EUGENE THE MARINE

Hank Bedford je snimio film EUGENE THE MARINE sa Scottom Glennom. u glavnoj ulozi.

Ako imamo u vidu da je Scott Glenn danas osamdesetpetogodišnjak, ali istovremeno i čovek koji je pored neviđenog grinda u B-produkciji pa i DTVu, napravio ozbiljan niz izvanrednih filmova koji su stekli opšte priznanje, delovalo je da bi ovo mogao biti njegov GRAN TORINO.

I na neki način, EUGENE THE MARINE jeste Glennov GRAN TORINO, priča o nekadašnjem marincu koji je svoj GI Bill iskoristio da završi medicinu i danas je obudoveli penzionisani hirurg koji neće da pristane na starački dom itd. Međutim, pored ove osnovne priče o starcu koji se bori sa neumitnim, i na tom putu sreće grupu mladih ljudi sa kojima započinje jedno neobično i simpatično prijateljstvo, ovaj film je uporedo, isprva u kratkim burstovima i Giallo o serijskom ubici.

U trećem činu se te dve tendencije filma konačno ukrštaju, na način koji nije sasvim zadovoljavajući, i uprkos maloj dozi dramske ironije i veoma maloj dozi smisla u toj završnici, postaje jasno šta je dovelo do ovoga.

Nažalost, snimiti GRAN TORINO sa Scottom Glennom, koliko kog ga mi voleli, očigledno nije izvodljivo, ako se tome ne doda neka exploitation dimenzija, u ovom slučaju silom nametnuti Giallo momenat. I onda je očigledno Bedford pokušao da to iskombinuje tako da ne kompromituje osnovni tok priče koja ga primarno zanima, a to je Glennova priča o starenju, i na kraju je nastala ova papazjanija od filma.

Glennov GRAN TORINO kako je izveden ovde nije sjajan (doduše meni ni Clintov nije bio čudesan. kako su ga aklamativno svi slavili tada) ali ima neki puls, ima nešto svežine i ima Glenna. Jasno mi je što Bedford to nije hteo da opterećuje nekim tropey uplivom trilera. Međutim, na kraju je snimio film u kom je Glenn, upravo zbog godina u kojima se nalazi, i sjajne forme u kojoj je, zapravo protraćen na nešto što je u najboljem slučaju jedva releasable curio.

* * / * * * *

MOTHER MARY

David Lowery je jedan od onih reditelja kojima dobra volja definitivno nadmašuje talenat ali je nesumnjivo da je on ipak jedna zanimljiva pojava na ničijoj zemlji između američkog indieja i mainstreama.

MOTHER MARY je Loweryjev film koji je uspeo da me zainteresuje na jedan veoma snažan način, ali neću biti licemer, DNK ovog filma je meni prilično blizak i bavi se temom koja me veoma zanima i kao gledaoca i kao autora. Otud, mogu da zamislim da ljudi sve ovo dožive mnogo ravnodušnije, hladnokrvije ili verujući da ova tema naprosto ne zaslužuje pažnju.

Ovo je priča o pop divi koja posle doslovnog sloma na svom nastupu dolazi kod svoje modne dizajnerke da joj spremi haljinu za povratnički nastup. Međutim, haljina ne treba da bude samo odeća koju će nositi kad bude ponovo pevala, treba da donese katarzu, da bude ritualna odeća koja će biti puna simbolike i za publiku i za samo zvezdu.

Ubrzo se ispostavlja da će zapravo sam proces kreiranja haljine biti neka vrsta egzorcizma.

Kada je film MOTHER MARY izašao naišao je na rezervisane reakcije stručne javnosti. Variety je čak napisao tekst u kom je otvorio pitanje zašto pop zvezde u filmskoj fikciji deluju tako neubedljivo.

I to je zanimljivo pitanje, jer recimo ako pogledamo seriju Sama Levinsona IDOL, recimo, uprkos Weekndovom učeščću u njoj, zbilja tu ništa nije ni "kako treba" a ni "kako jeste" u prikazu zvezda. Međutim, u slučaju MOTHER MARY rekao bih da to zaista nije tačno. Prvo ovaj film je pre svega jedna gotska psihološka drama sa elementima strave, u kom je pop muzička industrija važna kao tema ali se vrlo malo prikazuje, i taj prikaz je stilizovan, i zapravo izuzev njegove "povišenosti", nije netačan.

