Sunday, June 29, 2014

LE CAPITAL

Pogledao sam LE CAPITAL Coste Gavrasa. Reč je o ekranizaciji romana Stephanea Osmonta i najlakše bih je opisao kao Gavrasov WALL STREET. Nažalost, iako je izašao neposredno posle Svetske ekonomske krize, opet kasni u svakom pogledu za Stoneom.

Iako je Gavras na crnohumorni način i dosta dobro dotakao pitanje ekonomske krize u LE COUPERETu, ekranizaciji Westlakea, u LE CAPITALu nema šta da kaže jer neprekidno želi da se zgražava nad junacima ali on nije reditelj "negativne poetike", on se u suštini ne bavi antijunacima, on mora da ima skoro pa naivnog heroja za kog se navija i mora da ima jasan angažman, bez cinizma. Međutim, koketirajući sa idejom antijunaka kao u LE COUPERET, samo sa jednim koji je težak za identifikaciju, on postiže manje uspeha.

Isto tako, iako se od Gavrasa očekuje da po definicji ima socijalistički stav, ne mogu da kažem da sam ikakav stav uspeo da prepoznam u LE CAPITALu. On svakako nije proizveo karakter kao što je Gordon Gekko jer nije proizveo nijedan karakter vredan pamćenja .

U svakom slučaju, Gavras u sred ekonomske krize nudi film koji nije nimalo svež, i maltene je bliži po zapletu prvom WALL STREETu, i na svakom nivou ostaje irelevantan rad, uprkos pretpostavci da je ovo tema u kojoj bi se mogao odlično iskazati.

* * / * * * *

Saturday, June 28, 2014

X-MEN: DAYS OF THE FUTURE PAST

Pogledao sam X-MEN: DAYS OF THE FUTURE PAST Bryana Singera i moram reći da je moj utisak negde između Willovog i Mehmetovog. Utiska, naravno. Odnosno da sam signurno ugnežđen između njih.

DAYS OF THE FUTURE PAST bih ipak rangirao kao treći najbolji X-MEN film, daleko iza superiornog FIRST CLASSa i tik iza drugog WOLVERINEa, iako sam stav prema Mangoldovom filmu bitno revidirao posle Mehmetovog kratkog predavanja u kome me je ubedio da je zapravo ovo loša ekranizacija lika, odnosno da nije dobacila do izaziva koje taj karakter nosi. Pa ipak, dobacivao WOLVERINE ili ne, opet mi je daleko bolji od Singerovih i Ratnerovog X-MENa odnosno Hoodovog WOLVERINEa.

No, vratimo se na DAYS OF THE FUTURE PAST. Ovaj film kombinuje sve ono što je bilo dobro kod Vaughna i sve ono šti je bilo loše kod Singera. Dakle, posle Vaughnove razigrane, maštovite reinvencije likova i sjajno upotrebljene epohe za te svrhe, dolazi mešavina toga i Singerovog opterećenog angažmana koji je gušio X-MENe podtekstom. Singer je, kako sam već ranije govorio, shvatio da je X-MEN bogat podtekstom i onda se posvetio tome da to stavi u prvi plan i zato su njegovi radovi bili pretenciozni, a bez snage u karakterima i egzekutorske veštine u domenu akcije da to nadoknadi.

Međutim, sada i dalje postoji Singerova pretenzija, ali postoji u ekipi Josh "Zulu" McLaglen, kumče Johna Waynea, potpisan kao izvršni producent za kog slutim da je orkestrirao upadljivo bolju akciju nego u bilo kom Singerovom filmu, a kad je reč o scenama opšteg uništenja kojih ovde NA SREĆU nema previše i od bilo kog Marvel/Disney filma. Štaviše, čini mi se da u ovom novom aranžamnu, Singerova pretencioznost daje filmu jednu gotovo uzbudljivu notu u domenu akcije, a to je da imamo duge deonice bez dijaloga u kojima se dešavaju maštovite stvari. Toga nije bilo tako često u Marvelovim ekranizacijama i to je recimo arty touch za koji je Singer odgovoran.

Drugi fundamentalni problem jeste da film pored dva tonalna utiska, dakle da je dobar kad je razigran i da je slab kad je propovednički, ima i blage strukturalne probleme. Scenario je istovremeno komplikovan u pogledu događaja o kojima govori, uvodi motiv hronomocije i sl. a istovremeno je vrlo jednostavan, gotovo rudimentaran u realizaciji tih postavki. Čini mi se da je scenario u samoj svojoj strukturi mogao biti življi, i da u nekoliko faza naprosto gubi narativni zamajac, recimo kada se Xavier vrati u Cerebro a junaci se nađu u specijalnom efektu i krenu sa solilokvijima.

No, ukupno uzev ako je za sada ovoga leta EDGE OF TOMORROW vrhunac zabave, onda je DAYS OF THE FUTURE PAST zlatna sredina. To je nekoliko koraka napred u odnosu na Singerov prvi mandat, ali je i korak nazad u odnosu na 2011. i FIRST CLASS.

Što se mene tiče, Fox i dalje bolje radi Marvel od Marvela samog.

* * * / * * * *

Friday, June 27, 2014

WHEN HARVEY MET BOB

WHEN HARVEY MET BOB je izvanredan i dinamičan televizijski film BBCa o dešavanjima iza održavanja Live Aida. Dunlop je verovatno mnoge stvari pojednostavio a po svom priznanju neke je i preuveličao kako bi WHEN HARVEY MET BOB bio uzbudljiviji, ali sa rediteljem Nicholasom Rentonom postigao je sjajan rezultat jer ima deonica koje divno rekonstrušu epohu, ima onih koje funkcionišu kao triler a ima i nekih koje su kao komedija.

Naravno, mi danas znamo koje su konsekvence te "kulture humanitarne intervencije" i da je danas podsaharska afrika isparcelisana među javnim ličnostima koje zastupaju njihove humanitarne katastrofe, vršeći novi vid perverzne kolonizacije.

No, WHEN HARVEY MET BOB pomaže da potisnemo to sadašnje znanje. Boba Geldofa izvanredno igra Domhnall Gleeson a Harveya Goldsmitha Ian Hart. Ipak za Gleesona je ovo zaista mnogo veći proboj i čini da Geldof oživi kao lik uprkos evidentnim razlikama u crtama lica.

Internacionalni doprinos Live Aidu je natuknut na nivou fusnote, nažalost nema i uključenja iz Beograda.

Uprkos svim nedostacima koji su vezani za same činjenice, recimo potcenjen je Midge Ure kao činilac, WHEN HARVEY MET BOB je izvanredan TV film i primer kako su televizija i rokenrol sada već bez ikakve sumnje postali zrela "istorijska" tema. Isto tako, zanimljivo je koliko su se okolnosti u svetu muzike i televizije u međuvremenu promenile, i koliko je sistem radikalno drugačiji danas.

No, sve to na stranu, WHEN HARVEY MET BOB je iznad svega odlična a poučna zabava, spoj lepog i korisnog.

