RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE

Roberto Bianchi Montero režirao je giallo RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE na način koji ga automatski čini kuriozitetom u filmografiji ovog podžanra. Naime, Montero je uspeo da snimi značajan giallo film koji u pogledu stila, pre svega na polju vizuelne kulture i inscenacije nije ni približno zanimljiv kao karakteristični predstavnici ovog pravca. Naprotiv, Monterov film je veoma rutinski, korektno ali nenadahnuto izveden i ako uzmemo u obzri podatak da je imao svoju hardcore verziju u Americi gde su inkorporirani materijali sa Harryjem Reemsom, to zapravo ne deluje čudno i neuklopivo jer ovde zaista igrani film nije postavio stilski kriterijum koji dobar pornić tog vremena ne doseže.

Istini za volju, nisam gledao tu verziju, pa ne mogu da tvrdim da je tako, ali me podatak da su inkorporirani porno materijali nije iznenadio.

Ono po čemu je ovaj film zanimljiv jeste scenario koji je za giallo standarde izuzetno studiozno napisan.

U osnovi naravno imamo giallo senzacionalizam, na teren je izašao serijski ubica koji ubija neverne supruge moćnih muževa, i policijska istraga nailazi na razne prepreke koje dolaze ne samo od strane veštog serijskog ubice već i od društvene elite koja je pogođena ovim ubistvima.

U tom pogledu, ovo je paradoksalan giallo film koji je bolji između scena ubistava nego kada krene nasilje u kom zapravo nema onog žara, voajerizma i bravura koje krase najbolje giallo naslove. Međutim, kako je scenario zanimljiv, i uprkos jednoj generalnoj modularnosti priče gde se ređaju istrage i zločini jedan za drugim, karakteri uspevaju da se profilišu i da se ponudi nekoliko zanimljivo postavljenih scena kako iz policijskog tako i iz bračnog života.

Za razliku od mnogih giallo naslova, ovaj nema previše nelogičnosti, zapravo je dosta konsekventan, izuzev u pogledu identiteta samog ubice koji je malo proizvoljan jer je reč o junaku u kog nismo puno investirali. Međutim, sama scena razrešenja i razotkrivanja ubice nosi jednu drugu dimenziju koja je možda donela i redak primer da je završna scena istovremeno i ključna i najuzbudljivija u psihološkom pogledu.

Američki veteran trilera Farley Granger je relativno rano otišao put Italije i u ovom giallo filmu, deluje uklopljeno ali ne naročito istaknuto kao glavni detektiv.

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE je u suštini giallo koji je atipičan i verovatno ga ne bih preporučio onima koji su privučeni klasičnim atributima tog podžanra. Međutim, za one koji vole detektivski film u širem smislu, kao i one koji su giallo kompletisti, ovo je svakako nešto što treba da vide.

* * 1/2 / * * * *

GEBISSEN WIRD DUR NACHTS: DAS HAPPENING DER VAMPIRE

GEBISSEN WIR DUR NACHTS: DAS HAPPENING DER VAMPIRE je zapadnonemačko-britanska vampirska horor komedija sa elementima erotike iz 1971. godine koju je režirao čuveni žanrovski specijalista Freddie Francis.

Nema nikakve sumnje da se ovaj film može pre svega pamititi kao početak sunovrata Pie Degermark, koja je posle ELVIRE MADIGAN bila posmatrana kao nova Ingrid Bergman, a na ovom snimanju je upoznala svog muža posle kog sve kreće nizbrdo i završava potresno.

Ništa drugo ga ne izdvaja osim Francisovog iskoraka u besprizorni exploitation u kom se - moramo priznati - nije baš sjajno snašao. Ako imamo u vidu da je on snimio i SON OF DRACULA kao veoma sličan vid exploitationa, samo s elementom muzike, možemo reći da nije izbegavao takve angažmane. Međutim, oba ta naslova su bezveze.

DAS HAPPENING DER VAMPIRE najviše obećava u scenama pre nego što se naslednica vrati u svoje transilvanijsko selo kako bi regulisala imovinska pitanja i shvatila da je pljunuta prababa koja je bila vampirica i pustošila kako okolna sela tako i obližnje katoličko semenište.

Horor scene su otupljene humorom, erotika je vulgarna u pokušaju da bude komična, i Francis nema načina da pokaže stil kojim je vladao kad je raspoložen.

* 1/2 / * * * *

HONEY BUNCH

Madeleine Sims-Fewer i Dusty Mancinelli snimili su film HONEY BUNCH u kom centralne uloge igraju Grace Glowicki i Ben Petrie koje sam upamtio iz zaista potpune nebuloze zvane TITO koja je dobila Hornblower nagradu na SXSW za neke meni nedokučive domete.

Srećom, Sims-Fewer i Mancinelli su se ovde više pitali a Glowicka i Petrie su poneli glavne uloge.

