L'HOMME QUI RETRECIT

L'HOMME QUI RETRECIT je Kounenova adaptacija Mathesonovog SHRINKING MANa.

Film je pre svega zanimljiv po tome što je izveden kao prevashodno egzistencijalistička drama sa elementima survival thrillera ali isto tako i jednim tonom laganijeg francuskog komercijalnog filma koji donosi Jean Dujardin, inače inicijator celog projekta.

Filmovi sa kojima bi se L'HOMME QUI RETRECIT može porediti su razni, ali je u suštini on ipak unikatan jer ipak nije sasvim na liniji filma Jacka Arnolda koji oficijelno rimejkuje, a opet nije ni CAST AWAY Roberta Zemeckisa jer ima nešto laganiji, humorističkiji ton.

U izvesnom smislu, L'HOMME QUI RETRECIT bi se najpre mogao opisati kao egzistencijalistička bajka o čoveku koji kreće da nestaje u periodu srednjeg doba, sve do tačke kada postaje neprimetan za svoju okolinu i za njih ostaje samo sećanja. Kounen i Dujardin ne izbegavaju direktnu aluziju na pitanja muškog klimaksa ali i smrti roditelja, to su sve motivi kojih se film dotiče i o njima maltene i eksplicitno govori.

Posle krajnje anarhične i divlje saradnje u filmu 99 FRANCS, zanimljivo je videti njih dvojicu u nečemu što je ovako svedeno, ali naravno kada je Kounen tu, ne ostane to predugo svedeno.

Ono što je ključni element koji gura film u smeru bajke jeste samo smanjivanje glavnog junaka. U prvoj polovini filma, Kounen tu pojavu tretira racionalno, ali ne u potpunosti realistično jer se junak smanjuje i odlazi zbog toga kod lekara ali onda razočaran time što mu medicina ne pruža rešenje beži odatle o odlučuje da čeka rasplet u svojoj kući. Sasvim je sigurno da ovakav proces ne bi baš prošao tako neprimećeno i bio ostavljen pojedincu da odlučuje o tome kako će se od toga lečiti i da bi institucije žešće reagovale i pratile situaciju.

Ovde je odlazak kod lekara na neki način predstavljen kao metafora, potvrda da je ovo fenomen nedostupan nauci i institucijama, ali nije nadalje razrađen realistički.

Kada junak postane previše mali i upadne u podrum, Jean Dujardin želi da od ovoga napravi svoj CAST AWAY i onda u vizuelnom pogledu sve postaje Kounenov šou kakav bi se od njega očekivao.

I u tom segmentu film postaje zanimljiv na drugi način jer uvodi i vizuelnu ekspresivnost pa i spektakl proistekao iz toga što su male stvari učinjene velikim. Tu je Kounen očekivano pokazao da je majstor vizuelnih rešenja i spektakla, ali i da nije izgubio iz vida junakovu dramu gde uporedo mora da se pomiri sa sudbinom kako mu nema povratka u život kakav je vodio, a istovremeno i da mora da se neprekidno bori za opstanak.

U mnogim aspektima ovo je neočekivan film jer spaja old school francuski film o egzitencijalnoj krizi sa old school holivudskim star vehicleom i daje rezultat koji nominalno jeste mejnstrim ali u suštini možda više i nije.

* * * / * * * *

F VALENTINE'S DAY

Mark Gantt režirao je romantičnu komediju F VALENTINE'S DAY koja je ispala kao jedan od onih generic romcom naslova koji prigodno za praznik. I ona tu u sušini jeste, ali pošto igra Marisa Tomei, morao sam da izađem na uviđaj.

Marise u filmu nema puno, i ne nudi neki naročito supstancijalni doprinos filmu.

Koga zanima film mimo nje, ne može mu se osporiti energija, i želja da neprestano bude duhovit i koliko može sexy i zanimljiv.

