Wednesday, May 29, 2024

WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR

Jane Schoenbrun su veoma bitno ime u savemenom horor podmlatku. Prvi značajan film su snimili pod naslovom WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR. Ova produkcija dosta poznatog Davida Loweryja je nekakav dosta radikalan art house sa elementima found footgaea mada nije izveden ceo u tom stilu o nekakvom creepypasta fenomenu koji se ispostavlja kao - ili realna pojava koja ugrožava učesnike challengea ili kao uvod u neku psihozu.

Moram priznati, ovo je ona vrsta amaterski izvedenog pokušaja u kom se na dosta pogrešan način "ne zna" šta čovek gleda.

Tuesday, May 28, 2024

LOVE LIES BLEEDING

LOVE LIES BLEEDING Rose Glass je ona osetljiva forma "normalnog" filma za publiku koja je prezupčila od art housea kod kojih vrlo često imamo simptome nečega što bi se najpre moglo definisati kao nepraćenje repertoarske i žanrovske produkcije.

Ta vrsta žanrovskih hibrida koji umeju da izniknu u tim art house miljeima u puno slučajeva, mada ne uvek, deluju žanrovski potpuno naivno i deplasirano u odnosu na ono što su cutting edge stvari na terenu.

LOVE LIES BLEEDING je Woke kombinacija dva kultna filma od kojih je jedan remek-delo a jedan je prilično dobar - reč je o BOUNDu i PAIN AND GAIN. Znači ovde imamo onu specifičnu formu neo noira sa lezbejkama gde se udara u sam temelj žanra jer ne znamo ko je u njemu femme fatale ili ih imamo dve, ne znamo ko je big dumb male koji je definisao neo noir, karakteristično kod Johna Dahla, i imamo jednu žanrovsku, brutalnu bizarnu krimi zgodu sa roidraging bodibilderkama.

I to je miks za koji se danas masovno misli da je jako potentan iako ne dostiže ni BOUND, što se ni od koga ni ne očekuje, to su veoma visoke sfere filmmakinga, a rekao bih da mu malo fali spontanosti da dođe i do PAIN AND GAIN.

PAIN AND GAIN uprkos svim svojim grotesknim elementima imao jedan veliki benefit, to je vitalnost junaka i to je činjenica da je reč o jednoj dramskoj fikciji umnogome nastaloj iz istinite priče. LOVE LIES BLEEDING je film koji je trom jer veoma želi da shvatimo šta nam on sad pokazuje. Od rediteljke koja nam govori "vidi ruke, vidi ruke", da bismo mi shvatili da je ovo indie film visoke estetizacije, pa sve do samih junakinja koje misle da bi nas nečim što seksualno rade mogle iznenaditi.

Tako da film umesto da je propulzivan i dinamičan, ide onako tromije nego što bi trebalo, i da je manje pretenciozan i manje uveren da radi nešto novo, bio bi mnogo bolji.

E sad, imajući sve to u vidu, verovatno onda ne bi postao toliko važan u indie krugovima i ne bi bio toliko slavljen, mada i to opet ko zna - DRIVE AWAY DOLLS Ethana Coena koji je na nivou RINGERAJE takođe nije ni približno sahranjen od strane kritike.

U tom smislu, bio bih licemer kada usput ne bih konstatovao da bi mi ovaj film sa potpisom Ethana Coena, recimo da je ovaj film DRIVE AWAY DOLLS verovatno subjektivno delovao bolje jer bih ga nekako sa svim nedostacima smestio u filmografiju Braće Coen i čak ga smatrao dokazom da su još uvek živi.

Ovo nije ni seksistička, ni ejdžistička stvar, prosto od filma relativno nove autorke za koji se tvrdi da donosi nešto sveže očekujem više nego od poznijeg filma eminentnog autora, baš u tom domenu inovativnosti.

Otud i LOVE LIES BLEEDING, kad se sagleda iz tog drugog ugla, da ga ne tretiramo očekujući nešto novo, sveže i bitno, ostaje kao krut ali u nekim fazama zanimljivo izveden B-film novog doba.

Naprosto, ovde ipak ima neke izvedbe koja čini da film možda bude i u nekom ešelonu dela koja su ispunila svoj zadatak i dobijaju * * * iako je meni subjektivni utisak u pojedinim tačkama padao dosta nisko, a kad je bio povoljan nije ulazi u neke sfere impresioniranosti.

Stoga ću ovde u toj capsule oceni biti sklon tome da častim, iako je moj utisak bio nešto slabiji. Naprosto, percepcija ovog filma je poremećena. To sasvim sigurno nije moglo da se desi mimo volje autora. Međutim, oni nisu krivi za to. Kada sam sveo film na meru, u njemu sam opet prepoznao izvesne kvalitete i neke ideje su izvedene na nivou celine. To sve zajedno nije bilo za mene, ali nije bezvredno kada se postavi na svoje mesto.

* * * / * * * *

Monday, May 27, 2024

BEZNESS

Imao sam jednom neku napoleonsku ambiciju da nekako Abdellatif Kechiche snimi film po romanu Zorana Ferića NA OSAMI BLIZU MORA, i ona se nije realizovala iako sam i dan-danas ubeđen da bi to bio idealan spoj reditelja, pisca i materijala.

Pa ipak, Kechiche je 1992. kao mlad tuniski glumac igrao u filmu koji je jako sličan onome o čemu je pisao Ferić jer je realno sudbina "galebova" na svim meridijanima slična.

Ne bi se danas reklo kada pogledate Abdellatifa ali kad je bio mlad bio je hunk kao recimo mladi Lorenzo Llamas, i odlično je odigrao mladog tuniskog galeba koji ipak više u maniru žigola opslužuje zapadnoevropske turistkinje ali i ponekog turistu, zašto da ne, u želji da se dokaže, zaradi novac ali i izbori povratak u Evropu u kojoj je bio i iz koje je deportovan.

Film je režirao doajen tuniskog filma Nouri Bouzid koji je školovan u Francuskoj, i samim tim film je dobio ozbiljnu produkcionu podršku francuskih kuća.

Dešava se u jednom isečku jednog leta, kada život već pomalo ostarelog galeba kreće lagano da se raspada, kada njegova verenica, inače čedna i smerna, takođe kreće da istražuje alternative a on od klijenata sve manje dobija ono što je želeo.

Film BEZNESS kipti od erotizma koji je gotovo opipljiv iako u njemu golotinje i scena seksa prakitčno nema ili ako ima, to je vrlo malo. Nouri Bouzid je tuniski reditelj leve orijentacije koji je sklon tome da razbija tabue u tuniskom filmu ali uspeva da vrlo diskretno očuva smernost magrebljanskog filma a da sve opet ostane i takvo da se Evropljani se osete prevareno.

Jednu priču sličnu ovoj, mada sa manje tog elementa trgovine seksom, sam Kechiche je snimio na svoj način u svom rediteljskom filmu MEKTOUB koji je opet zaista nešto potpuno drugačije od ovoga.

* * * / * * * *

Sunday, May 26, 2024

ATLAS

Brad Peyton je Blumhouseovom filmu INCARNATE i Netflixovoj seriji DAYBREAK, pokazao da se iza jednog tehnički kompetentnog isporučioca nezahtevne i prilično stupidne cirkuske zabave za bioskope, krije zapravo interesantan čovek i potentan filmmaker.

Nažalost, u filmu ATLAS, Peyton se ne samo vraća onome po čemu ga primarno znamo, a to je stupidni blokbaster, nego to radi bez pomoći velikih zvezda i adekvatnog budžeta.

ATLAS nažalost deluje strimerski iako pokušava da se uhvati u koštac sa jednom par excellence blockbusterskom pričom o budućem ratu ljudi i AI androida. Dolazi godinu posle THE CREATORa i u toj priči ni na jednom nema šta da traži.

Niti je Peyton dovitljivi reditelj koji će za male pare stvoriti kameronovski domet, niti u Jennifer Lopez ima adekvatnu glumicu koja kod publike ili partnera može proizvesti išta sem utiska da potpuno zalutala u sve ovo, niti ima scenario koji donosi išta novo ili barem dobro urađeno staro u ovaj žanr.

Jennifer Lopez je bila sjajna glumica, i postoji nekoliko filmova u kojima igra u koje mogu da se zakunem. Ne mislim da su ti filmovi nužno bili tako dobri zbog nje i da je nije mogao odmeniti neko drugi, ali mislim da je ona svakom od njih doprinela, bilo da je reč o U-TURNu ili OUT OF SIGHTu ili THE CELLu.

Međutim, danas se ona nalazi na nekoj ničijoj zemlji između aktivne žene i babe, njene godine su čak prisutnije u njenom stavu nego u samom izgledu, i ona deluje da bi i igrala starije likove, međutim, iz nekog razloga (koji se da naslutiti) ona je fizički, pa samim tim i energetski, a shodno tome i glumački, zarobljena u nekom limbu u kom nije više ništa drugo nego avatar J.Lo kao selebritija.

Kao neko kome je ona zaista bitan deo istinski značajnih filmova, ne radujem se ovom ishodu, i ne prilazim mu estradno, naprotiv. Ali, to su činjenice. U ovom naslovu J. Lo egzistira van filma.

U nečemu sa toliko efekata, animacije, mašinerije, i to ne baš vrhunski izvedenih, jako je bilo bitno ko je glavni čovek, a ljudski faktor je zatajio.

U ovom filmu i dalje ima da se tako, ne mogu da kažem "nešto vidi", sve smo to viđali mnogo bolje, ali eto, može da se pusti da se ne reprizira nekoliko boljih filmova nego da ih se ovim putem prisetimo.

Spadam među one koji ne diskriminišu strimerske filmove, ali ovo je naslov koji mom stavu ne ide u prilog.

* * / * * * *

Saturday, May 25, 2024

РЕСПУБЛИКА Z

РЕСПУБЛИКА Z Stepana Burnaševa je film vrlo atraktivnog naslova ali moram vas razočarati, nastao je 2018. godine, pre agresije na Ukrajinu, i govori o jakutskom predelu koji su pregazili zombiji.

Pratimo grupu jakutskih junaka koji su već duže vremena u borbi za zombijima koji su postali deo svakodnevice ali su i dalje pretnja, uz izvesne olakšice jer recimo kad zamrzne, oni su ukoče.

Junaci pokušavaju da se dokopaju vakcine i usput imaju razne zgode, gubitke i radosti.

Film je snimljen na malom budžetu ali vrlo solidno izgleda. Ima masu problema, ali osnovna vrlina mu je to što je ipak prilično dobar i imajući u vidu jakutsku žanrovsku tradiciju, ovo je dostojanstven doprinos tih predela žanru zombi-filma, naročito njegovoj autohtonoj, niskobudžetnoj struji.

Ovo definitivno nije spoj parodije i pokušaja reinvencije žanra kao SHAUN OF THE DEAD, a sasvim sigurno nije ni smrknuta romerovska vizija. Ovo je negde između žanrovske erudicije i invencije, sa sasvim dovoljno veštine da izraste nešto što je u kontekstu vredno pažnje.

* * * / * * * *

THE FALL GUY

David Leitch je bivši kaskader i lako mi je da zamislim kako je planirao da THE FALL GUY bude njegovo veliko ljubavno pismo vlastitoj profesiji.

Nažalost, kao što je već u mnogo navrata pokazao, ako nije u službi Ryana Reynoldsa koji se realno za sve pitao na nastavku DEADPOOLa, Leitch prosto zna jako malo i osim akcije ne ume ništa naročito dobro da izvede.

THE FALL GUY je film u kom je sve "moglo" biti dobro, i nadomak je da jeste, ali naprosto nije. Podelu čije Ryan Gosling, Emily Blunt i Winston Duke. Od njih tvoje Winston Duke je manje upečatljiv od Franka McRaea od slaboj ulozi.

Gosling je ponovo Ken. Blunt je u najboljem slučaju Barbie. Njihovi dijalozi i situacije su zanimljivo postavljeni, vrlo pametno dijaloški koncipirani i nažalost, potpuno, ali potpuno šuplji. Kako neko uspe da ne izgradi hemiju između Goslinga i Bluntice? Pa eto, ipak je za to potrebno biti znalac. Ni filmovi sa velikim zvezdama se ne snimaju sami od sebe. Koliko god da su zvezde same po sebi na neki način autori, o čemu svedoči i činjenica da je Leitch reditelj, opet mora da se nešto izvede i na snimanju i mora tu da bude neko ko zna.

Otud ideja da Aaron Johnson igra priglupu akcionu zvezdu samo stoji kao podsetnik koliko je realnost u stvari daleko od toga, i u kojoj meri baš zvezde sa svojom mašinerijom omogućuju raznim Leitchima da se ponašaju kao reditelji i da ih mi tako percipiramo.

Akcija pokušava da bude simpatična, malo smešna, a malo i surova, a malo i puna simbolike. I to je svakako Leitchu jača strana. Akcija je tehnički dobra ali opet imamo problem - ona naprosto ne dobacuje do onih slojeva koje im je on namerio.

Naprosto, nije smešna, nije romantična, samo je ponekad energična i to je sve. Dakle, ponovo svedočimo nekim ROMANCING THE STONE ambicijama koje se nisu ispunile.

Konačno, odnos stilizacije filma u filmu, i onoga što nam je ponuđeno kao "stvaran život" veoma je diskutabilan, odnosno film u filmu se veoma malo razlikuje od fizičkih i drugih zakonitosti koje važe u "stvarnosti".

THE FALL GUY je hteo da bude velika romantična akciona komedija koja slavi Holivud, ali rezultat je glomazan i tupav film, koji izgleda gluplje nego što jeste, isključivo zbog režije koja nije mogla da izvede nijanse i izgradi odnose.

Kada na to dodamo da je film u svojoj bioskopskoj (a ima i duža extended) verziji još i predug, dobijamo jednu zgužvanu hrpu stvari koje bi trebalo da volimo ali nekako ne možemo.

* * / * * * *

CIVIL WAR

Da nije napisao ponešto prilično dobro i snimio ponešto solidno u životu, i da mu se sudi samo na osnovu filma CIVIL WAR, moglo bi se reći da je Alex Garland zaista potpuni moron, reda veličina Darka Bajića.

Naime, nije toliko teško naći film koji je glup koliko i CRNI BOMBARDER ali je skoro nemoguće naći film koji je glup na isti način kao CRNI BOMBARDER.

