WINNER

Susanna Fogel ne pokazuje znake posustajanja u svom zauzimanju pozicije jedne od najzanimljivijih američkih rediteljki koje su na televiziji naučile da svaki dinar mora da se zaradi, a opet donose specifičan indie senzbilitet u nešto što ume da bude i mainstream.

U konkretnom slučaju, WINNER je indie film, duhoviti i podosta fikcionalizovani odnosno estetizovani biopic koloritne Reality Winner. Prošle godine je HBO plasirao film sa Sydney Sweeney u kom je ona dobila vanity project da se pokaže kako radi nešto ozbiljno, a bio je baziran na nečemu što HBO radi već četrdesetak godina, a to tu verbatim ekranizacije istorijskih događaja. U zavisnosti od tolerantnosti prema tom verbatim postupku, varirao je i utisak čoveka posle gledanja tog filma.

Međutm, WINNER je punokrvni movie, veoma duhovit, jedna šarmantna parafraza Stoneovog SNOWDENa u kome Susanna Fogel zapravo snima nešto najbliže filmu Olivera Stonea samo sa jednom dodatnom dozom apsurda koja proističe iz onoga što je savremena Amerika. Stone je to sa promenljivim uspehom pokušao u filmu W. ali je SNOWDENa pokidao i izrežirao kao mladić. Teško je ne pomisliti da je WINNER zapravo ženska verzija SNOWDENa, samo sa još jednim slojem humora i deterioracije američke civilizacije koja se desila u tom miljeu.

Ironija slučaja Reality Winner je u tome što je kod nje teško odrediti da li je ona osoba sa izvesnim teškoćama u pogledu socijalne imaginacije, totalna idealistkinja koja je htela da ispita granice američke demokratije, aktivistkinja koja je greškom otišla da pomaže ljudima kroz vojsku i obaveštajne službe, izdajnica ili žrtveno jagnje koje je zapravo podmetnula Duboka država jer se na kraju ono što je ona odala našlo u zvaničnom narativu o ruskom mešanju u izbore i nije promenilo ništa, što njenu žrtvu, suđenje, sramoćenje i robiju čini još apsurdnijim.

Susanna Fogel iz ovog menija pristupa Reality Winner uzima nekoliko - njen problem sa socijalnom imaginacijom, idealistkinju koja želi da ispita granice američke demokratije i aktivistkinju koja je ulaskom u Vazduhoplovstvo i NSA naprosto pogrešila firmu. Dakle, Fogel ne istražuje mogućnost da je duboka država iskoristila njenu naivnost i odbacila je kao osobu za jednokratnu upotrebu.

Imajući u vidu njenu sudbinu, dosta nemilosrdan tretman koji je usledio sugeriše da je možda ipak ovo sa Dubokom državom malo ambiciozna zamisao i teško bi se moglo braniti.

Steve Yedlin uspeva da isprati ritam koji Susanna Fogel na skromnom budžetu i pravi film koji vrlo efekno izgleda, sa izvanredno izabranim objektima i kadriranjem koje na pravi način kombinuje komične i veoma mračne momente. 

Emilia Jones je ponovo briljantna u saradnji sa Fogel i igra Reality na jedan način kojim šalje poruku da je stigla na veliku scenu. Njen prikaz ove junakinje se razlikuje od Sydney Sweeney, ovde je Reality inteligentnija, promišljenija i naravno bitno duhovitija i histrioničnija.

Susanna Fogel svesno uvodi komediju u ovu priču ali ovaj film nije nekakva zezancija. Naprotiv, duhovite i vesele scene nemilosrdno presecaju mračni ishodi, a ono što je evidentno duhovitije nego stvarnost govori više istine o ovoj mladoj ženi od nekog serioznog pristupa.

Emilia Jones nosi ovaj show, Connie Britton i Zack Galifianakis joj samo daju pouzdanu podršku i daju klasu filmu. Jako je zanimljivo da Teksaška Majka iz FRIDAY NIGHT LIGHTS ovde igra takođe majku iz Teksasa čija je kćer proglašena za izdajnicu.

WINNER je višeslojan film i sve je sem površna komična i filmična reinterpretacija sudbine Reality Winner.

