JEZERO

JEZERO Lole Đukića sam reprizirao u cilju podsećanja na način kako je u njemu prikazana dimenzija političkog ekstremizma koji ometa progres u prvoj petoljetki socijalističke izgradnje.

Đukićev film je nastajao sa raznim prekidima i pritiscima iz vlasti da se koriguje osnovna priča, a to je da otpor plavljenju sela u patrijarhalnoj dolini Neretve zapravo podstiču i ustaški agitatori. Detaljnije o problemima tokom rada na ovom filmu pisao je Bogdan Tirnanić u knjizi CRNI TALAS.

Na kraju je taj element subverzije maksimalno umanjen i tu imamo lik smutljivog fratra i jednog "ideologa" koji podgovara patrijarhalne seljake da se opiru odluci vlasti ali se ipak ne ulazi u eksplicitinije prikazivanje subverzivne delatnosti.

U odnosu na slične filmove o izazovima industrijalizacije i modernizacije, Đukićev film ipak bitno zaostaje za Živanovićevom ZENICOM recimo ili Bulajevićevim i Bauerovim radovima na iste teme.

Ono što je kuriozitet jeste da se Đukić kasnije pre svega istakao kao prevashodno televizijski komediograf. U nekoliko tekstova sam isticao njegov veoma zanimljiv doprinos jugoslovenskoj naučnoj fantastici, njegov doprinos filmu strave je takođe dokumentovan u tekstovima o filmu BALADA O SVIREPOM.

Iako, JEZERO prevashodno možemo sagledavati kao problemski film, pa tek sekundarno kao triler, i ovo je svakako bio iskorak izvan komediografije, najpre zato što u ovom filmu, kao i u BALADI O SVIREPOM nema apsolutno ni trunka humora, ni u postupku ni u situacijama.

Nažalost, za razliku od SVIREPOG, ovaj film iako u sebi ima par scena koje pretenduju na dozu bioskopskog spektakla, ipak nema rafiniran vizuelni rukopis, nema jasno definisan protagonizam likova i bavi se mnogim stvarima u isto vreme bez jasnog fokusa. Uprkos fotografiji izvanrednog Nebojše Jovičića, i lokacijama koje su zanimljive, film nije vizuelno uzbudljiv.

Đukić u filmu JEZERO ne deluje kao komediograf koji je potpuno zalutao u "ozbiljnu" temu, i film nije nenamerno smešan i nevešt. Ali, ovo svakako nije onaj punokrvni Đukić koji potpuno menja sliku o sebi kao autoru u BALADI O SVIREPOM. 

* * / * * * *

ONSLAUGHT

Adam Wingard i dalje ne uspeva da snimi dobar film (premda nisam gledao baš sve što je snimio) međutim s godinama postaje sve samouvereniji što samim tim daje tragikomičniji rezultat.

ONSLAUGHT je film koji on snima za A24 posle velike prilike koju mu je dao Warner da snima njihov Monsterverse film, potpuno neočekivano i niotkuda. Tako da Wingard ovde dolazi naročito raspoložen da iskoristi svu slobodu koju mu nude indie uslovi.

I, u određenom smislu, ja mogu da shvatim šta je on hteo da napravi, ali teško da to ima smisla ovako kako je on to izveo.

ONSLAUGHT izgleda kao neki rip-off UNIVERSAL SOLDIERa koji je 1995. snimio recimo Fred Olen Ray, ali izveden u maniru Nicolasa Windinga Refna, odnosno pokušaj da se potpuni B a zapravo C ugođaj pretvori u art.

I sad ovo što ja opisujem nije nikakva persiflaža, nije ovo nikakvo preterivanje, pokušaj da se izgradi apsurd ili nekakav spoj nespojivog za potrebe komentara.

Ovo je zapravo to, i mislim da bi Wingard to potvrdio. Pokušaji da se ovaj film objasni kao referenca na akcioni film osamdesetih nije tačna, jer izmeštanje jednog potencijalnog žanrovskog spektakla van grada, u pustoš jeste jedan od načina kako se od kad je sveta i veka snimao B film u Americi. BLADE RUNNER u gradu budućnosti je skup, isto to u pustinji je iznenađujuće jeftino.

