SAIPAN

Roy Keane je bio i ostao heroj svima nama koji volimo United, i svakako da nam je svima 2002. bio poznat sukob koji su pred Mundijal u Južnoj Koreji i Japanu imali on i Mick McCarthy, selektor Irske. Ipak, danas se samo sećam da je to bio neki svinjac i da su Irci na Svetskom odigrali zapravo prilično dobro i bez svog najboljeg igrača, odnosno da verovatno ne bi otišli dalje sa njim nego ovako kako je bilo. Na tom prvenstvu stasao je drugi Keane, Robbie, i nametnuo se kao neko ko će vremenom, i kvalitetom i drugačijim pristupom ako ne zaseniti a onda barem u kontekstu reprezentacije dovesti do toga da ne znaš na koga se misli kad se kaže Keane.

U svakom slučaju, Roy je bio poznat kao uporan, borben, svojeglav i talentovan igrač, a premijerligaški fudbal je bio u usponu posle pada engleske igre u post-hejselskom periodu, pa su to sve zajedno pratili mediji intenzivnije nego ikada. Otud je ova pre svega irska priča imala globalni odjek, pa smo eto i mi ovde za nju koliko-toliko znali.

U filmu SAIPAN dobijamo ekranizaciju te priče, i iskreno, iako sam se mnogih stvari podsetio, a malo njih viđenih u filmu nisam znao, ono što sam dobio jeste promišljena i uzbudljiva drama. Doduše, moram reći da je u mom slučaju, ipak bilo dosta podsećanja jer mi ovaj slučaj dugo nije bio na umu.

Rediteljski tandem Lisa Barros D'Sa i Glenn Layburn sam zapazio na severnoirskom omladinskom filmu CHERRYBOMB i ovde su oni pokazali da imaju istančanu sposobnost da se oslone na zanimljive tradicije i rukopise.

Od THE DAMNED UNITEDa preuzimaju osnovno rešenje - prave film o fudbalu bez scena fudbala. I kao što je onaj film o Brianu Cloughu sa Michaelom Sheenom u još jednoj ulozi britanske istorijske ličnosti uspeo da se nametne kao jedno delo univerzalnog značaja i mimo fudbala, tako i ovde imamo oslonac u Steveu Cooganu u ulozi Micka McCarthyja. Coogan je slično Sheenu veoma aktivan kao glumac koji voli da igra istorijske ličnosti i kreće se sličnom putanjom, na filmu i televiziji, i za razliku od Sheena koji se takvim ulogama i probio, Coogan je zapostavio komičarsku karijeru da bi se posvetio tim istorijskim rekonstrukcijama. Dakle, THE DAMNED UNITED je dao mustru, a Coogan je preuzet iz nekoliko sličnih projekata i transplantacija je veoma uspela, njegov McCarthy je srce ovog filma, Salieri koji na kraju priče ipak nije negativac.

Eanna Hardwicke uspeva da dočara Keanea na jedan višeslojan način. U njemu se vrtloži narcistički mačizam, želja za uspehom, neobičan spoj potpune samouverenosti i neverovatne nesigurnosti, i kroz ovu rolu postaje jasno koliko toga je bilo u Keaneovoj glavi kada su se raspleli događaji na Saipanu.

Ono što je međutim novo u postupku, to je nešto što je sa velikim uspehom doneo Justin Tipping u filmove o sportu prošle sezone, a to je gotovo galerijska vizuelna ekspresivnost u pojedinim deonicama. Njegov HIM je doduše u tom pogledu bio radikalan vizuelni rad, dočim je SAIPAN ipak veoma fokusiran na dramu u klasičnom smislu sa povremenim akcentima koji pojačavaju utisak Keanovih unutrašnjih stanja.

U pogledu psihologije sportiste, ovaj film je kapitalno delo jer za mnoge gledaoce odgovara na pitanje kako to neki igrači igraju vrhunski u klubovima ali u reprezentaciji ne pokazuju ništa. Ovde nam je prikazana psihološka kompleksnost jednog takvog asa koji je s jedne strane poznat kao borac koji se ničega ne libi da bi pobedio ali s druge strane, može da bude doveden u red samo autoritetom Sir Alexa Fergusona koji se u ovom filmu javlja samo telefonom kao jedan bestelesni entitet i krajnji autoritet koji arbitrira o svim događajima (i predstavljen je zapravo kao benevolentan faktor uprkos svojoj moći).

No, ovo je film koji može da crossoveruje i kod publike koja se ove zgode ne seća ili koju fudbal ne zanima previše jer je u suštini ovo priča o idolu koji nadrasta svoju okolinu i čoveku klimavog autoriteta koji njime treba da rukovodi.