JACK STRONG

Pogledao sam JACK STRONG Wladyslava Pasikowskog, ekranizaciju istinite priče o izdaji Ryszarda Kuklinskog. Kuklinski je mogao da bude spinovan kao svojevrsni Snowden Hladnog rata, ali Pasikowski nažalost nije imao dovoljno razvijen rediteljski nerv da prepozna sve slojeve ličnosti o kojoj govori a ni hrabrosti odnosno ideološkog opredeljenja, da prikaže njegovu konačnu dramsku ironiju - Kuklinski je izdao Varšavski pakt jer je tobože smatrao da oni ukidaju poljski suverenitet a na kraju je njegova rehabilitacija bila uslov za ulazak Poljske u NATO.

Čak i u periodu najveće antikomunističke histerije, u Poljskoj je prevladavalo mišljenje da je Kuklinski izdajnik, iako je izdao Varšavski pakt a ne Poljsku, i tamošnja levica smatra kako je reafirmacija njegovog čina jedan od ciljeva pro-NATO političkih snaga. I zbilja, iako je danas Poljska u NATOu, ovaj film deluje kao još jedan pokušaj da se Kuklinski "zabetonira" kao heroj.

U tom pogledu, Pasikowski kreće iz jednog lecarreovskog miljea ali ga na kraju tretira krajnje površno, naročito izbegavajući bilo kakve "sive" unutar samog Kuklinskog, i zapadajući i istu grešku kao i ARGO kada zanimljivu situaciju iz stvarnosti transformiše u potpuno nepotreban akcioni triler. U pogledu tretmana likova, ponavlja grešku Olivera Hirscbiegela iz UNTERGANGa u kome su svi oni koji su "negativci" ružni i bahati a svi koji su "dobri", lepi i moderni. No. činjenica da u nalaženju problema aludiram na Afflecka i Hirschbiegela samo znači da je JACK STRONG film koji je snimljen sa velikim ambicijama.

Međutim, mnoge vrlo bitne stvari u slučaju Kuklinskog, čak i one koje su deo njegove "zvanične priče", su prećutane ili znatno izmenjene, a u pojedinim fazama je teško pratiti hronologiju događaja. Paradoksalno, kroz odnos između Kuklinskog i oficira GRU Ivanova, Pasikowski kao da načinje ali nimalo ne razvija ključnu teoriju u vezi sa Kuklinskim a to je njegov eventualni položaj "dvostrukog agenta", odnosno čoveka preko koga su Sovjeti senzbilizirali Amerikance za svoje "ekstremne" poteze.

Amerikanci su takođe izuzetno pozitivno prikazani, iako su oni u zbilji neke od najhumanijih gestova Kuklinskog (kao što je recimo prenošenje informacije da se sprema hapšenje vođa Solidarnosti) opstruirali i recimo nisu preneli informaciju onima kojima je bila potrebna.

Taj izrazito pozitivan prikaz američke tajne službe deluje krajnje neobično jer ih ovako "lepo" ne prikazuju čak ni američki filmovi, i uopšte daje celom filmu jednu perverznu auru - naime JACK STRONG je "državni projekat" jedne kinematografije u kojoj se glorifikuje čovek koji ju je izdao.

Naravno, sada su prisutni trendovi sagledavanja društvenih kontradikcija iz vizure izdajnika ili petokolonaša kao u HOMELANDu, AMERICANSima ili južnokorejskim filmovima, ali JACK STRONG je vrlo tup u svom angažmanu i nema puno veze sa sofistikacijom jednih AMERICANSa.

U tehničkom pogledu, JACK STRONG je pristojno realizovan, premda mi nedostaje prikaz teškog života u Poljskoj sedamdesetih po kome je ona bila poznata i koji je imao mitske razmere.

* * / * * * *

Wednesday, June 25, 2014

UNDER THE SKIN

Pogledao sam UNDER THE SKIN Jonathana Glazera. Ovaj film je otprilike ono što sam očekivao od Von Trierovog NYMPHOMANIAC diptiha. Naravno, kao i svi reditelji koji žele da snime nešto "različito", novo redefinišuće i sl. na kraju završe baveći se muzejskom avangardom, pa u tom pogledu ni meni vrlo dragi Glazer nije izuzetak. Ipak, to ne znači da nije snimio snažan, zanimljiv, intrigantan, beskompromisan film, u kome je Scarlett Johansson uspela da malo predahne od svojih epizoda u "zvezdama Marvela". Glazer je puno obećavao svojim radovima, pre svega mojim favoritom BIRTH u kome je želeo da se bavi neobičnim formama melodrame, dočim je u SEXY BEASTu bio jedan od ranih restauratora britanskog gangsterskog filma, i spadam u manjinu kojoj je to tada bilo nekako nedorečeno. Ipak, BIRTH je potvrdio da Glazer nema nameru da troši ni svoje ni naše vreme.

UNDER THE SKIN je baziran na romanu Michaela Fabera. Pošto sam čitao roman još pre nekoliko godina, upravo saznavši da Glazer želi da ga ekranizuje, znao sam i šta je osnovni twist u ovom filmu koji doduše u romanu nije tako tretiran. Za početak važno je naglasiti da se Glazer ne drži Faberovog romana i da je film potpuno drugačije strukturiran, ali čini mi se da Faber nema razloga za preveliku ljutnju, Glazer ga je više zaobišao nego što ga je izdao. Ipak, upadljivo je da su i strukturalne razlike, pa i neki elementi fabula toliko različiti da se UNDER THE SKIN čak i teško može nazvati ekranizacijom, pre bih rekao da je nastao po motivima.

Glazer uspeva da uspešno integriše frenetičnost nemačkog Novog filma, sa slikovitošću italijanskog art housea i estetikom video klipa, što je njegov teren, a rezultat je film koji se ipak pretežno kreće teritorijom art housea iako sporadično zalazi i u domen sirovog exploitationa sedamdesetih. Scarlett Johansson ima nezahvalnu ulogu i mali arsenal glumačkih rešenja na raspolaganju zbog same prirode svog lika i pravi izvanrednu ulogu.

U vizuelnom pogledu UNDER THE SKIN moćno izgleda, pre svega kroz izbor lokacija, naravno i zbog radnje na nekim od njih. Glazer ima razvijen osećaj za ritam i u nekim od svojih dugih kadrova uspeva da dovede percepciju gledaoca do tačke u kojoj mu neki svakodnevni predmeti, lokacije i detalji dobijaju novu dimenziju, i time produbljuje identifikaciju sa glavnom junakinjom.

UNDER THE SKIN ne nudi puno toga novog ali nudi osvežavajuću mešavinu tekovina iz muzeja filmske avangarde. Reč je o promišljenom filmu koji drži svoj izraz do tačke da danas deluje radikalnije nego što zapravo jeste.