Tako i sam UNIVERSAL SOLDIER kreće scenom iz Vijetnama, onda ima jednu high tech akcionu scenu u nekom skupom high tech ambijentu, da bi se kasnije i on preselio malo u pustinje i neke country western ambijente gde pravi "uštede".

U ONSLAUGHTu, imamo jako puno 80s send upova, sa facama kao što su Biehn i Veljohnson u podeli, i u ulogama koje su iznenađujuće velike, naročito za legendarnog policajca iz DIE HARDa. Ipak, Adria Arjona je glavna junakinja, pulpy ratna veteranka koja živi u trailer parku sa drugim veteranima gde će put navesti nekoliko universal soldiera koje je reanimirao dekadentni poluživi nacistički naučnik upošljen u SAD, kog igra Dan Stevens pod teškom maskom.

Scena u kojoj se pulpy naučnik uvodi je čalićevska i Wingard verovatno namerno okreće sve na treš i šalu ali ukupno uzev, ONSLAUGHT ne funkcioniše kao satira žanra.

On fiunkcioniše kao film koji na malo tehnički ambiciozniji način simulira mid-90s rip-offove uspelih akcijaša, i pokazuje nam kako bi Wynorski i Olen Ray izgledali da su mogli da snimaju sa savremenom tehnikom i sa više para.

I to bi bilo u redu kada ne bi bilo besmisleno jer Wynorski i Olen Ray su reditelji koji imaju i dignitet pa i veštinu upravo u tim okvirima teškog exploitationa i šparanja, i kada se to radi sa većim parama postaje kič i postaje besmisleno.

Wingard nema ideju šta sa tim želi da postigne, i to je osnovni problem. U redu, lepo je da je gledao filmove te vrste i da ih se rado seća. Ali, da li je ta emocija dovoljna da pridobije nekoga kao što sam ja koji sam koliko pre neki dan reprizirao DEMOLITION HIGH i njegov nastavak?

Apsolutno ne. Jer to su filmovi koji imaju svoj integritet i nose se sa svojom mukom kako znaju i umeju, i dobri su onoliko koliko mogu. ONSLAUGHT je s druge strane jedno iživljavanje u kome se pulp kao pribežište onih koji nemaju para i moraju da se oslone na senzacionalizam i da se kače na tuđi marketing, podiže na nivo nekakvog arta i mejnstrima u isto vreme.

U tom smislu, Wingardov film pored toga što je bezveze kad se gleda, poguban je i kad se o njemu malo razmisli.

* 1/2 / * * * *

& SONS

& SONS je ekranizacija romana Davida Gilberta u kojoj je Pablo Trapero pokazao kako bi izgledao vrhunski film Miše Radivojevića snimljen po prozi Borislava Pekića.

Ivan Velisavljević je izvanredno pisao o Mišinim filmovima koji se bave pozicijom intelektualca u jugoslovenskom društvu, i ovo je film o intelektualcima iz jedne problematične porodice velikog literarnog genija, izvedena u formi komične melodrame sa suptilnom crtom naučne fantastike u sebi, kojom je Gilbert od Franzenovog naslednika na polju američke realističke proze uveo jedan pynchonovski detalj i time na neki način priznao poraz proznog realizma kojim se dotle sa uspehom bavio.

U samoj strukturi, reč je o drami koja se odvija u relativno suženom broju lokacija, ali i u nešto širem dramskom vremenu, koja kroz Traperov izuzetno vibrantan i visceralan vizuelni koncept postaje veoma kinestetična, iako se suštinski kreće kroz mahom verbalizovane konflikte na temu porodične traume.

Ali, u tom pogledu, Trapero baš kao i Miša Radivojević specifičnim osećajem za vizuelno uspeva da prevaziđe verbalni okvir, a da onda i ono što je neizbežno verbalno i gde reditelj nema kud, izvede izuzetno ekspresivno.

