GYANGU TAI G-MEN

Yukio Mishima je ozbiljno zadužio jakuza film glavnom ulogom u remek-deliu Yasuzua Masumure KARAKKAZE YARO. Sa Kinjijem Fukasakuom je sarađivao na par adaptacija koje međutim nemaju veze sa jakuza filmovima po kojima je pak ovaj najpoznatiji. 

Ipak, kažu da je Mishimina pohvala na radnoj projekciji pomogla da GYANGU TAI G-MEN Kinjija Fukasakua iz 1962. godine zacementira njegovu poziciju u studiju Toei.

I GYANGYU TAI G-MEN zaista jeste film koji dokazuje koliko je Kinji Fukasaku veliki majstor. U ovom filmu mi još uvek nemamo onu fizionomiju pune zrelosti Fukasakuovog jakuza filma, ali ono što imamo je izuzetno na drugi način. Gotovo bez ikakvih šavova, Fukasaku savršeno spaja ono što je tada bio američki gangsterski film i visoki noir sa energijom francuskog Novog talasa.

Oslonjen na ekstremne rakurse iz opusa velikana kao što je Anthony Mann, i spajajući atmosferu gangsterskog filma u tretmanu objekata sa neurotičnošću novotalasovskih likova u interpretacijama, GYANGYU TAI G-MEN predstavlja jako zanimljivu sintezu, u kojoj se prepoznaju uticaji ali je sposobnost da se oni ovako besprekorno prožmu znak visokog autorstva.

Sama priča se tiče grupe nekadašnjih jakuza i aktivnih sitnih delinkvenata koje policija okuplja kako bi izazvala raskol među jakuzama. No, sukob između policijskih doušnika i jakuza eskalira u samostalni rat koji uskoro odlazi van policijske kontrole.

U vizuelnom pogledu film izgleda izvanredno. Fukasakuov senzibilitet u pogledu dizajna je već tu, i jasno je da on svakako spada među one azijske autore koji su se nametali kao modni trendseteri u domenu visokokodifikovanog žanrovskog filma.

U dramskom pogledu, film gradi potentne situacije, pa ne čudi da je mogao da se dopadne nekome kao što je Mishima. Odnosi među likovima su surovi, dileme su neprekidne, nasilje se vrlo često nameće kao rešenje.

U izvesnom smislu, ovaj naslov spad u sam vrh Fukasakuovog opusa iako je u estetskom pogledu tek zagrevanje za ono što će biti njegov u potpunosti formirani stil.

* * * 1/2 / * * * *

TOM CLANCY'S JACK RYAN: GHOST WAR

Andrew Bernstein je dobar televizijski reditelj koji je snimio neke jako dobre epizode serija koje veoma volim. Ali, sasvim sigurno, Bernstein nije Buzz Kulik našeg vremena.

Ne mogu reći da je Bernstein sam po sebi novog filma o Jacku Ryanu. Ali, činjenica da posle Johna McTiernana, Phila Noycea, Phil Aldena Robinsona pa u krajnjoj liniji Kennetha Branagahe novi film režirao Bernstein, pokazuje da je Jack Ryan kao property zaista erodirao. Od temeljnig tehnotrilera s početka devedesetih, do danas je to postao streaming film za koji čak ne mora ni da se pozove neki bioskopski reditelj.

GHOST WAR je film koji je koncipiran kao zaokruženje u suštini promašene Amazonove serije. A velika je šteta što je serija bila tako slaba jer je imala možda i ponajbolju savremenu podelu jer je lik kog su proslavili Alec Baldwin i Harrison Ford zaigrao Krasinski, svakako bolja opcija od Afflecka i Pinea koji su bili tu u međuvremenu.

Krasinski je pritom tu ulogu zaigrao posle masterpisa A QUIET PLACE koje je režirao i pokazao da je izrazito kreativno potentan. Nažalost, kako se sve više uplitao u Jacka Ryana, sve više me je razočaravao.

Na novom filmu je potpisan kao jedan od scenarista, a među idejnim tvorcima je i Noah Oppenheim koji je pisao A HOUSE OF DYNAMITE. Samim tim je neverovatno što je GHOST WAR jedna rutinska priča o zakomplikovanoj razmeni oko nekog McGuffina, potpuno lišena bilo kakve kreativnosti.

Potpuno mi je nejasno šta je recimo na ovom scenariju radio Noah Oppenheim koji dolazi iz sveta novinarstva kad u ovoj priči nema ni trunke geopolitike, nema ni trunke istraživačkog, nema ubedljivosti ni na jednom nivou koji bi se očekivao od tog profila. Ni Krasinski nije pružio ništa, u pogledu nekakvog scenarističkog rešenja koje bi oplemenilo likove ili bar generisalo opasnost.

Ovaj film ima elemente product placementa radi promocije Dubaija gde je znatnim delom sniman, i po tome ću ga jedino i pamtiti.

