CRIME WAVE

Reprizirao sam CRIME WAVE Andre de Totha, ovog puta sa komentarom koje su snimili James Ellroy i Czar of Noir Ed Muller.

Andre de Toth je specifična figura u istoriji filma, jednim delom jer je nadživeo svoje savremenike pa je uspeo da maksimalno nakiti svoju životnu priču i stvori utisak kako je sve bilo baš onako kako je on želeo, uključujući i pomalo neverovatnu priču da je vraćao velike budžete i insistirao da filmove snima za manje novca ali na siroviji način.

U svakom slučaju, Andre de Toth jeste jedan od onih velemajstora kod kojih su se lična harizma i rediteljska veština preplitali intenzivno. CRIME WAVE je njegov film iz 1953. godine, losanđeleski noir snimljen za 13 dana na realnim lokacijama, o grupi pljačkaša kojima prepad na benzinskoj pumpi pođe naopako i kada nastrada policajac postaju glavna meta losanđeleske policije.

Priča se odvija u dve noći i jednom danu i prati nekadašnjeg zatvorskog druga tih pljačkaša koga oni nevoljno guraju da im pomogne i policijske detektive koji su im za petama.

I de Toth zbilja snima na autentičnim lokacijama, i time postiže autentičnost, vizuelni koncept filma je jednostavan i često baziran na jednom rešenju na kom on rediteljski insistira i u njega veruje, što u ovom filmu uvek uspeva. I to je zapravo jedna od karakteristika de Tothove rediteljske direktnosti - on je voleo da se ispred kamere osloni na život ali i na to da je on sposoban da usmeri gledaočev pogled i zato njegove scene nemaju mnogo opcija u inscenaciji i kadriranju, nema ovde više uglova i opcija koje se nude montažeru, što je rizik koji može i da košta ako se zamisao sa seta ne potvrdi na ekranu.

U filmu CRIME WAVE se potvrdila i šteta je jedino što u završnici i dnevnim scenama, de Toth ipak koristi rir-projekciju koja neumitno remeti tu autentičnosti koju je dotle izgradio.

Film je prepun sjajnih noir faca kao što je Sterling Hayden, Phylis Kirk, Gene Nelson ili mladi Chuck Buchinsky koji donosi vrlo uzbudljivu epizodu i pokazuje da ima neukroivo filmičnu energiju.

CRIME WAVE je po mnogim rešenjima znatno uticao na Kubrickov KILLING ali isto tako je i odstupao od nekih tadašnjih trendova. Recimo, nema voiceovere koji su često umeli da svojom pseudodokumentarnom intervencijom učine tadašnji noir bajatim u današnjim okvirima. Kod de Totha toga nema i zato je njegov film začuđujuće moderan na neki način.

* * * / * * * *

TEXAS RED

TEXAS RED je jedan od 12 vesterna koje je Travis Mills snimio za 12 meseci 2020. godine.

Taj podatak obećava neku DIY egzotiku, ali ovaj film je sve sem toga.

Reč je o jednoipočasovnom filmu koji se dešava početkom 20. veka i može se smatrati vesternom krajnje uslovno jer ovo je već period kada je Zapad osvojen i kada se uveliko koriste automobili i radio aparati.

Film pokriva višegodišnju tenziju lokalnih belaca sa jednom enklavom u Misuriju gde nije bilo segregacije i poteru za jednim crncem kog nevino optuže i daju se u bespoštednu poteru kako bi prikrili svoje greške.

Od poznatih glumaca, pojavljuje se scenarista John Sayles u upečatljivoj ulozi, ali sve ostalo jeste DIY ekipa bez velikih imena u podeli.

Međutim, apstrahujemo li faktor glumaca, ovaj film snimljen za manje od 100 000 dolara izvanredno. I mogu reći da mu budžetski i produkciono ne nedostaje apsolutno ništa. Savršeno je komotan u svom prikazu epohe, bez opterećenja koje često nosi skuplji filmovi smešteni u neko drugo vreme. Ovo sve izgleda kao da je snimano na nekom mestu gde ljudi naprosto i dalje žive kao pre stotinak godina. 

