Sunday, August 7, 2022

KUNG FU ZOHRA

Mabrouk El Mechri stekao je svetsku slavu filmom JCVD koji meni nije pružio ono što sam želeo i čemu sam se nadao, ali izgleda da drugima jeste, i da - što je najparadoksalnije ne samo da nije završio parodiju i dekonstrukciju Van Dammea jer kasnije smo imali i seriju JEAN CLAUDE VAN JOHNSON na Amazonu. Međutim, moje interesovanje postigao je svojim manje važnim, bitno manje priznatim filmom COLD LIGHT OF DAY u kom Henry Cavill pre Supermana igra hitchocockovskog akcionog heroja koji nije ni slutio da će se naći u takvoj situaciji, a Bruno Willis igra jako uspelu i veoma angažovanu prototipsku rolu njegovog oca tajnog agenta pod krinkom profesora zbog kog se momak i našao u nevolji.

Mabrouk je tu osetio ukus Holivuda iako je film sniman Španiji. Snimao ga je legendarni Britanac, neverovatno je ali još uvek aktivni Remi Adefarasin, a lokacije sa španske obale i gradova donele su svežinu.

Potom, Mabrouk ulazi u okvire visokoprofilne francuske televizije i ne radi ništa do novog autorskog projekta KUNG FU ZOHRA. Ovaj film dolazi iz iste žile kao i JCVD ali je mnogo konsekventniji i zanimljiviji.

Zohra je Tunižanka koja je od oca nasledila ljubav prema kung fu filmu, a kad upozna momka koji voli istu vstu filma, rađa se ljubav i ona se doseljava u Francusku. Ubrzo, u braku kreću da se javljaju nasilne epizode, delom pravdane fudbalom i nervozom koju muž oseća kad mu omiljeni tim ne pobedi, i ona u jednom momentu kreće da se uči samoodbrani, prvo gledajući YT kanal, a posle uz pomoć Kineza domara u sportskom centru u kom radi kao čistačica da bi mogla da trenira.

Rezultat je zanimljiva mešavina priče o porodičnom nasilju i bajke iz žanra borilačkog filma gde Zohra dok ne savlada način kako da se fizički odupre Omaru neće uspeti ni da ga se formalno reši. Spoj zvuči čudno ili u najboljem slučaju cheesy ali Mabrouk ga radi sa punim ubeđenjem, i ima jako dobru glumačku podelu koja to može da iznese.

KUNG FU ZOHRA je sastavljena od polovnih delova ali je mišićavo i samouvereno izvedena, bez kompleksa.

Kada Zohra konačno stasa kao borac, Mabrouk isporučuje jednu fenomenalnu i jednu jako dobru kung fu scenu koje nude prvoklasno uživanje.

Međutim, glavna stvar u borilačkom filmu uvek jesu bili karakteri, i uprkos tome što je ovo jednostavna priča, svesno oslonjena na strukturu bajke ima jako ubedljive likove i jako harizmatične glumce u tim ulogama, tako da Mabrouk uspeva da napravi koherentnu celinu od čudno izabranih elemenata. 

Ova Gaumontova produkcija izašla je u čudnim Covid/ post-Covid uslovima i ne mogu da procenim do kraja odjek filma, uostalom Mabrouk uvek ima odstupnicu na televiziji. Ipak, ovim filmom mi je pokazao da je itekako autorski živ.

* * * / * * * *

Friday, August 5, 2022

VIENTOS DE LA HABANA

VIENTOS DE LA HABANA je ekranizacija romana Leonarda Padure u režiji iskusnog španskog televizijskog reditelja Felixa Viscarreta. Leonardo Padura je kod nas imao dva objavljenja romana, od kojih je jedan krimić o Mario Condeu, njegovom liku iz serije knjiga, policajcu iz Havane sklonom nesrećnoj ljubavi, kapljici i zapisivanju poneke prozne priče.

Mario Conde je u suštini klišetiziran lik, chandlerovski ranjeni detektiv zaposlen u policiji Havane koji rešava slučajeve u njenoj utrobi koju Padura, kao pisac koji nije nikada nije napustio Kubu relativno slobodno prikazuje.

Španska televizija je snimila mini-seriju od četiri televizijska filma od sat i po vremena po Padurinim romanima a prvi od njih, VIENTOS DE LA HABANA je išao u bioskope.

Mario Conde je na filmu sličan kao i u romanima, ne mnogo interesantan ali je relativno konvencionalan Padurin narativ koji je u knjigama na ničijoj zemlji između visoke književnosti i žanra ovde učinjen neverovatno interesantnim samim kubanskim ambijentom. Slično Padurinim romanima čiji je osnovni kvalitet to što je on i dalje na Kubi, i koji se kreću pomenutom ničijom zemljom ali su jači mejnstrimaški nego žanrovski, tako je i sa ovim filmom.

