Wednesday, May 29, 2024

WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR

Jane Schoenbrun su veoma bitno ime u savemenom horor podmlatku. Prvi značajan film su snimili pod naslovom WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR. Ova produkcija dosta poznatog Davida Loweryja je nekakav dosta radikalan art house sa elementima found footgaea mada nije izveden ceo u tom stilu o nekakvom creepypasta fenomenu koji se ispostavlja kao - ili realna pojava koja ugrožava učesnike challengea ili kao uvod u neku psihozu.

Moram priznati, ovo je ona vrsta amaterski izvedenog pokušaja u kom se na dosta pogrešan način "ne zna" šta čovek gleda.

Tuesday, May 28, 2024

LOVE LIES BLEEDING

LOVE LIES BLEEDING Rose Glass je ona osetljiva forma "normalnog" filma za publiku koja je prezupčila od art housea kod kojih vrlo često imamo simptome nečega što bi se najpre moglo definisati kao nepraćenje repertoarske i žanrovske produkcije.

Ta vrsta žanrovskih hibrida koji umeju da izniknu u tim art house miljeima u puno slučajeva, mada ne uvek, deluju žanrovski potpuno naivno i deplasirano u odnosu na ono što su cutting edge stvari na terenu.

LOVE LIES BLEEDING je Woke kombinacija dva kultna filma od kojih je jedan remek-delo a jedan je prilično dobar - reč je o BOUNDu i PAIN AND GAIN. Znači ovde imamo onu specifičnu formu neo noira sa lezbejkama gde se udara u sam temelj žanra jer ne znamo ko je u njemu femme fatale ili ih imamo dve, ne znamo ko je big dumb male koji je definisao neo noir, karakteristično kod Johna Dahla, i imamo jednu žanrovsku, brutalnu bizarnu krimi zgodu sa roidraging bodibilderkama.

I to je miks za koji se danas masovno misli da je jako potentan iako ne dostiže ni BOUND, što se ni od koga ni ne očekuje, to su veoma visoke sfere filmmakinga, a rekao bih da mu malo fali spontanosti da dođe i do PAIN AND GAIN.

PAIN AND GAIN uprkos svim svojim grotesknim elementima imao jedan veliki benefit, to je vitalnost junaka i to je činjenica da je reč o jednoj dramskoj fikciji umnogome nastaloj iz istinite priče. LOVE LIES BLEEDING je film koji je trom jer veoma želi da shvatimo šta nam on sad pokazuje. Od rediteljke koja nam govori "vidi ruke, vidi ruke", da bismo mi shvatili da je ovo indie film visoke estetizacije, pa sve do samih junakinja koje misle da bi nas nečim što seksualno rade mogle iznenaditi.

Tako da film umesto da je propulzivan i dinamičan, ide onako tromije nego što bi trebalo, i da je manje pretenciozan i manje uveren da radi nešto novo, bio bi mnogo bolji.

E sad, imajući sve to u vidu, verovatno onda ne bi postao toliko važan u indie krugovima i ne bi bio toliko slavljen, mada i to opet ko zna - DRIVE AWAY DOLLS Ethana Coena koji je na nivou RINGERAJE takođe nije ni približno sahranjen od strane kritike.

U tom smislu, bio bih licemer kada usput ne bih konstatovao da bi mi ovaj film sa potpisom Ethana Coena, recimo da je ovaj film DRIVE AWAY DOLLS verovatno subjektivno delovao bolje jer bih ga nekako sa svim nedostacima smestio u filmografiju Braće Coen i čak ga smatrao dokazom da su još uvek živi.

Ovo nije ni seksistička, ni ejdžistička stvar, prosto od filma relativno nove autorke za koji se tvrdi da donosi nešto sveže očekujem više nego od poznijeg filma eminentnog autora, baš u tom domenu inovativnosti.

Otud i LOVE LIES BLEEDING, kad se sagleda iz tog drugog ugla, da ga ne tretiramo očekujući nešto novo, sveže i bitno, ostaje kao krut ali u nekim fazama zanimljivo izveden B-film novog doba.

Naprosto, ovde ipak ima neke izvedbe koja čini da film možda bude i u nekom ešelonu dela koja su ispunila svoj zadatak i dobijaju * * * iako je meni subjektivni utisak u pojedinim tačkama padao dosta nisko, a kad je bio povoljan nije ulazi u neke sfere impresioniranosti.

