LES ARENES

ZLATNI DEČKO Ognjena Jankovića je delovao kao dosta loš film o odnosu mladog igrača sa agentom ali francuski LES ARENES koji potpisuje Camille Perton želi da mu konkuriše.

LES ARENES ne uspeva da bude tako loš kao ZLATNI DEČKO isključivo iz dva razloga, nema gljuplji scenario, i nije salata od scena zahvaljujući tome što je premontiran iz serije.

Ipak, LES ARENES u pojedinim trenucima izgleda kao da bi mogao biti izazivač u tom duelu. Naime, Perton barata najopštijim mestima i samo zahvaljujući respektabilnoj glumačkoj ekipi, ova cela stvar može nekako da se iznese do kraja, i da bude jedna rudimentarna i naivna kamerna drama. Sam film nije sniman kamerno, premda nije spektakl, ali Perton ne ume da postavi bilo šta složenije od odnosa dve do tri osobe. I to nije problem, ovo i jeste studija karaktera, ali kada ona nije dobro postavljena ni dramski, ni psihološki, onda manjak estetizacije samo dodatno podvlači fundamentalnu promašenost.

* 1/2 / * * * *

HOLLYWOOD GRIT

HOLLYWOOD GRIT Ryana Curtisa je niskobudžetni losanđeleski noir koji bi bio znatno bolji da se malo više pažnje obratilo na produkcioni dizajn. Pod tim ne mislim isključivo na scenografiju, mada velikim delom mislim i na nju, u onom najširem tumačenju pojma gde je sve u kadru što nije glumac - scenografija. Film bi u nekoj optimalnijoj realizaciji bio rutinski krimić, međutim, ovako on deluje kao mešavina rutinskog krimića i nekog filma kakav bi kod nas snimao Nikt.

Glavni adut filma je Max Martini, možda je nekome i skor Nicka Gomeza, i prvo što Ryan Curtis ne uspeva je da napravi balans između očigledno namerno arhaičnih elemenata kao što je džez klub i kom peva i iz koga nestane ćerka glavnog detektiva, penzionisanog policajca koji je sada private dick. Scene u tom klubu, koji je namerno retro, deluju prosto neubedljivo jer set nije dovoljno zanimljiv, i ideja da je noir isti po strastima junaka isti od kad je sveta i veka i da se želje zbog kojih ljudi stradaju ponavljaju, i naum da se to ispolji kroz takav "vanvremenski" set naprosto nije zaživela.

Isto važi i za druge objekte koji naprosto nisu filmični, i uprkos tome što zaista deluju kao mesta u kojima neko živi, i ne deluju artificijelno, naprosto izgledaju ružno i teško se gledaju.

Ako imamo pred sobom triler, atmosfera je po pravilu bitna i Curtis je sa ovako hendikepiranim dizajnom teško postiže.

Sama priča je korektna, viđena puno puta ali ne smeta da se neka varijacija na nju vidi opet, zašto da ne.

Inscenacija i kadriranje u konvencionalni, i glumačka podela je konzistentna iako osim Maxa Martinija i Tyresea Gibsona (u sporednoj ulozi), nema takve voltaže kod ostalih.

Curtis je imao dobru nameru, ali nije uspeo da je realizuje, pre svega zato što su se neke stvari ispostavile kao važnije nego što je mislio.

* 1/2 / * * * *

WINGS OF DREAD

Vest o novoj seriji koju Albert Hughes snima sa Iko Uwaisom odlučio sam da obeležim na adekvatan način.

Ashton Chen i Qing Pengfei režirali su film WINGS OF DREAD u kom negativca igra Iko Uwais.

Reč je o kineskom filmu, namenjenom kineskom tržištu pre svega koji će zahvaljujući Uwaisu imati i neki plasman po svetu.

U stilskom pogledu, ovo podseća na old school hongkonške akcijaše koji nisu bili pravljeni za izvoz, sa dosta narodnog humora, i munjevitim borbama u kojima se udara brzo i bori intenzivno.

Iko Uwais dobija protagonizam u drugoj polovini filma, i on donosi neki hibrid svog stila borbe i nečega što je dotle uspostavljeno u ovom hongkonškom ključu. Dakle, kod Ika naravno ima više partera, ali nema njemu svojstvene upotrebe rekvizite koja okružuje likove ili ekstremnog nasilja, povređivanja ekstremiteta i sl.

Ipak, ni kung fu iz HK okvira koji nudi ostatak ekipe nije lišen nasilja, i ovo svakako nije tuča koja se odvija s osmehom, iako u scenama koje postavljaju situaciju, kako rekoh autori ne beže od humora.

