WE BURY THE DEAD

Zak Hilditch nas vraća u stara vremena Ozploitationa u novom filmu WE BURY THE DEAD.

Imamo Daisy Ridley koja je posle životnog preokreta sa igranjem u novim STAR WARSima, nagazila baš ozbiljno u razne forme B-produkcije, i sa imenom koje ipak ima težinu Disneyeve princeze uspela je da se održi iznad pukog DTVa.

Zak Hilditch u tom smislu Ozploitation koji je istovremeno B-film ali ima i neke arty pretenzije da bude "ozbiljan" i "dobar" film.

U tim ambicijama delimično uspeva ali ukupno uzev ovde ima dosta onoga što volimo u Ozploitationu.

Usled američke vojne greške i aktiviranja nekog novog oružja, na Tasmaniji se desila tragedija i narod je masovno poginuo usred elektromagnetnog udara koji im je spržio nervni sistem.

Dobrovoljci se okupljaju posle tragedije sa idejom da raščiste prostor, sahrane mrtve i da se nastavi život.

Daisy Ridley igra ženu koja je došla da pronađe i sahrani muža koji je nastradao na Tasmaniji i prijavljuje se kao humanitarna radnica. Posle niza akcija u lokalu kreće na put sa ciljem da nađe baš njega.

To je period kada žrtve ove tragedije kreću da ustaju iz mrtvih, kao tromi, naizgled benevolentni živi mrtvaci, sa različitim stepenima očuvanja svesti.

Istovremeno naravno imamo i ljude kojima se bude razni monstruozni porivi.

Središnji deo filma tako provodimo u jednoj parafrazi DAY OF THE DEAD u kom naša junakinja postaje fiksacija preživelog vojnika koji u njoj nalazi supstituciju za svoju poginulu ženu. Ovo je tenzičan deo filma ali ima u sebi jedan nedostatak - neuverljivo je da ipak ubrzo posle tragedije neko tako poludi i razvije poovsku gotsku čežnju.

No, ta epizoda je sama za sebe korektna kao i sve ostale, tako da je WE BURY THE DEAD jedan mali film sa puno ideja, koji se pazi da ne postane klasična zombi akcija (nikada se zapravo ne kaže Z-word) i u tome zapravo uspeva na vrlo solidan način.

Daisy Ridley je magnetična zvezda i ovde je zaista našla sebe i ponudila jednu ulogu koja nosi film u najboljem mogućem smislu. Za razliku od nekih gde je evidentno bila overqualified, ovde je pronašla pravi balans i ne nadrasta već zdravo unapređuje film.

* * * / * * * *

RESIDENT EVIL: WELCOME TO RACCOON CITY

RESIDENT EVIL: WELCOME TO RACCOON CITY Johannesa Robertsa se ispostavio kao privremeni reboot ovog filmskog serijala.

Kada je Paul WS Anderson zaključio svoj mandat, iza nas je ostao meni lično jedna od dražih toliko dugotrajnih franšiza, a svakako možda i najdraža koja je bazirana na igri, iako je sam Anderson dosta brzo napustio mnoge od postulata konkretnog gejming ostvarenja.

Međutim, Anderson je reditelj koji ima dosta gejmerskog postupka u svom rukopisu tako da je njegov film i kad se odmakao od izvorne igre bio poprilično gejmerski formiran.

Johannes Roberts je još jedan britanski kadar koji se nametnuo sporadično zanimljivim naslovima ali drugačjijm od Andersona. Dok je Anderson pravio high polish filmove, s visokim dizajnom i tehno-pristupom, Roberts se bavio domišljatim niže budžetiranim hororima. I svakako nije baš imao niz uspeha kao Anderson pre dolaska u ovo.

Ono što je Roberts snimio sporadično je uspešno ali je uglavnom po raznim osnovama sporno.