* * * 1/2 / * * * *

ŠTERKIJADA

Igor Šterk je poznat po pretencioznim tretmanima različitih žanrovskih matrica u slovenačkom filmu, međutim, u najuspešnijim izdanjima on je svoju rediteljsku promašenost uspevao da prikrije nekakvim artom.

U filmu ŠTERKIJADA, on se poduhvata jednog ambicioznog zahvata u svakom pogledu, a to je biografski film o njegovom ocu, književniku i poznatom jedriličaru Juretu Šterku. U toj priči se dakle pojavljuje i sam Igor kao sin, i njegova majka, otac je glavni junak jelte, ali nažalost ono što dobijamo je istinski užasno.

U izvesnom smislu, perverzno je kako je neko uspeo da snimi ovako kretenski film o svom ocu, svojoj porodici i samom sebi. Tokom samog filma prevladava utisak da se Šterk, za početak, nije uopšte trudio. Film je izveden površno, nevešto, zbunjujuće. Sačinjen je od nekih scena koje bi trebalo da ilustruju njegove susrete s ocem u različitim epohama u kojima taj čovek zaista jako mnogo vrluda kao karakter, a nijedna od njih nije dovoljno supstancijalna da nam pruži bilo šta.

Pritom ovo nije radikalan film kao Boyleov biopic o Jobsu, ovo je prosto lenj film kom nije uspelo da nam izgleda pretenciozno.

Jure Šterk je bio zanimljiv čovek i zaslužio je da se o njemu snimi film. Čak i po ovom užasnom filmu mi možemo naslutiti da je on bio zanimljiv čovek. Međutim, ekranizacija koju je dobio ga nije dostojna, šta god da je bila autorova svesna ili nesvesna namera.

THE TELEGRAPH TRAIL

THE TELEGRAPH TRAIL režirao je Tenny Wright, veoma plodni filmadžija koji je radio na raznim pozicijama u ekipi.

Ovo je rani John Wayne iz 1933. i već se tu vidi njegova izvanredna harizma i energija. Međutim, film mimo toga ne nudi mnogo, pre svega zato što je zanimljivu priču prilično trapavo postavio u pogledu strukture.

Yakima Canutt se pojavljuje u ulozi Indijanca, a otkriva se i otkud Wayneu nadimak Duke. Ali, manje-više to je pored Waynea samog jedino zanimljivo što se može naći u ovom B-radu.

* * / * * * *

UGLIES

McG je u Netflixu našao ambijent gde je snimio neke od svojih najzanimljivijih filmova, oslanjajući se na žanrove koje bioskopi više ne žele.

UGLIES paradoksalno, kao YA adaptacija, iako je to bio žanr koji je istisnuo ove "dobre" kojima se McG bavi na Netflixu, takođe dolazi prekasno u ciklusu i možemo reći da je sada i ta vrsta filma nešto što preživljava zahvaljujući strimerima. Uprkos tome što serijal romana Scotta Westerfelda spada među pionirska dela YA literature, zapravo danas je prilično anahron, naročito u pogledu ekranizacije.

McG je toga donekle i svestan i to opravdava neke odluke koje je doneo ali ne opravdava činjenicu da je UGLIES naprosto slab film. Ako izuzmemo činjenicu da je ovo deklarativno neki YA worldbuilding a istovremeno kamerni film jer očigledno nema jak budžet i sve što je "prostrano" u filmu je nacrtano, i uprkos Covid looku sa malim brojem ljudi u kadru, ovo je i u pogledu priče oskudno.

McG svesno tretira sve one trope YA literature kao stvar "koju znamo", "koju podrazumevamo" i pokušava da napravi hemiju među junacima i da "živi" od nje, međutim, u tome ne uspeva jer su junaci naprosto skučeni idejnošću celog ostvarenja, skučeni tim kamernim ambijentima u kojima se stvari dešavaju iako CGI panorame iza njih sugerišu bogatstvo, skučen Covid produkcijom u kojoj nema ljudi u interakciji, konačno skučen cutom gde je sve ispričano u sat i po apsolutno neophodnih opštih mesta.

Otud, McG barem ne muči publiku proširenom, dvočasovnom verzijom nečega što je bezveze, ali ni to nije dovoljno da spase ovaj suvišan, i u svakom smislu siromašan film.

U ovom filmu je sve nekako "premalo" i McG barem "sportski" istrajava u tome da iz drenovine nešto izvuče. Ali u njoj ipak nema ničega.

