LES INNOCENTS

LES INNOCENTS Andrea Techinea iz 1987. godine danas izgleda kao parodija na francuski art house film. Usplahirene žene i pasivni homoseksualci jurcaju za manje ili više mačo muškarcima i lupetaju gluposti a ovi ih neće.

DUALITY

DUALITY Vladimira Kopceva i Sergeja Lukjanšenka je zanimljiv pogled na dvojicu ruskih sveštenika. Jedan je na službi na Tajlandu a drugi u Rusiji. Njihove svakodnevice su različite, ovaj na Tajlandu krštava i leči nostalgiju dijaspori, dočim ovaj u Rusiji živi u zemlji koja ratuje i aktivan je ne samo u crkvi već i u zajednici u raznim rodoljubivim i militarističkim aktivnostima.

Film svakako ne možemo smatrati proruskim, ali politički je najpre ambivalentan jer prikazuje dva čoveka sa načelno istim zadatkom u različitim okolnostima. Događaji u kadru su dovoljno zanimljivi da prevladaju ispovesti samih protagonista u pogledu značaja, i ovaj film je vredan pažnje već po atmosferi i samim prizorima koje je zabeležio, na marginama jednog društva i istorijskog trenutka.

* * 1/2 / * * * *

DIRTY DINGUS MAGEE

Morao sam malo posle jakog Wokenessa da se relaksiram reprizom jedne vestern komedije.

DIRTY DINGUS MAGEE je upamćen kao film koji je bio A-predstava dok je kao B-film uz njega išao GET CARTER. To jeste dosta smešno iz današnje vizure jer je GET CARTER klasik gangsterskog filma a DIRTY DINGUS MAGEE je vestern komedija koju vreme baš nije mazilo.

Međutim, DIRTY DINGUS MAGEE je u svoje vreme bio respektabilan naslov sa velikim zvezdama i kompetentnim rediteljem, i uprkos tome što je estetski i tada već bio passe, bio je to studio vestern u kom se odavno niko više nije trudio da uhvati atmosferu Divljeg Zapada, surove prirode i Amerike koja je još u povoju, ima nešto danas simpatično u toj artificijelnosti.

Ono što je iz ovog filma preživelo do danas jeste komedija. Film je i dalje smešan, i koliko god kao celina patio zbog dramaturgije skeča i određene televizičnosti proistekle iz potpune artificijelnosti produkcionog dizajna, Burt Kennedy i Joseph Heller kao jedan od scenarista uspeli su da plasiraju humor koji stoji i dan-danas, a Frank Sinatra i George Kennedy uspevaju da ga uspešno izvedu.

To je osnovna snaga filma.

Ako se gleda kao film na koji će neko slučajno naići i pogledati ga, teško da bi zavredeo više od * * sa onim što je od 1970. do danas uspeo da prenese od utiska. Za ljude koji vole vestern i njegove sporedne forme, i umeju da uživaju u filmu koji nije iskoračio i svoje epohe, utisak je bitno bolji i seže do * * *.

WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR

Jane Schoenbrun su veoma bitno ime u savemenom horor podmlatku. Prvi značajan film su snimili pod naslovom WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR. Ova produkcija dosta poznatog Davida Loweryja je nekakav dosta radikalan art house sa elementima found footgaea mada nije izveden ceo u tom stilu o nekakvom creepypasta fenomenu koji se ispostavlja kao - ili realna pojava koja ugrožava učesnike challengea ili kao uvod u neku psihozu.

Moram priznati, ovo je ona vrsta amaterski izvedenog pokušaja u kom se na dosta pogrešan način "ne zna" šta čovek gleda.

LOVE LIES BLEEDING

LOVE LIES BLEEDING Rose Glass je ona osetljiva forma "normalnog" filma za publiku koja je prezupčila od art housea kod kojih vrlo često imamo simptome nečega što bi se najpre moglo definisati kao nepraćenje repertoarske i žanrovske produkcije.

Ta vrsta žanrovskih hibrida koji umeju da izniknu u tim art house miljeima u puno slučajeva, mada ne uvek, deluju žanrovski potpuno naivno i deplasirano u odnosu na ono što su cutting edge stvari na terenu.

LOVE LIES BLEEDING je Woke kombinacija dva kultna filma od kojih je jedan remek-delo a jedan je prilično dobar - reč je o BOUNDu i PAIN AND GAIN. Znači ovde imamo onu specifičnu formu neo noira sa lezbejkama gde se udara u sam temelj žanra jer ne znamo ko je u njemu femme fatale ili ih imamo dve, ne znamo ko je big dumb male koji je definisao neo noir, karakteristično kod Johna Dahla, i imamo jednu žanrovsku, brutalnu bizarnu krimi zgodu sa roidraging bodibilderkama.

I to je miks za koji se danas masovno misli da je jako potentan iako ne dostiže ni BOUND, što se ni od koga ni ne očekuje, to su veoma visoke sfere filmmakinga, a rekao bih da mu malo fali spontanosti da dođe i do PAIN AND GAIN.

PAIN AND GAIN uprkos svim svojim grotesknim elementima imao jedan veliki benefit, to je vitalnost junaka i to je činjenica da je reč o jednoj dramskoj fikciji umnogome nastaloj iz istinite priče. LOVE LIES BLEEDING je film koji je trom jer veoma želi da shvatimo šta nam on sad pokazuje. Od rediteljke koja nam govori "vidi ruke, vidi ruke", da bismo mi shvatili da je ovo indie film visoke estetizacije, pa sve do samih junakinja koje misle da bi nas nečim što seksualno rade mogle iznenaditi.

Tako da film umesto da je propulzivan i dinamičan, ide onako tromije nego što bi trebalo, i da je manje pretenciozan i manje uveren da radi nešto novo, bio bi mnogo bolji.

E sad, imajući sve to u vidu, verovatno onda ne bi postao toliko važan u indie krugovima i ne bi bio toliko slavljen, mada i to opet ko zna - DRIVE AWAY DOLLS Ethana Coena koji je na nivou RINGERAJE takođe nije ni približno sahranjen od strane kritike.

U tom smislu, bio bih licemer kada usput ne bih konstatovao da bi mi ovaj film sa potpisom Ethana Coena, recimo da je ovaj film DRIVE AWAY DOLLS verovatno subjektivno delovao bolje jer bih ga nekako sa svim nedostacima smestio u filmografiju Braće Coen i čak ga smatrao dokazom da su još uvek živi.

Ovo nije ni seksistička, ni ejdžistička stvar, prosto od filma relativno nove autorke za koji se tvrdi da donosi nešto sveže očekujem više nego od poznijeg filma eminentnog autora, baš u tom domenu inovativnosti.

Otud i LOVE LIES BLEEDING, kad se sagleda iz tog drugog ugla, da ga ne tretiramo očekujući nešto novo, sveže i bitno, ostaje kao krut ali u nekim fazama zanimljivo izveden B-film novog doba.

Naprosto, ovde ipak ima neke izvedbe koja čini da film možda bude i u nekom ešelonu dela koja su ispunila svoj zadatak i dobijaju * * * iako je meni subjektivni utisak u pojedinim tačkama padao dosta nisko, a kad je bio povoljan nije ulazi u neke sfere impresioniranosti.

Stoga ću ovde u toj capsule oceni biti sklon tome da častim, iako je moj utisak bio nešto slabiji. Naprosto, percepcija ovog filma je poremećena. To sasvim sigurno nije moglo da se desi mimo volje autora. Međutim, oni nisu krivi za to. Kada sam sveo film na meru, u njemu sam opet prepoznao izvesne kvalitete i neke ideje su izvedene na nivou celine. To sve zajedno nije bilo za mene, ali nije bezvredno kada se postavi na svoje mesto.

* * * / * * * *

BEZNESS

Imao sam jednom neku napoleonsku ambiciju da nekako Abdellatif Kechiche snimi film po romanu Zorana Ferića NA OSAMI BLIZU MORA, i ona se nije realizovala iako sam i dan-danas ubeđen da bi to bio idealan spoj reditelja, pisca i materijala.

