STORM RIDER: LEGEND OF HAMMERHEAD

STORM RIDER: LEGEND OF HAMMERHEAD, u nekim iteracijama poznat i kao THE ISLANDER je pokušaj kreiranja WATERWORLDaste franšize postapokaliptičnih filmova iza koje stoji lookalike nekog angloameričkog filma i hrvatsko-srpska pamet.

Režirali su ga Zoran Lisinac i Domagoj Zamuran a u filmu igra eklektična glumačka ekipa sastavljena od nešto nebitnih glumaca iz poznatih serija i lokalne radne snage među kojima su glumci raznih profila, od Sergeja Trifunovića i Gorana Bogdana do Ivane Dudić.

Film je koncipiran kao otvaranje franšize, kao neka priča koja treba da započne world-building u kom će se dalje dešavati neke pustolovine i sad to je meni generalno odbojno i kad se radi u vrhunskoj produkciji, u kojoj je nastanak daljih nastavaka izvestan a nekmoli u nečemu što deluje kao da će vrlo lako biti one and done.

To nije jedina greška u koracima koja je po meni ovde napravljena. Naime, priča kreće u prošlosti, i tu ima jednu podelu, potom dolazi u "sadašnjost" (govorim o dijegezi, sve to zajedno se dešava u postapokaliptičnoj budućnosti) gde je deo ekipe postaren a deo zamenjen novim glumcima, i onda se nastavlja dalje u jednoj seriji zgoda gde svakih nekoliko scena junaci imaju novi info dump koji produbljuje ili menja okvire sveta u kom se sve dešava.

Mislim, sve je ovo bezveze, i ne zaslužuje ni ovoliki opis, no pošto je na neki način ipak reč o nečemu što je regionalno, pa i srpsko, onda želim da zapišem detaljnije.

U svakom slučaju, osnovna greška je napravljena u tome što je ovo film bez jasnog glavnog junaka a i taj koji je glavni nema protagonizam, ni po tome kako je priča postavljena ni po tome kakve su njegove energetske karakteristike. U tom pogledu, prema svemu što se dešava imamo nekoliko nivoa distance, niti nas zanimaju likovi, niti na ekranu ima da se vidi išta zanimljivo, naročito sad u vreme AI, i rekao bih da su rip-offovi MAD MAXa po pravilu mahom bili inteligentniji od ovoga shvatajući da je u centru filma naslovni junak - da taj junak mora biti protagonista i da mora biti koliko-toliko zvezda.

Da je sav ovaj isti nivo tehničke kompetencije uložen u nešto gde glavnu ulogu igra neki glumac tipa, recimo, Michael Jai White, onda bi ovo dobilo jednu znatnu količinu smisla.

Ovako imamo na više nivoa besmislenu podelu. Imamo naše glumce koji nikome ne znače ništa, jer ih ni ovde niko neće nešto ispratiti na blagajnama. Imamo te epizodiste iz serija koji ne mogu privući ni najtvrđe fanove serija. Imamo lore koji je teško prepričati a i ako u tome uspete zvuči besmisleno.

Ovo je ozbiljan pokušaj da se snimi film koji je gori od VOLJE SINOVLJEVE. Sad da li je paušalno rečeno zaista gori, teško je reći, verovatno nije jer je nepretenciozniji i kraći, ali isto tako na strani VOLJE SINOVLJEVE je emocija, i činjenica da su autori tog filma u znatnoj meri videli to kao svoj životni projekat, što ovde sigurno nije slučaj.

Otud, VOLJA SINOVLJEVA je film koji je teže izdržati ali je ipak fundamentalno vredniji. No, svakako ova dva naslova čine taj novi regionalni postapokaliptični talas sa M Vardana Tozije pa i ZOROM Dalibora Matanića.

LES VOLEURS DE LA NUIT

LES VOLEURS DE LA NUIT je Fullerova ekranizacija romana Oliviera Beera, snimljena kao svojevrsna refleksija francuskog Novog talasa već dosta pozne 1983. godine.

Ovo nije jedini film koji je Fuller snimio kada je otišao u Francusku, gde ga cene kao autora više nego u Americi, ali za razliku od STREET OF NO RETURN koji je ipak simulirao američki film, ovo je u potpunosti francuski film.

Bobby DiCicco igra francusko-američkog neuspelog čelistu koji na birou za nezaposlene upoznaje podjednako nezadovoljnu devojku koju igra Veronique Jannot. Besni na sistem odlučuju da se osvete zaposlenima iz biroa i igrom slučaja kada jedan od njih strada, policija kreće da ih goni kao ubice iako su potpuno nedužni.