Ovaj film je energičan, atmosferičan i zaista je dignut na viši nivo kroz rediteljsku izvedbu. Sam scenario koji potpisuju reditelj i Sarah Polley je veoma solidan, ali mogao je rezultirati mirnijim, akademskijim filmom i dati dobar ishod. Međutim, energija koju je doneo Trapero je izvanredna, i kada se spoji sa ikoničnim ambijentima i situacijama gde se sve odvija, a to je Britanija (za razliku od Njujorka u romanu) ovo postaje nešto izuzetno snažno.

Bill Nighy u glavnoj ulozi je bolji nego inače, na neki način bolji nego ikad, jer iskoračuje iz tog stiffuppelipperyja kojim je sebe pretvorio u britanskog Billa Murraya. Noah Jupe je sjajno pojačanje i stabilno gradi karijeru dok su Johnny Flynn i George Mackay podjednako dobri s tim što Flynn proširuje područje borbe a Mackay se sigurno snalazi tamo gde obično i jeste.

& SONS nažalost nije galvanizovao kritiku na način na koji bi trebalo, velikim delom zato što filmove o intelektualcima mahom vole da gledaju glupaci pa je ovo što pravi Trapero njima ipak bilo prezahtevno.

No, ako uzmemo sve u obzir, & SONS je voleli temu ili ne, pre svega rediteljski masterclass na temu kako se vizuelnost, energija i dobar ukus primenjuju na nešto što se obično realizuje na drugačiji i nedovoljno kreativan način, u iluziji da akcenat filma treba da bude na nefilmskim aspektima izraza.

Trapero je ovde poštovao i literarnost i verbalnost i glumačke bravure ali iz toga i oko toga je napravio film koji diže punim plućima i živi punom snagom.

* * * 1/2 / * * * *

PRESCHOOL

PRESCHOOL je solidan rediteljski rad Josha Duhamela.

On je i dalje prevashodno glumac, ali u režiji je daleko od gosta i ova porodična komedija smeštena u Britaniji koja govori o dva oca koji se bore za jedno mesto u elitnoj predškolskoj ustanovi i žele pošto-poto da tu smeste svoju decu i usmere ih ka najvišim sferama društva je simpatična i sporadično duhovita.

Međutim, uprkos predanoj igri celog glumačkog ansambla, pre svih britanskog komičara Michael Soche kome je Duhamel diskretno prepustio protagonizam, film nema nešto čime bi se izdigao iznad onoga što mi po definiciji očekujemo od solidne porodične komedije.

E sad, nimalo nije lako dobaciti do ovog nivoa, i tu Duhamel zaslužuje poštovanje, ali filmu nešto fali za gornji dom. Šta je to tačno teško je reći?

Možda zapravo fali veći protagonizam dece, ne nužno jer su deca neophodna u ovoj priči, ali ako ih u njoj nema, kao što ih ovde nema, mogla je biti radikalnija, crnohumornija, možda i bizarnija. Duhamelov film nije ružičast i na granici je filma ove vrste gde ima i dece, ali nedovoljno iskoračuje u onu vrstu gde ih nema a odrasli prave haos.

Ne želim da budem nepravedan prema filmu jer ovo nije neki bland family entertainment ali nije onaj najviši nivo subvertiranja porodičnog filma kakav rade Danny De Vito ili Requa & Ficarra.

Otud ja se tu zaista lomim između * * * i * * 1/2.

Zbog soft spota za Duhamela, onda ipak * * *

ZLATNI REZ '42: DJECA KOZARE

Film Lordana Zafranovića o Djeci Kozare po scenariju Arsena Diklića jeste nešto što se proteklih četrdesetak godina pominjalo i pripremalo pomalo, pa sve više i više u proteklih deset godina.

Ako imamo u vidu da je Zafranovićeva kruna karijere ratni trilogija koju čine OKUPACIJA U 26 SLIKA, PAD ITALIJE i VEČERNJA ZVONA, a da je potom napravio i značajan dokumentarni film o ustaškoj vlasti i Jasenovcu, jasno je da u osamdesetinekoj godini, on bira da se vrati najznačajnijih autorskim opsesijama sa kojima je postizao antologijske rezultate u svom kanonskom periodu.