S jedne strane tu je Mick McCarthy, Irac iz Engleske kome je Jack Charlton životni autoritet i inspiracija, dakle previše anglifikovan za irske standarde, nekada cenjen igrač kog je fudbalski nasledio i višestruko nadmašio Roy Keane, a s druge tu je Roy Keane, igrač koji je otišao na najviši mogući nivo fudbala, svestan da je ikona, da čini razliku na svakom terenu gde se pojavi, i sa snažnim osećajem da mu niko zapravo nije dorastao, ali i da plaća cenu igranja za slabije organizovan savez.

Ovako kompleksan odnos bio bi volatilan i da nije bilo nesposobnog irskog saveza, kao i Keaneovog specifičnog vaspitanja. Rezultat je izvanredna drama koju su nam autori veoma vešto i ekspresivno preneli.

SAIPAN je jednostavan i inteligentan film, postavljen vešto i znalački. Najvažnije je da film ne staje ni na jednu stranu, i da uprkos raznim ekstremnim stvarima koje je doduše mahom radio Keane, istovremeno proizvodi emociju, ali ni pred koga ne stavlja predznak. Imajući u vidu kakvim sirovinama i emotivcima govori, uspeo je da zabeleži atmosferu tog odnosa a da zadrži svoju decentnost.

* * * 1/2 / * * * *

WINTER KILLS

WINTER KILLS je film Williama Richerta koji je propao kada je izašao 1979. da bi se onda 1983. pojavio premontiran i stekao kultni status kao bitna crna komedija.

Richard Condon je kao pisac ozbiljno zadužio tradiciju holivudskog konspiracijskog trilera sa MANCHURIAN CANDIDATEom, i WINTER KILLS je ekranizacija njegovog romana koja kod Richerta nudi pa maltene pynchonovsku verziju atentata na JFK.

Neposredno posle ONE BATTLE AFTER ANOTHER gde je pynchonovski potencijal za oplemenjivanje mejnstrima dobio svoju najambiciozniju manifestaciju, WINTER KILLS možemo pozitivno posmatrati samo iz čiste samilosti.

Što se mene tiče, Jeff Bridges nije A+ glumačka zvezda kako ga inače smatraju, ali svejedno mislim da je zaslužio bolji materijal od ovoga a ako gledamo ostatak podele, svakako je Tony Perkins možda i najlošije prošao.

Moguće da je u vreme izlaska ovog filma, trauma ubistva JFK bila dovoljno sveža da ovo bude bitno provokativnije nego danas. Ali, isto tako i do tada je izašlo već nekoliko bitno provokativnijih filmova na istu temu. Otud mi kultni status ovog naslova izmiče.

* 1/2 / * * * *

COLD STORAGE

Ne spadam među one koji previše očekuju od Davida Koeppa. Štaviše, mislim da on ima jako nizak procenat uspelih realizacija u odnosu na reputaciju koju ima kao scenarista.

Međutim, COLD STORAGE je film koji je ipak nedostojan Koeppa, naročito jer je reč o horor komediji u kojoj glavne uloge igraju Joe Keery iz STRANGER THINGS i Georgina Campbell iz BARBARIANa uz podršku Liama Neesona, i uz reditelja Jonny Campbella, kao veterana ponajbolje britanske televizije, postojale su predispozicije za nešto simpatično što je moglo naći put do publike.

Rečju, ovakav film, da je bio dobar, možda je mogao biti neko iznenađenje na blagajnama. Ipak, ne samo da nije već je posle superbledog izlaska u bioskope utopio u mediokritetski deo DTV ponude.

Ovo je horor komedija koja nije strašna, nije ni smešna, a imajuči u vidu koliko pokušava sa specijalnim efektima maske, i premisom koja daje puno prilika jer film govori o gljivicama iz svemira koje prave haos na Zemlji, film nije ni naročito gadan.

Možda je Campbell kriv za ukupno uzev televizijski vajb ove skromno budžetirane produkcije, međutim Koepp je odgovoran za osećaj da gledamo nešto trećerazredno i da je šteta što je ovakva potentna podela straćena na nešto bezveze.

Istini za volju, ovde ni glumci nisu odigrali sjajno pa da ih nešto žalimo ali po imenima svakako prevazilaze ovakvo ostvarenje.

* 1/2 / * * * *

THE STRANGERS: CHAPTER 3

THE STRANGERS: CHAPTER 3 je zanimljiv slučaj. Film je nažalost užasan i ne bi zasluživao da se o njemu previše priča ili misli da nije tog paradoksa da su sva tri THE STRANGERS filma u ovom ciklusu snimani zajedno.

