CORRIDA DES BICHOS

CORRIDA DES BICHOS je Amazonov ambicioni brazilski blokbaster u pokušaju koji potpisuju čak tri reditelja, među kojima je i stari as Fernando Meirelles. Amazon nije imao poverenja u mlađe reditelje sa televizijskim iskustvom i onda su zamolili Meirellesa da se priključi kao reditelj pridruži Ernestu Solisu i Rodrigu Pesaventu.

Rezultat nije izostao. Meirelles ne da nije pomogao da proizvod dobije neku zrelost koju ova dvojica nisu mogli da zajamče nego se može reći da u ovom filmu nema čak ni toga što po definiciji očekujemo od mladih reditelja koji dolaze i sveta serija i reklama.

Ovo je konceptualno jedna potpuno mrtva stvar, nekakav HUNGER GAMES iz osme i RUNNING MAN iz osamstote ruke, priča o Brazilu bliske budućnosti u kome bogataše iz nekih razloga raduju trke ljudi koji se onda usput obračunavaju jedni s drugima i s nekim nejasno malevolentnim meštanima u rasturenoj faveli kroz koju jure.

Međutim, same potrere koje su glupe i suvišne, i mnogo puta realizovane na bolji način i u ovom kontekstu, nisu osnovno gradivo filma, ima tu još i jako puno scena u kojima se sirotinja uslovljava da učestvuje, a dekadentni bogataši se spremaju da uživaju.

Rodrigo Santoro, inače pouzdan profesionalac ozbiljno obara neke šmirološke rekorde kao glavni, najpokvareniji bogataš od svih.

Ukupno uzev, jasno je da Meirelles koji je odavno više filmski biznismen nego autor u klasičnom smislu, ovde ima krajnje sporednu ulogu i bilo licemerno sada ovo proglašavati za neki njegov pad, iako je potpisan. Ali, ovo svakako ipak jeste jedna informacija i o njemu, na temu šta ume a šta ne, i šta treba a šta ne treba da radi.

THRASH

Zanimljivo je u kojoj je meri shark movie postao critic proof sprdačina u današnje vreme. Povremeno se učini da je to kazna za roditeljski greh jer je prvi blokbaster modernog doba koji je uzvisio ovu formu ali isto tako i omogućio da u njoj budu plasirane B-priče bio JAWS Stevena Spielberga.

Iako JAWS naravno ostaje osnovna matrica i u novim shark filmovima, do tačke da je to već dosadno pomalo dovedeno do paroksizma i gde su te lekcije postale opravdanje da se špara na efektima itd. sve ostalo je postalo krajnje campy.

Naravno, ponekad se pojave i neki ozbiljniji shark naslovi kao što je svojevremeno secimo Collet-Serra radio THE SHALLOWS ili ponešto od Johannesa Roaribertsa i Rennyja Harlina. Međutim, to je sve sad u senci SHARKNADOa i ostalih stvari kao masovno usvojenih etalona hate watchinga i stonerske zajebancije.

Novi film Tommyja Wirkole, u godini kada je producirao briljantan rimejk vlastitog filma OVER YOUR DEAD BODY u režiji Jorme Tacconea, jeste THRASH, Netflixov shark movie koji producira Adam McKay, dakle sasvim sigurno nešto što nije lišeno ambicija, ali po duhu blisko filmu Xaviera Gensa od prethodne godine u kom su ajkule pristigle u Pariz oko Olimpijade.

Ovde McKay sprovodi svoju ekološku agendu u premisi, da su ajkule zbog klimatskih ekstrema došle u slatkovodne sisteme gde nikada nisu bile i onda kada uragan potopi mali grad, ulicama, po kućama, dvorištima i garažama, ajkule napadaju ljude.

Wirkolin problem, što se mene tiče, nije u tome da li on zna da napravi film. Mislim da ume. Ali, on ima u samom pristupu nešto inherentno neozbiljno, svojstveno autorima koji dolaze iz low budget trash filma. On uvek ima dozu ironije prema stvarima koja nekada profunkcioniše a nekada baš i ne, i nekada ta svesna priglupost postupka zaživi a nekada zasmeta.

U ovom filmu imamo grupu različitih likova zarobljenu u opisanoj situaciji potopljenog grada kojim rone ajkule i nemilosrdno napadaju. Tu su grupa siročića kod zlog hranitelja, mlada trudnica koju spase mlada depresivna cura koja se oporavlja od porodičnog gubitka. depresivkin rođak koji nikako da krene pa zatim nikako da stigne upomoć.

I sad, s jedne strane, ovde imamo obilje generic situacija, naročito jer je Kaya Scodelario bila zarobljena u istoj ovoj premisi u Ajinom filmu CRAWL, pa nadalje. Međutim, iako je zapravo niz Ozploitation filmova otvorio put za te varijante poplavljenih objekata koje napadaju ajkule, i CRAWL nije prvi, on jeste za THRASH najreferentniji.

