SMILEY FACE KILLERS

SMILEY FACE KILLERS Tima Huntera je susret dve kultne face osamdesetih. Bret Easton Ellis je glamurizovao moralnu i ljudsku eroziju omladine osamdesetih u raznim delima pa i ekranizovanom romanu LESS THAN ZERO, dočim je Tim Hunter zapamćen po filmu RIVER'S EDGE.

U tom pogledu film po originalnom scenariju koji je Bret Easton Ellis napisao mimo romana, a tematizuje teoriju da Smiley Face suicidi i davljenja mladih momaka nisu zapravo slučajna samoubistva i nasumnične slučajnosti već delo serijskih ubica ili neke sekte.

I u tom ogledu, Ellisov scenario krajnje jednostavno, redukcionistički tretira true crime pretpostavku o Smiley Face Killersima kao osnov za jedan isprazan slasher, bez mnogo dešavanja, bez mnogo ripper sekvenci, sa likovima koji vode ellisovske isprazne živote ali bez nekog ekscesa koji bi ih oplemenio.

Tim Hunter to sve realizuje pristojno i dostiže neku estetizaciju koja liči na dobru televiziju ili čak neki indie film kada gledamo pojedinačne kadrove ali kad se sve spoji u celinu, ništa od problema Ellisovog predloška nije rešeno. Ovo je moralo biti mnogo radikalnije snimljeno da bi se toj ispraznosti teksta dao neki smisao.

Tim Hunter i Bret Easton Ellis su mogli biti eksplozivan spoj iz našeg detinjstva, ali nažalost, kako to obično biva sa Ellisom, nije se iz velikog očekivanja izrodilo ništa naročito i RULES OF ATTRACTION danas marginalizovanog Rogera Avaryja ostaje možda i najozbiljnija ekranizacija ovog pisca koji voli ekran, možda i više nego hartiju,

Svakako da je Patrick Bateman iz ekranizacije AMERICAN PSYCHO postao meme, ali ta ekranizacija je ipak veoma slab film, a o ostalim se može reći samo još gore od toga. Na neki način RULES OF ATTRACTION je uspeo da očuva barem tu neku visceralnost i ironiju unutar same forme kroz Avaryjev postupak, a LESS THAN ZERO vremenom dobija na simpatijama kao i svaki stari film kada se postepeno izmešta iz konteksta.

Ovih dana je aktuelna serija THE SHARDS u kojoj Ryan Murphy pravi jednu atrakciju ali ne uspeva da pobegne od činjenice da je to sve samo jedna skupa slikovnica šupljeg senzacionalizma.

U tom pogledu, SMILEY FACE KILLERS je izuzetak utoliko što nije baziran na romanu, i što je toliko nemaran prema true crime izvorniku na kog se oslanja. Sve ostalo je tipično za Ellisove ekranizacije, s tim što su glumci nepoznati i budžet (nešto) manji.

* 1/2 / * * * *

THE INVITE

Pozorišni komad Cesca Gaya ELS VEINS DE DALT je posle njegove vlastite ekranizacije imao nekoliko filmskih prerada u raznim zemljama. Međutim, ne samo da je holivudska ekranizacija bila ključna za globalnu afirmaciju tog teksta već je uspela da nadraste okvir svih ranijih ekranizacija koje su bile statusno pre svega kamerne prerade nekog originala i podsećale na slične fenomene kakve je ranije pravio Genovese itd.

Američki rimejk postao je sui generis uspeh, potpuno je potisnuo ideju pozorišnog teksta, na špici pominje da je rimejk Cescovog filma, ali se vremenom i to sve manje pominje kako hajp raste i čini ovaj film ozbiljnim pretendentom na godišnje liste i nagrade.

No, uprkos skoro pa aklamativnom oduševljenju filmom THE INVITE smatram da mu treba prići sa nekim ogradama.

Naime, ukoliko uspete da "prihvatite" ove likove i da im "poverujete" onda vas čeka jedna uspela bračna dramedija na liniji woodallenovskog i robertaltmanovskog kanona.

Međutim, ako ih ne prihvatite, čeka vas jedan dosta usljen pokušaj.