U tom smislu, ja sam u filmu Mother Mary, u skladu sa propozicijama dijegeze filma, verovao da junakinja koju igra Anne Hathaway jeste pop zvezda koja je doživela slom, kao i da je kreatorka koju igra Michaela Coel, zbilja modni autoritet kome odnos sa pevačicom omogućuje da se ovako ponaša prema njoj.

Ovo je - u domenu prikaza kreacije - priča o dve osobe koje su došle da urade nešto važno u svojoj karijeri. Dakle, prošle su fazu kada rade nešto radi proboja, perpetuiraju uspeh i karijeru i dolaze do tačke kada im treba nešto Važno. I to zbilja postoji u svetu pop muzike, naročito u njenim najvišim sferama kojima orbitiraju neke Lady Gage i slične ličnosti, kod kojih više nije pitanje samih pesama i izvedbe, to se ne dovodi u pitanje i zna se da će biti kako treba, ali se traže koncepti i neki smisao u koji se one uključuju.

Međutim, ono što njih blokira, kako to postulira Lowery je demon njihovog odnosa koji moraju da isteraju kroz nekakvu bolnu, bodyhororičnu čak autokatarzu.

Lowery je napipao nešto zanimljivo, e sad on ovde snima koji su zapravo doktorirale "inkludirane grupe", konkretno afroamerikanci u HIM, i žena u THE SUBSTANCE. On ovde zaista zapravo zapinje na nečemu što je prosto konvencionalan dramski postupak od kog pokušava da pobegne ali na kraju mu se ipak vrati.

Ovo je materijal u kom bi recimo doza Refnovog ludila bila blagotvorna, ali je pitanje da li bi Refn uspeo da izgradi sve ono što je u ovom filmu dobro.

Tipping je u HIMu recimo to uspeo da izgradi i da sa onom završnicom na liniji Matthew Barneya obeleži sezonu, i tako nešto bi odgovaralo ovom filmu mnogo više nego henenloterovski eksces kod Fargeat.

To izostaje, ali ono što smo dobili je iako više straight nego što bi trebalo zaista dovoljno dobro.

Muziku koju izvodi Mother Mary napravili su Jack Antonoff, Charlie XCX i FKA Twigs, i peva je Anne Hathaway. Album je vrlo solidan iako ima u sebi malo tog utiska da ovo ipak nije real thing već je lookalike ali svakako ovo je kvalitetan lookalike.

Naravno, ukoliko vas ove stvari barem elementarno ne interesuju, sam film verovatno neće uspeti da vas privuče, i može biti teži za gledanje, mada ne i nepodnošljiv.

* * * / * * * *

NEW YORK UNDERCOVER COP

Japanci su uveli VHS na globalnu scenu kao proizvođači uređaja.

Ipak, manje je poznato da su oni i kao prvi producenti straight to video filmova bilo i pioniri.

Toei Video je u Japanu proizvodio tzv. V-filmove ali je u jednom trenutku odlučio da to proba da radi i za američko tržište. Neke od najpoznatijih pokušaja režirao je Toru Murakawa koji je sedamdesetih i naročito osamdesetih bio bitan reditelj japanskog žanrovskog mejnstrima.

Početkom devedesetih snimio je dva Toei Video filma smeštena u Ameriku. DISTANT. JUSTICE i NEW YORK UNDERCOVER COP gde je Toei Video pokrenuo projekat V-America sa idejom da crossoveruje i da spoji američke glumce, teme i lokacije sa japanskim zvezdama i autorima.

NEW YORK UNDERCOVER COP snimljen je po romanu Jira Uena i govori o Japancu koji ilegalno živi u SAD ali je zapravo undercover pripadnik NYPD. Kada dobije zadatak da se ubaci u jednu bandu, sprijatelji se s njenim šefom i zaljubi se u njegovu sestru, i ono što usledi u ovom filmu iz 1993. godine je dosta tropey obračuna i akcije iz buddy cop filma osamdesetih.