Možda sam ja previše old school i zarobljen u vremenu kad je Jack Ryan bio bitan property ali ovo što su sada snimili je degradacija ne samo za taj IP već i za ideju straight to streaming filma.

* 1/2 / * * * *

LE LEOPARD

Jedna od omiljenih automobilskih potera i akrobacija na filmu kad sam bio dete, bila je ona iz filma ROMANCING THE STONE Roberta Zemeckisa jer je u njoj učestvovao jedan "reno 4" i to je bila retka prilika da gledaš akcionu scenu u kojoj učestvuje auto kakav je deo svakodnevice u saobraćaja u SFRJ. Sam izbor automobila mi je svakako izdvajao tu, inače samu po sebi odličnu scenu.

Jean-Claude Sussfeld snimio je LE LEOPARD tako da je izašao sa par meseci razlike u odnosu na ROMANCING THE STONE. To je naravno dovelo do poređenja koja su, kao i uvek kad se poredi nešto sa filmom velikog genija, bila nepovoljna.

LE LEOPARD danas jedino i pamtimo kao film koji je skoro po beat by beat identičan, ali po izvedbi, dometima i značaju svakako nije.

Sussfeld je snimio jednu od onih francuskih komedija koje su zamišljene da budu urnebesno smešne ali to nekako ne uspevaju. U ovom slučaju kombinovao ju je sa avanturističkim filmom, što je delikatan balans koji ne uspeva ni veštijim rediteljima. Doduše kod njega se ne može reći da je preozbiljan ali bar vešt kada krene akcija. Ipak, u svom mlakom pristupu i skromnoj veštini u svim aspektima je barem kroz ceo film konzistentan. Nema sjajnih scena koje bi nam nagovestile nešto više.

Ono što je tamo Michael Douglas ovde je bivši tajni agent francuske službe koji je odlučio da postane pisac pulp romana ali ipak prihvata jedan zadatak za službu. Ono što je Kathleen Turner je neudata spisateljica romantičnih krimića koja sticajem scenarističke konstrukcije odlazi u Afriku da istraži zločin u koji je upletena, a to je pogađate zadatak na koji je otišao i penzionisani špijun. Kad se tamo sretnu stvari se razvijaju veoma slično ROMANCING THE STONEu.

Najzanimljiviji deo filma je scenarističko rešenje jeste preokret u kom se glavni supervillain ispostavi kao muškarac iz mladosti spisateljice zbog kog je ostala neudata i koji je svestan da je postao lik iz njenih romana, i praktično ih reenactuje u svojim aktivnostima.

No, i ta dobra zamisao je straćena i nedovoljno razrađena.

Ukupno uzev, LE LEOPARD je zanimljiva fusnota i ništa više od toga.

* * / * * * *

ZALAZAK

Ko nije bio u "staroj fazi" centra dr Simo Milošević nije bio ozbiljan invalid u bivšoj SFRJ, ko nije bio u "novoj" nije bio filmski radnik, jer tamo su smeštani gosti filmskog festivala.

Kada su pre ravno pedeset godina norveški pacijenti krenuli da dolaze u Igalo, pokrenula se potreba za novijom luksuznijom zgradom i ona je puštena u rad pre četrdeset godina kao jedan tada hipermoderni centar sa natpisima na dva jezika.

Naravno, ekipa iz "stare faze" je smatrana više hardkor i pacijenti su neumitno radi nekih stvari morali da odu i tamo gde su O.G. invalidi obitavali. Jedina veća hardkor ekipa je bila ona iz RVI ali to je već druga priča.

Međutim, prošlo je vreme i sada je "nova faza", nekada vrhunac medicinske usluge i luksuza u SFRJ, postala jedan od onih socijalističkih behemota o kojima se snimaju filmovi za Beldocs, poput Hotela Jugoslavija ili Sava cemtra.

Miloš Jaćimović se ne bavi ovim aspektima istorije koje sam pomenuo već opisuje život jednog specifičnog mehanizma koji čine sam objekat, ljudi koji u njemu rade i ljudi koji se u njemu leče.

Ako bude u nekom repriznom programu Beldocsa, nemojte ga propustiti. ZALAZAK je zanimljivo audiovizuelno iskustvo, i uspeo primer estetike modernog dokumentarca kome je informativnost sekudnarna.

* * * 1/2 / * * * *

KAZE NO KEIJI: AKAI TANI NO SANGEKI

KAZE NO KEIJI: AKAI TANI NO SANGEKI je prvi celovečernji film koji je režirao Kinji Fukasaku. 

Ovo je jednočasovni Toeijev B-film iz 1961. godine u kom je Kinji Fukasaku posle sedam godina asistiranja pokazao izvanrednu reidteljsku snagu.

U osnovi ovo je detektivska priča o simpatičnom lutalici koji dolazi u jedno veoma zabačeno mesto i upliće se u misteriju palog privatnog aviona, oko koga očigledno svako u tom naselju ima neku agendu.