Fuller je snimio ovaj film sa izvrsnom ekipom, dovoljno je reći da ga je slikao Philippe Rousselot koji je kasnije pokazao šta zna i u američkom filmu, i uz svo dužno poštovanje prema uzorima, među kojima je recimo i Claude Chabrol koji igra jednu od sporednih uloga, kada Fuller da gas, film dobije američku mišićavost kakvu novotalasovski fanovi njegovog rada ipak nikada nisu postizali.

U tom pogledu ovo je zanimljiv slučaj da uzor u izvesnom smislu želi da se nadoveže na nešto što su stvorili njegovi poštovaoci, mada sasvim sigurno ne i epigoni. I rezultat je interesantan, jer baš u tim tačkama gde Fuller ipak ne može da postigne njihovu artificijelnosti i da pobegne od svoje visceralnosti i sirovosti, potvrđuje se teorija autora koja se prelamala i kroz primer Sama Fullera.

1983. godine bilo je prekasno za ovu vrstu filma, tako da on ne samo da nije ostavio značajniji trag nego ni u vreme izlaska nije naročito dobro prihvaćen. To je delom nepravedno jer ovo je pristojan film čija je svrha pomalo nejasna ali mu je umetnička namera lako čitljiva.

* * / * * * *

PROTECTOR

PROTECTOR Adriana Grunberga je film u kome je Milla Jovovich ušla u liamneesonovski okvir takenizma nekog, izvedenog manje-više pristojno ali sa zjapećom rupom u pogledu kreativnosti.

Film ima dva osnovna problema, nema maštu i u pojedinim (mada ne svim) situacijama Milla Jovovich nije dovedena do toga da nastupi kao ubedljiva akciona zvezda. Ukupno uzev, Milla jeste prekaljena akciona zvezda i većim delom je na nivou ali u par radikalnijih set-pieceova vidljivo je "unapređivanje" kroz specijalne efekte.

Manjak kreacije se mogao nadokaditi kroz smanjivanje opsega koji film pokušava da zahvati, da se stvar svela na igru mačke i miševa koji trguju ljudima, onda bi taj manjak mašte verovatno mogao da se kompenzuje sirovošću i direktnošću, međutim, imamo tu jalovu paralelnu radnju s policijom koja kao pokušava da dokuči ko to tako nemilosrdno čisti tak kartel trgovaca ljudima i tu se jako mnogo energije i vremena izgubi na priče o tome kako je ona jako opasna žena, ratna veteranka kako s njom ne treba da se iko našali a nekmoli sukobi itd.

Da je kad već nema materijala da kvalitetnije popuni segmente oko osnovnog sukoba, Grunberg uzeo da se drži samo njega, napravio bi "čistiji" i efektniji film i još jednom se potvrdio kao solidan profesionalac koji je sazrevao na mestu pomoćnika. Ovako je snimio film koji ne osporava njegovo osnovno znanje ali je proeviše konvencionalan u odnosu na ideje i budžet koji su uloženi.

Samim tim, PROTECTOR je solidan proizvod ali ne i ono potencialno osveženje koje bi u DTV trebalo da donose ovakva imena.

* * / * * * *

HOW TO MAKE A KILLING

John Patton Ford je sa filmom EMILY THE CRIMINAL napravio izvanredan debi i izašao je na mapu najpotentnijih mladih američkih filmmejkera. Na njoj je prethodno bio sa scenarijem za film ROTHSCHILD koji je bio cenjen na Black Listu i koji je u jednom trenutku pripreman sa Shiom Lebeoufom i Melom Gibsonom, u režiji Jona S. Bairda.

Suočen sa kontroverzama, film je kanselovan, Ford je u međuvremenu postigao uspeh i dobio je priliku da sam realizuje svoj scenario u, verujem, još elitnijim uslovima. Umesto Bairda došao je on, što je svakako napredak, umesto Shie Glen Powell što verovatno glumački nije apgrejd ali reputaciono jeste jer se na Powella Holivud baš kladi, a Mela je odmenio Ed Harris.

Dakle, stvar je krenula verovatno korak iznad inicijalnih kapaciteta produkcije međutim film koji smo dobili je, malo je reći, skandalozan.

Za HOW TO MAKE A KILLING, kako se sada zove ROTHSCHILD se pre svega može reći da je negacija EMILY THE CRIMINAL. Sve ono što je bilo briljantno u tom filmu - počev od činjenica da jedna obična, socijalizovana žene kreće da ulazi u svet sitnog kriminala vođena unutrašnjom transgresivnošću, zamenjena je jednim sterilizovanim, debilizovanim postupkom u kom se to što glavni junak ubija neke veoma antipatične ljude opravdava do besvesti i neukusa.