NEW YORK UNDERCOVER COP je sniman u Americi, i ključni japanski doprinos ispred kamere je Toru Nakamura koji je odlična faca ali mu jezik nije jača strana i nije se pokazao kao neko ko bi bio validan na tom tržištu. U tom pogledu, Murakawa je snimio vrlo korektan američki B-film i nema čega da se stidi pred američkim kolegama, a naročito italijanskim, koje su preduzimale to isto. Kult ovog filma crpi se više iz kurioziteta, iz koincidencije da u njemu igraju ćerka Paula Sorvina i sin Stevea McQueena, nego iz toga što je Murakawa doneo nešto što američki reditelji ne znaju (a ovo su vremena kada John Woo dolazi u Ameriku).

Isto tako, iza tog korektnog B-tona jedina druga stvar koja ga izdvaja jeste pedantnost koju u toj fazi američki straight-to-video film počinje da gubi.

NEW YORK UNDERCOVER COP ima kuriozitete u epizodnim ulogama kakva je recimo rana pojava Jona Sede, ceo taj Toei Video okvir je neobičan, ali sam film je pitom i uprosečen.

* * / * * * *

THE PARTY'S JUST BEGINNING

THE PARTY'S JUST BEGINNING je rediteljski debi Karen Gillan, u dugometražnoj formi.

U rodnom Invernesu, snimila je priču o mladoj ženi čija besciljna svakodnevica okuplja slične takve ljude oko nje i uskoro u svojoj blizini ima slučajeve narkomanije i suicidalnosti.

Karen Gillan igra glavnu ulogu, režirala je i pisala scenario i ovo je jednostavan film koji deluje kao jedno varljivo lako izvedeno delo. Zapravo, nimalo nije jednostavno napraviti film koji će iz jedne vizure i kroz jednu priču ponuditi i širu sliku i izneti više sudbina pred gledaoce.

Film je nenametljiv, i nema obeležja nekakvog bombastičnog rediteljskog debija. Štaviše, film izgleda kao da joj je ovo treći igrani film po samouverenosti i po tome kako se ni oko čega ne pravi posebna tenzija.

Sve je jasno, jednostavno, efikasno i emocionalno precizno, bez potrebe za dokazivanjem, pa baš zato ovo ostaje kao jedan od upečatljivijih glumačkih ulazaka u rediteljske vode.

* * * / * * * *

A-HOMANSU

Yusaku Matsuda je globalno najpoznatiji kao negativac iz jednog od ponajboljih filmova Ridleya Scotta BLACK RAIN.

On je preminuo mlad, u četrdesetoj godini, upravo ubrzavši svoj kraj odlukom da umesto na hemoterapiju ode da snima Scottov film. Da li je to bila svesna odluka ili je Matsuda ponovo zanemario upozorenja lekara čemu je bio sklon, ne znam, ali je otišao u legendu u velikom stilu.

Od tada Matsudu prati kultni status koji nadrasta njegov raniji status kao Toeijevog mačo heroja na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete.

Garon Tsuchiya je svetski poznat kao autor stripa po kom je Chan Wook Park snimio OLD BOY, i Matsuda je u svom jedinom rediteljskom filmu praktično ekranizovao baš njegovu mangu.

A-HOMANSU danas ima kultni status kako zbog toga što Matsuda igra tako i zbog pretpostavke da je ovaj film bio nagoveštaj jednog velikog rediteljskog talenta.

U svakom slučaju, za razliku od drugih velikih zvezda svetskog filma, Matsuda nije snimio film koji perpetuira njegov imidž i kreće se sigurnim okvirima nečega što bi se gledalo kao njegov vehicle. Naprotiv, on u ovom filmu dekonstruiše svoj tipični lik tihog i nemilosrdnog mačo heroja time što ga dovodi do paroksizma.

U tom pogledu, iako bi se na prepričavanje reklo da je A-HOMANSU jedan relativno tipičan yakuza film sa malim korekcijama, u izvedbi on umnogome odstupa od žanrovskih konvencija. U filmu je akcija svedena na minimum a i kad je ima data je kratko i munjevito, akcenat je na atmosferi ali i na izvesnoj kriptičnosti.

