ZLATNI REZ '42: DJECA KOZARE

Film Lordana Zafranovića o Djeci Kozare po scenariju Arsena Diklića jeste nešto što se proteklih četrdesetak godina pominjalo i pripremalo pomalo, pa sve više i više u proteklih deset godina.

Ako imamo u vidu da je Zafranovićeva kruna karijere ratni trilogija koju čine OKUPACIJA U 26 SLIKA, PAD ITALIJE i VEČERNJA ZVONA, a da je potom napravio i značajan dokumentarni film o ustaškoj vlasti i Jasenovcu, jasno je da u osamdesetinekoj godini, on bira da se vrati najznačajnijih autorskim opsesijama sa kojima je postizao antologijske rezultate u svom kanonskom periodu.

U trenutku izlaska filma, Zafranović nije režirao više od trideset godina nikakav igrani film, a naročito ne u formatu kakav iziskuje ZLATNI REZ '42: DJECA KOZARE što je naravno njegovom novom filmu dalo atribute i terrencemalickovske senzacije ali i sumnje da li će moći posle toliko duge pauze da snimi nešto dovoljno vredno ogromne ambicije s kojom se mora nositi.

U političko-strateškom pogledu, DJECA KOZARE prvo nisu bila prepoznata kao primarni projekat od nacionalnog značaja na temu Jasenovca ali je potom ipak shvaćeno da je film jednog od najvećih reditelja u bivšoj državi na tako veliku temu, koja nosi vrlo specifičnu osetljivost ipak pravi put, i obezbeđena su sredstva da se snimi.

Nažalost, film je dat u produkciju čoveku koji je po struci harmonikaš, i rekao bih da je to umnogome uticalo da se strateški zadaci takvog filma ne ispune.

Umesto da za direktora fotografije bude doveden neki veliki autoritet, najpre iz inostranstva, film je snimao Goran Volarević koji iza sebe ima naslove kao što su MONTEVIDEO i TOMA, koji su ipak jedna forma narodnog blokbastera, u kojima ima ambicioznih kadrova ali ipak nema onog monumentalnog film looka koji zahteva film o momunentalnoj temi i režiji jednog od najvećih reditelja na ovim prostorima.

To je filmu nažalost dalo jedan skroman izgled u kom je nesporno finansijsko ulaganje u produkciju ali sve ima štimung koji mnogo više priliči nekoj skupljoj televizijskoj seriji izmontiranoj film nego moćnom bioskopskom spektaklu.

Ako imamo u vidu da director's cut traje četiri sata, i da je očigledno reč o delu koje želi da ima status filmske freske, rekao bih da je odabir slikopisca koji će to da zabeleži morao biti ikoničniji jer najbliže što je Volarević došao takvim dometima jeste snimanje jednog segmenta Kusturičinog MLIJEČNOG PUTA, što nije mala referenca ali u kontekstu ovako golemog zadatka nije velika.

Kada je ispušten monumentalni izgled filma, ostalo je monumentalno trajanje od četiri sata koje dovodi do jasnog prikazivačkog samoubistva.

Naravno, DJECA KOZARE su mogla da traju četiri sata i da to bude statement ali kada se gleda film, istini za volju, nema tu neke monumentalnosti koja bi opravdala toliko trajanje. Iako film nije stricto sensu dosadan, čak je negde od drugog sata i prilično interesantan iz ovog ili onog razloga, prosto nema potrebe za tolikim trajanjem jer u njemu zapravo nema ničega toliko moćnog niti ima snažnog autorskog iskaza.

To je naravno opet problem kada se produkcijom bavi harmonikaš koji nema ni autoritet ni znanje da iz toga napravi film, i da konstruktivnim putem dovede reditelja poznaniju formata.

Činjenica da su DJECA KOZARE krajnje oportunistički snimljena zapravo i kao serija i kao film, ali da su inicijalno krenula kao film, iziskuje poseban sloj odgovornosti, iako je sam Lordan Zafranović sa ozbiljnijim producentima uspeo da napravi takav projekat sa VEČERNJIM ZVONIMA koja su postojala uporedo i kao smislena serija.

Nije problem snimanje serije i filma uporedo kao neki način da se uštedi ili uzme više novca ali na projektu sa ovakvom temom i rediteljem to je nedostojno.