Otud i poređenje sa Von Trierom sa početka, iako bi neko prepoznao da je ovo nešto čime bi se rado bavio i Refn. Ipak, mislim da je Von Trier u svom opštem odnosu prema temi približniji onome što radi Glazer.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, June 23, 2014

THE UNDERGROUND MAN

Pogledao sam THE UNDERGROUND MAN, adaptaciju istoimenog romana Rossa Macdonalda koju je za televiziju režirao Paul Wendkos. Ovo je roman o Lew Archeru i tog junaka igra iskusni televizijski veteran Peter Graves.

Graves je odigrao stotine uloga u karijeri ali je ostao verovatno najpoznatiji po pilotu iz filma AIRPLANE. U toj ulozi se ismevao svojoj strejtaškoj, sterilnoj screen personi, orud je svima jasno da Graves ni na jednom nivou nije dobar izbor za ulogu Lew Archera.

Wendkosova adaptacija jeste televizijska i jeste sterrilnija od filmskih, međutim Graves je ipak previše pogrešan čak i za tu sterilizovanu verziju Archera, junaka koji neprestano prolazi kroz određenu vrstu životnog brodoloma.

Lew Archer je jedan od onih detektiva koji često bivaju udareni nečim u potiljak i nokautirani (u THE UNDERGROUND MAN čitava tri puta). Igrajući Harpera, Newman je iznad svega umeo da dobro gradira lik i da posle svakog nokauta njegov Harper bude drugačiji, povređeniji, iskusniji. Graves međutim igra Archera vrlo ravno i posle svakog nokauta je potpuno isti kao pre.

Misterija koju obrađuju roman i TV film je zapravo vrlo zanimljiva ali bez dobre centralne uloge Archera, sve ostalo deluje prilično rutinski. Otud, ne čudi što Gravesova interpretacija Archera nije zaživela.
Posle neuspeha ovog Wendkosovog pilota sa Gravesom, snimljena je serija o Archeru sa Brian Keithom u naslovnoj ulozi. I tu seriju je režirao isti reditelj i bila je kratkog daha.

Nažalost, još uvek nisam uspeo da nađem seriju sa Keithom ali za THE UNDERGROUND MAN sa sigurnošću mogu reći da bi bio sasvim fina televizijska celovečernja misterija, dostojna Macdonalda, da je imao drugog glumca u glavnoj ulozi.

Sunday, June 22, 2014

SENSATION

Pogledao sam SENSATION Toma Halla, irsku crnu komediju, sa elementima melodrame, o usamljenom, nezrelom mladom stočaru koji posle očeve smrti rasprodaje farmu i sa novostečenim novcem prvo prolazi kroz inicijacijski ritual sa jednom prostitutkom a zatim se zaljubljuje u nju i odlučuje da pokrene bordel u kooperaciji sa njom.

Domnhall Gleeson igra glavnu ulogu i ovde nagoveštava harizmu koju će do maksimuma dovesti Richard Curtis u ABOUT TIME. Međutim, SENSATION je komičan više u ključu Roddyja Doylea, i u pojedinim deonicima je iznenađujuće mračan, i najbolji je onda kada se bavi odnosom dva glavna junaka, odnosno najstereotipniji je onda kada prikazuje irski milje, čija se pitoresknost nagoveštava ali na kraju zapravo ne igra značajniji ulogu.

Međutim, sa "otkrićem" kao što je Gleeson, osnovna melodramska osovina između seljačića i seksualne radnice savršeno funkcioniše, a ishod priče donosi dobrodošao dah "realizma" koji je sprečio da se sve pretvori u irski seoski PRETTY WOMAN.

Tom Hall kao reditelj i scenarista, ni pre ni posle ovog filma nije imao projekte većeg kalibra i mahom se vezao za televiziju. Gleeson s druge strane je odlično upravljao svojom karijerom sve do sadašnje delikatne tačke kada se upustio u STAR WARS. Ipak, nadam se da ga franšiza neće progutati jer mislim da ima puno kvaliteta za filmove koji mogu preneti indie senzibilitet do nekog crossover uspeha, što zapravo radi i sam SENSATION.

* * * / * * * *

Friday, June 20, 2014

PROJEKCIJA

Pogledao sam PROJEKCIJE Zrinka Ogreste, ekranizaciju pozorišnog komada Lade Kaštelan, koja čini sve osim scenarističke adaptacije da prevaziđe svoje pozorišne korene. U izvesnom smislu, takva intervencija je za poštovanje, uspeva da očuva ono što je emocionlni i psihološki integritet pozorišnog izvođenja, a pokušava da ga nadoknadi na druge načine.

Ipak, rekao bih još koju reč o scenariju, odnosno dramskom predlošku. Paradoksalno, on nije jača strana PROJEKCIJA ne zbog svoje teatralnosti već pre svega zato što naprosto nije dovoljno zanimljiv, ali kao i sam film ostaje vrlo kriptičan, i na nivou namere i na nivou utiska, pa ga opet nije lako ni odbaciti.

Tema filma je skup polaznika kursa psihoanalize i rediteljsko rešenje koje vodi ceo film jeste kombinovanje subjektivnih planova svih junaka, odnosno found footage materijala. U jednom trenutku, nesumnjivo znakovito, kamera iskoči iz "subjektivca" ali na kraju nisam uspeo da u potpunosti rastumačim taj znak, mada bih na nivou sklopa događaja mogao da rekonstruišem šta se zapravo desilo i do te mere poremetilo okolnosti da vizura iskoči van posmatrača.

Ideja da se dramske scene režiraju kroz sukcesiju subjektivnih planova je vrlo zanimljiva, i znakovitost je jasna, ovo je susret grupe egoista od kojih svako ima svoj pogled na stvari i gledaoci moraju da ga podele. U pogledu korišćenja simbolike i visokokonceptualnog rediteljskog izraza, PROJEKCIJE ponekad zaliče na dobro osmišljenu pozorišnu predstavu, i u intelektualnom pogledu to može biti kompliment, naročito u regionalnim okvirima gde se filmovi mahom snimaju metodom "kako padne".

Zrinko Ogresta je uostalom moju pažnju i privukao perfektno režiranim filmom IZA STAKLA, dakle ne čudi me da je kod njega sve na svom mestu i sve ovako precizno. Iako se ni IZA STAKLA nije odlikovao nekom neverovatno uzbudljivom pričom, ipak je to bila pristojna melodrama unapređena dobrom režijom. U PROJEKCIJAMA je osnovni utisak da je ovo film koji na mnogim nivoima zaslužuje poštovanje iako na kraju, kada se sve sabere, ipak nije baš "dobar".

* * 1/2 / * * * *

Thursday, June 19, 2014

LA MER A' L'AUBE

Pogledao sam LA MER A' L'AUBE Volkera Schlondorffa. U ovom filmu, Schlondorff se vraća svojoj opsesivnoj temi Drugog svetskog rata i vraća se u Francusku u kojoj je stasavao kao filmmaker. LA MER A' L'AUBE je delimično inspirisan prozom Heinricha Boella, a delimično i dnevničkim zapisima jednog od najharizmatičnijih desničara dvadesetog veka Ernsta Juengera koji se u ovom filmu pojavljuje i kao jedan od protagonista.

