ESPY (ESUPAI)

ESPY Juna Fukude je zanimljiv film jer u njemu prepoznajemo par detalja koje ćemo kasnije sretati u holivudskim blokbasterima. Međutim, sam film nije toliko poznat, pa ni značajan da bismo mogli olako reći da je na neki način rip-offovan, već da se možda mislilo na isti način.

Sama premisa u kojoj grupa agenata sa telekinetičkim moćima pokušava da pobedi teroriste sa namerom da zavladaju svetom koji imaju slične moći je zanimljiva, ako imamo u vidu da je ovo naslov iz 1974. godine. U tom pogledu neko će prepoznati inception INCEPTIONa u njemu ili gotovo identičnu uvodnu scenu kao uvod iz GEMINI MAN. Međutim, ESPY je mnogo bliži Eurospy estetici bondolikih špijunaca, što ga i dalje drži u vezi sa INCEPTIONom doduše.

Fukuda kog na Zapadu primarno znamo po kaiju filmovima ovde pravi film koji izgleda kao kompetentan Eurospy. Niko ne bi ESPY pomešao sa Bondom iz tog vremena, pa ni sa ranijima, ali svakako je ovo koherentnije od stvari koje bi na sličnu temu snimao Lenzi u to vreme. Fukuda kao svoje obeležje unosi neke scene sa maketama koje nisu baš sjajne a ni neophodne, ali i neke neobično krvave obračune koji izlaze izvan standarda filmova tog tipa i epohe.

Sama priča je istovremeno ambiciozna u svom opsegu ali i skromna u ispoljavanju. Dakle, ambicije i ulozi su bitno veći od ovaploćenja tih sukoba, i ESPY je mogao doneti nešto više spektakla. Ako imamo u vidu da sam gledao izvoznu verziju koja je kraća od japanske i sa oštećenjima koja sežu u domen čuvanja bioskopske kopije, ne bih da komentarišem vizuelnost filma.

Jun Fukuda kad radi s ljudima, nije loš. Ovo nije na nivou najboljih japanskih krimića tog vremena, ni rediteljski ni glumački, ima tempo koji je visok ali i ritam koji je prilično ravan. Međutim, vrlo je korektan, i u japanskom filmu koji nije gajio puno klasičnog savremenog špijunca ovaj se izdvojio iako nosi u sebi element žanrovskog hibrida pošto je i SF.

Sakyo Komatsu je pisao roman po kom je ESUPAI snimljen i on je bio plodan ne samo kao pisac već i kao ekranizovani žanrovski specijalista čiji IPjevi žive dugo posle njegove smrti. Najpoznatiji internacionalno je svakako Fukasakuov VIRUS.

* * 1/2 / * * * *

Оторви и выбрось

Оторви и выбрось je film Kirila Sokolova iz 2021. godine, jedan od naslova sa kojima je uspeo da izađe iz Rusije na žanrovske festivale i krene da gradi reputaciju koja mu je na kraju donela film THEY WILL KILL YOU.

U principu, ovaj film nije neki tipičan showcase naslov ali je uspeo da overi SXSW, Brisel i Fantaspou odnosno Talin od mejnstrim festivala, i ako izuzmemo Brisel i Fantaspou koji su pre svega okrenuti žanru, premijera na SXSW je dosta jako prevazilaženje sposobnosti ovog filma.

Da ovo jeste pokušaj tipičnog SXSW filma, nasilnog i crnohumornog žanrovskog hibrida koji spaja potencijal za kultno, mejnstrim kapacitete i neko malo više indie nevaljalstvo. Međutim, po izvedbi, ovaj film nije ni blizu nivoa kakav ti filmovi inače imaju, i tu ne mislim samo spram nekog OVER YOUR DEAD BODY već ga recimo kazahstanski Жаным, ты не поверишь! daleko prevazilzi. Da se razumemo, i Kazahstanac je bio na velikim festivalima, overio je Fantastic Fest u Ostinu, gde se održava SXSW ali ipak SXSW je jača priča,

U tom pogledu, Sokolov je imao networking i sreću na svojoj strani, i može se reći da nije došao do holivudskog filma tako što je promenio pravila žanra, pokazao da za manje novca može isto što i Ameri i sl. Prosto, snimio je film koji se ne izdvaja iz mase sličnih, a onda imao priliku da kroz odlazak na festivale bude izdvojen.