U trenutku izlaska filma, Zafranović nije režirao više od trideset godina nikakav igrani film, a naročito ne u formatu kakav iziskuje ZLATNI REZ '42: DJECA KOZARE što je naravno njegovom novom filmu dalo atribute i terrencemalickovske senzacije ali i sumnje da li će moći posle toliko duge pauze da snimi nešto dovoljno vredno ogromne ambicije s kojom se mora nositi.

U političko-strateškom pogledu, DJECA KOZARE prvo nisu bila prepoznata kao primarni projekat od nacionalnog značaja na temu Jasenovca ali je potom ipak shvaćeno da je film jednog od najvećih reditelja u bivšoj državi na tako veliku temu, koja nosi vrlo specifičnu osetljivost ipak pravi put, i obezbeđena su sredstva da se snimi.

Nažalost, film je dat u produkciju čoveku koji je po struci harmonikaš, i rekao bih da je to umnogome uticalo da se strateški zadaci takvog filma ne ispune.

Umesto da za direktora fotografije bude doveden neki veliki autoritet, najpre iz inostranstva, film je snimao Goran Volarević koji iza sebe ima naslove kao što su MONTEVIDEO i TOMA, koji su ipak jedna forma narodnog blokbastera, u kojima ima ambicioznih kadrova ali ipak nema onog monumentalnog film looka koji zahteva film o momunentalnoj temi i režiji jednog od najvećih reditelja na ovim prostorima.

To je filmu nažalost dalo jedan skroman izgled u kom je nesporno finansijsko ulaganje u produkciju ali sve ima štimung koji mnogo više priliči nekoj skupljoj televizijskoj seriji izmontiranoj film nego moćnom bioskopskom spektaklu.

Ako imamo u vidu da director's cut traje četiri sata, i da je očigledno reč o delu koje želi da ima status filmske freske, rekao bih da je odabir slikopisca koji će to da zabeleži morao biti ikoničniji jer najbliže što je Volarević došao takvim dometima jeste snimanje jednog segmenta Kusturičinog MLIJEČNOG PUTA, što nije mala referenca ali u kontekstu ovako golemog zadatka nije velika.

Kada je ispušten monumentalni izgled filma, ostalo je monumentalno trajanje od četiri sata koje dovodi do jasnog prikazivačkog samoubistva.

Naravno, DJECA KOZARE su mogla da traju četiri sata i da to bude statement ali kada se gleda film, istini za volju, nema tu neke monumentalnosti koja bi opravdala toliko trajanje. Iako film nije stricto sensu dosadan, čak je negde od drugog sata i prilično interesantan iz ovog ili onog razloga, prosto nema potrebe za tolikim trajanjem jer u njemu zapravo nema ničega toliko moćnog niti ima snažnog autorskog iskaza.

To je naravno opet problem kada se produkcijom bavi harmonikaš koji nema ni autoritet ni znanje da iz toga napravi film, i da konstruktivnim putem dovede reditelja poznaniju formata.

Činjenica da su DJECA KOZARE krajnje oportunistički snimljena zapravo i kao serija i kao film, ali da su inicijalno krenula kao film, iziskuje poseban sloj odgovornosti, iako je sam Lordan Zafranović sa ozbiljnijim producentima uspeo da napravi takav projekat sa VEČERNJIM ZVONIMA koja su postojala uporedo i kao smislena serija.

Nije problem snimanje serije i filma uporedo kao neki način da se uštedi ili uzme više novca ali na projektu sa ovakvom temom i rediteljem to je nedostojno.

Sa neadekvatnim saradnicima i u neadekatnoj produkciji u pogledu znanja, Lordan Zafranović nije imao na koga da se osloni i snimio je film koji je u prvih sat vremena nažalost jedna repetitivna hrpa opštih mesta bez likova koji zaista zažive i tek kada junaci stignu u logor, film nekako počne da se formira o dobija obrise. Premda do kraja filma nećemo uspeti da identifikujemo ko su glavni likovi, i šta je osnovna priča filma, nastaju obrisi nečega što koliko toliko ipak ima neke osobe koje razaznajemo i neki zaplet koji pratimo.