U oba slučaja imamo filmove nastale u državama na korak ili dva od građanskog rata i ustanka ljudi jednih protiv drugih usled neslaganja o vrednosnom sistemu ali i državnom poretku, u oba filma imamo premisu smeštenu u blisku budućnost u kojoj su ti sukobi eskalirali, i konačno u oba filma imamo autore koji se u tim okolnostima bave nečim potpuno sporednim.

U ovoj #MeToo eri, Alex Garlan teško može da snimi film o radio DJu koji vodi pobunu gde je osnovni problem junaka i priče to što ne može da se seti seksualne partnerke od prethodne noći, ali uspeva da snimi film o tome kako je teško i emocionalno kompleksno biti starovremski ratni reporter u okolnostima rata.

U vreme deep fakea, fake newsa, interneta i farmi trolova, u vreme potpunog informativnog ludila, Garlan prikazuje novinare koji su na zanatskom nivou otprilike iz filma SALVADOR, potpuno su staromodni i ovakve dileme bi bez probleme mogli imati i na Kajmakčalanu a ne u američkom građanskom ratu bliske budućnosti.

Novinari nemaju nikakav stav o tom ratu iako se - bar za neke od njih - dešava u njihovom vlastitom društvu, pošto je rat građanski a ne međudržavni ili međuetnički. Na to pitaje nema odgovora. Doduše, novinar rade za Reuters, a naš narod kaže "Šta majka rodi, voz povuče, vojska obuče i Rojters zaposli". Međutim, nisu novinari Reutersa najgluplji u ovom filmu. Svi su budale, adrenalinski džankiji, moralno upitani, burnoutovani, i naravno tehnološki i idejno potpuno anahroni.

Međutim, na sve to, film se ni ovom etičko-medijskom temom baš ne bavi mnogo intenzivno. Ovo je road movie gde junaci putuju kroz netaknutu i taknutu, u svakom pogledu mrtvu prirodu. Imaju usput neke incidente koji iskazuju zapravo JEDINU zanimljivu i relativno inteligentnu tezu u ovom filmu - a to je da u ratu nema pravila, i da je to ipak na kraju krajeva prostor da se ispolje ljudi sa raznim patološkim nagonima, tako da se u principu ni u jednoj situaciji ne poštuje ratno pravo (mada, pošto je reč o građanskom ratu, ono stricto sensu važi u jednoj drugačijoj formi) i zarobljeni se ubijaju kao i pregovarači kao i nenaoružani neprijatelji, kao i civili koji zasmetaju ubilački nastrojenim ratnicima.

Dakle, film obiluje lirskim pasažima nekim, a završnica je akcijaš gde se novinari pridružuju jedinici koji "oslobađa" Belu kuću.

Tako da imamo kombinaciju rata kao "stanja" ali i rata kao nečega što se u toku filma i završi.

CIVIL WAR je film koji nije neprijatan za gledanje. Ako imamo u vidu koliko se u njemu ne dešava mnogo, nije čak malo ni koštao i realizovan je pristojno, mada ne više od toga. Ipak, lako se može ubrojati u plejadu najglupljih ostvarenja o kojima su se ljudi trudili da kažu nešto pametno.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, May 22, 2024

BOY KILLS WORLD

BOY KILLS WORLD je možda stigao prekasno u toj seriji quirky "festivalskih" akcijaša, možda smo se umorili pa nam deluje slabije nego što jeste. Kako god bilo Moritz Mohr je snimio film koji produžava onu liniju koju su negde započeli (i najbolje radili) Neveldine i Taylor. Ali, Neveldine je u međuvremenu postao hrišćanski fundamentalnosti, Taylor je objasnio neke stvari na televiziji, a prostor su popunili razni filmovi ovog tipa poput GUNS AKIMBO i razne stvari toga tipa.

I onda BOY KILLS WORLD sa svojom polu-stripovskom i četvrt-gejmerskom stilizacijom, spojem teške stilizacije i brutalne akcije, satire i nekakvog pokušaja da se izgrade smislene relacije među ljudima prosto deluje ofucano.

Da li je sad BOY KILLS WORLD nužno slabiji od GUNS AKIMBO i sličnih stvari, ne znam. Ali, meni nije legao na način na koji bi trebalo.

Naprosto, za nijansu je tuplji i za nijansu je pretenciozniji nego što mi je prijalo.

Bill Skarsgaerd u glavnoj ulozi, Jessica Rothe, Michelle Dockery i Sharlto Copley su odlične face svi zajedno. Ima ovde i glumački i u svakom pogledu šta da se vidi. Akcija je dobra i glumci su u njoj ubedljivi.

Međutim, sam film nije. Nije ovo naturalistička priča da u nju moram da verujem, ali bilo bi dobro da je na nekom nivou "kupim", barem kao neki estetski overload - što ovakav film ume da bude - ali šta možemo nije se desilo.

Otud, ovo je film za koji ne mogu da objasnim i sebi ni vama zašto ne dobija * * * ali deluje mi da je * * 1/2 ipak nekako prava mera. Možda će se nekada na neko ponovljeno gledanje to promeniti. 

Tuesday, May 21, 2024

ONE DOWN, TWO TO GO

Iskreno, nisam baš siguran da li sam ovaj film gledao ranije ili ne. Možda jesam a možda i nisam, što svakako govori o njegovim dometima.

Ovde se skupila ekipa iz THREE THE HARD WAY ali u fazi kada je Blaxploitation izašao iz faze dekadencije sakupljanja zvezda u onaj prostor tezgarenja po Italiji, i Fred Williamson - koji je bio pionir te italijanske veze - potpisuje ovo kao reditelj i scenarista.

Na ekranu, međutim, Fred Williamson nije glavni gazda. A nažalost, nije ni ne neko drugi. 

Problem iz THREE THE HARD WAY se opet ponavlja. Skupile su se zvezde Blaxploitationa a na ekranu izgledaju kao da su sporednjaci, primera radi Jim Brown se pojavi prvi put u 42. minutu.

Ovo je film snimljen s malo para i bez previše talenta. Kada tome dodamo da nemamo ni dobar showcase Blaxploitation ikona, rekao bih da je rezultat veoma bedan.

* 1/2 / * * * *

Monday, May 20, 2024

CASE CLOSED

Afroamerički komičar Byron Allen u jednom trenutku krajem osamdesetih poželeo je da se dokaže kao glumac. Napisao je i odigrao vrlo ozbiljno urađen televizijski krimić CASE CLOSED koji je vrlo solidno realizovao iskusni Dick Lowry. Snimao je Britanac Brian West a izuzetno je doprinela i ekipa koja je bila zadužena za stuntove. U pogledu akcionih prizora, ova televizijska produkcija je bitno ambicioznija od onoga na šta smo inače navikli. Naročito se ističu automobilske potere i stuntovi sa njima.

No vratimo se ljudskom faktoru koji je okupio ovaj ansambl. Byron Allen je solidan u glavnoj ulozi. Kanališe neku energiju po kojoj bismo recimo najpre identifikovali sa Joe Mortonom, a to ipak nije leading man energija. Charles Durning igre penzionisanog debelog policajca koji mu pomaže na slučaju i buddy cop dinamika između njih dvojice je vrlo solidna. Scenario je domišljat, mahom na nivou dijaloga ali i svega ostalog. Reklo bi se da je Byron Allen ceo svoj posao uradio pedantno.

Ipak, rezultat je verovatno izostao jer ovaj televizijski film - iako solidan - ipak nije prevazišao svoje okvire i nije bio dovoljan da lansira veću karijeru. Byron Allen nije Eddie Murphy da tako lako ponese film, i uprkos tome što mu ova rola nije loša, nije dovoljno dobra za proboj.

Samim tim i CASE CLOSED je pre svega za ljubitelje i poznavaoce. I za one koji žele da vide film koji ima seksualnu politiku koja bi danas bila smatrana uznemirujućom.

Saturday, May 18, 2024

CHALLENGERS

CHALLENGERS je dosta solidan pokušaj da se Luca Guadagnino upregne u snimanje nečega što je holivudski produkt. I u tom pogledu, prilično je ispolirano mnogo šta od onoga što razotkriva koliki je on moron. Rezultat je zapravo prilično zanimljiv film, daleko od bilo čega esencijalnog, svakako duboko utemeljen u busiji nolanovskog pametnog filma za glupe ljude, ali opet deficitaran po mnogo osnova.

Naime, CHALLENGERS je multiplex-ready film o ljubavnom trouglu koji nije romcom i nije prestige picture (ili barem za sad nije, mada možda bude). Reč je o nečemu što nam nedostaje, grown up movie koji nije napravljen za oskare i koji je sposoban da privuče publiku.

Uprkos maksimi "They don't climax in Imax" koja je svojevrsni bookend stare srpske bioskopdžijske misli "Nema seksa bez Inexa", CHALLENEGERS je hajpovan i kao ljubavni film sa erotskom dimenzijom koja nije toliko izražena, i daleko od toga da je prevratnička. Kritika je poredila CHALLENGERS recimo sa Kechicheom i Luca nije ni blizu toga, između ostalog zato i što je glup kao točak, ali u redu ima ponešto.

Kad govorim o erotici tu praktično ni nema ničega eksplicitnog ali ima seksualnosti kao teme kojom se bavim fim, i to jeste de facto retkost u modernom repertoarskom filmu.

Ono što je prvi problem filma jeste mehaničnost scenarija koju Guadagnino nije uspeo da "izleči" iako bi on po svom rediteljskom habitusu baš trebalo da ume da to prevaziđe. Uprkos u tome što Luca i u veoma zrelim godinama ponekad deluje kao ekstravagantni mladi queer student režije koji pati od poremećaja pažnje, ovde se ipak drži scenarija, a u njemu ima dosta gotovo pinterovske žvake i koliko god to limitira neke stvari na drugim nivoima popravlja samog reditelja jer ko zna šta bi on snimao i kakvim bi se glupostima bavio da nije usmeren.

Justin Kuritzkes koji je pisao scenario je pre svega književnik i on je dao poprilično dobar materijal Guadagninu. Film se vrlo malo razlikuje od njegovog scenarija sa kojim se obreo na Black Listu i iz današnje vizure, to je možda problem.

Recimo, AIR je komparacija koja je delimično adekvatna. Oba filma su o sportu i stoje kao Amazonovi pokušaji da pre striminga overi bioskop sa nečim što je malo crowd pleaser a malo prestige. Naravno, AIR je istinita priča, CHALLENGERS nije. Međutim, oba su krenula od Black List skriptova koji su imali tu veoma karakterističnu "napisanost", i vidno je kako ga je Affleck u saradnji sa Damonom "umekšao" i učinio da polemička drama u samom korenu "zaliči na život" odnosno da filmičnost nadjača literarnost. 

I onda ta stilska eklektičnost rezultira nečim što je prosto land grab. Imamo ljubavni trougao u čijem je centru najveća mlada zvezda našeg vremena, imamo reditelja koji voli i realizam, ali voli i modne editorijale, ali voli i da se razglume, i nekako to sve rezultira nečim solidnim.

Mislio sam da će Lucino stilsko lutanje izlečiti mehaničnost scenarija ali nažalost ne uspeva. Na kraju, film ipak uđe u jedno poentiranje koje je prenaglašeno i cringe, ali je istvremeno dato u trenutku Lucinog potpunog potonuća u histeriju pa se može prodati kao neko završno iskliznuće filma.

Otud, da li je u još jednom svom pokušaju Guadagnino snimio fascinantan film nije sporno. Sigurno da nije. Ali jeste iz svega proizašao jedan respektabilan produkt koji ima smisla, glavu i rep, da je ta glava pametija i da se taj rep malo spontanije pomera, bilo bi još bolje. Ali, i ovo je u redu iz žanra "za koga je dobro je".

* * * / * * * *

THE SOUND IS INNOCENT

Johana Ožvold režirala je češki dokumentarni film THE SOUND IS INNOCENT u kome jednu kratku ali krajnje paušalnu istoriju nekih epizoda u istoriji eksperimentalne elektronske muzike.

Nažalost, Johana Ožvold ima rediteljski postupak koji je bitno zanimljiviji od ljudi i događaja o kojima snima film, pa zbog toga možemo reći da je na neki način pretenzijom autorke film potopljen jer ono čime se bavi nije moglo da je isprati i opravda.

* * / * * * *

Friday, May 17, 2024

YUGODROM

YUGODROM Đorđa Stanimirovića nastao je po scenariju Koste Peševskog sazrelog iz njegovog pozorišnog komada. Uprkos tome što je reč o Apollonovoj produkciji, film izgleda prilično elegantno i produkciono odgovara zahtevima materijala u svim aspektima, od produkcionog dizajna do glumačke podele.

Priča je vrlo zanimljiva i govori o mladim ljudima koji žele da svoj hostel brendiraju kao jugonostalgični prostor a onda sreću modernog frictionless kapitalistu koji dolazi da ispita njihove ideje zajedništva i sve ono "jugoslovensko" što postoji u međuljudskim odnosima.

Film je baziran na melodramskim odnosima koji su izvedeni u konvenciji ali bez ekscesa, u jednom uverljivom intenzitetu, tako da možemo reći da je ovo film koji nije bučan a samim tim uspeva i da ne ispadne glup, što je vrlo česta nevolja sa ovom vrstom projekata.

Voleo bih da sam ga video i na nekim festivalima pre striminga, ali nezavisno od toga, ovo je časno urađen posao ekipe koja svakako zaslužuje da nastavi sa radom.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, May 15, 2024

REFUGE

REFUGE je film koji je Renny Harlin snimio kad se zatekao u Bugarskoj s planom na snima nešto drugo a ta produkcija bila iz nekog razloga otkazana.

Nažalost, film baš tako i izgleda, kao nešto nepripremljeno, snimljeno na mah i bez ikakve zamisli, a horor žanr naprosto ne trpi takav pristup ako pretenduje da bude iole gledljiv.

Uprkos tome što mu je ovaj quickie snimao Finac sa kojim sarađuje poslednjih godina i koji je radio stručno izvedeni BRICKLAYER, REFUGE u najboljem slučaju izgleda kao dve spojene epizode neke network serije, samo što je za razliku od njih dosadan.

Uprkos tome što je prve uspehe koji su ga kvalifikovali za major produkcije radio u žanru horora, poslednjih godina, Harlinu je horor je slaba tačka. REFUGE je stoga tu negde sa DYATLOV PASSom pa meni lično još i nešto gori.

