TAIYO O NUSUNDA OTOKO

Da je Joca Jovanović danas živ, sasvim sigurno bi prodružio japanski film TAIYO O NUSUNDA OTOKO čitavom nizu svetskih filmova koje je neko snimio tako što ga je pokrao.

Argument bi mu bila ne samo izvesna sličnost sa filmom MLAD I ZDRAV KAO RUŽA već i činjenica da je jedan od dvojice scenarista Leonard Schrader, Paulov brat, a znamo da je Paul u centru svih teorija zavere jugoslovenskih filmadžija da im je neko nešto ukrao.

U svakom slučaju, TAIYO O NUSUNDA OTOKO je film iz 1979. godine koji u sebi nosi anarhičnost i društveni pesimizam Jovanovićevog klasika, i govori o besciljnom mladom čoveku koji svoj smisao pronalazi u destrukciji, opet samoj po sebi neopterećenoj smislom.

Poznat je slučaj japanskog levog ekstremizma i veoma nasilnog gotovo bizarnog terorizma koji je iz njega proistekao. Uostalom sudbina japanske frakcije crvene armije je bila tema živopisnih filmova. I ovde se na nju kao propuštenu priliku osvrće autor kada glavni junak usput gleda televiziju dok pravi atomsku bombu i vidi vesti presudu levim aktivistima.

Dakle, levi ekstremizam je mrtav, a mlad čovek je otuđen. I tako glavni junak kao srednješkolski nastavnik fizike i hemije odlučuje da napravi atomsku bombu posle traumatičnog iskustva sa terorističkim aktom dementnog ratnog veterana i susreta sa mačo policajcem koji razrešava situaciju.

Ono što sledi je krajnje transgresivan film koji zaista stoji kao Unicorn u istoriji filma. Naime, ovo je istovremeno satirični, politički angažovani problemski film o otuđenom mladom čoveku bez ideala koji ovlada moćima uništenja ali sa njima ne zna tačno šta da radi, osim da nekako artikuliše svoje nezadovoljstvo konzumerističkim društvom i policijskom državom, ali je isto tako i visokooktanski akcioni triler o terorizmu na liniji naslova kao što su JUGGERNAUT Richarda Lestera i BLACK SUNDAY Johna Frankenheimera koji mu prethode.

Dok Lesterov film ima nešto anarhičnosti u postupku kakva bi se i očekivala od reditelja tog prosedea, Frankenheimerov film je simfonijski primer sklada i metodičnosti, i moram priznati, ako je TAIYO O NUSUNDA OTOKO duhom svakako blizak Lesteru, u realizaciji je ipak sličniji Frankenheimeru.

Kazuhiko Hasegawa, kultni japanski sa samo dva rediteljska filma i puno scenarija za pinko naslove kojima je redom prevazilazio exploitation okvire tog miljea, uspeva da očuva tonus akcionog trilera i njegovu uverljivost iako zapravo sve vreme uporedo pravi buntovničku satiru, i to je zaista neverovatan podvig koji su mnogi pokušali ali je malo ko zapravo uspeo.

Hasegawin film u pogledu žanrovske efikasnosti i egzekucije donosi nešto što bi pružao majstor poput Kenjija Fukasakua u vrhunskoj formi. On na nivou celine i sa trajanjem od 147 minuta, paradoksalno, ima neke poduže scene upravo trilerskog segmenta, svakako da je radni proces spremanja atomske bombe u kućnim uslovima, podugačak i remeti formalni sklad filma, ali to je izvesna asimetričnost koja ovom naslovu daje na osobenosti.

Bunta Sugawara, mačo iz kanonske Fukasakuove Yakuza faze igra policajca kojim glavni junak postaje opsednut, međutim, glavni protagonista je ipak otuđeni nastavnik koji postepeno postaje sve nasilniji, odigran vrlo svedeno i ubedljivo u izvedbi Kenjija Sawade.

U izvesnom smislu, ovaj film jeste DIRTY HARRY sa inverzijom glavnih uloga, gde je glavni junak oštećeni pojedinac sa sposobnošču neograničene destrukcije a sekundarni je policajac koji je vrhunski profesionalac koji pokušava da ga uhvati dok on ucenjuje celu državu. Svakako da je DIRTY HARRY primeren za poređenje više od TAXI DRIVERa sa kojim (pored teorije zavere o Jovanoviću) deli koncept nezadovoljnog junaka koji tone u nasilje, međutim tamo nema policajca kao snažnog sekundarnog protagoniste visoke ikoničnosti i nema jasne agende glavnog junaka.

