednolične, premda u proseku pristojne tuče u prilično repetitivnim ambijentima voza, u kojima nema gradacije, nema onog stila koji je u tom pogledu nosio SNOWPIERCER.

Kretanje voza ne utiče na fiziku borbe, svi se kreću i bore kao da se šetaju u parkiranom vagonu i prostor se tek povremeno zatrese što realno čak i u jugoslovenskom filmu nije bio slučaj - stavljali su daske pod vagon i skakali po njima, da bi se bar malo klatio.

Ovde dakle imamo manje-više jednoličnu tuču, nedovoljno brutalnu za Tjahjanove standarde, ne iznad nivoa neke prosečne tuče u produkciji Chada Stahelskog i to je to.

E sad hajp mašina je stvorila utisak kako je ovo najnovija neka moda u svetu akcije, tako da verovatno ljubitelji gore fightinga neće mnogo da se obaziru na moje reči, niti treba. Ali, shvatiće se da su uzaludno verovali u hype kad film krene i vrag odnese šalu.

Vrlo skromno, sve u svemu.

* * / * * * *

DOWNTOWN

DOWNTOWN Richarda Benjamina je jedan buddy cop film iz 1990. koji mi je promakao ali evo sustigao sam ga.

Richard Benjamin je režirao nekoliko filmova u kojima je bilo akcije ali najpre bih rekao da je ovaj izvorno glumac ekspert za melodramu i komediju, a gost u akcionom filmu i trileru.

Otud, ovde nudi nekoliko zanimljivih triler situacija koje su sveže jer su drugačije i odigrane su iz likova, a opet kad se dođe u sfere čiste akcije, film je najslabiji. Isto tako mirne scene su izvedene dosta "otvoreno", bez žanrovskog predznaka, prilično amorfno, tako da imamo dosta stilske neodređenosti koja se na kraju ispostavlja kao ključni hendikep filma.

Otud ovde ima i čisto komičnih scena i vrlo pitomih odnosa među likovima, ali i onih nestašnih, i iznenađujuće brutalnih akcionih prizora. Benjaminov film je u tom smislu prilična salata ali ga solidan cast i priča drže na okupu.

Anthony Edwards igra mladog policajca kog po kazni prebacuju u filadelfijski geto a tamo ga dočekuje Forest Whitaker u ulozi prekaljenog detektiva čija će ga energija i veština zavesti da se ozbiljno bavi rešavanjem zločina, naročito kad naiđe jedan u koji je po više osnova lično investiran.

Edwards i Whitaker su odlični. Joe Pantoliano je jako zanimljiv kao psihotični ubica u službi negativaca. I uprkos stilskim nedoslednostima, film je na kraju ipak prijatan za ljubitelje i poznavaoce žanra kojima ne smeta što nije crossoverovao u sferu dobrog filma.

* * / * * * *

BAD BOYS: RIDE OR DIE

Adil i Bilall se posle odbacivanja celog skoro gotovog DCEU filma u Warneru, sa velikim komercijalnim uspehom vraćaju na scenu sa četvrtim BAD BOYSom, sa podnaslovom RIDE OR DIE.

Od momenta kad je Michael Bay prestao da režira Bad Boyse izgubila se ona ikoničnost grada, junaka i akcije. Prosto, Adil i Bilall ni u trećem delu nisu uspeli da postignu tu fizionomiju blokbastera koja je bila neophodna za ovaj serijal jer je u njoj znatnim delom njen smisao.

Njihov stil prosto nije takav i ono što je njihov fokus to je priča, što je pomalo paradoksalno, ako imamo u vidu da je priča samo jedna od komponenata izraza ovakvog filma, važna ali ne presudna.

Ipak, kako je treći deo bio oživljavanje serijala posle skoro dve decenije pauze onda je deo "poreza na kambek zvezda" morao biti plaćen kroz "priču" u kojoj njihovi likovi sad dobijaju neke životne okolnosti, nove izazove i sl. Četvrti deo nastavlja sa tim, i na neki način, rekao bih da ima fundamentalno bolju ideju nego treći film - dakle Marcus ima infarkt i nađe se s one strane posle čega se vrati kao izmenjen čovek sa komičnom okrenutošću duhovnosti. To je čak možda bilo bolje da se desilo u trećem jer je jači impuls na odnose među likovima.

No, šta je tu je. Kao i u četvrtom DIE HARDu i LETHAL WEAPONu, sad imamo neki dodatni lavirint nebitnih likova, za koje ne mogu reći da se pisci ne trude da uklope, ali svi znamo da su Mike i Marcus osnovna stvar.

I tako na kraju mora biti, i tako na kraju i jeste. Međutim, ovo više nije Michael Bay. Što zbog uslovnosti priče, što zbog Adila i Bilalla, sve je malo gurnuto u smeru televizije, i to ne baš HBOa, ako se razumemo.

No, s druge strane, taman kad se nadviješ nad neki aspekt koji je pogrešno mutiran, vidiš i poštenu izvedbu.

Tako su meni utisci o ovom filmu varirali od * * do * * *, gde je niža scena više usled onoga što nije a trebalo bi da bude a više usled stvarno poštene realizacije.

Akcija u završnici je prilično jaka, ali prosto nema nijedan ikoničan kadar kao kod Baya. I sve pre toga je korektno u akcionom aspektu, ali nije to onaj stari nivo.

Pa ipak, ako imamo u vidu da su BAD BOYSi bili neka avangarda u tada omniprezentnom žanru buddy cop filma, a da su danas maltene ili čak bukvalno jedina validna franšiza tog tipa, onda i naši zahtevi moraju da se prilagode.

Ako sam Riggs ne snimi film o sebi kao što najavljuje, svakako ćemo se udaljavati od dometa LEHAL WEAPONa. Već smo ove godine imali AXEL F na Netflixu koji sa BAD BOYS deli producenta i scenaristu, i pristup.

S druge strane, imali smo i osveženje, izuzetan rimejk ROAD HOUSEa Douga Limana koji zarobljava duh Gibsona i Blacka. Dakle, uvek će negde postojati ono što volimo, samo možda ne tamo gde bismo voleli da to stoji.

FILM DAVNE BUDUĆNOSTI

Dokumentarni film, odnosno preciznije rečeno estetizovani snimak panel diskusije, FILM DAVNE BUDUĆNOSTI Darka Bajića i Siniše Cvetića (koji je pre svega bio zadužen da tehnički administrira dešavanja), podseća na novi roman omiljenog pisca.

Došli ste u knjižaru. Uzeli ste u šake novi roman omiljenog pisca. Na koricama piše sinopsis, na prvo čitanje vidite da podseća na nešto što je ranije već pisao i slutite na koji način to može biti dobro, ali vas pomisao opet malo deprimira. Želite nešto sveže, a ovo nije to.

Međutim, onda dođete kući s knjigom i krenete da je čitate i ubrzo se podsetite zašto je taj čovek vaš omiljeni pisac. On je uzeo ono što ste očekivali i napravio nešto potpuno neočekivano od toga na skroz nov način. I prelepo je.

Tako i ovde, znate da će sat i po filma FILM DAVNE PROŠLOSTI u kom Darko Bajić vodi dijalog sa Mišom Radivojevićem, Đorđem Kadijevićem, Borom Draškovićem i Zdravkom Šotrom biti neki idiotizam. U najmanju ruku zato što su ova trojica ipak filmski umetnici, kakvi-takvi, doneli su nešto značajno našem filmu, kakvom-takvom dočim je Zdravko Šotra sve suprotno od toga, maltene u prvo vreme nije ni bio filmski reditelj nego su mu uspelije TV radove prebacivali na traku, a kada je ZONOM ZAMFIROVOM zaista postao filmaš, to je zaista nešto što je u svakom pogledu daleko od bilo kakve umetnosti i doprinosa bilo čemu.

Šta će Šotra za ovim stolom, neobjašnjivo je. A i drugim sagovornicima stvara nelagodu. Pa ipak, kada posle uvodnog Kadijevićevog monologa kako je današnja civilizacija u totalnom sunovratu, kako nema autora, kako nema novog Bergmana, kulturne politike, identiteta, nema ničega, sjajno je što se Šotra složi jer evidentno i njemu fali novi Bergman.

Jedini sagovornik među ovima koji ima šta da kaže, ako već mora, jeste Miša Radivojević i, hajde da kažemo, Kadijevićeva grmljavina o propasti svega barem ima neku dozu erudicije u sebi. Dakle, cela ideja da se ljudi sa periferije svetskih filmskih dešavanja, u sumrak svojih karijera dovedu da kontempliraju ima li spasa filmu je perverzna. Da je dat neki kontekst i napravljena drugačija selekcija, bilo bi zanimljivo da među njima bude jedan populista i antiesteta Šotra, ali konteksta nema. Samo neko ko zna naše reditelje može pomisliti da ova četiri čoveka nisu ravnopravno tretirani mislioci.

Međutim, kada Darka iscrpe teške teme, poželi da malo priča o pičkama, i onda pita kolege kako su skidali glumice. Ovde ipak ima posla sa četiri gospodina koju mu ne mogu dati ono što on želi, i daju neke vrlo uzdržane odgovore, filozofske, blago šaljive.

I onda Kadijević konstatuje da je pomenuo važno pitanje erotike ali nije najvažnije PITANJE SMRTI.

Zatim sledi Kadijevićev monolog o smrti, na koji se nadovežu kolege skromnim doprinosima vidno razočaravši Darka.

Na kraju, pošto su odlučili da ostave kamere da rade dok su sagovornici odlazili od osvetljenog stola u mračnom studiju čuje se i nekakav peh Đorđa Kadijevića što ima neki Punkd appeal, mora se priznati, neku Jackass dimenziju da se posle ponižavajućeg izgovaranja fraza sa Šotrom, ove časne starine još naprave i potpunim budalama.

Ovo je nešto skaredno i da je u očekivanim okvirima glupo ne bi ni zasluživalo diskusiju. Međutim, ovo je Darko Bajić, sve je sem očekivano.

120 BATTLEMENTS PAR MINUTE

Jacques Audiard je bio jedan od producenata filma 120 BATTLEMENTS PAR MINUTE Robina Campilloa, u kojima je ovaj reditelj ponudio jedno autobiografsko viđenje pariskog ogranka pokreta Act Up koji je osnovan dve godine posle njujorškog i vršio je razne aktivističke operacije sa ciljem da se poveća vidljivost HIV+ osoba, pribave novi lekovi za lečenje, obezbede kondomi za školsku decu i sterilni jednokratni špricevi za narkomane itd.

Act Up se evidentno nadovezivao na razne ranije forme francuskog protestnog radikalizma i povremeno je pravio spektakularne performanse i diverzije.

Film zarobljava deo tih akcija, i prikazuje njihovu energičnost i zavodljivost, uvodi nas u svet političkog organizovanja poput veoma dobra egzistencijalističke drame ali usput gradi jedan narativ i o samim ljudima, a unutar njih o virusu, o AIDSu kao bolesti.

Campillo je maestralan u svim ovim sferama. Ne samo da briljantno i  nesvakidašnje energično i ubedljivo ekranizuje svaki od aspekata priče o borbi protiv side početkom dvehiljaditih već neprimetno prevodi priču iz maltene urbane gerilske storije o kreativnim i neustrašivim aktivistima u raspad njihovih tela i tada još uvek neumitnu smrt od AIDSa.

Otud, Campillo snima nešto što je praktično hronika jednog perioda gde postiže ono što je bio cilj junaka filma, da pokažu ljudima o čemu se zapravo radi.

Campillo je nemilosrdan u prikazu deterioracije i umiranja kao što je neumoljiv i kada ekranizuje seks kom daje jednu estetizovanu dimenziju ali i nekontrolisanu, praktično animalnu energiju koja sugeriše da iz toga svašta može da ispadne.

Tehnički ovo jeste film o istinitim događajima, sa autobiografskim elementima ali i sa fikcionalizovanim likovima. Pa ipak, neću mnogo pogrešiti ako ga dam za uzor kako se može snimiti istinita priča koja istovremeno obuhvata događaje i ulazi u njihovu najdublju suštinu.

* * * 1/2 / * * * *

BOŽJI GNJEV

Nema jugoslovenskog krimića ni na stranici ni na ekranu bez hrvatskog.

A u filmu BOŽJI GNJEV Kristijan Milić snimio je jedan od najboljih primeraka žanra na prostorima zemlje koja više ne postoji, u poslednjih desetak godina.

Ponovo je radio po scenariju i literaturi Josipa Mlakića i vraća se u milje kojim sjajno vlada, to je zona kontakta između HVO i muslimanskih paravojski u Bosni, gde nekadašnji profesor matematike a sada prekaljeni ratnik kreće da istražuje tajnu operaciju u kojoj mu je poginuo brat.

Zadatak na koji su išli enigmatičan jer su momci bili izdašno plaćeni da odu negde gde niko ne zna šta bi moglo da postoji, i da se nađe, a kako istraga odmiče, glavni junak i njegova okolina nailaze ne samo na zid ćutanja već i na likvidatore povezane sa tajnim službama i dubokom državom Matice Hrvatske.

Srce tame, junak će pronaći u Zagrebu ali ne pre nego što ne u istrazi ne iscrpi maltene beketovski univerzum zone kontakta u kom orbitira jedan ograničeni broj ratnika, civila i mufljuza.

Kristijan Milić je snimio tvrd krimić sa uzorima u američkom filmu sedamdesetih. Fotografija Mirka Pivčevića fino estetizuje neprijatni zimski ambijent ratišta iza kog se krije jedan no nonsense odnos prema naraciji u svakom pogledu.

Kod Milića nema suvišnih stvari, nema digesija koje išta remete iako je film bogat karakternim detaljima. Mlakićev scenario pre svega ima odličnu misteriju u centru i njeno razrešenje je moram reći ne samo po mom ukusu nego kad je postavljeno pomislio sam da uzaludno priželjkujem da se baš tako razreši.

Nisam čitao literarni izvornik pa ne znam u kom je smeru išla adaptacija ali čim je književnik i scenarista, pretpostavljam da je sve kako je pisac hteo, a gledaoci zaista nemaju na šta da se žale. Svakako bih se iznenadio ako bi se ispostavilo da u knjizi ima nekih motiva koji su nepravedno izostavljeni.

Tema filma je specifična, ne znam tačno kako će moći da se pogleda kod nas, možda na FESTu, ali kad god to bude, ljubitelji i poznavaoci žanra treba da hodočaste tu projekciju.