Film je vroma labavo konstruisan u pripovedačkom smislu, i prati nekoliko pripovedačkih tokova koji nisu svi podjednako zanimljivi, nisu svi podjednako uspeli, a nažalost i nisu svi podjedanko zaslužili da se nađu u filmu.

U tom pogledu, jedan recimo veoma ozbiljan problem ovog filma jeste Zafranovićeva možda lična zabluda da i dalje snima film u SFRJ od pre 40 godina u kojoj možeš da snimiš bilo šta i nećeš naići na otpor ako je iole na liniji. Međutim, on sada snima u vremenu kada postoji jak pokret negiranja Holokausta, koji je u Hrvatskoj ne samo na društvenoj margini a on im ovim filmom daje obilje materijala.

Prvo u filmu imamo neke arhaične reflekse priča o preplitanju seksualne perverzije i nacizma iz filmova koji su Zafranovića inspirisali u onoj ranoj fazi rada, naslova koje su radili Visconti, Wertmuller i Cavani, koji u današnje vreme deluju deplasirano pa i vulgarno, svakako nedostojni priče o ovakvoj tragediji. Cela linija zapleta sa sekretaricom Jevrejkom i njenom sadističkom odnosu sa ustašom koji joj je šef je potpuno neukusna i gotovo parodična u kontekstu modernog filma, slično je i sa prizorom izopačenog ustaše koji posle klanja žena onaniše na skeli i tera orkestar da mu svira. Pored ovog očiglednog ekscesa nedostojnog ovakvog filma spomenika, imamo i niz nekih evidentno izmišljenih situacija kao i upotrebu imena istorijskih ličnosti kod junaka čija se sudbina razlikuje od ljudi čija imena nose, i kombinovanje svega toga sa pravim istorijskim ličnostima koje jesu postavljene da izgledaju verodostojno.

Sve to je moglo 1980. da prođe pa možda da bude i provokativno i aktuelno ali 2026. godine to daje materijal negacionistima da se podsmevaju filmu i da naglašavajući ono što je u njemu evidetno izmišljeno i tendenciozno prenaglašeno osporavaju i ono što je u njemu tačno.

To su neke stvari koje se javljaju prirodno kod starijih autora i to nije ništa neobično ali je to sve isto tako nešto što mora da prevaziđe ozbiljna produkcija, naročito kada je reč o državnom projektu.

Glumačke kreacije su na jednom širokom polju od prihvatljivih pa i solidnih kao kod mladih glumaca Alekseja Bjelogrlića ili Pavla Mensura, pa i iskusnog Leona Lučeva koji ovde donosi nešto svežiju rolu od onoga što je pružao u poslednje vreme, preko nekih koje deluju istorijski istinito kao što je Rene Bitorajac pa sve do pomalo operetskih Dušanke Glid i Milana Marića koji igraju svoje likove dosledno ali pomalo van tona ostatka filma.

Međutim, teško je govoriti o glumi kada nemamo celovitu sliku uloga jer je sasvim sigurno da neki od ovih likova u bitno širim verzijama postoje u seriji.

Ukupno uzev, evidentno je da ja ovom filmu prilazim pre svega estetski u odnosu na opus Lordana Zafranovića ali i ideološki-instrumentalno jer je potpuno očigledno on pristao da svoj dar ideološki instrumentalizuje u aranžmanu naših vlasti i njihovih eksperata za kulturu.

Nažalost, iako ne sumnjam u iskrenost pa i umetničku validnost Zafranovićevih namera, kao što ne sumnjam i ni u njegov najčasnije namere u svakom drugom pogledu kao i to da je pozvan da snima film o ovoj temi - u estetskom pogledu svakako najpozvaniji - iz niza razloga mislim da je napravio veliku grešku.

Prvo i osnovno, nije imao saradnike koji mogu da odgovore monumentalnosti njegove vizije. U najboljem slučaju ovaj film deluje kao MONTEVIDEO samo što je umesto fudbala tema Holokaust a to je nedostojno ovakve teme i ovakvog autora jer Lordan Zafranović nije Fadil Hadžić već ozbiljan autor.