Sa neadekvatnim saradnicima i u neadekatnoj produkciji u pogledu znanja, Lordan Zafranović nije imao na koga da se osloni i snimio je film koji je u prvih sat vremena nažalost jedna repetitivna hrpa opštih mesta bez likova koji zaista zažive i tek kada junaci stignu u logor, film nekako počne da se formira o dobija obrise. Premda do kraja filma nećemo uspeti da identifikujemo ko su glavni likovi, i šta je osnovna priča filma, nastaju obrisi nečega što koliko toliko ipak ima neke osobe koje razaznajemo i neki zaplet koji pratimo.

Film je vroma labavo konstruisan u pripovedačkom smislu, i prati nekoliko pripovedačkih tokova koji nisu svi podjednako zanimljivi, nisu svi podjednako uspeli, a nažalost i nisu svi podjedanko zaslužili da se nađu u filmu.

U tom pogledu, jedan recimo veoma ozbiljan problem ovog filma jeste Zafranovićeva možda lična zabluda da i dalje snima film u SFRJ od pre 40 godina u kojoj možeš da snimiš bilo šta i nećeš naići na otpor ako je iole na liniji. Međutim, on sada snima u vremenu kada postoji jak pokret negiranja Holokausta, koji je u Hrvatskoj ne samo na društvenoj margini a on im ovim filmom daje obilje materijala.

Prvo u filmu imamo neke arhaične reflekse priča o preplitanju seksualne perverzije i nacizma iz filmova koji su Zafranovića inspirisali u onoj ranoj fazi rada, naslova koje su radili Visconti, Wertmuller i Cavani, koji u današnje vreme deluju deplasirano pa i vulgarno, svakako nedostojni priče o ovakvoj tragediji. Cela linija zapleta sa sekretaricom Jevrejkom i njenom sadističkom odnosu sa ustašom koji joj je šef je potpuno neukusna i gotovo parodična u kontekstu modernog filma, slično je i sa prizorom izopačenog ustaše koji posle klanja žena onaniše na skeli i tera orkestar da mu svira. Pored ovog očiglednog ekscesa nedostojnog ovakvog filma spomenika, imamo i niz nekih evidentno izmišljenih situacija kao i upotrebu imena istorijskih ličnosti kod junaka čija se sudbina razlikuje od ljudi čija imena nose, i kombinovanje svega toga sa pravim istorijskim ličnostima koje jesu postavljene da izgledaju verodostojno.

Sve to je moglo 1980. da prođe pa možda da bude i provokativno i aktuelno ali 2026. godine to daje materijal negacionistima da se podsmevaju filmu i da naglašavajući ono što je u njemu evidetno izmišljeno i tendenciozno prenaglašeno osporavaju i ono što je u njemu tačno.

To su neke stvari koje se javljaju prirodno kod starijih autora i to nije ništa neobično ali je to sve isto tako nešto što mora da prevaziđe ozbiljna produkcija, naročito kada je reč o državnom projektu.

Glumačke kreacije su na jednom širokom polju od prihvatljivih pa i solidnih kao kod mladih glumaca Alekseja Bjelogrlića ili Pavla Mensura, pa i iskusnog Leona Lučeva koji ovde donosi nešto svežiju rolu od onoga što je pružao u poslednje vreme, preko nekih koje deluju istorijski istinito kao što je Rene Bitorajac pa sve do pomalo operetskih Dušanke Glid i Milana Marića koji igraju svoje likove dosledno ali pomalo van tona ostatka filma.

Međutim, teško je govoriti o glumi kada nemamo celovitu sliku uloga jer je sasvim sigurno da neki od ovih likova u bitno širim verzijama postoje u seriji.

Ukupno uzev, evidentno je da ja ovom filmu prilazim pre svega estetski u odnosu na opus Lordana Zafranovića ali i ideološki-instrumentalno jer je potpuno očigledno on pristao da svoj dar ideološki instrumentalizuje u aranžmanu naših vlasti i njihovih eksperata za kulturu.

Nažalost, iako ne sumnjam u iskrenost pa i umetničku validnost Zafranovićevih namera, kao što ne sumnjam i ni u njegov najčasnije namere u svakom drugom pogledu kao i to da je pozvan da snima film o ovoj temi - u estetskom pogledu svakako najpozvaniji - iz niza razloga mislim da je napravio veliku grešku.

Prvo i osnovno, nije imao saradnike koji mogu da odgovore monumentalnosti njegove vizije. U najboljem slučaju ovaj film deluje kao MONTEVIDEO samo što je umesto fudbala tema Holokaust a to je nedostojno ovakve teme i ovakvog autora jer Lordan Zafranović nije Fadil Hadžić već ozbiljan autor.