* * * / * * * *

THELMA

Pošto postoji podvrsta akcijaša sa geronto junacima, i mimo Clinta Eastwooda, bitno je reći da se THELMA izrazito lažno promoviše. Ovo nije akcioni film sa bakutanerom u glavnoj ulozi. Nije čak ni triler. Ovo je vešto postavljena i manje vešto ali ipak dosta solidno izvedena komična meditacija o starosti koja ima isti zaplet kao BEEKEPER, samo se nikada ne pojavi Statham.

Dakle, šta bi bilo da bakutanera iz BEEKEPERa online prevara nije gurnula u suicid odnosno smrt nego da je odlučila da sama nađe počinioce i obračuna se sa njima.

Film koji proističe iz toga govori o ranjivosti starih ljudi, njihovoj usamljenosti, svojeglavosti ali i vitalnosti i lucidnosti koju stiču baš kroz starost.

Najslabiji likovi u filmu Joela Margolina su zapravo karikaturalni sredovečni ljudi, u ulozi Thelminih ćerke i zeta, i čini se da je ovo film koji razume starije i mlade, ali ne i sredovečne.

Da je bio u stanju da razume sve generacije i da održi konzistentnost, bio bi ovo izuzetan film. Ovako je prilično okej, nošen pre svega šarmom Jane Squibb i Richardom Roundtreejem kao njenim sidekickom koji nimalo ne referiše na SHAFTa u ovoj ovoj roli, a opet nije doveden do paroksizma kao Morgan Freeman i osvežava dešavanja u kadru.

THELMA je bolji film u utisku nego u izvedbi ali to na kraju krajeva i jeste presudno.

* * * / * * * *

MY BULY REKRUTAMY

Ljubomir Levicki režirao je ukrajinski propagandni lažni dokumentarac MY BULY REKRUTAMY.

Sama forma ovog projekta je praktično ključna enigma sa kojom se ovde susrećemo. Naime, ovo je propagandni film, namenjen prevashodno inostranoj publici, snimljen u fomi dokumentarca mada je to iz slike, iz strukture, iz onoga šta i kako ljude govore, evidentno da nije.

Međutim, ovo nije ni mockumentary jer nedovoljno insistira na konvencijama dokumentarca kojima nas ubeđuje da jeste dokumentarni film, niti se dramski razrađuje u bilo kom smeru. Film ostaje ravan sve vreme, ređa glumljene testimonijale ukrajinskih dobrovoljaca i jedne dobrovoljke, filovane evidentno lažnim found footageom iz borbe, i sve to garnirano michaelbayovskim slo-mo fetišizacijama trupa koje su doterane po zapadnoj vojnoj modi i rade u nekim vrlo dizajniranim ambijetima, kao što je MMA vežbaonica zgodno nazvana Ragnarok.

Ne znam da li Levicki nije uspeo bolje da "lažira" dokumentarnost, ili mu je bila namera da napravi mockumentarac ali nije uspeo da u njemu postavi dramski okvir kako treba, ali rezultat je ekstremno neobičan.  Kako o filmu ni inače nema informacija, garantovano će imati veoma zbunjene gledaoce.

LA GRAVITE

LA GRAVITE Cedrica Idoa je zaista grozan derivat banlieu gangsterske melodrame i nekakvog nedokuvanog SFa. Pogledao sam ga pre svega jer ga je snimao izuzetni David Ungaro, ali za fotografiju eventualno možemo reći da je najmanje sporan deo filma.

KISS THE GIRLS AND MAKE THEM DIE

Redak je slučaj da isti reditelj radi i holivudske originale i italijanske knock-offove ali to se upravo desilo Henry Levinu, reditelju dela serijala o Mattu Helmu kada je dobio da snimi KISS THE GIRLS AND MAKE THE DIE, produkciju Dina De Laurentiisa koja je pokušala da se plasira na američkom tržištu kao Bond-spoof.

Međutim, film je nedovoljno smešan da bi bio spoof a zaplet je do te mere sličan Bondu da ćemo ga bukvalno imati koju godinu kasnije u MAJESTY'S SECRET SERVICE gde negatiac planira sterilizacju čovečanstva.

U tom smislu, do te mere je teško shvatiti da je ovo trebalo da bude komedija da se zaista pre može reći da je ovo pre knock-off Bonda. Međutim, tu tek ne funkcioniše jer u filmu bukvalno nema akcionih scena.

Stoga ovo je jedno granično gledalačko iskustvo iz 1966. bitno samo za ljubitelje i poznavaoce Bonda.

CAT PERSON

Kratka priča Kristen Roupenian po kojoj je nastao film CAT PERSON postala je viralna kada se pojavila na stranicama jednog američkog časopisa. Film snimljen po njoj zaslužio je istu sudbinu ali ipak ostao je u okvirima cenjenog indie filma, što je šteta, pošto je Susanna Fogel, sad već prekaljena televizijska rediteljka, u nekoliko navrata već pokazala da spada među najperspektivnije tehnologe američkog filma, na razmeđi indieja i mainstreama.

CAT PERSON se žanrovski može odrediti kao triler, u izvesnom smislu možda i horor, iako se suštinski sklop događaja kreće unutar okvira melodrame. Dao objašnjenja za ovaj raskorak u žanrovskim definicijama možemo naći u tome što Susanna Fogel s jedne strane koristi dosta narativnog i vizuelnog žargona trilera i horora, kreirajuči istinski suspense i stravu, a deo u tome da su odnosi o kojima film govori zapravo užasni i prepuni strave i opisu činjeničnog stanja i emocije ljudi.

CAT PERSON je naizgled jednostavna priča o mladoj studentkinji koja upoznaje starijeg momka i zaljubi se u njega. Posle dejta na kome imaju i seksualni odnos, ona se smori i odluči da raskine. On to ne podnosi lako.

I to je manje-više cela priča.

Međutim, to je samo temelj. I Susanna Fogel uz pomoć Michelle Ashford koja je adaptirala priču sve to pretvara u veoma ekspresivnu celinu u kojoj se subjektivni pogled junakinje koji obuhvata percepciju stvarnosti, strahove, snove, slutnje, disocijativne pojace itd. Strava proističe naravno iz ovog post-#MeToo trenutka u kome su odnosi između muškaraca i žena maksimalno patologizovani i ispunjeni strahom, kod žena od toga će biti silovane, iskorišćene, izmanipulisane a kod muškaraca da će biti optuženi da su učinili nešto nedolično.

Film kreće citatom Margaret Attwood u kom ona kaže da se muškarci plaše da će im se žene smejati a žene da će ih muškarci ubiti, i potom sledi slika društva u kom su oba ova osećaja dovedena do maksimuma a strah dobija fobične razmere.

Film hrabro demistifikuje danas već celu industriju patologizacije muško-ženskih odnosa, pa to može delom objasniti zašto nije dobio neki veći hype mimo kritika, i pokrenuo neko interesovaje u društvu. S druge strane, naravno, kritikuje i razne slabosti oba pola koja ih dovode do toga da emocionalno povređuju jedni druge, tako da film je i društveno kritičan ali i psihološki intrigantan.

Kada tome dodamo da Susanna Fogel generalno svemu, kog god da je žanra, prilazi sa dozom smisla za humor, rezultat je intelgentan i gledalački izuzetno uzbudljiv. Već su u A SPY WHO DUMPED ME videlo sa Susanna Fogel i scenarista David Iserson vole da naizgled winningly stupid stvari na inteligentan način. Ovde se Fogel snašla i sa materijalom koji iziskuje inteligentan pristup i odgovorila je izazovu.

* * * 1/2 / * * * *

THE LIST OF ADRIAN MESSENGER

John Huston nekako nikada nije uspeo da me ubedi u svoj status velikog reditelja, više sam mu verovao kao velikoj holivudskoj faci koja je sticajem okolnosti potpisala neke bez sumnje izuzetne filmove. Međutim, Huston je snimio naprosto previše filmova koji su bili slabi i odavali utisak nezainteresovanosti da bih mogao da ga sagledavam klasika za kog važi.

Kad sam prvi put kao klinac gleda THE LIST OF ADRIAN MESSENGER, ostavio mi je utisak jezivo arhaičnog gimmick filma čak i za svoje vreme. Naprosto, ovaj film iz 1963. izgledao je kao da stiže iz 1943. i to ne zbog toga što je fundamentalno jako dobar pa ne mora da robuje pomodnostima.

Naprotiv, film je zbog toga što nije imao nijedan fundamentalni kvalitet izgrađen na svakoj mogućoj pomodnosti, raznim ironičnim zahvatima koji su jezivo glupi, i sa tim jednim blaziranim osećajem mase poznatih glumaca da zahvaljujući svojoj i rediteljevoj reputaciji snimaju nešto posebno, bez spoznaje da je to što rade potpuno smeće.

Iz današnje reprize, utisak mi je gori nego prvi put. Ako išta film je potpuno reduntantan, i za produkciju, i za samu ekipu, pa i reditelja koji ovde - paradoksalno - ne samo da pokazuje da ga ništa od ovoga preterano ne zanima, nego to sve podvlači sa par pomodnih intervencijama koji najpre signaliziraju pokušaj da se distancira od vlastitog rada i nekako ga udalji od mejnstrima.

MR MAJESTYK

Charles Bronson i Steve McQueen su mi u detinjstvu nametnuti kao velike mačo ikone jer su bili omiljeni glumci moje majke.  Od tada do danas, dakle, skoro četrdeset godina, njihove filmove sam uvek gledao sa velikom pažnjom i uvažavanjem iako moram priznati da mi je Bronson generalno dosta slab i antipatičan glumac na većini nivoa i više ga vezujem za nekoliko filmova (baš iz detinjstva) koje jako volim (takođe, ima tu i uticaja porodice) nego što mi je kontnuirano interesantan ili čak prihvatljiv.

U suštini, Bronson mi je u velikom delu svojih uloga prilično smešan lik čije mogućnosti ne dobaciju ni blizu mačističke i herojske pretenzije.

Međutim, Bronson se u toku svoje karijere minimalno pravio pametan i bar su tilmovi gde možemo očekivati neku vrstu žanrovskog odnosno repertoarskog standarda i on je zaista glumac koji je dosta zavisio od reditelja i produkcije u užem smislu.

MR MAJESTYK sam gledao kao klinac i film mi je bio užasan, ali kad sam ga našao na Apollonu odlučio sam da ga repriziram i vidim da li je moguće da su Richard Fleischer i Elmore Leonard napravili nešto do te mere užasno.

Moram priznati da mi je u detinjstvu ovaj film bio smrtno dosadan i da me je razočarao manjak akcije i uzbuđenja. Kao odraslom, utisak je još drastičniji jer su mirne scene kojih je film prepun, kao i beskrajni dijalozi bez tačke i zapete, zaista abismalni.

Akcija je mediokritetska, a nelogičnosti - sa kojima je poznato da nemam problem, štaviše malo ko voli da je nešto glupo koliko ja - ređaju se i tamo gde treba, recimo da bi krenuo film i tamo gde zaista nema razloga za to.

Film se pritom ne ponosi svojom glupošću. Štaviše, deluje mi da su gi svi zajedno u ovoj ekipi shvatili mnogo ozbiljnije nego što treba.

Chuck je ovde zaista najmanje kriv. On je ukočen i umrtvljen kao inače, ne pada mnogo ispod svojih standarda. Na nekoliko mesta čak uspeva da uspešno plasira neku Leonardovu duhovitost iako on svakako nije profil za ovakvu ulogu. Pa ipak, ne bi ovaj film bio bolji ni sa optimalnijim glumcem.

HIGHER AND HIGHER

Tim Whelan je za RKO snimio izuzetnu muzičku komediju STEP LIVELY sa Frankom Sinatrom u glavnoj ulozi. Pre toga, međutim, Whelan i Sinatra su za RKO radili na jednoj drugoj muzičkoj komediji koja je donela prvu veću Sinatrinu ulogu, doduše na glavnu, u kojoj igra samog sebe, u zapletu o posluzi propalog bogataša koja smišlja način kako da mu povrati bogatstvo i spase svoju egzistenciju. Reč je o filmu HIGHER AND HIGHER. Chairman se u to uklapa kao komšija, pevač u usponu koji dovodi do poremećaja romatičnih energija među ženama koje su tu prisutne.

Whelan se ponovo jako lepo snalazi. Jedan od scenarista filma je poznati reditelj Joshua Logan i priča se stabilno i duhovito kreće kroz sve neophodne zavrzlame, zabune i vodviljske detalje. U odnosu na STEP LIVELY je ovo ipak manje dinamično i manje anarhično, ali kvalitetno je na svoj način.

Frank izvodi par pesama naravno, iako se samo pevanje u dijegezi javlja relativno proizvoljno.

* * * / * * * *

NONE BUT THE BRAVE

Frank Sinatra je režirao svoj jedini film 1965. godine i reč je o veoma atipičnom ratnom filmu u kom je evidentno po mnogo osnovao ispitao granice svog zvezdanog autoriteta.

Naime, reč je o koprodukciji Warner Brosa i Tohoa, pri čemu je dosta bitnih kreativnih odluka prepušteno Japancima, recimo pisanje priče ali i izvedba specijalnih efekata što daje neke zanimljive rezultate. Recimo, efekti sa maketama iako nisu nužno ubedljiviji od onoga što tada snima Holivud, zaista jesu drugačiji.

Sinatra igra bitnu ulogu u filmu ali ne gura sebe u prvi plan. Zanimljivo je da je Clint Walker u stvari najprominentniji junak, u ulozi pilota koji je prinudno spustio transportni avion na ostrvo koje deluje pusto ali na kom je odavno izolovana i izgubljena japanska jedinica koja u očaju pokušava da sagradi brodić i prosto ode odatle.

Ubrzo, Japanci i Amerikanci otkrivaju jedni druge i kreću da se bore, međutim, pošto su u pat-poziciji, podjednako izolovani i zaboravljeni od "svojih", kreću da sarađuju, i da zajedno opstaju na pustom ostrvu, bar dok im se "sreća" ne osmehne i ne budu otkriveni od svojih, kada ipak moraju da se pobiju.

NONE BUT THE BRAVE je vrlo zanimljiva antiratna priča smeštena u sukob koji objektivno (iako je i John Boorman imao sličan film) nije baš bio podesan za ovakve slike o besmislu rata. Ipak, Sinatra uspeva da napravi zanimljivo ostvarenje koje funkcioniše kao combat movie ali i studija ljudskosti a naročito rasizma jer su obe strane zadojene rasizmom, i da tako progovori o tada aktuelnom unutarameričkom problemu oko kog se angažovao.