I sad imajući sve to u vidu, zaista mislim da je krajnje individualno kako će ga koji gledalac prihvatiti. Ima sigurno pulp hounda kojima će ova trashy premisa leći, ali za moj ukus THRASH nije u potpunosi to i za te potrebe je malo prespor. Ima i onih koji vole tradicionalno monster movie suspenser koje će zabaviti ali je za te kriterijume malo previše tupav. Međutim, ukupno uzev, iako je u celini ovo jedno veliko ništa ima tu svega i svačega za ponekoga.

Matt Weston koji je sjajno slikao Tacconea i koji redovno radi sa Wirkolom ovde radi solidan posao i u sadejstvu sa VFX ekipom na kraju dana pravi film koji će ipak stajati kao veoma upotrebljiv u Netflixovom katalogu, jer hteli ili ne hteli, nekada ćemo ga ipak pogledati.

* * 1/2 / * * * *

DUE WEST

DUE WEST Evana Millera je niskobudžetna teksaška melodrama koja je sa nizom domišljatih rešenja bila nadomak toga da uspe i profunkcioniše kao jedan mali low key produkt iz države u kojoj je sve veće.

Međutim, središnji deo u kom junakinja putuje na svoju sudbinsku destinaciju dat je u jednom dugom dijalogu u kom ona gubi svoj protagonizam a preuzima ga mlada žena koja je vozi i čija priča nekog suštinskog značaja i uticaja na celinu nema.

Da nije toga, da je film zadržao fokus na junakinji koja je primorana da uradi nešto skupo i nelegalno, Adrienne Palicki bi iznela ovaj film do zone touch downa. Ona u tome uspeva i sada, film ima emociju na kraju i zaokružuje se, ali naprosto na tom putu, od početka i kraja koji su za * * * zasluži tek * * 1/2 u najboljem slučaju.

Adrienne Palicki je ikona Teksasa kao Tyra iz serije FRIDAY NIGHT LIGHTS i sada je Homecoming Queen koja pokušava da pokrene lokalnu teksašku indie produkciju ali sa projektima koji su vrlo skromnih budžeta i za sada skromnih dometa. Svakako je DUE WEST najbolje zamišljen, možda doduše najmanje ambiciozan ali je najdalje i dobacio.

CRIME WAVE

Reprizirao sam CRIME WAVE Andre de Totha, ovog puta sa komentarom koje su snimili James Ellroy i Czar of Noir Ed Muller.

Andre de Toth je specifična figura u istoriji filma, jednim delom jer je nadživeo svoje savremenike pa je uspeo da maksimalno nakiti svoju životnu priču i stvori utisak kako je sve bilo baš onako kako je on želeo, uključujući i pomalo neverovatnu priču da je vraćao velike budžete i insistirao da filmove snima za manje novca ali na siroviji način.

U svakom slučaju, Andre de Toth jeste jedan od onih velemajstora kod kojih su se lična harizma i rediteljska veština preplitali intenzivno. CRIME WAVE je njegov film iz 1953. godine, losanđeleski noir snimljen za 13 dana na realnim lokacijama, o grupi pljačkaša kojima prepad na benzinskoj pumpi pođe naopako i kada nastrada policajac postaju glavna meta losanđeleske policije.

Priča se odvija u dve noći i jednom danu i prati nekadašnjeg zatvorskog druga tih pljačkaša koga oni nevoljno guraju da im pomogne i policijske detektive koji su im za petama.

I de Toth zbilja snima na autentičnim lokacijama, i time postiže autentičnost, vizuelni koncept filma je jednostavan i često baziran na jednom rešenju na kom on rediteljski insistira i u njega veruje, što u ovom filmu uvek uspeva. I to je zapravo jedna od karakteristika de Tothove rediteljske direktnosti - on je voleo da se ispred kamere osloni na život ali i na to da je on sposoban da usmeri gledaočev pogled i zato njegove scene nemaju mnogo opcija u inscenaciji i kadriranju, nema ovde više uglova i opcija koje se nude montažeru, što je rizik koji može i da košta ako se zamisao sa seta ne potvrdi na ekranu.

U filmu CRIME WAVE se potvrdila i šteta je jedino što u završnici i dnevnim scenama, de Toth ipak koristi rir-projekciju koja neumitno remeti tu autentičnosti koju je dotle izgradio.

Film je prepun sjajnih noir faca kao što je Sterling Hayden, Phylis Kirk, Gene Nelson ili mladi Chuck Buchinsky koji donosi vrlo uzbudljivu epizodu i pokazuje da ima neukroivo filmičnu energiju.

CRIME WAVE je po mnogim rešenjima znatno uticao na Kubrickov KILLING ali isto tako je i odstupao od nekih tadašnjih trendova. Recimo, nema voiceovere koji su često umeli da svojom pseudodokumentarnom intervencijom učine tadašnji noir bajatim u današnjim okvirima. Kod de Totha toga nema i zato je njegov film začuđujuće moderan na neki način.

* * * / * * * *

TEXAS RED

TEXAS RED je jedan od 12 vesterna koje je Travis Mills snimio za 12 meseci 2020. godine.