Upotreba muzike je izvanredna, crnački bluz i kantri iz epohe, odlično igraju i u zvuku i u kadru, i celokupan afroamerički aspekt i u podeli i u načinu reprezentacije je izvanredno rešen sve do same kode koja ode u izvesnu dozu očekivanog, ali ne smeta.

TEXAS RED je po svakom kriterijumu uspeo film, mada bih je ja eventualno definisao kao moderni vestern nego što bih odmah stavio taj žanrovski predznak. No, dobro, u DNK ovog filma ima dovoljno elemenata vesterna da se ne smatra varanjem.

Travis Mills je ušao u snimanje ovog filma sa dosta savladane filmske lektire koju poznajemo i mi ovde, ali rekao bih da je on bolje razumeo.

* * * / * * * *

THE DEADBEATS

THE DEADBEATS je niskobudžetni crnohumorni triler Travisa Millsa, o klovnu koji dobije batine od grupe bitangi i ne može da se umiri dok im se ne osveti.

Film zvuči jednostavno u premisi i izveden je vrlo domišljato i dobro. Ponovo je reč o mikrobudžetnom filmu bez poznatih glumaca i Mills bez mnogo teškoća u najvećem delu trajanja postiže izgled sirovog niskobudžetnog a ne mikrobudžetnog filma.

Ono u čemu ovoga puta greši je odsustvo fokusa. Film otvara i zatvara glavni lik, ali se film u svom toku bavi i jednom drugom narativnom linijom koju čine naslovni deadbeatsi i ona je naprosto višak i odvlači pažnju od osnovne priče i junaka koji je nosi.

Film je manje raskošan u ambicijama od CORNBREAD COSA NOSTRA pa je možda u tom smislu i kompaktniji. Ponovo pokazuje da van industrije ima vrlo sposobnih ljudi spremnih da zauzmu mesto u njoj, ali isto tako ima i malo viška u ambiciji koji su na kraju ozbiljno omeli krajnji ishod.

* * / * * * *

CORNBREAD COSA NOSTRA

CORNBREAD COSA NOSTRA je mikrobudžetni policijski film Travisa Millsa u kom on ispisuje ljubavno pismo radovima Michaela Manna i Williama Friedkina. Za nešto snimljeno za manje od 100 000 dolara, ovaj film izgleda impresivno, i kada u njemu ne bi igrali glumci početnici, članovi ekipe i raznorazni lokalci, to jest da ima neke glumce sa kakvim takvim imenom mogao bi bez problema da se distribuira na kućnim formatima.

Da je pokojni Madsen malo češće snimao ovako nešto a malo manje one tezge po postsovjetskom prostoru i razne DTV hibride, imao bi jaču filmografiju.

Travis Mills ulaže veliki trud u postizanje vizuelne ekspresije i izgradnju atmosfere. Ne uspeva u potpunosti da sakrije no budget korene ali sakriva ih isto onoliko koliko neki reditelji ne uspevaju da sakriju low budget korene.

I to je negde suština ovog filma - naprosto snimio je snalažljivo i znalački postavljen film sa minimalnim budžetom a rezultat je nešto što izgleda kao niskodbužetni film - izuzmemo li odsustvo poznatih lica.

U tom kontekstu, film zaslužuje * * * ali imajući u vidu da na njega može naleteti i neki nasumični gledalac koji nije tonizovan za sve uslovnosti onda stavimo i * * kao neku opštu ocenu.

Kada čovek pogleda ovaj film, koji nije ništa posebno postigao, nigde nije dospeo, ni na kakav Sundance gde bi mogao biti no budget senzacija i sl. shvati koliko je dubok talent pool američkog filma, mimo onih za koje već znamo da su znalci.

