DEEP WATER

DEEP WATER Rennyja Harlina je u mnogim aspektima povratak finskog velemajstora onome što je najbolje radio, delimičan ali ipak evidentan.

DEEP WATER je produkciono i kadrovski ambiciozniji film od nekih njegovih skorašnjih radova i imao je bioskopske ambicije koje nisu dale neki istaknut komercijalni rezultat ali su bile theatrical uplift (pun intended) u ovom filmu o padu aviona.

Film je sniman jednim delom u Australiji, i imao je učesnike sa tamošnje scene koji su doneli know how nove generacije tamošnjeg exploitationa. Tu pre svega mislim da direktora fotografije D.J. Stipsena koji je radio neke solidne komade njihove žanrovske i genre-adjacent produkcije. I Stipsenov doprinos je evidentan, u ovom komplikovanom filmu snimanom u vodi (doduše u studiju, što samo delimično umanjuje komplikaciju), Stipsen donosi jedan fluidan (pun unintended) stil kretanja kamere gde je ona vrlo često i u vodi i van nje.

Kad je reč o budžetu, on je prijavljen na veliku sumu, od nekih 40 miliona dolara. Ne bih sad bio uveren da je sve ovo toliko koštalo ali film ni u čemu ne oskudeva. Ima dobru glumačku ekipu, dobre setove i solidne efekte. Dakle, ima na solidnom nivou sve što je bitno.

Naravno, nije ovo onoliko skup film na vodi kakav je Harlin inače umeo da snima u svoje vreme, jasno je da mislim na CUTTHROAT ISLAND, ali ima sve što treba.

Ovde se vraća temi ajkula iz DEEP BLUE SEA koji je bio njegov poslednji istinski značajan studio assignment i poslednji istinski značajan studio-hit, iz koga je izrasla i DTV franšiza koja se uklopila u shark frenzy raznih trashy naslova. Ruku na srce, to nije poslednja studio franšiza na DTVu koju je lansirao, 12 ROUNDS sa Cenom je to takođe postigao ali to suštinski nije bio tako ambiciozan studio assignment.

U tom smislu, Harlin ovde pravi povratak na svim nivoima i svestan je da je ovo i izvesni throwback u odnosu na ono što je radio.

Najspektakularnija sekvenca je pad aviona, u kojoj je fizika slična Zemeckisovom CAST AWAYu ali scena je duža i sa većim brojem karaktera. Od momenta kada avion padne, stvari idu putem koji je manje realističan nego kod Zemeckisa i više se kreće u smeru filma AIRPORT '77 u kom privatni džet Jimmyja Stewarta padne na dno mora.

Ovde se avion raspadne i preživeli putnici plutaju na olupini, a pojavljuju se ajkule i skidaju ih lagano jer su neutaživo gladne.

U tom pogledu, ovde imamo kombinaciju dva podžanra - ovo je film katastrofe koji u tradiciji uticajnog GRAND HOTELa koji je bio prototip za disaster movie talas sedamdesetih, kombinuje veliki broj likova sa nekom pretnjom po kolektiv, i survival thrillera u kom se ljudi suočavaju se pretnjom iz prirode, ovog puta morskim nemanima.

U izvesnom smislu, Harlinov film ostavlja utisak duple pretnje po junake, ili dva filma u jednom, slično prvom Alienu protiv Predatora, samim tim što premisa pada aviona nije samo tek postavka iz koje slede ajkule nego je sve podjednako važno. Set-piece sa padom je integralno gradivo filma a ne uzbuđujući momenat. Rizik koji iz toga proizlazi da publika može biti, u teoriji, razočarana time što se iz tako uzbudljive scene pada ne razvija nadalje ta tema nego dobija jedan novi akcenat, kao što isto tako može imati utisak da se film potom ne vraća u dovoljnoj meri toj vrsti akcije.

No, teško da će to ikome smetati jer je promocija filma primarno bila vezana za ajkule. Ovde nema superinteigentnih ajkula eksperimentalno izmenjenih od strane naučnika kao u DEEP BLUE SEA. Ovde ajkule nemaju protagonizam, one su naizmenično izvor napetosti i neprijatnog iznenađenja.