WINGS OF DREAD je zabavan i dinamičan film, ali je on sam po sebi nekako koncipiran kao potrošna roba, i to mu na kraju smeta, uprkos trudu ekipe.

* * 1/2 / * * * *

BORDERLINE

BORDERLINE Ryana Jordana je zanimljiv indie triler čiji je osnovni problem što je neujednačen i što ne uspeva svoju relativno jednostavnu priču da iznese kako treba.

BORDERLINE govori o zaveri neke nedefinisane reakcionarne grupacije u SAD koja dovodi meksičke bandite omamljene i delimično ispranog mozga u američke gradove i tako dezorijentisane i zbunjene podstiče da vrše zločine kako bi to posle iskoristila za promovisanje svoje agende.

Priča je potentna, ali nažalost, posle početka koji obećava, i sa podelom koja je dosta efektna i sugestivna, Jordan ne uspeva da održi tonus i kreću neke digresije, ali što je još veći problem, cele deonice koje nisu ni u jednom aspektu na nivou kao oni najbolji delovi.

Na kraju, BORDERLINE ostaje propuštena prilika. Da je bio kompaktiniji, i pre svega jasniji u pripovedanju, mogao je biti prijatno iznenađenje.

* 1/2 / * * * *

BACKROOMS

BACKROOMS Kanea Parsonsa je postao iznenađujući megahit 2026. godine i dao je hororu novi komercijalni impuls, ponavljajući sve one produkcione obrasce koji se javljaju u takvim narativima - dakle mladi reditelj, ovog puta youtuber, film niskog budžeta, uključivanje eminentnih producenata u ulozi lovaca na talente i izvanredan rezultat na kraju.

U slučaju BACKROOMSa ono što je pozitivno jeste zapravo Parsonsov pristup hororu. Naime, ovo nije film baziran na nekom gimmicku ali jeste na high conceptu i prilazi hororu dubinski, bavi se stravom koja nije oslonjena na potez i silu već na jednu egzistencijalnu enigmu.

U tom pogledu, BACKROOMS može biti polarizujući film jer u njemu si ili on board ili nisi. Dakle, ovde nema kompromisa, da postoji neki backup ugođaj, ako ne radi glavni. Parsons pravi film koji ima jedan cilj i sve mu je podredio.

U pogledu načina na koji razmišlja u smeru strave, Parsons mi se dopao. Ovo je svakako više na liniji Cronenberga recimo nego nekih jump scare-ripper horora i ima zamisao koja je potentna. Sam film mene nije toliko dobinski prožeo/ uplašio/ zamislio nad stvarima, ali jasna mi je namera i jasno mi je da nekom drugom ovo može biti potentnije iskustvo. U tom pogledu, ne bih svoju određenu ravnodušnost prema filmu projektovati kao njegov nedostatak jer mislim da je postupak u osnovi i dobro zamišljen i solidno sproveden.

Parsons uvodi film u ta neka liminalna stanja i prostore, međutim, nikada ne odustaje od jedne jasne fizionomije, film nikada ne gubi oblik, i koliko god da odlazi u apstraktne koncepte i začudnost, ne gubi suštinsku narativnost. U tom pogledu BACKROOMS je kontrolisana celina u kojoj je bilo dosta rizika da se ode u proizvoljnost i da iracionalnost preraste u nebulozu ali nije.

Spoj racionalnog i iracionalnog je izveden u zdravoj ravnoteži.

Film je mogao biti kraći - u zamisli - ali kada je snimljen, to je to, i tu nema suštinski argumenata za skraćenje. Ako nije mišljen kompaktnije, neka ga ovako.

BACKROOMS je respektabilan film koji ima ispravan i zdrav uticaj na horor i dobro je što je baš takav film postigao uspeh.

* * * / * * * *

SYK PIKE

SYK PIKE Kristoffera Borglija je produžetak interesovanja započetog u filmu DRIB. U ovom slučaju, on se bavi totalnom fikcijom o mladom paru sebičnih ljudi gde se momak bavi modernom umetnošću, bez većeg uspeha, a devojka radi u pekari. Kada primeti kako ljudi reaguju na bolest, ona pronalazi način kako da se izbori za svoje mesto - pije ruski lek koji joj izaziva neke transformacije tela i kada deformiteti krenu, ne samo da uspeva privuče pažnju već gradi i karijeru modela i javne ličnosti.