NONE BUT THE BRAVE svakako nije nekakav eksces nastao zbog glumčeve sujete. Naprotiv, ovo je film vredan pažnje u kom Sinatra pokazuje da je umeo da izabere i formuliše projekat po kom će se razlikovati.

* * * / * * * *

LATENCY

Moram priznati da su neki odnosi započeti na EDERLEZI RISINGu uspeli da opstanu i dalje, tako da vrlo zanimljiv SF horor LATENCY kao jedan od producenata potpisuje naš čovek, inače specijalista za efekte.

Reč je o kamernoj, klaustrofobičnoj priči o profesionalnoj gejmerki koja pati od agorafobije uzrokovane porodičnom traumom. Jedina osoba sa kojom se viđa je njena prijateljica, takođe wannabe influenserka. Kada jednog dana dobije kao preview novi uređaj koji direktno povezuje um sa računarom, kreću da se dešavaju neke kronenbergovske pojave.

Film je slikao Kaos, bećar kog pamtimo kao Tajlanđanina koji je preko nekih veza Elie Samahe imao jedan užasan film svojevremeno za Warner Bros. Bila je to ekranizacija igre ECKS VS SEVER. Ovde je snimatelj i izvršni producent i reditelju Jamesu Crokeu omogućuje da napravi atmosferičan, kamerni rad u koji se dobro uklapaju vrlo ekspresivni specijalni efekti.

Jedini krupan nedostatak LATENCYja je što Croke nije u stanju da sem koncepta ponudi nešto novo ili nešto naročito dobro na nivou priče. Međutim, gluma dve devojke koje su pre svega modeli (jedna od njih je Sasha Luss koja je u filmu ANИА bila Bessonova muza) je prilično kul, izgled filma je dosta dobar i uprkos kamernosti ne može se optužiti da je dosadan.

U tom smislu, LATENCY je film koji je itekako opravdao svoje mesto u svom upmarket DTV prostoru.

* * 1/2 / * * * *

REVEILLE WITH BEVERLY

REVEILLE WITH BEVERLY je muzička komedija snimljena tokom rata, inspirisana istinitom pričom o mladoj sekretarici radio stanice koja je dobila termin u kom je počela da vrti jive i druge tada popularne muzičke žanrove, napravivši program koji su redovno slušali vojnici pa su na kraju kroz pominjanje nepostojećih pesama kroz njega emitovane i šifrovane poruke.

Ovaj film nije istinita priča i ne bavi se svim ovim aspektima te žene. Samo prikazuje kako je uspela da izbori program i pušta ploče da bi se onda ceo film izrodio u jednu muzičku reviju gde gledamo pevače i orkestre kako izvode svoju muziku.

Kao što znamo ova forma muzičkog filma opstala je sve do šezdesetih u Britaniji tako da je reč o dekadentnoj ali i uspeloj promotivnoj formi svog vremena da se kroz bioskopski materijal promovišu muzičari.

Najpoznatije ime među izvođačima koji svi nastupaju pod svojim imenom je Frank Sinatra.

Režiju potpisuje Charles Barton, prekaljeni profesionalac o čijem sam filmu CAR 99 pisao nedavno.

* * / * * * *

STEP LIVELY

STEP LIVELY je RKO mjuzikl iz 1944. u režiji Tima Whelana, snimljen po pozorišnom komadu koji su ekranizovala i Braća Marx.

Naravno, ovo je potpuno drugačije od estetike MGM mjuzikla koji je raskošan, i trudi se da impresionira svojom tehničkom izvedbom i produkcionom raskoši. RKO je mnogo više efikasan, sa akcentom na glumce, priču i pesme, sa skromnijom vrstom virtuoznosti u igračkim numerama, ali svakako ne bez veštine.

Frank Sinatra ovde igra pozorišnog pisca koji dolazi da vidi šta se dešava sa njegovim komadom koji je platio da se postavi i zatiče pozorišnu trupu smeštenu u luksuznom hotelu u kom sprema mjuzikl i čeka investitore kako bi platila za smeštaj. Izbija opšte vodviljsko zamešateljstvo u kom se ispostavi da bi piščev talenat za pevanje mogao spasiti stvar.

Sinatra ovde formira personu momka koji nije skroz svestan svog efekta na žene koji će kasnije upravo najviše koristiti MGMovi mjuzikli gde će on biti beta mužjak u odnosu na alfu Gene Kellyja.

Ovde je on ipak više alfa nego u spojevima sa Geneom a Gloria DeHaven mu je izuzetno sugestivna partnerka. George Murphy je takođe izuzetan u ključnoj ulozi simpatičnog impresarija i producenta koji je motor cele radnje i glavni generator haosa.

Tim Whelan veoma vešto artikluliše sva dešavanja i sa trajanjem od 88 minuta uspeva da održi jako visok tempo a da pritom film i humor u njemu "dišu", kao i da Sinatra i DeHaven uspevaju da postignu potrebni emotivni efekat.

Uprkos tome što iz današnje vizure, MGM mjuzikli stoje kao temeljna stvar koju na tu temu treba ispratiti, ovaj RKO naslov je itekako vredan pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

ON THE TOWN

Stanley Donen i Gene Kelly su snimili svoj prvi spektakularni mjuzikl za MGM u filmu ON THE TOWN gde su doneli niz inovativnih tehnika koje i dan-danas kad se gledaju ostavljaju snažan utisak vizionara u akciji.

Naime, ON THE TOWN je sniman znatnim delom na naturalnim, postojećim objektima u Njujorku, što mu daje posebnu vibrantnost i sve to je vešto kombinovano sa raskošnim setovima koje je radio legendarni Cedric Gibbons sa svojom ekipom. Otud film ima energičnost, stilizaciju ali i dozu povišenog realizma koji se jako dobro kombinuju.

Glavne uloge igraju Gene Kelly i Frank Sinatra, ovog puta uspešno sinhronizovani u glumačkom izrazu, uprkos tome što se njihovi stilovi razlikuju. Gene Kelly je naravno nosilac najvećih plesnih izazova, ali celokupna ekipa, i muška i ženska je na visini zadatka.

Naročito je zadovoljstvo gledati plesne scene u kojima izraz izlazi izvan okvira neke pripovedačke konvencije i gradi potpuno novi nivo ekspresije a takve scene film ima i na početku a naročito na kraju gde te sekvence i svojim trajanjem i ritmom iskoračuju iz očekivanih propozicija. Tu su Donen i Kelly pokazali da su spremni da razbiju konvencije i kalupe u kojima se mjuzikl do tada kretao, a kasniji opus će im dati za pravo

* * * 1/2 / * * * *

MAUVAISE GRAINE

Konačno sam na najboljoj mogućoj, i relativno očuvanoj, kopiji pogledao prvi film koji je Billy Wilder režirao, francuski krimić MAUVAISE GRAINE.

Billy Wilder je napravio neizmeran doprinos krimiću - snimio je jedan od najboljih klasičnih noir filmova i jedan od najboljih filmova o Sherlocku Holmesu i to su stvari koje su nesporne. Kao ljubitelj i poznavalac, dodao bih još čitav niz njegovih doprinosa žanru, ali smatram da se ova dva ne mogu dovesti u pitanje.

Wilder je kao reditelj dugometražnih filmova debitovao u Francuskoj, na početku svog izbeglištva i veoma je zanimljivo da je njegov prvi film jedan veoma interesantan krimić koji nema puno veze sa onim što je radio kasnije, i u tom žanru, a i inače,

Nije pogrešno percipirati da je Wilderov debi zapravo THE MAJOR AND THE MINOR jer je već u njemu pokazao da je velemajstor koji je u stanju da nauči Holivud kako se rade neke stvari. I tu kreće njegov kanon. Međutim, ne samo da je MAUVAISE GRAINE njegov tehnički debi, nego je i vredan film, ali se gotovo nikako ne može uklopiti u njegov autorski opus.

Film je potpisao sa francuskim rediteljem Alexander Eswayem. O njemu se ne zna mnogo, u kontekstu ovog filma. Wilder je često naglašavao da je mnogo stvari na ovom filmu radio sam, a tako pamte i glumci. Možemo pretpostaviti da je Esway imao sporednu ulogu u radu i da je verovatno iskorišćen formalno kako bi se olakšalo skupljanje sredstava. Uprkos nekim produkcionim aranžmanima na filmu FEDORA, ovaj film se smatra jedinom čisto evropskom produkcijom koju je Wilder režirao.

Sam film je veoma zanimljiv. Wilder ga je nazivao svojim "novotalasovskim" filmom iako je izašao 1934. godine. Naime, radio ga je sa skromnim budžetom. Kamere su bile vezivane za automobile i snimalo se u pokretu, bez dozvole, a tema je iziskivala mnogo motorizovanih dešavanja jer je reč o jednom od pionirskih prikaza bande kradljivaca automobila.

Film prati pariskog plejboja koji kada izgubi svoj porodični auto odlučuje da ukrade jedan kome je ostao ključ u bravici za paljenje. Pošto je obećao devojci da će je voziti svojim skupim autom, on ispunjava svoje obećanje ali se odjednom nađe u poteri sa grupom nepoznatih ljudi koji ga na kraju sustignu. Ispostavlja se da su oni banda kradljivaca automobila kojima se dopao njegov talenat.

On kreće da sarađuje sa njima ali kada se posvađa sa šefom bande oko podele plena, i kada se volšebno nađe za volanom auta kome je oštećena poluosovina, odlučuje da rasturi bandu i ubedi ih da prestanu sa time što rade.

Tada je već kasno, policija im je za petama.

Wilder nudi dosta duhovitosti u ovom filmu, ali osim muzike koja je žanrovski karakteristična za komediju ovaj film uspeva da izgradi jednu vrlo zanimljivu karakternu priču, sa dosta zanimljive automobilske akcije sa kolima koja nisu imali previše prilike da gledamo snimljena na ovakav način u filmovima iz te epohe.

Nema rir-projekcija i drugih filmskih trikova. Nije ovo naturalizam, daleko od toga, ali u čisto filmskom pogledu inscenacije, Wilder ovde artikuliše jednu sebi inače nesvojstvenu sirovost.

Lik mladog kleptomana koji postaje štićenik plejboja u bandi je veoma zanimljivo postavljen i u njemu se fino prepliću tragički i komični aspekti ove priče.

Nema sumnje da je ovaj produkcija rezultirala B-filmom za tadašnje francuske uslove, i uprkos evidentnom daru za režiju, ovo iskustvo nije prelomilo Wildera da sebe posmatra kao reditelja.

Zato i ne čudi da je klasik o majoru i malenoj čekao još osam godina kao njegov "propisni debi":

Ova priča je iskorišćena za barem dva filma kasnije, što je karakteristično za Wilderov rad i kasnije.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME

Busby Berkeley, jedan od najvećih reditelja i generalno autora mjuzikla klasičnog Holivuda, imao je priliku da sarađuje sa Gene Kellyjem i Stanley Donenom kao kreatorima plesnih tačaka na filmu TAKE ME OUT TO THE BALL GAME.

Frank Sinatra i Gene Kelly igraju dvojicu bejzbol igrača iz vremena kada je ovaj sport bio u povoju 1906. godine. Stoga uporedo sa sportskom karijerom njih dvojica nastupaju i kao zabavljači i od te dve delatnosti žive. Kada krene bejzbol sezona u njihov klub stiže novi vlasnik, za kog se ispostavlja da je u stvari zgodna ženska koja jako dobro poznaje igru i naravno odmah privuče pažnju njih dvojice.

Dok se sezona lagano formira u pobedničku, ljubavni trouglovi, uplitanje mafijaša i razne strasti prete da rasture tim i razdvoje dva prijatelja.

Film je raskošan, ima dosta humora, ima maštovitih i izvrsno izvedenih muzičkih numera, i ima dosta zapleta što je uprkos vodviljskim korenima ipak atipično za mjuzikl sa ovolikom dozom scensko-muzičkog spektakla. U tom pogledu, TAKE ME OUT TO THE BALL GAME zaista drži tonus i ne popušta.

Izvrsno je produkciono dizajniran, opet je za MGM posao uradio njihov velikan Cedric Gibbons.

U izvesnom smislu, Berkeley nije uspeo da reći samo jednu glumačku jednačinu. Naime, Gene Kelly i Frank Sinatra u ovom filmu naprosto nisu na istoj frekvenciji kad je reč o glumačkoj igri. Kelly je prosto mnogo više cartoonish od Sinatre koji je mnogo više dramski utemeljen. Otud je Kellyjev protagonizam u percepciji priče malo ugrožen, barem iz vizure modernog gledaoca kome Sinatrin stil igre mnogo više prija.

Esther Williams kao "kupačica" ovde ima jednu zanemarljivu plivačku scenu ali se jako dobro snalazi "na suvom" sa onim zadacima koje joj nameću priča i plesno-pevačke tačke i pokazuje solidan komičarski dar.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME nije A-spektakl MGMove Technicolor ere mjuzikla ali je jako dobar primer grupe vrhunskih stručnjaka u punom angažmanu.

* * * / * * * *

IT HAPPENED IN BROOKLYN

Isobel Lennart koja je svedočila pred HUACom, imala je nekoliko uspešnih muzičkih komedija sa Chairmanom u njegovoj MGM fazi. IT HAPPENED IN BROOKLYN u režiji Richarda Whorfa koji nije snimio mnogo filmova ali su mu davani teški zadaci, donosi zamršenu priču o američkom vojniku koji se vraća u rodni Bruklin, tu upoznaje simpatičnu nastavnicu muzičkog i naseljava se kod domara škole dok se ne snađe, i dok vaga svoje opcije pojavljuje se Englez kog je upoznao pred povlačenje, i čiji ga je deda zadužio da od njega napravi čoveka.

Dakle, ovo je film u kom se dešava svašta, a ima i dosta zapleta, a na sve to Whorf stavlja veliki akcenat na muzičke numere, zato su u glavnim ulogama Frank Sinatra, Kathryn Grayson i Peter Lawford. Muzika je vrlo uspeo deo ovog filma, iako u pojedinim momentima na nivou tonske montaže deluje naivno, kako tehnički tako i na planu dijegeze, neki aranžmani imaju naprosto više instrumenata u snimku nego u kadru a Whorf ne gradi utisak subjektivnosti usled kog junaci "čuju više":

Ali, to je minorna primedba jer sasvim funkcioniše u konvenciji koju Whorf gradi a glumci uspevaju da nam "prodaju". Na nivou priče, postoji samo jedna primedba, Isobel Lennart ne uspeva da nam skroz "proda" ljubavni trougao između troje glavnih junaka i njime kao gledalac nisam bio do kraja zadovoljan, naprosto jer nije bio karakterno i emocionalno utemeljen.