Iako ne donosi nijedan jump scare kao što je smrt Sama Jacksona u DEEP BLUE SEA (premda ima jedan pokušaj), kada krene to sa ajkulama, Harlin je svoj na svome i fino žonglira time kad se gradi napetost kad je iznenađenje. A naročito dobro orkestrira armiju likova koji su generic u postavci ali sa taman dovoljno svežine kod važnih među njima da mogu da izgrade protagonizam.

Ima neočekivanih smrti, ima očekivanih za dlaku izbegnutih žrtava. Sve je na nivou.

DEEP WATER je "pošteno" snimljen film koji ima veoma visok nivo angažmana svih sektora što nije karakteristika svih Harlinovih recentnih produkcija.

Za fanove, on nije nigde ni išao da bi pravio kambek stricto sensu jer voleli smo i njegov prethodni film sa Aaronom Eckhartom THE BRICKLAYER, ali ovo je svakako film sa onom aromom mejnstrima kakav zapravo odavno nije pravio, i to na visokom nivou kao što je ovde,

DEEP WATER je definitivno razlog za radost.

Gene Simmons is KISSa je jedan od producenata filma. On i Harlin se znaju sa filma FORD FAIRLANE. Lepo je videti da su se ponovo našli na nečemu dobrom.

* * * / * * * *

ZAHADA ZAMČENEHO POKOJE

 I dalje se bavimo klasicima, i konkretno roditeljima Scandi Noira.

Per Wahloo i Maj Sjowall su imali holivudsku ekranizaciju, ali bili su socijalisti tako da su ekranizovani i iza Gvozdene zavese. 

ZAHADA ZAMČENEHO POKOJE je čehoslovački televizijski film iz 1986. Režirao ga je Pavel Haša a roman je adaptirao Roman Hlavac.

To je ekranizacija romana DET SLUTNA RUMMET i on je snimljen i u Belgiji kao bioskopsko ostvarenje. Reč je misteriji čiji je protagonista Martin Beck, flagship junak Wahlooa i Sjowall, i u čehoslovačkoj izvedbi ne samo da su očuvana imena junaka već se i priča dešava u Švedskoj.

Naravno, ovo je televizijski film snimljen vrlo skromno, na tejpu i rekonstrukcija Švedske se svodi na karakteristične policijske uniforme i par natpisa firmi koji se vide napolju kroz prozor dekora policijske stanice u kojoj stoluje Beck, ali interesantno je da se priča o zločinu dakle izmešta na izvorni prostor Švedske.

U pogledu izvedbe, ovaj televizijski film izgleda arhaično, kao BBC desetak godina ranije kad su eksterijeri snimani na filmskoj traci a enterijeri na elektronici.

Isto tako, ovaj televizijski film je sačinjen gotovo u celosti od dijaloških scena, ima samo jednu ozbiljniju eksterijernu deonicu bez reči.

U tom pogledu, ovo je delo skromnih ambicija i sličnog takvog dometa. Istini za volju sam roman je klasičan "locked room mystery", dakle tematizuje nemoguć zločin, i ovde je taj trop izveden u ortodoksnoj formi. Ubijeni čovek je nađen upucan u zatvorenoj sobi, zaključanoj iznutra.

Druga konvencija kojom se služe Wahloo i Sjowall je double edged mystery gde dva naizgled nepovezana slučaja dovode detektiva do razrešenja.

Svakako da ove postavke nisu isključivale mogućnost manje verbalne izvedbe ali čehoslovačka televizija se kretala u okvirima onoga što može da izvede, i svoju drugu ekranizaciju Pera Wahlooa (prva je VRAŽDA NA 31. POSCHODI gde je ekranizovan roman MORD PA 31. A VANINGEN) očigledno usmerava u domen polemičke drame.

Jan Teply kao Martin Beck je zanimljiv i svakako se kvalifikuje kao upečatljiva solucija u solidnom broju glumaca sa raznih podneblja koji su ga igrali, iako samo delo nije toliko izazovno.

Ovaj televizijski film je svakako samo za hardkor kompletiste zapadnog krimića iza Gvozdene zavese i hroničare žanra. Ne verujem da bilo kome drugom može biti interesantan.

