NORMAL

NORMAL je novi akcioni hibrid sa Bobom Odenkirkom. Posle dvojice elitnih akcionih reditelja od kojih je Ilja Najšuler napravio odličan posao sa osrednjim materijalom a Timo Tjahjanto nastupio znatno ispod očekivanja, ovog puta pozvan je britanski žanrovski provokator Ben Wheatley.

Ben Wheatley je specifičan slučaj, reditelj koji se ni u fazama rada na polished i major projektima nije odrekao rada na lo-fi akcijama i na televiziji različitih nivoa ambicije. Uprkos činjenici da je u karijeri snimio štošta zanimljivo i vredno pažnje, nažalost, moram reći da je Wheatley ukupno uzev ipak lik kome je dobra volja umnogome nadmašivala kako veštinu tako i konzistentnost.

NORMAL je u tom pogledu relativno uspeo da se uklopi u te standarde tih Odenkirkovih akcionih derivata, ali svakako nije na Naishullerovom nivou. Rekao bih da Wheatley ovde, radeći po priči koju smislili zajedno Odenkirk i Derek Kolstad, pravi film koji možda malo i više stavlja akcenat na Odenkirka nego na akciju, tako da je ona - iako solidno izvedena, i sa obiljem "duhovitih smrtonosnih pehova" nekako manje zastupljena nego kod Naishullera, i očigledno se ovde Odenkirk smatra bitnijim adutom.

Ljudski je pomisliti da se ljudi odazvali na NOBODY zbog Odenkirkove šmirologije a ne zbog Naishullerovog rokanja, naročito ako ste Odenkirk, ali onda rizikujete da taj neki FARGO aspekt priče pretegne nad ovim akcionim.

A NORMAL je fargizam prvog reda. U minesotanskoj zavejanoj varošici zvanoj Normal, novi v.d. šerifa kreće da kopa po slučaju čudnovate smrti njegovog prethodnika otpisane kao nesrećni slučaj i otkriva da je varošica svoj opstanak zaradila tako što služi kao hub za zaradu jakuza koje ne mogu da iznesu novac u Japan.

Zvuči zanimljivije kad se priča nego kad se gleda jer se sve ubrzo pretvori u groteskni moderni vestern u kom šerif ustaje sam protiv praktično svih varošana. I onda eto tako, malo neko uhvati dinamit za zapaljenim fitiljem, malo nekome ispadne puška pa mu raznese glavu itd.

Wheatley je isporučio solidan proizvod ali nije uspeo da pruži ono čime je Naishuller nadmašio tu second hand estetiku BETTER CALL SAULa ukrštenu sa stupidnim simplifikacijama JOHN WICKa.

* * / * * * *

STRANGER ON HORSEBACK

STRANGER ON HORSEBACK Jacquesa Tourneura je vestern iz 1955. godine koji nažalost ne spada u reprezentativna dela ovog majstora žanrovskog filma.

Reč je o začuđujuće statičnom vesternu, u kom glumci deluju letargično i ne donose onu energiju na koju smo navikli kod njih.

Priča o mestu kojim vlada moćna porodica i čoveku pravosuđa poslatom da u njemu zavede red koristeći reč zakona, nije ovog puta dobila ni osveženje niti izvedbu s punim ubeđenjem.

* * / * * * *

MIKAELA

Daniel Calparsoro je napravio mali omaž našem nesnimljenom filmu o Pink Panterima kada u sceni obijanja sefa ruska banda shvati da su ga Srbi već poharali tako što u njemu nađe figuru Pink Panthera.

Nažalost, ostatak filma MIKAELA je nekakva slaba, nimalo uzbudljiva parafraza DIE HARDa u kojoj tokom povratka kući na doček nove godine, policajac biva zaglavljen na zasneženom autoputu zajedno sa raznim drugim građanima pa i razljućenom ruskom bandom koja odlučuje da napravi jednu spontanu ad hoc pljačku u saobraćajnoj gužvi.