Bio bi to rutinski detektivski noir da nije Kube.

Viscarretova egzekucija je solidna. Impresioniran je lokacijama ali im ne robuje već film izgleda kao da se na Kubi snimaju krimići svaki drugi dan - premda nije tako. Rad s glumcima mu je dobar, ritam priče je postavljen kako treba i sve ključne elemente Padurinog zapleta uspeva da isprati u pogledu konstruisanja misterije i njenog razrešenja.

Pošto sam prvobitno gledao ovaj film u sklopu serije, ne mogu se oteti tom televizijskom utisku. Međutim, ko ne zna da postoji serija, teško da može osporiti nesumnjiv film look ovog krimića u kom uniformisani panduri voze stare lade a detektivi moskviče dok fatalna žena na gurku pali ševrolet iz pedesetih.

Siguran sam da ovom filmu nećete lako odoleti.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, August 3, 2022

JOE BELL

JOE BELL Reinaldo Marcus Greena je suštinska preteča FATHER STUa i zagrevanje za njega na jedan neobičan način. Naime, u vizuelnom pogledu kroz fotografiju Jacquesa Jouffreta i kroz ton glumačke igre koju donosi Mark Wahlberg, ovde imamo tragičnu istinitu priču o blue collar čoveku koji je posvetio sebe nečemu višem.

FATHER STU je "čistiji", narativno precizniji, i sama priča je prosto filmičnija, ali JOE BELL je zaista zanimljiv kao njegova idejno drugačija i formalno riskantnija preteča.

Naime, Reinaldo Marcus Green uzima scenario koji potpisuju Larry McMurtry i Diana Ossana i sa njim pravi neke zanimljive formalne zahvate. JOE BELL je priča o naslovnom junaku, oregonskom blue collar liku čiji je sin bio homoseksualac i izvršio je suicid zbog zlostavljanja i iživljavanja svojih školskih drugova. U prvih pola sata filma mi pratimo hodočašće Joe Bella zajedno sa sinom gde on ide po školama i priča o rizicima vršnjačkog nasilja, naslućujemo da je dečak koji ide sa njim možda duh, iako nam Green ne daje neke vizuelne cueove ali zapažamo da ga drugi likovi ne primećuju (ali ne na agresivan način, lako je zamisliti takav odnos i prema realnoj osobi) i na tom putu on se bonduje sa sinom kako nije za života.

Onda negde na kraju prvog čina, u sceni veselja, Joe Bell okriva da mu je sin mrtav. I od tada dečaka više nema sem u flešbekovima, novi preokret sledi na oko sat vremena i film se zaokružuje na tački od sat i po.

Pripovedanje je dinamično, Jouffretova fotografija je vibrantna, a Reinaldo Marcus Green izvlači maksimum iz glumaca u najboljoj tradiciji američkog filma sedamdesetih. Wahlberg voli da gradi junake u ovim istinitim pričama kao blue collar face pune života uprkos teškoj sudbini i sa Connie Britton u ulozi supruge i Reid Millerom u ulozi sina Jadina Bella, ima sjajne saigrače. Praktično, taj recept će sa još većim rezultatima ponoviti u FATHER STUu.

E sad, filmovi o tome kako je neko iz nekog protesta pošao peške preko Amerike se snimaju već 40 i kusur godina. Nedavno sam baš gledao TERRY FOX STORY koji ima sličan motiv. Čak je i u Srbiji snimljen film OTAC sa tim zapletom. To u nekom širem tematskom pogledu oduzima svežinu JOE BELLu.

Međutim, način na koji ga Reinaldo Marcus Green sklapa, kako gradi narativ, kojim tehnikama se koristi je jako zanimljivo pošto je on jedan od onih reditelja koji u periodu IPjeva i svih tih ludila pokušava da pravi filmove o živim o ljudima za multiplex crowd. Čovek je ipak snimio KING RICHARDa koji je doveo Big Willa do oskara. A taj pokušaj snimanja filma o živim ljudima za multiplex crowd koji nije nužno award bait - premda ne verujem da bi se iko žalio da dobije oskara za JOE BELLa ili FATHER STUa - jeste pomalo zaboravljen zanat i nije tako jednostavno kako smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Iskreno, nadam se da Reinaldo neće da poklekne i ode da deset godina svog zenita provede snimajući neke franšize, ali i ako se to desi, JOE BELL je dostignuće baš u pogledu postupka i zato ga pre svega treba videti.

* * * / * * * *

Tuesday, August 2, 2022

EL BUEN PATRON

Fernando Leon de Aranoa režirao je film EL BUEN PATRON koji je na kraju završio kao španski kandidat za oskara iako je reč o relativno konvencionalnom, pristojnom filmu koji se izdvaja po dominantnoj ulozi Javiera Bardea koji koristi povratak u otadžbinu da se malo glumački razmahne, kako inače ne može po holivudskim filmovima.