Ovaj film je morao da slika neki vrsni strani snimatelj kakvih ima čak i na našim produkcijama - pogledajmo recimo BAUK Gorana Radovanovića.

Isto tako, scenario za film i planiranje negove fizionomije moralo je uzeti primat i sve se moralo formatirati u skladu sa onim što je zahtev ambicioznog filma freske. Nije problem napraviti film od četiri sata, ako je to potrebno ali mora se videti koja je prava mera.

Film nije išao na velike festivale ne zbog toga što se bavi srpskom tajnom bolnom i neizrecivom već zato što traje predugo a to trajanje ne opravdava, zato što je Lordan Zafranović bio veliki festivalski autoritet ali pre 45 godina i u međuvremenu se pojavilo 100 nekih drugih i nažalost morao bi da snimi nešto mnogo snažnije od ovoga da bi bio u nekoj elitnoj selekciji, a nije i konačno zato što harmonikaš nema nikakve ozbiljne kontakte u strukturama evropske kinematografije i festivalskih kadrova.

U tom smislu, ovo je jedna protraćena prilika. Rekao bih prokockana ali nije. Ovaj film je sistemski onemogućen da bude zaista dostojan, ozbiljan, pa i dovoljno dobar da bi dobacio ne samo do značaja i osetljivosti teme već i do monumentalnosti samog autora koji ga pravi.

U tom pogledu, mislim da je velika šteta što je jedna ozbiljna umetnička i istoriografska meč lopta promašena i to na ovakav način, i što će Lordan Zafranović umesto krune svoje karijere kojoj se nadao snimiti svoj ipak verovatno najslabiji film i to baš u času povratka filmu i povratka svom kanonu decenijama kasnije.

Ljudi zaduženi za kulturu u režimu Aleksandra Vučića pretvorili su je u privredni kriminal čak i u situacijama u kojima su im namere, po logici stvari, morale biti najčasnije moguće. Međutim, ovaj film nisu dokusurili lopovi već budale i neznalice, a tragedija koja su proizveli nije isključivo u domenu nacionalne teme već i karijere jednog velikog sineaste.

I onaj koga mi je žao u ovom slučaju je jedino i isključivo Zafranović jer sam uveren da je na ovom filmu jedino on imao časne namere ali nije imao dovoljno snage i koncentracije da ih ostvari na pravi način, a ljudi oko njega nisu znali kako da mu pomognu jer su prosto neznalice, i ne vide film kao svoju osnovnu delatnost već kao vid privrednog kriminala.

DEMOLITION UNIVERSITY

DEMOLIITION UNIVERSITY je nastavak filma DEMOLITION HIGH Jima Wynorskog, ovog puta u režiji Kevina Tenneya, kog pamtim iz tih vremena i po filmu PEACEMAKER sa Robertom Forsterom u glavnoj ulozi.

DEMOLITION HIGH sam gledao davnih dana ali UNIVERSITY mislim da nisam, ili sam gotovo siguran da nisam, što ne znači da ne bih mogao da ih pomešam jer su zabilja veoma slični. Praktično dinamika pa i namere negativaca su identični, ukrali su neku tajnu vojnu spravu - ovog puta otrov i ucenjuju državu da će nešto napraviti s tim - ovde konkretno otrovati vodovod.

Unutar grupe terorista je ista dinamika, imamo ženu kao egzekutora i muške vođe, s tim što ovde ima neke muško-ženske tenzije ali i mobinga među negativcima.

Corey Haim je ponovo u miljeu gde treba da se dokaže. Tamo kao đak koji se tek doselio iz velikog grada, ovde kao student pri početku studiranja, i naravno, on zbog policijskog porodičnog bekgraunda, dobija priliku da se istakne kad studenti tokom posete pogonu za prečišćavanje vade padnu šaka teroristima kao taoci.

Tenney radi sve vrlo slično kao Wynorski i u tom jednom old school DTV pristupu u kome ima izvesnog handmade osećaja, pruža vrlo korektan program.