E sad, to koliko može, nije baš mnogo. Ali, taj intenzitet koji donosi Gantt na kraju cele priče ipak čini da ovo prevaziđe te neke tipične Hallmark/Lifetime okvire na koje smo navikli kod tog generičkog romcoma.

* * / * * * *

SING YOUR WAY HOME

SING YOUR WAY HOME je simpatičan B-mjuzikl koji je režirao Anthony Mann.

Ovo svakako nije njegov najbolji rad u ovom žanru, i eri, ali je vrlo solidan, energičan film o novinaru pariskog dopisništva njujorške dnevne godine koji iz Francuske tokom rata treba da izvede grupu mladih pevača i zabavljača,

Kako bi se oslobodili njegovog nadzora na brodu, oni ga guraju u romansu sa jednom neudatom ženom ali se stvari komplikuju.

Mann se snalazi u melodramsko-vodviljskom karakteru ove priče i sigurno je privodi kraju i željenom efektu. 

Ovakve filmove su ipak uspešnije pravili Billy Wilder i Charles Brackett za Mitchella Leisena.

* * * / * * * *

SHELTER

SHELTER Rica Romana Waugha je delovao kao potentan novi akcioni vehicle za Jasona Stathama, pre svega zbog no nonsense rediteljskog postupka koji donosi ovaj bivši kaskader.

I, Statham ovde igra tipski lik penzionisanog obaveštajnog operativca koji treba da zaštiti devojčicu koja mu se jednog dana maltene pojavi na kućnom pragu i prene ga iz izolacije koju je izgradio pod lažnim imenom na zabačenom škotskom ostrvu.

Ono što sledi je shvatanje da je devojčica ćerka njegovog prijatelja, da je njegov indentitet provaljen i da je sada na meti korumpiranih činilaca iz obaveštajnog sektora. Sve to je jedna dosta tipična stvar koju Ward Parry dosta pretenciozno pokušava da spakuje u film koji bi trebalo da bude "nešto više" od akcijaša i da se igra nekim greengrassovskim stilizacijama, i nadoveže na BOURNE  SUPREMACY itd.

Ovde čak ima i slične akcije, i slične političke rezervisanosti kao kod Greengrassa, i možda bi sve ovo bilo mnogo upečatljivije u to neko vreme pre dvadeset i kusur godina.

Nažalost, we know the score, we've seen it all before.

I, uprkos tome što je ovo žanr koji trpi polovne delove i podgrevanje bajatih sastojaka, ovde nekako to ne uspeva.

Akcija je solidna, ali nema je puno, i mahom je to nešto već viđeno. Bryan Vigior, inače kaskader preuzima ulogu koju je imao Karl Urban u BOURNE SUPREMACY i prillično je dobar na tom zadatku, ali s druge strane, Naomi Ackie u roli Julie Stiles i Bill Nighy u ulozi Briana Coxa, recimo, nisu na nivou.

Sve ima osećaj nekog B ili čak C nivoa BOURNE SUPREMACYja, uprkos tome što je solidno realizovano, i što je Ric Roman Waugh reditelj sa izgrađenim rukopisom i sposobnošću da stvari čini ubedljivim. Ovde prosto, sve to iako smrtno ozbiljno igrano, nije dovoljno sveže da bi moglo da prođe kao mišićava izvedba klišea, sprovedena s punim ubeđenjem.

Ostavljam mogućnost da nekome ovaj film može biti bolji nego meni, ali čini mi se da ta procena ima veze sa time koliko gledalac ceni SUPREMACY, odnosno koliko je raznih akcijaša sa zvezdama u šerifskim godinama već gledao.

Ovakvu priču je na drugačiji načim ali bolje izveo Boaz Yakin u filmu SAFE recimo, i to isto sa Stathamom. I uprkos različitom mikro-estetskom predznaku, ovi filmovi su itekako uporedivi.

Ovo je slučaj film koji svakako ne možemo olako otpisati, čak naprotiv, ali je neobičan zato što zbog prevelikog oslanjanja na bitno uspešnije uzore ostavlja utisak nečega što je slabije nego što jeste.