Pa ipak, Kechiche je 1992. kao mlad tuniski glumac igrao u filmu koji je jako sličan onome o čemu je pisao Ferić jer je realno sudbina "galebova" na svim meridijanima slična.

Ne bi se danas reklo kada pogledate Abdellatifa ali kad je bio mlad bio je hunk kao recimo mladi Lorenzo Llamas, i odlično je odigrao mladog tuniskog galeba koji ipak više u maniru žigola opslužuje zapadnoevropske turistkinje ali i ponekog turistu, zašto da ne, u želji da se dokaže, zaradi novac ali i izbori povratak u Evropu u kojoj je bio i iz koje je deportovan.

Film je režirao doajen tuniskog filma Nouri Bouzid koji je školovan u Francuskoj, i samim tim film je dobio ozbiljnu produkcionu podršku francuskih kuća.

Dešava se u jednom isečku jednog leta, kada život već pomalo ostarelog galeba kreće lagano da se raspada, kada njegova verenica, inače čedna i smerna, takođe kreće da istražuje alternative a on od klijenata sve manje dobija ono što je želeo.

Film BEZNESS kipti od erotizma koji je gotovo opipljiv iako u njemu golotinje i scena seksa prakitčno nema ili ako ima, to je vrlo malo. Nouri Bouzid je tuniski reditelj leve orijentacije koji je sklon tome da razbija tabue u tuniskom filmu ali uspeva da vrlo diskretno očuva smernost magrebljanskog filma a da sve opet ostane i takvo da se Evropljani se osete prevareno.

Jednu priču sličnu ovoj, mada sa manje tog elementa trgovine seksom, sam Kechiche je snimio na svoj način u svom rediteljskom filmu MEKTOUB koji je opet zaista nešto potpuno drugačije od ovoga.

* * * / * * * *

ATLAS

Brad Peyton je Blumhouseovom filmu INCARNATE i Netflixovoj seriji DAYBREAK, pokazao da se iza jednog tehnički kompetentnog isporučioca nezahtevne i prilično stupidne cirkuske zabave za bioskope, krije zapravo interesantan čovek i potentan filmmaker.

Nažalost, u filmu ATLAS, Peyton se ne samo vraća onome po čemu ga primarno znamo, a to je stupidni blokbaster, nego to radi bez pomoći velikih zvezda i adekvatnog budžeta.

ATLAS nažalost deluje strimerski iako pokušava da se uhvati u koštac sa jednom par excellence blockbusterskom pričom o budućem ratu ljudi i AI androida. Dolazi godinu posle THE CREATORa i u toj priči ni na jednom nema šta da traži.

Niti je Peyton dovitljivi reditelj koji će za male pare stvoriti kameronovski domet, niti u Jennifer Lopez ima adekvatnu glumicu koja kod publike ili partnera može proizvesti išta sem utiska da potpuno zalutala u sve ovo, niti ima scenario koji donosi išta novo ili barem dobro urađeno staro u ovaj žanr.

Jennifer Lopez je bila sjajna glumica, i postoji nekoliko filmova u kojima igra u koje mogu da se zakunem. Ne mislim da su ti filmovi nužno bili tako dobri zbog nje i da je nije mogao odmeniti neko drugi, ali mislim da je ona svakom od njih doprinela, bilo da je reč o U-TURNu ili OUT OF SIGHTu ili THE CELLu.

Međutim, danas se ona nalazi na nekoj ničijoj zemlji između aktivne žene i babe, njene godine su čak prisutnije u njenom stavu nego u samom izgledu, i ona deluje da bi i igrala starije likove, međutim, iz nekog razloga (koji se da naslutiti) ona je fizički, pa samim tim i energetski, a shodno tome i glumački, zarobljena u nekom limbu u kom nije više ništa drugo nego avatar J.Lo kao selebritija.

Kao neko kome je ona zaista bitan deo istinski značajnih filmova, ne radujem se ovom ishodu, i ne prilazim mu estradno, naprotiv. Ali, to su činjenice. U ovom naslovu J. Lo egzistira van filma.

U nečemu sa toliko efekata, animacije, mašinerije, i to ne baš vrhunski izvedenih, jako je bilo bitno ko je glavni čovek, a ljudski faktor je zatajio.

U ovom filmu i dalje ima da se tako, ne mogu da kažem "nešto vidi", sve smo to viđali mnogo bolje, ali eto, može da se pusti da se ne reprizira nekoliko boljih filmova nego da ih se ovim putem prisetimo.

Spadam među one koji ne diskriminišu strimerske filmove, ali ovo je naslov koji mom stavu ne ide u prilog.

* * / * * * *

РЕСПУБЛИКА Z

РЕСПУБЛИКА Z Stepana Burnaševa je film vrlo atraktivnog naslova ali moram vas razočarati, nastao je 2018. godine, pre agresije na Ukrajinu, i govori o jakutskom predelu koji su pregazili zombiji.

Pratimo grupu jakutskih junaka koji su već duže vremena u borbi za zombijima koji su postali deo svakodnevice ali su i dalje pretnja, uz izvesne olakšice jer recimo kad zamrzne, oni su ukoče.

Junaci pokušavaju da se dokopaju vakcine i usput imaju razne zgode, gubitke i radosti.

Film je snimljen na malom budžetu ali vrlo solidno izgleda. Ima masu problema, ali osnovna vrlina mu je to što je ipak prilično dobar i imajući u vidu jakutsku žanrovsku tradiciju, ovo je dostojanstven doprinos tih predela žanru zombi-filma, naročito njegovoj autohtonoj, niskobudžetnoj struji.

Ovo definitivno nije spoj parodije i pokušaja reinvencije žanra kao SHAUN OF THE DEAD, a sasvim sigurno nije ni smrknuta romerovska vizija. Ovo je negde između žanrovske erudicije i invencije, sa sasvim dovoljno veštine da izraste nešto što je u kontekstu vredno pažnje.

* * * / * * * *

THE FALL GUY

David Leitch je bivši kaskader i lako mi je da zamislim kako je planirao da THE FALL GUY bude njegovo veliko ljubavno pismo vlastitoj profesiji.

Nažalost, kao što je već u mnogo navrata pokazao, ako nije u službi Ryana Reynoldsa koji se realno za sve pitao na nastavku DEADPOOLa, Leitch prosto zna jako malo i osim akcije ne ume ništa naročito dobro da izvede.

THE FALL GUY je film u kom je sve "moglo" biti dobro, i nadomak je da jeste, ali naprosto nije. Podelu čije Ryan Gosling, Emily Blunt i Winston Duke. Od njih tvoje Winston Duke je manje upečatljiv od Franka McRaea od slaboj ulozi.

Gosling je ponovo Ken. Blunt je u najboljem slučaju Barbie. Njihovi dijalozi i situacije su zanimljivo postavljeni, vrlo pametno dijaloški koncipirani i nažalost, potpuno, ali potpuno šuplji. Kako neko uspe da ne izgradi hemiju između Goslinga i Bluntice? Pa eto, ipak je za to potrebno biti znalac. Ni filmovi sa velikim zvezdama se ne snimaju sami od sebe. Koliko god da su zvezde same po sebi na neki način autori, o čemu svedoči i činjenica da je Leitch reditelj, opet mora da se nešto izvede i na snimanju i mora tu da bude neko ko zna.

Otud ideja da Aaron Johnson igra priglupu akcionu zvezdu samo stoji kao podsetnik koliko je realnost u stvari daleko od toga, i u kojoj meri baš zvezde sa svojom mašinerijom omogućuju raznim Leitchima da se ponašaju kao reditelji i da ih mi tako percipiramo.