Bez strave, bez dobrih glumaca (izuzev Jasona Flemynga koji ordinira po Istočnoj Evropi ali ovde realno nema šta da igra), bez budžeta koji bi proizveo neku tehničku virtuoznost ili specijalni efekat. Realno, ovo je film bez ičega, kome čak i to što je nekako sastavljen da se na raspadne predstavlja problem jer bi bilo časnije da se pred nama još i raspao kad u njemu več ničega nema. 

Monday, May 13, 2024

MISTER DEATHMAN

MISTER DEATHMAN je južnoafrički Blaxploitation koji je režirao poznati secund unit specijalista sa solidnim brojem solo režija - Michael D. Moore.

Moore je bio naročito bitan za karijeru Stevena Spielberga koji mu se odužio epizodom u seriji AMAZING STORIES.

Ipak, na ovom filmu se Mooreu niko nije odužio. Iako je David Broadnax solidan ali neupečatljiv lead, Stella Stevens u još jednoj ulozi lezbejke negativke (igrala je tako nešto i u jednoj od CLEOPATRA JONES pustolovina) naprosto nije dovoljan glumački sastav da bi stvar mogla da se održi.

Filmu fali para u budžetu ali mu pre svega fali još glumaca koji bi mogli da iznesu ovakvu sub-bondovsku priču. Naravno, podrazumeva se da priča i scenario proistekao iz nje nisu ni približno podnošljivom nivou.

Pa ipak, B-reditelji sve to prevazilaze sa adekvatnim repromaterijalom a njega ovde naprosto nije bilo.

Sunday, May 12, 2024

DUE JUSTICE

Javier Reyna je snimio DTV s dna kace DUE JUSTICE u kom nije uspeo da kapitalizuje na Kellanu Lutzu kao protagonisti i Jeffu Faheyu kao negativcu. Zaplet sa advokatom čije je dete zabunom otetom radi trgovine organizma i navodi ga da krene u totalnu osvetu potpisuje sam Reyna, kao jedan od ljudi koji pisao skript i za nedavno pomenuti RUTHLESS. Dakle, trgovina ljudima je tu, samo s drugim predznakom. Tu je i Fahey. Međutim, nema nekih drugih stvari.

Reyna pokušava da bude glossy ali stvari u kadru mu izmiču kontroli. Javljaju se ozbiljni dizbalansi među glumcima, a neke scene mu izmiču kontroli i u inscenaciji. Na kraju, sve ovo je ipak nedovoljno da bi bilo podnošljivo.

Saturday, May 11, 2024

MARAUDERS

Steven C. Miller je jedan od uspešnijih reditelja američke DTV scene i iza sebe ima i neke zaista dobre i neke relativno zanimljive filmove.

MARAUDERS je bio njegov geezer teaser koji je uspeo da okupi imena kao što su Dave Bautista i Bruce Willis u rolama koje nisu zanemarljive dužine, zatim Christophera Melonija, Adriana Greniera i Johnathona Schaecha kao indie-DTV koaliciju.

Meloni u suštini igra glavnog junaka, dakle niko nam nije podvaljen, i on predvodi ekipu FBI koja pokušava da dokuči šta radi banda visokoorganizovanih pljačkaša banaka koji usput ne prezaju ni da ubiju nekoga ko im se nađe na putu. Sama zavera za složena i ne preterano smislena ni kad započne a naročito ne kad se rasplete, i u pripovedačkom pogledu reklo bi se da je ovo ipak malo bilo preambiciozno za Millera.

S druge strane, on sebe vidi kao B-Manna sa ovom ekipom i pokušava da film natera na tu vodenicu međutim ipak nema ni rediteljsku veštinu pa ni tehničke uslove za tako nešto. Otud, MARAUDERS najpre i najviše pada na tom pokušaju da bude jedan grown up ambiciozni krimić sa pomalo akcije, i umesto da popuni taj prazan prostor, na kraju se ispostavi kao isuviše pretenciozan DTV.

MARAUDERS u svakom slučaju vredi videti. Nažalost, preveliki je zalogaj ovde načeo Miller da bi se sa njim izborio. No, namera je bila dobra i glumci na okupu su dosta korektni. Otud se ovo sve itekako da podneti na TVu.

* * / * * * *

RUTHLESS

RUTHLESS je DTV rad niže klase u kom je Art Camacho uspeo da skupi dobru ekipu - karakternog glumca Dermota Mulroneya u glavnoj ulozi koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, naprosto dobar u svemu i Jeffa Faheya kao negativci koji je, hteli ne hteli, sazreo u jaku campy figuru.

Da li su Dermot i Jeff želeli da budu u ovom stadijumu u 2024. godini, ne znam. Ali, ono što se može reći u njihovu odbranu jeste da su i dalje dobre face i da svoj posao rade časno.

RUTHLESS je na granici da bude dno kace DTV ponude, režira ga Art Camacho čiji je udeo u nekom respektabilnijem filmu bilo učešće na poziciji kaskadera, što ume da bude dobra preporuka za reditelja. Pogledajmo Davida Leitcha koji je uprkos brojnim udarcima u glavu stigao dosta daleko.

Camachov film je dosta punchdrunk i u tom smislu zaslužuje da se ovekoveče zanimljivi delovi njegovog zapleta.

Glavni junak je rvački trener koji primećuje da mu je učenica postala dosta prkosna i da izgleda ima neke probleme. I zaista, devojčica nije sklona da ostane dužna ni kod kuće gde je očuh sklon da udari ali i ona da uzvrati. Posle jedne razmene, ona odlučuje da napusti kuću, sreće trenera i on je savetuje da ili ide u policiju ili da se vrati kući. Ona se vraća kući i kada trener na njoj vidi modricu, dolazi da obiđe očuha, te u sceni koja ima smisao za humor blizak rimejku ROAD HOUSEa (do tačke da je izgleda radila kaskaderska veza i da su se konsultovali sa skriptom) odrađuje malo štelovanje ekstremiteta.

Sutradan policija dolazi po trenera koji mirno prihvata svoju sudbinu jer je svestan da je strung out zbog smrti ćerke od ruke nekog random psihopate. Ali, devojčica se naljuti na očuha i zapreti mu da će majci reći da je on vara što je od nekoga čula.

Kako bi rešio svoje probleme, očuh odlučuje da je PRODA TRGOVCIMA LJUDIMA. Ako imamo u vidu da su i majka i ćerka izdržavana lica, koliko god da je očuh jedna lenčuga i luzer, ova odluka deluje još perverznije, naročito jer dotle tu nema nikakve seksualne, predatorske, manijakalne dimenzije očuhovog lošeg ponašanja. On je prosto bezobrazan i bahat lik opšte prakse.

Kako su stvari ovako brzo eskalirale u jednom pravcu koji je skroz neočekivan i krajnje neuverljiv, teško je objasniti, ali do te tačke, RUTHLESS stoji kao jedan mali B-film sa pristojnom socijalnom podlogom kome fali umeća ali ima tu neke dobre volje i ima Dermota Mulroneya.

E sad, kad stvari pođu ovim posve neočekivanim i praktično nemogućim putem, Dermot i Camacho stvari drže na jednom street level nivou, i ostaju na neki svoj low budget način zanimljive. Opet imamo jednu duhovitu scenu, i još jednu dobru.

Nema ovde nekih naročitih borbi, i snaga filma nije u tome. Otud, Art Camacho je možda trebalo da ustupi mesto reditelju koji se malo bolje snalazi u drami, ali sve u svemu, ovde ima neke naivne kreativnosti i punog ubeđenja uprkos svim opisanim nedostacima.

Zato mogu reći da je RUTHLESS u suštini glup i prilično nevešt film koji je imao sasvim dovoljno atributa za uživanje.

* * / * * * *

THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE

U slučaju filma THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE najviše me je razočarao Jerry Bruckheimer. Od njega sam očekivao da će svojim producentskim autoritetom uspeti da izvuče maksimum iz Ritchieja i napravi film dostojan čoveka koji je snimio THE MAN FROM UNCLE.

Nažalost, izgleda da Drugi svetski rat nije njegova jača strana, setimo se PEARL HARBORa, a izgleda da i kad se radi s manje novca, onda promašenost ide u pravcu oskudice a ne ekscesa kao kod Baya.

MINISTRY je film u kom zaista nije imalo šta da pođe naopako. Henry Cavill predvodi ekipu koja treba u Drugom svetskom ratu da izvrši diverziju. Guys on a Mission flick je stvarno forma koja nam je uvek pružala mnogo zadovoljstva, osim ako je svojom pretenzijom ne potopi Tarantino, i sve je delovalo dobro.

Nažalost, na kraju smo dobili film koji u povremenim beskrajnim dijaloškim scenama evocira neke od najgorih elemenata baš iz INGLOURIOUS BASTERDS, sa dosta kreveljenja pod teškom maskom, ali jasno je da su predznaci ovde ipak drugačiji.

Ritchie zbilja nije hteo da se pravi pametan već da snimi svoj doprinos ratnom Guys on a Mission žanru. Ali, za razliku od Tarantina koji je hteo isto to ali da se stavi veliko A u reč autor i da se isforsira maksimalna "masnoća" inkorporiranjem svega i svačega, pa i pogrešno shvaćene tradicije, ovde Ritchie kao da je uzor imao u onim manje poznatim generic naslovima tog tipa.

Ne samo da Ritchie ovde ne iskoračuje u neke pobočne tradicije tog tipa filma kao Tarantino sa Italijanima već kao da se potpuno obrnuto drži relativno slabog poznavanja žanra. MINISTRY ponajpre liči na neki marginalan film nekog poluuspešnog profija kao što je Val Guest u kom su se obreli David Niven, Roger Moore i Sophia Loren i proizveli neki napabirčen odgovor na nešto superiorno tog tipa.

Dakle, ovo ne deluje kao da je neko gledao DIRTY DOZEN ili WHERE EAGLES DARE, o KELLY'S HEROES da ne govorimo a tek ne o nekom iskopavanju Krvavca ili Castellarija.

S jedne strane, manjak filmofilakog znanja i referenci je mogao biti osvežavajući, da je bilo ičega autohtonog da se ponudi. Na kraju, ne da nije čudo šro ovaj film nigde ne ide u bioskope sem u SAD zbog ugovorne obaveze. Cudo je da su ga ozbiljni strimeri uopšte kupili.

* 1/2 / * * * *

Thursday, May 9, 2024

DIVINITY

Eddie Alcazar je u produkciji Stevena Soderbergha snimio film DIVINITY u kom nažalost nije postigao ništa više od jedne muzejske avangarde koja niti je u bilo kom pogledu sveža u odnosu na savremeni film, niti je adekvatna rekonstrukcija one ranije. Naprosto, Alcazarov postupak na svaku relativno zanimljivu (jer istinski zanimljivih slabo ima) sliku nadoda jako puno zamorne i konvencionalne drame, i na kraju ovaj film je naratizovan do tačke da to ugrožava njegovu avangardnost.

Otud, koliko god da mi je drago što je u njemu Stephen Dorff posle nekog vremena uspeo da overi nekakav ugledan projekat, nema tu mnogo lepog da se kaže, pa i to što ima da se vidi nije kapitalno i realno, jedino može biti zanimljivo autorima u domenu industrijske špijunaže.

* 1/2 / * * * *

BREATHE

Stefon Bristol je morao dosta brutalno da se otrezni posle velikog i, uprkos tome što je film bio kul, ipak nezasluženog uspeha filma SEE YOU YESTERDAY. U svom drugom pokušaju, nije imao pokroviteljstvo Spike Leeja, nije imao afroameričku supkulturu da se na nju osloni - iako u filmu igra sjajna ekipa afroameričkih glumaca kao što su Quenzhane Wallis, Common i Jennifer Hudson dok je nasuprot njih isto odlična bela ekipa - Milla Jovovich, Sam Worthington i Raul Castillo.

Kad vidite ovakvu glumačku ekipu, prvo se upitate kako je moguće da za ovaj film ne znate, da ga niste gledali, da za njega verovatno niste ni čuli, a odgovor je nažalost u tome što je Bristol, po scenariju Douga Simona koji nas je zadužio veoma lošim filmom DEMONIC, snimio jednu kamernu priču u kojoj nije uspeo da proizvede pravu napetost.

Ovo je postapokaliptična priča o svetu u kom prosto više nema kiseonika u vazduhu, i porodici koja živi u izolovanom bunkeru sa aparatom koji im proizvodi kiseonik. Jednog dana pojavljuje se grupa neznanaca koji samo želi da vidi mašinu ne bi li tako nešto napravila za sebe a onda kreće igra mačke i miša, razotkrivaju se tajne i mučke namere i tako to.

Ima nekoliko scena u kojima je Bristol potpuno izgubio kontrolu nad glumcima misleći da je kamerni film nužno glumački film, pa tako imamo iskakanje u kojima počne neka srednjoškolska predstava sa Millom i Samom u glavnim ulogama.

Film takođe vizuelno ne izgleda preterano dobro. Verovatno delom jer su producenti i finansijeri digli ruke od njega i nisu baš ispratili postprodukciju, a možda i zato što SEE YOU YESTERDAY takođe nije baš preterano dobro izgledao. Moguće je da Stefon Bristol kad je reč o vizuelnosti više ima dobru volju nego konkretno znanje da složi nešto dobro.

Pa opet, sa ovakvim glumcima i premisom, BREATHE ne može da ne bude nekakav land grab. Obrno-okreni u njemu ima šta da se vidi. Samo eto, sticajem okolnosti nije dobro.

* 1/2 / * * * *

VERMINES

Sebastien Vanicek je zaista imao neuporedivo više sreće nego pameti sa svojom varijacijom na ATTACK THE BLOCK Joe Cornisha, u kojoj se ARACHNOPHOBIA Franka Marshalla dešava u jednom francuskom banlieu miljeu, u zgradi koja pritom spolja deluje genijalno arhitektonski, dočim je iznutra generic preko svake mere i svoju naglašenu formu uopšte ne koristi.

Međutim, kad čovek snimi spolja genijalnu lokaciju a iznutra ne pruži ništa, prilično je očigledno da još uvek ne zna kako se pravi dobar film, kako se razdvaja važno od nevažnog, na čemu treba insistirati, šta treba preskočiti.

VERMINES je film koji prvo iznuri gledaoca nekakvim build upom u kom upoznajemo likove sa njihovim manje-više prozaičnim banlieu sudbinama, a onda kreće haos sa otrovnim paucima koji kad se vide, umeju da proizvedu veoma redak jump scare i to obično KAD SKOČE, dakle jump scare više na skok nego na neku suštinu našeg straha od pauka, a onda jedan deo toga imamo u nekom offu a na kraju ga imamo i prikazan u jednoj formi koja je bliže Asylumu nego nečemu što bismo očekivali od francuskog horora.