Nažalost, ova zamisao zvuči bolje kad se prepričava nego u izvedbi, i A-HOMANSU ima sve predispozicije za kultni film, što je i postao, ali ne može se reći da je baš i dobar. Naprosto, film je u znatnom delu nejasan, idejno i dramski nedorečen sa ozbiljnim problemima ritma iako traje veoma umerenih stotinak minuta.

No, ovo je film koji savršeno ispunjava ulogu jednog značajnog dela slagalice kulta Yusakua Matsude.

* * / * * * *

THE VALET

THE VALET Richarda Wonga je rimejk poznate francuske komedije Francisa Vebera, ovog puta adaptirana po scenariju Boba Fishera i Roba Greenberga, dvojice komediografa koji su potpisali takve masnoće kao što su WEDDING CRASHERS i WE'RE THE MILLERS i u režiji čoveka koji je inače mahom radio kao glumac.

Eugenio Derbez igra glavnu ulogu i veliki deo dijaloga je na španskom tako da mi se čini da je ovaj film ipak primarno namenjen meksičkoj populaciji u Americi, a Samara Weaving je njegova partnerka.

Uloge su zamenjene. U francuskom filmu, protagonista je bogataš koji organizuje prevaru kako bi razuverio ženu da je vara sa manekenkom i spasao brak. Ovde je protagonista meksički valet koji parkira automobile ispred jedne zgrade i on je osnovni junak ovog filma a bogataš je mnogo manje važan kao lik. Kada ga paparaci uhvate u jednoj situaciji dok se bogataš svađa sa glumicom koja mu je ljubavnica, bogataševi i glumičini fixeri smišljaju plan da Meksikanac glumi njenog dečka.

Ostatak priče ima neke varijacije u odnosu na original ali osnovna je ta da je ovde bogataš manje bitan lik.

Veberov francuski film je koštao 28 miliona dolara a THE VALET oko 30 i ovo je redak slučaj da holivudski rimejk nije skuplji od evropskog originala. Wongova egzekucija je mlaka, ne samo u vizuelnom pogledu već je film mogao biti intenzivniji u pogledu montaže, sa trajanjem od 122 minuta je neuporedivo duži od originala od 95. To mi takođe sugeriše da je meksička publika bila ciljna grupa i da njima ovaj ritam odgovara.

Meni Derbez kao glavni junak nikada nije uspeo skroz da zaigra. Kroz ceo film kanališe poznog Slavka Štimca nekog dobričinu koji toplinu dovodi do paroksizma i nula harizme koristi kao feature a ne kao bug što filmu daje neku sentimentalnu dimenziju koju ova priča ne može da iznese. Samara Weaving je neuporedivo taćnija u pogledu onoga što donosi liku i u pogledu dinamike svoje igre.

Međutim, ovo je Derbezov šou, i sudeći po kritikama koje su veoma pozitivne, rekao bih da se ovaj rimejk sasvim uspešno obratio svojoj ciljnoj grupi a rekao bih da to nisu ni fanovi klasičnog romcoma, a još manje Samarini fanovi koji su navikli na edgier sadržaj.

U tom smislu, moj utisak o ovom filmu je ambivalentan. Ostavljam mogućnost da nije bio namenjen meni i da u tom prikazu porodice nosi neki kulturalni aspekt koji je meni nedokučiv. Međutim, budući da inače dosta dobro razumem meksičke filmove, ovaj američki film sa specifičnom ciljnom grupom možda naprosto ne uspeva da ispravno artikuliše svoju folklornu dimenziju.

* * 1/2 / * * * *

FACES OF DEATH

Ne spadam među one koji misle da filmovi mogu loše da utiču na ljude, ali mislim da osobe s duševnim problemima svakako mogu imati određenu naklonost prema lošem horor filmu i da u njihovom pornografskom karakteru prepoznaju istinski kvalitet koji prija njihovom problemu. Ovo razmišljanje javilo mi se nedavno kada sam počeo da sravnjujem račune svoje komunikacije sa ljudima koji su užasne radove Rollina, Franca ili Fulcija smatrali za istinski kvalitetne filmove, bez ikakve rezerve.