* * 1/2 / * * * *

THE GREAT FLAMARION

Jedna od opskurnijih figura klasičnog holivuda je William Wilder, stariji brat Billyja Wildera koji je posle uspeha bratovljevog masterpisa DOUBLE INDEMNITY, iako već uspešan tašner odlučio da napusti Njujork i doseli se u Holivud te da krene da radi noir isprva, a posle i druge žanrove.

Wilder je u početku producirao filmove drugih reditelja među kojima je bio Anthony Mann. Sa njim je uradio dva filma među kojima je poznatiji THE GREAT FLAMARION, melodramatični noir u kome je naslovnu ulogu igrao Erich von Stroheim, tada već odbačen kao reditelj ali relativno uspešan kao glumac u ton-filmu, koji će jednu od svojih najznačajnijih rola napraviti godinama kasnije baš kod Billyja.

Flamarion je vodviljski sharpshooter koji živi asketski i isključivo posvećen svom veoma rizičnom poslu, jednim delom bežeći od traume zbog žene koja ga je izneverila. Sa svojim novim saradnicima takođe ima problema - tačku radi sa asistentom koji se propio i njegovom ženom koja je fatalna žena i serijska zavodnica prevarantkinja koja uskoro rešenje svih svojih problema vidi u tome što će smotati svog poslodavca.

Jasno je čim je Erich von Stroheim tu da do kraja filma neće svima ostati glava na ramenima, kao i da će Mary Beth Hughes uspešno odigrati femme fatale jer je sličnu reputaciju imala i u privatnom životu, udavala se pet puta i u Holivudu je bila izreka da nema ništa lepše od seta na kom je ona.

Anthony Mann je do ovog filma već umnogome pokazao svoj stil ali će tek posle njega započeti svoju kanonsku noir seriju.

Ovaj film se razlikuje od nje jer ima izrazitiju melodramatičnost u odnosima među likovima, i još uvek ima recidiva teatralizma koji je Mann uspešno preneo u film iz svog pozorišnog iskustva. Teatralizam nije isto što i teatralnost i ovde taj pojam pre svega koristim zbog načina na koji se Mann izražava kroz scene u kojima junaci nastupaju u predstavama, priredbama, svesni da su pred publikom itd. odnosno kroz način na koji se koncept šoua koristi u dijegezi.

U izvesnom smislu, film je za nijansu staromodniji u mizanscenu od onoga što je tada Mann već snimao ali to gledano iz današnje vizure ne smeta jer je ovo ipak film star osamdesetak godina, i time čak dobija na jednoj patini klasike.

Ipak, kad stvari krenu, Mann se maksimalno uključuje sa svojim kako pripovedačkim tako i vizuelnim obeležjima.

Arhaičnosti postupka delimično doprinosi i gotovo stripovski stilizovana podela koju čine von Stroheim, Hughesova i Dan Duryea kao muž koga treba ukloniti. Svako od njih je ikoničan na svoj način, u spoju sa von Stroheimovim stilom glume i srednjeevropskom dekadencijom koju donosi, i koju Mann stavlja u funkciju toga da je Flamarion ipak šoumen na sceni i van nje.

Štaviše, kako film odmiče, tako von Stroheim kreće da igra sve realističnije jer sve više izlazi iz lika sujetnog akrobatskog strelca koji ne promašuje u ličnost čoveka koji je napravio veliki životni promašaj, u bukvalnom i figurativnom smislu.

Naravno, ne može on nikada do kraja izaći iz svoje ikoničnosti koja ga je činila tako značajnim glumcem nemog filma, međutim, ovde pokazuje da je imao senzibilitet i za realističniji postupak kakav je zahtevao ton-film.