Opet je to negde između * * i * * 1/2 i to je stvar ukusa i otvorenosti prema ovakvim stvarima.

U određenom smislu, kako sam već rekao meditirajući o DEMOLITION HIGH, ovo su low key parafraze DIE HARDa, i one nikada neće biti pri vrhu rang-liste najboljih u tom podžanru. Ali, nepretenciozne su i časno urađene, što se za neke ambicioznije ne bi moglo reći.

* * 1/2 / * * * *

MOTHER'S INSTINCT

Samo nekoliko godina posle francuske ekranizacije, francuski direktor fotografije Benoit Delhomme snimio je američku adaptaciju romana Barbare Abel DERRIERE LA HAINE pod naslovom MOTHER'S INSTINCT.

Sa Anne Hathaway i Jessicom Chastain u glavnim ulogama, Delhomme je nasledio projekat od reditelja izvornog filma koji je napustio rad iz porodičnih razloga. I ono što je snimio jeste vrlo zanimljiv spoj američkog i francuskog senzibiliteta, u kom se prožimaju cinična i perverzna francuska ideacija sa onim kako Amerikanci kroje psihološki triler, što nama nije sasvim nepoznato kako izgleda, pre svega iz opusa Briana De Palme.

MOTHER'S INSTINCT počinje kao priča o dve žene, najbliže komšinice i rado viđene prijateljice koje imaju jednu vrstu zajedništva u inhibiranim šezdesetim, ali i određene razloga za surevnjivost tim ispod površine odnosa. Kada porodična tragedija udari obe porodice, posle nesreće u kojoj jednoj od njih strada sin jedinac, kreće da se zapliće mreža sumnje, krivice, grizodušja i neuroze između njih dve.

Sa Anne Hathaway i Jessicom Chastain u centru, nema nikakve sumnje da je to vrhunski odigrano i da vrhunski izgleda, kao što je i sam Delhomme doneo svoj francuski senzibilitet u prikaz hiperameričkog miljea i učinio ga još američkijim nego što jeste baš onako kako samo Evropljanin može to da uradi, međutim, isto tako pokazao je zrelost u pogledu žanrovske mešavine koju gradi na nivou celine.

MOTHER'S INSTINCT kombinuje ono što je chabrolovski postupak izvornika sa detaljima anatomije ameriškog psihološkog trilera o ugroženoj ženi u domačinstvu koji ima iteracije od visokog sofisticiranog horora Curtisa Hansona u THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE do čitavog niza potrošnih Lifetime produkcija, ili suspense klasika Josepha Rubena. Međutim, Delhomme na sličan način kao i Meksikanka Michelle Garza Cervera shvata da je vreme klasičnog porodičnog suspensera u američkom filmu prošlo jer je porodica na filmu razorea a odnosi su patologizovani, i više uopšte nije problem da li je neko lud, već kako se integriše u zajednicu, tako da svi ti elementi kao i u njenom rimejku Hansona daju više za pravo tom evropskom senzibilitetu.

Naravno, Delhomme kao čovek sa izvora oseća tu francusku dimenziju priče i sprovodi je sa ukusom, a isto tako ume i da je prilagodi anatomiji američkog filma, i rezultat je nešto gde verujem da je deo publike očekivao više, ali ja iskreno nisam siguran da je bitno više od ovoga, u ovim okolnostima moguće, a da se ne radi o delu nekog samosvojnog autora, kao što je Paul Verhoeven iz faze filma ELLE.

Ovo svakako nije ELLE, ali jeste jedan sofisticiran triler o krivici, o gaslightingu, o traumi, zaokružen jednim depalmijanskim lobovanjem koje je što se mene tiče ušlo u gol, mada razumem i one koji imaju utisak da je lopta završila na tribinama.

Cela podela je maksimalno predana materijalu i ako imamo u vidu kakva šmirologija je mogla eksplodirati u ovakvom sadržaju, nje ni približno nema.

Otud i mlak prijem ovog filma pokazuje da je publika možda očekivala više nego što je nego realno dobiti danas, vođena mnogo više svojim uspomenama na neke stare filmove nego njihovim realnim dometima.

* * * / * * * *