Koliko sam shvatio Harlina, u jednom intervjuu je rekao da je praktično snimao sve filmove u isto vreme, kao što bi se recimo snimala televizijska serija. Tim pre, nema nikakve logike da treći bude u svakom pogledu slabiji od prva dva.

Ipak, jeste. 

Ne samo da je za ovu vrstu filma veliki problem kada se uđe u demistifikaciju i objašnjavanje odakle potiču misteriozne psihopate, već je naprosto i egzekucija loša, skromna ne samo za ono što poimamo kao Harlinov standard već i za nivo koji je držao u prva dva filma.

Prvi film je bio toliko isplativ da je otplatio sva tri koji su zajedno koštali oko 25 miliona. Sve posle toga bio je čist ćar i drugi je bogami bio neprijatno iznenađenje, nije zaradio enormno ali je bio isplativ sam za sebe i malo čak jači od izvanrednog Tippingovog HIMa. Paradoksalno, drugi je meni bio kudikamo vredniji pažnje od prvog filma u ovom Harlinovom ciklusu.

Treći je međutim zaradio u Americi tačno onoliko koliko je koštao, dakle nije čak ni povratio budžet.

Ukupno uzev, međutim, ova egzibicija sa STRANGERsima kao low key projektom za Lionsgate, bila je pogodak u bioskopima za studio a za Harlina je bila bitna kao njegov povratak na veliko platno.

Ima Harlin skorašnjih filmova koji su zaslužili uspeh više nego STRANGERSi, međutim, eto baš sa njima je opet stigao pred najširu publiku.

* 1/2 / * * * *

VIE PRIVEE

VIE PRIVEE je novi film Rebecce Zlotowski u kome se okrenula jednoj par excellence eurotrilerskoj formi. Snimila je francuski film od glave do pete, triler koji je u stvari komedija koja nije smešna ali nesporno ima duha, priču o intelektualcima koji svoje psihoze projektuju u jedan slučaj i počinju da misle da je reč o ubistvu, i u svemu tome vrhunsku ulogu ostvarila je Jodie Foster, kao gostujuća američka ikona, što je takođe karakteristično za starinske francuske radove.

Jodie Foster je briljantna glumica, i to naravno nije neka novost, ali sada je čini se dodatno relaksirana kada je izašla iz svojih središnjih šmiroloških godina u kojima se od nje očekivala neka prestige gluma. Sada, kada je ušla u šerifovske godine, odigrala je za početak šerifa u TRUE DETECTIVE seriji NIGHT COUNTRY i tu je bila impresivna. Koliko god je tamo bila folksy i frontier žena, ovde se prebacila potpuno u taj lik američke intelektualke koja se ostala da radi kao psihoanalitičarka u Parizu, i da svakako nema uverljivije glumice za takav lik od Jodie Foster. Ona zaista jeste po svom habitusu osoba koja deluje kao neko ko bi se odselio u Pariz i ostao da radi kao psihoanalitičar.

U samoj suštini, ovo je zapravo romantična komedija o ponovnom venčanju, jer uporedo sa istragom oko misteriozne smrti svoje klijentkinje, glavna junakinja se iznova vezuje za svog bivšeg muža. I tu Jodie Foster fenomenalno sparinguje sa Danielom Auteilom.

Istovremeno, strukturiran je film kao misterija, u kojoj junakinja istražuje misteriozne događaje oko klijentkinje koja je izvršila samoubistvo, ali možda i nije, i ta istraga je katalizator za njene razne odnose.

Ovaj film po svojim temama jeste hitchcockovski, ali po svojoj izvedbi nije, i više deluje kao jedna moderna reinterpretacija obrazaca koje je hitchcockovski uticaj doneo na francuski film preko Chabrola pre svih ali i Truffauta.

Zlotowski je naravno svesna predistorije ovakvih filmova u francuskoj kinematografiji i ona je nadgrađuje dodajući nešto savremeno i svoje.

U izvesnom smislu, VIE PRIVEE nema problem u poređenju s prethodnicima već pre svega sa savremenicima. Naime, film bi bio značajniji da pre njega nismo imali ELLE Paula Verhoevena. U tom filmu je Djianova prozna dobila baš tu dimenziju francuske filmske zaostavštine ali pojačane Verhoevenovim visokooktanskim nizozemskim relativizovanjem građanskog morala.

Da ne postoji ELLE, ovaj film bi izgledao bolje. Što samo po sebi znači da je vrlo uspeo i vredan pažnje, oslonjen na tradiciju, referentan prema žanru i star personama u kadru, a opet samostalan i u priličnoj meri svež.