POSLEDNJI KRUG MOMCI

Pogledao sam film POSLEDNJI KRUG MOMCI i na kome je kao reditelj potpisan Ilija Stojimirović. I kao scenarista i kao rukovodilac u Udruženju scenarista Srbije moram da napomenem da je zaista veliki skandal što na ovom filmu nije vidno potpisan scenarista, a koliko sam uspeo da ispratim špicu, mada se špica tu odvija iz više etapa i možda nisam uspeo sve da zapazim, imena scenariste nema. Ako ga i ima, nije vidno napisano, to u svakom slučaju mogu da konstatujem. 

Naravno, popuno je moguće da neko snimi film koji uslovno rečeno nastao bez scenarija. Međutim, ovaj film ima nekakvu strukturu, ima nekakvu dramaturgiju. koja je nastajala sigurno pre snimanja, da bi se uopšte otišlo na mesto da ćete neke scene snimati. A naročito posle snimanja u postprodukciji je neko morao da donese nekakvo znanje o pravljenju drame, ne bi li ovo delo sklopio. I taj neko je morao biti potpisan pa makar bio prevashodno recimo montažer.

POSLEDNJI KRUG MOMCI je film koji je sniman jako dugo, to je neki projekat o kom se priča i na kom se radi već poslednjih, po mom sjćanju barem 15-16 godina. I sada je konačno taj film uspeo da dođe do nekakve male distribucije, da stigne do bioskopa itd. 

Ovo je klasičan primjer critic proof filma. Znači, autori su se zaštitili od kritike na neke razne načine. Time što su odlučili da naglase kako je ovo jedan niskubudžetni film koji prave neki potpurni amateri, laici, neznalice, kako oni sami misle da je njihov film bezveze itd. 

Međutim, ja ne volim filmove koji pokušavaju da budu critic proof. Naročito nemam razumevanja za takvu tendenciju kad je način da autori otprilike žele sami da se našale sa sobom da bi izbegli da se neko drugi našali sa njima. To mi je, moram priznati, bezveze. 

Zato što ako ti zaista misliš da si snimio nešto glupo i da je to bezveze, zašto onda to prikazuješ i zašto opterećuješ okolinu time? A ukoliko imaš potrebu ipak da to prikažeš, a da ta potreba nije u bilo kom smislu komercijalna, što u ovom sučaju apsolutno i nije, onda, naravno, moramo poći od pretpostavke da ti koliko god se krio iza gluposti, naivnosti, toga da ne znaš šta radiš, toga da si ti u stvari jedan populni debil itd. zapravo imaš neku zamisao o tome da ipak to što radiš u stvari nekome može da se dopadne i da nekome ta zezancija ima nekog smisla. 

I ako se složimo da je Stojimirovićev film ipak nastao sa idejom da u svemu tome u stvari ima nekog smisla i da je to glupiranje ipak nešto što zaslužuje ljudi da ga vide i da prevazilazi okvire internog lica, onda film više nije critic proof. 

E sad, šta o ovom filmu može da se kaže? 

On jeste criitic proof zbog toga što je u suštini svako kritikovanje ovog filma na neki način besmisleno jer prosto problema ima koliko hoćeš. Međutim, ono što bih ja definisao kao ključi problem, to je da uprkos svim ograničenjima sa kojima su autori ovog filma radili - a ta ograničenja počinju pre svega od njih samih i njihove želje da budu istovremeno i autori i glumci i sve - jedino niko ne želi da bude scenarista, pa se taj autorski doprinos ne javlja u potpisu a bogami ni u konceptu. 

Međutim, ipak je uložen neki evidentan trud i u izvedbi pojedinih stvari ima određene veštine, ne velike, ali ne ni zanemarljive. i samim tim se onda postavlja pitanje u stvari u zaludnosti tog truda za koji mislim da je kompromitovan time što je ovo s jedne strane pokušaj da se pravi parodija nekih inostranih filmova, filmova poput, recimo, priča o tajnim agentima, o James Bondu, momcima na misiji, recimo Rambu itd. Ali da se onda to opet svede i na neki interni vic sa nekim našim lokalnim selebritijima, i to vic koji nije naročito smešan, koji je usiljen, koji je možda bio smešan na snimanju, ali u prikazivanju definitivno nije. 

