GYANGU DOMEI

GYANGU DOMEI iz 1963. godine je atipičan film za Kinjija Fukasakua u izvesnom smislu.

Ponovo je reč o jakuza filmu, priči o mladom jakuzi koji izlazi iz zatvora i ovog puta želi da donese novac svojoj bandi tako što će oteti velikog šefa - dakle, ovo je krajnje karakteristična tema za filmove ovog autora i puno elemenata se ponavlja.

Atipično je to što je ovaj film izašao posle izvanrednog GYANGYU TAI G-MEN koji je krasila izvanredna propulzivnosti, sugesitvan kolor, dinamična i veoma moderna rediteljska rešenja. Dočim, GYANGYU DOMEI koji je izašao godinu kasnije je crno-beli film, sa jednim znatno konvencionalnijim rediteljskim postupkom koji je i dalje u Fukasakuovom duhu, ali je ipak malo drugačiji i rekao bih retrogradniji od onoga što on tada radi.

Možda je rad u crno-beloj tehnici i manja ambicija filma generalno vezana za neka kretanja u samom studiju Toei ali GYANGU DOMEI je cenjen film, u mnogim retrospektivama Fukasakuovog rada.

Ovo je solidan film, jakuza film sa veoma fokusiranom i jednostavnom pričom u svom centru i jakom melodramskom dimenzijom u svojoj izvedbi, ali svakako da je ne samo kasnije već i u datom trenutku, Fukasaku proizvodio, po mom mišljenju, i značajnija dela, kao što je recimo baš pomenuti GYANGYU TAI G-MEN čijem je priznanju doprineo i sam Yukio Mishima o čijoj sam vezi sa jakuza filmom već govorio.

U svakom slučaju, ovaj film i po svojoj tehnici, i po mirnijem postupku odudara od onoga po čemu znamo Fukasakua. Ali, i dalje, ostaje nepogrešivo njegov film, po osećaju sa dramu i suptilnom smislu za ironiju.

* * * / * * * *

BAKUTO GAIJIN BUTAI

BAKUTO GAIJIN BUTAI je jakuza film Kinjija Fukasakua iz 1971. o jakuzi iz Jokohame koji posle deset godina izlazi iz zatvora, shvata da mu je stara banda potpuno rasturena i odlučuje da ih povede na Okinavu gde će naći svoje mesto i novi početak.

Jakuze sa Okinave su inače mlađim generacijama gledalaca bile gateway za jakuza filmove kroz Takeshija Kitana i njegov SONATINE.

Ekipa sa Okinave je specifična jer ima dosta doseljenika, tradicionalne jakuze ih smatraju manje vrednim, čak dovode u pitanje i da li su Japanci zapravo. Kada u ovom filmu prekaljene ali poražene jakuze pristignu iz Jokohame ubrzo shvataju da lokalni đilkoši nisu onoliko naivni koliko su mislili, da su na izvesne načine čak i opasniji i bezobrzirniji. Pa ipak, sa njima ravijaju nekakav hladni mir i podelu interesnih sfera sve dok na Okinavu ne pristgnu tokijske jakuze i to one koje su uništile ekipu iz Jokohame i sada luzeri sa kopna moraju da se ujednine sa đilkošima sa ostrva i pruže otpor tokijskoj mega strukturi.

Jasno je da je tokijska ekipa ovde služi kao metafora establišmenta, korporacija, moćnog represivnog aparata i da u priči o jednoj poraženoj i jednoj provincijskoj ekipi jakuza, Fukasaku nudi jednu eksplicitnije postavljenu društvenu kritiku, iako ona u njegovim filmovima uvek postoji samo u diskretnijoj formi.

Ovde je ona ravnopravan deo izraza i s jedne strane, ovaj film ne nudi ništa sveže unutar same estetike. Veoma sličan, ali što se mene tiče, estetski uspeliji film snimio je dve godine ranije u NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO. U oba filma Koji Tsuruta igra praktično isti lik, i štaviše, taj lik u oba filma ima sličnu završnicu kada kreće sam protiv svih, ponovo u veoma sličnom kontekstu, pobune "malog" igrača protiv sistema koji okreće "male" protiv "malih" i kroz to sprovodi dominaciju.

Ovde, praktično Fukasaku preslikava i neka strukturalna i neka estetska rešenja, ali ih osvežava onim što donosi milje Okinave i tim eksplicitnijim slojem društvene kritike.