Ovaj film je morao da slika neki vrsni strani snimatelj kakvih ima čak i na našim produkcijama - pogledajmo recimo BAUK Gorana Radovanovića.

Isto tako, scenario za film i planiranje negove fizionomije moralo je uzeti primat i sve se moralo formatirati u skladu sa onim što je zahtev ambicioznog filma freske. Nije problem napraviti film od četiri sata, ako je to potrebno ali mora se videti koja je prava mera.

Film nije išao na velike festivale ne zbog toga što se bavi srpskom tajnom bolnom i neizrecivom već zato što traje predugo a to trajanje ne opravdava, zato što je Lordan Zafranović bio veliki festivalski autoritet ali pre 45 godina i u međuvremenu se pojavilo 100 nekih drugih i nažalost morao bi da snimi nešto mnogo snažnije od ovoga da bi bio u nekoj elitnoj selekciji, a nije i konačno zato što harmonikaš nema nikakve ozbiljne kontakte u strukturama evropske kinematografije i festivalskih kadrova.

U tom smislu, ovo je jedna protraćena prilika. Rekao bih prokockana ali nije. Ovaj film je sistemski onemogućen da bude zaista dostojan, ozbiljan, pa i dovoljno dobar da bi dobacio ne samo do značaja i osetljivosti teme već i do monumentalnosti samog autora koji ga pravi.

U tom pogledu, mislim da je velika šteta što je jedna ozbiljna umetnička i istoriografska meč lopta promašena i to na ovakav način, i što će Lordan Zafranović umesto krune svoje karijere kojoj se nadao snimiti svoj ipak verovatno najslabiji film i to baš u času povratka filmu i povratka svom kanonu decenijama kasnije.

Ljudi zaduženi za kulturu u režimu Aleksandra Vučića pretvorili su je u privredni kriminal čak i u situacijama u kojima su im namere, po logici stvari, morale biti najčasnije moguće. Međutim, ovaj film nisu dokusurili lopovi već budale i neznalice, a tragedija koja su proizveli nije isključivo u domenu nacionalne teme već i karijere jednog velikog sineaste.

I onaj koga mi je žao u ovom slučaju je jedino i isključivo Zafranović jer sam uveren da je na ovom filmu jedino on imao časne namere ali nije imao dovoljno snage i koncentracije da ih ostvari na pravi način, a ljudi oko njega nisu znali kako da mu pomognu jer su prosto neznalice, i ne vide film kao svoju osnovnu delatnost već kao vid privrednog kriminala.

DEMOLITION UNIVERSITY

DEMOLIITION UNIVERSITY je nastavak filma DEMOLITION HIGH Jima Wynorskog, ovog puta u režiji Kevina Tenneya, kog pamtim iz tih vremena i po filmu PEACEMAKER sa Robertom Forsterom u glavnoj ulozi.

DEMOLITION HIGH sam gledao davnih dana ali UNIVERSITY mislim da nisam, ili sam gotovo siguran da nisam, što ne znači da ne bih mogao da ih pomešam jer su zabilja veoma slični. Praktično dinamika pa i namere negativaca su identični, ukrali su neku tajnu vojnu spravu - ovog puta otrov i ucenjuju državu da će nešto napraviti s tim - ovde konkretno otrovati vodovod.

Unutar grupe terorista je ista dinamika, imamo ženu kao egzekutora i muške vođe, s tim što ovde ima neke muško-ženske tenzije ali i mobinga među negativcima.

Corey Haim je ponovo u miljeu gde treba da se dokaže. Tamo kao đak koji se tek doselio iz velikog grada, ovde kao student pri početku studiranja, i naravno, on zbog policijskog porodičnog bekgraunda, dobija priliku da se istakne kad studenti tokom posete pogonu za prečišćavanje vade padnu šaka teroristima kao taoci.

Tenney radi sve vrlo slično kao Wynorski i u tom jednom old school DTV pristupu u kome ima izvesnog handmade osećaja, pruža vrlo korektan program.

Opet je to negde između * * i * * 1/2 i to je stvar ukusa i otvorenosti prema ovakvim stvarima.

U određenom smislu, kako sam već rekao meditirajući o DEMOLITION HIGH, ovo su low key parafraze DIE HARDa, i one nikada neće biti pri vrhu rang-liste najboljih u tom podžanru. Ali, nepretenciozne su i časno urađene, što se za neke ambicioznije ne bi moglo reći.