Dakle, VERMINES je naporan, uglavnom neuspešan i jezivo glup film.

I to je u redu. Mnogi filmovi ovog tipa su takvi. 

Međutim, hype je neviđen i u ovom slučaju zaista kontraproduktivan. Ovaj film prosto nije dorastao onom očekivanju koje se stvara kod gledaoca takvim kritikama. Nije dobar ni kad se od njega ne očekuje ništa a zaista je nesnosan kad se od njega očekuje sve.

* 1/2 / * * * *

Sunday, May 5, 2024

MR-9: DO OR DIE

Bangladeški reditelj Asif Akbar uspeo je da obezbedi prava na ekranizaciju Masuda Rane, lika kog je pre šezdesetak godina kao direktni rip-off Jamesa Bonda osmislio Qazi Anwar Hussain. O Masudu Rani izašlo je petstotinak knjiga, kako romana tako i priča i one su u najvećem broju slučajeva zapravo rip-offovi raznih iteracija Bonda, kako izvornog Fleminga tako i kasnijih romana koje su pisali Kingsley Amis ili Jack Gardner, a dosta je preuziman i Alistair MacLean, Clive Cussler i Frederick Forsyth. Da pradoks bude veći, prepisivane su i novelizacije filmova što je svakako ozbiljan kuriozitet.

Stepen prepisivanja je toliki da se neki romani mogu tretirati kao samo lokalizovane verzije popularnih originala a Masud Rana je samim tim kao junak prošao razne transformacije jer očigledno je iz pobrojanih imena pisaca da su to bili razni stilovi, pristupi žanru itd. Dakle, Masud Rana je kanonski gledano agent bangladeške tajne službe koji koristi posao privatnog istražitelja kao cover i rešava slučajeve širom sveta pokazujući veoma širok dijapazon kompetencija i suočavajući se sa veoma različitim zadacima i neprijateljima.

Zanimljivo je da Masud Rana u svojih petstotinak izdanja ima i knjigu tokom koje je bio dobrovoljac tokom rata u Bosni.

Asif Akbar je reditelj koji se kreće samim dnom američke DTV produkcije gde dijaspora dodiruje filmski biznis, gde se finansijeri nalaze u dilemi da li da otvore perionicu veša ili producentsku kuću, a njegove mogućnosti pokazuju da je možda neka druga oblast bila nešto za šta je talentovan.

Masud Rana je samo jednom ekranizovan za bioskop u prilično starom bangladeškom filmu koji ima sve klasične osobine tamošnje produkcije, kao što je trajanje od dva i po sata. Posle toga je bio jednom na televiziji i nigde više, a razlog za to je jasan - Masud Rana nema dovoljno originalnih elemenata kojima bi mogao da se nametne pored Bonda.

Pa opet, teško je uzeti jedan takav ne samo bangladeški već i regionalni bestseler i stub popularne kulture, i ne dirati ga. Zato je Asif Akbar uzeo da se okuša a Frank Grillo i Michael Jai White su angažovani da internacionalizuju celu stvar i izbace ovog junaka do globalne publike.

Nažalost, Asif Akbar nije uspeo da napravi film - barem u ovoj kraćoj verziji koja je izašla na Zapadu - u kom postoji išta novo. Ali, nije uspeo ni da dobaci do onog nivoa tehničke kompetencije projekata u kojima Grillo i White inače igraju kad rade u američkim produkcijama.

Otud, jedini adut koji M-9 nudi jeste izvesna arhaičnost bondaste avanture koja više ne postoji ni u filmovima o agentu 007, sa starinski izvedenom, i za svaki današnji standard naivnom akcijom koja povremeno doseže nivo parodije. Ipak, uglavnom je samo passe i nezanimljiva.

Da li u dužoj bangladeškoj verziji ima neke tamošnje etno-ornamentalistike,  ne znam, da li nekada junaci zapevaju, zaplešu i da li se desi nešto tako. Ipak, ako je suditi po ovoj internacionalnoj, uprkos arhaičnosti i naivnosti, film je umnogome ukorenjen u zapadnoj narativnoj konvenciji pa se plašim da je bangladeška verzija samo opširnija varijatna ovoga.

Bangladeški glumac ABM Sumon igra Masuda Ranu dostojanstveno ali nije mi se nametnuo kao glumac sa nekim značajnim globalnim dometom. On će tu ulogu ponoviti u još najmanje dva pokušaja za koja je prava obezbedio Asaf Akbar.

Ideja da se Masud Rana, uprkos derivativnosti samog IPa, privoli na veliki ili bilo kakav drugi ekran, imala je smisla jer je mogla da popuni prostor za špijunskim akcijašem kog uvek treba i da mu doda jednu specifičnu, pritom tradicijski utemeljenu etno-dimenziju pop kulture Trećeg sveta. Dok je Asif Akbar donekle i shvatio prvi sloj ovog potencijala, ovaj drugi svakako nije i u filmu nečeg bangladeškog ima vrlo malo. Ipak, osnovni problem ostaje što ono zapadno u celom projektu nije dobro izvedeno, a Grillo i White zaslužuju pohvale što su na zadatak izašli dosta raspoloženi i nisu odavali utisak neke teške tezge, pokazujući da već i u poodmaklim godinama znaju da svaki dinar mora da se zaradi. A bangladeška taka vredi otprilike koliko i dinar po današnjem kursu.

Saturday, May 4, 2024

THE IDEA OF YOU

Anne Hathaway je relativno rano diversifikovala svoju karijeru ali očekuje se od njene romantične komedije da bude nešto posebno, naročito jer sada ima priliku da radi sa najozbiljnijim rediteljima i da probere najbolje scenarije.

Nažalost, film Michaela Showaltera THE IDEA OF YOU koji je snimila za Amazon Prime spada u red onih streaming naslova koji ne bi baš laskavo prošli u bioskopima. Za početak, vizuelno, taj film izgleda dosta skromno i morao bi to da nadoknadi na nekom drugom polju - u glumi pre svega, scenariju i sl. Međutim, THE IDEA OF YOU izgleda skromno, scenaristički je ispod proseka, tako da onda ni glumci koji pokazuju entuzijazam za ono što snimaju nemaju baš puno prostora da se pokažu.

Odnos između dvoje glavnih junaka, sredovečne MILF galeristkinje i klinca iz boy banda, naprosto nije ubedljiv i nikada ne profunkcioniše do tačke da se mi kao gledaoci u to investiramo. Mnoge kritike povezuju ovaj film sa inspiracijom iz života Olivie Wilde i Harry Stylesa, ali ovo je daleko od toga, naprosto čak i ja koji slabije pratim tu dimenziju života filmskih radnika, znam da je tu bilo više neke drame nego ovde. Štaviše, ako imamo takav presedan, neverovatno je kako su peripetije u ovom filmu koji je pritom fikcija, zapravo nemaštovite.

Otud, THE IDEA OF YOU nažalost slabo funkcioniše u onom segmentu koji bi morao da mu bude elementarno kompetentan a to je bazični odnos iz kog sve kreće.

* 1/2 / * * *.*

Friday, May 3, 2024

CHIEF OF STATION

Kad je Aaron Eckhart zaigrao u Stoelzlovom odličnom TAKEN-derivatu ERASED, pokazao je da se izvrsno snalazi u ulozi progonjenog špijuna. Kasnije je to potvrdio u Harlinovom BRICKLAYERu, filmu koji sam dugo priželjkivao. I generalno, mimo ovog toka akcionih špijunaca, Eckhart je u poslednje vreme prisutan u vrlo zanimljivim DTV naslovima koji u sebi nose indie senzibilitet i edgy ideologiju.

U svakom slučaju, teško je snimiti loš akcioni špijunac sa Eckhartom, ali Jesse V. Johnson je uvek tu da pokuša. Uspelo mu je iz prve.

Činjenica je Johnsonov CHIEF OF STATION ima u sebi manji budžet od ERASEDa i od BRICKLAYERa, ali ipak suština je ipak u tome da Johnson ima neuporedivo manje stila od Stoelzla i Harlina. Iako je tu Olga Kurylenko, koja je sa Eckhartom sparingovala u ERASEDu, magija se nije ni približno ponovila.

Johnson snima film maltene kao expat u Budimpešti. Ima puno mirnih scena, a gluma nije dobra. Ima nešto akcije ali realizacija nije na visokom nivou, naprosto u ovom filmu se sve izmaklo. Sama priča naravno da nije imala snage da išta iznese. 

Eckhart je na kraju ostao sa slabim filmom u kome pokušava sam silom da spase stvar, a to se ipak ne može očekivati.

Stoga, CHIEF OF STATION je ozbiljan promašaj koji se lako smestio u sivilo većeg dela DTV ponude.

* 1/2 / * * * *

MOTHERLAND

Hanna Badziaka i Aleksandar Mihalkovič snimili su dokumentarni film MOTHERLAND koji nema neki originalni naslov već je odmah na engleskom, pošto ni ne treba da se prikazuje igde drugo sem na Zapadu.

Ovo je jedan ready made depresivni propagandni rad podvaljen kao umetnost, ali i to teškom mukom, koji bi pas s maslom teško mogao da pojede.

Nominalno, ovo je film o zlostavljaju u beloruskoj vojsci. Mogao bih da koristim i prigodnu reč na engleskom hazing, ali ipak ne jer otkud na engleskom reč za takvu pojavu kad toga ima samo kod Putina i Putinovih prijatelja.

Elem, stare kuke muče fazane u raznim ruskim i sovjetskim vojskama od pamtiveka i to je čak bilo tema i ambicioznog igranog filma na Zapadu, setimo se Hazanaviciusovog SEARCHa, Dakle, ništa to nije novo ali novo jeste način na koji je ta tema bukvalno zloupotrebljena kao clickbait za ovaj film.

Naime, ovaj film kreće opisom tog običaja, onda počinje da se bavi majkom koja sumnja da joj je sin pod takvim okolnostima izgubio život u vojsci, onda se bavi raznom priglupom omladinom kojoj se (gle iznenađenja) ne ide u vojsku, iako svi deluju kao da bi im prijalo godinu i po dana dovođenja u red, i onda ima malo i protesta i svega ostalog što se moglo napabirčiti da se oslika jedna depresivna i represivna slika Belorusije.

Da li je to rezultat preteranog napinjanja, ali na kraju ovaj film jedino u tome ne uspeva. Njegovi junaci deluju kao grupa razmaženih gubitnika koji nešto mahom kukavički imaju nezadovoljstva a život oko njih poprilično normalno teče. Belorusija u ovom filmu snimljenom sa jedinim ciljem da je ocrni, naprosto u drugom planu deluje kao zemlja u kojoj stvari funkcionišu.

Štaviše, ljudi koji su nezadovoljni režimom deluju kao da vode doste pristojne, pa rekao bih i udobne živote, skupljaju se, druže se i diskutuju, ne kriju se nimalo iako verovatno znaju da će Lukašenkovi ljudi garantovano pregledati ovaj film.

Čak i ono što je sudeći po sudskom epilogu - i to u Belorusiji - nesporno na kraju nije razmotreno kako treba, a da ne kažem da nema prikaza, da nema snimaka, da nema svedočanstava živih ljudi o tom samom ritualnom zlostavljanju.

U tom smislu, majka ubijenog momka je direktno zloupotrebljena da bi film mogao da se završi slavodobitnom posvetom Ukrajincima koji se bore protiv Rusa, iako zapravo u filmu jedino nema Ukrajinaca i Rusa.

Ova papazjanija sklopljena u klimavu celinu postigla je naravno i sasvim očekivano određene rezultate na Zapadu gde je preko Lukašenkovih leđa odrađena proxy propaganda protiv Rusa, iako ni on sam nije tako jednodimenzionalni Putinov vazal kao što se na Zapadu predstavlja.

* 1/2 / *.* * *

Thursday, May 2, 2024

Последнее лето

Vitalij Akimov snimio je film Последнее лето kao francusku koprodukciju i u njemu je prikazao jednu grupu mladih moksovskih skvotera koji provode jedno leto, kad se u Ukrajini već zaratilo, na moskovskim ulicama, po raznim štekovima, gajbama i underground klubovima radeći manje-više sve ono što su mladi radili od kada je sveta i veka.

Ako nekome treba da se priseti mladosti u gradu, ovaj film će manje-više moći da posluži. U njemu ima vrlo malo novog i do sada neviđenog. Recimo, ima zanimljiv deo kad ovi imaju neki svoj fight club ali ta ideja se javi usput u moru inače krajnje prozaičnih aktivnosti koje smo videli, a ako ste imali dodira sa undergroundom, i radili sto miliona puta, odakle god da ste.

Dakle, ono što je novo se ne razrađuje previše a opet neke stvari zauzimaju i previše vremena bez mnogo svrhe. Ne mogu sada to ni zameriti reditelju. U tom moru opštih mesta s vrlo malo nečeg novog, zapravo je prilično teško opredeliti se za nešto što će biti egzaktno a ne pogrešiti.

Akimov se trudi da malo napravi neku atmosferu, ima tu estetizacije, najveći deo je u crno-beloj izvedbi mada ima kolor intervencija. Film prijatno izgleda.

Ne znam da li je iko od ovih mladih ljudi neka značajna figura urbane supkulture ili će postati, ali mislim da od toga umnogome zavisi percepcija ovog filma.

* * / * * * *

LA MESITA DEL COMEDOR

Caye Casas je snimio film LA MESITA DEL COMEDOR verovatno sa idejom kako će to biti crna komedija sa sposobnošću da proizvede stravu i ode spontano u horor.

Da li je nedavni slučaj koji smo imali u okolini Bora možda izmenio moje raspoloženje prema ovoj vrsti narativa, ne znam, ali osnovni utisak koji sam imao jeste da premisa ovog filma, koliko god samog Casasa nadraživala, naprosto deluje moronski i ne može da se prihvati ni na koji način.

Kažem, cela naša javnost doživela je stres i možda drugačije gledamo na takve stvari od inostranog faktora koji je iskreno prigrlio ovaj film, međutim, meni je ponašanje glavnog junaka koje je okosnica filma na svakom nivou ne samo neuverljivo već bih rekao i nemoguće do tačke da film sa takvim razvojem situacije prosto postaje neodrživ.