Motiv ucene od strane čoveka koji zapravo nema nikakvu ideologiju sem jednog generalnog nezadovoljstva je izvanredno rešen kod Hasegawe i Schradera. Naime, prvi zahtev junaka je da se ne prekidaju prenosi bejzbol mečeva emisijama vesti, a kao ključni, završni zahtev jeste da se u Tokiju održi koncert Rolling Stonesa, iako je ovom bendu zbog neke afere s drogom bio zabranjen ulaz u Japan.

U ovom filmu iz 1979. Vlada Japana se povinuje zahtevu iako bend zapravo sve do 1990. nije mogao da nastupi u ovoj zemlji.

Japan kao zemlja u kojoj je i posedovanje vatrenog oružja veliki prekršaj, a atomska bomba je posebno traumatična, u ovakvom liku dobija posebno subverzivnog protagonistu, tako da ne čudi kako je već u vreme izlaska ovaj film bio prepoznat kao jedno moćno ostvarenje u kom su se uspešno prepleli politički angažman i repertoarska usavršenost.

I u okvirima opusa Braće Schrader, a naročito manje poznatog ali veoma cenjenog Leonarda koji se bio ozbiljno posvetio Japanu, ovo spada u vrhunac opusa u svakom pogledu.

* * * 1/2 / * * * *

EL SUSURRO

EL SUSURRO Gustava Hernandeza je urugvajsko-argentinski horor film o porodici čudnih ljudi, nekakvih vampira koji putuju po zemlji i žive krijući se, a onda dolaze do nekih saznanja da su komšije iz obližnje kuće možda banda pedofila koja otima tinejdžerke i koristi ih za snuff filmove.

Zvuči atraktivno, kao nekakav LET THE RIGHT ONE IN gde "slučajna čudovišta" sreću one koji su to namerno, ali zaplet se razvija nadalje u smeru koji je konfuzan, više fokusiran na odnose među likovima uz iznenadne izlive nasilja i uvezivanje priče u celinu, i iskreno, nije ispunjen nagovešteni potencijal.

Hernandezov film solidno izgleda, ništa senzacionalno, ali ovo je pristojno izveden horor, i evidentan je pokušaj da se žanr nekako nadgradi i prevaziđe kroz uticaje kakav je recimo LET ME IN i sl. Međutim, na kraju ipak ostaje pre svega utisak propuštene prilike pa i konfuzije.

U suštini, EL SUSURRO ima višak zanimljivih ideja i ne uspeva da ih uspešno plasira što je šteta jer su neke među njima zapravo sveže i relativno inovativne, naročito ovaj motiv iz naslova.

S druge strane, ukupna postavka jeste sastavljena od polovnih delova. Kao što ni urugvajsko poreklo filma nije iznenađenje jer je to ipak domovina Fedea Alvareza, jednog od korektnijih žanrovskih profesionalaca u savremenom Holivudu.

* * / * * * *

LE MAGE DU KREMLIN

LE MAGE DU KREMLIN je ekranizacija romana Giuliana De Empolija koju su za film adaptirali reditelj Olivier Assayas i scenarista Emmanuel Carrere koji je o ruskim pitanjima već napisao kapitalnu knjigu LIMONOV pretvorenu nedavno u Serebrenikovljev film.

De Empoli je napisao roman u kom je fikcionalizovao lik Vladislava Surkova i u suštini naslovni lik je jedini fikcionalni u ovoj priči. Oko njega su svi ostali bitni likovi poput Vladimira Putina i Borisa Jeljcina stvarni.

Surkov deli neke osnovne osobine sa Vadimom Baranovim kako je predstavljen u knjizi i filmu, i De Empoli nije bežao od tog poređenja. Naprotiv, na njemu je insistirao, i ostaje pitanje zbog čega onda nije napravio naprosto knjigu u kojoj je i Surkov u punom smislu istorijska ličnost - naročito jer su sve najzanimljivije osobine tog lika zapravo već sadržane u biografiji istorijske ličnosti.

Assayas i Carrere su napisali scenario koji ima dosta dramaturških problema. Ima jednu arhaičnu dramaturgiju i ne uspeva da uvek vešto upakuje puno događaja u zadatu minutažu. Ovo nije elegantan, atmosferičan film kakav bi se očekivao od Assayasa, kada radi istinitu priču, kao što je onomad bio CARLOS.

Naprotiv. Uprkos tome što ga je snimao Yorick Le Saux, film je prilično televizuelan, kao jedan dobar old school američki televizijski film, što zapravo nije loše, ali opet to nije Assayas.