Akcija pokušava da bude simpatična, malo smešna, a malo i surova, a malo i puna simbolike. I to je svakako Leitchu jača strana. Akcija je tehnički dobra ali opet imamo problem - ona naprosto ne dobacuje do onih slojeva koje im je on namerio.

Naprosto, nije smešna, nije romantična, samo je ponekad energična i to je sve. Dakle, ponovo svedočimo nekim ROMANCING THE STONE ambicijama koje se nisu ispunile.

Konačno, odnos stilizacije filma u filmu, i onoga što nam je ponuđeno kao "stvaran život" veoma je diskutabilan, odnosno film u filmu se veoma malo razlikuje od fizičkih i drugih zakonitosti koje važe u "stvarnosti".

THE FALL GUY je hteo da bude velika romantična akciona komedija koja slavi Holivud, ali rezultat je glomazan i tupav film, koji izgleda gluplje nego što jeste, isključivo zbog režije koja nije mogla da izvede nijanse i izgradi odnose.

Kada na to dodamo da je film u svojoj bioskopskoj (a ima i duža extended) verziji još i predug, dobijamo jednu zgužvanu hrpu stvari koje bi trebalo da volimo ali nekako ne možemo.

* * / * * * *

CIVIL WAR

Da nije napisao ponešto prilično dobro i snimio ponešto solidno u životu, i da mu se sudi samo na osnovu filma CIVIL WAR, moglo bi se reći da je Alex Garland zaista potpuni moron, reda veličina Darka Bajića.

Naime, nije toliko teško naći film koji je glup koliko i CRNI BOMBARDER ali je skoro nemoguće naći film koji je glup na isti način kao CRNI BOMBARDER.

U oba slučaja imamo filmove nastale u državama na korak ili dva od građanskog rata i ustanka ljudi jednih protiv drugih usled neslaganja o vrednosnom sistemu ali i državnom poretku, u oba filma imamo premisu smeštenu u blisku budućnost u kojoj su ti sukobi eskalirali, i konačno u oba filma imamo autore koji se u tim okolnostima bave nečim potpuno sporednim.

U ovoj #MeToo eri, Alex Garlan teško može da snimi film o radio DJu koji vodi pobunu gde je osnovni problem junaka i priče to što ne može da se seti seksualne partnerke od prethodne noći, ali uspeva da snimi film o tome kako je teško i emocionalno kompleksno biti starovremski ratni reporter u okolnostima rata.

U vreme deep fakea, fake newsa, interneta i farmi trolova, u vreme potpunog informativnog ludila, Garlan prikazuje novinare koji su na zanatskom nivou otprilike iz filma SALVADOR, potpuno su staromodni i ovakve dileme bi bez probleme mogli imati i na Kajmakčalanu a ne u američkom građanskom ratu bliske budućnosti.

Novinari nemaju nikakav stav o tom ratu iako se - bar za neke od njih - dešava u njihovom vlastitom društvu, pošto je rat građanski a ne međudržavni ili međuetnički. Na to pitaje nema odgovora. Doduše, novinar rade za Reuters, a naš narod kaže "Šta majka rodi, voz povuče, vojska obuče i Rojters zaposli". Međutim, nisu novinari Reutersa najgluplji u ovom filmu. Svi su budale, adrenalinski džankiji, moralno upitani, burnoutovani, i naravno tehnološki i idejno potpuno anahroni.

Međutim, na sve to, film se ni ovom etičko-medijskom temom baš ne bavi mnogo intenzivno. Ovo je road movie gde junaci putuju kroz netaknutu i taknutu, u svakom pogledu mrtvu prirodu. Imaju usput neke incidente koji iskazuju zapravo JEDINU zanimljivu i relativno inteligentnu tezu u ovom filmu - a to je da u ratu nema pravila, i da je to ipak na kraju krajeva prostor da se ispolje ljudi sa raznim patološkim nagonima, tako da se u principu ni u jednoj situaciji ne poštuje ratno pravo (mada, pošto je reč o građanskom ratu, ono stricto sensu važi u jednoj drugačijoj formi) i zarobljeni se ubijaju kao i pregovarači kao i nenaoružani neprijatelji, kao i civili koji zasmetaju ubilački nastrojenim ratnicima.

Dakle, film obiluje lirskim pasažima nekim, a završnica je akcijaš gde se novinari pridružuju jedinici koji "oslobađa" Belu kuću.

Tako da imamo kombinaciju rata kao "stanja" ali i rata kao nečega što se u toku filma i završi.

CIVIL WAR je film koji nije neprijatan za gledanje. Ako imamo u vidu koliko se u njemu ne dešava mnogo, nije čak malo ni koštao i realizovan je pristojno, mada ne više od toga. Ipak, lako se može ubrojati u plejadu najglupljih ostvarenja o kojima su se ljudi trudili da kažu nešto pametno.

* 1/2 / * * * *

BOY KILLS WORLD

BOY KILLS WORLD je možda stigao prekasno u toj seriji quirky "festivalskih" akcijaša, možda smo se umorili pa nam deluje slabije nego što jeste. Kako god bilo Moritz Mohr je snimio film koji produžava onu liniju koju su negde započeli (i najbolje radili) Neveldine i Taylor. Ali, Neveldine je u međuvremenu postao hrišćanski fundamentalnosti, Taylor je objasnio neke stvari na televiziji, a prostor su popunili razni filmovi ovog tipa poput GUNS AKIMBO i razne stvari toga tipa.

I onda BOY KILLS WORLD sa svojom polu-stripovskom i četvrt-gejmerskom stilizacijom, spojem teške stilizacije i brutalne akcije, satire i nekakvog pokušaja da se izgrade smislene relacije među ljudima prosto deluje ofucano.

Da li je sad BOY KILLS WORLD nužno slabiji od GUNS AKIMBO i sličnih stvari, ne znam. Ali, meni nije legao na način na koji bi trebalo.

Naprosto, za nijansu je tuplji i za nijansu je pretenciozniji nego što mi je prijalo.

Bill Skarsgaerd u glavnoj ulozi, Jessica Rothe, Michelle Dockery i Sharlto Copley su odlične face svi zajedno. Ima ovde i glumački i u svakom pogledu šta da se vidi. Akcija je dobra i glumci su u njoj ubedljivi.

Međutim, sam film nije. Nije ovo naturalistička priča da u nju moram da verujem, ali bilo bi dobro da je na nekom nivou "kupim", barem kao neki estetski overload - što ovakav film ume da bude - ali šta možemo nije se desilo.

Otud, ovo je film za koji ne mogu da objasnim i sebi ni vama zašto ne dobija * * * ali deluje mi da je * * 1/2 ipak nekako prava mera. Možda će se nekada na neko ponovljeno gledanje to promeniti. 

ONE DOWN, TWO TO GO

Iskreno, nisam baš siguran da li sam ovaj film gledao ranije ili ne. Možda jesam a možda i nisam, što svakako govori o njegovim dometima.

Ovde se skupila ekipa iz THREE THE HARD WAY ali u fazi kada je Blaxploitation izašao iz faze dekadencije sakupljanja zvezda u onaj prostor tezgarenja po Italiji, i Fred Williamson - koji je bio pionir te italijanske veze - potpisuje ovo kao reditelj i scenarista.

Na ekranu, međutim, Fred Williamson nije glavni gazda. A nažalost, nije ni ne neko drugi. 

Problem iz THREE THE HARD WAY se opet ponavlja. Skupile su se zvezde Blaxploitationa a na ekranu izgledaju kao da su sporednjaci, primera radi Jim Brown se pojavi prvi put u 42. minutu.

Ovo je film snimljen s malo para i bez previše talenta. Kada tome dodamo da nemamo ni dobar showcase Blaxploitation ikona, rekao bih da je rezultat veoma bedan.