Naime, posle high tech & high polish pristupa Paula WS Andersona, Roberts pravi klasičniji kingovski film o Raccoon Cityju u kom eto jedne noći kreću neki problemi. Dakle, film se tek u samoj završnici nađe u postrojenjima Umbrelle, a pre toga se ide po zemlji i preko pola filma imamo likove koji zapravo nisu sasvim svesni da je krenula zombi apokalipsa jer zapravo ona ni ne krene. Dakle, čekamo je sa nekim likovima i njihovim sudbinama. U redu. Ali ni tu Roberts ne nudi kontinuitet. Malo pratimo jedne, malo druge, ima tu dobrih glumaca kao što su Kaya Scodelario i Donal Logue, ali zapravo ni za koga se ne vežemo ni emotivno ni narativno nego nam Roberts tu daje neke uzorke njihovih života i onda dospemo do jedne korektne zombi/ creature feature akcije i onda se sve završi sa željom da uslede nastavci, što posle Creggerovog angažmana na jačem rebootu već znamo da se neće desiti.

Johannes Roberts je žanrovski pregalac koji svakako ume da pokaže trud. I on ovde kao scenarista i reditelj snima nešto drugačije od Andersona u konceptualnom smislu. Smešta film u 1999. kao epohu, nenametljivo i rekao bih nepotrebno, i pokušava da krene iz kingovske varoške melodrame. Međutim, nije RESIDENT EVIL varoška melodrama, a on nema neku jasnu ideju kako da na istinski nov način plasira celu tu zombi dimenziju pa na kraju ceo ovaj film ostaje kao simpatičan pokušaj koji neće da bude ono što smo ranije gledali, što je u redu, ali ni približno nam ne nudi validnu alternativu.

Kao neki inbetweenerski film, zaslužuje simpatije i ne mnogo više od toga.

* * / * * * *

ROBIN AND THE 7 HOODS

ROBIN AND THE 7 HOODS je poslednji film koji je Rat Pack snimio u punom sastavu.

Gordon Douglas je režirao ovaj mjuzikl o robinhudovskom čikaškom gangsteru kog igra Frank Sinatra i njegovim drugarima koje igraju Dean Martin, Sammy Davis Jr. i Bing Crosby koji se bore protiv pokvarenog velikog bosa u izvedbi Petera Falka.

Jako je bitno povezati glumce sa likovima u ovoj interpretaciji šervudskog junaka jer ovaj film na kraju krajeva to i jeste - revija u kojoj se personality zvezda stavlja u funkciju arhetipskog mita savremene kulture.

Problem filma, što se mene tiče jeste što Sinatra nema puni protagonizam a meni je film ipak najsnažniji onda kad je on u centru pažnje. Određene teškoće tokom rada na filmu su dovele do toga da se Sinatra odvoji od snimanja, i verujem da je to itekako uticalo na ovaj moj utisak.

U tom smislu, nije problem ni kada je Dino protagonističan ali Peter Falk iako zanimljiv glumac, u suštini ipak ne može da se energetski poredi sa njihovim zvezdanim naponom.

ROBIN AND THE 7 HOODS definitivno nije uzor na kom je izgrađena EMILIA PEREZ, kao gangsterski mjzuikl, uprkos tome što je Gordon Douglas reditelj sa izuzetnom ekspertizom u gangsterskom filmu.

U odnosu na Douglasove saradnje sa Sinatrom, rekao bih da je ovaj film možda ponajviše nagrizao zub vremena jer su se ovde bavili formom koja je zaista ostala daleko iza nas. Ali, domet unutar konteksta je nesporan.

* * * / * * * *

MY BEST FIREND'S EXORCISM

Po knjizi Grady Hendrixa snimljen je film MY BEST FRIEND'S EXORCISM.

Režirao ga je Damon Thomas i uprkos premijeri na streamingu, imao je tretman filma što je danas uobičaljeno. Međutim, intirgantno je da je na scenariju potpisana Jenna Lamia kao autorka teleplaya a ne screenplaya. To mi je otvorilo dileme na koji način i ja da mu priđem.

No, pošto nema neke dileme kod drugih jer ga svi tretiraju kao film, onda ću i ja.

Da je ovo televizijski film, odmah bih mogao reći da je izvanredan.

Kao film koji je samo sticajem okolnosti imao premijeru na strimingu, takođe je vredan pažnje. Grady Hendrix je pisao scenario za film SATANIC PANIC koji je na sličan način mešao okultizam, horor i komediju.

SATANIC PANIC u režiji Chelsea Stardust nudio je vrlo pametan spoj horora i komedije, sa snalažljivom realizacijom na malom budžetu, dosta gorea ali i prevagom na stranu komedije ako bih tražio da definišem ciljnu grupu.

