I LOVE BOOSTERS

Boots Riley je privukao moju pažnju i poštovanje filmom SORRY TO BOTHER YOU u kom je ponudio ključ za razumevanje Kafke u formi savremenog indie filma koji ne beži od publike. Kao neko ko se suočio sa zadatkom ekranizacije Kafke u modernim uslovima i scenarističkom adaptacijom njegove proze, koja doduše nije stigla do filma, bio sam posebno senzibliziran za taj film.

Mogu reći da je tada Boots Riley poneo titulu reditelja koji se bavi filmovima kakve u princiou ne volim ali ga pratim i cenim.

Kao prononsirani fan Emira Kusturice, svoj novi film I LOVE BOOSTERS pisao je dok je slušao muziku iz filma CRNA MAČKA BELI MAČOR. I o tome svedoči i sama muzika u filmu koja nema u sebi ništa afroameričko i mnogo više se nadovezuje na unca unca stil pa i Vokija Kostića i slične uticaje koji su se osećali u Kusturičinim filmovima. Kompozitorski tim Tune-Yards je bio brifovan o tom uticaju i evidentno je da su izučili to što se traži.

Isto tako u miksu zvuka, Boots Riley radi slično Kusturici sa guranjem dijaloga u drugi plan u pojedinim scenama, sa muzikom u prvom planu. Ima čak i jednu celu scenu koja se bazira na situacionoj okolnosti da se junaci ne čuju od preglasne muzike. Međutim, ova intervencija u miksu zvuka je prisutna kroz ceo film.

U žanrovskom pogledu, ovo je film koji od Kusturice preuzima taj big cinema pristup, dakle energičnu inscenaciju, visok intenzitet fizičkog delovanja junaka,  humor i za razliku od većine sličnih filmova koji su u sinopsisu SF i krimić provučeni kroz satiru, ovaj film to zaista jeste, a da je pritom zaista duhovit i društveno kritičan.

Dakle, ovo nije slučaj nekog Godarda gde piše da je SF a onda gledalac posle ne zna jel gleda igrani, dokumentarni film ili nemontiranu reportažu, ili mase festivalskog - često queer - filma koji rado lepi etikete žanrova a ne isprati ih u egzekuciji.

I LOVE BOOSTERS svakako niko neće pomešati sa WIDOWSom Stevea McQueena, ali ovo jeste zanimljiva satira oslonjena na format filma Velike pljačke o grupi šanerki koje imaju fiksaciju na uspešnu i bogatu modnu kreatorku koju svaka od njih krivi za ponešto iako joj se u dubini duše dive. One kradu njenu odeću i valjaju je po nižoj ceni, ali kada saznaju da se sprema njena nova revolucionarna revija, shvataju da je to prilika da zadaju udarac a da im u tome može pomoći mlada Kineskinja (godardovski lik koji je i uveden kroz pseudogodardovski odlomak iz filma) koja raspolaže jednim futurističkim izumom a cilj joj je da se osveti za eksploataciju kineskih radnika.

Boots Riley u saradnji sa izvanrednom direktorkom fotografije Natashom Braier, čiji sam rad odavno zapazio u filmu HONEY BOY i seriji AMERICAN GIGOLO, stvara visokoestetizovan svet, blizak nečemu što smo viđali u starim eskapističkim komedijama sa Doris Day, recimo, ili ako ukalkulišemo uticaj animacije i jerrylewisovskog humora, u radovima Franka Tashlina.

Unoseći elemente stop-motion animacije, Boots Riley pravi zanimljivu kombinaciju pune visceralnosti iz recimo Kusturičinog arsenala i rešenja po kojima bismo prepoznavali Michela Gondryja.

Međutim, sva ova imena koja se navode objektivno služe više da opišu ovaj neobični film nego što ga raslojavaju je sva ona su iskombinovana u Rileyev koherentni stil. Nijedan od autora koji se ovde pominju u svojoj karijeri nije napravio baš ovakvu celinu i obično se bavio samo jednim delo izraza koji je uključio Riley Ipak, nije sasvim prikladno ni pustiti gledaoca na ovaj samo sa informacijom o čemu se radi jer će sasvim sigurno zamisliti drugačiji ali ne nužno i bolji film.