* 1/2 / * * * *

CASE CLOSED

Afroamerički komičar Byron Allen u jednom trenutku krajem osamdesetih poželeo je da se dokaže kao glumac. Napisao je i odigrao vrlo ozbiljno urađen televizijski krimić CASE CLOSED koji je vrlo solidno realizovao iskusni Dick Lowry. Snimao je Britanac Brian West a izuzetno je doprinela i ekipa koja je bila zadužena za stuntove. U pogledu akcionih prizora, ova televizijska produkcija je bitno ambicioznija od onoga na šta smo inače navikli. Naročito se ističu automobilske potere i stuntovi sa njima.

No vratimo se ljudskom faktoru koji je okupio ovaj ansambl. Byron Allen je solidan u glavnoj ulozi. Kanališe neku energiju po kojoj bismo recimo najpre identifikovali sa Joe Mortonom, a to ipak nije leading man energija. Charles Durning igre penzionisanog debelog policajca koji mu pomaže na slučaju i buddy cop dinamika između njih dvojice je vrlo solidna. Scenario je domišljat, mahom na nivou dijaloga ali i svega ostalog. Reklo bi se da je Byron Allen ceo svoj posao uradio pedantno.

Ipak, rezultat je verovatno izostao jer ovaj televizijski film - iako solidan - ipak nije prevazišao svoje okvire i nije bio dovoljan da lansira veću karijeru. Byron Allen nije Eddie Murphy da tako lako ponese film, i uprkos tome što mu ova rola nije loša, nije dovoljno dobra za proboj.

Samim tim i CASE CLOSED je pre svega za ljubitelje i poznavaoce. I za one koji žele da vide film koji ima seksualnu politiku koja bi danas bila smatrana uznemirujućom.

CHALLENGERS

CHALLENGERS je dosta solidan pokušaj da se Luca Guadagnino upregne u snimanje nečega što je holivudski produkt. I u tom pogledu, prilično je ispolirano mnogo šta od onoga što razotkriva koliki je on moron. Rezultat je zapravo prilično zanimljiv film, daleko od bilo čega esencijalnog, svakako duboko utemeljen u busiji nolanovskog pametnog filma za glupe ljude, ali opet deficitaran po mnogo osnova.

Naime, CHALLENGERS je multiplex-ready film o ljubavnom trouglu koji nije romcom i nije prestige picture (ili barem za sad nije, mada možda bude). Reč je o nečemu što nam nedostaje, grown up movie koji nije napravljen za oskare i koji je sposoban da privuče publiku.

Uprkos maksimi "They don't climax in Imax" koja je svojevrsni bookend stare srpske bioskopdžijske misli "Nema seksa bez Inexa", CHALLENEGERS je hajpovan i kao ljubavni film sa erotskom dimenzijom koja nije toliko izražena, i daleko od toga da je prevratnička. Kritika je poredila CHALLENGERS recimo sa Kechicheom i Luca nije ni blizu toga, između ostalog zato i što je glup kao točak, ali u redu ima ponešto.

Kad govorim o erotici tu praktično ni nema ničega eksplicitnog ali ima seksualnosti kao teme kojom se bavim fim, i to jeste de facto retkost u modernom repertoarskom filmu.

Ono što je prvi problem filma jeste mehaničnost scenarija koju Guadagnino nije uspeo da "izleči" iako bi on po svom rediteljskom habitusu baš trebalo da ume da to prevaziđe. Uprkos u tome što Luca i u veoma zrelim godinama ponekad deluje kao ekstravagantni mladi queer student režije koji pati od poremećaja pažnje, ovde se ipak drži scenarija, a u njemu ima dosta gotovo pinterovske žvake i koliko god to limitira neke stvari na drugim nivoima popravlja samog reditelja jer ko zna šta bi on snimao i kakvim bi se glupostima bavio da nije usmeren.

Justin Kuritzkes koji je pisao scenario je pre svega književnik i on je dao poprilično dobar materijal Guadagninu. Film se vrlo malo razlikuje od njegovog scenarija sa kojim se obreo na Black Listu i iz današnje vizure, to je možda problem.

Recimo, AIR je komparacija koja je delimično adekvatna. Oba filma su o sportu i stoje kao Amazonovi pokušaji da pre striminga overi bioskop sa nečim što je malo crowd pleaser a malo prestige. Naravno, AIR je istinita priča, CHALLENGERS nije. Međutim, oba su krenula od Black List skriptova koji su imali tu veoma karakterističnu "napisanost", i vidno je kako ga je Affleck u saradnji sa Damonom "umekšao" i učinio da polemička drama u samom korenu "zaliči na život" odnosno da filmičnost nadjača literarnost. 

I onda ta stilska eklektičnost rezultira nečim što je prosto land grab. Imamo ljubavni trougao u čijem je centru najveća mlada zvezda našeg vremena, imamo reditelja koji voli i realizam, ali voli i modne editorijale, ali voli i da se razglume, i nekako to sve rezultira nečim solidnim.

Mislio sam da će Lucino stilsko lutanje izlečiti mehaničnost scenarija ali nažalost ne uspeva. Na kraju, film ipak uđe u jedno poentiranje koje je prenaglašeno i cringe, ali je istvremeno dato u trenutku Lucinog potpunog potonuća u histeriju pa se može prodati kao neko završno iskliznuće filma.

Otud, da li je u još jednom svom pokušaju Guadagnino snimio fascinantan film nije sporno. Sigurno da nije. Ali jeste iz svega proizašao jedan respektabilan produkt koji ima smisla, glavu i rep, da je ta glava pametija i da se taj rep malo spontanije pomera, bilo bi još bolje. Ali, i ovo je u redu iz žanra "za koga je dobro je".

* * * / * * * *

THE SOUND IS INNOCENT

Johana Ožvold režirala je češki dokumentarni film THE SOUND IS INNOCENT u kome jednu kratku ali krajnje paušalnu istoriju nekih epizoda u istoriji eksperimentalne elektronske muzike.

Nažalost, Johana Ožvold ima rediteljski postupak koji je bitno zanimljiviji od ljudi i događaja o kojima snima film, pa zbog toga možemo reći da je na neki način pretenzijom autorke film potopljen jer ono čime se bavi nije moglo da je isprati i opravda.

* * / * * * *

YUGODROM

YUGODROM Đorđa Stanimirovića nastao je po scenariju Koste Peševskog sazrelog iz njegovog pozorišnog komada. Uprkos tome što je reč o Apollonovoj produkciji, film izgleda prilično elegantno i produkciono odgovara zahtevima materijala u svim aspektima, od produkcionog dizajna do glumačke podele.

Priča je vrlo zanimljiva i govori o mladim ljudima koji žele da svoj hostel brendiraju kao jugonostalgični prostor a onda sreću modernog frictionless kapitalistu koji dolazi da ispita njihove ideje zajedništva i sve ono "jugoslovensko" što postoji u međuljudskim odnosima.

Film je baziran na melodramskim odnosima koji su izvedeni u konvenciji ali bez ekscesa, u jednom uverljivom intenzitetu, tako da možemo reći da je ovo film koji nije bučan a samim tim uspeva i da ne ispadne glup, što je vrlo česta nevolja sa ovom vrstom projekata.

Voleo bih da sam ga video i na nekim festivalima pre striminga, ali nezavisno od toga, ovo je časno urađen posao ekipe koja svakako zaslužuje da nastavi sa radom.

* * 1/2 / * * * *

REFUGE

REFUGE je film koji je Renny Harlin snimio kad se zatekao u Bugarskoj s planom na snima nešto drugo a ta produkcija bila iz nekog razloga otkazana.

Nažalost, film baš tako i izgleda, kao nešto nepripremljeno, snimljeno na mah i bez ikakve zamisli, a horor žanr naprosto ne trpi takav pristup ako pretenduje da bude iole gledljiv.

Uprkos tome što mu je ovaj quickie snimao Finac sa kojim sarađuje poslednjih godina i koji je radio stručno izvedeni BRICKLAYER, REFUGE u najboljem slučaju izgleda kao dve spojene epizode neke network serije, samo što je za razliku od njih dosadan.