* * 1/2 / * * * *

MOTHER'S INSTINCT

Samo nekoliko godina posle francuske ekranizacije, francuski direktor fotografije Benoit Delhomme snimio je američku adaptaciju romana Barbare Abel DERRIERE LA HAINE pod naslovom MOTHER'S INSTINCT.

Sa Anne Hathaway i Jessicom Chastain u glavnim ulogama, Delhomme je nasledio projekat od reditelja izvornog filma koji je napustio rad iz porodičnih razloga. I ono što je snimio jeste vrlo zanimljiv spoj američkog i francuskog senzibiliteta, u kom se prožimaju cinična i perverzna francuska ideacija sa onim kako Amerikanci kroje psihološki triler, što nama nije sasvim nepoznato kako izgleda, pre svega iz opusa Briana De Palme.

MOTHER'S INSTINCT počinje kao priča o dve žene, najbliže komšinice i rado viđene prijateljice koje imaju jednu vrstu zajedništva u inhibiranim šezdesetim, ali i određene razloga za surevnjivost tim ispod površine odnosa. Kada porodična tragedija udari obe porodice, posle nesreće u kojoj jednoj od njih strada sin jedinac, kreće da se zapliće mreža sumnje, krivice, grizodušja i neuroze između njih dve.

Sa Anne Hathaway i Jessicom Chastain u centru, nema nikakve sumnje da je to vrhunski odigrano i da vrhunski izgleda, kao što je i sam Delhomme doneo svoj francuski senzibilitet u prikaz hiperameričkog miljea i učinio ga još američkijim nego što jeste baš onako kako samo Evropljanin može to da uradi, međutim, isto tako pokazao je zrelost u pogledu žanrovske mešavine koju gradi na nivou celine.

MOTHER'S INSTINCT kombinuje ono što je chabrolovski postupak izvornika sa detaljima anatomije ameriškog psihološkog trilera o ugroženoj ženi u domačinstvu koji ima iteracije od visokog sofisticiranog horora Curtisa Hansona u THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE do čitavog niza potrošnih Lifetime produkcija, ili suspense klasika Josepha Rubena. Međutim, Delhomme na sličan način kao i Meksikanka Michelle Garza Cervera shvata da je vreme klasičnog porodičnog suspensera u američkom filmu prošlo jer je porodica na filmu razorea a odnosi su patologizovani, i više uopšte nije problem da li je neko lud, već kako se integriše u zajednicu, tako da svi ti elementi kao i u njenom rimejku Hansona daju više za pravo tom evropskom senzibilitetu.

Naravno, Delhomme kao čovek sa izvora oseća tu francusku dimenziju priče i sprovodi je sa ukusom, a isto tako ume i da je prilagodi anatomiji američkog filma, i rezultat je nešto gde verujem da je deo publike očekivao više, ali ja iskreno nisam siguran da je bitno više od ovoga, u ovim okolnostima moguće, a da se ne radi o delu nekog samosvojnog autora, kao što je Paul Verhoeven iz faze filma ELLE.

Ovo svakako nije ELLE, ali jeste jedan sofisticiran triler o krivici, o gaslightingu, o traumi, zaokružen jednim depalmijanskim lobovanjem koje je što se mene tiče ušlo u gol, mada razumem i one koji imaju utisak da je lopta završila na tribinama.

Cela podela je maksimalno predana materijalu i ako imamo u vidu kakva šmirologija je mogla eksplodirati u ovakvom sadržaju, nje ni približno nema.

Otud i mlak prijem ovog filma pokazuje da je publika možda očekivala više nego što je nego realno dobiti danas, vođena mnogo više svojim uspomenama na neke stare filmove nego njihovim realnim dometima.

* * * / * * * *

ENGELEN DES DOODS

Leo de Boer je u filmu ENGELEN DES DOODS snimio pokušaj grupe, po raznim osnovama zainteresovanih Rusa da obrade stratište Vlasovljeve armije. U Rusiji, kao i u bivšem SSSRu nije bilo mnogo dilema koja je bila uloga Vlasovljeve armije. Tu su i Solženjicin i Staljin bili na istim stanovištima ali na Zapadu je deo bele emigracije koja je petljala sa Rajhom pokušavao da relativizuje njegove aktivosti, da im neki drugi predznak i dobije neku apanažu na bazi njega, u čemu su delimično uspeli.