Međutim, ovo je celina koja zaista ima veliki akcenat na muzičkom aspektu i koliko bi mogao, dramski aspekt zaista vrlo malo trpi.

Whorf veoma vešto estetizuje dešavanja u crno-beloj tehnici a legendarni Cedric Gibbons potpisuje aspekte producionog dizajna i to se vidi. Ovo je film o čijem izgledu se itekako vodilo računa.

Skupljeni su pravi ljudi za zadatak i rezultat nije izostao.

* * * / * * * *

THE KISSING BANDIT

THE KISSING BANDIT koji je režirao Laslo Benedek smatra se jednim od težih MGMovih promašaja svog vremena, važi za film kog se ekipa stidi, Sinatra njime nije bio zadovoljan itd.

Međutim, ovaj komični vestern mjuzikl je pravo uživanje i to ne nužno samo za Sinatrine fanove.

Naprotiv, ovo je pre svega izuzetno duhovit komični vestern sa pevanjem, u kom postoji izuzetna hemija među glumcima i puno dobro pripremljenih situacija u kojima mogu da zablistaju. 

Chairman of the Board ovde igra sina meksičkog bandita kog je otac poslao na studije u Bostonu u uverenju da je lokalna gostionica porodični biznis. Kada se sin vrati sa diplomom iz hotelijerstva, veoma se iznenadi kada ga dočeka posao vođe bande koji je poznat po tome da svaku ženu koju opljačka poljubi i tim poljupcem toliko očara da padne u nesvest.

Sin nevoljno prihvata zadatak ali već u prvoj akciji se zaljubi u mladu damu koju je trebalo da poljubi. Međutim, do poljupca ne dođe a ona je ćerka španskog guvernera, a i ona se takođe zagledala u njega.

Njih dvoje pokušavaju da započnu svoju zabranjenu ljubav dok Španci dovode razne komične likove sa idejom da ulove naslovnog junaka.

Frank Sinatra i Kathryn Grayson su i glumački i pevački sjajni u glavnim ulogama. Laslo Benedek nikada nije bio reditelj A-lige i njegov istorijski najznačajniji film je više izuzetak u filmografiji nego pravilo, ali ovde se snašao kao solidan profesionalac i pre svega je pokazao osećaj za komički tajming. Film je naprosto vrlo duhovit i veoma je solidan tempo ređanja duhovitih situacija i detalja.

Kolor u kom snima Robert Surtees je MGMovski Technicolor kakav uvek volimo da vidimo. Uz duhovite, kičaste kostime daje filmu izgled spektakla iako je ovo daleko od najskupljeg mjuzikla svog vremena što takvu propast na blagajnama čini još čudnijom.

Moguće je da je reč o nostalgiji ili da su nam kriterijuma erodirali ali ovo je film koji zaslužuje da proceni iznova.

* * * 1/2 / * * * *

BEVERLY HILLS COP - AXEL F

Ne bi Joseph Gordon-Levitt prihvatio da igra u novom BEVERLY HILLS COPu da je to nešto bezveze.

I to je bio najpouzdaniji i jedini znak da se gledanje AXEL Fa neće pretvoriti u neku agoniju i neprijatnost. Pa ipak, film nije mogao izbeći mikroskopsku analizu i razmaštavanje šta je moglo drugačije, ali to je uvek tako sa zakasnelim nastavcima u kojima autori i producenti više nisu oni koji kontrolišu narativ.

Ovakva pitanja se nisu postavljala 1987. ili 1994. kada su izašla prethodna dva nastavka od kojih je jedan bio jednodimenzionalni prevashodno akcioni film Tony Scotta a drugi nevešto izvedena policijska farsa Johna Landisa, gde se u oba gubila supstanca Brestovog remek-dela koje je donelo nešto zaista višeslojno - mladog crnog komičara nesputane energije u ulozi policajca iz najsiromašnijeg radničkog grada koji odlazi da reši u slučaj u najbogatijem američkom naselju.

Taj film je imao duh, kako humor tako i krimić i akciju, sve je proisticalo organski jedno iz drugog ali Brest je bio takav reditelj u to vreme, sposoban da definiše pojmove. Napravljene su nebrojene kopije BEVERLY HILLS COPa i MINDINGHT RUNa pa i GOING IN STYLE, ali nijedna nije imala snagu originala jer nije bila tako lepršava u postupku i bogata u sadržaju. Slično Jonathanu Demmeu nekada i Dougu Limanu sada, Brest je bio reditelj koji je imao sposobnost da miri žanr sa studijom karaktera, da gradi napet film pun scena koje su atipične za dati formalni okvir, a kopije su se paradoksalno najpre vezivale za formu.

Zato je ovogodišnji rimejk ROAD HOUSEa u produkciji Joela Silvera tako genijalan potez. On je uzeo film jednog reditelja suženih žanrovskih pogleda i dao ga Dougu Limanu koji mu je doneo novu dimenziju.

Brestu se dešavalo obrnuto - njegovi izvornici su kasnije eksploatisani kroz guranje u kalup.

Otud, ovaj četvrti film ne samo da dolazi sa svim rizicima zakasnelog nastavka koji ne zna tačno kome se obraća i šta želi da kaže već i sa stigmom drugog i trećeg dela koji nisu realno ponovili suštinu prvog.

Samim tim postavlja se realno pitanje, šta je BEVERLY HILLS COP kao takav, naročito jer je Murphyjeva mladost neponovljiva?

Nastavak se opet ne bavi suštinom. Posle MAVERICKa u kom Tom Cruise ima ozbiljan problem što snima film o tome kako su prošle decenije a on nije ostario, Bruckheimer ima sličan slučaj sa Murphyjem. Prošlo je 40 godina a kao da je možda isteklo tek deset.

Murphy je u formi, ne pokazuje vidne znake starenja na ekranu i da o tome ne govori, to se ne bi čitalo kao tema.

Ono gde producenti uzimaju stvari suvereno pod svoje jeste narativ. Nema mnogo filozofije. Ovo je rutinsky old school buddy cop film i to je to. Ne ulazi se u mudrovanje o klasi, o razlici u godinama, o tome koliko se izmenio Detroit a koliko Beverly Hills.

Prosto, AXEL F je ambiciozna redukcija prvog filma koja uspeva da funkcioniše kao koherentan repertoarski film.

Film se prati od početka do kraja. Ko zna reference, zna, ko ne zna, vidi da tu ima nešto "više" ali ispratiće sve i inače. Preskočena je prva prepreka, ovo nije FURIOSA ili neki sličan razlog za oduzimanje radne i poslovne sposobnosti autorima.

Ono gde se javlja problem jeste ekipa. Bivši policajac Will Beall je potpisan na nekim dobrim filmovima ali daleko je od toga da su zbog njega bili dobri i scenario je naprosto mlak. U pogledu integracije svih fam service elemenata je vešt ali kriminalistički zaplet je rutinski, skoro televizijski, odnosi među likovima su jači u odabiru teme nego u razradi, problemi koje svaki lik ima su jednodimenzionalni, dijalozi nisu posebno lucidni i duhoviti. Sve to stoji i ne raspada se ali baš ni ne očarava.

Mike Molloy potpisuje vrlo sterilnu režiju u svakom pogledu. Njegove inscenacije su korektne ali bajate i sa ozbiljnim problemom jedne uopštenosti vizure usled koji junaci ne dobijaju protagonizam unutar samog organizovanja naracije. Akcione scene su mahom već viđene i svaki put ranije su bile bolje, ponekad su bukvalno fotokopirane - kao ona pucnjava sa grupom sicaria u saobraćajnom špicu preslikana iz serije SOUTHLAND.

Film stoga ima jednu neupečatljivu i tek funkcionalnu fizionomiju.

Joseph Gordon-Levitt je na nivou. Eddie Murphy je začuđujuće sveden u naslovnoj ulozi ali kad se lik ogoli, nažalost ne budi mnogo. Lik ćerke je miscastovan ali i slabo razvijen a Kevin Bacon je sličnu rolu ličnom harizmom doveo do nekog nivoa, mada ne previsokog. Ovo definitivno nije Baconov Jackie Rohr iz CITY ON A HILL, mada mislim da pokušao.

Od stare ekipe, Judge Reinhold jedini uspeva bez tegoba da ponovi ono staro i da nas podseti koliko nam zapravo nedostaje.

AXEL F dakle nije ono što bi u idealnim uslovima mogao da bude ali ono što jeste možemo smatrati solidnim i izabrani put praćen je sa autoritetom.

Pa ipak, uprkos dobro izabranom putu, sama realizacija nije na najvišem nivou. Film je pao  na onome iz čega kod Bruckheimera ne bi smeo ali deluje da stari majstor malo gubi konce u poslednje vreme - pogledajmo Ritchiejev poslednji promašaj.

Ako je ekipa filma AXEL F možda i uspela da nas ubedi da je ovo pravi i održiv put, reditelj i scenaristi su to ostavili na jednom nivou pristojne mehaničke izvedbe i nisu otišli dalje od toga.

Rezultat je nastavak filma o upečatljivom liku koji ima dosta toga, ali nema karakter.

* * / * * * *

BONEYARD

BONEYARD Asifa Akbara je u Varietyju zlonamerno upoređivan sa filmom SOUND OF FREEDOM na bazi Melove uklučenosti u projekat, iako je jedino što deli s tim filmom u stvari činjenica da je inspirisan istinitom pričom.

Ipak, BONEYARD je obradio West Mesa serijska ubistva kao jednu mešavinu filma o potrazi za serijskim ubicom, procedurala i slashera. Ako imamo u vidu dosadašnji opus Asifa Akbara koji je bio dosta upadljivo nevešt, ovaj film je malo "upriličeniji" i novomeksičke lokacije ali i lasvegaski milje u kom Asif iz nekog razloga operiše daju svemu malo taj "izgled granice", tu korozivnost života na samim obodima SAD.

Tu je Mel koji u paycheck modeu i u geezer teaser minutaži podiže nivo filma kad god se pojavi i to sad već radi rutinski time što uspeva da izvede ali i očiglednom improvizacijom malo obogati dijalog.

Brian Van Holt je u suštini glavni i uprkos tome što nije baš tipični leading man material nije loš. Najslabije se snašao sada već iskusni 50 Cent opet u geezer teaser formatu role.

Film je dinamičan, geezer teaser elementi su pametno raspoređeni. Raznim flešbekovima koji se slobodno razvijaju u naraciju pokriva neke motivacije ali i otkriva neke tokove događaja, i time izlazi iz tipičnog procedurala. Ipak, ukupno uzev, utisak pabirčenja je dosta vidljiv i svakako da celini nedostaje klasa da se zaokruži.

Kako sam se, na osnovu ranijih radova, nadao od Asifa dobro sam se udao, ali ovo ipak nije vrhunski Melov DTV ali nije ni odlazak na potpuno dno kace.

* * / * * * *

THE FASTEST GUITAR ALIVE

Pokušaj studija MGM da od Roya Orbisona napravi bioskopsku zvezdu neslavno je propao u filmu THE FASTEST GUITAR ALIVE. Razlog za to je sam Roy Orbison koji je od filmskih atributa imao samo dobru volju i ništa više. Pesme iz njegove ortodoksnije country faze koje peva u ovom filmu su sjajne, ubedljiv je kad ih izvodi jer je primarno muzičar, ali nažalost kad god treba da se nešto odglumi, najviše što uspeva da izmami jeste osmeh kojim se nagrađuje dobra volja.

Film je režirao Michael Moore, pre svega značajan kao pomoćnik režije. Film je korektno izveden. Nije Roy Orbison njegova jedina slabost, ali da je bio filmski ubedljiviji, film bi svakako bio bitno bolji, naročito jer vestern komedija sa pevanjem, i to izvanrednih pesama, teško može da pogreši kad se osloni na vodviljsku strukturu špijunske priče iz Građanskog rata.

Ovako ipak THE FASTEST GUITAR ALIVE čak i sa Orbisonom kao second leadom naprosto ne može da prikrije svoje "korporativne" namere zbog kojih je film platio cenu.

* * / * * * *

OTHELLO, THE BLACK COMMANDO

Koloritni multitalentovani Max Henri Bouvois snimio je -  za svoje vreme - vizionarsku ekranizaciju Bardovog klasika kada je komad OTHELLO smestio u milje afričkih vojnih sukoba i humanitarnih intervencija. U ovom filmu iz 1982. Bouvois igra naslovnu ulogu, komandanta plaćeničke komandoske jedinice koja u Africi pomaže humanitarnoj organizaciju na čijem je čelu Desdemona, sa kojom se on želi uprkos rasnim i klasnim barijerama. Tony Curtis se pojavljuje kao Iago sa namerom da mu uništi život i brak intrigama.

Bouvois je snimio film koji bi se mogao smatrati vizionarskim da je uspeo da očuva Bardov tekst u celini, međutim ipak ovde se u znatnom delu govori "običnim govorom" a ne u stihu i najviše takvih replika ima Tony Curtis. Otud se ne može reći da je ovaj film anticipirao Loncrainea kasnije ili recimo Luhrmanna, niti da nudi neko radikalno čitanje, ali film jeste zanimljiv.

Naime, ovo jeste u suštini ratna avantura u Africi ali ima ovde i trilerske intrige i dosta ambicioznih čisto melodramskih scena tako da imamo neku vrstu exploitationa sa integritetom. Odnosno, iza plakata sa komandosima i plamenom, krije se film koji nije akcijaš, a naročito nije exploitation.

Bouvois definitivno nije snimio ni art ali je bio na putu da snimi nešto zaista vredno. To se delimično desilo i zato OTHELLO, THE BLACK COMMANDO u izvesnom smislu živi i danas.

* *. 1/2 / * * * *

MUSICA

Danas poznati internet zabavljač Rudy Mancuso krenuo je kao dečak glumac u McGjevom filmu RIM OF THE WORLD i odluka da svoj debitantski autorski rad izvede u njegovoj produkciji bila je prava. 

Naime, u filmu MUSICA, McG mu je dao svog vernog saradnika Shanea Hurlbuta za direktora fotografije i u saradnji sa njim Mancuso je snimio jedan zaista busbyberkeleyevski mjuzikl u kom je muzika integralni deo dijegeze a naročito junakove subjektivne percepcije sveta. Sa Hurlbutom, Mancuso dobija priliku da se to digne na jedan nivo u kom se prožimaju konvencija zlatnog doba holivudskog mjuzikla sa estetikom visokoestetizovanog i visokoekspresivnog muzičkog klipa. 

