THE ROUGHNECK

Kyle Rankin se kao najozbiljniji reditelj pokazao onda kada je radio u produkciji Dalasa Sonniera na filmu RUN HIDE FIGHT. Istovremeno je taj film bio Sonnierov za sada poslednji nastup u Veneciji, a isto tako i prvi film koji je pustio za Daily Wire i započeo jednu novu dimenziju ove medijske imperije, a to je igrani program.

Rankinov novi projekat za Daily Wire u kom svoj kambek posle kanselovanja ostvaruje Jonathan Majors odlučio sam da obeležim nadoknadom onoga što je radio u međuvremenu.

THE ROUGHNECK je film o mladom čoveku koji radi na naftnoj bušotini i kreće sa terena na svoje venčanje. Usput na jednom odmorištu uz autoput biva prebijen, a kasnije ćemo shvatiti i silovan i postepeno se odlučuje da sprovede totalnu osvetu u kojoj će mu pomoći otac, inače robijaš.

Rankin je ovde u jednom tough B-gasu, i to je nešto što ga ne čini odbojnim Dallasu Sonnieru u svakom slučaju.

Međutim, Austin North u glavnoj ulozi je nekako previše mlak da bi nam dočarao i želju za osvetom i traumu posle silovanja. U pogledu ovog drugog, naravno, govorimo o nečemu što je delikatna tema u stvarnosti, ali nije u B-filmu. Imali smo DELIVERANCE i XY filmova u kojima takve stvar zadese junake, i B-film prosto ne nudi neki širok varijetet reakcija junaka na traumu.

Ovde on na to ne reaguje naročito emotivno ali ni zdravstveno, tipa da ode i primi neki PNEP, da se zaštiti od infekcije koju bi mogli imati provincijalci koji noću sačekuju muškarce i siluju ih u javnom klozetu.

Čak to ni ne kaže svima ali mu otac robijaš prepozna u pogledu koja je to muka u pitanju, a lokalna veterinarka se sažali jer je i ona u mladosti silovana.

U svakom slučaju, Rankin koji je dosta radio razne infantilne varijacije na žanr ne može da se odmakne od tog nerva, i cela situacija. sasilovanjem neprekidno ide tankom linijom parodije.

Hold McCallany i Dichen Lachman su stare televizijske kuke i rutinski se nose sa svojim zadacima i umnogome pojačavaju samog Northa koji je kako rekoh dosta mlak, uprkos tome što je fotogeničan i što zapravo nije loša podela za ovu ulogu.

Kada osveta krene, nasilje je intenzivno i korektno izvedeno ali ne više od toga. Rankin izvlači dosta iz budžeta kojim je raspolagao i koji nije prevelik, i ovo na kraju jeste solidan rape and revenge film smešten u američku unutrašnjost.

Ipak, ima tu važnih stvari koje Rankin prosto zanemaruje a upravo se tiču onoga oko čega je želeo da začini film i da se izdvoji.

U izvesnom smislu, silovanjem je hteo da dodatno motiviše i opravda junaka ali onda taj motiv ni psihološki ni životno nije razradio čak ni do nivoa koji zahteva B-film

Ako možete da pređete preko toga, a nije lako, možete se solidno zabaviti.

* * / * * * *

FOLLOW ME QUIETLY

Dvadesetak godina pre izlaska svog poznatog filma BOSTON STRANGLER, Richard Fleischer je režirao FOLLOW ME QUIETLY, krimić o serijskom ubici davitelju koji voli da komunicira sa policijom i medijima, po priči među čijim autorima je bio i Anthony Mann.

BOSTON STRANGLER je snimljen po istinitoj priči i smatra se veoma značajnim i nekonvencionalnim trilerom svog doba. Fleischerov rani film iz 1949. godine je jednostavan RKOov B-film, ali sa odlično izabranim lokacijama, sugestivnom glumačkom podelom i vizuelnim rešenjima iz kanonske tradicije noira.

Da je Mann režirao ovaj film, verovatno bi karakteri bili snažniji i njihovi odnosi suroviji, kod Fleishchera su stvari među likovima date malo ex-catedra ali sve nadoknađuje tempom i vođenjem priče koje je dobro.

U tom smislu, ovo je pre svega misterija koja povremeno koketira sa trilerom sve do same završnice i potere za ubicom u kojoj se trilerski napon izrazito pojačava.

Ovo je film koji svakako treba videti kao svojevrsnu najavu onoga što će 19 godina kasnije snimiti na sličnu temu, i naravno zapaziti koliko se epohe, ali i produkcioni uslovi oko ta dva filma drastično razlikuju.

* * * / * * * *

LURKER

Alex Russell je alumnus nekih od najboljih (DAVE) i najhajpovanijih serija (BEAR) kao i nekih koje su dosta slavljene (BEEF) tako da njegov rediteljski debi dolazi sa ozbiljnom reputacijom televizijskog igrača iz ozbiljne rotacije.

LURKER je njegova prva dramska režija bilo koje vrste i solo scenario. Reč je o izuzetno zanimljivom trileru o opsesivnim odnosima između slavnih ličnosti i ljudi koji ih okružuju, sa tom razlikom što u odnosu na tipične trilere tog tipa, Russell sagledava dvosmernost tih odnosa i složenost načina na koji se grade.