HONEY BUNCH je film koji mi nije "legao", ali mogao bih isto tako da kažem da mislim da je bolji nego što je moj utisak. Reč je o zamršenom retro-hororu u kom se prepliću kanonski Hammer i kanonski Cronenberg, a na špici je potpisan kultrni kanadski Telefilm koji nam je dao veliki broj bitnih doprinosa, među kojima su i neki rani radovi značajnih kanadskih autora, među kojima je i maestro lično.

U tom pogledu, HONEY BUNCH nudi dosta toga što je zanimljivo, pre svega u pogledu imaginarijuma, i atmosfere ali meni je vođenje priče bilo neubedljivo.

Naime, film kreće kao jedan dobar Hammer s početka sedamdesetih smešten u "današnje vreme", odnosno u ono što je tada bila sadašnjica, i gradi se kao jedna priča o gaslightingu i duhovima a onda u nekom trenutku preraste u nešto što je istovremeno i to i body horror, i postane bitno interesantniji.

Zašto me taj "savremeni Hammer" nije zainteresovao, teško je reći, možda zato što je bio samo "red herring", a možda i zbog toga što su svi junaci bili na svoj način "čudni" i falio je onaj straight lik sa kojim ćemo se identifikovati, a Grace Glowicki nam ga nije donela iako je možda trebalo?

No, ako ste gledalac koji je "kupio" film u toj fazi, onda ćete kasnije kako priča odmiče biti zadovoljniji jer svoju već izgrađenu vizuelnu dopadljivost film još produbljuje i diže na viši nivo.

HONEY BUNCH je film za koji mi je zapravo žao što u njemu nisam uspeo da uživam jer je u suštini vrlo strpljivo i interesantno izveden. U njemu nema ničega naročito novog, ali taj retro štimung koji daje referencu na klasike i iz njih crpi svoju stabilnost, pa i kredibilitet, ovde nije sasvim uzalud prizvan.

Da mi je profunkcionisao pripovedački, dao bih mu * * * ali ovako ipak samo * * 1/2.

BROTHERS UNDER FIRE

BROTHERS UNDER FIRE Justina Chadwicka, pošteno govoreći, nije nužno obećavao mnogo ali je imao repromaterijal za više.

Kiefer Sutherland igra kapetana američke vojske koji ide u Meksiko, sa džombama iz svoje jedinice, da bude kum mladom saborcu koji će tom prilikom ne samo postati suprug već i Amerikanac. Međutim, na svadbi se iz nekih razloga pojave protuve iz lokalnog kartela i ubiju mladoženju u nekom trvenju i sad kapetan sa momcima mora da krene u osvetu.

Kiefer je odmah shvatio da tu nema šta mnogo da misli i da je vreme da kanališe Jacka Bauera, uhvati pištolj sa dve ruke i krene sa kurčenjem i upucavanjem. Međutim, iako na Kiefer daje imitaciju Jacka Bauera, film je letargičan, akcija je umorna i nemaštovita, lokacije su nezanimljive, kolorit je tmuran i film je prosto izgledao kao da je sniman bilo kako, bilo gde u bilo koje doba dana.

Otud, Kiefer koji nam nudi imitaciju Bauera iz prve ruke, na kraju, više odmaže filmu jer deluje kao podsetnik šta smo mogli dobiti na nije nam pruženo.

Justin Chadwick je mogao da napravi nešto što će ljubitelji akcije ceniti i što će zahvaljujući Kieferu moći da se izdigne iznad proseka DTV ponude. Umesto toga dao nam je nešto što je pomalo čak i ispod nivoa koji bi se očekivao od nečega sa ovakvom glumačkom podelom.

Šteta. Možda bi neki drugi reditelj znao da ceni taj jedan adut koji mu je obezbeđen jer je ostatak topovskog mesa delovao pristojno i ne bi smetao boljem filmu od ovoga.

* * / * * * *

ROAD TRAIN

ROAD TRAIN Deana Francisa je klasičan, solidno izveden Ozploitation horor o omladini koju sa pustog autoputa otera veliki šleper, i kada prežive prevrtanje otkriju da ovo nije neka situacija iz Spielbergovog DUELa, štaviše da šleper stoji nedaleko, potpuno pust.

Odlaze do kamiona da bi se prevezli, ali kada se nađu u kabini drumske krstarice shvare da je u stvari ta kabina prostor posednuća i kreću da se ubijaju među sobom.

ROAD TRAIN je dinamičan, ne naročito pametan ali energičan film koji podjednako uvažava i likove i njihova tela i moćnu limenu mašinu koja ih gazi. Ovo nije queer film, što će se ispostaviti kao glavno autorsko opredeljenje Deana Francisa ali u ovom naslovu je pokazao da sasvim sigurno ima kvalitet za produkciju glavnog toka.

* * / * * * *

THE GATES

THE GATES Johna Burra je film koji se direktno naslanja na JUDGEMENT NIGHT, i na nivou zapleta i meta-filmski, a sam reditelj ne krije da ga je nadahnuo klasik Stephena Hopkinsa.