MY BEST FRIEND'S EXORCISM je još više na liniji komedije. Iako ovo jeste horor u samoj svojoj suštini. Ipak, kao horor komedija ima jedan zanimljiv kvalitet. Film nije čak ni pun pokušaja da bude strašan, i kada takvih pokušaja ima, vrlo je efektan. Ima jednu scenu koja je direktan omaž povraćanju pilgrima iz POLTEGEIST II kojim sam se baš nedavno bavio koja je vrlo uspela u svakom pogledu, i ima par finih suspense set pieceova. Međutim, obim horor gradiva, za razliku od filma SATANIC PANIC znatno je manji, tako da nikakve dileme tu nema.

Ono što je međutim dominantnije od smeha jeste duhovitost, da ne kažem lucidnost filma. Film je povremeno smešan, ređe strašan ali je sve vreme vrlo bistar i pametan i to mu je ključni kvalitet.

Damon Thomas je iskusni britanski profesionalac, mahom vezan za televiziju, i ovde se snašao veoma solidno, rekao bih dosta bolje od Briana Gibsona, britanskog kolege u POLTERGEIST II, iako je radio sa skromnijim budžetom ali i sa skromnijim zahtevima.

Njegov izraz je čistiji, a uspeva da izvuče maksimum pre svih iz Elsie Fisher kao centralne junakinje koja nosi ceo film i ima ne samo protagonizam nego i straight guy ulogu u odnosu na idiosinkrazije drugih likova.

Thomas je ovde snimio jedan od onih filmova bez mnogo bravura koji se uzimaju zdravo za gotovo i koje nije lako napraviti i to tek shvatimo kad ih vidimo u neuspeloj izvedbi. Grady Hendrix generalno piše vrlo vešte i inteligentne romane kojima je IP na pameti, i nema onoliko spektakularne ekranizacije kakve očekujemo od njega. Međutim, nenametljivim naslovima kao što su SATANIC PANIC i MY BEST FRIEND'S EXORCISM gradi opus koji je zapravo vrlo konzistentan i kredibilan.

* * * / * * * *

LADY MACBETH

Nikolaj Ljeskov je pisac sa velikim brojem ekranizacija istog dela u više kinematografija što ga čini retkim slučajem u istoriji književnosti i filma. Počev od 1926. godine do danas njegova novela inspiriše naslove u rasponu od SIBIRSKE LEDI MAGBET sa Oliverom Marković u režiji Andrzeja Wajde do LADY MACBETH sa Florence Pugh u režiji Williama Oldroyda. 

U konkretnom slučaju Oldroydovog filma, adaptaciju novele uradila je Alice Birch, unoseći znatne izmene u tekst. Naime, ona pre svega menja setting i sve drži u okvirima kamerne drame koja se kreće oko kuće i okućnice bogatog engleskog aristokrate. Isto tako umanjuje motiv prevare i gotovo ga poništava, tako da u završnici glavna junakinja ne biva na taj način izneverena.

Ipak, u osnovi adaptacija je verodostojna. Ono što je detalj to je da se pojačava motiv klase i rase, ali sa dobrim utemeljenjem u realnosti jer ovo jeste period kada se u Britaniju uvoze sluge iz kolonija. Tako recimo nećak koji se pojavljuje u noveli postaje gazdin sin iz tajne veze sa crnkinjom iz posluge itd.

U izvesnom pogledu, HEDDA Nie DaCoste primenila je slična rešenja u adaptaciji Ibsena, iako sami filmovi nisu nimalo slični.

Oldroyd se fokusira na minimalizam, mali broj kadrova i malo ljudi u kadru. Očigledno je da ga zanimaju odnosi prostora i tela, a što je vrlo zanimljivo - imamo i taj faktor da uprkos adaptaciji Alice Birch koja je dramska spisateljica sa vrhunskim verbalnim izrazom u ovom filmu nema ni puno dijaloga.

Sama novela ima nekoliko deonica u kojima se dese neke "zgodne koincidencije" i "poklapanja", a toga u ovom filmu nema, stvari su dosta pročišćene. Ipak, ne možemo pobeži utisku da se događaji u završnici filma mehanički ređaju.