Pod maskom sedog provincijskog biznismena i stuba društva, sa sedom kosom i naglašenom dežmekastošću, Bardem u ovom filmu više liči na Nenada Ćirića nego na sebe, i dobar je. I Nenad Ćirić je uostalom dobar, jedan je od naših najpotcenjenijih glumaca.

U svakom slučaju, EL BUEN PATRON je u suštini komedija, ali nema jak tempo gegova, komika je u situacijama, u ironiji sudbine, u životima koje junaci vode, u karakterima. Film je ipak mogao biti nešto smešniji, ili barem nešto brži jer sa pričom ove snage jedva drži pažnju u skoro dva sata trajanja.

Što ne znači da je film dosadan ili da u njemu nema šta da se vidi.

Glavni junak filma je narečeni vlasnik fabrike vaga koji je u svom kraju jedna veoma cenjena figura, smireni dobrotvor, stub zajednice, što ne znači da se ni on ne može unervoziti kada neposrednu pred bitnu posetu komisije iz lokalne samouprave koja njegovom preduzeću može doneti nagradu i put ka državnim subvencijama ne kreću da se gomilaju problemi, kojom prilikom otkrivamo njegovu mračnu stranu.

EL BUEN PATRON ne prikazuje svog junaka kao klasičnog licemera koji sve vreme radi prljave stvari iza fasade dobročinstva. I de Aranoa i Bardem ga drže ambivalentnim, on trguje uslugama ali ne čini ništa per se zlo ako baš ne mora, on nije onoliko dobar koliko svi misle da jeste ali nije ni onoliko loš koliko bi se očekivalo na naličju tako izgrađenog imidža. Ta ambivalenost daje vrednost filmu i karakteru, ali verovatno i ubija deo komike.

EL BUEN PATRON je bolje zamišljen nego što je izveden ali je svakako film vredan pažnje, ako ništa a ono zbog zanimljivo koncipiranog i odigranog Bardemovog junaka.

* * 1/2 / * * * *

Monday, August 1, 2022

COTTON CANDY

U ranoj fazi karijere pored cormanovske produkcije koja je rezultirala filmom koji je verovatno mnogo gejmera greškom gledalo misleći da ima neke veze sa jednom od najpoznatijih igara - Ron Howard je režirao televizijske filmove relativno generic kvaliteta i istih takvih tema.

Jedan od takvih je COTTON CANDY iz 1978. godine po scenariju koji su napisali Ron i Clint Howard koji govori o srednjoškolcu koji ne uspeva da se uključi u fudbalski tim i osniva bend kao put da se bolje socijalizuje u afirmiše.

Klinca igra Charles Martin Smith i kao mlad je isti onakav kakvim ga znamo i kao starijeg, simpatičan, malo geeky, malo nerdy, slab ali nepokolebljiv. I njegov karakter uspeva da napravi bend i nametne se uprkos postojećem moćnom i veoma mačo bendu koji dominira školom.

Ovo nije ROCK'N'ROLL HIGH SCHOOL. Ceo battle of the bands momenat i uopšte muzička dimenzija data je u okviru nekog povišenog realizma. Dakle, ovo nije mjuzikl i nema neke jače intervencije. Kao što nema razloga ni da pamtimo ovaj TV film da ga nije potpisao Ron Howard.

Saturday, July 30, 2022

PSYCHO

Skoro četvrt vek kasnije iznova sam reprizirao PSYCHO Gusa Van Santa i moram priznati da ni sada kad sam mnogo otvoreniji za razne pizdarije, teško da mogu da dokučim smisao ovog poduhvata. Naravno, ne izdvajam se mnogo od onih koji smatraju prvi film neizmerno značajnim remek-delom, premda meni to nije najdraži Hitchov film. Međutim, taj sam film je čudesan, a o uticaju koji je ostvario da i ne govorimo, sve u svemu jesam poštovalac u jednom rekao bih konvencionalnom obimu. Ali, ja naročito jak lični odnos imam prema PSYCHO 2 Richarda Franklina koji je meni - na nekom suludom nivou - još zanimljiviji od Hitchcockovog filma, briljantno režiran, na nivou zapleta zanimljiv i produbljen, slično kao CANDYMAN Nie Da Coste u odnosu na Roseov, samo mnogo više straight u pogledu trilera i strave.

Ako sam bio otvoren za PSYCHO 2, ako sam uostalom bio otvoren za CANDYMAN Nie Da Coste, rekao bih da sam sasvim dovoljno otvoren i za Van Santovu rekonstrukciju filma PSYCHO.