Taj podatak obećava neku DIY egzotiku, ali ovaj film je sve sem toga.

Reč je o jednoipočasovnom filmu koji se dešava početkom 20. veka i može se smatrati vesternom krajnje uslovno jer ovo je već period kada je Zapad osvojen i kada se uveliko koriste automobili i radio aparati.

Film pokriva višegodišnju tenziju lokalnih belaca sa jednom enklavom u Misuriju gde nije bilo segregacije i poteru za jednim crncem kog nevino optuže i daju se u bespoštednu poteru kako bi prikrili svoje greške.

Od poznatih glumaca, pojavljuje se scenarista John Sayles u upečatljivoj ulozi, ali sve ostalo jeste DIY ekipa bez velikih imena u podeli.

Međutim, apstrahujemo li faktor glumaca, ovaj film snimljen za manje od 100 000 dolara izvanredno. I mogu reći da mu budžetski i produkciono ne nedostaje apsolutno ništa. Savršeno je komotan u svom prikazu epohe, bez opterećenja koje često nosi skuplji filmovi smešteni u neko drugo vreme. Ovo sve izgleda kao da je snimano na nekom mestu gde ljudi naprosto i dalje žive kao pre stotinak godina. 

Upotreba muzike je izvanredna, crnački bluz i kantri iz epohe, odlično igraju i u zvuku i u kadru, i celokupan afroamerički aspekt i u podeli i u načinu reprezentacije je izvanredno rešen sve do same kode koja ode u izvesnu dozu očekivanog, ali ne smeta.

TEXAS RED je po svakom kriterijumu uspeo film, mada bih je ja eventualno definisao kao moderni vestern nego što bih odmah stavio taj žanrovski predznak. No, dobro, u DNK ovog filma ima dovoljno elemenata vesterna da se ne smatra varanjem.

Travis Mills je ušao u snimanje ovog filma sa dosta savladane filmske lektire koju poznajemo i mi ovde, ali rekao bih da je on bolje razumeo.

* * * / * * * *

THE DEADBEATS

THE DEADBEATS je niskobudžetni crnohumorni triler Travisa Millsa, o klovnu koji dobije batine od grupe bitangi i ne može da se umiri dok im se ne osveti.

Film zvuči jednostavno u premisi i izveden je vrlo domišljato i dobro. Ponovo je reč o mikrobudžetnom filmu bez poznatih glumaca i Mills bez mnogo teškoća u najvećem delu trajanja postiže izgled sirovog niskobudžetnog a ne mikrobudžetnog filma.

Ono u čemu ovoga puta greši je odsustvo fokusa. Film otvara i zatvara glavni lik, ali se film u svom toku bavi i jednom drugom narativnom linijom koju čine naslovni deadbeatsi i ona je naprosto višak i odvlači pažnju od osnovne priče i junaka koji je nosi.

Film je manje raskošan u ambicijama od CORNBREAD COSA NOSTRA pa je možda u tom smislu i kompaktniji. Ponovo pokazuje da van industrije ima vrlo sposobnih ljudi spremnih da zauzmu mesto u njoj, ali isto tako ima i malo viška u ambiciji koji su na kraju ozbiljno omeli krajnji ishod.

* * / * * * *

CORNBREAD COSA NOSTRA

CORNBREAD COSA NOSTRA je mikrobudžetni policijski film Travisa Millsa u kom on ispisuje ljubavno pismo radovima Michaela Manna i Williama Friedkina. Za nešto snimljeno za manje od 100 000 dolara, ovaj film izgleda impresivno, i kada u njemu ne bi igrali glumci početnici, članovi ekipe i raznorazni lokalci, to jest da ima neke glumce sa kakvim takvim imenom mogao bi bez problema da se distribuira na kućnim formatima.

Da je pokojni Madsen malo češće snimao ovako nešto a malo manje one tezge po postsovjetskom prostoru i razne DTV hibride, imao bi jaču filmografiju.

Travis Mills ulaže veliki trud u postizanje vizuelne ekspresije i izgradnju atmosfere. Ne uspeva u potpunosti da sakrije no budget korene ali sakriva ih isto onoliko koliko neki reditelji ne uspevaju da sakriju low budget korene.

I to je negde suština ovog filma - naprosto snimio je snalažljivo i znalački postavljen film sa minimalnim budžetom a rezultat je nešto što izgleda kao niskodbužetni film - izuzmemo li odsustvo poznatih lica.

U tom kontekstu, film zaslužuje * * * ali imajući u vidu da na njega može naleteti i neki nasumični gledalac koji nije tonizovan za sve uslovnosti onda stavimo i * * kao neku opštu ocenu.

Kada čovek pogleda ovaj film, koji nije ništa posebno postigao, nigde nije dospeo, ni na kakav Sundance gde bi mogao biti no budget senzacija i sl. shvati koliko je dubok talent pool američkog filma, mimo onih za koje već znamo da su znalci.