Dakle, film je u pogledu dramaturgije traljav a u pogledu inscenacije veoma konvencionalan i svakako ne doseže do nivoa koji se očekuje od Assayasa.

Međutim, kao priča o čoveku koji je bio arhitekta Putinovog političkog sistema i iskoristio svoj background u pozorišnoj režiji i televizijskom reality programu da napravi od ruskog političkog života jednu predstavu i da učini Rusiju velesilom medijske manipulacije, gde je vrhunski manipulisao raznim emocijama, od nacionalnog ponosa za lokalnu upotrebu do viralnog kiča za međunarodnu (kao recimo kad ruski policijski hor peva Daft Punk), i gde je na kraju završio režirajući žive ljude i stvarne okolnosti za potrebe čoveka koji je doveden da glumi svežeg vođu Ruske Federacije posle raspalog Jeljcina a onda je glumac postao najbolja verzija stvarne ličnosti koju je trebalo da igra, ovaj film prilično solidno funkcioniše.

Štaviše, uprkos tome što ne mislim da je ovo vrhunski izvedeno delo, smatram ga itekako vrednim pažnje jer pokazuje taj model moderne despotije, prilagođene svim onim tekovinama koje su smatrane nekakvim katalizatorom demokratije, kao što su brojni mediji, globalna povezanost putem interneta, postojanje pluralizma itd.

U tom pogledu, scene kao što su odluka da hor peva Daft Punk i Sočiju ili način kako su Pussy Riot svojim incidentom u crkvi pomogle Putinu, samo pokazuje tu postmodernu diktaturu koju je Surkov u izvesnoj meri projektovao.

Arhaičnost dramaturške postavke naročito je problematična u fikcionalnom intervjuu glavnog junaka koji daje američkom novinaru kada je već otišao s posla i "povukao se s unukom Markom". Taj narativni okvir nije zanemarljivo ubrzao stvari, i evidentan trud su uložili Assayas i Carrer da ga oplemene, ali to prosto formalno deluje poprilično predratno i daje filmu jednu dozu prevaziđene arome polemičke drame.

Junak kao intelektualac, u nizu solidnih scena, generalno voli da polemiše i objašnjava ali takav mu je posao, i autori se većinom "izvlače s tim", ali ipak kroz ceo film ima tih iskliznuća u raspričanost koja nadoknađuje istinsku filmsku naraciju.

Ozloglašeni Paul Dano igra Baranova, fikcionalizovanog Surkova, na veoma zanimljiv način i daje nam jako interesantnu pojavu. On ne podseća previše na Surkova, pa ni na njegovu energiju ali mu daje nešto svoje i sveže. Jude Law je vrlo interesantan u ulozi Putina, i tiom liku je dao malo tog imitatorskog elementa ali se ipak pre svega bavio njegovom psihom. 

Putin je u ovom filmu jedan čovek koji je dosta korektan, dok su oni s kojima ima posla korektni prema njemu. Ali je i krajnje nezgodan kada je nečim nezadovoljan. Sve vreme je u filmu nazvan Tzar, što je zanimljivo jer ta reč koju koriste Rusi na engleskom ima jedno šire značenje i koristi se kao naziv za ljude koji u nekoj oblasti imaju supranormativnu nadležnost. Kako je film na engleskom, verujem da su oba značenja ove reči uzeta u obzir. I imajući to u vidu, film prikazuje Putina kao jednog veštog čoveka koji je shvatio da u Rusiji novac može da donese mnogo ali da su moć, uticaj i veze ipak značajniji, i onda je svojim političkim autoritetom srušio oligarhiju izgrađenu na novcu, ali je isto tako zadržao i novac kao polugu moći. Zanimljivo je da Baranov u ovom filmu shvata te pojmove ali ih zapravo Putin operacionalizuje i pomera radnju Baranovljevog odnosno Surkovljevog komada "sa živim ljudima" napred.

Jevrejinov je bio čuveni sovjetski reditelj koji je za godišnjicu revolucije spremao predstavu koja je trebalo da bude inscenacija pohoda na Zimski dvorac. Surkov je na neki način nasledio Jevreinova i ali je umesto komemorativne inscenacije pohoda na vlast, napravio inscenaciju koja je zaista čoveka dovela na vlast.

U zemlji toliko opterećenoj proslavama, inscenacijama i spomenicima, Surkov je shvatio da je inscenacija dovoljna.