Daniel Calparsoro je žanrovski specijalista koji je izgradio veoma plodan opus čak i za evropske okvire. Relativno je malo evropskih reditelja pa i onih specijalizovanih za žanr koji su na takav način pronašli formulu rada, redovne saradnike i kapitalizovali otvaranje Netflixa. On je krenuo iz bioskopa ali je bio još pre striminga jedan od pionira španskog Peak TVa. Dolazak Netflixa je dočekao u niskom startu i sada je bez sumnje i jedan od najproduktivnijih i jedan od najdoslednijih reditelja za taj servis.

MIKAELA je prvo išla u bioskope, pa tek onda na Netflix i rekao bih da je ovo među njegovim filmovima jedan od možda najmanje zanimljivih za gledanje na velikom ekranu, ne samo zbog priče koja je vrlo slaba, nemaštovita i lišena dinamike već i zbog čudne jednoličnosti vizuelne obrade zimskog eksterijera koji bi u teoriji trebalo da je spektakularan.

U izvesnom smislu, Calparsoro se ovde i dalje držao formule ali bez Luisa Tosara u centralnoj roli i bez akekvatnog predloška kakve mu obično piše Guerricaechevarria. I, uprkos tome što se ne mogu nužno glumci okriviti za promašenost činjenica je da imamo deo glumaca koji su već potrošeni po serijama a osveženja u podeli nisu donela neki poseban kvalitet, što doprinosi vrlo skromnom utisku filma.

U ovoj priči, ulozi nikada ne postaju ozbiljni, akcije likove su samim tim dosta proizvoljne i film ne postiže očekivani efekat.

* 1/2 / * * * *

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO Mariana Cattanea je nezavisno producirani niskobudžetni slasher smešten u pregrađe Buenos Airesa tokom Mundijala 1990. godine.

Ima dakle i utakmica sa Jugoslavijom.

Serijski ubica ubija ljude tokom utakmica koje prati cela nacija, i nikog preterano ne zanima da istražuje zločine ovog slashera koji u svom dizajnu nosi malo vajba Giallo počinilaca.

Ipak, jedna audio entuzijastkinja koja radi u prodavnici ploča i audio opreme prepoznaje na nekom snimku da je ubica slušao njen mikstejp i ubrzo on shvata da ona naslućuje njegov identitet.

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO je pristojan predstavnik niskobudžetnog, uslovno rečeno amaterskog showcasea kakav autori koriste da bi se predstavili potencijalnim finansijerima i široj filmskoj javnosti. Cattaneo se solidno snašao u odabiru mladih glumaca, u par scena je pokazao inventivnost, i rekonstrukciju epohe je izveo prilično solidno, iako kod njega 1990. deluje kao neki malo širi period osamdesetih.

U svakom slučaju, ovo nije film koji je interesantan široj publici ali najavljuje reditelja koji bi mogao biti jednog dana.

* * / * * * *

OVER YOUR DEAD BODY

Opus Samare Weaving - iako je glumica - polako poprima sve jasnije autorske okvire. Ne samo da je do sada nepogrešivo birala reditelje koji imaju specifičan senzibilitet u spoju žanra, nasilja i crnog humora već je sada počela da formatira u tom smeru neke od kojih to nismo očekivali.

Za Wirkolin norveški original sam čuo onda kada je najavljen holivudski rimejk tako da ga još nisam gledao, ali svakako hoću. Međutim, odluka da Jorma Taccone režira OVER YOUR DEAD BODY bila je veoma intrigantna ako imamo u vidu da je njegovo primarno iskustvo vezano za komediju i to prevashodno u formi skeča ili opsluživanja zvezde kao što je Andy Samberg. Uprkos humoru, filmovi Samare Weaving ipak nikada nisu bili samo to i izbor reditelja je delovao dosta redukcionistički.

No, na terenu, Jorma Taccone je snimio ono što bi pružila saradnja Braće Coen i Sama Raimija, iz vremena kada su sarađivali, samo da je izvedena u jačim budžetskim uslovima. Međutim, u dubokoj suštini ovog filma krije se poetika jednog još većeg majstora.