Konačno, u ovoj visokostilizovanoj celini, Riley unosi i ideološku raspravu kojoj daje SF manifestaciju u formi uređaja koju je donela La Chinoise. Uvođenje tog elementa je verovatno tačka kada film uđe u svoju najvišu brzinu i visceralno i intelektualno. Teško je zamisliti da bi neko osim možda Bing Joon Hoa kroz nešto najbliže formi GHOSTBUSTERSa otvorio pitanja dekonstrukcije i akceleracije u društvenom pogledu, ali kod Rileya imamo i to.

Naravno, jedan od razloga zašto direktno politički filmovi nisu nikada mogli da ponude ovakvu žanrovsku izvedbu i zaokruženu estetiku, osim kod Kusturice u UNDERGROUNDu, jeste i usled toga što su nastajali u underground uslovima ali i sa idejom da će ono što je u njima novo i angažovano publici biti mnogo bitnije od malograđanskog osećaja za lepo koji nudi bioskopsko uzbuđenje.

Rileyev film izgleda kao visoki eskapizam ali u samoj suštini to nije i ne čini gledaoca pasivnijim time što je vešto izveden. Naravno, on je apartan autor i ovo neće postati novi standard subverzivnog političkog filma, on će ostati onakav kakav je i bio, međutim, posle filmova kao što je Bongov OKJA i Rileyev I LOVE BOOSTERS, nema nikakve sumnje da je Kusturica ponudio jedan od ključeva kako manji deo autora formatira svoje satire.

* * * / * * * *

THE RATINGS GAME

THE RATINGS GAME je dugometražni rediteljski debi sa kojim je svoju rediteljsku aktivnost ozbiljnije započeo Danny DeVito, autor koga izuzetno cenim,

Pod okriljem Showtimea on je snimio ovu satiru o kamiondžiji iz Džersija koji dolazi u Holivud sa snom da postane televizijski mogul i pronalazi način kako da manipuliše rejtinzima i ostvari uspeh u metrici, što se jedino meri. 

Danny DeVito ovde započinje svoj rediteljski put, ali ovo je ipak televizijski film i uprkos energičnoj realizaciji ovo još uvek onaj njegov u potpunosti zreli izraz.

U strukturalnom pogledu THE RATINGS GAME u scenariju ima dva osnovna toka - priču o uspehu u Holivudu i ljubavnu priču. Čini se da su scenaristi mogli da ih u uvodnom delu kada se postavlja premisa prožmu malo efikasnije. Iako traje efikasnih stotinak minuta, tek posle prvih pola sata, postavlja osnovne figure na polje za igru.

No, kada stvar proradi, Danny DeVito u glavnoj ulozi, Rhea Perlman kao njegov a partnerka i odlični epizodisti prave inteligentan i duhovit satirični pogled na američku televiziju sredinom osamdesetih.

Otud, nije samo ime reditelja učinilo da ovaj televizijski film opstane do danas.

Kada sam ga prvi put gledao kopija je bila bitno skromnija, ali sada je dostupna znatno bolja u kojoj ovaj TV rad nesumnjivo ima film look.

THE RATINGS GAME je vrlo dobar televizijski film, ali nije u stilskom pogledu deo DeVitovog kanona.

POLISMORDAREN

Nastavljamo sa razmišljanjima o filmskim adaptacijama roditelja nordic noira Pera Wahlooa i Maj Sjowall.

POLISMORDAREN je još jedan film u kom Martina Becka igra Gosta Ekman, i ponovo je on detektiv koji zapravo nema ključni protagonizam.

Peter Keglevic se ovoga puta mnogo slabije snašao nego u filmu STOCKHOLM MARATHON i ovde ne možemo da popustljivi prema filmu jer je uprkos bioskopskoj sudbini ipak primarno televizijski.

Ovo je nažalost slaba adaptacija u svakom pogledu jer posle inicijalnog zločina kome delimično svedoče dvoje mladih otpadnika, sledi istraga u kojoj detektivi deluju da im je kudikamo interesantnije nego publici, ali da njima sve to nije previše uzbudljivo, i imamo jako dugu digresiju sa mladim svedocima koja je znatnim delom van ikakve funkcije u odnosu na celinu.

Međutim, devojku među svedocima igra Anica Dobra, koja je inače u svojoj nemačkoj karijeri overila neke bitne kriminalističke institucije, počev od kultne serije TATORT pa nadalje, a u ovoj koprodukciji je igrala veoma mladu devojku, reklo bi se tinejdžerku, iako ona u tom trenutku ima tridesetak godina.