I nezavisno od toga da li je taj vic uspeo ili ne, prosto nije jasno šta mi ovde gledamo. Znači, da li gledamo nekakvu internu celebrity reviju, namenjenu lokalnoj publici, ili gledamo parodiju nekog stranog ilma, namenjenu obrni-okreni nekoj vrsti strane publike. Ako cilj nije strana publika u tom segmentu, zbog čega bismo u protivnom gledali parodiju stranog filma snimljenu na engleskom jeziku? 

Pokušaj da se snimi parodija u nekim jadnim uslovima i da to bude kapital te parodije, jeste vrlo čest postupak. I mnogi ljudi su iz nekog undergrounda, iz nekih zemalja koje nemaju neku pretrano razvijenu kinematografiju, sa takvim filmovima uspevali da naprave neki uspeh, pa čak i da postanu ozbiljni svetski reditelji. Ovaj film svakako ne dobacuje od tog nivoa, prvo zbog tog enormnog opterićenja lokalnim selebritijima koji ne doprinose ništa, a drugo zbog toga što u pogledu parodije tog stranog filma nema šta posebno da kaže. 

I dok je humor s ovim selebritijima apsolutno interni, humor u ovoj parodiji stranog filma, i to dakle globalno dostupnog, globalno promovisanog studio produkta, ipak jeste namenjen internacionalnoj publici i uprkos tome što i tu ima nekih internih detalja, evidentno je da je taj deo sniman sa određenom ambicijom. I ta ambicija u pojedinim scenama, možemo da kažemo, nije bila popruno neosnovana. Međutim, nažalost, ispostavilo se da u tom nekakvom kulturalnom dijalogu između parodija, koja je prisutna na raznim meridijanima, ovaj naš doprinos prosto nema šta posebno da kaže. Ali nekakvog trude, nekakve ambicije i nekakvog pokušaja u svemu u tome ima, ali je nažalost uzaludan. A uzaludan je ne zbog toga što nije bilo para i ne zbog toga što su na filmu radili nekakvi amateri (mada na filmu nisu radili samo amateri, ima tu profesionalaca i te kako) već zato što ideja ne funkcioniše. 

Da su autori istrajali u ideji koja čini veći deo gradiva ovog filma, a to je ta priča o srpskom akcionom filmu koji je postigao svetski uspeh i tom filmu-u-filmu. I da nije krenulo to iscrpljivanje s našim javnim ličnostima i budalaštinama, čak bi i ovakav film, sa ovakvim rešenjima i dometima, nekako uspeo da ode na underground žanrovske festivale po svetu, na te neke sabore treš filma i koječega. Ipak, ta neka lokalna, interna zajebancija je prevladala i potopila internacionalnu priču zarad vica za koji kod nas na kraju niko nije čuo.

Ilija Stojimirović i njegova družina sasvim sigurno nisu zalutali na film, ali nisu promislili dovoljno dobro šta rade i kome se obraćaju, i cena toga će biti uzaludno uložen rad.

I to je na kraju pre svega potopilo ovaj film. I svi ostali pokušaj da on bude critic proof i svi ostali pokušaji da on nekako bude nešto više. su prosto samo bili nekakvo maskiranje osnovnog problema, a to je da ta ideja nije ništa posebni. Ili čak da budem drastičan pa da kažem da je prilično slaba. Dakle, pokušano je spolja da se reši nešto što je par excellence problem iznutra.

KIM NOVAK'S VERTIGO

Alexandre O. Philippe imao je priliku da u Veneciji 2025. premijerno prikaže dokumentarni film KIM NOVAK'S VERTIGO i da ona sama uveliča tu premijeru.

Sa velikom pažnjom sam čekao ovaj film jer je Kim Novak meni ne samo najomiljenija hičkokova plavuša već i jedna od omiljenih diva svoje epohe u Holivudu koja je ne samo igrala u puno filmova koje volim već je mnoge od njih i unapredila.

Naravno, Hitchov VERTIGO je sam po sebi eksteritorijalan film u odnosu na sve, ali sad mimo njega, meni je njena najdraža rola u potcenjenom ali ne sasvim neotkrivenom filmu Billyja Wildera KISS ME, STUPID, u čiju snagu me je uveo Uroš Stojanović.

