TWO O'CLOCK COURAGE

TWO O'CLOCK COURAGE je komični krimić koji je kao B-film, Anthiny Mann snimio za RKO:

Tom Conway kog znamo iz serijala o Falconu igra junaka sa amnezijom koji uz pomoć taksistkinje pokušava da se snađe u gradu gde ga traže za ubistvo a on ne zna ne samo da li je ubica nego ni kako se zove.

U pogledu tona, TWO O'CLOCK COURAGE je sličan filmu DR. BRAODWAY, samo je još više okrenut komediji, međutim na sličan način lako izlaže likove i zaplet. Ipak, i u samoj strukturi i u dinamici likova, TWO O'CLOCK COURAGE je usmereniji ka komediji, i ovde ne samo da ima humora koji proističe iz situacije već ima i izgrađenih gegova.

Mannov recept u kom spaja klasičniji krimić i suspense sa komedijom, ovde je veoma validan, i balans koji pravi je sasvim na mestu, naročito ako imamo u vidu da krimi komedija do danas ostaje rizičan hod po žici.

Da kasnije nije napravio prvo noir kanon, pa vestern kanon, pa ponajbolje spektakle svog doba, Mann ne bi ostao beznačajan reditelj, ako mu se gleda samo ovaj uvodni output.

* * * / * * * *

MURDER ON MAPLE DRIVE

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam MURDER ON MAPLE DRIVE koji je režirala Michelle Ouellet.

Ovo je Lifetime produkcija koja se mediokritetski i nekritički drži svih ključnih postulata njihovih filmova, u ovom konkretnom slučaju televizijskih trilera.

Film je podnošljivo sastavljen ali ono gde pada, to je zapravo krajnje ekspozicijski odnos među likovima i sadržaj dijaloga koji se proteže kroz ceo film, uključujući i najdramatičnije situacije. Film je u stanju permanentne ekspozicije, i zato ne može da pruži ono što ciljnoj grupi zapravo treba - one ne traže neki hardkor suspenser koliko zapravo priču o položaju žene koja se sama probija kroz život i dileme sa kojima se nosi.

Ovaj film to prosto nema. On se samo bavi postavljanjem priče i njenim sprovođenjem mahom kroz novo i postavljanje situacija umesto kroz njihov prirodni razvoj.

DR BROADWAY

DR BROADWAY se smatra prvim filmom koji je snimio Anthony Mann. Dobio je priliku da ga snimi za Paramount gde je tri godine pre toga radio kao pomoćnik režije.

Uprkos tome što je reč o prvom filmu koji je režirao, ovo je dinamičan, brz i duhovit krimić o lekaru koji je poznat brodvejski lik, i ne bavi se samo zdravstvenim poslovima već hoće da pomogne i oko drugih stvari.

Kada ga čovek kog je smestio u zatvor zamoli da mu pomogne u lociranju ćerke kojoj želi da preda svoj imetak, lekar upada u nevolje sa bandom opasnog kriminalca kome je pokriće posao krojača.

Film je duhovit, likovi se izlažu lako i efikasno, priča se odvija brzo i Anthony Mann sve to orkestrira jednostavno i elegantno.

Ako imamo u vidu da je ovo B-film od 68 minuta, svakako spada među najbolje izdanke tog formata sa kojim sam se susretao.

* * * / * * * *

28 YEARS LATER: THE BONE TEMPLE

Posle uspešne odbrane postdoktorata Nie DaCoste u filmu THE BONE TEMPLE, zanimljivo je da se opet evocirala jedna uspomena na FEST.

Naime, početkom dvehiljaditih FEST je bio izuzetno ozbiljno praćen ali je imao isto tako i dosta slab i demodiran program. Bilo je tu klasičnog bioskopskog mejnstrima koji bi došao kod nas i ovako i onako, bilo je dosta jednoličnog art housea ali dosta aktuelnih stvari je nedostajalo, pre svega američkog indie filma, novog azijskog i onoga što se tada pomaljalo a to je alter. žanrovski film.