Ovaj film bi se svakako mogao o(t)pisati kao starački, ali u njemu ima ponešto što do sada nismo na ovaj način viđali na filmu. Prvo, Ernst Juenger kao junak pokazuje neprikrivenu fascinaciju Francuskom i oficiri kojima je okružen nevoljno organizuju streljanje kao odmazdu jer smatraju da će takav gest odbiti Francuze od kolaboracije. Međutim, iza iskrene želje nacista da stvore "ujedinjenu Evropu" i divljenja francuskom "umeću življenja", krije se zaporavo jedan duboki sistemski rasizam jer osnovni argument zašto ne treba streljati Francuze jeste to što "ovo nije Poljska".

Dakle, jedna od tajni Hitlerovog poraza u Drugom svetskom ratu biva eksplicitno otkrivena u ovom filmu a to je zverstvo nacista i njihovih kvislinga na mestima gde su mislili da žive manje vredni ljudi i gde nije bilo ničega što bih ih fasciniralo. Naravno, Juenger je dosta kompleksnija ličnost od nekoga ko je samo fasciniran francuskim "umećem života", on se ubrzo otkriva kao "realni nacionalsocijalista" i Hitlerov protivnik, ali Schlondorff ne može da se odmakne i od nečega što je karakteristično za reditelje njegovih godina a to je "potkačinjanje" velikih figura iz istorije kulture. Tako recimo Juenger u jednom trenutku zakazuje ručak sa Guitryjem, a u nekoliko detalja se prikazuje i Juengerova desničarska dekadencija koja će se sigurno dopasti njegovima fanovima.

Inače, ovi prvi masovni zločini, streljanja i odmazde su i ranije obrađeni na filmu i Juenger se i ranije pojavljivao kao lik na filmu, upravo na ove teme jer su njegovi ratni dnevnici jedan od značajnih izvora o ovim događajima.

U stilskom pogledu Schlondorff je vrlo konzervativan. Oseća se njegov realistički postupak ali je sve, ruku na srce, bliže televizijskim kapacitetima nego onoj vibrantnosti po kojoj je on bio poznat. Međutim, važno je naglasiti da u jednom trenutku kada junaci iz relativno lagodne internacije bivaju povedeni na streljanje, Scholondorff uspeva da stvori "nelagodu" uprkos raznim sentimentalnim oblandama u koje umotava ovaj događaj. Takvi detalji su ipak potvrda da je reč o delu velikog majstora, iako minornom i bez sposobnosti da bude zanimljivo onima koji ne vole njegov rediteljski rad ili ih ne zanima tema.

Međutim za te dve grupe, ovaj film je svakako obavezno gledanje.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, June 18, 2014

THE GLORY BOYS

Reprizirao sam THE GLORY BOYS Michaela Fergusona, ekranizaciju romana Geralda Seymoura, snimljenu sredinom osamdesetih za Yorkshire Television. Sećam se da sam ovu seriju gledao kao dete u nekom od, recimo, hrvatskih noćnih programa, i to u formi mini-serije. Sada sam se dokopao bitno kraćeg cuta u formi TV filma, od 104 minuta.

THE GLORY BOYS u formi TV filma ima samo jedan problem - glavni junak bi trebalo da bude agent MI6 alkoholičar kog igra Anthony Perkins, ali u ovom cutu on dobija znatno manju minutažu tako da THE GLORY BOYS pomalo zaliči na THE DAY OF THE JACKAL pošto likovi terorista izlaze u prvi plan jer su očigledno njihove radnje krucijalnije za funkcionisanje priče.

Ukoliko me sećanje ne vara, u formi mini-serije je Perkinsov lik bio ipak glavni i sa njim se gledalac više identifikovao.

Gerald Seymour nudi dinamičan predložak a reditelj Michael Ferguson gotovo da iznenađuje osećajem za detalj, sigurnošću i filmolikošću svog izraza. THE GLORY BOYS ne zaostaje za britanskim bioskopskim krimićima tog vremena.

Ruku na srce, Tony Perkins i Rod Steiger manje-više igraju rutinski ali zato Aaron Harris i Gary Brown nadoknađuju "srcem".

THE GLORY BOYS i u formi TV filma, spada u red classy hladnoratovskih trilera britanske televizijske produkcije.

Sunday, June 15, 2014

MEA CULPA

Pogledao sam MEA CULPA Freda Cavayea, novi besmisleni i neuverljivi krimić ovog zbilja prehvaljenog francuskog žanrovca koji nažalost nema šta da pruži sem entuzijazma. Ovog puta MEA CULPA u sebi nosi priču Olivier Marchala što je pomalo približava seriji BRAQUO sa kojom deli likove načetih, propalih pandura, i naravno Srbe kao reprezente podzemlja. Međutim, iako BRAQUO nije baš najinteligentnija serija koju smo gledali, štaviše spada među najprijatnije među najglupljim i najuverljivijim, MEA CULPA u sve donosi dodatnu dozu Cavayeove perverzije. Naime, ta njegova sklonost da u triler-potere unese suvišne elemente, da skoro namerno uvede neke apsolutno nepotrebne i neuverljive detalje, postaje već pomalo fascinantna. Naime, u tri igrana filma, od kojih je jedan dogurao do holivudskog rimejka, Cavaye ponavlja iste greške i još uvek se smatra svežom krvlju u domenu policiera.

U filmu MEA CULPA srećom, barem ima te tuposti i efikasnosti serije BRAQUO, tako da film u pojedinim deonicama uspeva da bude simpatično tupav. Međutim, Cavayeova sklonost ka komplikovanju u više navrata kvari sreću, kao i poslovična neuverljivost postavke čaik i za okvire akcionog trilera.

Ipak, MEA CULPA je jedan od onih filmova koje gledamo jer se nadamo da će nam pružiti iskorak u odnosu na holivudski kliše, a a na kraju dobijamo nešto što je ispod nivoa klišea kakvi bi zapali u DTV. No, entuzijazam ka evropskom krimiću i srpski krimosi koje predvodi odlični Velibor Topić mogu biti zanimljivi ljubiteljima i poznavaocima.

* 1/2 / * * * *

Friday, June 13, 2014

LOVE

Koliko god to bizarno zvučalo, Tom DeLonge iz Blink-182 je producirao arty SF film LOVE Williama Eubanka, za koji jemsa svojim bendom Angels & Airwaves uradio i muziku. Međutim, ovaj film nije ni na koji način mjuzikl ili kakva druga podloga za njegovo muzičko ispoljavanje/ iživljavanje već iznad svega autorski film Williama Eubanka koji se već neko vreme bavi arty inkarnacijama žanra.