Uprkos tome što je prve uspehe koji su ga kvalifikovali za major produkcije radio u žanru horora, poslednjih godina, Harlinu je horor je slaba tačka. REFUGE je stoga tu negde sa DYATLOV PASSom pa meni lično još i nešto gori.

Bez strave, bez dobrih glumaca (izuzev Jasona Flemynga koji ordinira po Istočnoj Evropi ali ovde realno nema šta da igra), bez budžeta koji bi proizveo neku tehničku virtuoznost ili specijalni efekat. Realno, ovo je film bez ičega, kome čak i to što je nekako sastavljen da se na raspadne predstavlja problem jer bi bilo časnije da se pred nama još i raspao kad u njemu več ničega nema. 

MISTER DEATHMAN

MISTER DEATHMAN je južnoafrički Blaxploitation koji je režirao poznati secund unit specijalista sa solidnim brojem solo režija - Michael D. Moore.

Moore je bio naročito bitan za karijeru Stevena Spielberga koji mu se odužio epizodom u seriji AMAZING STORIES.

Ipak, na ovom filmu se Mooreu niko nije odužio. Iako je David Broadnax solidan ali neupečatljiv lead, Stella Stevens u još jednoj ulozi lezbejke negativke (igrala je tako nešto i u jednoj od CLEOPATRA JONES pustolovina) naprosto nije dovoljan glumački sastav da bi stvar mogla da se održi.

Filmu fali para u budžetu ali mu pre svega fali još glumaca koji bi mogli da iznesu ovakvu sub-bondovsku priču. Naravno, podrazumeva se da priča i scenario proistekao iz nje nisu ni približno podnošljivom nivou.

Pa ipak, B-reditelji sve to prevazilaze sa adekvatnim repromaterijalom a njega ovde naprosto nije bilo.

DUE JUSTICE

Javier Reyna je snimio DTV s dna kace DUE JUSTICE u kom nije uspeo da kapitalizuje na Kellanu Lutzu kao protagonisti i Jeffu Faheyu kao negativcu. Zaplet sa advokatom čije je dete zabunom otetom radi trgovine organizma i navodi ga da krene u totalnu osvetu potpisuje sam Reyna, kao jedan od ljudi koji pisao skript i za nedavno pomenuti RUTHLESS. Dakle, trgovina ljudima je tu, samo s drugim predznakom. Tu je i Fahey. Međutim, nema nekih drugih stvari.

Reyna pokušava da bude glossy ali stvari u kadru mu izmiču kontroli. Javljaju se ozbiljni dizbalansi među glumcima, a neke scene mu izmiču kontroli i u inscenaciji. Na kraju, sve ovo je ipak nedovoljno da bi bilo podnošljivo.

MARAUDERS

Steven C. Miller je jedan od uspešnijih reditelja američke DTV scene i iza sebe ima i neke zaista dobre i neke relativno zanimljive filmove.

MARAUDERS je bio njegov geezer teaser koji je uspeo da okupi imena kao što su Dave Bautista i Bruce Willis u rolama koje nisu zanemarljive dužine, zatim Christophera Melonija, Adriana Greniera i Johnathona Schaecha kao indie-DTV koaliciju.

Meloni u suštini igra glavnog junaka, dakle niko nam nije podvaljen, i on predvodi ekipu FBI koja pokušava da dokuči šta radi banda visokoorganizovanih pljačkaša banaka koji usput ne prezaju ni da ubiju nekoga ko im se nađe na putu. Sama zavera za složena i ne preterano smislena ni kad započne a naročito ne kad se rasplete, i u pripovedačkom pogledu reklo bi se da je ovo ipak malo bilo preambiciozno za Millera.

S druge strane, on sebe vidi kao B-Manna sa ovom ekipom i pokušava da film natera na tu vodenicu međutim ipak nema ni rediteljsku veštinu pa ni tehničke uslove za tako nešto. Otud, MARAUDERS najpre i najviše pada na tom pokušaju da bude jedan grown up ambiciozni krimić sa pomalo akcije, i umesto da popuni taj prazan prostor, na kraju se ispostavi kao isuviše pretenciozan DTV.

MARAUDERS u svakom slučaju vredi videti. Nažalost, preveliki je zalogaj ovde načeo Miller da bi se sa njim izborio. No, namera je bila dobra i glumci na okupu su dosta korektni. Otud se ovo sve itekako da podneti na TVu.

* * / * * * *

RUTHLESS

RUTHLESS je DTV rad niže klase u kom je Art Camacho uspeo da skupi dobru ekipu - karakternog glumca Dermota Mulroneya u glavnoj ulozi koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, naprosto dobar u svemu i Jeffa Faheya kao negativci koji je, hteli ne hteli, sazreo u jaku campy figuru.

Da li su Dermot i Jeff želeli da budu u ovom stadijumu u 2024. godini, ne znam. Ali, ono što se može reći u njihovu odbranu jeste da su i dalje dobre face i da svoj posao rade časno.

RUTHLESS je na granici da bude dno kace DTV ponude, režira ga Art Camacho čiji je udeo u nekom respektabilnijem filmu bilo učešće na poziciji kaskadera, što ume da bude dobra preporuka za reditelja. Pogledajmo Davida Leitcha koji je uprkos brojnim udarcima u glavu stigao dosta daleko.

Camachov film je dosta punchdrunk i u tom smislu zaslužuje da se ovekoveče zanimljivi delovi njegovog zapleta.

Glavni junak je rvački trener koji primećuje da mu je učenica postala dosta prkosna i da izgleda ima neke probleme. I zaista, devojčica nije sklona da ostane dužna ni kod kuće gde je očuh sklon da udari ali i ona da uzvrati. Posle jedne razmene, ona odlučuje da napusti kuću, sreće trenera i on je savetuje da ili ide u policiju ili da se vrati kući. Ona se vraća kući i kada trener na njoj vidi modricu, dolazi da obiđe očuha, te u sceni koja ima smisao za humor blizak rimejku ROAD HOUSEa (do tačke da je izgleda radila kaskaderska veza i da su se konsultovali sa skriptom) odrađuje malo štelovanje ekstremiteta.

Sutradan policija dolazi po trenera koji mirno prihvata svoju sudbinu jer je svestan da je strung out zbog smrti ćerke od ruke nekog random psihopate. Ali, devojčica se naljuti na očuha i zapreti mu da će majci reći da je on vara što je od nekoga čula.

Kako bi rešio svoje probleme, očuh odlučuje da je PRODA TRGOVCIMA LJUDIMA. Ako imamo u vidu da su i majka i ćerka izdržavana lica, koliko god da je očuh jedna lenčuga i luzer, ova odluka deluje još perverznije, naročito jer dotle tu nema nikakve seksualne, predatorske, manijakalne dimenzije očuhovog lošeg ponašanja. On je prosto bezobrazan i bahat lik opšte prakse.

Kako su stvari ovako brzo eskalirale u jednom pravcu koji je skroz neočekivan i krajnje neuverljiv, teško je objasniti, ali do te tačke, RUTHLESS stoji kao jedan mali B-film sa pristojnom socijalnom podlogom kome fali umeća ali ima tu neke dobre volje i ima Dermota Mulroneya.

E sad, kad stvari pođu ovim posve neočekivanim i praktično nemogućim putem, Dermot i Camacho stvari drže na jednom street level nivou, i ostaju na neki svoj low budget način zanimljive. Opet imamo jednu duhovitu scenu, i još jednu dobru.

Nema ovde nekih naročitih borbi, i snaga filma nije u tome. Otud, Art Camacho je možda trebalo da ustupi mesto reditelju koji se malo bolje snalazi u drami, ali sve u svemu, ovde ima neke naivne kreativnosti i punog ubeđenja uprkos svim opisanim nedostacima.

Zato mogu reći da je RUTHLESS u suštini glup i prilično nevešt film koji je imao sasvim dovoljno atributa za uživanje.

