FAST COMPANY

FAST COMPANY Davida Cronenberga je čuven izuzetak u njegovom opusu, kada je u kanonskoj fazi, između dva klasika, snimio film koji nimalo ne liči na njega.

Ipak, svako ko zna Cronenberga, zna da su automobili njegova velika strast sa posebnim akcentom na trkačka kola i auto-moto sport i samim tim ovaj B-film o drag racingu uopšte nije toliko neobičan potez za reditelja na vrhuncu svojih moći.

Naravno, Cronenberg je tada snimao svoje klasike ali još nije bio u poziciji kada je mogao da traži najveće budžete u svojoj karijeri, pa samim tim FAST COMPANY deluje kao B-film, iako veoma vešto i pedantno realizovan od strane samog reditelja i njegovog redovnog saradnika, direktora fotografije Marka Irwina.

Ono što u izvesnom smislu najviše odstupa izuzev same teme filma i miljea u kom se dešava, jeste zapravo odnos prema priči koji je uronjen u melodramski eksces B-filma po čemu tada David Cronenberg nije bio sklon jer je donosio A+ nivo odnosa u žanr koji je bio pod bremenom B proizvodnih uslova i načina razmišljanja.

Cronenberg je digao horor na nivou arta kao malo koji drugi reditelj u istoriji ali u slučaju FAST COMPANY u tome nije istrajao na nivou priče i odnosa prema likovima, iako, ako gledamo neke sekvence izdvojeno i van konteksta, možemo prepoznati mnoga obeležja autorstva.

FAST COMPANY toliko nema veze ni sa jednom bitnom temom Cronenbergovog opusa da ostaje izuzetak o kom se ne govori mnogo. Međutim, iako odbačen film i fusnota, zapravo je prilično dobra priča iz sveta drag racinga izvedena u punom B-okviru i istim takvim ambicijama.

Cronenbergovo ime istorijski sprečava da se ovaj film pridruži potrošnoj robi kakvu je inače produkovao ovaj žanr, i to je u redu, jer ovaj film ipak jeste nešto iznad toga.

* * * / * * * *

BORDER INCIDENT

Još uvek u fazi kad su policijski procedurali često počinjali i završavali se nekim pseudodokumentarnim okvirom unutar kog je išla klasična igrana fikcija, Anthony Mann je snimio svoj klasik BORDER INCIDENT.

Ovaj film iz 1949. godine danas izgleda kao da je juče snimljen, sa sirovošću, brutalnim odnosima među junacima i prizorima koji to prate i vizuelnom kulturom koja je istovremeno i ispred i izvan svog vremena što je automatski čini trajnom vrednošću.

BORDER INCIDENT se bavi ubacivanjem jednog meksičkog policajca među nadničare koji se ilegalno uvoze iz Meksika i jednog američkog policajca među trgovce ljudima. Njih dvojica znaju jedan za drugoga ali saradnju je teško ostvariti jer su trgovci veoma obazrivi i iznenađujuće surovi, tako da vrlo brzo zadatak kreće stranputicom.

Sama tehnika uvođenja Meksikanaca u Ameriku veoma je slična onoj koja se primenjuje i danas, i kasniji filmovi koji su ovo tematizovali, među kojima se nekoliko njih izdvaja, zapravo nisu ponudili ništa bitno svežije u odnosu na ono što je dao Mann davne 1949.

U redu, Richardsonov BORDER je imao Jacka Nicholsona u glavnoj ulozi i nekoliko zvezda oko njega ali Ricardo Montalban u ulozi meksičkog policajca kod Manna donosi ništa manje harizme i energije.

Odnosi među likovima su izvanredno izgrađeni a u glumačkoj podeli nema slabog mesta i svako ko ima značajnu ulogu dobio je prostor da se dokaže kao što su i svi epizodisti veoma sugestivno odabrani, ali ipak tako da ne remete osnovni balans i utisak protagonizma, odnosno isticanje važnog u odnosu na nevažno.

Po zapletu ovo je tvrd policijski procedural, po odnosima među junacima ovo je noir a po lokacijama i atmosferi samih ambijenata i okolnosti moderni vestern (pod modernim naravno govorim u kontekstu savremenosti u vreme premijere filma). Ovo su sve žanrovi kojima je Mann vladao a u poslednja dva je postigao ne samo ogromne uspehe već ih je veoma zrelo kombinovao, dajući vesternu dimenziju koju kod drugih reditelja nije imao.

Scenario za ovaj film pisao je John C. Higgins, pisac koji potpisuje sličan i veoma efektan Mannov film T-MEN kao i niz drugih njegovih krimića iz ovog perioda od kojih su neki izvanredni i nijedan nije slab.

Kad čovek poželi da pogleda dobar film, Anthony Mann je uvek bio siguran izbor, uz povremeni rizik da dobije nešto zaista izvanredno.