Stoga ću ovde u toj capsule oceni biti sklon tome da častim, iako je moj utisak bio nešto slabiji. Naprosto, percepcija ovog filma je poremećena. To sasvim sigurno nije moglo da se desi mimo volje autora. Međutim, oni nisu krivi za to. Kada sam sveo film na meru, u njemu sam opet prepoznao izvesne kvalitete i neke ideje su izvedene na nivou celine. To sve zajedno nije bilo za mene, ali nije bezvredno kada se postavi na svoje mesto.

* * * / * * * *

Monday, May 27, 2024

BEZNESS

Imao sam jednom neku napoleonsku ambiciju da nekako Abdellatif Kechiche snimi film po romanu Zorana Ferića NA OSAMI BLIZU MORA, i ona se nije realizovala iako sam i dan-danas ubeđen da bi to bio idealan spoj reditelja, pisca i materijala.

Pa ipak, Kechiche je 1992. kao mlad tuniski glumac igrao u filmu koji je jako sličan onome o čemu je pisao Ferić jer je realno sudbina "galebova" na svim meridijanima slična.

Ne bi se danas reklo kada pogledate Abdellatifa ali kad je bio mlad bio je hunk kao recimo mladi Lorenzo Llamas, i odlično je odigrao mladog tuniskog galeba koji ipak više u maniru žigola opslužuje zapadnoevropske turistkinje ali i ponekog turistu, zašto da ne, u želji da se dokaže, zaradi novac ali i izbori povratak u Evropu u kojoj je bio i iz koje je deportovan.

Film je režirao doajen tuniskog filma Nouri Bouzid koji je školovan u Francuskoj, i samim tim film je dobio ozbiljnu produkcionu podršku francuskih kuća.

Dešava se u jednom isečku jednog leta, kada život već pomalo ostarelog galeba kreće lagano da se raspada, kada njegova verenica, inače čedna i smerna, takođe kreće da istražuje alternative a on od klijenata sve manje dobija ono što je želeo.

Film BEZNESS kipti od erotizma koji je gotovo opipljiv iako u njemu golotinje i scena seksa prakitčno nema ili ako ima, to je vrlo malo. Nouri Bouzid je tuniski reditelj leve orijentacije koji je sklon tome da razbija tabue u tuniskom filmu ali uspeva da vrlo diskretno očuva smernost magrebljanskog filma a da sve opet ostane i takvo da se Evropljani se osete prevareno.

Jednu priču sličnu ovoj, mada sa manje tog elementa trgovine seksom, sam Kechiche je snimio na svoj način u svom rediteljskom filmu MEKTOUB koji je opet zaista nešto potpuno drugačije od ovoga.

* * * / * * * *

Sunday, May 26, 2024

ATLAS

Brad Peyton je Blumhouseovom filmu INCARNATE i Netflixovoj seriji DAYBREAK, pokazao da se iza jednog tehnički kompetentnog isporučioca nezahtevne i prilično stupidne cirkuske zabave za bioskope, krije zapravo interesantan čovek i potentan filmmaker.

Nažalost, u filmu ATLAS, Peyton se ne samo vraća onome po čemu ga primarno znamo, a to je stupidni blokbaster, nego to radi bez pomoći velikih zvezda i adekvatnog budžeta.

ATLAS nažalost deluje strimerski iako pokušava da se uhvati u koštac sa jednom par excellence blockbusterskom pričom o budućem ratu ljudi i AI androida. Dolazi godinu posle THE CREATORa i u toj priči ni na jednom nema šta da traži.

Niti je Peyton dovitljivi reditelj koji će za male pare stvoriti kameronovski domet, niti u Jennifer Lopez ima adekvatnu glumicu koja kod publike ili partnera može proizvesti išta sem utiska da potpuno zalutala u sve ovo, niti ima scenario koji donosi išta novo ili barem dobro urađeno staro u ovaj žanr.

Jennifer Lopez je bila sjajna glumica, i postoji nekoliko filmova u kojima igra u koje mogu da se zakunem. Ne mislim da su ti filmovi nužno bili tako dobri zbog nje i da je nije mogao odmeniti neko drugi, ali mislim da je ona svakom od njih doprinela, bilo da je reč o U-TURNu ili OUT OF SIGHTu ili THE CELLu.

Međutim, danas se ona nalazi na nekoj ničijoj zemlji između aktivne žene i babe, njene godine su čak prisutnije u njenom stavu nego u samom izgledu, i ona deluje da bi i igrala starije likove, međutim, iz nekog razloga (koji se da naslutiti) ona je fizički, pa samim tim i energetski, a shodno tome i glumački, zarobljena u nekom limbu u kom nije više ništa drugo nego avatar J.Lo kao selebritija.