* * / * * * *

THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE

U slučaju filma THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE najviše me je razočarao Jerry Bruckheimer. Od njega sam očekivao da će svojim producentskim autoritetom uspeti da izvuče maksimum iz Ritchieja i napravi film dostojan čoveka koji je snimio THE MAN FROM UNCLE.

Nažalost, izgleda da Drugi svetski rat nije njegova jača strana, setimo se PEARL HARBORa, a izgleda da i kad se radi s manje novca, onda promašenost ide u pravcu oskudice a ne ekscesa kao kod Baya.

MINISTRY je film u kom zaista nije imalo šta da pođe naopako. Henry Cavill predvodi ekipu koja treba u Drugom svetskom ratu da izvrši diverziju. Guys on a Mission flick je stvarno forma koja nam je uvek pružala mnogo zadovoljstva, osim ako je svojom pretenzijom ne potopi Tarantino, i sve je delovalo dobro.

Nažalost, na kraju smo dobili film koji u povremenim beskrajnim dijaloškim scenama evocira neke od najgorih elemenata baš iz INGLOURIOUS BASTERDS, sa dosta kreveljenja pod teškom maskom, ali jasno je da su predznaci ovde ipak drugačiji.

Ritchie zbilja nije hteo da se pravi pametan već da snimi svoj doprinos ratnom Guys on a Mission žanru. Ali, za razliku od Tarantina koji je hteo isto to ali da se stavi veliko A u reč autor i da se isforsira maksimalna "masnoća" inkorporiranjem svega i svačega, pa i pogrešno shvaćene tradicije, ovde Ritchie kao da je uzor imao u onim manje poznatim generic naslovima tog tipa.

Ne samo da Ritchie ovde ne iskoračuje u neke pobočne tradicije tog tipa filma kao Tarantino sa Italijanima već kao da se potpuno obrnuto drži relativno slabog poznavanja žanra. MINISTRY ponajpre liči na neki marginalan film nekog poluuspešnog profija kao što je Val Guest u kom su se obreli David Niven, Roger Moore i Sophia Loren i proizveli neki napabirčen odgovor na nešto superiorno tog tipa.

Dakle, ovo ne deluje kao da je neko gledao DIRTY DOZEN ili WHERE EAGLES DARE, o KELLY'S HEROES da ne govorimo a tek ne o nekom iskopavanju Krvavca ili Castellarija.

S jedne strane, manjak filmofilakog znanja i referenci je mogao biti osvežavajući, da je bilo ičega autohtonog da se ponudi. Na kraju, ne da nije čudo šro ovaj film nigde ne ide u bioskope sem u SAD zbog ugovorne obaveze. Cudo je da su ga ozbiljni strimeri uopšte kupili.

* 1/2 / * * * *

DIVINITY

Eddie Alcazar je u produkciji Stevena Soderbergha snimio film DIVINITY u kom nažalost nije postigao ništa više od jedne muzejske avangarde koja niti je u bilo kom pogledu sveža u odnosu na savremeni film, niti je adekvatna rekonstrukcija one ranije. Naprosto, Alcazarov postupak na svaku relativno zanimljivu (jer istinski zanimljivih slabo ima) sliku nadoda jako puno zamorne i konvencionalne drame, i na kraju ovaj film je naratizovan do tačke da to ugrožava njegovu avangardnost.

Otud, koliko god da mi je drago što je u njemu Stephen Dorff posle nekog vremena uspeo da overi nekakav ugledan projekat, nema tu mnogo lepog da se kaže, pa i to što ima da se vidi nije kapitalno i realno, jedino može biti zanimljivo autorima u domenu industrijske špijunaže.

* 1/2 / * * * *

BREATHE

Stefon Bristol je morao dosta brutalno da se otrezni posle velikog i, uprkos tome što je film bio kul, ipak nezasluženog uspeha filma SEE YOU YESTERDAY. U svom drugom pokušaju, nije imao pokroviteljstvo Spike Leeja, nije imao afroameričku supkulturu da se na nju osloni - iako u filmu igra sjajna ekipa afroameričkih glumaca kao što su Quenzhane Wallis, Common i Jennifer Hudson dok je nasuprot njih isto odlična bela ekipa - Milla Jovovich, Sam Worthington i Raul Castillo.

Kad vidite ovakvu glumačku ekipu, prvo se upitate kako je moguće da za ovaj film ne znate, da ga niste gledali, da za njega verovatno niste ni čuli, a odgovor je nažalost u tome što je Bristol, po scenariju Douga Simona koji nas je zadužio veoma lošim filmom DEMONIC, snimio jednu kamernu priču u kojoj nije uspeo da proizvede pravu napetost.

Ovo je postapokaliptična priča o svetu u kom prosto više nema kiseonika u vazduhu, i porodici koja živi u izolovanom bunkeru sa aparatom koji im proizvodi kiseonik. Jednog dana pojavljuje se grupa neznanaca koji samo želi da vidi mašinu ne bi li tako nešto napravila za sebe a onda kreće igra mačke i miša, razotkrivaju se tajne i mučke namere i tako to.

Ima nekoliko scena u kojima je Bristol potpuno izgubio kontrolu nad glumcima misleći da je kamerni film nužno glumački film, pa tako imamo iskakanje u kojima počne neka srednjoškolska predstava sa Millom i Samom u glavnim ulogama.

Film takođe vizuelno ne izgleda preterano dobro. Verovatno delom jer su producenti i finansijeri digli ruke od njega i nisu baš ispratili postprodukciju, a možda i zato što SEE YOU YESTERDAY takođe nije baš preterano dobro izgledao. Moguće je da Stefon Bristol kad je reč o vizuelnosti više ima dobru volju nego konkretno znanje da složi nešto dobro.

Pa opet, sa ovakvim glumcima i premisom, BREATHE ne može da ne bude nekakav land grab. Obrno-okreni u njemu ima šta da se vidi. Samo eto, sticajem okolnosti nije dobro.

* 1/2 / * * * *

VERMINES

Sebastien Vanicek je zaista imao neuporedivo više sreće nego pameti sa svojom varijacijom na ATTACK THE BLOCK Joe Cornisha, u kojoj se ARACHNOPHOBIA Franka Marshalla dešava u jednom francuskom banlieu miljeu, u zgradi koja pritom spolja deluje genijalno arhitektonski, dočim je iznutra generic preko svake mere i svoju naglašenu formu uopšte ne koristi.

Međutim, kad čovek snimi spolja genijalnu lokaciju a iznutra ne pruži ništa, prilično je očigledno da još uvek ne zna kako se pravi dobar film, kako se razdvaja važno od nevažnog, na čemu treba insistirati, šta treba preskočiti.

VERMINES je film koji prvo iznuri gledaoca nekakvim build upom u kom upoznajemo likove sa njihovim manje-više prozaičnim banlieu sudbinama, a onda kreće haos sa otrovnim paucima koji kad se vide, umeju da proizvedu veoma redak jump scare i to obično KAD SKOČE, dakle jump scare više na skok nego na neku suštinu našeg straha od pauka, a onda jedan deo toga imamo u nekom offu a na kraju ga imamo i prikazan u jednoj formi koja je bliže Asylumu nego nečemu što bismo očekivali od francuskog horora.

Dakle, VERMINES je naporan, uglavnom neuspešan i jezivo glup film.

I to je u redu. Mnogi filmovi ovog tipa su takvi. 

Međutim, hype je neviđen i u ovom slučaju zaista kontraproduktivan. Ovaj film prosto nije dorastao onom očekivanju koje se stvara kod gledaoca takvim kritikama. Nije dobar ni kad se od njega ne očekuje ništa a zaista je nesnosan kad se od njega očekuje sve.