U suštini, kao u filmu DRIB, Borgli se bavi pitanjem komodifikacije deformiteta, mentalnih i fizičkih problema i nevolja, i to sagledava kroz prizmu jedne sveopšte sebičnosti.

Film je izveden jednostavno i efektno. Uzima jednu mustru tipičnog skandinavskog arty filma i njemu dodaje jednu za okvire te produkcije nesvakidašnju formu crnog humora.

* * * / * * * *

DRIB

Kristoffer Borgli je u svom prvom celovečernjem filmu, mockumentaryju DRIB u izvesnom smislu najavio na koji će način varirati poetiku Spike Jonzea i Charlieja Kaufmana u svom daljem radu.

Kao što je Spike Jonze iz karijere visokoestetizovanih reklama i spotova ušao u estetiku nekakvog uvrnutog arty realizma, pa onda opet pošao putem estetizacije, jednim delom vođen idejama Charlie Kaufmana koje su jako želele da preispituju teksturu stvarnosti kao takvu, na taj način i Borgli želi da krene iz nečeg što je "stvarno" i onda sklizne u kaufmanovski eksces i apsurd.

Što se mene tiče, DRIB bi bio bolji da se bavi fikcionalizacijom slučaja komičara Amira Asgharnejada koji je 2014. napravio seriju provokativnih videa na kojima izaziva tuče sa građanima Osla i na osnovu toga biva pozvan da učestvuje u marketinškoj kampanji popularne svetske kompanijce koja se na kraju nije ostvarila.

Borgli u samom filmu kaže da su izmenjena imena proizvoda i junaka kako bi se izbeglo kršenje NDA i tužbe, ali u samoj priči naravno ima još nekih intervencija, koje bih ja smatrao nepotrebnim, ali opet ko sam ja da ih smatram nepotrebnim ako Borgliju tako dobro ide sa njima.

Bez pojavljivanja bizarnog lika koji ima neufibromatozu, gde britanski glumac Adam Pearson igra samog sebe ali u fikcionalizovanim okolnostima, i služi da se na jedan samosvesni način dodatno podvuče sklonost marketinške industrije da uposli ljude koji su neobični, pa i groteskni u nekom kolokvijalnom smislu te reči, mislim da bismo izbegli ukucavanje naravoučenija gledaocima u mozak, i da bi im sve i bez toga bilo jasno.

A opet, Adam Pearson jeste debitovao u igranom filmu velikog reditelja reklama Jonathana Glazera koji je u međuvremenu postao veliki umetnik s filmom ZONE OF INTEREST, pa smo malo zaboravili koliko kul reklama je snimio kada je počinjao, i ima neke metafilmske istine u njegovom pojavljivanju.

U svakom slučaju, njegova interakcija sa Amirom je za mene bila lobovanje i višak.

Jer da toga nema, što svakako jeste ne samo narativno idejno poentiranje već i vizuelni detalj koji podseća na Jonzea i komade poput I'M HERE, DRIB bi bio mnogo čistiji.

On bi onda bio "svesna" igrana rekonstrukcija priče u koju Borgli ne preterano inventivno ali prigodno i na pravim mestima dodaje probijanja "četvrtog zida", i demistifikuje tu igranu strukturu kao sekundarni konstrukt i uvodi je u novu ravan polemike sa dokumentom.

I to bi meni lično bilo dovoljno.

Međutim, uključivanje Pearsona, iako zapravo nije ključno za izraz filma i celinu, ispostavlja se da jeste bitan deo utiska koji film ostavlja. I meni je to bio višak, čiji osnov razumem i jasno mi je odakle potiče ali ne vidim potrebu za tim.

Amir je harizmatična figura i pored svog performerskog, komičarskog i galerijskog rada, on je aktivan i kao glumac, što ne treba da čudi.

Film je norveška produkcija ali je vrlo domišljato, i sa skromnim ali dobro utrošenim budžetom snimljen u Americi gde se i dešava.

Borgli je u ovom filmu vrlo vešto pomirio nekoliko različitih estetskih stremljenja, evropska koja idu u smeru hibridnog filma (iako je ovo uprkos ličnosti koja fikcionalizuje svoje doživljaje i korišćenje arhivskog materijala ipak pre svega skoro čisti igrani mockumentary) i američku indie estetiku oličenu u Spike Jonzeu i njegovom imaginarijumu.

Iz ovog šinjela godinama kasnije izašao je i australijski film WE DON'T SAY RETARD ANYMORE sa sličnim rezultatima ali bitno manjim uspehom.

* * * / * * * *