Naravno, to znamo mi, i nama je to bizarno, a ona donosi svoju specifičnu vedrinu i šarm po kojima je znamo i gradi zapravo upečatljiv lik, ali unutar celine koja ne zna šta bi sa sobom pa ni sa tim likom.

No, ako imamo u vidu da televizijski krimići imaju tradiciju značajnih glumačkih gostovanja, njena rola jeste bitna u ovom serijalu ekranizacija Becka, pa je i treba smatrati upečatljivom jer postiže emociju i ima pivotalni uticaj na ukupni zaplet. U tom pogledu ovo jeste prototipska ulogu kakvu glumci treba da igraju u ovakvim postavkama, ako nisu naravno glavni detektivi.

Otud za srpsku publiku ovaj film čak i ima da pruži nešto dragoceno. Ostalima, teško.

CAROLINA CAROLINE

Samara Weaving je već poprilično definisala okvir u kom se kreće,. tako da i CAROLINA CAROLINE koji je snimio Adam Carter Rehmeier, iako ima karakteristike indie, znači "autorskijeg" filma, zapravo ima svoje preteče u njenom opusu.

Varijaciju na temu mladog para odmetnika u sukobu sa zakonom, Samara je obradila u filmu EENIE MEANIE Shawna Simmonsa, na jedan ekstravagantan način gde je Shawn Simmons ponudio jedno mračno, dinamično i duhovito ukrštanmje TRUE ROMANCE i BABY DRIVERa.

I Simmonsov film je svakako karakterističniji za tu duhovitu stranu koju Samara uvek nosi. Humora ima i u CAROLINA CAROLINE ali ovo je više road movie o zaljbljenom paru koji ulazi u grfiting ali iz con gamea prelazi u pljačke banaka i kako njihova dela sve više uznemiravaju i povređuju ljude tako i njihov libido i njihova veza popuštaju.

U žanrovskom pa i karakternom pogledu, Simmonsov film je bio slojevitiji iako se to ne bi reklo na prvi pogled. S druge strane, Rehmeier svira na manje žica, i njegov film je konvencionalniji, u okvirima očekivanog je mnogo više, ali je solidan, emotivan je i sve čega se dohvati, od Americane, preko griftinga i odmetništva pa sve do samog okončanja te pustolovine radi sa emocijom i sa ubeđenjem.

U uvodnom delu mi se činilo da je mogao biti raznovrsniji u prikazivanju onoga što produbljuje njihov odnos, kada ga vešto inicira, međutim, film ubrzo ulazi u fazu pada i tu ponovo postaje intenzivan. Otud ta idejno oskudna deonica je što se mene tiče zapravo bila kratkotrajna.

CAROLINA CAROLINE je film u kom plene zvezde, pre svih naravno Samara i Kyle Gallner koji emituje jedan mangupski vajb mladog McConaugheya. Rehmeierova realizacija je stabilna, ne preterano maštovita, ali efikasna i pedantna, i na solidnom nivou.

CAROLINA CAROLINE se dešava u nekom analogno periodu koji nije precizno definisan ali to je ili kraj devedesetih ili početak dvehiljaditih, kada je neo noir polako odlazio u fejd ali je i dalje uspevao da proizvede dobre filmove.

Taj duh devedesetih je međutm prisutan samo u tom analognom aspektu, Rahmeier u svim drugim aspektima ide na tu jednu svevremenost motorizovanog američkog Juga koji najpre pamtimo po filmovima iz sedamdesetih.

U zavšrnici, Rahmeier uprkos manje više očekivanom, u zasluženom ishodu, uspeva da proizvede emociju i negde u tom trenutku postaje potpuno nevažno što sve ovo odnekle znamo, i na nivou kinematografije i na nivou Samarinog opusa.

* * * / * * * *

LA CAJA AZUL

Martin Hodara je argentinski reditelj koji je za Amazon snimio streaming film LA CAJA AZUL, kao nekakav jednostavni kamerni neo noir. Znajući da Argentinci umeju da izvedu takve stvari dosta solidno zanimalo me je da vidim kako je to komodifikovano za striming i nažalost rezultat je scenaristički u ravni Lifetime produkcija a izvedba je nešto življa ali i dalje skromna.