Otud mi je i sam film jedna potpuna nebuloza koja usput ne nudi sad nešto naročito mimo onoga što je osnovna priča. Hype koji je izgrađen na festivalima i ranijim prikazivanjima je dovoljno veliki da će ovaj film sigurno imati i još neku recepciju kod nas, pa ćemo videti da li će ga neko drugačije sagledati.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, May 1, 2024

THE WEDDING GUEST

THE WEDDING GUEST Michaela Winterbottoma je vrlo zanimljiv neo noir smešten na razmeđi Pakistana i Indije.

Dev Patel igra mladog londonskog Pakistanca koji odlazi na put iz Engleske za Indiju i Pakistan, tamo se naoružava, iznajmljuje kola i otima mladu za jednog venčanja. Ispostavlja se da je on londonski fixer, sposoban da obavi ovakav nimalo naivan posao za svog imućnog poznanika. Međutim, kada policija krene da traga za otetom mladom i kada komplikacije kreću da se gomilaju, fixer i oteta mlada ostaju sami, a krivična dela samo proističu jedno iz drugog.

Michael Winterbottom nije neki reditelj ali ovde nije smetao. Ovo je neo noir ali je istovremeno i film putovanja, smešten u neke egzotične predele. Sa dvoje harizmatičnih zvezda kao što su Dev Patel i Radikha Apte, on nema film opterećen pričom. Zapleta i situacija itekako ima, ali ovo na kraju ipak prevashodno jeste film atmosfere, čak i u deonicama koje su pripovedački zahtevnije.

Za razliku od tipične neo noir postavke, na kraju ovde Winterbottom možda gradi junake ali dobija ljude. Završnica koja je u konvenciji žanra po ishodu ali ne i po samom smislu je u tom smislu vrlo zanimljiva stvar, i taj balans žanra i psihološke drame je dobro postavljen, iako film nesumnjivo prevashodno funkcioniše kao triler i svako ko isključivo traži realističku melodramu neće preterano dobro proći.

Jednostavnost filma je impozantna do granice rizičnog. Ipak, ovog puta takav rizik se isplatio. Jasno je da su Winterbottom i Patel mogli ostati praznih ruku na kraju ovog filma ali srećom nisu.

* * * / * * * *

Sunday, April 28, 2024

RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO

Posle celih petnaest godina, dobili smo priliku da vidimo drugi u potpunosti igrani i fikcionalni film Mladena Đorđevića. A da se ne lažemo, ni od BEČKOG HAUSTORA iz 2020. godine nije prošlo malo, naročito imajuči u vidu šta smo svi zajedno prošli od kolektivnog smeha na natpis firme Corona na špici tog filma do danas.

Ono što smo dobili jeste film Mladena Đorđevića ne samo kao činjenica već kao suština. Reći za ovaj film bilo šta drugo sem da je "film Mladena Đorđevića" bilo bi pogrešno jer ovo je rad koji izmiče klasifikacijama. Sam zaplet filma bi mogao da se opiše kao mešavina socijalne melodrame, problemskog filma i horora ali konačni rezultat nije ni zbir tih elemenata pa čak ni njihovo smenjivanje po deonicama. Ovaj film je nešto drugo, on je žanr za sebe a samo se sticajem okolnosti bavi nečim čime se bave drugi žanrovi i forme.

Ovaj film je autentična autorska vizija i išao bih toliko daleko da ga nazovem anti-žanrovskim filmom. Naime, u njemu žanr postoji najpre kao naše stereotipno očekivanje kako nešto treba, može i uglavnom biva obrađeno i Đorđević te stereotipe razbija.

Štaviše, film je veoma zanimljiv na tom metafilmskom nivou odakle vrši pritisak nadole, prema radnji.

Dakle, ovo je film koji bismo u pogledu onoga što bi publika mogla očekivati od "filma kao robe" mogli definisati kao art house. Pa ipak ako odete da ga gledate dobićete film koji je vrlo prijemčiv, sa pričom koju možete da pratite i razumete i koja vas angažuje kao gledalaca na pretvarajući gledalačko iskustvo u neki prazan hod na ekranu zadužen da nam bude screen saver za neke naše kontemplacije. Zašto onda ovaj film ne proglasimo repertoarskim? Pa pre svega zbog toga što istovremeno odudara od vizuelnog i narativnog žargona u kom bi se ovakve priče i na nivou i celine i na nivou pojedinačne radnje realizovale.

Rečju, gledalac sve vreme ima šta da gleda ali mu forma ne diktira šta je to tačno. Zaključak donosi sam.

Na ekranu su - za razliku od PORNO BANDE koja je otkrivala mahom nove glumce - sada veterani tog jugoslovenskog koprodukcionog ali i ranijeg poznog crnotalasovskog filma. Od Leona Lučeva i Tamare Krcunović kao izrazitih predstavnika ovog prvog do Olivere Viktorović kao predstavnice onog drugog, Đorđević pravi "zvezdanu" podelu od ljudi koji bi ovakve likove trebalo da igraju "u snu" a onda od njih pravi nešto što oni nikada ranije nisu bili.

Od Leona Lučeva koji je od igranja u raznim regionalnim filmovima dobio neki opšti jugoslovenski akcenat i rečnik, ni srpski ni hrvatski, kao slovenački funkcioner u SFRJ do Olivere Viktorović koja je provela život igrajući neke žene sa margine - Đorđević pravi spolja gledano isto a iznutra različito.

Đorđević medutim dopušta da i pritisak odozdo oblikuje film. Priča prati grupu meštana jedne srpske varošice koji se godinama uzalud bune protiv lopovske privatizacije nekadašnje socijalističke fabrike koja je u međuvremenu rezultirala i pogibijom njihovih najmilijih. Prepušteni samo sebi oni uzaludno prave skupove, nadaju se sudskom epilogu, sve dok se ne pokavi enigmatični meštanin za kog se govorka da je bio u sekti, premda on kaže da je to samo bila terapijska grupa i uz pomoć spoja tradicionalnog sujeverja i satanizma uspeva da probudi snagu koju nisu ni znali da nose u sebi i da je usmere u svoju viziju emancipacije.

Ovo je priča o mestu i o ljudima za koje bi se narodno reklo da su zaboravljeni i od boga i od naroda. U toj zapuštenosti ne čudi što se okreću okultizmu, ali ostaje pitanje, da li će ih se i nečastivi setiti a ako ih se i seti, da li će im istinski posvetiti ili će biti nečastiv kako mu sam opis kaže?

Đorđević ovde govori o ljudima koje su država i crkva, sekularnost i duhovnost zaboravili, upitani smo da li će ih tamna strana možda uzeti pod svoje. Ali ako su oni mimo svih vrednosti, izvan bilo kog poretka, zašto bi ih se žanr setio i postavio ih u svoju strukturu.

Otud, Đorđević svojim likovima ne daje priliku da nađu smisao i red čak ni na filmu. I u njemu oni ostaju samo sa nagoveštajima nekih sudbina koje su rezervisane za likove sa više sreće.

Ne čudi da ove likove izbačene iz balansa i poretka kao jedini referentni sistem drži rijaliti, savremena melodrama koju čine marginalci u nekoj sličnoj vrsti limba gde više niko ne zna gde se završava život i počinje emisija, gde se završava istina a počinje laž. Kroz odnos rijalitija i junaka na slobodi, Đorđević zapravo gradi dihotomiju dve vrste limba - jednog strogo kontrolisanog i jednog entropičnog, jednog u kome se od ljudske bede i haosa može ostvarivati egzistencija i jednog u kom ne može.

Sa tim spojem nečega gde film stalno u svom izrazu i prikazu stvarnosti "nešto jeste i nešto nije", najbliža referenca je upravo Brecht gde on koristi zaplete dobro skrojenih komada prepune melodramskog ekscesa sa zahvatima kojima razbija iluziju i identifikaciju  kako bi publika intelektualno percipirala sadržaj. Pa ipak i njemu se dešavalo da hteo on ili ne, publika na kraju MAJKE HRABROSTI plače.

Tako i sa RADNIČKOM KLASOM, zalutali ste u ovaj film ako očekujete žanr, zalutali ste u bioskop ako ga ne očekujete. Kao što junaci ovog filma gledaju rijaliti tako i gledaoci ovog filma gledaju ovaj film u potrazi za smislom. A njega i ima i nema za sve one koji su napušteni.

Kao što gledaoci u devetomesečnim ciklusima, koji traju onoliko koliko i trudnoća, pokušavaju da isprate "jedan život" u rijalitiju i dobiju uverenje da ono što dolazi posle jeste budućnost, tako nas ovaj film podseća da možda nije baš tako, da ono što dolazi posle možda nije budućnost, da nije svako imao sreće da mu se životna priča na filmu posloži po konvenciji i tom filmskom intervencijom nam ponajbolje dočarava izgubljenost svojih likova.

Otud i potiču reakcije gde su gledaoci svedeni na nivo dece gde svoje eventualno nezadvoljstvo filmom iskazuju kroz svoje nezadovoljstvo formom jer nisu dobili ovo ili ono.

Međutim, to i jeste dragocenost rukopisa Mladena Đorđevića. On jeste akademski obrazovan, dakle školovan, filmski reditelj ali nije tehničar filma već zbilja autohtoni autor. Otud i zahteva gledaoca koji nije tehničar gledanja već neko ko može da se skroz otvori. A takvih je realno vrlo malo preostalo.

Evo ja prvi sam primer tehnologa recepcije.

Međutim, kada se taj skriveni scenarista i reditelj u nama umiri posle gledanja ovog filma, shvatiće koliko smo privilegovani da imamo ovakvog autora kod nas.

* * * / * * * *

MOB LAND

Nicholas Maggio je uspeo da smesti MOB LAND na ničijoj zemlji između DTVa i indie filma i da sa rutiniranim protagonistima geezer teasera snimi nešto oko čega su se svi oni ozbiljno angažovali i potrudili.

Shiloh Fernandez igra nekadašnjeg auto trkača koji sada u nekoj američkoj provinciji pokušava da obezbedi egzistenciju za svoju porodicu sa ženom i kćerkom. U varošici bez perspektive relativno lako padne na nagovor da se oproba u pljački lokalnih dilera oxija koji su nesposobni i bespomoćni moroni. Tokom pljačke ispostavi da nisu toliko naivni, naročito kada dođe izaslanik njihovog gazde iz Nju Orleansa da istraži šta se desilo i da kazni počinioce.

Shiloh je poznato ime ali je ipak manje od Stephena Dorffa koji igra njuorleanskog izaslanika velikog sindikata, Johna Travolte koji igra lokalnog šerifa pa i Kevina Dillona koji njegovog junaka nagovori na pljačku. Međutim, uspeva da se izbori za svoj prostor među ovim bećarima, čemu doprinosi i Maggiov dosta uspešan rad na građenju vrlo vibrantne atmosfere.

Ne znam da li je Maggio sposoban za neke veće stvari, ali ovde je pokazao da sa ograničenim sredstvima može da snimi zanimljiv B-krimić koji se možda podmeće publici kao neki geezer teaser ali sasvim sigurno ima svoj integritet.

U MOB LANDu nema ničeg novog, ali ima dovoljno morbidne svežine i reinterpretaciji starog, a Dorff i Travolta su posebno raspoloženi da se uključe u rad i zaista doprinesu što se ne desi baš uvek.

Svakako da je ovo film koji bi mogao proći nezapaženo ako imamo u vidu koliko se glavni glumci u njemu inače ne čuvaju besmislenih projekata. Ipak, ovog puta uradili su nešto što je u skladu sa njihovim nivoom i onome čemu se od njih nadamo.

* * * / * * * *

Saturday, April 27, 2024

Грязь

Грязь je film Ilje Povolockog u kom imamo bogatstvo vizuelnog izraza i atmosfere izgrađene iz jednog opservacionog pristupa u banji specijalizovanoj za terapiju blatom. Ti odavno prevaziđeni, derutni ambijenti, tela pacijenata, instalacije za sprovođenje i reciklažu blata nude zaista nešto nesvakidašnje u spoju sa crno-belom fotografijom.

Ljudi u kadru slušaju vesti sa ratišta jer je film zabeležio period ujesen 2022. kada je rat bio u svom osmom mesecu i nažalost taj zvučni dodatak ne doprinosi mnogo filmu sem što ga smešta u neki kontekst i ne prećutkuje rat, što je možda važno zapadnim mentorima reditelja ali ne i onome što pokušava da nam prikaže.

Prosto rat u spoju sa lečilištem je malo složenija tema a Povolockog ona ipak niti zanima niti treba da ga zanima, pa onda uvodeći taj element ostaje nedorečen.

* * 1/2 / * * * *

Friday, April 26, 2024

HUMANE

Veoma je tužno gledati film kao što je HUMANE Caitlin Cronenberg. Naravno da ona kao ćerka jednog od najvećih autora nije dužna ni da bude talentovana kao on a naročito ne da snima nešto slično njegovim filmovima, međutim to prezime ipak nosi određeno opterećenje kao što i otvara mnoga vrata.

U tom smislu, meni je gledanje ovog filma potpuno zanemarljivo na nivou nekog preispitivanja nepotizma i sl. Ovo je tužno kao neko neprijatno otkriće o osobi koju veoma uvažavate, recimo spoznaji da je odgajio morona.

Istini za volju, njen brat Brandon je u trećem filmu uspeo da izgura pristojan film, čak u meri da njegov tada novi film bude bolji od tada aktuelnog očevog, a počinio je dotle najteži greh lošeg imitiranja oca.

Ne sporim mogućnost da ona u budućnosti možda snimi nešto dobro ali HUMANE je jedno bajato srborazredno đubre, viđeno u masi loših filmova u kojima je bilo izvedeno bolje nego ovde.

Thursday, April 25, 2024

MONKEY MAN

Dev Patel snimio je rediteljski debi u kom se može reći da sebe vidi kao novog Mela Gibsona, a istovremeno u kom pokazuje da je najviše naučio od Danny Boylea.

MONKEY MAN je film koji apsolutno zavređuje pažnju iako nije savršen. Međutim, ono što je u njemu uspelo je nesvakidašnje i zaista izvanredno i u pogledu zamisli i u izvedbi.

Nimalo nije slučajno da se među producentima ovog filma Jordan Peele jer ovo jeste atipičan ugao sagledavanja žanra. Uprkos tome što ovom filmu upravo nedostaje ono fundamentalno obrtanje na naličje koje sam Peele radi, miks koji Patel pravi je veoma sexy i samim tim Peele i Rosenfeld vide sebe u tome.