* * * 1/2 / * * * *

THE BIG LEAGUER

THE BIG LEAGUER je prvi film Roberta Aldricha. Reč je u neupadljivom filmu o bejzbolu sa pseudodokumentarnom okvirnom pričom koju pripoveda sportski novinar i prikazuje događaje u letnjem kampu New York Giantsa na Floridi.

Aldrich ubrzo uzmiče od strukture sportskog komentara i naracije, te je koristi samo da nadoknadi neke elipse ili isprati scene utakmica, a ostalo prikazuje kroz mlaku melodramu o različitim preprekama koje susreću razni momci u toku kampa.

Edward G. Robinson je veliki glumac i dobar je u ulozi starog prekaljenog trenera čiji je posao da uvodi mlade u igru i osvežava krvotok bejzbola ali, nije ovo njegova bitna uloga. Od poznatih faca tu je i Richard Jaeckel kao samouvereni mladi igrač koji teško podnosi kritiku.

Sve u svemu, ovo je debi koji nije obećavao ni približno onoliko koliko smo na kraju dobili od Aldricha.

* * / * * * *

FENOMENOS NATURALES

Marcos Diaz Sosa režirao je kubanski film FENOMENOS NATURALES koji je, kao i svaki kubanski film, teško postaviti unutar nekog kriterijuma jer se tamo snima retko i dostupnost filmova za gledanje a nekmoli tehnike za snimanje je vrlo sužena.

Ovo bi se moglo definisati kao svojevrsna satira o mladoj ženi iz 1986. godine koja radi kao medicinska sestra na selu i slučajno otkrije talenat za streljaštvo a onda se ipak ne snađe u svetu kubanskog sporta.

Međutim, film ne govori o sportu u klasičnom smislu. Milje kroz koji se junakinja kreće kada ode iz sela u kome radi i živi je više neki satirični ambijent povlašćenih Kubanaca, među kojima su i oni koji se bave sportom ali prikazan stilizovano i svedeno.

Otud, iako ovde imamo sport kao temu, ne možemo govoriti o sportskom filmu u klasičnom smislu, kao što ne možemo govoriti o realističkom postupku zbog stilizovanosti sveta u kom se ova priča dešava.

Andrea Doimendios je vrlo sugestivna i efektna u glavnoj ulozi. Film je generalno kompetetno izveden, sa izrazitim oduševljenjem kod upotrebe digitalnih efekata u nekim "izazovnim" scenama čime se otkriva neredovan rad kubanskih autora.

* * / * * * *

... ALL THE MARBLES

U svom poslednjem i verovatno tehnički najslabije sklopljenom filmu, Robert Aldrich je bio u stanju da pokaže zašto je veliki reditelj.

... ALL THE MARBLES iz 1981. je priča o sitnom menadžeru kog igra Peter Falk i dve devojke iz tag teama koji putuju Amerikom, od sale do sale, a bogami i po vašarima i takmiče se u profesionalnom rvanju.

Film je predug, mogao je biti koncizniji, bolje montiran i ozbiljnije tonski obrađen, ima zaista masu pre svega tehničkih problema. Međutim, Aldrich uprkos tome uspeva da nas uvede u svoj svet i da zaista izgradi jednu narodnu jednostavnu priču o ljudima sa margije koji pokušavaju da prežive ali i da uspeju, u neprestanom smenjivanju borbe za golu egzistenciju i jurenja snova.

U toj kontradikciji, Aldrich istovremeno pravi atmosferičnu sliku života na putu, a ambijentima privremenosti kao što su dineri pri pumpama, motelske sobe, svlačionice provincijskih sala, borbe u kojoj su ulozi u apsolutnom iznosu sitni ali u životnom ogromni, i pritom tretira profesionalno rvanje i dalje kao sport, a ne kao predstavu.

Aldrich u tom smislu poštuje kayfabe i uprkos tome što film nije savršeno izveden i dalje ima sposobnost da nas kao vrhunski profesionalni rvač ubedi da je ono što gledamo stvarno. 

U ovoj fazi karijere, Aldrich se očigledno našao u svojoj zapuštenoj sali i trećerazrednom ringu ali nije izašao iz uloge vrhunskog pripovedača do poslednjeg trenutka. I zato je ovo jedan od filmova koji uspeva da prevaziđe svoju izvedbenu nesavršenost.

U tehničkom pogledu ovaj film možda zaslužuje * * ali u emotivnom i gledalačkom svakako * * *

VILLA RIDES

VILLA RIDES je film koji mi se na novo gledanje više dopao nego na prvo. 

Pri prvom gledanju sam imao utisak da je film sigurno mogao biti još bolji da ga je režirao Sam Peckinpah, onako kako je zamišljeno. I to je istina, ako bi to bio Sam iz faze WILD BUNCHa snimljenog u ovo neko vreme. Ali, Sam iz MAJOR DUNDEE možda i ne bi snimio bolji film od ovog koji je napravio Buzz Kulik.