Svakako da je Sokolov u THEY WILL KILL YOU pokazao kompetenciju i nije zalutao u tu produkciju, ali se za nju nije baš ni preporučio minulim radom.

Ovo je priča o zatvorenici koja posle četiri godine robije izlazi iz zatvora i uzima ćerku od svoje majke koja ne da unuku i kreće u poteru za njom, u saradnji sa robijašicinim partnerom u zločinu i ljubavi.

Ono što usledi su manje više klasične backwoods pizdarije, sve u svemu ništa naročito ni u pogledu mašte a ni realizacije. Odnos majke i ćerke je u pojedinim situacijama zanimljiv, ali nije dovoljan da uzdigne ceo film. Sličnu dinamiku starije i mlađe žene ima i u THEY WILL KILL YOU kroz odnos dve sestre, i očigledno je to nešto čime vlada i gde se snalazi čim je to kasnije ponovio.

Ovaj film je vredan pažnje samo za one koji žele da sagledaju Sokolovljevog holivudskog debija.

* * / * * * *

NORMAL

NORMAL je novi akcioni hibrid sa Bobom Odenkirkom. Posle dvojice elitnih akcionih reditelja od kojih je Ilja Najšuler napravio odličan posao sa osrednjim materijalom a Timo Tjahjanto nastupio znatno ispod očekivanja, ovog puta pozvan je britanski žanrovski provokator Ben Wheatley.

Ben Wheatley je specifičan slučaj, reditelj koji se ni u fazama rada na polished i major projektima nije odrekao rada na lo-fi akcijama i na televiziji različitih nivoa ambicije. Uprkos činjenici da je u karijeri snimio štošta zanimljivo i vredno pažnje, nažalost, moram reći da je Wheatley ukupno uzev ipak lik kome je dobra volja umnogome nadmašivala kako veštinu tako i konzistentnost.

NORMAL je u tom pogledu relativno uspeo da se uklopi u te standarde tih Odenkirkovih akcionih derivata, ali svakako nije na Naishullerovom nivou. Rekao bih da Wheatley ovde, radeći po priči koju smislili zajedno Odenkirk i Derek Kolstad, pravi film koji možda malo i više stavlja akcenat na Odenkirka nego na akciju, tako da je ona - iako solidno izvedena, i sa obiljem "duhovitih smrtonosnih pehova" nekako manje zastupljena nego kod Naishullera, i očigledno se ovde Odenkirk smatra bitnijim adutom.

Ljudski je pomisliti da se ljudi odazvali na NOBODY zbog Odenkirkove šmirologije a ne zbog Naishullerovog rokanja, naročito ako ste Odenkirk, ali onda rizikujete da taj neki FARGO aspekt priče pretegne nad ovim akcionim.

A NORMAL je fargizam prvog reda. U minesotanskoj zavejanoj varošici zvanoj Normal, novi v.d. šerifa kreće da kopa po slučaju čudnovate smrti njegovog prethodnika otpisane kao nesrećni slučaj i otkriva da je varošica svoj opstanak zaradila tako što služi kao hub za zaradu jakuza koje ne mogu da iznesu novac u Japan.

Zvuči zanimljivije kad se priča nego kad se gleda jer se sve ubrzo pretvori u groteskni moderni vestern u kom šerif ustaje sam protiv praktično svih varošana. I onda eto tako, malo neko uhvati dinamit za zapaljenim fitiljem, malo nekome ispadne puška pa mu raznese glavu itd.

Wheatley je isporučio solidan proizvod ali nije uspeo da pruži ono čime je Naishuller nadmašio tu second hand estetiku BETTER CALL SAULa ukrštenu sa stupidnim simplifikacijama JOHN WICKa.

* * / * * * *

STRANGER ON HORSEBACK

STRANGER ON HORSEBACK Jacquesa Tourneura je vestern iz 1955. godine koji nažalost ne spada u reprezentativna dela ovog majstora žanrovskog filma.