Dakle, MONKEY MAN u svom korenu ima jednu SLUMDOG MILLIONAIRE melodramu i generalnu frekvenciju prikaza sveta. Temelj je jednostavna arhetipska priča o osveti koja koristi najsugestivniji način prikazivanja života različitih kasti u Indiji. Glavni junak je momak koji je kao dečak ostao bez majke kada su pohlepni guru i korumpirani policajci isterali stanovnike njegovog sirotinjskog naselja da bi gradili svoju fabriku.

Sada je on porastao i radi kao borac u ilegalnim mečevima, te nastupa pod maskom majmuna, kao naslovni Monkey Man. Skuplja novac da započne svoju vendetu tako što će se infiltrirati u jedan bordel i doći do moćnih ljudi koji su mu krivi.

Dakle, to je sve onako jednostavno, melodramatski ekscesivno i sve u svemu kako se očekuje od transkripcije bolivudskog DNK u Holivud.

Onda sledi drugi sloj - a to je johnwickovska osveta, dakle razvoj situacije u kom sama tehnika borbe postaje estetska kategorija i činjenica je da Dev Patel, hteli mi to da priznamo sebi ili ne, ovde sebe prepakuje u punkokrvog akcionog heroja kome verujemo u borbi.

Neverovatno je kako je nešto tako glupo kao JOHN WICK uspelo da proizvede toliko toga lepog kao što je briljantna serija THE CONTINENTAL ili recimo ovaj film MONKEY MAN. Međutim, taj pristup ozbiljnog glumca u bone crunching sabijačkoj akciji se isključivo mogao pitchovati uz ovaj pseudonim beloruskog plaćenog ubice i akcija u samom filmu generalno ima taj vibe Chada Stahelskog i njegove družine. Borilačke koreografije je radio Brahim Chab, Francuz sa ozbiljnim CVjem koji nije po imenu prva liga ali kad se vidi biografija odmah je jasno da je reč o velikom gospodinu koji možda nije izmislio ništa svoje ali je u karijeri uspeo da reši nekoliko teških jednačina - recimo Campbellov FOREIGNER. 

Tako i ovde, biju se kao kod Stahelskog, veliku ulogu ima rekvizita, u borbi ima duha, ima karaktera i ima humora taman onoliko koliko treba.

MONKEY MAN i kad se bije i kad je miran, želi da stvori tu visoku animiranost, odnosno ustreptalnost SLUMDOGa, pomaže mu muzika, velikim delom arhivska, lokalna ali sa internacionalnim beatom, i naravno fotografija Sharone Meira, jednog izuzetnog snimatelja za kog mi se čini da ima malo manju reputaciju nego što zaslužuje. Meni jedna od njegovih najdražih fotki bila je potpuno drugačija od ovoga ali opet sjajna u seriji ECHO 3. Ovde radi nešto drugo, pomaže Patelu da izgradi tu vibrantnost Indije, i tog celog rastrojstva junaka na egzotičnom mestu. Film je koštao 10 miliona, izgleda kao da je tri-četiri puta skuplji, ali nije to bitno. Bitno je da se vidi evidentan trud u svim sektorima.

Situacija u kojoj se borac posle poraza sprema za završni obračun, zahvaljujući lokaciji i kulturi dobija dodatnu dimenziju. Naime, junak beži u neko sklonište trans parija koje je iseljavala policija i među njima nalazi prvo neprijatelje svog neprijatelja a potom prijatelje. Međutim, boravak kod trans ekipe ne deluje toliko Woke zbog tradicije hidžri, muškaraca sa evnuškim odnosno generalno polnim disforijama tako da maltene ceo taj segment deluje više kao narodno predanje nego pomodnost. Slično negativcima evnusima u wuxia filmovima koji su proistekli iz tradicije da se moćni muškarci radi fokusa kastriraju.

Taj deo je zbog nekih drugih stvari malo ostao kao nešto gde Dev Patel izgubi korak i previše se zadrži, ali ambijent nas spasava od preteranog Wokea.

Na kraju, MONKEY MAN jeste fllm koji bi mogao naterati gledaoca da postavi sebi neka pitanja - recimo koja je funkcija borbi osim da nam pokaže kojim putem je junak očvrsnuo, ali to sve na kraju nije ni bitno. I ovo je zapravo jedna moderna bajka kao SLUMDOG MILLIONAIRE samo sa krvoprolićem.

MONKEY MAN nudi svežu mešavinu dobro poznatih stvari i rezultira osmišljenim i vrhunski realizovanim žanrovskim derivatom koji snagom egzotike može iskoračiti i malo izvan tipične ciljne grupe.

* * * / * * * *

Wednesday, April 24, 2024

ARTHUR THE KING

U drugoj filmskoj saradnji Marka Wahlberga i Simona Cellana Jonesa, obrađena je istinita priča iz sveta sporta, što je jedna od specijalnosti ovog glumca. Wahlberg je i inače igrao u rekordnom broju filmova po istinitim pričama ili onih koje su labavo inspirisane slučajevima iz stvarnosti, a ovog puta reč je o istinitoj priči i ekranizaciiji knjige u kojoj su promene napravljene pre svega da bi junak od Šveđanina bio pretvoren u Amerikanca i onda se usput doda još jedna doza movie logike.

U suštini, ARTHUR THE KING je priča koja ima dva podžanrovska sloja. Ona je na jednom nivou klasičan sportski film o takmičaru koji mora da osvoji trofej na kraju karijere kako bi mu život dobio neku vrstu smisla i kako bi mu napori nekako bili vrednovani a ne uzaludni. A na drugom nivou je priča o neobično snažnoj vezanosti čoveka i psa koja se razvija u traumatičnoj situaciji.

Michael Brandt je uspeo da obradi slučaj Mikaela Lindnorda u jedan klasično ali ipak zanimljivo strukturiran predložak. Naime, ovde imamo dve paralelne priče koje su zapravo ravnopravne po značaju, s tim što druga kreće da postaje važna tek na polovini filma. Međutim, tom koja kreće kasnije se film zaključuje i ona se dalje još razvija posle završetka glavnog klimaksa.

Glavna priča je okupljanje ekipe koja će izvesti poslednju adventure racing pustolovinu sa glavnog junaka. Okuplja se heterogena ekipa gde svako ima svoj motiv i svako ima svoj problem. Odnosi među njima su rutinski ali je glumačka podela dobra a Mark Wahlberg je sada već u onoj fazi kada se ponaša kao da je domaćin filma i sve te napore usmerava kao dominantna sila na ekranu.

Film je slikao Jacques Jouffret, redovni snimatelj Wahlbergovih i Bergovih radova u poslednje vreme i zajedno sa Cellan Jonesom uspeva da izvuče maksimum iz ipak mirnodopskih uzbuđenja koja imaju sportisti. Ovde je ključna svakako scena na žici između dva planinska vrha, gde ARTHUR THE KING zaista poprima kvalitete bergsfilma.

Naime, ovo je film o avanturi u prirodi u kom je sve do te scene na neki način priroda komodifikovana jer junaci naprosto dolaze u neprijatan i složen ambijent da bi se nadmetali i svaku prepreku vide ne kao problem već kao očekivani izazov. U toj sceni na žici, ne samo da su najveći aduti već po prvi put priroda postavlja junake u životnu opasnost i pokazuje kako nemaju baš uvek sigurnosnu mrežu.

Ulogu "nepredvidljive prirode" preuzima pas Arthur koji se vezuje za takmičare i ide za njima sve vreme uprkos tome što je povređen i bolestan. Kada im u jednoj drugoj situaciji sa liticom spase živote, stvara se veza gde ekipa oseća kako mu duguje i tu se vezuju.

Mislim da nisam adekvatna ciljna grupa za ovaj "drugi" film, o odnosu čoveka i psa jer nemam to iskustvo u životu, zapravo nisam baš ljubitelj kućnih ljubimaca generalno, ali čak je i meni sukus tog odnosa bio čitljiv, mada ne i naročito emotivan. Samim tim, mislim da će publici koja je receptivnija prema temi ovaj segment priče biti vredniji.

Wahlberg u ovoj trci uspeva da pobedi. Snimio je old school biografski film vezan za jedan podvig koji će živeti i koji je uspeo da se izbori za svoje mesto na bioskopskim blagajnama. Uprkos tome što deo stručne štampe iznosi računice da ovaj film nije dobro prošao, činjenica da je vratio bar 15 od uloženih 19 miliona u snimanje je sjajan rezultat za nešto što danas mahom živi na streamingu i uopšte ni ne stiže do bioskopa. Naročito ako imamo u vidu da je i Wahlberg aktivan na streamingu i da svoju fan bazu uspeva da "zasiti" kod kuće i ne iziskuje izlazak do bioskopa.

Od dve dosadašnje filmske saradnje, FAMILY PLAN mi ostaje draži spoj Cellan Jonesa i Wahlberga jer je to ipak nešto što je meni neuporedivo bliže u svakom pogledu. Ipak, čini mi se da je kod kritike ovaj film ipak mnogo bolje prihvaćen. 

Jako je zanimljiv put kojim se Wahlberg kreće poslednjih godina i kako se polako sprema za ulazak u šerifovske godine, usput dokazujući iz projekta u projekat koliko je i dalje fit i uverljiv u fizički zahtevnim rolama.

* * * / * * * *

Tuesday, April 23, 2024

YELLOWSTONE KELLY

YELLOWSTONE KELLY Gordona Douglasa sa Clintom Walkerom u glavnoj ulozi, bio je profilisan kao projekat Johna Forda u kom je trebalo da igra John Wayne. Burt Kennedy je adaptirao knjigu Hecka Allena (potpisan je kao Clay Fisher) i scenario čini mi se mnogo više odgovara nečemu što je A-film, i verujem da bi u konfiguraciji Ford-Wayne ovo bilo prikladnije.

YELLOWSTONE KELLY je film koji u ovom B-kapacitetu u kom ga je radio Gordon Douglas sa Clintom Walkerom naprosto deluje "preozbiljno" pre svega za glumačku ekipu koja je u njemu okupljena. Clint Walker je prosto više čovek od akcije, i ne može da pruži mnogo u nečemu što je melodrama i istinita priča ili barem fikcionalizacija istinite priče u kojoj akcije nema previše.

Imajući sve u vidu, Gordon Douglas uspeva da izvuče celu ovu stvar, i da je izvede od početka do kraja, da priča ima celovitosti, smisao, pa i emociju. Međutim, da li je to gledalačka navika, ili je to zaista činjenica, deluje mi da smo ovog puta ipak bili našpanovaniji za više akcije.

Otud, mene je pre svega u pogledu Clinta Walkera, ovaj film ostavio pomalo hladnim, ali opet, imajući u vidu sve okolnosti, reč je o delu kom se nema šta mnogo zameriti, i ko prihvati Walkera kao karakternog glumca i nakači se na njegovu igru, može proći bolje nego ja, a to nije nemoguće.

Čini se da i Douglas i Walker i svi ostali pokazuju svest o tome da ovo nije rutinski B-rad i čine sve da pruže nešto drugo. Dramske scene su izvedene sa punim ubeđenjem, čak bih rekao da su neki potencijalno melodramatički ekscesivni detalji dostojanstveno izvedeni. Otud, moguće da je moj osećaj Walkerove zalutalosti u celu stvar više subjektivan.

* * * / * * * *

Monday, April 22, 2024

LATE NIGHT WITH THE DEVIL

LATE NIGHT WITH THE DEVIL je film sa kojim su Cameron i Colin Cairnes od reditelja koji su poznati među ljubiteljima i poznavaocima izašli na najveću žanrovsku scenu. Film je ispraćen izvanrednim kritikama ali nažalost moram da kažem, ni televizija nije toliko bitna a ni autori više nisu toliko talentovani i intelektualno uzbudljivi kao pre, kada je tema televizije iznedrila VIDEODROME.

Premda, LATE NIGHT WITH THE DEVIL nema nikakve veze sa VIDEODROMEom, ovo je neka potpuno druga estetika i druga vrsta horora, morao sam da ga pomenem iz prostog razloga što su to dva različita nivoa imaginacije i pre svega doživljaja televizije, u istoj meri koliko i filma.

Za razliku od VIDEODROMEa u kome televizija ubada do nivoa DNK, ovde ipak imamo jednu solidnu rekonstrukciju epohe, i scenario koji je na nivou jedne solidne pozorišne drame koncipirane tako da se iz nje može napraviti solidan film. I to smo dobili.

Dakle, Cameron i Colin Cairnes se bave stravom ali su realno duboko u sferi racionalnog. Zato me je njihov film ostavio umnogome hladnim i ponajviše zadovoljnim u tome što je sve išlo onako kako sam očekivao a kalibrirao sam očekivanja relativno visoko. Međutim, ovo je film bez iznenađenja, samo sa relativno prijatnim ispunjavanjem očekivanja.

I to nije malo. I to nije lako. Ne treba to omalovažiti niti potceniti. Međutim, neka velika bitna kinematografija se ne dešava u ovom izdanju.

Film prikazuje found footage televizijskog late night programa u kom je prizvan demon. I to je jako lepo spakovano. Ko voli da se oduševljava rekonstrukcijama epohe, može ovde da se bavi do mile volje nevažnim detaljima koji su pogođeni jako dobro, i na nivou frizura, i moda, i produkcionog dizajna, pa na kraju krajeva i fakture slike.

Kad je reč o stravi, ona je u domenu jednog raconalnog checklista. Nije me ništa uplašilo. Nisam se realno ni nad čim ni zamislio, a ako i jesam, to su bili neki manje bitni delovi filma.

Stoga, moram reći da mi je LAE NIGHT WITH THE DEVIL bio jedno prilično hladno, mirno ali prijatno gledalačko iskustvo kome se doduše nema šta zameriti, a oni koji se bave filmom iz puno razloga treba i da ga vide.

* * * / * * * * 

Sunday, April 21, 2024

THE VERNE MILLER STORY

THE VERNE MILLER STORY želeo je da se uključi u seriju obnove tradicionalnog gangsterskog filma o tridesetima gde je novim sredstvima pričana stara priča o Nesalomivima, Al Caponeu i sl.

Verne Miller je bio nekadašnji šerif iz Južne Dakote koji je potom postao jedan od veoma gadnih gangstera i savremenik Caponea i drugih velikana.

Nažalost, Rod Hewitt je snimio užasan film o njemu i protraćio je veoma nadahnutog Scotta Glenna. On igra Vernea Millera ali film mu ne da priliku da se istakne zato što je film samo skup nekih scena koje nikako da se sastave u priču i uspostave nekakav tok.