U GATESu naime glumi sin Cube Goodinga Jra. koji je u JUDGEMENT NIGHT bio deo grupe srednjeklasnih navijača koji na putu za utakmicu zalutaju i getu i postaju progonjeni kada slučajno posvedoče ubistvu koje je počinila lokalna banda.

John Burr ide više u GET OUT smer, tako da kod njega Mason Gooding igra sličnu rolu kao otac, s tim što ovde tri srednjeklasna mlada afroamerička momka sa životom pred sobom zalutaju u teksaški gated community u kom (skoro) isključivo žive belci, i posvedoče ubistvu koje počini lokalni pastor i osnivač naselja.

Ovde nema tako masovnog progona crnih junaka, jednim delom jer je film skromnijeg budžeta, ali Burr svakako koketira sa getoutičnom premisom da belci u tom naselju imaju svoj zaštićeni i izolovani etno-kvart i da su oni zbog svoje boje kože apsolutno nepoželjni.

Nažalost, osim premise koja je mogla dati dobar film, jer dala je već najmanje jedan (mislim na JUDGEMENT NIGHT, dakle ko voli GET OUT, naći će dva) ovde nažalost nemamo dovoljno zanimljivih ideja da održe čak i devedesetak minuta trajanja.

Ipak, rasna dimenzija i činjenica da je ovo jedna od poslednjih rola prerano preminulog Jamesa Van Der Beeka, koji igra pastora-ubicu i licemera, doneli su neku dozu pijeteta u kritikama i THE GATES je naišao na povišenu milost kada se pojavio.

* 1/2 / * * * *

SUPERMARKET

SUPERMARKET Nemanje Bečanovića je drugi film ovog crnogorskog reditelja posle interesantnog ali ne sasvim uspelog debija POSLJEDNJE POGLAVLJE. U svom prvom filmu je snimio jednu svedenu priču smeštenu u crnogorski krš, u kojoj je sve bilo odlično sem zapleta, dijaloga i glume, ali pokazao je određene kvalitete koje regionalni reditelji inače nemaju a to je izvesna rigoroznost u postupku i spremnost da se istraje u konceptu.

U filmu SUPERMARKET, Bečanović dovodi te svoje kvalitete na još viši nivo.

Prvih pola sata on ima Bojana Žirovića, izuzetnog srpskog glumca, istovremeno prepoznatog ali ipak i nekako potcenjenog i nedovoljno iskorišćenog, kao misterioznog noćnog stanovnika supermarketa koji ide po njemu, osvetljen kao u vrhunskoj regionalnoj reklami i bez reči malo potkrada inventar u jednoj jednostavnoj kritici konzumerizma na nivou nekog drugorazrednog skandinavskog filma, što da se razumemo, na našim prostorima nije mala stvar.

Međutim, onda se pojavi Branimir Bane Popović, isprva pod maskom, ali on i pod maskom šmira, a kad je skine, krene i da priča, i sve ovo se odmah degradira na nivo nečega što je ipak crnogorski film, sa pretencioznim dijalozima, pameću namenjenoj priglupim ljudima, i to sve dobije snažan prizvuk jedne ipak periferijske zajebancije.

No, pošteno govoreći, Bečanović je barem osmislio koncept u kome je uspeo da pola filma izbegne da radi ono što mu ne ide i što - u većini regionalnih filmova koji pokušavaju da se igraju evropskog art housea ionako izgleda loše. I u tom pogledu, i kad film iz izbegavanja slabosti potone u slabost, on je i dalje na tom nekom nivou do kog u proseku dobacuju ovakvi pokušaji.

Na neki način, Bečanović u tom pogledu donosi osveženje. Kao već sredovečan autor sa tek dva filma, on je životno bitno stariji i zreliji i generacijski je odmaknut od reditelja koji snimaju ovakve filmove. Ako imamo u vidu da je regionalni film dobio vremenom jednu antiintelektualnu dimenziju, Bečanović čak i kad je smešno pretenciozan ipak deluje kao koliko-toliko učen čovek, i stvaralac starog kova.

Koliko god to smešno zvučalo, Bečanović ima pristup starinskog jugoslovenskog reditelja u intelektualnom pogledu ali se izražava u formi kojom se bavi omladina.

Koliko god da je film u suštini moronski, on ipak ima tu jednu neodoljivu auru ubeđenja da snima nešto Važno, da nam govori nešto Pametno, da je ovo sve jedan izvedbeni Poduhvat, i to mi se moram priznati ipak na nekom staromodnom nivou dopada, kada se regionalni art house često svodi na neki home video i na neku privatnu belešku o beznačajnim stvarima.

SUPERMARKET je u tom pogledu film koji ima u sebi dosta tog "za koga je dobar je" vajba, i izdvaja se iz ponude, delom namerno, a delom i sasvim slučajno.

No, umetnost je jedna od oblasti u kojima slučajnost može proizvesti dobar rezultat.

* * / * * * *