Iako u ovom filmu imamo samo jedan kratak klip iz tog filma i nije bio tretiran kao važan, čini mi se da je u ovoj priči Wilder pobedio Hitcha.

Naime, film je sačinjen od toga da Kim Novak manje-više nešto mrsi o svom životu i karijeri, pokušava da definiše pojmove i u tome vrlo retko uspeva, a kad se dođe do samog VERTIGOa stvar se pretvara u prilično cringy prenemaganje i foliranje gde ona pod stare dane pokušava da odglumi neku duboku sudbinsku povezanost s tim filmom,

Ako imamo u vidu da je Kim Novak osoba koja posle mase hirurških zahvata ne liči na sebe, neko ko već ima posmrtnu masku umesto lica, ali ta maska nije izvajana po njenom licu već je zategnuta kao bubanj, i kada se na to doda često prenaglašena, naivno odšmirana uloga sebe - šta je ovo drugo nego SUNSET BLVD.?

Dakle, Billy je možda potcenjen i KISS ME. STUPID je dat kao kratka ilustracija da su je muškarci gledali kao meso ali na kraju sve ovo mnogo više na njegove studije eluzivnih holivudskih diva nego na Hitchovo remek-delo.

E sad, Philipe ima pristup insertima i jako dobroj arhivi i malo se igra umetnosti time što pušta Kim Novak da drobi, umesto da to malo strukturira, ali to je valjda cena pravljenja tog savremenog "umetničkom" dokumentarca nasuprot televiziji.

Ironija je da se film na kraju našao na BBCu i to ne samo kao televizijski dokumentarac već kao deo dokumentarne serije ARENA.

U svakom slučaju, vrednovaću ga kao film jer kao film je krenuo i kao takav je do sada tretiran.

Realan domet ovog dela je * *.

Ali, imajući u vidu temu, arhivu i ko je sniman, a Kim Novak zaista nije mnogo prisutna u javnosti, može se smatrati da ima značaj za * * *.

GUNCHE

Sang-ho Yeon je eminentan žanrovski reditelj u dovoljnoj meri da mu je novi film GUNCHE doživeo premijeru u ponoćnom terminu, van konkurencije, u Kanu, u formatu u kom je ranije bio Woody Allen.

Gledao sam tri njegova film i uprkos tome što TRAIN TO BUSAN po meni nije bio dorastao hypeu, sva tri su bila odlična. Međutim, u međuvremenu je on nasnimao još dosta toga i kad je reč o filmovima i u serijskom programu i postao je bitan dobavljač za Netflix.

GUNCHE je prvi film u kom nisam osetio osnovnu karakteristiku Yeonovih filmova koje sam gledao i koji su mi bili dobri, a to je njegov background u animacijia i iskazivanje karaktera kroz fizičku akciju i njenu suštinsku dramsku razradu.

Nažalost, ovaj film mi je izgledao kao neki angažman u kom su likovi svesni ne samo da su u nekom filmu nego da su vrlo konkretno u Yeonovom filmu. Uvođenje likova je ekspresno ali na jedan loš način. Volim kad se likovi brzo uvedu ali i kad su toliko generički da nema šta da se uvede nego prosto odmah se pojave, znamo ko je ko, šta je šta i vozi. 

Kao i u BUSANu, Yeon hoće da malo uvede neke novine u koncepciju zombija ali opet ne pravi ništa senzacionalnije premda jeste kreativniji nego prošli put. U suštini sa tom inovacijom koju uvodi i sa njenim implikacijama ne pravi ništa naročito i ne uspeva da njome pomeri opšte okvire filma iza tipičnog okvira nekog zombi filma sa podosta akcije.

GUNCHE je korektno izveden, na nivou koji se očekuje od Yeona, ali u njemu se već oseća jedna karakteristična žanrovska potrošenost koja se javlja kod reditelja kojima žanr postane rutina i kojima princip "za koga je dobro je" krene da preovladava.

* * / * * * *