Reći da je šteta što to nije uspostavljeno jer u filmu ima i nešto dobro je smešno i deplasirano pošto ako toga nema onda nema ničega. Međutim, ono što je moglo da bude to je Scott Glenn kao Verne Miller i jedna sirova fotografija Miše Suslova, sovjetskog snimatelja koja je odudarala od onoga šta su tada na ovu temu radili asovi u saradnju sa De Palmom i drugima.

THE VERNE MILLER STORY je jedna besmislica čiju je promašenost teško objasniti. Ali da nije bila mogla je biti film sa zanimljivom pričom, odličnim glavnim glumcem i jednim lived-in utiskom u prikazu epohe. Koga zanima da te detalje vidi bez ikakvog osećaja celine i smisla, eto prilike.

ASPHALT CITY

ASPHALT CITY je naslov koji je film BLACK FLIES dobio kada je konačno izašao u distribuciju. Na špici međutim i dalje stoji natpis BLACK FLIES. Sean Penn je glumac kog je film dobio kada je zbog nekih podgrejanih skandala Mel Gibson postao prepreka realizaciji.

Svašta se isprečilo filmu ASPHALT CITY na putu do mene. Između ostalog i bizarno mlaka, da ne kažem negativna reakcija kritike u Kanu.  Otud promena naslova nije iznenađenje, kao što su morali da beže od Mela, na kraju su bežali i od naslova. 

Međutim, to jeste prilično radikalna strategija za plasman filma u savremeno doba kad se ne može zabašuriti o kom je filmu reč, i pokazuje jednu vrlo snažnu i zbunjujuću reakciju na kanski ishod.

Promena naslova u poslednjem trenutku ili pred distribuciju sugeriše da je to projekat sa problemom, nekakav film bez mnogo integriteta koji se mora spakovati za tržište "da se izvuče šta se izvući može".

Ipak, ono što smo dobili jeste jedno od najsnažnijih filmskih iskustava poslednjih godina. 

BLACK FLIES je sve samo nije film bez integriteta. BLACK FLIES je sve samo nije neki mali prolazni film.

Počnimo od integriteta -

Sean Penn je dostojno zamenio Mela, i ima puni moralni highground za to jer ne samo da je nevaljao na svoj način već je i izašao u susret kad je trebalo raditi THE PROFESSOR AND THE MADMAN. U tom smislu, uvek ćemo se pitati šta bi bilo da je Mel doneo zvezdnu voltažu i drugu vrstu harizme tom liku, ali nema sumnje da je Penn osvetlao obraz i na svoj način pružio sličnu vrstu sirove "totalne" igre gde igraju ne samo njegov glas i lice već i njegovo telo. Moguće je u scenariju zapaziti par delova koji su mogli baš za samog Mela imati neku meta-dimenziju i značiti njegovo "simboličko iskupljenje"; ali ni sa Pennom ne zaostaju u svojoj višeslojnosti.

Imajući sve to u vidu, film verovatno jeste izgubio nešto izlaskom Mela, ali je dobio nešto drugo ulaskom Penna.

Jean-Stephane Sauvaire je reditelj koji ne režira mnogo i ne režira često. Ali, kada režira, nastaju ozbiljni filmovi. Sedam godina između ovoga i A PRAYER BEFORE DAWN pokazuje da se ništa nije radilo na brzinu i slučajno i da BLACK FLIES ne samo drži nivo nego ga verovatno i prevazilazi.

Jean-Stephane Sauvaire je reditelj koji ne preza od toga da "snimi" stvari, u smislu, da napravi veoma jezgrovitu, ubedljivu filmsku iluziju koja zalazi u sfere naturalizma a pritom je maksimalno artikulisana. Za razliku od tajlandskog zatvora koji nam je kinematografski ipak nov, ovde se nalazi u Njujorku, u gradu koji je beskrajno filmičan, na kom je svaki ćošak nekakva potencijalna lokacija. Pa ipak, film nije manje ubedljiv i nije "više movie" nego A PRAYER BEFORE DAWN koji je u mnogim aspektima bio svež jer se bavio nečim što do sada nije viđeno.

Ovde imamo dva aspekta koja je Sauvaire morao da osveži, jedan je grad, drugi je sam posao paramedica koji je na njujorškim ulicama prikazan u dosta filmova i sjajnim serijama poput Wellsove produkcije THIRD WATCH. I u svemu tome je uspeo, otišavši korak dalje od onoga gde su išli Schrader i Scorsese u BRINGING OUT THE DEAD.

Kad je reč o samom filmu, reč je o jednoj ambicioznoj, košmarnoj slici sveta, datoj iz vizure ekipe hitne pomoći koja radi mahom noćnu smenu u siromašnim delovima Njujorka koji naseljavaju džankiji, ulične bande, beskućnici, imigranti, sirotinja razne vrste. U toj teskobnoj entropiji, mladi tehničar - kog igra Tye Sheridan - počinje da prepoznaje jednu dijaboličnu pravilnost koja će mu promeniti život.

BLACK FLIES je priča o ljudima čiji je posao da pomognu i upitani su nad tim da li iole u tome uspevaju, ali zato vidimo da njih okolnosti i slučajevi sa kojima se suočavaju itekako kvare.

Sauvaire pravi visceralan, atmosferičan film koji nas propulzivno vodi kroz jedan vibrantan svet, tonemo zajedno sa junacima a mnogi ostaju na dnu.

David Ungaro pravi izvanredan doprinos kao direktor fotografije, i izvlači maksimum iz njujorškog ambijenta i takvih lica kakva su Tye Sheridan, Sean Penn, Michael Pitt, Kali Reis i Mike Tyson, koji s njom zaokružuje bokserski duet. Ovo će sigurno ostati kao njegov kapitalni doprinos i jedna od najznačajnijih fotografija koje je ostvario u svojoj karijeri.

Imajući u vidu da je ovo teskobna egzistencijalistička melodrama, pomalo je paradoksalno reći da po tome kako se junaci i priča izlažu kroz fizičku radnju i veoma napete situacije, ovo sve može biti percipirano kao svojevrsni akcioni film. Ko ga tako definiše, neće pogrešiti, ali svakako neće u toj definiciji iscrpiti izraz koji donosi Sauvaire već će mu samo dodati jednu neočekivanu dimenziju.

BLACK FLIES je umnogome baš ono što nedostaje savremenom filmu, i ono za čime se ljudi okreću uzorima iz sedamdesetih, priča koja ima smisla, izvedena propulzivno i visceralno, gleda se bez daha uz puni angažman intelekta. Kako je sad sve to sistematski ignorisano u Kanu, ne znam tačno, ali dobro, očigledno je da su vrline ovog filma nešto što ne izlazi iz mode, ali prošle godine se na ekranima festivala nije tražila takva roba. Pa ipak, činjenica da je BLACK FLIES bio deo takmičarskog programa svedoči o tome da su ga opinion makeri iz festivalskih redova itekako prepoznali.

BLACK FLIES je film koji bi u svakoj filmografiji zauzeo najprestižnije moguće mesto. Pa i u Melovoj. No, kome god da jeste upisan, teško može da ga lako prevaziđe u vremenima koja predstoje.

* * * 1/2 / * * * *

VIVA KNIEVEL

VIVA KNIEVEL je poslednji film velikog Gordona Douglasa i neki izvori kažu da je na ovom snimanju značajan deo posla uradio Irwin Allen zbog Douglasovih problema.

Irwin Allen je bio velikan filma katastrofe i ovaj Warnerov film je iskorak u njegovoj produkciji što ne znači da u njemu nema destrukcije i spektakla.

Ako imamo u vidu da Douglas navodno nije režirao znatan deo filma, ne možemo ni posmatrati ovaj film u kanonskom pogledu no vide se neke karakteristike njegovog opusa. Ne samo da je ovde očigledno angažovan kao profesionalac da realizuje tuđu priču i zamisao, već je po ko zna koji put reditelj kome glavnu ulogu igra neko ko nije glumac ili barem nije isključivo glumac. Dok je Sinatra radeći s Douglasom bio aktivan kao glumac i inače, Liberace je primarno bio muzičar a ovde Evel Knievel igra samog sebe.

U tom smislu, film je bizaran jer ovo nije biografski film. Ovo je pulpy fikcija u kojoj Evel Knievel igra samog sebe a okružen je u potpunosti tipskim likovima, i učestvuje u trashy tipskom zapletu. U tom smislu, ovo je bizaran izliv sujete na ekran jer film u suštini nema nikakvog posebnog razloga da ima stvarnu ličnost u glavnoj ulozi. Naravno, igrao je Muhammad Ali samog sebe, ali to je bila biografska priča. Ovde Evel Knievel igra sebe u apsolutnoj fikciji u kojoj nema porodicu, okružen je pohlepnim menadžerom i automehaničarem koji je alkos zlatnih ruku i iste takve duše, a zaplet pokreću negativci koji bi da ga ubiju i prenesu drogu u njegovom kamionu za turneje.

Čak je i Gidrin film ROĐEN KAO RATNIK bio barem pseudo-autobiografski, dočim ovde Evel Knievel igra jednu ne samo romantizovanu viziju sebe, nego se i nalazi u jednom krajnje lapidarnom kriminalističkom zapletu.

Film je potonuo u opskurnost ubrzo po izlasku jer se Evelov imidž rasturio u paramparčad kad su on i menadžer bili upleteni u neke pretnje i prebijanja bejzbol palicom. Barem je doduše film anticipirao lik korumpiranog menadžera.

Nezavisno sad od opšteg whatthefuckeryja oko tog preplitanja stvarnosti i fikcije, film je naprosto slab. Ima tu poneki stunt, sniman je na lepom vremenu, na prostranim prijatnim lokacijama, ali priča prosto ni na jednom nivou ne uspeva da zaživi.

Ne garantujem da bi se u ovom haosu do kraja snašao Gordon Douglas da je bio u punoj snazi, ali verujem da bi film pod njegovom punom kontrolom bio kompaktniji.

* 1/2 / * * * *

Friday, April 19, 2024

2nd SERVE

Tim Kirkman je iako deo queer filmske scene snimio mejnstrim sportsku komediju 2nd SERVE, koja je od estetike scene sa koje dolazi zadržala samo dozu underground aljkavosti u realizaciji. Inače, u ovom filmu iz 2012. godine nema apsolutnih nikakvih queer elemenata, čak naprotiv, film je veoma straight u svakom pogledu, od seksualnih preferenci junaka do filmskih tehnika kojima je formiran.

2nd SERVE je potvrda da konvencionalna sportska komedija ako se iole kompetentno izvede ne može biti potpuni promašaj i ovde imamo jednu dobro isprobanu i dosta trošenu formu priče o ostarelom teniseru koji sada radi kao trener i ne može da nađe mir u novonastalim okolnostima u kojima više nije zvezda i takmičar.

Glumačku podelu predvodi Josh Hopkins kao glavni junak ali sporedna ekipa je vremenom postala slavnija od glavne jer tu imamo Camerona Monaghana u ulozi sina njegove simpatije (i vlasnice kluba) kome postaje mentor, zatim Billy Magnussena, Dasha Mihoka i još nekoliko solidnih faca.

Film je u vizuelnom pogledu rudimentaran a to važi i za rad kamere i za produkcioni dizajn. Međutim, potpuno je konzistentan u tom jadnom izgledu pa to na kraju liči na nekakav koncept.

2nd SERVE nije neki domet ali ne može se usporiti da je obavio posao kao produkt.

* * / * * * *

Thursday, April 18, 2024

NO ONE LIVES

NO ONE LIVES Ryuheia Kitamure sa uspehom ponavlja recept njegovih holivudskih produkcija.

Okupljena je odlična ekipa glumaca. Radi se nešto po pristojnoj premisi koja nudi mogućnost da se napravi nešto dobro. I onda sve to potone u jednu simplifikovanu i banalnu hrpu pokušaja da se nekoliko neuspelih šok momenata omota naivnim dijaloškim scenama.

Tako ovde imamo Luke Evansa koji deluje kao urbani tip sa kim će flyover state đilkoši lako izaći na kraju u pokušaju da opljačkaju njega i njegovu ženu. A onda se ispostavi da je on serijski ubica i opasnost kakvu ni oni do sada u životu nisu sreli.

Pored Evansa ima tu zanimljivih faca, recimo upečatljivu epizodu igra Beau Knapp čiji je otac inače producirao ovaj film sa nekadašnjim NBA igračem Eltonom Brandom, ali rezultat je više nego skroman i film je prošao bolje nego što je zaslužio.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, April 17, 2024

SWEET DREAMS

U jednoj sceni filma SWEET DREAMS Johnny Knoxville ulazi u prostoriju punu raznih frikova na rehabu i jedan od njih kaže da se brine da ga "Clint Eastwood ne otera sa travnjaka":

I na neki način u minutima koji su prethodili toj replici baš sam razmišljao o nečemu sličnom. Johnny Knoxville jeste na neki način Clint Eastwood provokativne fizičke komedije, glumac koji je snimao i druge stvari ali je u suštini jedini istinski uspeh doživeo sa tim filmovima u kojima predvodi grupe disfunkcionalnih emotivnih a ponekad i fizičkih invalida u raznim grotesknim i opasnim podvizima kroz koje oni pokušavaju da se ostvare.

Film u kome Clint tera nekoga sa travnjaka je GRAN TORINO, u kom on tu personu prilagođava svojim poznim godinama i smatra se njegovim velikim filmom. Iako od MILLION DOLLAR BABY nisam gledao Clintove filmove iz poštovanja prema onome što ga ja činilo ne samo jednim od omiljenih autora nego i esencijom filma, za mene, taj konkretni jedam pogledao i nije to veliki film. Nije baš ni dobar. Ali, da u njemu definitivno jeste dotaknuta namćorasta persona umornog mačoa koji ima zlatno srce za oni koju su spremni da duboko kopaju.

Tako je i SWEET DREAMS na neki način Knoxvilleov GRAN TORINO. Režirao ga je skejter Lije Sarki i uprkos dinamici koja je slična JACKASSu, sve je snimano krajnje konvencionalno. Ima komedije, ali manje, više je tu spoja ozbiljnih tema sa humorom, teških dilema datih komično. I to sve zajedno i funkcioniše i škripi.