OVER YOUR DEAD BODY je priča o bračnom paru čiji se odnos odavno potrošio. Život ih je doveo do tačke kada jedno drugom mogu da pruže samo jednu stvar, to je životno osiguranje u slučaju smrti, tako da odlaze na vikend sa idejom da ubiju jedno drugo. U tom naumu nisu baš vešti, ali svoju odluku moraju da preispitaju kada susretnu istinski psihotični par ubica sa svojim "trećim" točkom.

Ovde imamo konflikt jednog građanskog para koji želi da ode na mračnu stranu ali nije baš vešt u tome i ljude sa mračne strane koji su na njoj ukorenjeni ali ne znači da i oni nemaju ljubavi i odnose sa usponima i padovima.

Iako nisam preterani fan Jasona Segela u glavnim ulogama, u ovom filmu se solidno snašao kao filmski reditelj koji je pao i kao muškarac i kao umetnik. Samara s druge strane kao njegova supruga, neuspela glumica čiji snovi su delom neostvareni jer ni on nije ostvario svoje je briljantna. Timothy Olyphant i Juliette Lewis kao drugi, psihotični, nasilni par su izvanredni, a zanimljivo je da njihov treći kanališe Woodyja Harrelsona i time vrlo diskretno aludira i na NATURAL BORN KILLERS.

No, ovo je pre svega jedna kamerna ali vizuelno vrlo ekspresivna priča o ljudima u ekstremnim situacijama koja sporadično uspeva da proizvede i relativno ozbiljan utisak upitanosti o temi o braka, i da proizvede emociju, iako je prevashodni cilj naravno veoma nasilna zabava.

U tom pogledu Jorma Taccone je zaista uradio sve kako treba, čak je i tu dozu nekakve psihološke ozbiljnosti i identifikacije sa temom uspeo da pravilno odmeri, kao što je naravno komediju uspešno postavio i na sve to se pokazao kao neko kome akcija, nasilje, suspense i gore ne da nisu nepoznanica već ume da ih veoma dobro uključi u osnovni žanrovski tok.

U tom smislu, Jorma Taccone je napravio film kome publika može prići iz različitih uglova i iz svakog dobiti ono što želi.

U jednom trenutku, Jorma pomene autora na kog me je suštinski ovaj film možda i ponajviše podsetio, i što je možda i najveće dostignuće i kompliment koji ovakvom filmu mogu da dam. To je Danny DeVito. Iako je naravno, za shvatanje same pojavnosti onoga što gledamo osovina Coeni-Raimi presudnija, ovaj film je zapravo po svom rediteljskom umeću baš na liniji THROW MOMMA FROM THE TRAIN, odnosno kasnijeg DUPLEXa. Upravo je DeVito sa filmom WAR OF THE ROSES konačno i definisao tu neku ideju koju Jorma dovodi do jedne agresivnije konsekvence.

Činjenica da je Jorma uspeo da evocira DeVita u mom slučaju nije mala stvar i nadam se da će ovaj film biti odskočna daska za njegov sve ozbiljniji odnos prema budućim projektima.

* * * 1/2 / * * * *

GYANGU TAI G-MEN

Yukio Mishima je ozbiljno zadužio jakuza film glavnom ulogom u remek-deliu Yasuzua Masumure KARAKKAZE YARO. Sa Kinjijem Fukasakuom je sarađivao na par adaptacija koje međutim nemaju veze sa jakuza filmovima po kojima je pak ovaj najpoznatiji. 

Ipak, kažu da je Mishimina pohvala na radnoj projekciji pomogla da GYANGU TAI G-MEN Kinjija Fukasakua iz 1962. godine zacementira njegovu poziciju u studiju Toei.

I GYANGYU TAI G-MEN zaista jeste film koji dokazuje koliko je Kinji Fukasaku veliki majstor. U ovom filmu mi još uvek nemamo onu fizionomiju pune zrelosti Fukasakuovog jakuza filma, ali ono što imamo je izuzetno na drugi način. Gotovo bez ikakvih šavova, Fukasaku savršeno spaja ono što je tada bio američki gangsterski film i visoki noir sa energijom francuskog Novog talasa.