Ovaj film režirala je Olivia Wilde koja je što se mene tiče, posle filma DON'T WORRY DARLING ušla u A ligu najinteresantnijih reditelja, međutim, taj film nije prepoznat kao njen trijumf i vremenom su BOOKSMART a sada naročito THE INVITE postavljeni na pijedestal.

U prvih pet minuta filma, bez reči i bez uspostavljenih odnosa među likovima, mi vidimo da Olivia Wilde "izuva" kao rediteljka. Njena naracija je čista, vizuelna, vibrantna i visceralna. Jedini problem je što ovih prvih pet minuta nisu osnovno gradivo filma, niti je film po bilo kom aspektu takav.

I kada krene dijalog i građenje odnosa, Olivia Wilde zakiva kako to vizuelno uspeva da reši, takt, ukus, produkcioni dizajn, mizanscen, rešenja sa refleksivnim površinama kojima daje jeftino ali efektno psihologiziranje, sve to je vrhunski. Da ga Olivia Wilde nije izsabijala u realizacija, imali bismo posla sa indie filmom iz vica.

Dakle, ovde zanatski ima šta da se vidi - a to nije tipično za ovu vrstu filma.

Međutim, osnovni zanat reditelja nije samo to kako će to snimiti, iz kog ugla, ćoška itd. Ipak, glavno je pričanje priče, postavljanje likova i nažalost, za razliku od BOOKSMART a naročito DON'T WORRY DARLING, THE INVITE ima problem u tome što u onome što je važno za film, on nije dobar.

Prvo, sama podela je sumnjiva jer Penelope Cruaz donosi jednu campy dimenziju, a Seth Rogen opet s druge strane donosi jednu predanu i pedantnu rolu gde pokušava da apgrejduje svoju lovable schlub personu i da je zaozbilji, ali njegov senzbilitet ostaje u komediji, i relativno je jednodimenzionalan u serioznoj situaciji.

Jedina dva glumca u ovom filmu koji umeju da se snađu na oba razboja su Olivia Wilde i Ed Norton, što je zanimljivo jer su pored toga što su doktori glume oboje i vrhunski reditelji. Njih dvoje dolaze jako blizu toga da pronađu ton u kom likovi funkcionišu u ovoj dramediji.

Međutim, sa Penelope Cruz koja je neupotrebljiva, Sethom koji je surovo limitiran i samo dvoje ljudi koji mogu da iznesu složenost ovog kamernog komada, imamo scenario Rashide Jones i Willa McCormacka, čiji rad ja inače cenim, ali koji su u ovoj adaptaciji uradili izmene koje mahom nisu poboljšale izvorni predložak. I doveli su do paradoksa, da surovo limitirani španski film koji je režirao čovek koji bi imao teškoće da sastavi prilog za Dnevnik, na kraju dana bude bolji jer je diskretniji u tekstu i uravnoteženiji u podeli.

Ovde mi imamo jedan neubedljiv intenzitet bračne neuroze od tog fatalnog petog minuta kad ovo postane polemička melodrama sa elementima seks farse, i praktično Seth Rogen ne uspeva da izađe iz tog štima sve do samog kraja, uz pauze kada mu situacija nametne neku promene. Dakle, on je očigledno glumac kome situacija pomaže da se izrazi, ali ovde je situacija u jednoj diskretnoj promeni i eskalaciji, a to samo Ed Norton i Olivia Wilde mogu da prate.

Međutim, u scenariju Rashide i Willa, nažalost eskalacija nije nužno najdiskretnija, i to pre svega u nizu pokušaja da se prodube postavke iz Cescovog predloška, gde svaka od njih uglavnom ne pomaže, a osnovna promena - to je pristanak bračnog para na nepristojnu ponudu - ne donese apsolutno ništa u razvoju karaktera, samo veštački povećava tenziju pred generički verbalni klimaks gde svako konačno ispriča šta ima a što nije ništa posebno.

E sad, iz ovog opisa je evidentno da je ovo meni bilo na granici podrošljivog i to pre svega jer je Olivia zakivala vizuelno, i tu stvarno ko se bavi filmom ima šta da vidi. Kao što neko ko studira film može da vidi koliko to zapravo ne može da izleči osnovni problem a to su likovi i priča, sa akcentom ovog puta na likove.