U tom pogledu, informaciju sam dobio, ali i film o kom nema šta naročito još da se kaže.

ENZO

Ko bi rekao da će Robin Campillo snimiti queer film o odrastanju?

Ipak, eto i ta neočekivanost se desila.

Doduše, možda je na to bio nateran jer je zapravo odlučio da snimi film ENZO kako bi se oprostio od sovg prijatelja Laurenta Canteta za kog je pisao ovaj skript.

Campillo je reditelj i scenarista koji kod mene zbog LES REVENANTS i 120 BPM ima zbilja neograničen kredit, a ENZO je nažalost film koji troši deo tog kredita.

Priča o sinu porodice iz više srednje klase koji se ne snalazi u školi i odlučuje da u šesnaestoj godini barem preko leta postane bauštelac a tamo se zaljubi u virilnog Ukrajinca kom nad glavom visi vojna obaveza, ima u sebi puno elemenata studentskog filma.

Campillo ovde nije čak ni tehnički zapakovao neki upečatljiv film, a na nivou priče čak i nebuloza kao CALL ME BY YOUR NAME, deluje kao delo visoke promišljenosti u odnosu na ovo.

S jedne strane, zanimljivo je što ovde momčine nisu zapravo gej nego su više kao men having sex with men, premda opet ni seksa zapravo ne bude. Dođu negde do nivoa nezaokružene simparije, ali to sve opet nije dovoljno da svežinom nadoknadi zaista više nego studentski nivo promišljanja.

Film je prikazan u Kanu, solidno je prošao. Campillo ima ugled, Cantet ima pijetet, pa je to verovatno doprinelo toj nepravdi.

* 1/2 / * * * * 

GYILKOSSAG A 31. EMELETEN

GYILKOSSAG. 31. EMELETEN je mađarski televizijski film u kom je izvršena jednočasovna adaptacija romana Pera Wahlooa. Izašla je godina dana pre filma Wolfa Gremma sa Rainerom Wernerom Fassbinderom i ovo je jedna od nekoliko adaptacija istog romana snimljenih u komunizmu.

Interesantno je da Wahlooov roman sam po sebi stoji kao kritika švedskog kapitalističkog socijalzma i "društva blagostanja" koje debilizuje ljude i pretvara ih u osobe lišene briga koje su krasile raniji kapitalizam ali ih i gura u društvo koje nije fundamentalno bolje. 

U tom smislu, ova distopijska slika bogate severozapadnoevropske države koja par decenija u budućnosti doseže jedno uređenje u kom građanstvo anestezirano medijima kontrolisanim iz jednog korporativnog centra polako odumire od pada nataliteta, alkoholizma i suicida, može biti tumačena kao korisna za zemlje socijalističkog sveta kao diskreditacija jednog od puteva razvoja kapitalizma koji nije bilo tako lako prikazati nehumanim kao recimo američki.

Međutim, priča o tridesetospratnoj zgradi medijskog Koncerna u kojoj postoji misteriozni 31. sprat, koji nigde nije prijavljen ali u kom su zapravo nekim lažnim poslovima i obavezama zarobljeni kritički umovi, i dalje može biti uznemirujuća za bilo koju komunističku javnost.

U tom pogledu, Per Wahloo jeste napisao kritički roman koji su spoljni protivnici koristili protiv njegove zemlje ali su se radeći to prilično igrali vatrom.

Levente Malnay ekranizuje ovaj roman sa velikim akcentom na dijalog ali istovremeno ipak u svemu tome ima neke estetizacije i u slici ima neke atmosfere. Rekonstrukcija Švedske se svodi na jedan policijski Volvo (inače auto koji su rado vozili funkcioneri iza Gvozdene zavese) ali generalno svet koji je postavljen konzistentan.

Kraj romana je ambivalentan, ovde se nudi jasno razrešenje oko bombe.

Ipak, ono što je najzanimljivije nije samo to što ovaj televizijski film dobro izgleda kada se gleda i danas već je i tematski interesantan ovih dana kada kreće rastakanje Orbanovog medijskog kartela koji je takođe imao samo jedan centar, što čini ovaj televizijski film nečim što jeste unekoliko prikazalo i mađarsku budućnost, kudikamo više nego švedsku.