Mancuso se dobro snalazi u sva tri zadatka, i kao glumac i kao kompozitor i kao scenarista. Iako u polazu deluje da je manje harizmatičan od partnerki, na kraju nalazi svoje mesto i obavlja svoju funkciju u priči na pravi način. Glavna partnerka Camilla Mendes iako magnetičnija od njega, na kraju funkcioniše kao ubedljiv odnos.

Priča je jednostavna i duhovito izvedena, dovoljno je jednostavna da bi podržala mjuzikl kao žanra i da bi pružila priliku za muzičku razradu pojedinih tačaka. U tom pogledu, MUSICA je znalački izvedena i predstavlja zanimljiv izuzetak. Naime, mjuzikl je danas mahom prestige žanr i izlazi u glomaznijim formatima.

MUSICA je repertoarski mjuzikl, postavljen kao da je ovaj žanr i dalje aktivan i da ovakvih naslova ima svake nedelje. To mu daje poseban kvalitet nepretencioznosti i pozitivno ga izdvaja od ostatke ponude iako ga naizgled čini manje supstancijalnim.

* * * / * * * *

DRONE GAMES

Olivier Abbou je u filmu DRONE GAMES pokušao da snimi svoj POINT BREAK samo umesto sveta surfa bavi se operatorima komercijalnih dronova koji iz sveta žovijalne zabave i nestašluka tonu u svet anarhističkih pljački i intervencija.

Dronovi su dosta bitan, i što se mene tiče sumnjiv deo filmske tehnike jer ipak mislim da druge forme pokreta kamere nude "prirodniji" pokret, a u ovom filmu dakako glavna stvar jesu brojni subjektivni planovi dronova, njihovo praćenje itd.

I u tom akcionom aspektu, DRONE GAMES nije kapitalan film ali je korektan. Da ukupno uzev malo bolje fotografski izgleda, i taj element bi dobio na kvalitetu.

Ono gde film ne funkcioniše jeste melodrama među junacima, koja je ipak u osnovi POINT BREAKa, a ovde je odnos među junacima nekako istovremeno previše kompleksan i pretenciozan i banalan i isprazan, Sve odjednom.

Tako da film tone kada krene vrlo ambiciozno da se bavi karakterima gde misli da donosi originalna rešenja a u stvari ne nudi ništa.

* * / * * * * 

FURIOSA: A MAD MAX SAGA

FURIOSA je toliko užasan film da je praktično bespredmetno o njemu razgovarati jer se u tom dijalogu čak ne može ni otvoriti pitanje dekadencije iz FURY ROADa. Da, ona je veoma prisutna u njemu ali je FURY ROAD uprkos svojim suštinskim simptomima civilizacijskog sunovrata ipak bio vešto izveden film.

Činjenica je da sam već tada smatrao da koga FURY ROAD u nekom suštinskom pogledu pokrene nema ukusa, ali bi svako ko bi rekao da to u osnovi nije vešto izveden film takođe bio neko ko ne zna ništa o kinematografiji.

Pomisao da FURIOSA ima smisla, da ne kažem pozitivno mišljenje o tom filmu sugeriše da gledalac zaista blene u ekran kao tele u šarena vrata. Svaka teza da je ovaj film na bilo kom nivou smislen je neprihvatljiva.

George Miller je bio reditelj koji je učio ljude filmu. Snimio je mnogo toga značajnog i vrhunskog. Na kraju krajeva, osmislio je jedan svet koji do današnjeg dana inspiriše ljude da probaju da naprave nešto slično. Dakle, i on sam i MAD MAX imaju neke slojeve genijalnosti koji se ne mogu izgrebati u čeonom sudaru sa FURIOSAom.

Međutim, u najmanju ruku biće vam žao kad vidite koliko je to ponižavajuće loš film.

Da ne vidite špicu, i da ste recimo zaboravili FURY ROAD pa vam objekti ne znače ništa, ovaj film ne bi nimalo asocirao na Mad Maxa i njegov svet. I to nije problem. Problem je što kad biste gledali ovaj film a da ne znate baš ništa o njemu - a znate o filmu kao formi - pomislili biste da je Marvel angažovao Zacka Snydera da režira Thora i da je tokom snimanja on umro. Da bi se rešili muke, Disney je bacio materijal i onda su ga neki kupili na đubrištu i uzeli iz zezanja da tvrde kao da je ovo novi Mad Max.

E sad, pošto je to da film doseže svet Mad Maxa generalno nešto teško i nije jednostavno, naročito one njegove primalne dimenzije iz prva dva filma, bitno je naglasiti da FURIOSA deluje kao nešto što nije montirano.

Moguće je da film, zapravo i nije montiran do kraja jer se žurilo da izađe za Kan, ali ovo nije cut koji je one cut away from being final. Ovo izgleda kao da je asistent montaže poslagao pozicije kamere po skripti, složio akciju po dostavljenom storibordu i skriptu i to je to. Ima scena koje su toliko očajno sastavljene i toliko dugo traju da sam u više navrata tokom njih zaboravljao koji film gledam, ko su likovi, koji su njihovi problemi i odnosi, šta su im htenja itd.

Pored likova koje sam zaboravljao, tu je i Dementus Chrisa Hemswortha koji moram priznati ima najviše razloga da ovaj film otkupi i zakopa u zaborav jer Miller ima svoj kult a on ga još nema. Dakle, ovaj lik je umesto da je ikonični Millerov negativac, ili barem ikonični Millerov protagonista, jedna papazjanija scenarističkih ideja, glumačkih postupaka pa na kraju baš i nije jasno ko je on. Jel on neki strašan lik? Jel on komični negativac? Jel on negativac koji će se zapravo iskupiti? Šta je ovo?

Nemam problem s tim da neko vreme gledam film i ne mogu da ocenim ko je i šta je neki lik. Ali, imam problem s tim da dva i po sata ni gledaoci ni autor ni glumac šta je to.

Kod Dementusa je recikliran momenat Weza i Zeda, gde je jel divlji nesputani negativac uzeo dete pod svoje i pati kada ga neko ubije. Pa je to izbačeno i dobijamo Weza kao zastrašujućeg homopedofila i jednu od najikoničnijih pojava u istoriji filma.

Besmisleno je reći da je Vernon Wells bolji glumac od Chrisa Hemswortha, ali je Miller neuporedivo gori reditelj nego pre 40 godina i zato danas pamtimo krvoločnog henchmana a zgražavamo se nad protagonistom.

Ono što je još veća enigma, to je pitanje kakav je ovo film. Da li je ovo film za decu? Tako počne i tako ponekad izgleda i to nije toliko zbunjujuće, setimo se THUNDERDOMEa. Međutim, onda nije. Da li je akcioni film? Ne. U filmu ima vrlo malo akcije, a ta akcija koje ima je zapravo preneta iz FURY ROADa odakle je preneta iz ROAD WARRIORa samo izvedena inferiorno. Da li je ovo putopis? Da li je ovo pokušaj AI da nam pokaže kakav film bi snimio Jean-Pierre Jeunet posle moždanog udara?

Ko zna?

Pored toga što je film užasno montiran, ako je uopšte i izmontiran do kraja a ne sklepan da ga Warner nekako pusti i reši se bede, ali ne smemo zanemariti da je užasno i snimljen, sa fotografijom koja stvari čini artificijelnim preko svake mere, a opet ne uspeva da prevaziđe haos koji karakterišu specijalni efekti, povremeno kao iz školskog programa a nekada ni takvi.

FURY ROAD je deklarativno bio veliki trijumf Warnera jer je doneo novac na blagajnama i nominaciju na "oskarima" ali interno to nije bio baš hit. On je zaradio novac ali nedovoljan da bi Warner dovoljno dobro prošao u odnosu na nepovoljno strukturirane ugovore glumaca. Prosto, Mad Max nije tako moćna franšiza kako je Warner mislio. Miller se tokom rada ponašao cameronovski, a nije dao takve rezultate, pa ni u tom smislu ta saradnja nije bila onoliko plodna iznutra kako je izgledala spolja. Snimanje je bilo teško, sa trzavicama, kašnjenjima itd. i deluje da je Warneru bilo potpuno u redu da sad možda i prebrine Millera.

Jeziv promašaj na blagajnama koji je usledio verovatno nije ono što bi bilo koji studio želeo, ali isto tako ovo zaista ne deluje kao film na kom je urađeno sve što je moglo da bi se koliko-toliko doveo u red.

Nezavisno od skaredne montaže, i scenario je vrlo slab. Pre svega loše je koncipiran. Sačinjen je iz po jedne ili jedne i po situacije iz različitih vremena a svaka od njih traje predugo i maltene u real timeu. Film obiluje naivnostima, i to ne samo u priči, nego baš u postupku. Miller prosto kao da nije ni na napisao scenario nego se tako malo fokusirao na nešto šta bi snimao i onda se napravio da je sve umetnost i da može nastajati sistemom pokušaja i pogreške.

To nas vraća onoj sponi Millera i Kusturice o kojoj odavno pišem, i rekao bih da su u tom pogledu vrlo slični, ali u tom haosu se na kraju dana Emir snalazi kudikamo bolje.

Miller smatra da je jako hrabar što je ovo snimio, iako znamo šta bi bilo jedino hrabro a on to nije uradio i kune se da nikada neće. On je naprosto samo ovde ispao budala, i verovatno veoma umanjio svoje buduće šanse za rad u velikom formatu. Indikativno je bilo kad smo videli da Warner nije prstom makao kad je pakovao onu neku bajku sa Idrisom Elbom. Posle ovoga, deluje da Miller polako odlazi na neku marginu.

Delovao mi je uvek kao istinski inovator, za razliku od Petera Jacksona za kog je bilo jasno da je pre svega superiorni pozajmljivač i egzekutor tuđih ideja. Sada, posle ovog filma, koji neumitno evocira Jacksona jer jako podseća na MORTAL ENGINES - samo je neuporedivo gori, voleo bih da nikada ne pomislim da sam pogrešio kod Millera, i da je on zapravo takođe kao Jackson a MAD MAX njegov LORD OF THE RINGS.

CIRCLE MAN

CIRCLE MAN iz 1987., prisutan i pod alternativnim naslovom LAST MAN STANDING, u produkcionom pogledu stoji kao jedan veoma tipičan straight-to-VHS naslova iz osamdesetih.

Režirao ga je Damian Lee, čovek koji se nasnimao raznog produkta s dna kace, slikao je Ludvik Bogner, čovek čiji je opus takav da je moguće da u izobilju onoga što je radio ništa niste gledali, glavnu ulogu igra Vernon Wells, australijski epizodista specijalizovan za uloge nekih monstruoznih nezaustavljivih negativaca kojima fizička snaga ne samo da ne manjka nego im je i glavni oslonac, koji u to vreme još uvek igra takve role u major filmovima.

Međutim, u samoj izvedbi, CIRCLE MAN je nešto bitno drugačije.

Naime, i Lee i Bogner uspevaju da naprave vajb socijalne drame kojim se nadograđuje relativno rutinska priča o borcu iz kaveza koji želi da se povuče ali mu zli promoter ne da.

U osnovi CIRCLE MAN jeste ta priča o borcu u kavezu, međutim, ova socijalna drama na neki način odnosti prevagu do tačke da se po njoj pre može pamtiti ovaj film nego po borbama.

Uprkos tome što film sveden po broju lokacija, ona zaista deluju zastrašujuće, odaju utisak teške margine, a i svi junaci su baš to. Na neki način, ako bi sada zaista i postojalo podzemlje nekih boraca u kavezima, otprilike bih i očekivao da ovako izgledaju, mnogo pre nego nauljeni Van Damme.

U toj sirovosti, Vernon Wells donosi nešto vrlo zanimljivo. Naime, poznato je da se njegove kultne role negativaca iz osamdesetih, Wez iz ROAD WARRIORa i Bennett iz COMMANDOa smatraju prototipskim gej likovima, još uvek u jednom ritualizovanom i fetišističkom ključu. Uprkos tome što za Weza važi priča da je njegov odnos sa Zedom u stvari samo interpretacija jer je iz filma ispala scena u kojoj Wez usvoji Zeda kao dete (imamo praktično taj zaplet u filmu FURIOSA sa Dementusom i Furiosom), onda je jako teško objasniti maltene Village People rolu iz COMMANDOa.

Sam Wells inače smatra da ni Wez ni Bennett nisu gej likovi, da je to prosto samo jedna pogrešna interpretacija, no u ovom filmu imamo jednu ulogu u kojoj se opet dosta koketira sa određenom konfuzijom u pogledu seksualnog afiniteta.

Naime, glavni junak Roo vuče psihološku traumu što ga čini vrhunskim borcem u ringu jer lako poludi ali i dosta problematičnim građaninom jer se često desi da halucinira i odlepi u situacijama u kojima mu niko ne preti. Međutim, njegova blaga nesigurnost u distanciranost ponekad i ovde zavajbuje na homoseksualnost i to se u nekoliko detalja baš oseti u Wellsovoj igri. Dakle, možda nije do likova nego do njega.

Međutim, u jednoj sceni zavođenja, Roo dobije nasilni impuls sa svojom simpatijom i jako je teško to ne čitati kao pitanje seksualnog afiniteta i povezivanje seksualnog odnosa sa grubošću koju samo muškarac muškarcu može da pruži.

CIRCLE MAN u mnogim aspektima nadilazi opskurnost u kojoj je nastao ali istovremeno uspeva da izvuče i maksimum iz nje. On jeste opskuran i dalje na svoj način, ipak tu realnog crossovera nema, ali definitivno ima prevazilaženja ograničenja forme.

* * 1/2 / * * * *

KONKEURITEU YUTOPIA

KONKEURITEU YUTOPIA odnosno CONCRETE UTOPIA Tae-Hwa Eoma je verovatno nastao sa ambicijom da bude postapokaliptični triler koji će nam prikazati kako je krhak građanski moral i građanska humanost koju podrazumevamo u svojoj svakodnevici.

Mnoge kritike su poredile ovaj film sa Ballardovim HIGH-RISEom ali nažalost ovde ipak nema takve sofisikacije.

Potpuno je jasno da je Tae-Hwa Eom hteo da napravi jednu pomalo apsurdnu konstrukciju koji je preživeo apokaliptični zemljotres, čime su se njegovi stanari našli na civilizacijskoj nultoj tački i moraju da definišu nova pravila a onda se ispostavlja da su brutalniji od divljaka.