Međutim, s druge strane, imamo veliku većinu gledališta koja je pogledala ovaj film i smatra ga genijalnim, iako istini za volju on nema realne kapacitete za genijalnost, čak i da je sve u njemu uspelo. Dakle, na kraju prelama ipak sposobnost publike da ovi ljudi zaista postoje. Ako ste osoba koja može da poveruje da u nekom svetu ovako predizajnirana i prešmirana Penelope Cruz postoji kao osoba, onda ćete se sa uživanjem nasladiti i u ostalim slojevima teške šmirologije, anegdotske dramaturgije koja ne vodi suštinski ni u šta, jer će vas svakako voditi u Nešto.

Da je ovaj film onakav kako se većinski misli da jeste, od mene bi dobio * * *.

Međutim, nije takav, i stoga * * je više nego puna kapa.

MEMORIA

Francisco Macian je snimao film MEMORIA 1974. godine ali je zbog problema sa frankističkom cenzurom i autorove prerane smrti, u suštini tek kasnije ovaj film imao priliku da bude otkriven, a u inicijalnoj distribuciji 1976. nije postigao značajan uspeh.

Macian je bio katalonski animator i tehnički inovator i te svoje tehnike je primenio u ovom filmu. Međutim, odmah da se razumemo ovo nije SILENT RUNNING.

Zapravo reč je o filmu koji izlazi u isto vreme kada i rani Cronenberg i može se postaviti u neku relaciju sa njim, kao jedna apsolutno inferiorna i datirana varijanta istog razmišljanja i raspoloženja.

U suštini Macian je mentalno u šezdesetim i njegov film izgleda pre svega anahrono, i barem desetak godina kasni u poetici. Sačinjen je od dva pristupa, jedan je erotska melodrama koja prerasta u horor između lekara koji ispituje mogućnost presađivanja sećanja, njegovog mladog asistenta i njegove mlade supruge među kojima se formira ljubavni trougao. Drugi je baziran na animaciji, grafičkim rešenjima, apstraktnim prizorima koji nas vode kroz samo "pseudofiziologiju" i "pseudofilozofiju" procesa.

Macianov film je vidno idejno oskudan, čini ga red dijaloga, red nekih apsrakcija, red seksa - sa ili bez razgovora, i vremenom postaje monoton jer se nekoliko likova u sličnim odnosima kreće kroz dva i po ambijenta. Kasnije kada sa pokusnim pacijentom koji ima oštećenje mozga stvari krenu put horora, film možda odlazi i u najtežu hipijevsku arhaičnost koja evocira francuski Novi talas.

Ono što je u ovom filmu zanimljivo jeste koncept koji bi u bitno veštijoj izvedbi mogao rezultirati nekim uspešnijim niskobudženim ostvarenjem, i recimo možemo reći da su filmovi poput EDERLEZI RISING u suštini došli iz sličnog dovijanja, ali neskromno ću reći, uspeliji su.

U svakom slučaju, Španija koliko god bila bitna u hororu, u SFu nije bila značajna u ovoj epohi, praktično sve do ABRE LOS OJOS možemo reći da nisu ozbiljnije zadužili ovaj žanr. Tako ni MEMORIA nije mnogo doprinela, ali razmišljanje nije bilo sasvim off target.

BIDAD

BIDAD koji je režirao Soheil Beiraghi je iranski film snimljen bez pomoći režima koji govori o mladoj pevačici koja ima teškoće da nastupa na odobrenim legalnim snimcima i priredbama tako da ulazi u underground gde može da peva ali se pojavljuje i policija i progoni posetioce.

Film je sniman bez dozvola i pomoći režima i za razliku od nekih drugih, veoma zanimljivih naslova tog profila, ovaj je naprosto toliko kalibrisan po svojoj naivnosti za konzumaciju na Zapadu, da potpuno promašuje.

Uspeo je da ima premijeru na festivalu u Karlovim Varima što je za tu vrstu maltreta kao što je tajno snimanje nečega što će kasnije biti javno i možda dovesti do nekih reperkusija, ipak premalo. Obično ti neki progonjeni autori koji krše pravila dobacuju do večih festivala ali isto tako, obično snimaju bolje filmove, i to ne samo bolje već i neobičnije.