John Patton Ford od jedne ultimativne priče o klasnoj i socijalnoj kontradikciji, pravi patetičan, moronski film o čoveku koji je tako eto nekako malo zaveden možda ponečim, ali u suštini svi koje ubija da bi došao do nasledstva koje mu pripada su toliko odvratni, da nam je to pokazano, ponovljeno, overeno i pečatirano za slučaj da nismo shvatili da zaslužuju smrt.

Međutim, Ford ne shvata da ako nema osećaja za transgresiju, zapravo niko u sekularnim okolnostima ne zaslužuje smrt i da što više pravda svog junaka, zapravo pokazuje koliko mu je cela zamisao glupa, nepromišljena, da ne kažem nezrela.

U ovom filmu imamo snažan eho superiornog  A SHOCK TO THE SYSTEM Jan Eglesona, čak imamo i dva vrlo slična ubistva, na jahti i sa kvarenjem sijalice ali prosto, Klavan i Egleson su napravili punokrvan transgresivan film sa junakom koji komunicira sa đavolom u gledaocu.

HOW TO MAKE A KILLING je potpuna glupost.

Ali, pored toga je i loše dramski postavljen. Ceo film je kao jedna velika ekspozicija. Nikada zapravo ne počne, i osim par nametnutih mehaničkih okolnosti ucene i sl. zapravo u njemu nema nikakvog sukoba ili tenzije. Događaji se ređaju bez ikakve unutrašnje ili opšte dinamike. Ekspozicija traje celih dvadeset minuta kao nekakva montažna sekvenca, ali film ni posle toga ne postane ništa drugo do neznatno sporija montažna sekvenca.

U redu je suočiti se sa "problemom drugog filma", ali ovo ipak nije to. Ovo je problem "nultog filma". Ford se ovde vratio korak unazad na scenario koji je prvobitno izašao u svet i ispostavilo se da ga je radio mnogo slabiji autor od onog u kog je izrastao sa EMILY.

Glen Powell nije moj favorit i on kao drvo javorovo ide sada iz filma i uništava dobre reditelje. On jeste bio bitan mada daleko od presudnog razloga zašto je Wrigtov RUNNING MAN bio onako užasan. Ovde je čak i manje kriv ali nije ni doprineo. Mada, kad vidimo Margaret Qualley kako je straćena u drugoj najznačajnijoj ženskoj ulozi, jasno je da ni superharizmatična zvezda u svemu ovome nije mogla da pomogne.

Isti ovakav film ni Shia sa Melom ne bi mogao da spase, ako bi bio realizovan na ovaj način.

Nadam se da će se Ford sada vratiti na onu tačku na kojoj je bio posle EMILY i nastaviti pravim putem. Šteta je što ovaj projekat nije ostavio iza sebe kad je trebalo nego mu se vratio u pogrešnom trenutku. 

Jer nije sramota snimiti loš film, sramota je snimiti film koji zapravo negira kvalitete koje si prethodno pokazao, a to se upravo sada desilo.

* 1/2 / * * * *

BADH

Guillaume de Fontenay režirao je akcioni triler BADH, i film deluje kao da su u toku realizacije i producenti i autori shvatili da nisu baš snimili nešto reprezentativno i onda su ga sasekli na osamdeset minuta trajanja bar to brzo prođe.

I hvala im na tome.

de Fontenay je očigledno želeo da snimi jedan jednostavan, u startu lean and mean osvetnički film o operativki DGSE zaduženoj za black ops koja se sveti za pokušaj ubistva njenog životnog partnera, i onda na tom putu otkriva da je to bio pokušaj uklanjanja neprijatnog svedoka koji bi predstavljao problem za "guzonje" iz Službe.

Priča je neprijatno poznata, dobro razgažena, i treba biti rutinirani profi da je iznova prodaš kao predložak za neki akcioni vehicle. A de Fontenay je ipak dovoljno inteligentan da shvati, kako njegov filma ima protagonističnu junakinju ali ne i akcionu zvezdu koja to može da nam "proda" i da ovaj film, koliko god ga on ubrzao, ipak u izvesnoj meri vuče na to da mora da se "prati priča".

I u tom eksperimentu, imamo zanimljiv rezultat. Film kao film ne zaslužuje naročitu pažnju onih koji nisu ljubitelji i poznavaoci žanra, pa čak i za njih ovo nije bitno delo, ali filmmejkerima može biti zanimljiva pouka.

Naime, film je ubrzan sa idejom da se pretvori u hiperkinetički akcijaš u kome ćemo "preleteti" preko priče jer ona suštinski nije proradila i samim tim nema smisla gajiti neku njenu dinamiku. U prilog tom rešenju ide i jasno definisan protagonizam junakinje oko koje se mogao izgraditi ceo film, oko nje kao lika i akcionih prizora u kojima ona nastupa.