Kao neko kome je ona zaista bitan deo istinski značajnih filmova, ne radujem se ovom ishodu, i ne prilazim mu estradno, naprotiv. Ali, to su činjenice. U ovom naslovu J. Lo egzistira van filma.

U nečemu sa toliko efekata, animacije, mašinerije, i to ne baš vrhunski izvedenih, jako je bilo bitno ko je glavni čovek, a ljudski faktor je zatajio.

U ovom filmu i dalje ima da se tako, ne mogu da kažem "nešto vidi", sve smo to viđali mnogo bolje, ali eto, može da se pusti da se ne reprizira nekoliko boljih filmova nego da ih se ovim putem prisetimo.

Spadam među one koji ne diskriminišu strimerske filmove, ali ovo je naslov koji mom stavu ne ide u prilog.

* * / * * * *

Saturday, May 25, 2024

РЕСПУБЛИКА Z

РЕСПУБЛИКА Z Stepana Burnaševa je film vrlo atraktivnog naslova ali moram vas razočarati, nastao je 2018. godine, pre agresije na Ukrajinu, i govori o jakutskom predelu koji su pregazili zombiji.

Pratimo grupu jakutskih junaka koji su već duže vremena u borbi za zombijima koji su postali deo svakodnevice ali su i dalje pretnja, uz izvesne olakšice jer recimo kad zamrzne, oni su ukoče.

Junaci pokušavaju da se dokopaju vakcine i usput imaju razne zgode, gubitke i radosti.

Film je snimljen na malom budžetu ali vrlo solidno izgleda. Ima masu problema, ali osnovna vrlina mu je to što je ipak prilično dobar i imajući u vidu jakutsku žanrovsku tradiciju, ovo je dostojanstven doprinos tih predela žanru zombi-filma, naročito njegovoj autohtonoj, niskobudžetnoj struji.

Ovo definitivno nije spoj parodije i pokušaja reinvencije žanra kao SHAUN OF THE DEAD, a sasvim sigurno nije ni smrknuta romerovska vizija. Ovo je negde između žanrovske erudicije i invencije, sa sasvim dovoljno veštine da izraste nešto što je u kontekstu vredno pažnje.

* * * / * * * *

THE FALL GUY

David Leitch je bivši kaskader i lako mi je da zamislim kako je planirao da THE FALL GUY bude njegovo veliko ljubavno pismo vlastitoj profesiji.

Nažalost, kao što je već u mnogo navrata pokazao, ako nije u službi Ryana Reynoldsa koji se realno za sve pitao na nastavku DEADPOOLa, Leitch prosto zna jako malo i osim akcije ne ume ništa naročito dobro da izvede.

THE FALL GUY je film u kom je sve "moglo" biti dobro, i nadomak je da jeste, ali naprosto nije. Podelu čije Ryan Gosling, Emily Blunt i Winston Duke. Od njih tvoje Winston Duke je manje upečatljiv od Franka McRaea od slaboj ulozi.

Gosling je ponovo Ken. Blunt je u najboljem slučaju Barbie. Njihovi dijalozi i situacije su zanimljivo postavljeni, vrlo pametno dijaloški koncipirani i nažalost, potpuno, ali potpuno šuplji. Kako neko uspe da ne izgradi hemiju između Goslinga i Bluntice? Pa eto, ipak je za to potrebno biti znalac. Ni filmovi sa velikim zvezdama se ne snimaju sami od sebe. Koliko god da su zvezde same po sebi na neki način autori, o čemu svedoči i činjenica da je Leitch reditelj, opet mora da se nešto izvede i na snimanju i mora tu da bude neko ko zna.

Otud ideja da Aaron Johnson igra priglupu akcionu zvezdu samo stoji kao podsetnik koliko je realnost u stvari daleko od toga, i u kojoj meri baš zvezde sa svojom mašinerijom omogućuju raznim Leitchima da se ponašaju kao reditelji i da ih mi tako percipiramo.

Akcija pokušava da bude simpatična, malo smešna, a malo i surova, a malo i puna simbolike. I to je svakako Leitchu jača strana. Akcija je tehnički dobra ali opet imamo problem - ona naprosto ne dobacuje do onih slojeva koje im je on namerio.

Naprosto, nije smešna, nije romantična, samo je ponekad energična i to je sve. Dakle, ponovo svedočimo nekim ROMANCING THE STONE ambicijama koje se nisu ispunile.