Soheil Beiraghi je snimio jedan šupalj vesternizovan film u kom je zanimljivo to što Iran uopšte ne izgleda onako kako očekujemo, zli jezici bi rekli, izgleda kao neko francusko predgrađe, i to je možda i najveći kvalitet ovog i sličnih filmova. Zbilja nam pokazuje Iran koji ima srednju klasu i relativno konvencionalan način života u raznim aspektima.

U ovom slučaju, Beiraghi pokušava da prikaže tu omladinu iz generacije Z koja zapravo pokušava da iskorači iz iranske propisane svakodnevice ne samo aktivistički već i samim ličnim načinom života, međutim ne uspeva da to prikaže ubedljivo, i smisleno, i situacije koje bira su često neubedljive i neosmišljene.

Svaka atipična slika Irana vredi da se vidi, ali ovaj film ipak na kraju ne zaslužuje prelaznu ocenu.

* 1/2 / * * * *

TEENAGE SEX AND DEATH AT CAMP MIASMA

TEENAGE SEX AND DEATH AT CAMP MIASMA je jedan od najpresižnijih horor naslova 2026. godine i posle premijere u Kanu nastavio je da se javlja u svim diskusijama o onom najboljem što je prikazano ove godine.

Jane Schoenbrun su krenuli kao queer autori opredeljeni za neki zamuljan indie alter horror, elevated i arty, međutim novi film je ipak iskorak u mejnstrim i ima prilično jasnu premisu i prilično jasne ambicije, i ako izuzmemo kada Schoenbrun poslovično zamuljaju stvari da bi iz nejasnog proizašla strava ovo je prilično straight (pun intended) rad,

E sad, ja kao neko ko je savremenik NEW NIGHTMAREa (koji ne volim) i SCREAMa (koji je masterpis), gledam već ko zna koji pokušaj da se nađe horor film u dekonstrukciji horor filma, da se pojede proverbijalni kolač i da ti ostane. Naravno, istorijski gledano, horor žanr je prvi krenuo sa dekonstrukcijama, što kroz parodije u kojima su studiji slali svoje prave horor zvezde da igraju, što kroz filmove koji su se dešavali na snimanjima horora gde onda krene prava strava itd.

Ali, NEW NIGHTMARE i SCREAM su bile dve meč lopte Wesa Cravena i to u razmaku od nekoliko godina gde je uspeo da usavrši tu formulu.

Naravno, Jane Schoenbrun ne mogu da snime ni NEW NIGHTMARE ni SCREAM jer ne vladaju zanatom. Ovaj film pokazuje da rudimentarnost izvedbe u u ranim radovima nije proisticao iz produkcije nego iz znanja, i ovaj film naprosto nema neku perfekciju izvedbi, pa čak ne ni pečat - a što je dosta bitno kad se pravi horor film.

Ipak, ostavio bih mogućnost da su se moderni gledaoci horora promenili u odnosu na one stare. Naime, stari su gledali žanr u totalitetu, pratili su i nove i stare filmove i u tom pogledu, pretpostavljam da sve ovo o čemu govorim, ni novim fanovima nije nepoznato i da su im NEW NIGHTMARE i SCREAM poznate reference ali i da im Bogdanovichev TARGETS nije sasvim stran itd.

U svakom slučaju, što je gledalac manje gledao, više će uživati u ovom filmu.

To međutim, ne znači Jane Schoenbrun ne gledaju dovoljno filmova. Naprotiv. Problem je u tome što ne mogu da smisle ništa svoje.

Film kreće kao autobiografska varijacija na SUNSET BLVD. u kom mlada  queer autorka ide da vidi zvezdu starog slashera čiji hit treba da rebootuje. Stara zvezda je svoj Xanadu našla u letnjem kampu u kom je snimljen CAMP MIASMA serija i ona tu živi, sama, ali možda i ne, možda nije sama doslovno a možda i figurativno.

Usledi upoznavanje rediteljke i zvezde i tu dobijamo jednu jump scarish varijaciju na SUNSET BLVD. gde junakinja i zvezda nešto mudruju o tome šta je slasher, ne prevazilazeći monolog koji ispriča Samara Weaving u first girl sekvenci pretposlednjeg SCREAMa.