Kada ne bi bilo užasne pretencioznosti, i potrebe da se prepliću razna vremena kako bi se pokazala objedinjenost ljudskog iskustva, LOVE bi se čak mogao posmatrati kao solidno urađen niskobudžetni indie SF o astronautu koji gubi razum. Međutim, što Eubank želi više, gledalac dobija manje i na kraju se LOVE pretvara u jednu salatu prizora koji sporadično nisu nezanimljivi. Imajući u vidu ko su autori, ne bi trebalo da čudi ovoliko bekstvo od mejnstrima, i smisla koji usput ide sa njim.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, June 11, 2014

DEADLY COMPANION (aka DOUBLE NEGATIVE)

Pogledao sam DEADLY COMPANION George Bloomfielda, ekranizaciju Macdonalda poznatu i pod naslovom DOUBLE NEGATIVE. Ovaj film je nastao u periodu ekspanzije kanadskog filma, uključujući i tamošnju žanrovsku produkciju čiji će ključni eksponent kasnije postati Cronenberg. Nažalost, ovaj film je više na liniji onoga što je na tom mestu radio Bob Clark, samo je slabiji. U glumačkoj podeli se, potpuno mimo svojih tipskih rola javljaju lokalni komičari John Candy i Eugene Levy i ovo je zanimljiva fusnota u njihovima karijerama. Žanrovska okosnica filma s druge strane je Anthony Perkins koji igra generic sumnjivog psiho-tipa, dočim se Michael Sarrazin i Susan Clark takmiče ko će biti manje zanimljiv u glavnim ulogama u ovom nažalost dosta rutinskom trileru i amneziji koji dosta dugo uspeva da ubedi gledaoca da neće sve biti onako kako je najgluplje moguće a na kraju upravo tako bude.

Nisam čitao Macdonaldov roman THE THREE ROADS a pošto je ovo slab film, siguran sam da je bolji. Međutim, ne znam u kom je kontekstu i po kom metodu tretirana glavna Misterija - dakle da li ju je Macdonald tretirao kao nešto što će se kriti od gledalaca (u čemu Bloomfield uspeva uprkos sebi) ili kao neizbežnu tragičnu sudbinu glavnog junaka.

U svakom slučaju, jedino što drži ovaj film relativno zanimljivim za ljubitelje krimića jesu Macdonaldova reputacija, Perkinsova rola i relativno pedantna realizacija kanadskih filmskih radnika tog vremena.

* 1/2 / * * * *

Monday, June 9, 2014

TMINA

Pogledao sam TMINU, studentski diptih Luke Bursaća, čija ukupna minutaža izlazi na 66 minuta. Ovaj studentski film po mnogim svojim tehničkim i egzekucijskim aspektima prevazilazui srpske profesionalne igrane filmove.

Međutim, kao neko ko je bio student od 2000. do 2004. i učestvovao u nastanku mnogih studentskih filmova, dodao bih da TMINA svedoči o kvantnom skoku u odnosu na tu epohu - ne samo da je tehnika napredovala - pre svega na najelementarnijem nivou a to su kamere, već se pojavila i generacija mladih ljudi koji filmski, odnosno vizuelno, misle nekoliko koraka ispred nas. To je verovatno doprinos interneta, mnogo veće obaveštenosti i okrenutosti savremenim tokovima i mogućnosti da uz pomoć mobilnih telefona, recimo, stiču vizuelnu kulturu i misle daleko sofisticiranije.

Rekao bih da nova generacija reditelja fundamentalno misli "filmskije" i da su generacije pre njih mnogo više imale sklonost da se izražavaju u "pojmovima" nego u slikama, što je esencija filma.

Naravno, danas kada ove generacije snimaju, moja paleo-generacija već snima profesionalne filmove i ta razlika nije toliko vidljiva. Recimo, KLIP Maje Miloš ima vrlo moderan vizuelni izraz sa uplivom raznih medija. Ipak, sigurno će ovi novi mladi ljudi dati nov kvalitet našoj kinematografiji.

U tom disbalansu između "pojma" i "slike" leži i fundamentalna razlika u kvalitetu filmova te dve generacije. Ovi oslonjeniji na "pojmove" stavljaju veći akcenat na temu, ideju, žanr, dočim su novi vizuelniji u svojoj ekspresiji i više se oslanjaju na sam audio-vizuelni utisak.

Bursaćev film je diptih u kome su povezane dve priče - jdna socijalna ljubavna drama iz bliske prošlosti i jedna futuristička cyberpunk iz bliske budućnosti. Ova prva je jača na nivou jasne priče i likova, gazeći pitomije teritorijom Maje Miloš, dočim je druga pripovedački praznija ali vizuelno i dizajnerski izazovna sa androginim Potomkom koji slavi svoj 23. rođendan u neo-Beogradu, po prvi put dosledno snimljen u maniru Ridley Scottovih vizija iz BLADERUNNERa ali sa pričom koja je bliža Refnu. Mislim da ova druga polovina filma deluje kao jedna od najbrižljivije snimljenih deonica kod nas, ikada.

A slutim da će TMINA biti redovan deo programa Festivala srpskog filma fantastike jer će njegova publika kada "pretrpi" prvu "realističku" polovinu. biti prilično razneta drugom.

Luka Bursać je reditelj čiji predstojeći koraci zaslužuju pažnju. A ne bi me iznenadilo da jedan od njih bude dosnimavanje materijala koji bi TMINU učinio celovečernjim filmom konvencionalne minutaže, iako bi se po nekim podelama ona mogla kvalifikovati kao dugometražno ostvarenje.

A MILLION WAYS TO DIE IN THE WEST

Pogledao sam A MILLION WAYS TO DIE IN THE WEST Setha MacFarlanea, vanity project uspešnog televizijskog ali i filmskog autora koji uprkos nespornoj dozi "iživljavanja" i dokazivanja moći, što se mene tiče, ipak funkcioniše. MacFarlane nije veliki glumac kada je prisutan na ekranu, ali donosi određenu srdačnost, okružio se izuzetnom podelom, pre svega sa izvanrednom Charlize Theron koja je nesumnjivo raspoložena za nadigravanje, i rezultat je vrlo simpatična, vulgarna, banalna i zabavna vestern komedija.

MacFarlane u ovom filmu nudi svoju viziju "definitivne vestern komedije", svoj BLAZING SADDLES i jedan od problema sa kojima se suočava jeste što vestern poslednjih decenija naprosto nije toliko relevantan žanr u celini, i pošto više nije živ, kao u vreme kada se pojavio BLAZING SADDLES samim tim ovde jeste reč o šali na temu jedne muzejske forme. U tom pogledu MacFarlane usput pokušava da se našali i sa novim trendom istorijske rekonstrukcije "mračnog Divljeg Zapada", poigravajući se sa pojedinim pokušajima "mračnog i realističnog prikaza" tog miljea koji su uvek nanovo završavali u mitologizaciji npr. DEADWOOD.

No, uprkos tim svežim elementima za parodiju, MacFarlane zapravo ovde pravi komediju smeštenu u jedan žanr koji danas ima samo muzejsku vrednost i sada već prolazi kroz ciklus posmrtnog preispitivanja (i ismevanja).