Konačno, odnos stilizacije filma u filmu, i onoga što nam je ponuđeno kao "stvaran život" veoma je diskutabilan, odnosno film u filmu se veoma malo razlikuje od fizičkih i drugih zakonitosti koje važe u "stvarnosti".

THE FALL GUY je hteo da bude velika romantična akciona komedija koja slavi Holivud, ali rezultat je glomazan i tupav film, koji izgleda gluplje nego što jeste, isključivo zbog režije koja nije mogla da izvede nijanse i izgradi odnose.

Kada na to dodamo da je film u svojoj bioskopskoj (a ima i duža extended) verziji još i predug, dobijamo jednu zgužvanu hrpu stvari koje bi trebalo da volimo ali nekako ne možemo.

* * / * * * *

CIVIL WAR

Da nije napisao ponešto prilično dobro i snimio ponešto solidno u životu, i da mu se sudi samo na osnovu filma CIVIL WAR, moglo bi se reći da je Alex Garland zaista potpuni moron, reda veličina Darka Bajića.

Naime, nije toliko teško naći film koji je glup koliko i CRNI BOMBARDER ali je skoro nemoguće naći film koji je glup na isti način kao CRNI BOMBARDER.

U oba slučaja imamo filmove nastale u državama na korak ili dva od građanskog rata i ustanka ljudi jednih protiv drugih usled neslaganja o vrednosnom sistemu ali i državnom poretku, u oba filma imamo premisu smeštenu u blisku budućnost u kojoj su ti sukobi eskalirali, i konačno u oba filma imamo autore koji se u tim okolnostima bave nečim potpuno sporednim.

U ovoj #MeToo eri, Alex Garlan teško može da snimi film o radio DJu koji vodi pobunu gde je osnovni problem junaka i priče to što ne može da se seti seksualne partnerke od prethodne noći, ali uspeva da snimi film o tome kako je teško i emocionalno kompleksno biti starovremski ratni reporter u okolnostima rata.

U vreme deep fakea, fake newsa, interneta i farmi trolova, u vreme potpunog informativnog ludila, Garlan prikazuje novinare koji su na zanatskom nivou otprilike iz filma SALVADOR, potpuno su staromodni i ovakve dileme bi bez probleme mogli imati i na Kajmakčalanu a ne u američkom građanskom ratu bliske budućnosti.

Novinari nemaju nikakav stav o tom ratu iako se - bar za neke od njih - dešava u njihovom vlastitom društvu, pošto je rat građanski a ne međudržavni ili međuetnički. Na to pitaje nema odgovora. Doduše, novinar rade za Reuters, a naš narod kaže "Šta majka rodi, voz povuče, vojska obuče i Rojters zaposli". Međutim, nisu novinari Reutersa najgluplji u ovom filmu. Svi su budale, adrenalinski džankiji, moralno upitani, burnoutovani, i naravno tehnološki i idejno potpuno anahroni.

Međutim, na sve to, film se ni ovom etičko-medijskom temom baš ne bavi mnogo intenzivno. Ovo je road movie gde junaci putuju kroz netaknutu i taknutu, u svakom pogledu mrtvu prirodu. Imaju usput neke incidente koji iskazuju zapravo JEDINU zanimljivu i relativno inteligentnu tezu u ovom filmu - a to je da u ratu nema pravila, i da je to ipak na kraju krajeva prostor da se ispolje ljudi sa raznim patološkim nagonima, tako da se u principu ni u jednoj situaciji ne poštuje ratno pravo (mada, pošto je reč o građanskom ratu, ono stricto sensu važi u jednoj drugačijoj formi) i zarobljeni se ubijaju kao i pregovarači kao i nenaoružani neprijatelji, kao i civili koji zasmetaju ubilački nastrojenim ratnicima.

Dakle, film obiluje lirskim pasažima nekim, a završnica je akcijaš gde se novinari pridružuju jedinici koji "oslobađa" Belu kuću.

Tako da imamo kombinaciju rata kao "stanja" ali i rata kao nečega što se u toku filma i završi.

CIVIL WAR je film koji nije neprijatan za gledanje. Ako imamo u vidu koliko se u njemu ne dešava mnogo, nije čak malo ni koštao i realizovan je pristojno, mada ne više od toga. Ipak, lako se može ubrojati u plejadu najglupljih ostvarenja o kojima su se ljudi trudili da kažu nešto pametno.

* 1/2 / * * * *