Međutim, uprkos izvesnom trudu unetom u akciju, pa i svežini glumice koja učestvuje u njoj, ovo ipak nije uspelo da proradi kao propulzivni visokooktanski akcijaš, i da se na taj način "izvuče".

Ipak, autori zaslužuju pohvale što su barem realno sagledali šta su snimili i u čemu su pogrešili.

* 1/2 / * * * *

THE NINJA MISSION

Pojam svensksploitation se nije pojavio ali u Švedskoj je zaživeo termin Sensationsfilms koji se odnosio na razne provokativne, shock cinema fenomene koji su se javljali u raznim formama i žanrovima u tom periodu. Ova faza kinematografije je iznedrila nekoliko klasika kao što je THRILLER-A CRUEL PICTURE i ikonu kao što je Christina Lindberg, i čitav niz naslova koji su bili proto-pornografski ali i u bukvalnom smislu "švedski akcioni".

Zapravo, švedski akcioni film je dosta prisutna forma, i Švedska je zemlja koja je oduvek imala razvijenu tradiciju krimića pa i filmskog trilera koja proizlazi iz nje.

THE NINJA MISSION Matsa Helgea Olssona je film iz 1984. godine koji je poznat po tome što je imao internacionalni uspeh i višestruko vratio svoj budžet, između ostalog kroz američku distribuciju koju radio New Line, The House Freddy Built.

New Line je imao poseban soft spot za švedsku filmsku industriju jer je Tom Sjoberg iz Smart Egg Picturesa, producentske kuće koju je držao naš bogati iseljenik Đorđe Zečević, zapravo pakovao neke bitne stvari oko prvog ELM STREETa a Mats Helge je bio njegovo otkriće.

Smart Egg je naime producirao njegov slasher o heavy metal bendu BLOOD TRACKS i u njemu su se pojavili članovi benda Easy Action koji je u to vreme ugovor sa prestižnom kućom Sire i smešila mu se svetska karijera.

Otud, New Line i Mats Helge nisu slučajno našli zajednički jezik.

Danas se THE NINJA MISSION sagledava kao campy ninjasploitation film koji pokušava da kapitalizuje na histeriji koju su u to vreme pravili ninja filmovi, i uprkos tome što je tačan opis jer ovo jeste unekoliko campy i jeste se nadovezalo na ninja craze, suštinski ipak nije baš mnogo naivan i smešan film.

THE NINJA MISSION je film čiji je uspeh iz današnje vizure pre svega nejasan iz razloga strukture. Naime, ovo je film bez jasno profilisanog glavnog junaka, i priči prilazi iz više uglova koji sprečavaju da se u klasičnom smislu formira protagonizam. Glavni glumac je danas zaboravljeni, ali i tada nebitni Krzystof Kolberger ali njegov lik je daleko od najvažnijeg. Kao što se i ninĐe pojave relativno kasno i kao ne toliko bitni likovi.

Film jeste campy ali ne na neki mnogo smešan način. Više je zapravo zanimljiv po tom nekom severnjačkom "soc" vajbu gde scene smeštene u SSSRu deluju kao da su tamo zaista i snimane od strane samih Sovjeta.

Ko odliči da gleda THE NINJA MISSION sa idejom da se ludo provede s društvom i podsmeva onome što je na ekranu, neće se naročito zabaviti. Ovaj film je čudan, i treba ga pogledati pre svega kao apsolutni kuriozitet iz vremena kada je publika akcionog filma bila spremna da nagradi apsolutno sve na šta naiđe.

* 1/2 / * * * *

THE TIN STAR

THE TIN STAR je sofisticirani vestern Anthonyja Manna, u kome Henry Fonda igra ostarelog lovca na ucene koji se obreo u varoši u kojoj mladi šerif pokušava da uspostavi autoritet, i ima još mnogo toga da nauči, a igra ga Tony Perkins. Mladi šerif dobija mentora u liku ovog lovca na ucene koji ga uči tome kako se boriti protiv razbojnika, ali isto tako i kako da ne bude iskorišćen od strane pokvrenih lokalnih moćnika.

Mannov rukopis izgrađen u noiru dobija novu upotrebu u vesternu gde gradi psihološki dinamičnije odnose u odnosu na većinu drugih reditelja. Tome doprinosi i njegov odnos prema vizuelnom izrazu koji je stavljen u funkciju stvaranja drame.

Rezultat je jedan film koji istovremeno jeste klasični vestern ali nimalo nije rutinski i maksimalno angažuje gledaoca upravo u sagledavanju psihologije likova, mnogo jače nego zapleta i akcije, kojih takođe ima.

Rezultat je naravno vrhunski, i pokazuje zašto je Mann jedan od najvećih autora u istoriji vesterna, a i šire.

* * * / * * * *