Naime, SWEET DREAMS je film o izlasku iz pakla adikcije u kom se preispituje jedna univerzalna tema a to je starenje. Zapravo. oba procesa prate slični strahovi od izlaska iz sveta provoda, nepromišljenosti, preterivanja, i na neki način Knoxvilleov lik se ovde leči od alkohola i droge ali zapravo se suočava sa činjenicom da više ne može da bude ono što je bio.

I u tom pogledu, ovaj film uspeva da bude iznenađujuće ubedljiv i osećajan, a Johnny Knoxville uspeva da pozove publiku na kontemplaciju čak i bez onih svojih tipičnih filozofskih dilema obično iskazanih kroz neku potpunu pizdariju. Na sve to, u filmu glumi i GaTa, potpuno otkrovenje iz serije DAVE i čovek koji je takođe deo svog "dokumentarnog" problema pretvorio u briljantnu fikciju istražujući svoju maničnu depresiju u humorističkoj seriji.

Otud, SWEET DREAMS svakako nije pogodak ni za Knoxvilleove fanove, ni za bilo koga drugog, ali jeste jedan zapravo dosta interesantan film samo na način koji ne očekujemo od njega. Taj način nije baš idealan ni reditelju Lije Sarkiju, ali na kraju svi zajedno uspevaju da sklope nešto vredno pažnje što opet nije za svakoga.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, April 16, 2024

DA LUI TOI

DA LUI TOI, poznat još i kao FLASH FUTURE KUNG FU Kirka Wonga je drugi film u njegovom opusu i literatura ga prepoznaje kao "izgubljeni rad" koji je navodno bio nešto širi, detaljniji i narativno jasniji od verzije sa VHS koja koja je danas dostupna.

I zbilja, čak i za standarde lokalne kung fu produkcije, film ima manjak jasnog zapleta, a opet donosi situacije koje iziskuju neku priču da se desila pre ili posle njih i da se dotle nekako došlo. Šta se desilo s filmom, kako se transformisao, kako smo stigli do ovoga što gledamo danas, ko zna.

Moguće je uostalom da ga je Kirk Wong i inicijalno tako aljkavo snimio.

No, FLASH FUTURE KUNG FU je zanimljiv film barem po svom ekscesu. Naime, u filmu ima kung fu tuča, ali ako bih ga opisivao pre bih rekao da je to nekakav hongkonški STREETS OF FIRE, smešten u svet gde u Hong Kongu postoje nacisti (mada nema ovde dovoljno budžeta da pojmimo da li su ti nacisti samo jedna moćna potkultura ili dominantna vlast) i izveden je sa dosta akcenta na muziku, na neki čudan New Wave pa i industrial zvuk koji provejava, ali i sa takvim odnosom prema likovima gde se prepliću tipični herojski narativi o borcu sa prenaglašenom dekadencijom i erotizmom.

Sve ovo bi naravno bilo neuporedivo bolje kada bismo mogli da razumemo o čemu se tu dođavola radi i kuda se kreće priča, ali i ovako je prilično zanimljivo, pre svega za ljubitelje i poznavaoce i nema sumnje da je ovo jedno krajnje autentično i nesvakidašnje gledalačko iskustvo.

* * / * * * *

Monday, April 15, 2024

THE EXTERMINATOR

Film koji je izbacio Jamesa Glickenhausa u žižu interesovanja bio je THE EXTERMINATOR, kontroverzni revenge flick koji je postigao ogroman uspeh u bioskopima, u odnosu na budžet, iznedrio i jedan nastavak, a potom i izgradio jednu karijeru i jednu produkcionu kuću.

Kad sam bio dete, THE EXTERMINATOR je u mom video klubu važio za onako advanced userski akcioni film na granici horora, pa se i gledao sa velikom pažnjom i radoznalošću.

Reprizirao sam ga sada kad ga se više ni ne sećam i mogu reći da je to film svog vremena, i iz današnje vizure više ima značaj kao deo istorije. THE EXTERMINATOR se uklapa u tu estetiku susreta američkog nezavisnog filma njujorškog soja, sa žanrom i exploitationom gde su reditelji sa Istočne obale pokušali da unesu "ozbiljnost" i "karaktere" u klasične exploitation situacije i obrasce.

U tom pogledu, THE EXTERMINATOR ima tu DEER HUNTER dimenziju koju nose brojni revenge filmovi tog vremena gde vijetnamski veterani dolaze kući i više ne mogu da prepoznaju zemlju za koju su ratovali i potom kreću da se svete bandama i generalnoj korupciji koje su je pregazile i premrežile u njihovom odsustvu.

Ovde imamo dugo otvaranja u Vijetnamu da bismo postavili "žrtvu" koju je podneo junak zbog kog će naslovni lik krenuti u totalnu osvetu kada ga ulična banda učini invalidom. I onda on iz te ulične bande kreće da rekonstruiše i njihove veze sa sferama organizovanog kriminala, pa udara i na mafijaše i na homoseksualce koji su u svom bordelu namenjenom privođenju dečaka osakatili jednu prostitutku itd.

Asortiman osvetnikovih meta je raznolik, sigurno da ovakve ne bi mogao da goni danas, kada je zavladala tolerancija prema manjinskim seksualnim interesovanjima, međutim, film ne gradi neku veliku individualističku teskobu.

Da li je Ginty tako hteo i da li je to Glickenhausova namera, ne znam, ali Exterminator kad krene u akciju deluje kao ubilačka mašina i uprkos tome što Ginty ne pokazuje neku emociju da uživa, ne pokazuje emociju ni da mu je teško, tako da u tom pogledu kako formalno tako i suštinski, EXTERMINATOR više koketira sa MANIACom Williama Lustiga nego sa serijalom DEATH WISH sa kojim je rutinski upoređivan.

Poznato je da ja nisam preveliki fan DEATH WISHa sa Bronsonom i da mi je Willisov neuporedivo superiorniji, tako da samim tim ne mogu da se pridružim onima koji će za EXTERMINATOR a reći da predstavlja neku dekadentnu deformaciju Winnerovog hita.

Na neki način, EXTERMINATOR mi je čak i zanimljiviji jer je struktualno zaista pomalo off - naslovni junak jeste protagonista ali jedini koji normalno reaguju na dešavanja su zapravo sporedni likovi i antagonisti i oni su suštinski protagonističniji nego on jer imaju izraženije psihološke reakcije. DEATH WISH je ipak na kraju krajeva konvencionalni urbani triler, i nije baš naročito uspeo kao takav.

Ovaj film takođe ima masu mana, ali ima nekog stila, ima nekog uživanja i estetike u tom prikazu korodiralog njujorškog urbanog pakla, i ima neobičan integritet uprkos brojnim nedostacima.

Glickenhaus je snimio i neke bolje filmove od ovog, ali nema razloga da se stidi ove vizit karte.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, April 14, 2024

THE ASTROLOGER

THE ASTROLOGER je prvi film Jamesa Glickenhausa koji potpisuje kao Jim, gotovo kao da naslućuje da će ovaj rad ipak biti svojevrsni izuzetak u njegovom opusu. Naime, reč je ov vrlo sirovo, trapavo urađenom okutlnom trileru koji i po trajanju i po estetici više na liči na TV film u kom se "državni astrolog" State Departmenta bavi borbom proitv gurua i osoba koje imaju astrološku predispoziciju da ugroze svet kakvim ga poznajemo.

Film je nastao po romanu Johna Camerona koji je ekranizovan više puta, ali sa drugačijim žanrovskim predznakom, i premisa zvuči zanimljivije kad je ja ispričam, nego kada je vidimo u konačnoj filmskoj realizaciji.

U tom pogledu ovaj film izgleda kao sve sem kao nešto po čemu bismo mogli naslutiti Glickenhausov dalji razvoj. 

Pored toga što ne liči na Glickenhausa, ovaj film ne liči ni na šta.

DAMAGED

Terry McDonough koji ima iza sebe neke izuzetne televizijske epizode, iznova nas podseća zašto televijski uspesi ne moraju da se lako konvertuju u dobar film. Naprotiv, više puta smo se razočarali u filmske domete nekih briljantnih televizijskih profesionalaca.

U filmu DAMAGED, Terry McDonough doduše snima u jednom specifičnom producionom okviru. Ovo nije geezer teaser ali jeste Euro pudding. Imamo slučaj serijskog ubice koji se iz Amerike prelio u Škotsku pa su tu Sam Jackson kao čikaški detektiv, Vincent Cassel kao njegov nekadašnji partner sa vezama iz Francuske i lokalna grupa građana sa ponekim prekaljenim profesionalcem kao što je John Hannah.

Podela je i iskorišćena geezer teaserski. Najprisutniji je Gianni Capaldi a ostali se ukazuju mahom u dugim scenama gde pokušavaju da se malo "razglume", ali u ovom filmu ništa nema integritet zapravo.

Dakle, film je nebuloza manje-više, nevešto inkorporira napabirčene zvezde u celinu, i uprkos tome što Sam Jackson ne preza da odigrao u ovako nečemu, čudno je videti Cassela u ovim okolnostima.

Međutim, Terry McDonough nezavisno od svojih problema sa scenarijem i glumcima sve ovo inscenira dosta flah. To što su scene glupe ne znači da ne mogu da izgledaju dobro, ali ovde se to ipak nije desilo i treba biti pošten oko toga. Dakle, nije opravdao poverenje koje bih mu dao posle nekih antologijski izvedenih TV izdanja.

DAMAGED ostaje negde na ničijoj zemlji današnje DTV produkcije. Ali kao nešto zbog čega nema potrebe da se njome luta.

Wednesday, April 10, 2024

McBAIN

McBAIN je film koji mi je delovao bitno bolje kada sam ga gledao kao dete. Bio je to jedan od brojnih filmova iz te epohe u kojima neki Amerikanci sa različitim nivoima vojne obučenosti uhvate i prosto sruše vlast u nekoj banana republici. One su pretežno vezane za Južnu Ameriku ali snimani su takvi zapleti i po Aziji, da se ne lažemo.

Izmišljene diktatorske zemlje nikada nisu ni izlazile iz mode kad je reč o holivudskim filmovima ali ta rušenja režima inspirisala su čitav niz B-filmova osamdesetih pa i devedesetih, verovatmo dodatno stimulisana vojnim intervencijama u Granadi i Panami gde je polako počeo da se utapa fijasko Vijetnama pa i Teherana i Bejruta, sve do njegovog potpunog ukopa u pesku Kuvajta i Iraka.

Reditelji koji su se zapljunuli u ovom talasu bili su u rasponu od Paula Mazurskog do Charles Martina Smitha i žanrovi su takođe bili razni ali B-akcijaš je prednjačio za ponekim ekscesom iz C-miljea kakav je bio RAGE TO KILL Davida Wintersa sa Oliverom Reedom.

Christiopher Walken u ovu pučističku priču dolazi sa iskustvom DOGS OF WAR, ekranizacije romana Fredericka Forsytha, koja je krajnje seriozno tretirala temu puča u Africi i načina kako se on maltene zamatski radio u to vreme.

James Glickenhaus dočekuje Walkena u svom exploitation ambijentu, i ponovo je najbolji u atmosferi urbanog pakla kad se ekipa serijom pljački priprema za izvođenje puča. Ćumezi po kojima leže narkomani su prostor u kom se Glickenhaus savršeno snalazi a kada izađe na livadu, u latinoamerička sela i bele predsedničke palate, film postaje začuđujuće pitom, rutinski i što je najgore od svega neubedljiv.

Dok u scenama iz Vijetnama gde Walken bukvalno igra svoj lik iz DEER HUNTER, zarobljenika kog Vijetkonkongovci teraju da za njijovu zabavu igra neke smrtonosne igre, prenaglašenost borbenih gestova glavnih junaka daje neki trashy sloj dešavanjima, kasnije film uglavnom deluje prazno.

Najbizarniji i istovremeno najautentičniji ser-piece je avionski dolazak ekipe u Kolumbiju gde imamo petnaestominutni let sa sve vazdušnom borbom u kokoj niko od glavnih junaka nema elementarni protagonizam.

Danas ovu tradiciju filma gde junaci ruše režime po Trećem svetu baštine povremeno EXPENDABLESi i ovaj guys on a mission film Jamesa Glickenhausa je samo jedna od preteča. Verovatno zaboravljena i neprepoznata kao takva.

Na ovom filmu Glickenhaus je radio sa snimateljem Robert M. Baldwinom sa kojim je radio EXTERMINATOR i moram priznati da je Baldwin umnogome doprineo da fizionomija ovog filma, uprkos svim nedostacima u domenu režije, bude vrlo korektna.

* * / * * * *

TOUGH AND DEADLY

Kada bi se ljudi delili na one kojima je najbolji film na svetu definisan rolom Billy Blanksa kao Billy Colea u LAST BOY SCOUTu i na one kojima je to Roddy Piper u THEY LIVE, svakako da bih spadao u onu prvu grupu. Čak i da ne volim THE LAST BOY SCOUT.

Takvih dilema nema u filmu TOUGH AND DEADLY Stevea Cohena, snimljenog za kompaniju Shapiro-Glickenhaus koja je izbacila par naslova mimo režije Jamesa Glickenhausa, od kojih su dva bili klasični akcijaši.

Dileme nema jer je TOUGH AND DEADLY akcioni film u kom glavne uloge igraju Billy Blanks i Roddy Piper. Blank je idealan za role kao što je Billy Cole. Srećom, ovde se od njega ne traži da bude Jimmy Dix i on kao poprilično "drvo javorovo" ima nekog smisla kao hladnokrvni CIA operativac. S druge strane, Roddy Piper je začuđujuće mio i "mekan" lik sa specifičnom toplinom kao losanđeleski policajac koji sa njim mora da se umeša u slučaj u kom će sresti i jednog takvog velikana kakav je Richard Norton.

Steve Cohen je radio u vreme kada borilačke scene nisu u američkom filmu bile dostigle nivo "nauke", na kom su danas. Stoga ovde u tučama ima akrobatike ali sve je u osnovi ipak neko šibanje i to za današnje standarde deluje malo sirovo i naivno.

Kad se tome doda ipak vidljiv niskobudžetni kapacitet ove produkcije gde ipak ne režira James Glickenhaus sa darom da baš od te vrste rasula napravi estetiku, TOUGH AND DEADLY ostaje tek pošten starinski brawler koji realno nema apsolutno ništa da pruži današnjem gledaocu jer je prosto tehnika onoga što je ključno u ovakvom filmu otišla mnogo unapred jer danas čak i u DTV filmu glume ozbiljni glumci i vrhunski koreografisanim borbama. Dakle, ovo danas ne bi moglo da prođe.

* */ * * * *