Aleksandar Radivojevic i Starešina su tada bili kritičari i dosta smo kritikovali program FESTa i sve što u njemu nedostaje. Pred FEST 2002. godine smo se toliko smučili upravi FESTa da su nas pozvali da pitaju, "Dobro, evo recite šta 'oćete da prikažemo?" i mi smo im dali spisak sa kog je stigao samo 28 DAYS LATER.

Mnogi reditelji koje smo želleli tada postali su standard na FESTu poput Chan Wook Parka i Takashi Miikea ali kasnije kad više nisu bili toliko važni.

28 DAYS LATER je proizveo tri nastavka u periodu od 24 godine ali u tom trenutku, Danny Boyle je prolazio kroz najteži period u karijeri.

Snimio je dva holivudska filma, oba neuspela komercijalno, od kojih drugi katastrofalno propao na blagajnama uprkos tome što je u njemu igrala najveća mlada zvezda tog vremena Leo DiCaprio.

U to vreme najavljivan je bio omnibus ALIEN LOVE TRIANGLE u kom je trebalo da bude Boyleova priča pa od toga nije bilo ništa, jedna priča je razvijena u celovečernji film koji je potpisao Gary Fleder a druga u rani rad Guillerma Del Tora. Na internet forumu sam upoznao scenaristu koji je sa Boyleom sarađivao u periodu oko tog omnibusa (iako je kratki film pisao John Hodge) i bio je krajnje rezigniran ishodom ali mi je isto tako ispričao i jednu dosta jaku anegdotu o Michaelu Mannu.

Delovalo je da možda za Boylea više i nema Holivuda, baš na jednom od FESTova mi je pokojni Aleksandar D. Kostić doneo VHS da presnimim njegova dva BBC filma STRUMPET i VACUUMING NUDE, i to je tad delovalo kao njegova mera i sudbina.

Otud, premijeru 28 DAYS LATER smo dočekali dosta napeto jer smo film predložili napamet bez mnogo informacija kako je ispao, i vrlo lako je to mogao biti još jedan promašaj propalog reditelja.

Međutim, film je bio super, mada nije zapravo bio toliko cenjen u prvom trenutku kao što se danas misli.

Drugi 28 LATER film susreo sam par godina kasnije kada me je Srđan Dragojević zamolio da mu pomognem da pičuje svoje viđenje studiju. Scenario Rowana Joffea je bio zanimljiv ali dosta drugačiji od onoga što znamo iz filma, a pitch koji smo spremili je bio toliko dobar da rezultat nije izostao. Režiju je dobio Fresnadillo i toliko objasnio da se od toga ni sam nikada nije oporavio.

Nisam ni tada mislio da je realno da taj pitch prođe ali je ta komunikacija sa studijem bila dosta poučna da se vidi sva fluidnost procesa razvoja jednog holivudskog projekta jer ni Joffeov scenario nije na kraju bio ono od čega je krenuo. Na kraju su na scenariju bila potpisana još dva Španca i reditelj, dakle svašta je tu bilo od intervencija.

Treći film je ponovo režirao Boyle ali koliko je prvi bio za početak jedno inaćenje - jer je ponovo radio sa Alexom Garlandom sa kojim je radio i BEACH a istovremeno i proširenje područja borbe i očajnički kambek, toliko je ovaj bio jedna skupo izvedena vežba moćnig i bogatog reditelja koji je od dve poluideje pomislio da ima ceo film.

Zato je četvrti povratak onome što je bilo dobro u prvom - horor film nekoga ko zna da režira sve ali ne dolazi nužno iz žanra i hoće da ga prevazilazi. BONE TEMPLE je bogat idejama i značenjima kao da ne dolazi iz diptiha (ili triptiha) u kom je ona Boyleova isprazna vežba. Zato i proizvodi onaj redak osećaj da autor iako snima nastavak ne gubi vreme kada to radi i možda čak unapređuje IP koji mu je predat.

Ispostavilo se da je baš Rowan Joffe scenarista sa anegdotom o Mannu.

U četvrtom 28 LATER filmu, Nia DaCosta radi nešto slično seriji CONTINENTAL - čini me zahvalnim za postojanje filma koji ne valja.

Ne samo da u filmu BONE TEMPLE Boyleov film dobija smisao jer je omogućio nastanak ovog naslova, već je sve elemente iz njega uspeo da osmisli i da im neophodni smisao.