THE GREAT FLAMARION se može ubrojati ne samo uz najbolje von Stroheimove role već i u najbolje glumačke filmove tonske faze uz dva Wilderova masterpisa - SUNSET BLVD. i FIVE GRAVES TO CAIRO. Ipak, ne možemo se oteti utisku da je von Stroheim bio ipak prototipski personality actor i da je svaka uloga bila obeležena njegovom pojavom koja je svojevrsna konstanta iz filma u film. U tom pogledu on je preteča Herzoga u Holivudu, s tom razlikom što je Herzogu kasnije vraćena i mogućnost da režira.

THE GREAT FLAMARION ima senzibilitet filma izvedenog sa velikom pažnjom i izvesnom ambicijom iako je nastao sa budžetom kakav bi samom von Stroheimu u fazi nemog filma služio za zagrevanje.

U svakom slučaju bogata je karijera reditelja koji može ovakav naslov da ostavi izvan svog noir kanona.

* * * 1/2 / * * * *

NIGHT PATROL

Ryan Prows deluje kao jedan od onih "novih" reditelja koji voli da kombinuje već poznate stvari na nov način.

U ovom konkretnom slučaju, međutim, on kombinuje već poznate stvari na način koji nije nov. I samim tim rezultat deluje da bi mogao izgledati kao rehash već poznatih filmova, da su oni iza sebe ostavili veću zaostavštinu.

Tu bih pre svega istakao dva Netflixova filma - BRIGHT Davida Ayera u kom je Max Landis sa namerom napisao scenario u kom se kombinuje Ayerov policijski geto procedural sa fantasyjem, odnosno THEY CLONED TYRONE u kome se na liniji Jordana Peelea pravi kulturalni komentar na čitav niz mind control filmova - od INVASION OF THE BODY SNATCHERS pa nadalje.

Ryan Prows je belac, međutim, oseća se komotno u nečemu što je danas teritorija na kojoj možda nije pametno ulaziti kao beli reditelj zbog optužbi za kulturnu aproprijaciju.

Ono što on ovde kombinuje je zapravo jedan malo više street level rimejk BRIGHTa.

Dakle ovo je film o policiji koja u maniru ayerovskog filma ratuje sa Bloodsima i Cripsima, u getu u kom same bande i građanstvo imaju vrlo razvijenu svest o tome da postoje neka natprirodna bića. Dakle, ovo nije BRIGHT gde nebom lete zmajevi i čarobnjaci operišu po hoodu ali bande se koriste sujeverjem i računaju sa tim da bi se na terenu mogao pojaviti neki shapeshifter ili vampir.

Prows nije do kraja precizan oko toga koliko je magija prisutna kao deo svakodnevice, i koliko su vampiri i slične pojave česti u getu. No, nema se mnogo vremena za gubljenje jer imamo jedinicu policajaca vampira koji su strah i trepet u hoodu i spremaju se za veliki obračun u kom će iskoristiti isprovocirani sukob bandi kako bi ušli i napravili masakr iz kog će izaći sa napunjenim cisternama krvi. I to one najkvalitetnije, skupljene od uplašenih ljudi.

Dakle, tu film iskoračuje i na Peeleovu teritoriju rase, policijskog terora artikulisanog kroz žanrovsko rešenje, i uvodi ga kao dodatak Ayeru.

Nažalost, i BRIGHT i THEY CLONED TYRONE su superiorni filmovi.

Međutim, uprkos tome što je mogao biti brži, pa i maštovitiji, svakako u nekim aspektima stilski raskošniji, Ryan Prows ima taj neki shaggy šmek policijskih filmova o malim sektama unutar policije kakvi su EXTREME JUSTICE Marka L. Lestera ili vukodlački FULL ECLIPSE Anthonyja Hickoxa.

David Goyer i kompanija XYZ su potpisani među producentima, i sasvim sigurno je da su oni omogućili da se u pojedinim aspektima priče naprave iskoraci u odnosu na nešto što bi VOD trpeo. Evidentno je film pravljen sa većom ambicijom od tipičnog VOD naslova, i u odnosu na njih je superioran. Međutim, na kraju je ipak među njima završio.