Reč je o začuđujuće statičnom vesternu, u kom glumci deluju letargično i ne donose onu energiju na koju smo navikli kod njih.

Priča o mestu kojim vlada moćna porodica i čoveku pravosuđa poslatom da u njemu zavede red koristeći reč zakona, nije ovog puta dobila ni osveženje niti izvedbu s punim ubeđenjem.

* * / * * * *

MIKAELA

Daniel Calparsoro je napravio mali omaž našem nesnimljenom filmu o Pink Panterima kada u sceni obijanja sefa ruska banda shvati da su ga Srbi već poharali tako što u njemu nađe figuru Pink Panthera.

Nažalost, ostatak filma MIKAELA je nekakva slaba, nimalo uzbudljiva parafraza DIE HARDa u kojoj tokom povratka kući na doček nove godine, policajac biva zaglavljen na zasneženom autoputu zajedno sa raznim drugim građanima pa i razljućenom ruskom bandom koja odlučuje da napravi jednu spontanu ad hoc pljačku u saobraćajnoj gužvi.

Daniel Calparsoro je žanrovski specijalista koji je izgradio veoma plodan opus čak i za evropske okvire. Relativno je malo evropskih reditelja pa i onih specijalizovanih za žanr koji su na takav način pronašli formulu rada, redovne saradnike i kapitalizovali otvaranje Netflixa. On je krenuo iz bioskopa ali je bio još pre striminga jedan od pionira španskog Peak TVa. Dolazak Netflixa je dočekao u niskom startu i sada je bez sumnje i jedan od najproduktivnijih i jedan od najdoslednijih reditelja za taj servis.

MIKAELA je prvo išla u bioskope, pa tek onda na Netflix i rekao bih da je ovo među njegovim filmovima jedan od možda najmanje zanimljivih za gledanje na velikom ekranu, ne samo zbog priče koja je vrlo slaba, nemaštovita i lišena dinamike već i zbog čudne jednoličnosti vizuelne obrade zimskog eksterijera koji bi u teoriji trebalo da je spektakularan.

U izvesnom smislu, Calparsoro se ovde i dalje držao formule ali bez Luisa Tosara u centralnoj roli i bez akekvatnog predloška kakve mu obično piše Guerricaechevarria. I, uprkos tome što se ne mogu nužno glumci okriviti za promašenost činjenica je da imamo deo glumaca koji su već potrošeni po serijama a osveženja u podeli nisu donela neki poseban kvalitet, što doprinosi vrlo skromnom utisku filma.

U ovoj priči, ulozi nikada ne postaju ozbiljni, akcije likove su samim tim dosta proizvoljne i film ne postiže očekivani efekat.

* 1/2 / * * * *

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO Mariana Cattanea je nezavisno producirani niskobudžetni slasher smešten u pregrađe Buenos Airesa tokom Mundijala 1990. godine.

Ima dakle i utakmica sa Jugoslavijom.

Serijski ubica ubija ljude tokom utakmica koje prati cela nacija, i nikog preterano ne zanima da istražuje zločine ovog slashera koji u svom dizajnu nosi malo vajba Giallo počinilaca.

Ipak, jedna audio entuzijastkinja koja radi u prodavnici ploča i audio opreme prepoznaje na nekom snimku da je ubica slušao njen mikstejp i ubrzo on shvata da ona naslućuje njegov identitet.

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO je pristojan predstavnik niskobudžetnog, uslovno rečeno amaterskog showcasea kakav autori koriste da bi se predstavili potencijalnim finansijerima i široj filmskoj javnosti. Cattaneo se solidno snašao u odabiru mladih glumaca, u par scena je pokazao inventivnost, i rekonstrukciju epohe je izveo prilično solidno, iako kod njega 1990. deluje kao neki malo širi period osamdesetih.

U svakom slučaju, ovo nije film koji je interesantan široj publici ali najavljuje reditelja koji bi mogao biti jednog dana.

* * / * * * *

OVER YOUR DEAD BODY

Opus Samare Weaving - iako je glumica - polako poprima sve jasnije autorske okvire. Ne samo da je do sada nepogrešivo birala reditelje koji imaju specifičan senzibilitet u spoju žanra, nasilja i crnog humora već je sada počela da formatira u tom smeru neke od kojih to nismo očekivali.