Da je ovo snimljeno kao pilot za CW, verovatno bi zasluživalo pohvale. Ipak, i kao film za striming, ne može da ih dobije.

* 1/2 / * * * *

ZBUDI ME

ZBUDI ME Marka Šantića je prilično zanimljiva, svedena, problemska melodrama o mladom čoveku koji posle "nesreće" doživljava amneziju i vraća se u dom koji jedini poznaje, to je majčin stan u Jesenicama. Međutim, majka ga jedva prima u kuću, vremenom saznaje od brata da je zapravo pre nekoliko godina on iz Jesenica pobegao na Bled posle nekakvog incidenta.

Postepeno on rekonstruiše šta je incident a zatim otkriva da mu je i brat na putu da upadne u sličnu nevolju, i da je suština u hate crimeu počinjenom prema lokalnim muslimanima iz Bosne.

Dakle, ZBUDI ME je poslovenčen rimejk AMERICAN HISTORY X. Naravno, Šantić nije Tony Kaye, ne pravi ni vizuelno ni glumački ni verbalno uzbudljiv film. Međutim, Ivan Zadro kao direktor fotografije, ko-scenaristi Sara Hribar i Goran Vojnović koji su pisali ovo sa Šantićem, i Jure Henigman pre svih u glavnoj ulozi, ulažu veliki napor da ovaj film ima svoj identitet i integritet.

Otud, ZBUDI ME ostaje nenametljiva priča o starom problemu koji dobija nova lica. Amnezija je dobro iskošrićena kao način da čovek zaboravi svoj greh, ali možda i to da se iskupio i postao bolji. Nije izvedena naivno iako veoma dobro funkcioniše u okvirima priče. Naizgled digresivni odnos sa partnerkom glavnog junaka koje se on ne seća je vrlo dobro uklopljen i čini sada integralni deo celine.

Šantićev film nije slow cinema ali ne žuri nigde. Međutim, ako imamo u vidu komociju srednjeevropske arty melodrame, dosta toga uspeva da upakuje u osamdesetak minuta efektivnog trajanja.

ZBUDI ME je vrsta evropskog disciplinovanog festivalskog filma kraćeg dometa u kom su Slovenci veoma uspešni i ovo je jedan primer za to.

* * * / * * * *

ONCE A VALENTINE

Javon Johnson snimio je film ONCE A VALENTINE, kao pokušaj da publici ne samo na nivou priče, već i celog žanra, izvuče tlo pod nogama, ali mu u korist ne idu dve stvari - film ima mali budžet a on ima nedovoljnu veštinu da to prevaziđe, to jest on nema umeće da istu priču prevede iz žanra u žanr, i "proda" nam tako nategnutu konstrukciju koju je osmislio.

Johnson je verovatno mislio da će snimiti indie senzaciju, ali ono što smo dobili, nažalost, jeste samo jedan od onih očajnički snimljenih američkih low budget pokušaja, sa kojima na kraju ne bude ništa.

FATHER WAS A FULLBACK

John M. Stahl je bio legenda Poverty Row ere i vodio je Tiffany Studio posle čije propasti je radio za mejdžore, gde je zabeležio jedan fijasko za MGM ali i kontinuiranu karijeru u mnogim od njih.

Za Fox je snimio pred kraj karijere film FATHER WAS A FULLBACK, jednu vrlo efikasnu, duhovitu, odlično igranu i mišićavo izvedenu komediju u kojoj glavnu ulogu igra Fred MacMurray, kao koledž trener američkog fudbala koji je pre smenom na poslu, i sa porodicom izbezumljenom ćerkinim pubertetom kod kuće.

Te dve muke se ukrštaju, a koincidencije i pehovi staju na put svakom njegovom rešenju.

U ovom filmu starom dobrih 75 godina, humor je očuvan, pa čak i inscenacija iako svedena funkcioniše i ima dinamiku prihvatljivu savremenom gledaocu.

Fred MacMurray je moj favorit, jedna tiha i nenametljiva zvezda, spremna da se i ovog puta žrtvuje za tim i devirilizuje za potrebe priče u kojoj igra oca.

Samo je entropija bogate holivudske produkcije sprečila da ovaj film bude i danas ubeležen kao mali klasik.

* * * / * * * *