Vlasov je u Rusiji ostao dosledno anatemisan i ovaj film prikazuje jednu grupu, reklo bi se, nezvaničnih arheologa koji odlaze da posete stratište na kom je pobijena Vlasovljeva armija i praktično ostavljena da istrune. Sami snimci tih ljudi i onoga kako oni traže te ostatke su impresivni i ovaj dokumentarni film je u tom segmentu dokumenta najimpresivniji, neke stvari koje se dešavaju pred kamerama zaista bi bilo teško inscenirati.

E sad, da li je Leo de Boer hteo još nešto da kaže, da li je ovo hteo da predstavi kao jednu nerazrešenu traumu iz SSSR, da humanizuje Vlasovljeve vojnike i sl. zaista ne znam jer film ne uspeva da sasvim isteše svoju agendu ali rekao bih da je ima. Međutim, ovo je film snimljen posle raspada SSSR a pre dolaska Putina i ovo nije tipična savremena hladnoratovska i antiruska propaganda u tom smislu.

No, to u krajnjoj liniji nije ni važno, ti ljudi na ekranu i to što rade su meni bili zaista osnovna stvar koja me je kupila i zadržala u svemu ovome.

* * * / * * * *

RUNNER

RUNNER Scotta Waugha je izašao za Angel Studios ali kada pogledamo ovu vrlo efektnu akcionu komediju, iskreno, ne znam tačno šta je to hrišćanski u njemu.

Mislim, u redu, ima tu nekog elementa žrtve za viši cilj, borbe dvojice mismatched buddyja da doture organ koji treba da se transplantira bolesnom detetu i njihova spremnost da učine sve pa i da daju život kako bi to uspelo, ali u suštini, ovo je punokrvni akcijaš, u kom se brutalnosti javljaju često i u njima se nedvosmisleno uživa.

Žrtve ima, ali praštanja i strpljenja, pa i molitve, ima vrlo malo. U jednom trenutku čak junak odbaci molitvu kao rešenje svoje situacije i potrebu za molitvom tumači kao znak da je "najebao".

Otud, kako je ovo dospelo u Angel Studios je vrlo zanimljivo, naročito ako imamo u vidu da je osnovna tema filma transplantacija organa od mrtvog donora, prema čemu crkve širom sveta imaju različita gledišta, jer kao što znamo, sahrana se smatra čuvanjem tela za kasnije biblijske događaje. Naravno, velike crkve su u međuvremenu manje-više stale na stranu transplantacije, ali i to je jedna tema kojom se ovaj film ne bavi s teološke strane.

Otud, rekao bih da je ovo bio negative pickup a ne film koji je profilisan kao neko pravo verničko Angel Studios štivo, i kao takav je ipak drugačiji akcioni film od recimo trilera SOUND OF FREEDOM koji isto nije bio nužno mnogo hrišćanski ali je bio agendaški na drugi način.

Ovde ništa od toga nema. Alan Ritchson igra burnoutovanog američkog vojnog penzionera sa traumom iz porodičnog života koji radi kao kurir u Brizbejnu, a Owen Wilson igra kurira koji donosi jetru za transplantaciju devojčici s retkom krvnom grupom. Takva jetra je prava retkost i u poteru za njom se uključuje kartel koji to želi za svog vođu.

Rodirgo Santoro je solidan i fizički sposoban u ulozi tipa iz kartela koji vodi poteru za organom.

U izvesnom smislu motiv kartela koji za svog vođu želi da nabavi jetru javlja se u izvrsnom Melovom filmu HOW I SPENT MY SUMMER VACATION iliti GET THE GRINGO. I to rešenje nije naročito novo. Međutim, ovo je film koji radi Scoptt Waugh, nekadašnji kaskader i akcenat je na fizičkoj poteri.

Brat talentovanijeg Rica Romana Waugha, ovde po prvi put snima zaista dobar film, i radi drugačije u pogledu kvaliteta od brata. Dok je Ric Roman sklon da spoji visceralnu akciju sa tough likovima kao u FELONu i SHOT CALLERu, Waugh se bavi čistim akcionim eskapizmom koji je ranije radio Besson u svojim produkcijama.

I ovo mu je prvi slučaj, da je sastavio dobar film u potpunosti, sa nekoliko izuzetnih scena, u čemu se posebno ističe eksplozivno finale u bolnici oko kog imam soft spot jer sam svojevremeno imao sličnu zamisao, mada naravno daleko jednostavniju i pitomiju u nesnimljenoj MEZIMICI.