Ipak, ono štpo je kod MacFarlanea dobro u odnosu na druge parodije jeste to što uprkos "rušenjima četvrtog zida" i mudrovanjem nad žanrom, on ipak ne zaboravlja svoju rudimentarnu priču i likove, i uprkos zatrpavanju filma referencama, na kraju svega ovo ipak istaje komična groteskna priča o nekakvom junaku, možda ne najdugovečniojoj njegovoj kreaciji, ali svakako mnogo boljoj nego što kritike sugerišu.

Charlize Theron s druge strane dominira svakim kadrom u svakom smislu i ona predstavlja kičmu filma koja sve podiže na nešto viši nivo. U principu, mnogi koji su gledali film, žale se da su svi gegovi prodati u trejleriu i to je delimično tačno. Zapravo, ne, ima jako smešnih stvari i koje nisu bile u trjleru ali da trejler jeste definitivno "prodao" sve mehanizme humora kojima se MacFarlane služio u ovom filmu.

Ako imamo u vidu da je Judd Apatow dosta pomerio standarde trajanja savremenih komedija, ni primedba da je film predug ne stoji baš sasvim. Možda je mogao biti kraći ali nema neke previše očigledne viškove. U svakom slučaju, više sam uživao u načinu na koji je MacFarlane preispitao Divlji Zapad nego kada sam na tu temu gledao Tarantina.

* * * / * * * *

Saturday, June 7, 2014

AMEN

Pogledao sam AMEN Coste Gavrasa. Ne mogu da kažem da ga ne bih pogledao i inače jer Costu gavrasa izuzetno poštujem i volim, a ova tema je vrlo zanimljiva. Međutim, sasvim sigurno da je Will svojim velikim insistiranjem na ovo f ilmu ubrzao moje nadoknađivanje propuštenog gradiva.

Ukupno uzev, jasno mi je zašto Will smatra da je AMEN značajan film - pre svega zato što se bavi nečasnim držanjem katoličke crkve, ali i protestanata kada se pojavila svest o tome da se vrši Holokaust, premda su obe crkve imale uspehe da spreče program "eutanazije", odnosno istrebljenja neproduktivnih članova društva,

Dakle, Will je čovek koji se zalaže za ukidanje ove institucije koja funkcioniše dve hiljade godine u svim njenim formama a u filmu AMEN pronalazi materijal iako bi se moglo odgovoriti nekim filmskim kontra-primerom kao što je DER NEUNTE TAG Volkera Schondorffa čija se "ideološka progresivnost" takođe ne može dovesti u pitanje. Međutim, manje-više sem osude oportunizma katoličke crkve, njenog izjednačavanja nacizma i komunizma i srodnih tema, AMEN zaista nema šta da ponudi gledaocu.

Gavrasov postupak u ovom filmu je staromodan, spor, gluma je kruta, a situacijama u kojima SS oficir zadužen za proizcvodnju gasa Zyklon B priča o Endloesungu svakome ko je raspoložen da sluša, deluju u najmanju ruku ili neuverljivo, ili je nacistička Nemačka bila zemlja koja je slabo krila svoje tajne. U svakom slučaju, kako god bilo, gest lične hrabrosti, inspirisan delom slavne ličnosti nije adekvatno transponovan u dramskom smislu i ne postiže nikakav efekat u tom pogledu.

AMEN na kraju više ostavlja utisak ambicioznijeg televizijskog filma u usiljenoj evropskoj koprodukciji nego moćan prikaz jedne teške i provokativne teme.

* * / * * * *

Thursday, June 5, 2014

CHARLIE MUFFIN

Jack Gold je 1979. godine režirao izvrsnu televizijsku adaptaciju romana o Charlie Muffinu, sa Davidom Hemmingsom u glavnoj ulozi. Uz sve pozitivne predrasude koje imamo prema britanskoj televiziji, Gold je zbilja otišao korak dalje i njegov CHARLIE MUFFIN nosi u sebi apsolutni film look i to ne samo u pogledu vizuelnih rešenja već i načina na koji rešava odnose među likovima. David Hemmings je ikona britanske kinematografije i u svojoj oronuloj fazi donosi preko potrebnu patinu Charlie Muffinu, sposobnom operativcu Mi-6 koji shvata da je Služba odlučila da ga izda.

Freemantle piše na ničijoj zemlji između le Carrea i Forsytha, važni su mu depresivni likovi špijuna ali ga zanimaju i zaplet i suspense, a Gold vlada svakim od tih aspekata.

Uz Hemmingsa se od doajena u ovom TV filmu pojavljuje Ian Richardson a lokacije u Britaniji, Nemačkoj i Austriji su maestralno iskorišćene da se rekonstruišu Britanija, Istočna Nemačka, Čehoslovačka i Austrija.

Doajen televizijske fotografije Ousama Rawi je odlično sarađivao sa Goldom i ponudio je vrlo elegantan i atmosferičan izgled filmu.

CHARLIE MUFFIN je odličan primer hladnoratovske kinematografije i treba da ga pogledaju svi one koje taj podžanr zanima, kao i poštovaoci konvencionalno jake britanske produkcije.

Wednesday, June 4, 2014

300

Prvi 300 Zacka Snydera sam morao da pogledam iz dva puta i o tome svedočio na sledeći način:

Prva etapa-

"Dakle, ako je vrlo lep skriner merodavan, onda za početak Snyderu ne treba dati da radi WATCHMEN. Meni lično skriner jeste pošto sam sve svoje najdraže filmove ionako gledao na skrineru a i WATCHMEN ću.

Pogledao sam prvih pola sata filma 300 a uskoro ću pokušati da pogledam i preostalih sat i po.

Pre svega, meni je 300 razbio jednu zabludu. Naime, ja sam oduvek zamišljao d bi bilo baš super napšraviti neki film koji bi se ovako uradio. Dakle da se iz istorijskog događaja izvuku mitski elementi i da se hipertrofiraju i da to bude neka ultimativna mišićava fantazija. Mislim da bi takav neki film mogao dobro da snimi neko ko zna da režira, recimo Verhoeven, ali svakako sa nešto blažom stilizacijom.

300 je film cirkuskog opredeljenja, koji izgleda kao dvočasovni heavy metal spot bez heavy metal muzike. Sve je toliko usporeno i preosvetljeno i predrkano na nivou slike da ne može da se prati priča.

Snyderova upotreba izražajnih sredstava je toliko neukusna da to prosto ne može da se gleda dva sata.

Gerard Butler je sve vreme promukao i mnogo je kao zajeban i opasan, mada kad treba, on je i nežan, naročito kada nagna Gorgo u nizu nepovezanih slika iz njihovog seksualnog opštenja koje nam Snyder daje u obliku montažne sekvence.

Gluma je prepuna pregaženih značajnih pogleda, promuklih glasova, engleskog akcenta na ivici kašlja, i ni u jednom momentu ne uspevaju ni da simuliraju nekakvu čast, hrabrost, dostojanstvo, bilo šta. Likovi su ogoljeni kao likovi kompjuterske igre, koji su nam nezanimljivi pošto igru igra neko drugi.