Glavni junak ovog filma je momak koji radi kao prodavac u hipsterskom butiku i igrom slučaja ulazi u ekipu mladog perspektivnog muzičara koji je na putu da stekne slavu recimo weekndovskih razmera i profila. Međutim, posle inicijalnog brzog uspona u hijerarhiji pevačeve družine, on postaje nezadovoljan kada biva potoršen i odbačen i sprema plan kako da se vrati.

LURKER je sve vreme postavljen kao triler iako se u njemu dese zapravo možda dve tipične trilerske transgresije međutim njegov DNK je trilerski jer svoju melodramu artikuliše kao neprekidnu i napetu borbu za mesto u jednoj ekskluzivnoj grupi. Glavni junak i i zajedno sa njim smo u neprekidnoj napetosti. Uprkos tome što osnovni trilerski elementi zapleta kreću da se aktiviraju u drugoj polovini filma, zapravo od prvog trenutka imamo osećaj napetosti i intrige.

U tom smislu, Alex Russell donosi dosta svoje ekspertize iz raznih dramskih i video obrada sveta muzike kojima se bavio, počev od vizuelnog albuma BILLY STAR, preko serije DAVE, ali u suštini ovo je potpuno drugačija zver, snažan film jednostavnog i ubedljivog rukopisa kojim on odlazi korak dalje u odnosu na sve što je do sada radio na televiziji.

Jedan od veoma uspelih elemenata filma je sama muzika glavnog junaka koja je u suštini takođe vrlo weekndovska, i na neki način varljivo jednostavna, ali veoma ekspresivna, tako da Russell uspeva da iskaže ono što je najdelikatnije u filmovima o fikcionalnim umetnicima - kada su dela "dobra" i kada se "pokvare".

Russell se jeste oslonio na ranija dela iz svog CVa ali u ovom filmu je svemu tome dao jednu novu dimenziju, i višeslojniju interpertaciju sveta kojim se do sada bavio na druge načine, proširujući područje borbe i od sporednog igrača u bitnim delima postao je protagonista nečega što je drugačije i još zanimljivije.

* * * 1/2 / * * * *

L'HOMME QUI RETRECIT

L'HOMME QUI RETRECIT je Kounenova adaptacija Mathesonovog SHRINKING MANa.

Film je pre svega zanimljiv po tome što je izveden kao prevashodno egzistencijalistička drama sa elementima survival thrillera ali isto tako i jednim tonom laganijeg francuskog komercijalnog filma koji donosi Jean Dujardin, inače inicijator celog projekta.

Filmovi sa kojima bi se L'HOMME QUI RETRECIT može porediti su razni, ali je u suštini on ipak unikatan jer ipak nije sasvim na liniji filma Jacka Arnolda koji oficijelno rimejkuje, a opet nije ni CAST AWAY Roberta Zemeckisa jer ima nešto laganiji, humorističkiji ton.

U izvesnom smislu, L'HOMME QUI RETRECIT bi se najpre mogao opisati kao egzistencijalistička bajka o čoveku koji kreće da nestaje u periodu srednjeg doba, sve do tačke kada postaje neprimetan za svoju okolinu i za njih ostaje samo sećanja. Kounen i Dujardin ne izbegavaju direktnu aluziju na pitanja muškog klimaksa ali i smrti roditelja, to su sve motivi kojih se film dotiče i o njima maltene i eksplicitno govori.

Posle krajnje anarhične i divlje saradnje u filmu 99 FRANCS, zanimljivo je videti njih dvojicu u nečemu što je ovako svedeno, ali naravno kada je Kounen tu, ne ostane to predugo svedeno.

Ono što je ključni element koji gura film u smeru bajke jeste samo smanjivanje glavnog junaka. U prvoj polovini filma, Kounen tu pojavu tretira racionalno, ali ne u potpunosti realistično jer se junak smanjuje i odlazi zbog toga kod lekara ali onda razočaran time što mu medicina ne pruža rešenje beži odatle o odlučuje da čeka rasplet u svojoj kući. Sasvim je sigurno da ovakav proces ne bi baš prošao tako neprimećeno i bio ostavljen pojedincu da odlučuje o tome kako će se od toga lečiti i da bi institucije žešće reagovale i pratile situaciju.

Ovde je odlazak kod lekara na neki način predstavljen kao metafora, potvrda da je ovo fenomen nedostupan nauci i institucijama, ali nije nadalje razrađen realistički.

Kada junak postane previše mali i upadne u podrum, Jean Dujardin želi da od ovoga napravi svoj CAST AWAY i onda u vizuelnom pogledu sve postaje Kounenov šou kakav bi se od njega očekivao.

I u tom segmentu film postaje zanimljiv na drugi način jer uvodi i vizuelnu ekspresivnost pa i spektakl proistekao iz toga što su male stvari učinjene velikim. Tu je Kounen očekivano pokazao da je majstor vizuelnih rešenja i spektakla, ali i da nije izgubio iz vida junakovu dramu gde uporedo mora da se pomiri sa sudbinom kako mu nema povratka u život kakav je vodio, a istovremeno i da mora da se neprekidno bori za opstanak.