Ima kontroverznih delova koje su filmovi ranije uzimali zdravo za gotovo, kao recimo sumnuu da je FSB podmetnuo bombe u moskovske zgrade da bi ubzao ulazak u Putinov čečenski rat. Assayas ipak nikada tu sumnju ne uzima zdravo za gotovo, očigledno smatrajući da ona ako i jeste inscenacija nije Surkovljeva već nečija tuđa. Isto važi i za smrt Berezovskog, Film ne isključuje mogućnost da se zbilja ubio kao propao i očajan čovek, kao što i njegovo pismo u kom se izvinjava Putinu uzima kao nespornu činjenicu ali ne iznosi njegove detalje.

Možemo da nabrajamo sad razne elemente prikazane u filmu i da ih poredimo sa onim što o njima znamo i sa onim kako su prikazani na Zapadu ali to svako treba da pojedinačno otkrije.

Ipak, zanimljivo je da film zanemaruje Sukrovljevo poreklo. On je polu-Čečen iz niže srednje klase u stvarnosti dočim je Baranov Rus iz viših srednjih slojeva. To je istovremeno uz njegovu melodramu sa velikom životnom ljubavlju i najveća intervencija koju su autori napravili.

U zavisnosti od toga koliko vam je stalo da je film bravurozan u izvedbi, možda ovaj film dobacuje i do * * *. Isto tako, sigurno je da će buditi i ideološke reakcije kod dela publike, mada manje nego što bi se očekivalo, i bez problema mogu da vidim srpsku publiku kako uživa u njemu.

* * 1/2 / * * * *

THE CLEAN MACHINE

Iza televizijskog filma iskusnog australijskog pre svega televizijskog reditelja Kena Camerona, stala su tri majstora koji potpisuju ROAD WARRIOR, producent George Miller, scenarista Terry Hayes i direktor fotografije Dean Semler.

THE CLEAN MACHINE se u tom pogledu može posmatrati kao australijski SERPICO u kom grupa policajaca za račun premijera koji želi da se intenzivira borba protiv korupcije kreću da prave slučaj protiv potkupljenih detektiva i starešina, i kada odu previsoko u hijerarhiji, sve do problematičnog načelnika, suočavaju se sa oklevanjem autoriteta koji su ih inicijalno poslali da rešavaju slučaj.

Hayesov scenario je solidan procedural, sa policajcima koji prave slučaj i skupljaju dokaze, metodičan je i sasvim sigurno je da bi u nekom bioskopskom formatu bio jednostavniji. No, u okvirima onoga što je televizijska produkcija bila te 1988. godine, ovo je najviši nivo.

Isto važi i za fotografiju Deana Semlera, koja je istovremeno sirova i estetizovana, izvlači maksimum iz realnih lokacija i atmosfere.

Cameronova režija je britanski precizna, sa glumcima koji grade kompleksne likove složenih motivacija, u odnosima koji nikada nisu sasvim crno-beli i nečija borba protiv korupcije ne mora nužno proisticati iz poštenja već i iz osvetoljubivosti.

Australijska produkcija konstantno ima visok nivo a u ovom slučaju, imali smo priliku da na delu vidimo i ljude koji su se već dobrano bili uputili za Holivud u tom trenutku već ispisuju svoje oproštajno pismo matičnoj kinematografiji.

ELLROY VS LA

James Ellroy je odavno prepoznat od autora dokumentarnih filmova kao potentan sagovornik koji može da bude okosnica celog filma, jer ako nije, verovatno je da će zaseniti sve ostale koji se tu pojave.

U tom pogledu, ELLROY VS LA je pre svega značajan kao svež razgovor sa Ellroyem, snimljen 2024. godine. U njemu on pokriva sve ključne tačke svoje životne priče, traumu zbog majčine smrti koju povezuje sa slučajem Black Dahlie, delinkventsko odrastanje, fascinaciju Los Anđelesom iz prošlosti koga više nema i kog novi LA ni približno ne može da zameni.

On to sve govori svojim hipnotičkim melodičnom govorom, koji nam je poznat od ranije i nije se izgubio. Sam sadržaj priče je hardkor fanovima najvećim delom ali ne i u celosti poznat. Kao i sam glas.

Ono što reditelj Francesco Zippel donosi kao inovaciju jeste da i on prepoznaje tu melodiju Ellroyevog glasa. U vizuelnom pogledu, ovo je talking head documentary oslonjen na verbalnost koju Zinpel pokriva zanimljivom arhivom koja ima u sebi neku estetičnost izvan neke tipične rekonstrukcije premda nije ni apstraktna ni ideativna u užem smislu. Međutim, u zvučnom pogledu donosi ključni kvalitet.