* 1/2 / * * * *

MR-9: DO OR DIE

Bangladeški reditelj Asif Akbar uspeo je da obezbedi prava na ekranizaciju Masuda Rane, lika kog je pre šezdesetak godina kao direktni rip-off Jamesa Bonda osmislio Qazi Anwar Hussain. O Masudu Rani izašlo je petstotinak knjiga, kako romana tako i priča i one su u najvećem broju slučajeva zapravo rip-offovi raznih iteracija Bonda, kako izvornog Fleminga tako i kasnijih romana koje su pisali Kingsley Amis ili Jack Gardner, a dosta je preuziman i Alistair MacLean, Clive Cussler i Frederick Forsyth. Da pradoks bude veći, prepisivane su i novelizacije filmova što je svakako ozbiljan kuriozitet.

Stepen prepisivanja je toliki da se neki romani mogu tretirati kao samo lokalizovane verzije popularnih originala a Masud Rana je samim tim kao junak prošao razne transformacije jer očigledno je iz pobrojanih imena pisaca da su to bili razni stilovi, pristupi žanru itd. Dakle, Masud Rana je kanonski gledano agent bangladeške tajne službe koji koristi posao privatnog istražitelja kao cover i rešava slučajeve širom sveta pokazujući veoma širok dijapazon kompetencija i suočavajući se sa veoma različitim zadacima i neprijateljima.

Zanimljivo je da Masud Rana u svojih petstotinak izdanja ima i knjigu tokom koje je bio dobrovoljac tokom rata u Bosni.

Asif Akbar je reditelj koji se kreće samim dnom američke DTV produkcije gde dijaspora dodiruje filmski biznis, gde se finansijeri nalaze u dilemi da li da otvore perionicu veša ili producentsku kuću, a njegove mogućnosti pokazuju da je možda neka druga oblast bila nešto za šta je talentovan.

Masud Rana je samo jednom ekranizovan za bioskop u prilično starom bangladeškom filmu koji ima sve klasične osobine tamošnje produkcije, kao što je trajanje od dva i po sata. Posle toga je bio jednom na televiziji i nigde više, a razlog za to je jasan - Masud Rana nema dovoljno originalnih elemenata kojima bi mogao da se nametne pored Bonda.

Pa opet, teško je uzeti jedan takav ne samo bangladeški već i regionalni bestseler i stub popularne kulture, i ne dirati ga. Zato je Asif Akbar uzeo da se okuša a Frank Grillo i Michael Jai White su angažovani da internacionalizuju celu stvar i izbace ovog junaka do globalne publike.

Nažalost, Asif Akbar nije uspeo da napravi film - barem u ovoj kraćoj verziji koja je izašla na Zapadu - u kom postoji išta novo. Ali, nije uspeo ni da dobaci do onog nivoa tehničke kompetencije projekata u kojima Grillo i White inače igraju kad rade u američkim produkcijama.

Otud, jedini adut koji M-9 nudi jeste izvesna arhaičnost bondaste avanture koja više ne postoji ni u filmovima o agentu 007, sa starinski izvedenom, i za svaki današnji standard naivnom akcijom koja povremeno doseže nivo parodije. Ipak, uglavnom je samo passe i nezanimljiva.

Da li u dužoj bangladeškoj verziji ima neke tamošnje etno-ornamentalistike,  ne znam, da li nekada junaci zapevaju, zaplešu i da li se desi nešto tako. Ipak, ako je suditi po ovoj internacionalnoj, uprkos arhaičnosti i naivnosti, film je umnogome ukorenjen u zapadnoj narativnoj konvenciji pa se plašim da je bangladeška verzija samo opširnija varijatna ovoga.

Bangladeški glumac ABM Sumon igra Masuda Ranu dostojanstveno ali nije mi se nametnuo kao glumac sa nekim značajnim globalnim dometom. On će tu ulogu ponoviti u još najmanje dva pokušaja za koja je prava obezbedio Asaf Akbar.

Ideja da se Masud Rana, uprkos derivativnosti samog IPa, privoli na veliki ili bilo kakav drugi ekran, imala je smisla jer je mogla da popuni prostor za špijunskim akcijašem kog uvek treba i da mu doda jednu specifičnu, pritom tradicijski utemeljenu etno-dimenziju pop kulture Trećeg sveta. Dok je Asif Akbar donekle i shvatio prvi sloj ovog potencijala, ovaj drugi svakako nije i u filmu nečeg bangladeškog ima vrlo malo. Ipak, osnovni problem ostaje što ono zapadno u celom projektu nije dobro izvedeno, a Grillo i White zaslužuju pohvale što su na zadatak izašli dosta raspoloženi i nisu odavali utisak neke teške tezge, pokazujući da već i u poodmaklim godinama znaju da svaki dinar mora da se zaradi. A bangladeška taka vredi otprilike koliko i dinar po današnjem kursu.

THE IDEA OF YOU

Anne Hathaway je relativno rano diversifikovala svoju karijeru ali očekuje se od njene romantične komedije da bude nešto posebno, naročito jer sada ima priliku da radi sa najozbiljnijim rediteljima i da probere najbolje scenarije.

Nažalost, film Michaela Showaltera THE IDEA OF YOU koji je snimila za Amazon Prime spada u red onih streaming naslova koji ne bi baš laskavo prošli u bioskopima. Za početak, vizuelno, taj film izgleda dosta skromno i morao bi to da nadoknadi na nekom drugom polju - u glumi pre svega, scenariju i sl. Međutim, THE IDEA OF YOU izgleda skromno, scenaristički je ispod proseka, tako da onda ni glumci koji pokazuju entuzijazam za ono što snimaju nemaju baš puno prostora da se pokažu.

Odnos između dvoje glavnih junaka, sredovečne MILF galeristkinje i klinca iz boy banda, naprosto nije ubedljiv i nikada ne profunkcioniše do tačke da se mi kao gledaoci u to investiramo. Mnoge kritike povezuju ovaj film sa inspiracijom iz života Olivie Wilde i Harry Stylesa, ali ovo je daleko od toga, naprosto čak i ja koji slabije pratim tu dimenziju života filmskih radnika, znam da je tu bilo više neke drame nego ovde. Štaviše, ako imamo takav presedan, neverovatno je kako su peripetije u ovom filmu koji je pritom fikcija, zapravo nemaštovite.

Otud, THE IDEA OF YOU nažalost slabo funkcioniše u onom segmentu koji bi morao da mu bude elementarno kompetentan a to je bazični odnos iz kog sve kreće.

* 1/2 / * * *.*

CHIEF OF STATION

Kad je Aaron Eckhart zaigrao u Stoelzlovom odličnom TAKEN-derivatu ERASED, pokazao je da se izvrsno snalazi u ulozi progonjenog špijuna. Kasnije je to potvrdio u Harlinovom BRICKLAYERu, filmu koji sam dugo priželjkivao. I generalno, mimo ovog toka akcionih špijunaca, Eckhart je u poslednje vreme prisutan u vrlo zanimljivim DTV naslovima koji u sebi nose indie senzibilitet i edgy ideologiju.

U svakom slučaju, teško je snimiti loš akcioni špijunac sa Eckhartom, ali Jesse V. Johnson je uvek tu da pokuša. Uspelo mu je iz prve.

Činjenica je Johnsonov CHIEF OF STATION ima u sebi manji budžet od ERASEDa i od BRICKLAYERa, ali ipak suština je ipak u tome da Johnson ima neuporedivo manje stila od Stoelzla i Harlina. Iako je tu Olga Kurylenko, koja je sa Eckhartom sparingovala u ERASEDu, magija se nije ni približno ponovila.

Johnson snima film maltene kao expat u Budimpešti. Ima puno mirnih scena, a gluma nije dobra. Ima nešto akcije ali realizacija nije na visokom nivou, naprosto u ovom filmu se sve izmaklo. Sama priča naravno da nije imala snage da išta iznese. 

Eckhart je na kraju ostao sa slabim filmom u kome pokušava sam silom da spase stvar, a to se ipak ne može očekivati.

Stoga, CHIEF OF STATION je ozbiljan promašaj koji se lako smestio u sivilo većeg dela DTV ponude.