Justin Long se polako profiliše kao glumac za horore, i sad je već i u godinama tako da postaje zanimljiv na drugačiji način i ovde pomalo kanališe Tima Blake Nelsona u pojedinim situacijama. Ima tu još i pouzdanih veterana i zanimljivih početnika, tako da je ukupno uzev vrlo zanimljiva glumačka podela.

Prowsov rediteljski postupak je jasan, sa sposobnošću da izvede jasnu stripovsku stilizaciju i da rekonstruiše neke stilove na koje se oslanja, kao što su recimo Ayerovi procedurali, samo na jednom nižem nivou imitacije. Svakako da ovo nije ispoliran rad poput THEY CLONED TYRONE, i zato ostaje van tog elitnijeg terena.

Međutim, meni je sirovost i povremeni disbalans, uspevao da bude simpatičan i zamiriše na neke stare B-filmove koji nisu vrlo često mogli da savršeno kontrolišu svoje ideje.

Na kraju, ovo je film o mnogo toga, ali u suštini jeste nekonvencionalni policijski film o uličnim bandama, sa natprirodnim elementom. U sezoni kad je bilo više trijumfalnih filmova afroameričkog horora, počev od velikog uspeha SINNERSa, preko zaista odličnog HIMa, deluje da se NIGHT PATROL nije našao u toj istoj hype mašini što je nepravda jer iako ga je režirao belac, on ipak pripada tom trendu.

Pošteno govoreći, ovo je film za * * 1/2 ali ipak kao film nastao van velikih studija i strimera zaslužuje više, recimo uslovnih * * *.

PRIMATE

PRIMATE Johannesa Robertsa je bio umereno uspešan film u svetskim bioskopima, i prevagnuo je u bioskopsku stranu rada ovog reditelja koji je još uvek na nesigurnoj zemlji pravog bioskopa i theatrical uplifta za VOD.

Nažalost, gledao sam ga manje od nedelju dana posle gledanja THE BONE TEMPLE što verovatno nije baš fer prema Robertsu jer je DaCosta snimila primer šta bi sve horor mogao da bude, a on je snimio jednu krajnju redukciju toga na jednodimenzionalni produkt - i to samo po sebi ne bi bilo loše da je produkt zapravo uspešno spakovan.

Međutim, ako išta, ovde je produkt dosta sumnjivog kvaliteta.

Posle uvodnog ubistva u kom vidimo da je majmun odlepio od besnila, imamo 40 minuta u kojima se upoznajemo sa porodično-romantičnim okolnostima glavnih junakinja, međutim kada posle tog melodramskog dela krene pokolj sa majmunom, apsolutno nijedan od tih odnosa ne proradi. Dakle, sve to što smo se bavili time ko se kome sviđa i ko koga voli i ne voli, kasnije ne zaigra ni na koji način.

Međutim, iako to implicira da će biti barem 45 minuta neke pegle s šimpanzom, pa ni to nije baš tako. Naime, da, šimpanza ih proganja po lepoj havajskoj vili sa bazenom, i niti u tom procesu ima neke invencije niti imamo neke suptilne detalje, tipa - majmun postaje pametniji, ljudi postaju gluplji i tonu u divljaštvo.

Ništa. Nula razmišljanja.

I to sve ne samo posle naslova kakav je bio LINK Richarda Franklina, pa u krajnjoj liniji MONKEY SHINES, nego posle cele franšize PLANET OF THE APES koja je posle iniciranja Ruperta Wyatta i maserpisova Matta Reevesa zaista digla to pitanje nasilja majmuna protiv ljudi na jedan potpuno drugi nivo.

Nije problem što Roberts snima budalaštinu koja nije baš sjajna, ili što ne nudi nadgradnju na nešto što je aktuelna stvar u žanrovskom filmu. Problem je što ovo posle u današnje vreme nije dovoljno. 

Roberts je u retkim momentima lucidnosti umeo da ponudi osveženje B-formi u B-tehnici, nažalost, PRIMATE nije to.

* * / * * * *