Međutim, film nažalost pravi do te mere veliki utisak apokalipse da nema onoga što je Ballardova osnovna poenta a to je da iz komfora i klasne tenzije počinjemo da ludimo i postajemo divljaci. Kod Tae Hwa-Eoma, okolnosti su međutim takve da to što ljudi podivljaju i kreću da se brane, otimaju i diskriminišu deluje kao potpuno normalna i očekivana reakcija.

Čak bih rekao da je metaforično čekanje da će "civilizacija doći i poslati pomoć" dala junacima i previše "strpljenja" usled "straha" od toga da je neki poredak ipak preživeo i da će se vratit.

Kad se ostavi po strani ta satirična i društveno-kritička dimenzija koja nije uspela, ovo je solidan survival triler sa pomalo smisla za humor ali svakako u post-PARASITE i post-SQUID GAME svetu nedovoljan da bi se ubrojao u te success stories i stao im uz rame.

Čini mi se da Tae-Hwa Eom i jeste imao izvozne namere, i marketing je uradio posao. Na kraju je film uspeo da preživi na mnogo bazičnijem nivou od onog kom se on nadao.

* * * / * * * *

CAUGHT IN A TRAP

James Graham je napisao televizijski film CAUGHT IN A TRAP u ranoj fazi svoje televizijske karijere i rezultat, u režiji Michaela Samuelsa, nažalost, najmanje pruža na nivou teksta.

Ovo je jedna relativno neubedljiva i bleda psihološka studija o službenici parking servisa koja je zadužena za sakupljanje sitnine iz parking satova i njenom laganom potonuću u potkradanje para kada odluči da ispuni neke svoje infantilne snove o Elvisu.

Iako sam ovaj televizijski rad primarno gledao zbog Grahama, od njega sam ovde ponajmanje dobio. Ipak, Michael Samuels zaslužuje pohvale za trud koji je uložio da oblikuje ovo u što atraktivniju celinu.

CAR 99

CAR 99 je B-film iz 1935. u kom Fred MacMurray igra malog policajca iz drumske patrola u Misisipiju kog izigra banda pljačkaša banaka zbog njegove slabosti prema njihovoj članici a onda on hoće da se iskupi i da im stane na put.

Ovaj film od malo preko sat vremena, u režiji plodnog pomoćnika režije i reditelja Charlesa Bartona, ima dosta dinamičnu i razvijenu priču, ako imamo u vidu trajanje, i ako ga uporedimo sa masom sličnih B-naslova ističe se svojom formom.

Mladi Fred MacMurray je odličan u glavnoj ulozi iako mu Barton ne daje očekivani protagonizam.

* * * / * * * *

UN BEAU DIMANCHE

Nicole Garcia snimila je vrlo zanimljivu socijalnu melodramu UN BEAU DIMANCHE, u kojoj istražuje sudbine junaka koje prošlost uvek sustiže iako oni uporno beže od nje.

Priču otvara mladi učitelj koji odlučuje da pričuva svog učenika kog usled nekog zamešateljstva otac nerado uzima posle škole, jer je planirao da obavi neki posao. Učitelj je neobično predusretljiv, preuzima dečaka, sutradan ga vodi kod majke koja radi kao sezonska radnica u restoranu na plaži. Tamo tek zatiče okolnosti u kojima za dečaka nema mesta jer mu je majka nomadkinja u stalnom bekstvu od poverilaca koji su finansirali njen pokušaj da bude sama svoj gazda.

Situacija deluje teško, učitelj među ovim ljudima sa margine i njihovim nevoljama deluje kao bezbrižni izuzetak. Ali, kada on odluči da pomogne učenikovoj majci otkrivamo da on ima traumatičniju prošlost od svih.

Sudbine junaka se razotkrivaju kao da je reč o misteriji ili trileru ali stvari uprkos dozi napetosti i uzbuženja ipak ostaju u okvirima socijalne melodrame. Pierre Rochefort i Louise Bourgoin su sve ono što u najboljem smislu možemo očekivati od francuskog filma, a inscenacija Nicole Garcie je vibrantna i ubedljiva čak i onda kada se radnja preseli u chabrolovske salone.

* * * / * * * *

PREMIERE ANNEE

PREMIERE ANNEE je deo doktorskog triptiha filmova koje je režirao Thomas Lilti, inače lekar po struci koji se bavi režijom.

U ovom filmu on se bavi veoma teškim i rigoroznim studijama medicine, kroz priču o momku kome to sve ide s dve leve ruke i njegovom najboljem prijatelju kome ide mnogo teže i stres od studija ga gura u psihički poremećaj.

Uprkos tome što film prikazuje neke vrlo ozbiljne konsekvence stresa tokom studija, Lilti to uspeva da izvede nepretenciozno i u maniru dobro skrojene drame, jer ovde, za razliku od svojih drugih, altmanovskih i polifoničnih dela, zaista ima jasan fokus na par junaka i snalazi se sa njima dobro.

Litlijeva haotičnija dela su mi bila efektnija i rekao bih da u smanjenom broju likova mora više da se osloni ne mehaniku zapleta nego inače. Međutim, PREMIERE ANNEE ima jedno dosta melodramski ekscesivno ali zapravo motivisano razrešenje, i Lilti tu uspeva da uspešno privede stvar kraju.

* * * / * * * *

I SAW THE TV GLOW

Jane Schoenbrun u filmu I SAW THE TV GLOW uspeva da napravi nešto ipak bitno smislenije od svog debija.

Pa ipak, bilo bi nepošteno reći da mi tokom gledanja nije sve vreme odjekivala kroz glavu rečenica "Long Live the New Flesh". Narod se uželeo "new flesha" ali "new flesha" ovde nema.

Imamo jedan solidan i nategnut indie, sa nekim queer tonovima, al dobro ne izbegavamo ni to.

Dvoje klinaca postaju opsednuti dečjom fantasy serijom iz sredine devedesetih do tačke kada se ta opsesija preliva u neke opasne životne situacije.

Sinopsis zvuči atraktivnije kad se prepričava nego kad ga Jane Schoenbrun realizuje ali nesporno je da film ima atmosferu, da ga već prekaljeni Justice Smith dosta suvereno nosi kroz različite životne dobi i psihološk stanja junaka i da na kraju dobijamo jedan svrsishodan indie primer koketerije psihološke studije i horora.

* * * / * * * *

L'AGE ATOMIQUE

Helena Klotz je na silu produžila kratki film u minimum dugog metra i napravila L'AGE ATOMIQUE, jedan mentalitetski ne studentski već hiperstudentski film sa ambicijom da bude igrani debi.

Filmu se ne može osporiti doza energije u pojedinim deonicama. Ima tu i neke estetizacije. Međutim, ništa od toga nije dovoljno zrelo da izdrži pažnju gledaoca koji ipak očekuje celovečernji ugođaj pa makar i iz 62 minuta nečega.

* 1/2 / * * * *  

ANTI-SQUAT

Nicolas Silhol snimio je vrlo zanimljiv film ANTI-SQUAT u kom Louise Burgoin igra nezaposlenu agenticu za nekretnine koja dobija posao u anti-squat firmi čiji je zadatak da u napuštene poslovne zgrade naseli ljude koji će ih za malu stanarinu malo oplemeniti i praktično čuvati od skvotera i držati u životu.

Tako junakinja iz jedne white collar pozicije prvo postaje nezaposlena i stambeno ugrožena a onda odlazi u samu utrobu ljudi koji nemaju gde da žive naselivši se zajedno sa ovom polu-beskućničkom klijentelom u zgradu.

Izazovi se ređaju, a od striktne primene pravila od koje kreće u svom ponašanju, ona zajedno sa stanarima počinje polako da ih krši sve do tačke kada ih vlasnici zgrade sve zajedno ne prevare kada kreće završni obračun gde će svako od junaka biti moralno ispitan.

Silhol je na veoma jednostavan i zanimljiv način, kroz dinamičnu urbanu melodramu smeštenu na veoma filmičnoj lokaciji ispričao jednu veoma neobičnu priču ali i prikazao jednu nesvakidašnju praksu u svetu nekretnina. Ovo je moderan problemski film, jednostavan i neposredan koji ima sve ono aspekte koje nosi message movie i delo koje želi da predstavi neku nepoznatu pojavu ali ih izvodi prilično elegantno.

U tom smislu, Silhol ne dopušta da estetizacija ometa angažman filma ali ni da politički zadaci kvare film i rezultat je konkretan i uspešan, sa centralnom rolom Louise Bourgoin oko koje sve razvija onako kako to prirodno i ide kad je prava zvezda u centru dešavanja.

* * * / * * * * 

SOUS EMPRISE

SOUS EMPRISE je sportska melodrama, o roniocima na dah, u kom David M. Rosenthal dolazi na osetljiv teren jer su Francuzi na tu temu imali LE GRAND BLEU Luca Bessona.

Ovde, imamo jednu jaku ljubavnu priču prožetu sa sportom i to je izvedeno vešto, i jedina fundamentalna mana filma jeste Sofiane Zermani u glavnoj muškoj ulozi koji deluje zalutalo u ovakvu priču, naročito nasuprot magnetične partnerke kakva je Camille Rowe.

Ovo je priča o devojci koja je volela da roni kao mala i kada je upisala kurs ronjenja na dah uplela se ekipom svetskog rekordera u toj disciplini, ušla u ljubavnu vezu sa njim ali i u adrenalinsku adikciju odlazaka na dubine koje ljudi ranije nisu dosegli.

Rosenthalov film je energičan, lepo izgleda, mogao je biti eventualno čak ne toliko ni kraći, koliko intenzivniji, međutim, ukupno uzev, uprkos tome što je mogao još da se utegne, zapravo zaslužuje pohvale zbog načina na koji radi to što radi.

Naprosto, Rosenthal u ovom filmu ne luta, zna kuda je pošao, film je estetizovan ali je pristup no nonsense. Pitanje je samo kog gledaoca ovo zanima a kog ne, i da li će "kupiti" romansu u kojoj su Sofiane Zermani i bitno harizmatičnija Camille Rowe.

* * * / * * * * 

THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR

Kultni film snimljen po kultnom romanu Sama Greenleeja THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR je svakako jedan od najvećih promašaja sedamdesetih u pogledu odnosa potencijala i njihovog ostvarenja. Ivan Dixon, nama najpoznatiji kao glumac, ali i povremeni reditelj, nije imao naročite uslove da snimi ovaj roman kako treba, pa ipak čini se da nije dobro poznavao zakonitosti energičnog novotalasovskog filma koji bi bio neophodan za ovu priču.

THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR je mogao biti američki MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, priča o afroameričkom agentu kog je CIA primila da bi ispunila rasnu kvotu i njegovom pokušaju da iznutra organizuje pobunu crnih radikala.

Film je mogao biti senzacionalan ali nažalost dobili smo relativno konvencionalan i nažalost monoton sadržaj sa beskrajnim dijalozima u kojima ima vrlo supstance, sa inscenacijom koja je skromna i budžetski ali i idejno, sa glumačkom podelom koja nije distinktivna ni na jedan način.

Film ima istorijsku vrednost ali ništa više od toga.

* 1/2 / * * * *

THE STRANGERS: CHAPTER 1

Kada je Nia DaCosta snimila CANDYMAN, što se mene tiče, jedan od najboljih horora poslednjih godina, Jordan Peele je kao scenarista i producent zaista ispisao novo poglavlje u oblasti rimejkovanja horora. Način na koji je iskoristio klasik Bernarda Rosea kao polaznu tačku, ostaje kao jedna od zanimljivijih intelektualno-žanrovskih igara koje sam video u skorije vreme, a u ovom nekom kontekstu, verovatno i inače.

Dakle, ako ćemo da se bavimo pitanjima onoga što rimejk horora može da bude - premda CANDYMAN Nie DaCoste nije rimejk u klasičnom smislu, više je to zapravo pokušaj da se obnovi ta mitologija ne nekim novim osnovama, poštujući i one stare - danas znamo da oni ne moraju biti puki pokušaj modernizacije nečega što smo videli u prošlosti.

Međutim, čak je i takvih rimejka bilo dosta solidnih, pada mi na pamet AMITYVILLE sa Ryan Reynoldsom.

No, vratimo se našim mukama. Dakle, THE STRANGERS, iznenadni megahit star petnaestak godina, imao je jednu upečatljivu karakteristku. Bio je toliko nemaštovit da je i sam na neki način mogao biti posmatran kao rimejk. Ako imamo u vidu da je taj film bio relativno skoro, da mu je neuspeli nastavak bio još skorije, ovo što je sada snimio Renny Harlin deluje potpuno apsurdno.

Naime, ništa se nije promenilo ni u epohi ni u tehnikama snimanja između dva filma. Imamo rimejk-reboot u nekim okolnostima koje su vrlo slične, sa tom razlikom što su kod Bertina u filmu igrali bitno bolji glumci.

Izuzev lošijih glavnih glumaca, Harlinov film ne donosi nijednu bitnu razliku. Osim što je naravno već istrošena priča originala, sada već raubovana do besmisla.

U tim okolnostima, jedino što preostaje pitanje, kako se Harlin snašao u pogledu suspensea, te neke tehnologije napetosti i strave, i tu je ovaj film nekako opet deplasiran samom potrošenošću premise. Naprosto, sve to smo videli toliko puta da jedini strah koji imamo je strah od dosade i zamora. Ali, hajde da kažemo da nekome ko ništa na ovu temu nije gledao, ovaj film može barem tehnički biti prilično napet.

Uprkos tome što se kao i svaka publika, ona koja gleda horor obnavlja, ali da isto tako horor ima možda i publiku koja je najsklonija otkrivanju starih filmova, zaista čudi odluka da se ovako nešto zaista snima. Međutim, ideja se ispostavila kao uspešna. Jedan banalan, rutinski, već viđen home invasion slasher je pokazao ne samo zdrav box office već je maltene prvi deo trofilmja isplatio sva tri planirana naslova.

U tom pogledu, ovo je odličan potez za Harlina jer se vratio na bioskope sa odličnim rezultatom i tri puta će ih pohoditi. Ipak, prvi film je zaista suvišan svakom, osim milionima koji su ipak osetili potrebu da ga vide u bioskopu.

* * / * * * *

EL CORREO

EL CORREO Daniela Calparsora je njegov najnoviji žanrovski outing koji je do nas pristigao preko Netflixa, ali čak i u slavna vremena Dexina, teško ga je zamisliti da bi se probio do našeg bioskopa.