Oslonjen na ekstremne rakurse iz opusa velikana kao što je Anthony Mann, i spajajući atmosferu gangsterskog filma u tretmanu objekata sa neurotičnošću novotalasovskih likova u interpretacijama, GYANGYU TAI G-MEN predstavlja jako zanimljivu sintezu, u kojoj se prepoznaju uticaji ali je sposobnost da se oni ovako besprekorno prožmu znak visokog autorstva.

Sama priča se tiče grupe nekadašnjih jakuza i aktivnih sitnih delinkvenata koje policija okuplja kako bi izazvala raskol među jakuzama. No, sukob između policijskih doušnika i jakuza eskalira u samostalni rat koji uskoro odlazi van policijske kontrole.

U vizuelnom pogledu film izgleda izvanredno. Fukasakuov senzibilitet u pogledu dizajna je već tu, i jasno je da on svakako spada među one azijske autore koji su se nametali kao modni trendseteri u domenu visokokodifikovanog žanrovskog filma.

U dramskom pogledu, film gradi potentne situacije, pa ne čudi da je mogao da se dopadne nekome kao što je Mishima. Odnosi među likovima su surovi, dileme su neprekidne, nasilje se vrlo često nameće kao rešenje.

U izvesnom smislu, ovaj naslov spad u sam vrh Fukasakuovog opusa iako je u estetskom pogledu tek zagrevanje za ono što će biti njegov u potpunosti formirani stil.

* * * 1/2 / * * * *

TOM CLANCY'S JACK RYAN: GHOST WAR

Andrew Bernstein je dobar televizijski reditelj koji je snimio neke jako dobre epizode serija koje veoma volim. Ali, sasvim sigurno, Bernstein nije Buzz Kulik našeg vremena.

Ne mogu reći da je Bernstein sam po sebi novog filma o Jacku Ryanu. Ali, činjenica da posle Johna McTiernana, Phila Noycea, Phil Aldena Robinsona pa u krajnjoj liniji Kennetha Branagahe novi film režirao Bernstein, pokazuje da je Jack Ryan kao property zaista erodirao. Od temeljnig tehnotrilera s početka devedesetih, do danas je to postao streaming film za koji čak ne mora ni da se pozove neki bioskopski reditelj.

GHOST WAR je film koji je koncipiran kao zaokruženje u suštini promašene Amazonove serije. A velika je šteta što je serija bila tako slaba jer je imala možda i ponajbolju savremenu podelu jer je lik kog su proslavili Alec Baldwin i Harrison Ford zaigrao Krasinski, svakako bolja opcija od Afflecka i Pinea koji su bili tu u međuvremenu.

Krasinski je pritom tu ulogu zaigrao posle masterpisa A QUIET PLACE koje je režirao i pokazao da je izrazito kreativno potentan. Nažalost, kako se sve više uplitao u Jacka Ryana, sve više me je razočaravao.

Na novom filmu je potpisan kao jedan od scenarista, a među idejnim tvorcima je i Noah Oppenheim koji je pisao A HOUSE OF DYNAMITE. Samim tim je neverovatno što je GHOST WAR jedna rutinska priča o zakomplikovanoj razmeni oko nekog McGuffina, potpuno lišena bilo kakve kreativnosti.

Potpuno mi je nejasno šta je recimo na ovom scenariju radio Noah Oppenheim koji dolazi iz sveta novinarstva kad u ovoj priči nema ni trunke geopolitike, nema ni trunke istraživačkog, nema ubedljivosti ni na jednom nivou koji bi se očekivao od tog profila. Ni Krasinski nije pružio ništa, u pogledu nekakvog scenarističkog rešenja koje bi oplemenilo likove ili bar generisalo opasnost.

Ovaj film ima elemente product placementa radi promocije Dubaija gde je znatnim delom sniman, i po tome ću ga jedino i pamtiti.

Možda sam ja previše old school i zarobljen u vremenu kad je Jack Ryan bio bitan property ali ovo što su sada snimili je degradacija ne samo za taj IP već i za ideju straight to streaming filma.

* 1/2 / * * * *