Gus Van Sant snima scenario Hitchcockovog filma, rekonstruiše ga maltene kadar-po-kadar, ali ga smešta u savremeno doba i to pomalo stvara nelagodu i čini da ono što je najdelikatniji deo originalnog filma ne funkcioniše. Kada Marion Crane beži sa novcem i kada mi mislimo da je to film pljačke i identifikujemo se s njom, i verujemo da će u Bates Motelu početi neki noir zaplet oko njenog bekstva i novca, dešava se krupan preokret i menja se protagonizam. Norman Bates postaje protagonista ali naša identifikacija ostaje sa žrtvom što je jako zanimljiva emotivno-intelektualna igra. U filmovima sa jakim protagonistom pa makar on bio i antiheroj, publika se obično identifikuje sa njim. Hitch međutim uspeva ne samo da preokrene stvari već i da  izgradi protagonistu u čijem delovanju nimalo ne uživamo čak i kad je lukav i harizmatičniji od partnera u sceni.

Međutim, scenario, pa i kostim, kao i neke tehnike snimanja, deluju prilično arhaizirano u odnosu na savremene ambijente, i to sve stvara utisak nekog galerijskog filma tako da se teško vezujemo sa rolom Anne Heche. Film "prodiše" kada stigne u vanvremenski Bates Motel, pre svega jer je motel logično arhaiziran, ali kada na kraju film ode odatle ponovo implodira u jednu čudnu distancu prema dešavanjima, i završnica sa psihijatrom koji "objasni" slučaj što je bilo često citirano rešenje, sada već deluje skroz deplasirano i campy.

Van Sant sasvim sigurno nije imao nameru da parodira Hitcha. Pre će biti da je želeo da pokaže da je film u postupku vanvremenski. I u suštini jeste. Zaista, to kadriranje za početak bez problema može da se primeni na savremeni film, PSYCHO izgleda sasvim savremeno, kao film svog vremena. Međutim, neke intervencije iz scenarija u nekim situacijama deluju ipak kao nešto iz vremena koje je davno prošlo i tu je Van Sant na neki način morao izvršiti izmene.

U redu je što nije. Ali, film je zbog toga platio određenu cenu.

PSYCHO rimejk je nešto što postoji, razni ljudi ga različito vide, samim tim to znači da je imao svoju svrhu. Ali, nije bio neophodan, što se mene tiče.

Friday, July 29, 2022

ESPIRITU SAGRADO

ESPIRITU SAGRADO je režirao Chema Garcia Ibarra, lik koji se u nekim sporednim zadacima pojavljuje u celom nizu negledljivih španskih art house iživljavanja koja nekako na IMDB ponesu etiketu SF i onda me namame da ih gledam.

Kada biste pročitali kritiku ovog filma, ona bi u proseku rekla dve stvari - jednu da je film jako kvalitetan, ali i to da je zabavan. Sad, naravno, mi znamo da je pitanje šta jeste a šta nije dobar film zaista relativno i u njega je najbolje ne ulaziti, ali to da li je neki film zabavan ipak jeste bazirano na nekim objektivnim parametrima - pre svega da li je dinamičan, da li ima tempo, u kojoj meri aktivira i generalno angažuje gledaoca itd.

Reći da je ovaj film zabavan, moguće je samo ako je parametar inače produkcija u kojoj je Chema Garcia Ibarra postojao, za koju ovo jeste primer mejnstrima, pa čak i blokbastera. Ali, u suštini, jedina razlika jeste u budžetu, što je ovaj film sniman u nekim "normalnim" objektima a ne u nekim budžacima, i u tome što on ima relativno čitljiv "smisao" koji se nekako uveže na kraju.

Takva priča - ako je to bio cilj autora - mogla se ispričati naravno mnogo bolje, i konvencionalnije. Ali, nije problem njegovog filma to što bira manje efektan način pričanja priče u pokušaju da bude manje konvencionalan već to što istovremeno želi da snima neku nebulozu a da nas onda završeno racionalno aktivira o nekom zapletu.

Slično drugim filmovima ovog pravca, postavi se premisa i onda imamo beskrajnu svakodnevicu glavnih junaka koja je blago bizarna na neki iritantan način, sa ružno izvedenim glumljenim debilitetom, i onda u nekom trenutku nešto kao krene da se dešava jer sve ovo nekako mora da se završi.

Mogao bih još dugo nabrajati kako i zašto ovaj film ne valja, kada on ne bi bio toliko uspešan i samim tim označavao jedan novi standard na koji treba da se naviknemo. Naprosto, treba se pomiriti sa tim da se I OVO, danas smatra načinom kako film može da se snimi i kako može da izgleda i izlaže svoj sadržaj, namerno ne koristim reč priča jer bi to Chemu i njegove istomišljenike dovelo do ludila.

Dakle, posle svega, I OVO je legitimisano, I OVO je sad kao u redu da se smatra smislenim filmom.