Nažalost, iako dolazi iz produkcije Vaca koja nam je dala neke od najboljih španskih repertoarskih ortodoksija, EL CORREO je film koji nikad ne počne, jedna montažna sekvenca po istinitoj priči koja to baš i nije, o nekom bezveznjaku koji se bavi nekim relativno nezanimljivim spojem privrednog i i fizički proaktivnijeg kriminala.

Calparsoro se trudi da slika bude glossy ali nema priča, nema ideja, nema šta da se vidi.

SOUS LA SEINE

SOUS LA SEINE, verovatno u svetu poznatiji kao UNDER PARIS, novi je film Xaviera Gensa. A Gensa jelte uvek pratimo da vidimo da nas nečim nije iznenadio, da nije kad najmanje očekujemo izvukao neku iznenadni odličnost kao onomad sa COLD SKIN.

SOUS LA SEINE spada u red onih francuskih copywood filmova koji možda krenu sa dozom originalnosti ali je onda zaborave. Činjenica da u ovom filmu igra Berenice Bejo jasno nagoveštava da je Xavier Gens ovde imao priliku da snimi nešto čime će zaista doprineti kanonu horora sa ajkulama ali ono što smo dobili je CGI-heavy, upristojena varijanta SHARK IN VENICE.

Ajkule su nekoliko decenija posle JAWS postale nekako "dosadne" u moru i onda je krenulo smišljanje raznoraznih prostora u kojima bi usled poplave, tornada, čak i tornada koji nosi same ajkule, one mogle dospeti na neke zanimljivije lokacije, recimo enterijere.

Neki od tih filmova su izvrsni, recimo DEEP BLUE SEA.

Ali, ipak, na kraju dana, uz časne izuzetke, ajkule su na filmu ipak ponajbolje u prirodnom okruženju.

U tom smislu, pioniri high concepta o ajkuli u velikom i ikoničnom gradu su braća Lerner u svom SHARK IN VENICE, snimanom u Bugarskoj. Taj film je režirao lično plahoviti Danny Lerner i reč je o jednom od filmova sa kojim su ponosno pokazali da ih bioskop sve manje zanima.

U slučaju SOUS LA SEINE, zanimljivo je da se Gens nije opredelio za Marion Cotillard da odigra meta-referencu na svoju saradnju sa Audiardom u kojoj igra krotiteljku koja zbog velike ribe ostaje bez nogu. Bejo nema taj meta-momenat ali je generalno donela neki classy dah među generic eco warriorke i napaljene river police SWATovce.

Akcije sa ajkulama ima malo, a ni nekog suspense gde je čekamo a nje možda ima a možda i ne, nema preterano mnogo. Kada ajkule napadnu, to je užurbano, CGI-heavy ali tek korektno.

Čini se da je SOUS LA SEINE na kraju ipak film u kom Gens nije tačno znao šta je bitno i kako će zapravo konstruisati suspense i stravu, i onda je napravio jedan produkt, u kom su se svi deficiti evropskog pokušaja da se snimi američki film ispoljili.

Ne kažem da je shark movie nedostižan za francuski film, niti da svako mora stremiti nekom genre bendingu kao LA REGNE ANIMAL, ali prosto sve to mora malo veštije, i zbog Gensovog imena, a naročito zbog Bejo koja je tamo A-listerka.

* * / * * * *

MEET DANNY WILSON

Don McGuire je bio vrlo aktivan pisac zanimljivih B-filmova. Čak i kada nisu formalno bili B-naslovi, njegovi radovi su bili produkciono manje ambiciozni repertoarski naslovi ali sa jednim jakim scenarističkim rukopisom koji se oseća u pogledu situacija i dijaloga. Na kraju iza njega je ostalo nekoliko klasika kao što su BAD DAY AT BLACK ROCK i TOOTSIE.

MEET DANNY WILSON se drži te formule. Režirao ga je Joseph Pevney, takođe profesionalac po efikasnosti sličan McGuireu. Kad je dobijao priliku ponašao se kao da svaki dinar mora da se zaradi. Režirao je zaista svašta, i na filmu i na televiziji. Meni je najpoznatiji kao saradnik Jima Garnera s kojim je između ostalog radio film CASH McCALL.

MEET DANNY WILSON je mjuzikl o crooneru i njegovom najboljem drugu pijanisti koji igrom slučaju, upoznajuću visprenu ali nepredvidivu Njujorčanu, nalaze i uspeh i ljubavni trougao i nevolje sa gangsterima.

MEET DANNY WILSON je producirao Universal, studio koji nije prepoznatljiv po mjuziklima, čak naprotiv. Film je kamerni, sa pesmama koje se javljaju dijegetički, dakle predstavljaju životno ubedljiv deo radnje, ima par pesama koje sigurno mogu ući u širi, mada ne i uži krug Chairmanovog kanona.

Međutim, ključna stvar je igra između Franka Sinatre, Shelley Winters i Alexa Nicola koji čine taj ljubavni trougao. Dakle, snaga filma je u karakterima, samo je bonus što uprkos vrlo limitiranoj produkciji, ni ostalo nije loše.

Imajući u vidu sužen prostor na kom radi. Pevney se svakako snašao. Ipak, Chairman i Shelley donose zvezdanu voltažu zbog koje ovaj film može i danas da živi.

* * * / * * * *

GALAKSIJA - RAČUNAR KOJI JE ODBIO DA UMRE!

Vukašin Živaljević snimio je vrlo informativan i zanimljiv dokumentarni film GALAKSIJA- RAČUNAR KOJI JE ODBIO DA UMRE!

Reč je o istoriji prvog jugoslovenskog ličnog/ kućnog računara koji je projektovao Voja Antonić i na neki način probio embargo koji je sama SFRJ nerazumno postavila kada je nekritički zabranila uvoz roba skupljih od 50 maraka, a potom dozvolila uvoz računara veće vrednosti ali ne veće od cene ZX Spectruma.

U tom miljeu, radio amater, nesvršeni filmski montažer, inženjer-amater, pronalazač i samozvani prosvetitelj Voja Antonić osmislio je domišljato postavljen kućni računar rudimentarnih karakteristika koji su korisnici sami mogli da sastave i time je počeo ulazak ličnih računara u domove Jugoslovena.

Vukašin Živaljević je svestan da ova priča koja kreće 1984. zapravo predstavlja jugoslovenski HALT AND CATCH FIRE tako da pokušava da je obogati igranim rekonstrukcijama, koje su skromne i naivne ali poštene i simpatične, i sa pulsirajućim elektronskim skorom. U tom pogledu, iako je ovo talking heads dokumentarac i nešto što bi verovaatno poštovaoci "umetničkog" dokumentarca odmah olako otpisali kao "televiziju", ipak ima jedan osećaj celovitosti, stila i ambicije.

Od sagovornika najslabija karika je tradicionalno Voja Antonić koji nije baš majstor javnog nastupa. Naprosto, dok su svi u filmu veoma uzbuđeni zbog njegovog pronalaska, i sada mu se vraćaju sa velikom radošću, Antonič nastupa kao jedan rezignirani srpski narodni mislilac, iako moramo reći - u proporciji značaja njegovog pronalaska i priznanja koje je dobio, svakako nije zanemaren, čak naprotiv.

Zašto je Antonić tako rezigniran, iskreno ne znam, ali svakako da u ovom filmu koji je na kraju krajeva spomenik radosti tehničke snalažljivosti i pokušaja tehno-pionira da naprave nešto u zemlji gde se frižider kupovao preko veze i čekao na listi, njegova melanholija i blaga nezainteresovanost (uz fine doze rezignacije) prilično smeta.

Galaksiju vrlo lucidno definiše Đuro Ćurčić kao računar koji je bitniji u kulturnom nego u tehničkom pogledu, i ovaj film je lep i plemenit doprinos tome.

Iako su realni tehničko-pripovedački filma * *, danas častim.

* * * / * * * *

POOLMAN

POOLMAN je rediteljski debi posle kog je slavni glumac Chris Pine brutalno sahranjen po svim osnovama.

Iako mi je lako da zamislim okolnosti u kojima je POOLMAN drugačije percipiran, recimo kao simpatičan indie film, nesumnjivo je da Pine nije snimio dobar film. Međutim, kada je to pa loš film bio prepreka uspehu, pa makar u indie svetu.

Pine je bio i ko-scenarista filma, okupio je odličnu glumačku ekipu u kojoj su i Danny DeVito i Annette Bening, snimao mu je DP sa kojim je radila Patty Jenkins, koja mu je bila i svojevrsna mentorka, ali rezultat je jedna low key komedija koja nije smešna, sa zapletom koji je nebuloza a hteo bi da bude pynchonovski stoner noir.

No, celina se može pogledati bez velikih smetnji. Ipak je i sam žanr i skupljeni ljudi ispred kamere garancija da uvek ima nešto da se vidi, čak i kad nema.

* 1/2 / * * * *

LES INNOCENTS

LES INNOCENTS Andrea Techinea iz 1987. godine danas izgleda kao parodija na francuski art house film. Usplahirene žene i pasivni homoseksualci jurcaju za manje ili više mačo muškarcima i lupetaju gluposti a ovi ih neće.

DUALITY

DUALITY Vladimira Kopceva i Sergeja Lukjanšenka je zanimljiv pogled na dvojicu ruskih sveštenika. Jedan je na službi na Tajlandu a drugi u Rusiji. Njihove svakodnevice su različite, ovaj na Tajlandu krštava i leči nostalgiju dijaspori, dočim ovaj u Rusiji živi u zemlji koja ratuje i aktivan je ne samo u crkvi već i u zajednici u raznim rodoljubivim i militarističkim aktivnostima.

Film svakako ne možemo smatrati proruskim, ali politički je najpre ambivalentan jer prikazuje dva čoveka sa načelno istim zadatkom u različitim okolnostima. Događaji u kadru su dovoljno zanimljivi da prevladaju ispovesti samih protagonista u pogledu značaja, i ovaj film je vredan pažnje već po atmosferi i samim prizorima koje je zabeležio, na marginama jednog društva i istorijskog trenutka.

* * 1/2 / * * * *

DIRTY DINGUS MAGEE

Morao sam malo posle jakog Wokenessa da se relaksiram reprizom jedne vestern komedije.

DIRTY DINGUS MAGEE je upamćen kao film koji je bio A-predstava dok je kao B-film uz njega išao GET CARTER. To jeste dosta smešno iz današnje vizure jer je GET CARTER klasik gangsterskog filma a DIRTY DINGUS MAGEE je vestern komedija koju vreme baš nije mazilo.

Međutim, DIRTY DINGUS MAGEE je u svoje vreme bio respektabilan naslov sa velikim zvezdama i kompetentnim rediteljem, i uprkos tome što je estetski i tada već bio passe, bio je to studio vestern u kom se odavno niko više nije trudio da uhvati atmosferu Divljeg Zapada, surove prirode i Amerike koja je još u povoju, ima nešto danas simpatično u toj artificijelnosti.

Ono što je iz ovog filma preživelo do danas jeste komedija. Film je i dalje smešan, i koliko god kao celina patio zbog dramaturgije skeča i određene televizičnosti proistekle iz potpune artificijelnosti produkcionog dizajna, Burt Kennedy i Joseph Heller kao jedan od scenarista uspeli su da plasiraju humor koji stoji i dan-danas, a Frank Sinatra i George Kennedy uspevaju da ga uspešno izvedu.

To je osnovna snaga filma.

Ako se gleda kao film na koji će neko slučajno naići i pogledati ga, teško da bi zavredeo više od * * sa onim što je od 1970. do danas uspeo da prenese od utiska. Za ljude koji vole vestern i njegove sporedne forme, i umeju da uživaju u filmu koji nije iskoračio i svoje epohe, utisak je bitno bolji i seže do * * *.

WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR

Jane Schoenbrun su veoma bitno ime u savemenom horor podmlatku. Prvi značajan film su snimili pod naslovom WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR. Ova produkcija dosta poznatog Davida Loweryja je nekakav dosta radikalan art house sa elementima found footgaea mada nije izveden ceo u tom stilu o nekakvom creepypasta fenomenu koji se ispostavlja kao - ili realna pojava koja ugrožava učesnike challengea ili kao uvod u neku psihozu.

Moram priznati, ovo je ona vrsta amaterski izvedenog pokušaja u kom se na dosta pogrešan način "ne zna" šta čovek gleda.

LOVE LIES BLEEDING

LOVE LIES BLEEDING Rose Glass je ona osetljiva forma "normalnog" filma za publiku koja je prezupčila od art housea kod kojih vrlo često imamo simptome nečega što bi se najpre moglo definisati kao nepraćenje repertoarske i žanrovske produkcije.

Ta vrsta žanrovskih hibrida koji umeju da izniknu u tim art house miljeima u puno slučajeva, mada ne uvek, deluju žanrovski potpuno naivno i deplasirano u odnosu na ono što su cutting edge stvari na terenu.

LOVE LIES BLEEDING je Woke kombinacija dva kultna filma od kojih je jedan remek-delo a jedan je prilično dobar - reč je o BOUNDu i PAIN AND GAIN. Znači ovde imamo onu specifičnu formu neo noira sa lezbejkama gde se udara u sam temelj žanra jer ne znamo ko je u njemu femme fatale ili ih imamo dve, ne znamo ko je big dumb male koji je definisao neo noir, karakteristično kod Johna Dahla, i imamo jednu žanrovsku, brutalnu bizarnu krimi zgodu sa roidraging bodibilderkama.

I to je miks za koji se danas masovno misli da je jako potentan iako ne dostiže ni BOUND, što se ni od koga ni ne očekuje, to su veoma visoke sfere filmmakinga, a rekao bih da mu malo fali spontanosti da dođe i do PAIN AND GAIN.

PAIN AND GAIN uprkos svim svojim grotesknim elementima imao jedan veliki benefit, to je vitalnost junaka i to je činjenica da je reč o jednoj dramskoj fikciji umnogome nastaloj iz istinite priče. LOVE LIES BLEEDING je film koji je trom jer veoma želi da shvatimo šta nam on sad pokazuje. Od rediteljke koja nam govori "vidi ruke, vidi ruke", da bismo mi shvatili da je ovo indie film visoke estetizacije, pa sve do samih junakinja koje misle da bi nas nečim što seksualno rade mogle iznenaditi.

Tako da film umesto da je propulzivan i dinamičan, ide onako tromije nego što bi trebalo, i da je manje pretenciozan i manje uveren da radi nešto novo, bio bi mnogo bolji.