Potom se odnos produbi kada zvezda i rediteljka gledaju stari film koji izgleda čudno atemporalno. On tehnički ne izgleda ni kao stari slasher s kraja sedamdesetih, ali ni savremeni ne izgledaju tako. I po nizu nekih detalja, film ima jednu atemporalnu dimenziju i nije dosledna rekonstrukcija, što samo što samo po sebi nije toliko presudno ali je propuštena prilika za neku posvetu, no dobro, najavljuje nam da film možda ima neku priredu koja nije čisto kinematogarsko-zanatska.

I onda tu kreću da se javljaju ideje kod rediteljke šta bi mogao biti reboot, i ona tu hoće da ide više u smeru nekog BACKROOMSa nego Eli Rotha, što je dovodi u sukob s generic licima iz studija koja smo viđali nebrojen puta u boljim izdanjima.

I onda očekivano malo imamo nekog ludila iz kog kao proistekne neki horor.

Međutim, sve to je u domenu očekivanog.

Čak i kad krene razmaštavanje, kad krenu te neke nelogičnosti i "neočekivanosti" iz kojih se crpi strava, sve je to ipak planirano, i za moj ukus previše folirantski da bi bilo zaista strašno.

U suštini. dok mogu da kažem kako Jane Schoenbrun prave nešto vrlo bajato i na očekivani način, ne mogu osporiti da u izvesnom smislu ispravno razmišljaju. Međutim, ovde to ispravno razmišljanje ostaje bez rezultata, bar što se mene tiče.

Verujem da ovakav flm može biti nešto interesantniji nekom manje verziranom gledaocu, ali opet, toliko je konvencionalan i mehaničan u razmišljanju da se postavlja pitanje da li je ovo uopšte zbilja nekakav elevated horor, kakav bi se mogao postaviti u kontekst onoga što radi A24 jer kod njih ipak postoji taj element nalaženja horora u nečemu "svežem" ili nehororičnom. A ovde opet imamo film iz Kana koji dekonstruiše žanr po obrascima koji su ne samo passe već su i mejnstrim preko svake mere.

U vizuelnom pogledu film je skroman, nije baš briljantno realizovan i obiluje critic proof vizuelnim rešenjima koja su do te mere očigledno preuzeta da je to sve naravno lako pravdati kao posvetu i sl.

Otud ovo možda jeste reputaciono i po faktičkom uspehu ulazak u višu ligu za Schoenbrun ali meni je ovo njihovo najslabije delo do sada.

CORRIDA DES BICHOS

CORRIDA DES BICHOS je Amazonov ambicioni brazilski blokbaster u pokušaju koji potpisuju čak tri reditelja, među kojima je i stari as Fernando Meirelles. Amazon nije imao poverenja u mlađe reditelje sa televizijskim iskustvom i onda su zamolili Meirellesa da se priključi kao reditelj pridruži Ernestu Solisu i Rodrigu Pesaventu.

Rezultat nije izostao. Meirelles ne da nije pomogao da proizvod dobije neku zrelost koju ova dvojica nisu mogli da zajamče nego se može reći da u ovom filmu nema čak ni toga što po definiciji očekujemo od mladih reditelja koji dolaze i sveta serija i reklama.

Ovo je konceptualno jedna potpuno mrtva stvar, nekakav HUNGER GAMES iz osme i RUNNING MAN iz osamstote ruke, priča o Brazilu bliske budućnosti u kome bogataše iz nekih razloga raduju trke ljudi koji se onda usput obračunavaju jedni s drugima i s nekim nejasno malevolentnim meštanima u rasturenoj faveli kroz koju jure.

Međutim, same potrere koje su glupe i suvišne, i mnogo puta realizovane na bolji način i u ovom kontekstu, nisu osnovno gradivo filma, ima tu još i jako puno scena u kojima se sirotinja uslovljava da učestvuje, a dekadentni bogataši se spremaju da uživaju.

Rodrigo Santoro, inače pouzdan profesionalac ozbiljno obara neke šmirološke rekorde kao glavni, najpokvareniji bogataš od svih.