* 1/2 / * * * *

MOTHERLAND

Hanna Badziaka i Aleksandar Mihalkovič snimili su dokumentarni film MOTHERLAND koji nema neki originalni naslov već je odmah na engleskom, pošto ni ne treba da se prikazuje igde drugo sem na Zapadu.

Ovo je jedan ready made depresivni propagandni rad podvaljen kao umetnost, ali i to teškom mukom, koji bi pas s maslom teško mogao da pojede.

Nominalno, ovo je film o zlostavljaju u beloruskoj vojsci. Mogao bih da koristim i prigodnu reč na engleskom hazing, ali ipak ne jer otkud na engleskom reč za takvu pojavu kad toga ima samo kod Putina i Putinovih prijatelja.

Elem, stare kuke muče fazane u raznim ruskim i sovjetskim vojskama od pamtiveka i to je čak bilo tema i ambicioznog igranog filma na Zapadu, setimo se Hazanaviciusovog SEARCHa, Dakle, ništa to nije novo ali novo jeste način na koji je ta tema bukvalno zloupotrebljena kao clickbait za ovaj film.

Naime, ovaj film kreće opisom tog običaja, onda počinje da se bavi majkom koja sumnja da joj je sin pod takvim okolnostima izgubio život u vojsci, onda se bavi raznom priglupom omladinom kojoj se (gle iznenađenja) ne ide u vojsku, iako svi deluju kao da bi im prijalo godinu i po dana dovođenja u red, i onda ima malo i protesta i svega ostalog što se moglo napabirčiti da se oslika jedna depresivna i represivna slika Belorusije.

Da li je to rezultat preteranog napinjanja, ali na kraju ovaj film jedino u tome ne uspeva. Njegovi junaci deluju kao grupa razmaženih gubitnika koji nešto mahom kukavički imaju nezadovoljstva a život oko njih poprilično normalno teče. Belorusija u ovom filmu snimljenom sa jedinim ciljem da je ocrni, naprosto u drugom planu deluje kao zemlja u kojoj stvari funkcionišu.

Štaviše, ljudi koji su nezadovoljni režimom deluju kao da vode doste pristojne, pa rekao bih i udobne živote, skupljaju se, druže se i diskutuju, ne kriju se nimalo iako verovatno znaju da će Lukašenkovi ljudi garantovano pregledati ovaj film.

Čak i ono što je sudeći po sudskom epilogu - i to u Belorusiji - nesporno na kraju nije razmotreno kako treba, a da ne kažem da nema prikaza, da nema snimaka, da nema svedočanstava živih ljudi o tom samom ritualnom zlostavljanju.

U tom smislu, majka ubijenog momka je direktno zloupotrebljena da bi film mogao da se završi slavodobitnom posvetom Ukrajincima koji se bore protiv Rusa, iako zapravo u filmu jedino nema Ukrajinaca i Rusa.

Ova papazjanija sklopljena u klimavu celinu postigla je naravno i sasvim očekivano određene rezultate na Zapadu gde je preko Lukašenkovih leđa odrađena proxy propaganda protiv Rusa, iako ni on sam nije tako jednodimenzionalni Putinov vazal kao što se na Zapadu predstavlja.

* 1/2 / *.* * *

Последнее лето

Vitalij Akimov snimio je film Последнее лето kao francusku koprodukciju i u njemu je prikazao jednu grupu mladih moksovskih skvotera koji provode jedno leto, kad se u Ukrajini već zaratilo, na moskovskim ulicama, po raznim štekovima, gajbama i underground klubovima radeći manje-više sve ono što su mladi radili od kada je sveta i veka.

Ako nekome treba da se priseti mladosti u gradu, ovaj film će manje-više moći da posluži. U njemu ima vrlo malo novog i do sada neviđenog. Recimo, ima zanimljiv deo kad ovi imaju neki svoj fight club ali ta ideja se javi usput u moru inače krajnje prozaičnih aktivnosti koje smo videli, a ako ste imali dodira sa undergroundom, i radili sto miliona puta, odakle god da ste.

Dakle, ono što je novo se ne razrađuje previše a opet neke stvari zauzimaju i previše vremena bez mnogo svrhe. Ne mogu sada to ni zameriti reditelju. U tom moru opštih mesta s vrlo malo nečeg novog, zapravo je prilično teško opredeliti se za nešto što će biti egzaktno a ne pogrešiti.

Akimov se trudi da malo napravi neku atmosferu, ima tu estetizacije, najveći deo je u crno-beloj izvedbi mada ima kolor intervencija. Film prijatno izgleda.

Ne znam da li je iko od ovih mladih ljudi neka značajna figura urbane supkulture ili će postati, ali mislim da od toga umnogome zavisi percepcija ovog filma.

* * / * * * *

LA MESITA DEL COMEDOR

Caye Casas je snimio film LA MESITA DEL COMEDOR verovatno sa idejom kako će to biti crna komedija sa sposobnošću da proizvede stravu i ode spontano u horor.

Da li je nedavni slučaj koji smo imali u okolini Bora možda izmenio moje raspoloženje prema ovoj vrsti narativa, ne znam, ali osnovni utisak koji sam imao jeste da premisa ovog filma, koliko god samog Casasa nadraživala, naprosto deluje moronski i ne može da se prihvati ni na koji način.

Kažem, cela naša javnost doživela je stres i možda drugačije gledamo na takve stvari od inostranog faktora koji je iskreno prigrlio ovaj film, međutim, meni je ponašanje glavnog junaka koje je okosnica filma na svakom nivou ne samo neuverljivo već bih rekao i nemoguće do tačke da film sa takvim razvojem situacije prosto postaje neodrživ.

Otud mi je i sam film jedna potpuna nebuloza koja usput ne nudi sad nešto naročito mimo onoga što je osnovna priča. Hype koji je izgrađen na festivalima i ranijim prikazivanjima je dovoljno veliki da će ovaj film sigurno imati i još neku recepciju kod nas, pa ćemo videti da li će ga neko drugačije sagledati.

* 1/2 / * * * *

THE WEDDING GUEST

THE WEDDING GUEST Michaela Winterbottoma je vrlo zanimljiv neo noir smešten na razmeđi Pakistana i Indije.

Dev Patel igra mladog londonskog Pakistanca koji odlazi na put iz Engleske za Indiju i Pakistan, tamo se naoružava, iznajmljuje kola i otima mladu za jednog venčanja. Ispostavlja se da je on londonski fixer, sposoban da obavi ovakav nimalo naivan posao za svog imućnog poznanika. Međutim, kada policija krene da traga za otetom mladom i kada komplikacije kreću da se gomilaju, fixer i oteta mlada ostaju sami, a krivična dela samo proističu jedno iz drugog.

Michael Winterbottom nije neki reditelj ali ovde nije smetao. Ovo je neo noir ali je istovremeno i film putovanja, smešten u neke egzotične predele. Sa dvoje harizmatičnih zvezda kao što su Dev Patel i Radikha Apte, on nema film opterećen pričom. Zapleta i situacija itekako ima, ali ovo na kraju ipak prevashodno jeste film atmosfere, čak i u deonicama koje su pripovedački zahtevnije.

Za razliku od tipične neo noir postavke, na kraju ovde Winterbottom možda gradi junake ali dobija ljude. Završnica koja je u konvenciji žanra po ishodu ali ne i po samom smislu je u tom smislu vrlo zanimljiva stvar, i taj balans žanra i psihološke drame je dobro postavljen, iako film nesumnjivo prevashodno funkcioniše kao triler i svako ko isključivo traži realističku melodramu neće preterano dobro proći.

Jednostavnost filma je impozantna do granice rizičnog. Ipak, ovog puta takav rizik se isplatio. Jasno je da su Winterbottom i Patel mogli ostati praznih ruku na kraju ovog filma ali srećom nisu.

* * * / * * * *