Za Wirkolin norveški original sam čuo onda kada je najavljen holivudski rimejk tako da ga još nisam gledao, ali svakako hoću. Međutim, odluka da Jorma Taccone režira OVER YOUR DEAD BODY bila je veoma intrigantna ako imamo u vidu da je njegovo primarno iskustvo vezano za komediju i to prevashodno u formi skeča ili opsluživanja zvezde kao što je Andy Samberg. Uprkos humoru, filmovi Samare Weaving ipak nikada nisu bili samo to i izbor reditelja je delovao dosta redukcionistički.

No, na terenu, Jorma Taccone je snimio ono što bi pružila saradnja Braće Coen i Sama Raimija, iz vremena kada su sarađivali, samo da je izvedena u jačim budžetskim uslovima. Međutim, u dubokoj suštini ovog filma krije se poetika jednog još većeg majstora.

OVER YOUR DEAD BODY je priča o bračnom paru čiji se odnos odavno potrošio. Život ih je doveo do tačke kada jedno drugom mogu da pruže samo jednu stvar, to je životno osiguranje u slučaju smrti, tako da odlaze na vikend sa idejom da ubiju jedno drugo. U tom naumu nisu baš vešti, ali svoju odluku moraju da preispitaju kada susretnu istinski psihotični par ubica sa svojim "trećim" točkom.

Ovde imamo konflikt jednog građanskog para koji želi da ode na mračnu stranu ali nije baš vešt u tome i ljude sa mračne strane koji su na njoj ukorenjeni ali ne znači da i oni nemaju ljubavi i odnose sa usponima i padovima.

Iako nisam preterani fan Jasona Segela u glavnim ulogama, u ovom filmu se solidno snašao kao filmski reditelj koji je pao i kao muškarac i kao umetnik. Samara s druge strane kao njegova supruga, neuspela glumica čiji snovi su delom neostvareni jer ni on nije ostvario svoje je briljantna. Timothy Olyphant i Juliette Lewis kao drugi, psihotični, nasilni par su izvanredni, a zanimljivo je da njihov treći kanališe Woodyja Harrelsona i time vrlo diskretno aludira i na NATURAL BORN KILLERS.

No, ovo je pre svega jedna kamerna ali vizuelno vrlo ekspresivna priča o ljudima u ekstremnim situacijama koja sporadično uspeva da proizvede i relativno ozbiljan utisak upitanosti o temi o braka, i da proizvede emociju, iako je prevashodni cilj naravno veoma nasilna zabava.

U tom pogledu Jorma Taccone je zaista uradio sve kako treba, čak je i tu dozu nekakve psihološke ozbiljnosti i identifikacije sa temom uspeo da pravilno odmeri, kao što je naravno komediju uspešno postavio i na sve to se pokazao kao neko kome akcija, nasilje, suspense i gore ne da nisu nepoznanica već ume da ih veoma dobro uključi u osnovni žanrovski tok.

U tom smislu, Jorma Taccone je napravio film kome publika može prići iz različitih uglova i iz svakog dobiti ono što želi.

U jednom trenutku, Jorma pomene autora na kog me je suštinski ovaj film možda i ponajviše podsetio, i što je možda i najveće dostignuće i kompliment koji ovakvom filmu mogu da dam. To je Danny DeVito. Iako je naravno, za shvatanje same pojavnosti onoga što gledamo osovina Coeni-Raimi presudnija, ovaj film je zapravo po svom rediteljskom umeću baš na liniji THROW MOMMA FROM THE TRAIN, odnosno kasnijeg DUPLEXa. Upravo je DeVito sa filmom WAR OF THE ROSES konačno i definisao tu neku ideju koju Jorma dovodi do jedne agresivnije konsekvence.

Činjenica da je Jorma uspeo da evocira DeVita u mom slučaju nije mala stvar i nadam se da će ovaj film biti odskočna daska za njegov sve ozbiljniji odnos prema budućim projektima.

* * * 1/2 / * * * *