* * * / * * * *

THE ROUGHNECK

Kyle Rankin se kao najozbiljniji reditelj pokazao onda kada je radio u produkciji Dalasa Sonniera na filmu RUN HIDE FIGHT. Istovremeno je taj film bio Sonnierov za sada poslednji nastup u Veneciji, a isto tako i prvi film koji je pustio za Daily Wire i započeo jednu novu dimenziju ove medijske imperije, a to je igrani program.

Rankinov novi projekat za Daily Wire u kom svoj kambek posle kanselovanja ostvaruje Jonathan Majors odlučio sam da obeležim nadoknadom onoga što je radio u međuvremenu.

THE ROUGHNECK je film o mladom čoveku koji radi na naftnoj bušotini i kreće sa terena na svoje venčanje. Usput na jednom odmorištu uz autoput biva prebijen, a kasnije ćemo shvatiti i silovan i postepeno se odlučuje da sprovede totalnu osvetu u kojoj će mu pomoći otac, inače robijaš.

Rankin je ovde u jednom tough B-gasu, i to je nešto što ga ne čini odbojnim Dallasu Sonnieru u svakom slučaju.

Međutim, Austin North u glavnoj ulozi je nekako previše mlak da bi nam dočarao i želju za osvetom i traumu posle silovanja. U pogledu ovog drugog, naravno, govorimo o nečemu što je delikatna tema u stvarnosti, ali nije u B-filmu. Imali smo DELIVERANCE i XY filmova u kojima takve stvar zadese junake, i B-film prosto ne nudi neki širok varijetet reakcija junaka na traumu.

Ovde on na to ne reaguje naročito emotivno ali ni zdravstveno, tipa da ode i primi neki PNEP, da se zaštiti od infekcije koju bi mogli imati provincijalci koji noću sačekuju muškarce i siluju ih u javnom klozetu.

Čak to ni ne kaže svima ali mu otac robijaš prepozna u pogledu koja je to muka u pitanju, a lokalna veterinarka se sažali jer je i ona u mladosti silovana.

U svakom slučaju, Rankin koji je dosta radio razne infantilne varijacije na žanr ne može da se odmakne od tog nerva, i cela situacija. sasilovanjem neprekidno ide tankom linijom parodije.

Hold McCallany i Dichen Lachman su stare televizijske kuke i rutinski se nose sa svojim zadacima i umnogome pojačavaju samog Northa koji je kako rekoh dosta mlak, uprkos tome što je fotogeničan i što zapravo nije loša podela za ovu ulogu.

Kada osveta krene, nasilje je intenzivno i korektno izvedeno ali ne više od toga. Rankin izvlači dosta iz budžeta kojim je raspolagao i koji nije prevelik, i ovo na kraju jeste solidan rape and revenge film smešten u američku unutrašnjost.

Ipak, ima tu važnih stvari koje Rankin prosto zanemaruje a upravo se tiču onoga oko čega je želeo da začini film i da se izdvoji.

U izvesnom smislu, silovanjem je hteo da dodatno motiviše i opravda junaka ali onda taj motiv ni psihološki ni životno nije razradio čak ni do nivoa koji zahteva B-film

Ako možete da pređete preko toga, a nije lako, možete se solidno zabaviti.

* * / * * * *

FOLLOW ME QUIETLY

Dvadesetak godina pre izlaska svog poznatog filma BOSTON STRANGLER, Richard Fleischer je režirao FOLLOW ME QUIETLY, krimić o serijskom ubici davitelju koji voli da komunicira sa policijom i medijima, po priči među čijim autorima je bio i Anthony Mann.

BOSTON STRANGLER je snimljen po istinitoj priči i smatra se veoma značajnim i nekonvencionalnim trilerom svog doba. Fleischerov rani film iz 1949. godine je jednostavan RKOov B-film, ali sa odlično izabranim lokacijama, sugestivnom glumačkom podelom i vizuelnim rešenjima iz kanonske tradicije noira.

Da je Mann režirao ovaj film, verovatno bi karakteri bili snažniji i njihovi odnosi suroviji, kod Fleishchera su stvari među likovima date malo ex-catedra ali sve nadoknađuje tempom i vođenjem priče koje je dobro.

U tom smislu, ovo je pre svega misterija koja povremeno koketira sa trilerom sve do same završnice i potere za ubicom u kojoj se trilerski napon izrazito pojačava.

Ovo je film koji svakako treba videti kao svojevrsnu najavu onoga što će 19 godina kasnije snimiti na sličnu temu, i naravno zapaziti koliko se epohe, ali i produkcioni uslovi oko ta dva filma drastično razlikuju.

* * * / * * * *