Iako traje samo sat vremena, ovaj film je sadržajan i dinamičan i ostavlja utisak jednoipočasovnog repertoarskog filma, u najboljem smislu te reči. Kinji Fukasaku izvanredno vodi priču, akcione scene su izuzetno uspešne i na visokom nivou ne samo za epohu kada je film snimljen, već i inače,

Međutim, ključni Fukasakuov domet u ovom B-filmu je što zapravo kombinuje kriminalistički žanr, odnosno jednu klasičnu misteriju sa detektivom koji pokušava da reši zločin i vestern. Osnov zapleta jeste kriminalistički, ali odnosi među junacima i čitav ambijent neprikriveno podsećaju na vestern.

Tako teskoba zločina i vitalnost vestern svetonazora prave veoma zanimljiv spoj i bez ikakve sumnje, već od skromnog prvog bioskopskog rada, Fukasaku pokazuje da je Toei dobio izuzetno talentovano i promišljeno pojačanje.

* * * 1/2 / * * * *

MOTTOMO KIKEN NA YUGI

MOTTOMO KIKEN NA YUGI je Toeijev hit iz 1978. godine, u kom je Yusaku Matsuda odigrao svog signature lik Shoei Narumija, plaćenika koji rešava slučajeve za imućne klijente, ali uprkos svom sadističkom ponašanju, kako kinetičkom, tako i seksualnom, ima izvesni osećaj za pravdu.

Shoei Narumi je zaživeo kao heroj serijala a Yusaku je potvrdio svoj status Toeijevog leading mana - tada još uvek nove generacije. Treba imati na umu da je jedanaest godina kasnije izašao BLACK RAIN, kada je Matsuda prerano i umro tako da je on ovde u svom prajmu.

Film je režirao Toru Murakawa, dugovečni Toeijev as koji nije uspeo da izgradi internacionalnu reputaciju kao Kinji Fukasaku, ali jeste uspeo da bude slično Kinjiju, adut ovog studija u pokušajima probijanja na zapadno tržište.

Ono u čemu je Murakawa slabiji od Kinjija pre svega, jeste vođenje priče. MOTTOMO KIKEN NA YUGI je uzbudljiv za gledanje, prvo zbog Matsudine uloge u kojoj on kanališe nešti recimo blisko Starkovom odnosno Westlakeovom Parkeru. Međutim, u nekom trenutku, ovaj film iako nominalno veoma utemeljen u konvenciji akcionog trilera postaje u estetskom pogledu dosta orijentisan na vibe, više nego na priču.

To mi nije smetalo, ali ako se gledalac nije ukačio na Murakawinu estetiku i nije zainteresovan za tu vrstu atmosfere, mogu da zamislim izvesnu odbojnost prema narativu koji je istovremeno jednostavan ali i nejasan.

Izuzev vođenja priče, Murakawa u fundamentalnom pogledu donosi isključivo kvalitet, film vrca od crnog humora, preciznih inscenacija, izuzetnog dizajna na svim nivoima i surovosti u odnosima, kako među junacima tako i među njihovim telima i predmetima koji ih okružuju.

Shoei Narumi je antiheroj posle kog je jasno da je Yusaku Matsuda svesno želeo da donese jednu novu dozu dramske ironije tom ikoničnom Toei mačo heroju. Isto tako, jasno je da takav glumac u holivudskom senzibilitetu jedino i može završiti igrajući negativca, kao on u BLACK RAINu.

* * * / * * * *

WIELKI SZEF

Tomasz Wolski je u filmu WIELKI SZEF bavi životnom pričom Leopolda Treppera, jednog od šefova čuvenog Crvenog orkestra, sovjetske agenture u Zapadnoj Evropi koja je operisala od tridesetih do posleratnih vremena.

Trepper je po završetku rada vraćen u SSSR i uhapšen a potom je praktično otišao iz Poljske zbog antisemitskog afekta koji je u jednom trenutku zahvatio ovu zemlju.

U pokušaju da nađe svoje mesto u svetu, Trepper se obreo u Francuskoj gde je Crveni orkestar ordinirao što ga je sada dovelo u novi vid progona, tamo je doživljen kao špijun i subverzivac.

Wolski gradi svoje filmove iz arhive, doduše ovde ima dosta televizijskih materijala i intervjua tako da ovo nije klasičan talking headsa ali je više talky nego što smo od Wolskoga navikli.

Priča je zanimljiva, s tim što Wolski ima teškoće da u svemu izgradi koherentan narativ u pogledu dinamike. Materijal je uvek zanimljiv da se gleda ali sam narativni tok ima teškoće da se uspostavi jer je ovo zapravo film o mnogo toga, i onda nije jednostavno uspostavljati narativ iz arhive.

No, ako imamo u vidu rigidnost postupka koju Wolski gaji, onda je tim pre i sa tim teškoćama ovo veoma ozbiljan i pedantan rad.

* * * / * * * *