Ukupno uzev, jasno je da Meirelles koji je odavno više filmski biznismen nego autor u klasičnom smislu, ovde ima krajnje sporednu ulogu i bilo licemerno sada ovo proglašavati za neki njegov pad, iako je potpisan. Ali, ovo svakako ipak jeste jedna informacija i o njemu, na temu šta ume a šta ne, i šta treba a šta ne treba da radi.

THRASH

Zanimljivo je u kojoj je meri shark movie postao critic proof sprdačina u današnje vreme. Povremeno se učini da je to kazna za roditeljski greh jer je prvi blokbaster modernog doba koji je uzvisio ovu formu ali isto tako i omogućio da u njoj budu plasirane B-priče bio JAWS Stevena Spielberga.

Iako JAWS naravno ostaje osnovna matrica i u novim shark filmovima, do tačke da je to već dosadno pomalo dovedeno do paroksizma i gde su te lekcije postale opravdanje da se špara na efektima itd. sve ostalo je postalo krajnje campy.

Naravno, ponekad se pojave i neki ozbiljniji shark naslovi kao što je svojevremeno secimo Collet-Serra radio THE SHALLOWS ili ponešto od Johannesa Roaribertsa i Rennyja Harlina. Međutim, to je sve sad u senci SHARKNADOa i ostalih stvari kao masovno usvojenih etalona hate watchinga i stonerske zajebancije.

Novi film Tommyja Wirkole, u godini kada je producirao briljantan rimejk vlastitog filma OVER YOUR DEAD BODY u režiji Jorme Tacconea, jeste THRASH, Netflixov shark movie koji producira Adam McKay, dakle sasvim sigurno nešto što nije lišeno ambicija, ali po duhu blisko filmu Xaviera Gensa od prethodne godine u kom su ajkule pristigle u Pariz oko Olimpijade.

Ovde McKay sprovodi svoju ekološku agendu u premisi, da su ajkule zbog klimatskih ekstrema došle u slatkovodne sisteme gde nikada nisu bile i onda kada uragan potopi mali grad, ulicama, po kućama, dvorištima i garažama, ajkule napadaju ljude.

Wirkolin problem, što se mene tiče, nije u tome da li on zna da napravi film. Mislim da ume. Ali, on ima u samom pristupu nešto inherentno neozbiljno, svojstveno autorima koji dolaze iz low budget trash filma. On uvek ima dozu ironije prema stvarima koja nekada profunkcioniše a nekada baš i ne, i nekada ta svesna priglupost postupka zaživi a nekada zasmeta.

U ovom filmu imamo grupu različitih likova zarobljenu u opisanoj situaciji potopljenog grada kojim rone ajkule i nemilosrdno napadaju. Tu su grupa siročića kod zlog hranitelja, mlada trudnica koju spase mlada depresivna cura koja se oporavlja od porodičnog gubitka. depresivkin rođak koji nikako da krene pa zatim nikako da stigne upomoć.

I sad, s jedne strane, ovde imamo obilje generic situacija, naročito jer je Kaya Scodelario bila zarobljena u istoj ovoj premisi u Ajinom filmu CRAWL, pa nadalje. Međutim, iako je zapravo niz Ozploitation filmova otvorio put za te varijante poplavljenih objekata koje napadaju ajkule, i CRAWL nije prvi, on jeste za THRASH najreferentniji.

I sad imajući sve to u vidu, zaista mislim da je krajnje individualno kako će ga koji gledalac prihvatiti. Ima sigurno pulp hounda kojima će ova trashy premisa leći, ali za moj ukus THRASH nije u potpunosi to i za te potrebe je malo prespor. Ima i onih koji vole tradicionalno monster movie suspenser koje će zabaviti ali je za te kriterijume malo previše tupav. Međutim, ukupno uzev, iako je u celini ovo jedno veliko ništa ima tu svega i svačega za ponekoga.

Matt Weston koji je sjajno slikao Tacconea i koji redovno radi sa Wirkolom ovde radi solidan posao i u sadejstvu sa VFX ekipom na kraju dana pravi film koji će ipak stajati kao veoma upotrebljiv u Netflixovom katalogu, jer hteli ili ne hteli, nekada ćemo ga ipak pogledati.

* * 1/2 / * * * *