Naime, uz Ellroyev govor, uporedo džemuje čuveni italo cinematic funk bend Calibro 35 koji se bavi fetišizacijom stila italijanskih funky skorova iz raznih italo žanrova, među kojima su pre svega Giallo i Poliziotteschi. Ellroy je pisac krimića, i hardboileda pre svega koji je poznat u Evropi, ali je uglavnom krajnje minorno, na nivou video radova ili studentskih filmova i ekranizovan ovde.

Dakle, sam Ellroy nema mnogo dodira sa filmovima koji inspirišu Calibro 35. Ali, oni opet imaju veze sa njim, tako da taj sešn daje filmu veoma upečatljivu atmosferu i čini ga da se bitno izdvoji od onih Ellroyevih ispovesti koje su zabeležene do sada.

* * * / * * * *

SUNCE NIKAD VIŠE

SUNCE NIKAD VIŠE Davida Jovanovića je veoma zanimljiv, dosledno izveden i solidno realizovan art house film koji meditira o životu u eri ekološkog i društvenog razaranja,

Smešten u blizinu rudarskog kopa, Jovanovićev film govori o dezintegraciji porodice kojoj razum kaže da se odseli iz socijalno i ekološki devastiranog sela koje odumire ali joj srce govori da tu ostane.

Centralni lik kroz koji se prelama je dete kome je naravno srce dominanrno u sagledavanju stvarnosti.

SUNCE NIKAD VIŠE donosi jednu sofisticiranu narativnost koja je neklasična, i izgrađena je kroz ređanje scena koje više objedinjuje atmosfera nego koherentna priča. Kohezija se gradi kroz atmosferu, kroz osećaj gledaoca pre nego kroz velike dramske razvoje i obrte.

Ovo je film čija dramaturgija nije razvijena kroz usko rečeno dramsko, već se gradi drugim sredstvima čime jasno nameće Jovanovića, i njegovog saradnika scenaristu Đorđa Kosića, kao veoma autentične glasove, ali što je još važnije - kao autore koji u stanju da sprovedu u delo jedan ovako složen koncept.

SUNCE NIKAD VIŠE se u tom pogledu izdvaja kao film koji je veoma jasno definisao svoje gabarite, i u jednom skromnom zahvatu pružio mnogo, u pogledu atmosfere ali i značenja, kroz veoma uspelu realizaciju u svim sektorima.

Otud, u sezoni kada je društvo bilo u kolapsu, slanje ovog filma da bude naš kandidat za oskara ne samo da je dobro ilustrovalo u kom se stanju ovde živi, već je ovo bio retko reprezentativan film za te potrebe, a da je proizveden kod nas.

* * * / * * * *

DUST BUNNY

DUST BUNNY Bryana Fullera je film koji je imao jako puno predispozicija da mi se dopadne ili bar da mu se divim, ili da ga poštujem.

Međutim, ono što mu je adut u pristupu, prokockao je kroz to kako je koncipirao prvo svoju priču, a zatim i kako ih je izveo u dramskom pogledu.

Ovo je jedan od onih filmova koji namerno želi da bude dvosmislen oko toga o čemu se radi. Odnosno da li je ono što gledamo stvarnost ili bajkovita uobrazilja glavnog junaka.

Glavna junakinja je devojčica koju progone čudovišta koja žive ispod njenog kreveta. Kada joj čudovišta uklone novu starateljsku porodicu, ona angažuje ubicu koji živi u stanu do, sa molbom da ubije čudovišta.

I sad dobro, ovo je kao LEON ukršten sa LABYRINTHom, ništa novo, ali hajde da kažemo zanimljivo. I dok je to zaista bajkovito, hiperestetizovano i bez reči, film deluje ako išta respektabilno, u detaljima impresivno.

Međutim, onda krene polako da deteriorira, Kreću dijalozi. Mahom glupi i vremenom se sve više kreće kao LEONu, koji je čaroban film i remek-delo, a ovaj to nije iako ima ambiciju da bude i jedno i drugo.

Na kraju, film postaje naporan, čak i pomalo nejasan u pogledu toga kome je namenjen, i što ja najvažnije od svega - od ambicionznog autorskog projekta izuzetno uspešnog televizijskog poslenika - a Fuller to nesumnjivo jeste - postaje nekakav jalovi brain fart.

Ko je fan Madsa Mikkelsena može za nijansu više uživati u ovom filmu nego ja koji sam prema njemu ravnodušan, ali ne mnogo jer imam osećaj da je Mads u nekom momentu podelio moju rezignaciju impotencijom ove vizije.

* * / * * * *