Ono što je možda i najčudnije od svega je to da kroz takvu glumačku persiflažu, i vizuelnu agresivnost, 300 deluje jako dosadno i teatralno. Dramske scene su statične. Svaka dramska situacija se gradi na tome da se stane pa da se malo porazgovara, nema razgovora u kretanju, i sve je dato u diskonituetima, svaki kadar pledira da bude antologijski a nijedan nije. Mene je već posle pola sata počeo da hvata strah koliko li će bitka tek biti dosadna kad se digne kuka i motika u slow motionu."

Druga etapa -

"Odgledao sam ceo film i šta reći sem da je transformacija tehnike i formata istorije, stripa i filma, gde su se ovo dvoje protivprirodno prepleli, takva da se za 300 može reći da je u najboljem slučaju kič.

Kič koji u sebi nosi zametke zanimljivog filma, pošto je u pojedinim detaljima, u rukama ozbiljnog reditelja, mogla biti interesantna B-diverzija.

Istorija je ovde najmanje važna, ali jeste jako uticala na strip, i sam strip je neka vrsta vrlo stilizovane paraistorijske slikovnice, gde je Frank Miller u svojoj interoperatciji sav sadržaj mitskog gradiva odveo do krajnje instance tunmačenja. To jest, Miller je kao što su to radili i antički dramatičari uzimao mitski sadržaj i obdelavao ga u svojoj formi. Oni su pisali drame. On pravi stripove.

Šta radi Snyder?

Snyder uzima strip ali umesto da strip iskoristi kao neku vrstu neo-mita, on vrši rekonstrukciju stripa u svom formatu. Rekonstrukcija je potpuno legitiman vid interpretacije, mada naravno Snyder ne ide do kraja pa da ubaci i fizionomije iz SIN CITYja u film kao što je Miller radio u stripu.

Izvršivši rekonstrukciju stripa, Snyder pravi videobook opo Millerovom stripu, potpuno besmislen ukoliko se postavi u bilo kakav filmski referentni sistem. I ovo je rizik koji je Snyder naravno svesno preuzeo kao što je uradio i Rodriguez u SIN CITYju, s tim što je SIN CITY filmičniji pošto je i strip igrađen na filmu.

Otud bi najveći benefit Snyder mogao imati da se držao onih najosnovnijih zakonitosti koje su voleli antički tragičari, a kojih se često maša Vladislava Vojnović, no ovog puta ću morati i ja.

300 je potpuno lišen drame. Ne nudi ama baš nikakva uzbuđenja, izuzev u par scena koje, paradoksalno ne spadaju u glavno gradivo filma. 300 nam prepričava nešto što ne treba da se prepriča već da se odigra pred nama.

Što se hard-R tiče, ovde ima svega i svačega, ali je to sve do te mere stilizovano da tela ljudi uopšte ne liče na tela ljudi već na neke oživljene slike. Dakle od Ra ovde nema ništa. Ovde povremeno ima malo fetišizma u fakturi slike ali prave telesnosti nimalo."

Dakle, to je bilo pre sedam godina. Iznevereno mi je očekivanje, oskrnavljen je film kao forma. U međuvremenu, Snyder je snimio skandalozni WATCHMEN ali i sjajni MAN OF STEEL (ovaj drugi u tešnjoj kolaboraciji sa ljudima koji su rebootovali Batmana) a nastavak 300 je dat na režiju Noamu Murrou, reditelju koji je debitovao sa jednom nezapaženom indie komedijom ali se potom probobio u svetu reklama i izbio u prvi plan kao pretendent na režiju filma DIE HARD.

Olakšavajuća okolnost ovog drugog filma po stripu Franka Millera na antičke teme pre svega leži u tome što mi sada znamo na kakvu estetiku treba da računamo i Murro je u principu, radeći sa više para nego Snyder uspeo da nam to i pruži. Razlika je u tome što ovog puta nema te campy svežine Snyderovog filma, neće biti naslednika Leonidinog urlanja u širim okvirima popularne kulture, ovaj film neće ostaviti dublji pečat, ALI pošto je skuplji i ambiciozniji, rekao bih i da je za nijansu dinamičniji, barem po onome što se dešava u kadru.

Akcija se seli na more. Spartance su zamenili Atinjani, a Xerxes, iako film počinje kao njegov origin story odlazi u drugi plan a Artemisia izbija u prvi. Murro nije Tarsem u poigravanju mešavinom antičke i orijentalne ikonografije, a nije takav majstor ni u izboru glumaca, no u 300: RISE OF AN EMPIRE ima ponekog lepog odjeka IMMORTALSa koji uz sve svoje idiosinkrazije deluju kao Tarkovski u odnosu na ovo.

Otud, ono što se pruža gledaocima je slična videobook rekonstrukcija Millerovog stripa kao prvi, samo sa manje vike među glumcima i nešto više vizuelnog spektakla, delom zahvaljujući spektakularnim ambijentima u koje je film smešten.

No, zanimljiv je fenomen potrebe da se Millerovi stripovi na takav način rekonstruišu. Nota bene, ima nekih koji su ofrlje holivudizovani, recimo ELEKTRA, ali SIN CITY i 300 su dobili tretman u kome je film zbilja podređen stripu. Iako se može sugerisati kako je podređivanje filma stripu bio ključ za jeftiniju green screen realizaciju u prva dva slučaja, RISE OF AN EMPIRE je skup film a postupak je isti. Ako tome dodamo Millerov rediteljski rad SPIRIT, sada već možemo govoriti o apartnoj poetici bavljenja Millerovim stripovima.

Isto važi i za opus Zacka Snydera, ovde prisutnog u ulozi scenariste i producenta. On će ne samo biti upamćen kao uspešan reditelj SUPERMANa, već i kao neko ko je snimio ekranizaciju temeljnog dela koje preispituje superherojski mitos (WATCHMEN) i jedan od inicijatora (uz Rodrigueza) tog rekonstruktivističkog pristupa Milleru. U epohi kada su strip-ekranizacije postale jedna od okosnica holivudske produkcije, Snyder se od jednog relativno nevažnog reditelja nametnuo i kao uspešan i kao važan učesnik tih procesa.

Izuzmemo li Donnerov temeljni doprinos superherojskom filmu, u ovoj modernoj eri, od Burtona do danas, zapravo ključna figura postaje Miller, ne samo po tome što je on jedan od autora čiji su samostalni stripovi dobili ekranizacije već i kao autor čije su interpretacije heroja (Batman, Wolwerine) bile odabrane da budu ovekovečene. Sve to ne čini da meni 300: RISE OF AN EMPIRE bude zanimljiviji za gledanje ali ga svakako čini zanimljivim za promišljanje.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, June 3, 2014

DRIVE HARD

Pogledao sam novi film Briana Trenchard-Smitha DRIVE HARD. Teško je ovo nazvati "povratničkim" filmom jer je on neprekidno radio ali bi se moglo reći da je ovo pokušaj da se on posle dužeg vremena upari sa glumcima koji igraju i u bioskopskim filmovima ili elitnim TV serijama. Ovog puta su mu na brigu prepušteni Thomas Jane i John Cusack a žanr kojim se bavi je car chase movie, nešto što bi trebalo da bude Trenchard-Smithova specijalnost sa elementima buddy filma i trilera ucene na tragu COLLATERALa.