Otud, ovo nije ponavljanje jednog te istog, iako rizikuje da to postane, već ispitivanje šta se sve može unutar iste formule napraviti sa malim varijacijama. No, sličnosti jesu upadljive i verujem da ima i druge škole mišljenja koja preteže u smeru kritike jednoličnosti.

* * * / * * * *

FURAIBO TANTEI: MISAKI O WATARU KUROI KAZE

I u drugom filmu o lutajućem detektivu, Kinji Fukasaku snima dinamičan jednočasovni krimić sa Sonny Chibom u kom zapravo spaja detektivsku misteriju sa strukturom vesterna o strancu koji dolazi u grad i otvara razne rane u njemu.

U FURAIBO TANTEI: MISAKI O WATARU KUROI KAZE, detektiv dolazi u malo ribarsko mesto u kom postoji nekoliko ribarskih kuća i institut za proučavanje ribe, i kreće da istražuje misteriozne brodolome koji povremeno zadese određena plovila.

Ubrzo se ispostavlja da su svi moćni ljudi u tom mestu umešani u trgovinu drogom i da naravno žele da sakriju istinu. Međutim, prekasno je, dolazak detektiva ukazao je na njih tako da jakuze šalje ubice da ih sve zajedno likvidiraju.

Kinji Fukasako sa velikom radošću žonglira uporedo misterijom i komičnim vesternom, dajući Sonnyju Chibi jedan razdragani ton koji kasnije neće često imati. Dinamika između njega i njegovog frenemija redovno angažovanog da ga ubije i redovno privoljenog da mu se pridruži je uspešna, tako da film funkcioniše na svim nivoima.

Crno-bela fotografija u ovom filmu ia 1961. godine je vibrantna i estetizovana. Uprkos tome što mi je prvi film u serijalu bio dinamičniji i imao jednu zbilja visokooktansku akcionu scenu, kakve u ovom nema, kvalitet je zapravo ujednačen.

* * * / * * * *

SUTRA JE JOŠ UVEK JULI

SUTRA JE JOŠ UVEK JULI Dejana Vlaisavljevića Nikta je drugi film o njegovom privatnom detektivu Džoniju Palubi. Prikazan je 2020. godine, četiri godine nakon prvog filma.

Postavka je ista kao i u prvom filmu. Ponavljaju se i postupak i glumci.

Nikt ponovo ne odlazi u neka radikalnija stilska rešenja i neko ozbiljnije i energičnije razaranje filme. SUTRA JE JOŠ UVEK JULI u izvesnom smislu pokušava da se na neki arty način nadoveže na klasični noir ali i na reinterpretaciju tog žanra koju su doneli evropski autori poput Godarda, Wendersa ili Gremma. Međutim, oni su na ovaj ili onaj način radikalniji od njega, i Niktov film paradoksalno najviše na liči na hendikepiranu izvedbu nekog arhaičnog ali u svakom drugom pogledu konvencionalnog krimića.

Štaviše, priča ovog filma je potentna, film snimljen u Nedićevoj Srbiji je McGuffin oko kog se razvija misterija sa privatnim detektivom, fatalnim ženama, misterioznim strancima i smutljivcima stare garde.

U talasu "garažnog" filma koji je delovao u okviru FESTovog programa Microwave, Nikt je bio verovatno najzanimljiviji "garažer", međutim, uprkos tome što je ponovio deo protagonista tog pravca kao što je Saša Radojević kao glumac, Nebojša Pajkić kao guest star i slične stvari, on je napravio nešto drugačije od njih jer je njegov film dramaturški konvencionalniji a istovremeno i odaniji žanru s kojim polemiše.

"Garažeri" su generalno imali afinitiet prema krimiću, s tim što deluje da ga Nikt najbolje razume kao i da bolje poznaje istoriju filma nego oni, mada suštinski na jedan umetnički jalov način. Jer na kraju priče,. "garažno" bi trebalo da bude sirovija, tehnološki jednostavnije izvedena verzija nečeg što je inače složenije u izvedbi gde usled složenosti gubi svoj smisao.

Međutim, ono što kod Nikta nedostaje upravo jeste smisao. Njegov film je, kako rekoh, hendikepirana izvedba nekog konvencionalno izvedenog i uprkos tome što duh žanra jeste tu i prisutan je bez ikakve sumnje, ne čini se da mu je dao nešto što je on u svojim punim izvedbana izgubio.

NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO

NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO Kinjija Fukasakua je jakuza film iz 1969. godine koji je već iskazao Fukasakua u punoj zrelosti.

Fukasaku i dalje voli da započne film u formi klasičnog američkog krimića sa elementima DRAGNETa, da nas ubaci in medias res kroz dokumentarne detalje i glas sveznajućeg naratora, ali onda kreće puna dramska izvedba, ovog puta sa jakuzom koji izlazi iz zatvora i naprečac mora da preuzme svoju ekipu kada im vođa gine u sukobu nekoliko klanova koji žele da preuzmu Jokohamu.

U tom sukobu, kao novi vođa, on ne želi ekspanziju ni protiv koga ali želi da očuva čast i mesto svoje ekipe. Ubrzo moćni ekspanzionisti šalju razne bande protiv njih, a kada insceniraju atentat na glavnog šefa, naš junak shvata da je vreme za totalnu osvetu kojoj se nije nadao i za koju je mislio da joj više nije sklon.

Završnica kada krene totalna osveta je izuzetno moćna, a Fukasaku je snima u punom angažmanu, nudeći filmu jedno simfonijsko razrešenje, ali sa energijom i sirovošču koje crpi malo iz američkog malo iz novotalasovskog filma, ali stvarajući svoju leguru povišenog realizma.

Glavni junak indikativnog imena Tetsuo Tsukamoto odigran je izvanredno od Kojija Tsurute koji donosi uverljiv osećaj da je junak sa svojim ciklusom nasilja završio i da baš mnogo toga treba da se desi da bi ga iznova započeo, i da će novi ako se desi biti drastičniji nego prvi. Ikona Toho jakuza filma šezdesetih i sedamdesetih Bunta Sugawara ovde ima sporednu ali upečatljivu ulogu kao jedan od dičnijih članova bande.

U ovom filmu Fukasaku je pisao scenario sa nekoliko svojih redovnih saradnika među kojima se ističe Fumio Konami, dočim je Norio Osada današnjoj publici poznatiji po nekim anime naslovima među kojima je i remek-delo Yoshiaki Kawajirija WICKED CITY.

U ovoj kanonskoj eri Fuksakuovog jakuza filma, sve je vrhunsko i samo nijanse razdvajaju filmove, tako da je NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO pravo uživanje.

* * * / * * * *

PALM SPRINGS

PALM SPRINGS Maxa Barbakowa bio je svojevrsna senzacija 2020. godine, komedija koja kombinuje indie i glavnotokovske senzibilitete, ujedinjuje publiku (doduše u tadašnjem kontekstu) i kritiku.

U to vreme mi je PALM SPRINGS izmakao, ali sada sam to nadoknadio.

Svakako da je afekat proistekao iz okolnosti bitno doprineo snažnoj emociji koja se izrodila oko filma. I iz današnje vizure, možemo reći da PALM SPRINGS "nije ništa posebno", ali isto tako nesporno je reč o solidnom i duhovitom filmu.

Ovde se GROUNDHOG DAY dešava tipu koji je došao na svadbu sestre svoje devojke. I sad u toku tog time loopa postojeća veza mu se raspada ali nalazi pravu ljubav, sa ženom koja je takođe u loopu.

Činjenica da su njih dvoje, skoro pa jedini u tom loopu, omogućuje da se automatski "izdvoje" od okoline i da ispituju razvoj svog odnosa kroz proživljavanje jednog te istog dana.

Scenarista Andy Siara po priči koju je napisao sa Berbakowom pravi film koji je istovremeno high concept romcom ali i Lonely Island humor sa dosta gegova, priča malo raste, malo se kroz montažne sekvence prikazuje protok i vremena i to kako junaci ne znaju šta će sa sobom, dakle ima raznih zahvata, raznih intervencija, ali ukupno uzev, Barbakow i Siara uspevaju da izdvoje ono što je važno i da ga privedu svrsi.

Andy Samberg ovo koristi kao priliku da se glumački iskaže i u komediji koja ima kontinuirani razvoj karaktera.  Cristin Milioti je razvijena ali ovo je film koji je već bio u sklopu njene velike afirmacija koja je tada bila u zamahu i kroz serije.