Buzz Kulik je veoma elegantno ekranizovao scenario koji potpisuju dve legende - Robert Towne i Sam Peckinpah. I u filmu se itekako oseća da je scenario krojen za Peckinpaha. Ima scena koje bismo danas po svom sadržaju i zamislima mogli tretirati kao par excellence "peckinpahovske", s tim što ovde znamo da su zapravo Peckinpahove.

Crni humor koji provejava kroz film i izlivi nasilja kao recimo scena u kojoj Bronsonov lik vrlo sadistički ubija zarobljenike iz zabave deluju kao kanonski Peckinpah, i sasvim sigurno bi one kod njega bile snažne i izgledale drugačije ali i kod Kulika su veoma dobre i precizne.

Uostalom, Peckinpah je privukao pažnju Dona Siegela kao asistent na zatvorskom filmu RIOT IN CELL BLOCK 11 a Kulik je privukao moju režirajući sličan zatvorski film RIOT sa Jim Brownom i Gene Hackmanom u kom je pokazao da itekako ume da bude tvrd. Ne znam stav Siegela i Peckinpaha o tom Kulikovom filmu ali verujem da bi im se dopao. Otud, Kulik se ne bavi onim punchy efektima Samove režije ali itekako ume da bude surov, naročito u postavljaju odnosa među likovima.

Isto važi i za duhovitost koju donose Peckinpah i Towne, ne deluje mi da je mnogo njihovog crnog humora promaklo Kuliku.

Otud, kad je reč o odnosu prema materijalu, ovo nije Peckinpahov film ali jeste film reditelja koji je itekako razumeo o čemu se radi i šta od svega toga može da se napravi.

Fotografija Britanca Jacka Hildyarda je briljantna. I jasno se vidi da je čovek sarađivao sa Davidom Leanom. Kulik je u saradnji sa njim doneo jednu epsku širinu, i dozu modernog spektakla u okvire vesterna. U pogledu inscenacije, Kulik ovde snima film koji je samo delimično vestern, ali je u potpunosti koherentan. I, Hilyard to prati kroz kompoziciju i kvalitet slike sve vreme. Mizanscen je pažljivo koncipiran a produkcija je mogla da isprati Hilyardovo umeće, ovo je film koji prevazilazi produkcioni okvir vesterna kao po mnogim aspektima artificijelnog žanra jer zalazi u domen leanovske istorijske rekonstrukcije, gde meksički gradovi nisu kulise već istinska trodimenzionalna mesta.

Likovi koje igraju Robert Mitchum, Yul Brynner i kao podrška Charles Bronson predstavljaju kontrapunkt ovom leanovskom osećaju jer su sva trojica u suštini antiheroji, sitni igrači koji proizvode velike istorijske okolnosti, i to je scenario veoma uspešno doneo. Glumačko otkrovenje ovog filma mi je zapravo Herbert Lom kom je Kulik zaista dao jedan potpuno nov okvir i zadatak u ulozi generalna Huerte. Nije ovo jedina Lomova uloga koja mi se dopala, ali Kulik ga je aktivirao do neprepoznatljivosti.

Ukupno uzev, VILLA RIDES je film kome je možda hendikep to što nije ispunjen kao Peckinpahova vizija, ali taj potencijal nije nužno toliko da ne možemo uživati u onome što je snimio Kulik, i time dokazao da je reditelj vredan pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

SIDEKICKS

Posle uspeha filma SKIN GAME, Warner je pokušao da započne televizijsku seriju sa ovim likovima i nažalost u tome nije uspeo.

Snimio je dva pilota od kojih je onaj drugi, u režiji Burt Kennedyja na kraju postao televizijski film iz 1974. godine.

Iz originalne podele vratio se Louis Gossett Jr. u ulozi koju je igrao u filmu, Larry Hagman je preuzeo Garnerovu rolu a Jim je bio izvršni producent. Od eminentnih faca u TV filmu se pojavljuje Blythe Danner kao i vestern ikona Jack Elam.

Kennedy je u ovom televizijskom filmu u izvanrednoj formi.

SIDEKICKS naravno ne može da se poredi sa onim do čega je dobacio SKIN GAME jer ovo je pilot za seriju a ono prvoklasni film, ali reč je o izuzetno uspelom backdoor pilotu koji je istinski duhovit i nadahnut u izvedbi.

Ovog puta naši junaci koji se već za novac igraju lovca i lovine postaju žrtve zabune i otimaju iz lokalni banditi misleći da su njih dvojica ozloglašeni pljačkaši banaka i ubice i žele da ih iskoriste za pljačku varoške banke.

Kennedy je ovde na svom terenu vestern komedije i u pojednostavljenim produkcionim uslovima televizijske produkcije nema mnogo teškoća da sprovede ono po čemu je poznat.

Za fanove filma SKIN GAME ovo je svakako nešto što obavezno treba da vide, ali i za casual ljubitelje vesterna ovaj TV film zaslužuje sve preporuke.