BLUE FILM

Elliot Tuttle imao je probleme da plasira film BLUE FILM na razne festivale zbog kontroverzne teme.

Moram priznati da kada sam pogledao film, shvatam zašto misli da mu je film odbijen, i osim što precenjuje njegove fundamentalne kvalitete (jer film nije baš toliko nesporno dobar koliko on verovatno misli) zbilja ima elemenata zbog kojih je verovatno naišao na skepsu selektora i tiču se kontroverzne teme. 

Ali nije problem u tome što je tema kontroverzna nego zato što je provokativna a zapravo krajnje infantilno obrađena.

Film govori o gej cam boyu koji odlazi kod imućnog klijenta spremnog da mu plati koliko god ište u zamenu za jedan ispovedni video a onda se ispostavlja da je taj darežljivi matorac u stvari stari školski nastavnik iz njegovog zavičaja koji je robijao kao pedofil i koji je bio zaljubljen u njega kad je bio dečak, premda nikada to nije realizovao kad je ovaj bio mali nego je pao zbog nekog drugog.

I sad gledamo duo dramu u kojoj njih dvojica eto malo diskutuju o svojim demonima, o tome kako je ko postao to što jeste i onda malo probaju da reenactuju svoje fantazije.

Sad bez namere da stvaram neku moralnu paniku, ali ovo se na kraju svodi na jedan lifestyle film o pedofilu koji je bio to što jeste, pao za to, odrobijao i sad čovek pokušava da bude real pedofil i iznađe neki održiv način života. U sklopu toga stupa u kontakt sa dečakom koji mu se sviđao.

A taj dečak je opet pa izopačen ali su mu traume iz kojih se to izrodilo heteroseksualne i eto.

Moram da priznam, gledao sam ovaj film u čudu, jednim delom zbog toga što pedofiliji prilazi na jedan tako relaksiran način a to odsustvo crno-belih podela na koje smo navikli, ne koristi kako bi tu temu psihološki produbio.

Ne znam tačno šta je poenta ovog filma. Iako ne mora svaki film da ima poentu ovaj je čini mi se želeo da je ima, ali meni je izmakla, osim što mislim da je pomešao infantilnost i površnost sa nečim što je kao kopanje po tabuu.

Ovim filmom pedofilija nije detabuizirana, nije se otkrilo ništa novo o njoj, osim što joj je dat ljudski lik, mada opet u okviru jedne prljave seksualne margine.

Međutim, pedofijila nije prljava seksualna margina, ona je zločin, i njeno sad pomeranje u smeru nečega što se može staviti u neki queer okvir, nema mnogo smisla, uprkos naravno povremenim pokušajima pojedinaca da je tretiraju na taj način.

Ne mislim da je Tuttle agendaš. Mislim da je pre svega moron, ali pozitivne reakcije na koje je BLUE FILM naišao stvaraju mi utisak kao da on jeste pedofiliju uspeo da digne na nivou manjinskog seksualnog opredeljenja koje je sticajem okolnosti nelegalno i neetično. A to nije civilizacija u kojoj živimo i deluje mi da ni nećemo.

CHAINSAWS WERE SINGING

Sander Maran snimio je estonski low budget horor CHAINSAWS WERE SINGING koji se izdvaja od sličnih EVIL DEAD/ NIGHT OF THE LIVING DEAD epigona po tome što je reč o mjuziklu.

Dakle ovo je backwoods horor koji je istovremeno i mjuzikl.

Sanderu Maranu nema šta mnogo da se zameri, ne nužno zato što je ovaj film briljantan, koliko zbog toga što je ovo film koji ima jedan osnovni problem - predug je. Naprosto on nema dovoljno ideja ni veštine ni kapaciteta da pakuje delo od dva sata.

Otud ne samo priča već i ugođaj vremenom postaju stagnantni i repetitivni. Isto tako, ovo nije film koji briljira u domenu horora, gorea ili suspense svejedno, i Sander Maran mi ne deluje kao reditelj koji će napraviti sad nešto veliko na žanrovskoj sceni. Štaviše, on mi deluje kao neko ko će pre poći putem Guya Maddina i baviti se nekim grotesknim art houseom nego čistijim žanrom.