Nažalost, Trenchard-Smith više nije u formi, nema više onog daredevil duha koji je u njegovim filmovima oličavao Grant Page, nema spektakularnih stuntova, sve se svelo na tromu i suvu automobilsku akciju iako je Ozploitation uiznad scvega karakterističan upravo po vrlo ozbiljnoj automobilskoj akciji.

Kad je reč o odnosu među likovima, nikada buddy odnos nije ni trebalo da bude u prvom planu, tu su Jane i Cusack, ali materijal kojim raspolažu uje ispod njihovog nivoa i na kraju njihova ugledna imena više služe da nas podsete koliko su se srozali što glume ovde nego da unaprede film.

Naravno, previše je ovde zicera da bi DRIVE HARD bio išta gori nego samo naprosto bezveze. Ali time što je bezveze deluje mnogo irelvantnije i promašenije nego da je bio loš na neki drastičniji način.

* 1/2 / * * * *

Sunday, June 1, 2014

LOCKE

Pogledao sam LOCKE Stevena Knighta. Sudeći po tome da sinoć u Tuckwoodu nije bilo žena na projekciji rekao bih da nisu dovoljno emancipovane da dođu i provedu sat i po vremena nasamo sa Tomom Hardyjem iako o tome stalno pričaju. LOCKE je zanimljiv pokušaj, snimljen za šest dana, sa Hardyjem u centru pažnje u praktično jedinoj ulozi koja se vidi na ekranu, ali sa bogatom podelom koja komunicira sa njim putem telefona, i scenarijem koji u britanskom stilu nudi jasno postavljene likove, probleme i sukob.

Ono što se na kraju ispostavlja kao najveći problem filma nije zapravo to što ovo nije baš priča o jednom junaku već samo film u kome se jedan junak vidi a ostatak priče se dešava van ekrana, nije ni ograničenje ambijenta, već potpuno nepotrebni monoplozi u kojima glavni junak eksternalizuje svoju traumu koja je inače bila apsolutno čitljiva i iz razgovora telefonom odnosno dijalog.

Hardy se muški nosi sa izazovom, Knight režira kao scenarista koji pokušava da pobegne od scenarističkog backgrounda, dakle pokušava da se iskaže vizuelnim detaljima i kad treba i kad ne treba. A ako imamo u vidu da je Hardy snimio svoju ulogu za šest snimajućih dana, a to je maltene čitav film, ovo ostaje kao zanimljiv ekspreiment i poučna lekcija za filmmakere kako napraviti vrlo sveden film koji uz odgovarajuću glumačku podelu može imati čak i mejnstrim potencijal.

A LOCKE, uz sve nedostatke i "ekstremnost" koncepta na kraju ipak jeste jedan vrlo mejnstrim film.

* * 1/2 / * * * *

EDGE OF TOMORROW

Pogledao sam EDGE OF TOMORROW Douga Limana, u petak, posle groteskno neuspelog pokušaja da ga pogledam u četvrtak, što je zapravo bilo sasvim u duhu filma, priče o učenju kroz umiranje, i ponavljanje. Ako sagledavamo ovu temu iz filmskog ključa, možemo navesti naslove kao GROUNDHOG DAY i 12:01. ALI, mislim da je potpuno pogrešno sagledavati film iz te vizure. Naime, iako će se ciklus završiti i onda kada se junak promeni, odnosno kada Cruisev lik pređe put od kukavice do heroja, suština je ipak gejmerska. Dakle, film u pogledu razvoja karaktera ima jasnu nit ali je forma praktično kao u igri, junak i gledaoci zajedno uče iz svakog neuspelog pokušaja i pokušavaju da dokuče kako da uspeju u svom naumu.

Ovog puta, to prenošenje duha igre u igrani film zapravo funkcioniše. Iako je film zapravo baziran na romanu Hiroshija Sakurazake, mislim da bi autori filmova po igrema trebalo da obrate pažnju na ovaj film jer je jedna od njihova grešaka između ostalog u tome što rekonstruišu milje i likove ali ne i efekat koji ostavlja sama igra.

No, sva ova formalna rešenja na stranu, i pouke koje se mogu izvući, EDGE OF TOMORROW zapravo sadrži sve one potrebne elemente koje čekamo godinama - ima zanimljive likove, finu dozu humora, visceralnu akciju paklenog intenziteta, zaplet i "high cocnept" koji su neprekidno zanimljivi, i jedan visoko izražen rediteljski instinkt. Moram ovaj film uporediti sa vrlo različitim a zapravo vrlo sličnim filmom - INCEPTION. Naime, Nolanov film je nosio u sebi slične "gejmerske" detalje, maltene kao da se razrađivao po nivoima, sa sve elementima koji menjaju fiziku igre (nivo koji se dešava na snegu npr.).

U svakom slučaju, uz sve nesporne kvalitete Nolanovog filma, Liman se pokazao kao reditelj sa čistijim "filmskim" instinktom pre svega u tom pogledu što je podjednako "složenu" priču ispričao sa mnogo manje "tutoriala", mnogo manje odmorišta u kojima junaci zastanu da objasne o čemu se radi, gde su, šta su im namere i ciljevi.

Najbolji primer za to je završnica filma, odnosno završni "preokret" u kome se na jednostavan vizuelni način, bez ijedne replika plasira ZAPRAVO vrlo složen plot point.

Cruise je izvanredan u toj transfomaciji iz kukavice u heroja, i svakako je zanimljivije gledati ga kad je kukavica nego kad je heroj čim proširuje svoj repertoar. Emily Blunt je 2005. govorila kako bi radije bila siromašna pozorična glumica nego podrška u skopm Cruiseovom akcijašu. Pogazila je reč ali nije pogrešila.

Kao što u izvesnom smislu EDGE OF TOMORROW možemo nadovezati na LOOPER u filmografiji Emily Blunt, isto tako se još više može nadovetai na Cruiseov OBLIVION koji sam voleo, ali je EDGE još energičniji i ekspresvniji. Ipak, u osnovi, reč je o istim filmovima, čak i na nivou glumačke podele gde se Cruise uparuje sa uglednog britanskom glumicom a protivnik su vanzemaljci koji su složeniji nego što smo navikli.

Inače bilo bi zanimljivn pročitati prvu scenarističku obradu Sakurazakinog romana koja je svojevremeno prodata Warneru a potom je toliko menjana da izvornog pisca više nema ni na špici. Ipak na špici ima nešto drugo, Kosovo u sastavu Srbije. To je dovoljno.

* * * 1/2 / * * * *