E sad, imajući sve to u vidu, verovatno onda ne bi postao toliko važan u indie krugovima i ne bi bio toliko slavljen, mada i to opet ko zna - DRIVE AWAY DOLLS Ethana Coena koji je na nivou RINGERAJE takođe nije ni približno sahranjen od strane kritike.

U tom smislu, bio bih licemer kada usput ne bih konstatovao da bi mi ovaj film sa potpisom Ethana Coena, recimo da je ovaj film DRIVE AWAY DOLLS verovatno subjektivno delovao bolje jer bih ga nekako sa svim nedostacima smestio u filmografiju Braće Coen i čak ga smatrao dokazom da su još uvek živi.

Ovo nije ni seksistička, ni ejdžistička stvar, prosto od filma relativno nove autorke za koji se tvrdi da donosi nešto sveže očekujem više nego od poznijeg filma eminentnog autora, baš u tom domenu inovativnosti.

Otud i LOVE LIES BLEEDING, kad se sagleda iz tog drugog ugla, da ga ne tretiramo očekujući nešto novo, sveže i bitno, ostaje kao krut ali u nekim fazama zanimljivo izveden B-film novog doba.

Naprosto, ovde ipak ima neke izvedbe koja čini da film možda bude i u nekom ešelonu dela koja su ispunila svoj zadatak i dobijaju * * * iako je meni subjektivni utisak u pojedinim tačkama padao dosta nisko, a kad je bio povoljan nije ulazi u neke sfere impresioniranosti.

Stoga ću ovde u toj capsule oceni biti sklon tome da častim, iako je moj utisak bio nešto slabiji. Naprosto, percepcija ovog filma je poremećena. To sasvim sigurno nije moglo da se desi mimo volje autora. Međutim, oni nisu krivi za to. Kada sam sveo film na meru, u njemu sam opet prepoznao izvesne kvalitete i neke ideje su izvedene na nivou celine. To sve zajedno nije bilo za mene, ali nije bezvredno kada se postavi na svoje mesto.

* * * / * * * *

BEZNESS

Imao sam jednom neku napoleonsku ambiciju da nekako Abdellatif Kechiche snimi film po romanu Zorana Ferića NA OSAMI BLIZU MORA, i ona se nije realizovala iako sam i dan-danas ubeđen da bi to bio idealan spoj reditelja, pisca i materijala.

Pa ipak, Kechiche je 1992. kao mlad tuniski glumac igrao u filmu koji je jako sličan onome o čemu je pisao Ferić jer je realno sudbina "galebova" na svim meridijanima slična.

Ne bi se danas reklo kada pogledate Abdellatifa ali kad je bio mlad bio je hunk kao recimo mladi Lorenzo Llamas, i odlično je odigrao mladog tuniskog galeba koji ipak više u maniru žigola opslužuje zapadnoevropske turistkinje ali i ponekog turistu, zašto da ne, u želji da se dokaže, zaradi novac ali i izbori povratak u Evropu u kojoj je bio i iz koje je deportovan.

Film je režirao doajen tuniskog filma Nouri Bouzid koji je školovan u Francuskoj, i samim tim film je dobio ozbiljnu produkcionu podršku francuskih kuća.

Dešava se u jednom isečku jednog leta, kada život već pomalo ostarelog galeba kreće lagano da se raspada, kada njegova verenica, inače čedna i smerna, takođe kreće da istražuje alternative a on od klijenata sve manje dobija ono što je želeo.

Film BEZNESS kipti od erotizma koji je gotovo opipljiv iako u njemu golotinje i scena seksa prakitčno nema ili ako ima, to je vrlo malo. Nouri Bouzid je tuniski reditelj leve orijentacije koji je sklon tome da razbija tabue u tuniskom filmu ali uspeva da vrlo diskretno očuva smernost magrebljanskog filma a da sve opet ostane i takvo da se Evropljani se osete prevareno.

Jednu priču sličnu ovoj, mada sa manje tog elementa trgovine seksom, sam Kechiche je snimio na svoj način u svom rediteljskom filmu MEKTOUB koji je opet zaista nešto potpuno drugačije od ovoga.

* * * / * * * *

ATLAS

Brad Peyton je Blumhouseovom filmu INCARNATE i Netflixovoj seriji DAYBREAK, pokazao da se iza jednog tehnički kompetentnog isporučioca nezahtevne i prilično stupidne cirkuske zabave za bioskope, krije zapravo interesantan čovek i potentan filmmaker.

Nažalost, u filmu ATLAS, Peyton se ne samo vraća onome po čemu ga primarno znamo, a to je stupidni blokbaster, nego to radi bez pomoći velikih zvezda i adekvatnog budžeta.

ATLAS nažalost deluje strimerski iako pokušava da se uhvati u koštac sa jednom par excellence blockbusterskom pričom o budućem ratu ljudi i AI androida. Dolazi godinu posle THE CREATORa i u toj priči ni na jednom nema šta da traži.

Niti je Peyton dovitljivi reditelj koji će za male pare stvoriti kameronovski domet, niti u Jennifer Lopez ima adekvatnu glumicu koja kod publike ili partnera može proizvesti išta sem utiska da potpuno zalutala u sve ovo, niti ima scenario koji donosi išta novo ili barem dobro urađeno staro u ovaj žanr.

Jennifer Lopez je bila sjajna glumica, i postoji nekoliko filmova u kojima igra u koje mogu da se zakunem. Ne mislim da su ti filmovi nužno bili tako dobri zbog nje i da je nije mogao odmeniti neko drugi, ali mislim da je ona svakom od njih doprinela, bilo da je reč o U-TURNu ili OUT OF SIGHTu ili THE CELLu.

Međutim, danas se ona nalazi na nekoj ničijoj zemlji između aktivne žene i babe, njene godine su čak prisutnije u njenom stavu nego u samom izgledu, i ona deluje da bi i igrala starije likove, međutim, iz nekog razloga (koji se da naslutiti) ona je fizički, pa samim tim i energetski, a shodno tome i glumački, zarobljena u nekom limbu u kom nije više ništa drugo nego avatar J.Lo kao selebritija.

Kao neko kome je ona zaista bitan deo istinski značajnih filmova, ne radujem se ovom ishodu, i ne prilazim mu estradno, naprotiv. Ali, to su činjenice. U ovom naslovu J. Lo egzistira van filma.

U nečemu sa toliko efekata, animacije, mašinerije, i to ne baš vrhunski izvedenih, jako je bilo bitno ko je glavni čovek, a ljudski faktor je zatajio.

U ovom filmu i dalje ima da se tako, ne mogu da kažem "nešto vidi", sve smo to viđali mnogo bolje, ali eto, može da se pusti da se ne reprizira nekoliko boljih filmova nego da ih se ovim putem prisetimo.

Spadam među one koji ne diskriminišu strimerske filmove, ali ovo je naslov koji mom stavu ne ide u prilog.

* * / * * * *

РЕСПУБЛИКА Z

РЕСПУБЛИКА Z Stepana Burnaševa je film vrlo atraktivnog naslova ali moram vas razočarati, nastao je 2018. godine, pre agresije na Ukrajinu, i govori o jakutskom predelu koji su pregazili zombiji.

Pratimo grupu jakutskih junaka koji su već duže vremena u borbi za zombijima koji su postali deo svakodnevice ali su i dalje pretnja, uz izvesne olakšice jer recimo kad zamrzne, oni su ukoče.

Junaci pokušavaju da se dokopaju vakcine i usput imaju razne zgode, gubitke i radosti.

Film je snimljen na malom budžetu ali vrlo solidno izgleda. Ima masu problema, ali osnovna vrlina mu je to što je ipak prilično dobar i imajući u vidu jakutsku žanrovsku tradiciju, ovo je dostojanstven doprinos tih predela žanru zombi-filma, naročito njegovoj autohtonoj, niskobudžetnoj struji.

Ovo definitivno nije spoj parodije i pokušaja reinvencije žanra kao SHAUN OF THE DEAD, a sasvim sigurno nije ni smrknuta romerovska vizija. Ovo je negde između žanrovske erudicije i invencije, sa sasvim dovoljno veštine da izraste nešto što je u kontekstu vredno pažnje.

* * * / * * * *

THE FALL GUY

David Leitch je bivši kaskader i lako mi je da zamislim kako je planirao da THE FALL GUY bude njegovo veliko ljubavno pismo vlastitoj profesiji.

Nažalost, kao što je već u mnogo navrata pokazao, ako nije u službi Ryana Reynoldsa koji se realno za sve pitao na nastavku DEADPOOLa, Leitch prosto zna jako malo i osim akcije ne ume ništa naročito dobro da izvede.

THE FALL GUY je film u kom je sve "moglo" biti dobro, i nadomak je da jeste, ali naprosto nije. Podelu čije Ryan Gosling, Emily Blunt i Winston Duke. Od njih tvoje Winston Duke je manje upečatljiv od Franka McRaea od slaboj ulozi.

Gosling je ponovo Ken. Blunt je u najboljem slučaju Barbie. Njihovi dijalozi i situacije su zanimljivo postavljeni, vrlo pametno dijaloški koncipirani i nažalost, potpuno, ali potpuno šuplji. Kako neko uspe da ne izgradi hemiju između Goslinga i Bluntice? Pa eto, ipak je za to potrebno biti znalac. Ni filmovi sa velikim zvezdama se ne snimaju sami od sebe. Koliko god da su zvezde same po sebi na neki način autori, o čemu svedoči i činjenica da je Leitch reditelj, opet mora da se nešto izvede i na snimanju i mora tu da bude neko ko zna.

Otud ideja da Aaron Johnson igra priglupu akcionu zvezdu samo stoji kao podsetnik koliko je realnost u stvari daleko od toga, i u kojoj meri baš zvezde sa svojom mašinerijom omogućuju raznim Leitchima da se ponašaju kao reditelji i da ih mi tako percipiramo.

Akcija pokušava da bude simpatična, malo smešna, a malo i surova, a malo i puna simbolike. I to je svakako Leitchu jača strana. Akcija je tehnički dobra ali opet imamo problem - ona naprosto ne dobacuje do onih slojeva koje im je on namerio.

Naprosto, nije smešna, nije romantična, samo je ponekad energična i to je sve. Dakle, ponovo svedočimo nekim ROMANCING THE STONE ambicijama koje se nisu ispunile.

Konačno, odnos stilizacije filma u filmu, i onoga što nam je ponuđeno kao "stvaran život" veoma je diskutabilan, odnosno film u filmu se veoma malo razlikuje od fizičkih i drugih zakonitosti koje važe u "stvarnosti".

THE FALL GUY je hteo da bude velika romantična akciona komedija koja slavi Holivud, ali rezultat je glomazan i tupav film, koji izgleda gluplje nego što jeste, isključivo zbog režije koja nije mogla da izvede nijanse i izgradi odnose.

Kada na to dodamo da je film u svojoj bioskopskoj (a ima i duža extended) verziji još i predug, dobijamo jednu zgužvanu hrpu stvari koje bi trebalo da volimo ali nekako ne možemo.

* * / * * * *

CIVIL WAR

Da nije napisao ponešto prilično dobro i snimio ponešto solidno u životu, i da mu se sudi samo na osnovu filma CIVIL WAR, moglo bi se reći da je Alex Garland zaista potpuni moron, reda veličina Darka Bajića.

Naime, nije toliko teško naći film koji je glup koliko i CRNI BOMBARDER ali je skoro nemoguće naći film koji je glup na isti način kao CRNI BOMBARDER.

U oba slučaja imamo filmove nastale u državama na korak ili dva od građanskog rata i ustanka ljudi jednih protiv drugih usled neslaganja o vrednosnom sistemu ali i državnom poretku, u oba filma imamo premisu smeštenu u blisku budućnost u kojoj su ti sukobi eskalirali, i konačno u oba filma imamo autore koji se u tim okolnostima bave nečim potpuno sporednim.

U ovoj #MeToo eri, Alex Garlan teško može da snimi film o radio DJu koji vodi pobunu gde je osnovni problem junaka i priče to što ne može da se seti seksualne partnerke od prethodne noći, ali uspeva da snimi film o tome kako je teško i emocionalno kompleksno biti starovremski ratni reporter u okolnostima rata.

U vreme deep fakea, fake newsa, interneta i farmi trolova, u vreme potpunog informativnog ludila, Garlan prikazuje novinare koji su na zanatskom nivou otprilike iz filma SALVADOR, potpuno su staromodni i ovakve dileme bi bez probleme mogli imati i na Kajmakčalanu a ne u američkom građanskom ratu bliske budućnosti.

Novinari nemaju nikakav stav o tom ratu iako se - bar za neke od njih - dešava u njihovom vlastitom društvu, pošto je rat građanski a ne međudržavni ili međuetnički. Na to pitaje nema odgovora. Doduše, novinar rade za Reuters, a naš narod kaže "Šta majka rodi, voz povuče, vojska obuče i Rojters zaposli". Međutim, nisu novinari Reutersa najgluplji u ovom filmu. Svi su budale, adrenalinski džankiji, moralno upitani, burnoutovani, i naravno tehnološki i idejno potpuno anahroni.

Međutim, na sve to, film se ni ovom etičko-medijskom temom baš ne bavi mnogo intenzivno. Ovo je road movie gde junaci putuju kroz netaknutu i taknutu, u svakom pogledu mrtvu prirodu. Imaju usput neke incidente koji iskazuju zapravo JEDINU zanimljivu i relativno inteligentnu tezu u ovom filmu - a to je da u ratu nema pravila, i da je to ipak na kraju krajeva prostor da se ispolje ljudi sa raznim patološkim nagonima, tako da se u principu ni u jednoj situaciji ne poštuje ratno pravo (mada, pošto je reč o građanskom ratu, ono stricto sensu važi u jednoj drugačijoj formi) i zarobljeni se ubijaju kao i pregovarači kao i nenaoružani neprijatelji, kao i civili koji zasmetaju ubilački nastrojenim ratnicima.

Dakle, film obiluje lirskim pasažima nekim, a završnica je akcijaš gde se novinari pridružuju jedinici koji "oslobađa" Belu kuću.

Tako da imamo kombinaciju rata kao "stanja" ali i rata kao nečega što se u toku filma i završi.

CIVIL WAR je film koji nije neprijatan za gledanje. Ako imamo u vidu koliko se u njemu ne dešava mnogo, nije čak malo ni koštao i realizovan je pristojno, mada ne više od toga. Ipak, lako se može ubrojati u plejadu najglupljih ostvarenja o kojima su se ljudi trudili da kažu nešto pametno.

* 1/2 / * * * *