Izvorni FACES OF DEATH u izvesnom smislu i jeste i nije takav film. Naime, ovaj senzacionalistički i suštinski pornografski pseudodokumentarac u kom su doduše inkorporirani i igrani i autentični materijali, predstavlja textbook primer takvog naslova. Naime, uzima tu lažnu dokumentarnost kao "opravdanje" za nabrajanje raznih bizarnih gore sekvenci, na sličan način kao što su prvi pornići bili pseudo-vaspitni ili pseudo-dokumentarni radovi o seksualnim navikama. Međutim, na kraju je slučajno ili ne, ta pornografičnost i eksploatacija uspela da rezultira ipak nekakvom estetičnošću, možda sasvim slučajno.

No, FACES OF DEATH je ostao jedan od temeljnih primera filma u kom se potraga za izopačenim prizorima kao takvima, bez istinskog konteksta, pakovala u neku vrstu socijalnog okvira ili narativa.

U svojevrsnoj polemici s tim filmom koji je snimio Daniel Goldhaber, sasvim sigurno ne govorimo o klasičnom rimejku.

Naime, FACES OF DEATH je jedan veoma klasičan moderni slasher, koji je u svojoj prvoj polovini elevated, srećom na dobar način, ali u drugoj baš i nije, što je takođe okej. U njemu, imamo serijskog ubicu koji rimejkuje izvorni, stari FACES OF DEATH u formi viralnih klipova koje postavlja na internet.

Glavna junakinja ima zanimljivo traumatsko jezgroi. Ona je izgubila rođenu sestru dok su izvodile challenge za internet video i danas radi moderaciju na sajtu koji se bavi hostovanjem raznih videa među kojima su i oni nasilni. Kada krenu da se pojavljuju aproprijacije videa iz FACES OF DEATH, ona počinje da sumnja da su na snimcima prava ubistva ali rukovodioci joj kažu da pošto ništa nije konkluzivno nastavi da ih postavlja. Međutim, ona kreće da istražuje i uskoro gubi posao ali zadobija pažnju serijskog ubice koji odlučuje da je ukloni kao opasnost.

Film je smešten u vreme pre AI, premda AI ne može mnogo da poremeti eko sistem nasilnih videa jer su prikazi nasilja na njemu veoma limitirani, no, svakako da u ovom filmu nema te dileme, da li je AI ili nije. Ovde su osnovne dileme pre svega, one klasične, ima li ili nema snuffa, postoji li ili je svaki lažan. Na to se u početku dodaje i tema kako smo ipak došli do ove tačke i koliko je prirodna čovekova fascinacija nasiljem i takvim prizorima podstakla nastanak te cele industrije koja je toliko dugo mit, da je logično pretpostaviti da se makar zbog popularne kulture do sada mora premetnuti i u stvarnost.

Nažalost, ovo nije VIDEODROME, ovo je samo jedan natprosečno dobro zamišljen klasični slasher u kom imamo nekoliko noviteta. Barbie Ferrera iz serije EUPHORIA je odlična kao body positive final girl, što je zanimljiva inovacija u tom aspektu klasične slasher forme. Isto tako, Goldhaber je fokusiran na pričanje priče i sve do same završnice kada krene sa jednom klasičnijom suspense, torture porn, chase postavkom, vodi priču veoma komotno, i zaplet tj. likovi su mu veći prioritet spram konvencionalnih žanrovskih figura.

Takav postupak se isplatio.

FACES OF DEATH je stoga solidan slasher koji nagoveštava da je mogao biti i nešto zanimljivije i promišljenije od ovoga ali nije.

E sad, da li je zasluženo poneo naziv ovog senzacionalističkog klasika od pre skoro 50 godina? 

Imajući u vidu složenost fenomena kog se dotakao, verovatno ne, jer ova pojava zaslužuje dublju obradu. S druge strane, ovo jeste film koji se svakako neće dopasti onima koje zadovoljava horor pročišćen od estetičnosti i sveden na puko pornografsko ređanje gadosti umesto pažljivo izgrađene strave.

Ako je ovo razočaranje među opskurnom publikom postignuto, vredelo je.

* * * / * * * *