U tom pogledu, glumci koji su u centru filma su dobro iskoristili prilike koje im je projekat pružio, kao što su naravno i autori od njih dobili dobar centar priče.

Meni je ambijent varočice u kojoj se odvija svadba - iako maksimalno iskorišćena bila malo dosadna za film o time loopu, više bih voleo neki uzbudljiviji veći grad, sa raznovrsnijim objektima nego neku ovako zatvorenu situaciju, ali to je već pitanje ukusa i ne smatram da je ovakvo postavljanje stvari bilo greška.

* * * / * * * *

OBSESSION

Curry Barker je iznenadio blokbasterom OBSESSION, i lepo je što je jedan mlađi reditelj sa reputacijom Youtube stvaraoca snimio nešto što je razbilo hegemoniju velikih studija, doduše u hororu, gde obično najlakše puca ta hegemonija holivudskog centra.

Sam film koji je snimio, nažalost, ne donosi ništa naročito sveže, a za moj ukus ne donosi ni mnogo strave u klasičnom smislu. OBSESSION svakako jeste horor u svojoj osnovi, i jeste i u širem smislu, međutim, nije reč o nekom prevratničkom delu žanra koje je napravilo rezultat donoseći nešto sveže.

Naprotiv, dosta oslonjen na glavni tok indie estetike, ovo je film o još jednom od onih debilizovanih mucavih mladih američkih muškaraca koji ne umeju da pokažu šta hoće koji, u postavci dostojnoj neke groteske Judda Apatowa, posle sedam godina friend zone želi da izjavi ljubav svojoj simpatiji. To nažalost nije dato u formi neke simpatične postavke socijalno neadaptiranog junaka "sa kojim ćemo jahati" kroz priču, već naprotiv, on je jedan nažalost antipatični nesposobni moron koji ni ne zaslužuje bilo kakav supstancijalni odnos dok se malo ne sabere uz stručnu pomoć.

Elem, on kupi neku amajliju koja omogućuje da se poželi jedna želja i kada poželi da ga ova simpatija zavoli to se pretvori u opsesiju iz pakla.

Međutim, za razliku od filma Coralie Fargeat SUBSTANCE sa kojim deli neka rešenja, ovde nema dela kada ta želja funkcioniše. Niti mi želimo da njemu ta ljubav uspe, niti kad taj odnos krene, junak u tome uživa. Zapravo od prve prilike postaje jasno i njemu i nama da je nešto off. I to bih pozdravio - film ima junaka koji je dovoljno bistar da shvati isto kad i gledalac, sa tom razlikom što on sa tom informacijom ne radi ništa smisleno, i onda ta "pamet" filma zapravo postaje opterećenje jer niti uživamo u našem znanju koje je veće od njegovog, niti u njegovoj inteligenciji koju prenosi na film.

Film nudi par zanimljivih ali suštinski sporednih detalja sa kojima Curry Barker ne uspeva da napravi apsolutno ništa. To se pre svega odnosi na amajliju koja deluje kao neki kič, ali postoji vajb oko nje da ima neki efekat, zatim u tom SUBSTANCE-copypaste tonu njegove komunikacije s proizvođačima amajlije, kao i u nekim propozicijama same kletve koja ispunjava želju.

Ali, nažalost, inteligentne ideje ostaju na nivou ideje, a sama osnovna priča je stagnantna, ne kreće se nikuda i to je jedno idi mi-dođi mi, ja tebi-ti meni, između tri ključna plot pointa. 

U pogledu realizacije, film je korektan ali ne i senzacionalan da bi prevazišao neke standarde žanra (kog?). Gluma je dosta skromna, glavni junak je odigran bez harizme, bez topline, i bez intelektualne stimulativnosti da nadoknadi to što nam je antipatičan.

Ukupno uzev, OBSESSION je jedan relativno beznačajan film koji meni nije legao jer nisam u njemu imao ni koga ni šta da gledam i iz koga sam izašao sa par zanimljivih detalja koji su bolje izvedeni u drugim boljim filmovima. Ali, isto tako mogu da zamislim ljude koji su ga doživeli kao nešto snažnije.

Ono što sasvim sigurno jeste njegova snaga, i delimično tajna njegovog uspeha, može biti oslanjanje na večnu temu iz svakodnevice koja komunicira sa većinom gledalaca i zatim izgradnja horora oko nje.

* * / * * * *