U mnogim aspektima ovo je neočekivan film jer spaja old school francuski film o egzitencijalnoj krizi sa old school holivudskim star vehicleom i daje rezultat koji nominalno jeste mejnstrim ali u suštini možda više i nije.

* * * / * * * *

F VALENTINE'S DAY

Mark Gantt režirao je romantičnu komediju F VALENTINE'S DAY koja je ispala kao jedan od onih generic romcom naslova koji prigodno za praznik. I ona tu u sušini jeste, ali pošto igra Marisa Tomei, morao sam da izađem na uviđaj.

Marise u filmu nema puno, i ne nudi neki naročito supstancijalni doprinos filmu.

Koga zanima film mimo nje, ne može mu se osporiti energija, i želja da neprestano bude duhovit i koliko može sexy i zanimljiv.

E sad, to koliko može, nije baš mnogo. Ali, taj intenzitet koji donosi Gantt na kraju cele priče ipak čini da ovo prevaziđe te neke tipične Hallmark/Lifetime okvire na koje smo navikli kod tog generičkog romcoma.

* * / * * * *

SING YOUR WAY HOME

SING YOUR WAY HOME je simpatičan B-mjuzikl koji je režirao Anthony Mann.

Ovo svakako nije njegov najbolji rad u ovom žanru, i eri, ali je vrlo solidan, energičan film o novinaru pariskog dopisništva njujorške dnevne godine koji iz Francuske tokom rata treba da izvede grupu mladih pevača i zabavljača,

Kako bi se oslobodili njegovog nadzora na brodu, oni ga guraju u romansu sa jednom neudatom ženom ali se stvari komplikuju.

Mann se snalazi u melodramsko-vodviljskom karakteru ove priče i sigurno je privodi kraju i željenom efektu. 

Ovakve filmove su ipak uspešnije pravili Billy Wilder i Charles Brackett za Mitchella Leisena.

* * * / * * * *

SHELTER

SHELTER Rica Romana Waugha je delovao kao potentan novi akcioni vehicle za Jasona Stathama, pre svega zbog no nonsense rediteljskog postupka koji donosi ovaj bivši kaskader.

I, Statham ovde igra tipski lik penzionisanog obaveštajnog operativca koji treba da zaštiti devojčicu koja mu se jednog dana maltene pojavi na kućnom pragu i prene ga iz izolacije koju je izgradio pod lažnim imenom na zabačenom škotskom ostrvu.

Ono što sledi je shvatanje da je devojčica ćerka njegovog prijatelja, da je njegov indentitet provaljen i da je sada na meti korumpiranih činilaca iz obaveštajnog sektora. Sve to je jedna dosta tipična stvar koju Ward Parry dosta pretenciozno pokušava da spakuje u film koji bi trebalo da bude "nešto više" od akcijaša i da se igra nekim greengrassovskim stilizacijama, i nadoveže na BOURNE  SUPREMACY itd.

Ovde čak ima i slične akcije, i slične političke rezervisanosti kao kod Greengrassa, i možda bi sve ovo bilo mnogo upečatljivije u to neko vreme pre dvadeset i kusur godina.

Nažalost, we know the score, we've seen it all before.

I, uprkos tome što je ovo žanr koji trpi polovne delove i podgrevanje bajatih sastojaka, ovde nekako to ne uspeva.

Akcija je solidna, ali nema je puno, i mahom je to nešto već viđeno. Bryan Vigior, inače kaskader preuzima ulogu koju je imao Karl Urban u BOURNE SUPREMACY i prillično je dobar na tom zadatku, ali s druge strane, Naomi Ackie u roli Julie Stiles i Bill Nighy u ulozi Briana Coxa, recimo, nisu na nivou.

Sve ima osećaj nekog B ili čak C nivoa BOURNE SUPREMACYja, uprkos tome što je solidno realizovano, i što je Ric Roman Waugh reditelj sa izgrađenim rukopisom i sposobnošću da stvari čini ubedljivim. Ovde prosto, sve to iako smrtno ozbiljno igrano, nije dovoljno sveže da bi moglo da prođe kao mišićava izvedba klišea, sprovedena s punim ubeđenjem.

Ostavljam mogućnost da nekome ovaj film može biti bolji nego meni, ali čini mi se da ta procena ima veze sa time koliko gledalac ceni SUPREMACY, odnosno koliko je raznih akcijaša sa zvezdama u šerifskim godinama već gledao.

Ovakvu priču je na drugačiji načim ali bolje izveo Boaz Yakin u filmu SAFE recimo, i to isto sa Stathamom. I uprkos različitom mikro-estetskom predznaku, ovi filmovi su itekako uporedivi.

Ovo je slučaj film koji svakako ne možemo olako otpisati, čak naprotiv, ali je neobičan zato što zbog prevelikog oslanjanja na bitno uspešnije uzore ostavlja utisak nečega što je slabije nego što jeste.

* * 1/2 / * * * *