Videćemo.

* * / * * * *

IS GOD IS

Aleshea Harris je odlučila da se uči filmu preko naslova IS GOD IS koji je verovatno iz dvostrukog straha od toga što ga je režirala žena i afroamerikanka dobio bizarno pozitivne kritike.

U stvarnosti, ovo je jedan čak i tehnički ispodprosečno realizovan film, što se u ozbiljnoj produkciji kao što je ova, veoma retko sreće. A o nekim umetničkim vrednostima, izvedbe, priče i glume ne treba naročito trošiti reči.

Mnogim autorima koji su želeli da beže od klišea se dešavalo da krenu u dekonstrukciju neke prepoznatljive žanrovske matrice a završe s filmom koji zapravo jedino funckioniše onda kad se osloni na matricu. U ovom slučaju, situacija je obrnuta, ovaj film je i kad reprodukuje matricu užasan, a kad pokušava da je prevaziđe je još gori.

U rediteljskom pogledu, ovo je na nivou amaterskog filma, a nažalost, produkcija mu ne pomaže da se to nekako hardverski pojača. Ekran zasija kad se na njemu pojave Janelle Monae i Sterling K. Brown, ali samo na trenutak jer oni ipak nisu zvezde koje mogu zaseniti budalaštinu.

IS GOD IS je film koji ne zaslužuje ni ovoliko priče, i dobija je samo zbog tog raskoraka između onoga kakav jeste i onoga kako ga predstavljaju.

RABBIT TRAP

Bryn Chainey je u filmu RABBIT TRAP snimio jedan critic proof film. Nominalno ovo je horor film i u njemu ima strave, ali se može sagledavati i kao ekspresivna i sofisticirana psihološka drama. Dev Patel i Rosy McEwen (koja kanališe mlađu Christine Lahti) su maksimalno požrtvovani u ulogama bračnog para eksperimentalnih muzičara koji nalaze životni i profesionalni spas snimajući ambijentalne zvuke u velšoj vukojebini.

Kada sticajem nekih možda uobičajenih a možda i onostranih okolnosti u njihov život uđe Dete koje je nekada živelo u toj kući, njihov mir kreće da se remeti, ali opet ne na tipičan home invasion način.

Ako se gledalac ukači na to što Chainey radi i ako se snađe u tom smeru, mislim da ovo može biti zadovoljavajući film. Ali, isto tako, ako se gledalac ne uključi u sve ovo na pravi način, bojim se da će efekat izostati.

Film je veoma vešto realizovan, trud svih sektora je evidentan, i svakako ne odlazi ispod nivoa koji bi se očekivao od nečega sa ovakvim glumcima. Ipak, sama suština filma je eluzivna i nije podjednako pristupačna svakom gledaocu. Ipak, nesporno ovo nije film za otpisivanje već pre svega za gledaoca koji će se sa njim sporazumeti.

* * / * * * *

MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND

Joe Swanberg, indie hiperproduktivac sa slabošću za horor producirao je film MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND u kom je Aidan Leary uspeo da postigne ponešto u tehničkom pogledu, ali nažalost neka solidna rešenja nije uspeo da isprati pričom.

Naime, MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND je priča o voditelju dečje emisije za kog postepeno shvatamo da je zapravo osoba sa trauma zarobljena u fantaziji dečje lutkarske emisije iz prošlih vremena u kojoj proživljava neko mračno, katarzično iskustvo.

Ceo film je praktično smešten na tom artificijelnom setu, sa lutkama, i Leary je uspeo da rekonstruiše ceo taj vajb. Međutim, uprkos rigoroznosti koncepta u kojoj je istrajao, na kraju ovaj film nema šta naročito da kaže i ne uspeva da se izbori za istinsku pažnju gledalaca u ovim ograničenjima koja je sam nametnuo.

Deluje mi da je to moglo biti prevaziđeno, pre svega kroz bolje postavljanje dinamike i osmišljavanje bogatijeg dramskog okvira, no Leary se evidentno iscrpio u tehničkoj izvedbi a ostalo je zapostavio.

Cenu je platio film koji je ostao na nivou manje bitnog učesnika žanrovskih festivala.

* * / * * * *