Waugh je ovde konačno napravio uzoran film kakav bi trebalo da režiraju kaskaderi. Nije njemu ni ranije bilo nejasno šta treba da gađa, ali sada je to tačno i pogodio.

Ritchson je odličan u naslovnoj ulozi. Ipak, zanimljivo je da on igra u filmu Angel Studiosa jer je do sada svoj imidž mišičavog akcionog heroja koji ne izbegava komediju pokušavao da amortizuje Woke izjavama. Wilson je takođe kako treba. ALI... Wilson je ipak glumio u filmu NO ESCAPE i time je što se mene tiče dosegao jedno neobično visoko mesto u akcionom panteonu, pa je eksces tog filma na neki način možda malo i poremetio tu hijerarhiju kako se mere njegovi nastupi u akcijašima. Naročito, ako imamo u vidu da je on overio i Dobkinov izvanredni SHANGHAI KNIGHTS.

Dobkin je tada bio majstor. I to su neke visine koje Waugh ne pokušava da dosegne. Ali, ono što uspeva je jedan dobar akcijaš smešten na pravom mestu gde rastu dobri akcijaši, a to je Australija. Ne bih sad da učitavam, ali ima ovde malo arome Ozploitationa u nekim detaljima, počev od značajne uloge motornih vozila u celom tom haosu.

Ako se tome doda i malo ta vanamerička dimenzija lokacije koja ipak ima znakovitost neku u okvirima žanra, RUNNER dodatno dobija na ceni.

* * * / * * * *

ONE LAST SHOT

ONE LAST SHOT Jamesa Nunna je možda završni nastavak njegove akcione franšize u kojima pravi filmove sa Scottom Adkinsom.

U ovom nastavku operativac kog igra Scott Adkins treba da upadne sa grupom specijalaca da spase američki vrhovni savet odbrane koje teroristi žele da skeniraju kako bi aktivirali nuklearni arsenal. Kako bih ih okupili na jednom mestu aktivirali su "prljavu" nuklearnu bombu i izazvali haos i u tom metežu, Nunn postavlja svoje junake u nečemu što po motivaciji terorista, a zapravo bivših vojnika starije gledaoce podseća na Aldrichev TWILIGHT'S LAST GLEAMING a mlađe na THE ROCK Michaela Baya.

Nunn naravno ima dosta fillera u ovom materijalu, ima tu dosta situacija u kojima ima žvake i diskusije, ali mora se priznati da on i to inscenira sa dozom tenzije. Kada krene ono što je izazovno a to je akcija, on se u tome odlično snalazi i film ima jedan veoma visok nivo tehničke kompetencije pa i maštovitosti.

Ovde su objekti efektni, mada na kao aerdrom iz drugog dela, no vibrantni su i što je retkost u ovoj vrsti filmova koji se tiču državnog vrha - ubedljivi su.

U tom pogledu Nunn se možda odjavljuje iz serijala, a možda će ga nastaviti, no bilo da ga završava ili sprema za nastavak, to radi na visokoj nozi.

* * * / * * * *

RAGE OF STARS

RAGE OF STARS Lukasza Roga je zanimljivo gledalačko iskustvo za profesionalce. Ipak, nisam siguran da takav ishod zadovoljava autora niti da će ovaj film profesionalci radije gledati neko klasična publika.

Rog je snimio film u kom je želeo da pokaže da za pola miliona evra može da snimi lookalike nekog američkog B-filma, i u tome je uspeo. Napravio je film koji se dešava u nekoj tenzičnog predapokaliptičnoj zemlju u kojoj se jedna specijalna jedinica bori protiv trgovaca decom.

Zvuči zanimljivo i kao da nema prostora za grešku, međutim, Rog se nije snašao u pogledu vođenja priče i nije se snašao ni kad je reč o ritmu jer su neke scene prosto preduge, i puno puta gledamo iste fetišisitičke prizore brige o oružju i sl. a premalo imamo priče ili prilika gde se ono koristi.

Čini mi se da je Rog napravio razvučen i slabo koncentrisan film čija priča nikada ne profunkcioniše. Međutim, isto tako pokazao je da ima umeće da postigne look američkog B-filma i da ga radi svežije nego što bi ga radili neki tipični DTV autori što se sada javlja kao novi zahtev u tom domenu kinematografije.

Otud RAGE OF STARS jeste promašaj kao celina ali ne i kao showcase za Roga.