Oldroyd nije snimio radikalan art house ni po čemu, ali mogu da zamislim gledaoce kojima ne prija njegova rediteljska rigoroznost i svedenost. Isto tako, mogu da zamislim da nekome ta svedenost proizvodi osećaj izvesne praznine. Meni je ta odluka delovala kao sasvim validna i dosledno sprovedena ali svakako ovo nije film kom ću se često vraćati.

* * * / * * * *

SADE MA'BAR

Mohsen Gharaie je snimio film SADE MA'BAR po scenariju koji je napisao Saeed Roustayi.

I ovaj film se po duhu uklapa u ono što Roustayi radi.

Reč je o urbanom tenzičnom filmu o korumpiranom komunalnom policajcu u savremenom Teheranu koji upada u sukobe na svim frontovima. Posle godina normalizovane i dopuštene korupcije, šef mu zamera što je nekom uličnom prodavcu uzeo novac, a kod kuće žena preti da će abortirati dete koje nosi jer je uzeo njeno nasledstvo i umesto da im kupi kući dao je polog za đubretarski kamion s kojim planira da se obogati.

Film prati jedan intenzivan i entropičan period u njegovom životu, smešten je u par dana, estetizovan je u slici ali je u materijalu sirov i relativno dinamičan.

Osvežavajuća je opšta korupcija koju film prikazuje bez zazora gde su junaci maltene zbunjeni time kada zbog korupcije upadnu u probleme.

Ovo je svakako film koji je postigao uspeh van Irana ali isto tako ovo je film koji uglavnom ne liči na ono što smo navikli da smatramo iranskim filmom.

* * * / * * * *

POLTERGEIST II: THE OTHER SIDE

Verujem da sam u prošlosti, kad je za to bilo vreme, gledao nastavke POLTERGEISTa ali sam ih skroz zaboravio pa je ovo bila prilika za reprizu.

POLTERGEIST II: THE OTHER SIDE je na novo gledanje neopravdano zaboravljen film. Naime, on nije samo bezveze i inferiorni nastavak. On je autentično loš film koji zaslužuje da se pamti.

Uprkos tome što u nastavku imamo očuvanu glumačku podelu iz prvog filma, isti su scenaristi samo bez Spielberga i režirao je vrlo kompetentan britanski profesionalac Brian Gibson, ovo je očajan film jer u njemu nema X-faktora zvanog Tobe Hooper... šalim se. Nedostaje Steven Spielberg.

Za Gibsona ovo svakako nije najslavniji trenutak u karijeri, premda on i nije reditelj poznat po horor rukopisu već po nečemu potpuno drugom. Ali, ako imamo u vidu da engleski reditelji obično sve znaju da rade i imaju zanat u malom prstu, ovo je opet veoma skroman domet.

Naprosto, Brian Gibson ne uspeva da napravi taj faktor jeze, čak ni jump scare kad ga pravi nije na visokom nivou. Hemija unutar porodice nije na nivou prvog filma, i uprkos tome što je bilo barem na dva nivoa osnova da se gura koncepr direktnog produžetka prvog filma - za početak sama porodica je bila vrlo receptivna ka misteriji u prvom filmu, ovde se to nije kapitalizovalo.

Jako mnogo vremena je utrošeno na zalaženje u genezu pretnje koja je nezamisliva i demistifikuje stvari bez dodavanja neke vrednosti u tom procesu. Isto tako cela situacija sada postaje manje održiva nego u prvom filmu jer tada je dete bilo oteto - sada porodica nema nekog razloga da se vrzma oko te pretnje iako ona nominalno prati devojčicu i zbog toga oni ne mogu da je se otarase. Međutim, ta premisa nije pročišćena i okolnosti u kojima se sve dešava su preopterćene raznim uglovima iz kojih se priča gradi pa sve deluje nametnuto i usiljeno.

Kada imamo tanku realizaciju u spoju sa pričom koja nije dovoljno dobra i razradom karaktera i njihovom hemijom u padu u odnosu na izvornik, rezultat je naravno veoma slab.

Sigurno da je deo moje oštre reakcije proistekao iz svežeg utiska koliko je prvi film briljantan, i svakako da ovaj film dodatno pati kad se poredi s originalom, ali rekao bih da bi mi bio jako slab i da sam ga gledao nasumce.

* 1/2 / * * * *