BONE TEMPLE može da se gleda i bez Boyleovog trećeg filma, i čovek zaista mora da bude ozbiljan mentalni patuljak ako ovaj film vidi kao nekakav središnji deo priče koji ne stoji sam. Uostalom, veliko je pitanje da li posle njegovog relativnog neuspeha u bioskopima uopšte i može biti trećeg filma, ali to nije ni važno.

BONE TEMPLE je jedno zaokruženo iskustvo, sa elementima priče koji se mogu razvijati dalje, ali i sa razvojem likova i situacija koji su privedeni kraju i zaokruženju.

Banda male deve od pre 28 godina koji su izgradili identitet na bazi Teletubbiesa i satanističkog izopačenja nastalog iz blizine crkve u kojoj je živeo vođa kulta kao sin lokalnog sveštenika, čini ih britanskom postapokaliptičnom porodicom Manson, rečju bandom iz A CLOCKWORK ORANGE. Alex Garland je daleko od bezvrednog pisca iako mu je većina realizovanih dela ostala problematična, ali karakterizacija ove bande mu je možda i najveći scenaristički uspeh. Kada se tome dodaju glumačke izvedbe koje je Nia DaCosta izvukla od podele, imamo jedno sjajno iskustvo.

S druge strane Ralph Fiennes, iako srpski glumac, i iskusni šmirolog, ne samo da biva zadržan u okvirima prihvatljivog u roli koja je jednu polovinu nešto na liniji Hanksa u CAST AWAYu a u drugoj polovini na rizičnoj putanji nečega u čemu bi Jack Nicholson i Al Pacino rado samoupravljali, već možemo reći da ga je Nia savršeno postavila u funkciju filma, koristeći sve njegove potencijalno rizične osobine u korist celine.

Vizuelno, Sean Bobbit, Niin saradnik sa nekoliko prethodnih filmova drži se šireg okvira onoga što je fotografski postavio Boyle sa Dod Mantleom, ali donosi ipak svoju estetizaciju, pre svega u pogledu upotrebe svetla, ali i pokreta kamere, a sve u meri da se film uklopi u identitet serijala.

Nia DaCosta je vrlo rano ušla u ralje franchise filmmakinga, radila je osavremenjenog CANDYMANa i napravila sjajan posao, overila je MCU i sada 28 LATER, ali samo je CANDYMAN od svega toga bio komercijalno uspešan.

U izvesnom smislu možemo reći da je Nia idealan franchise reditelj - ulazi u njih i snima dobre filmove koji propadaju i efektivno ih obustavlja, ili barem to aktivno pokušava.

28 LATER nema dovoljno veliki uzorak da možemo govoriti o "blagoslovu" parnog nastavka kakav recimo postoji u STAR TREKu, ali Nia i Fresnadillo su bili reditelji koji su doneli zaista nešto novo serijalu, s tim što je njen doprinos supstancijalniji.

Nia DaCosta je snimila zombi apokaliptični film koji je kvintesencijalno britanski, ne samo po tome što se dešava u Britaniji već upravo po tome što je njegova tema zapravo kultura koja opstaje uprkos civilizacijskoj nultoj tački, i uprkos tome što se odavno ne proizvodi nova, uspeva da reprodukuje svoje vrednosti, uprkos izopačenju koje proističe iz situacije i duha vremena.

Otud, ovo je mnogo više film o kulturi, i njenoj zaostavštini nego o tome kako će podivljali ljudi nekog juriti, sustići, ujesti i zaraziti.

I, upravo to bavljenje kulturom koje je bilo prisutno u 28 WEEKS LATER, iako ga nije pisao Garland, ovde dostiže svoj vrhunac.

Taj melanž u kom se prepliću dečje emisije, pop satanizam, Stonehedge i Iron Maiden i rukovode ljudima u opusteloj zemlji gde više ni malobrojni preostali podivljali ljudi više nemaju šta da rade nudi pre svega moćnu sliku snage kulture. I načina na koji ona čini ljude.

* * * 1/2 / * * * *

MEN IN WAR

Čuveni holivudski scenarista Philip Yordan imao je veliki opus i osvojio je jednog "oskara". MEN IN WAR je film na kom je potpisan iako ga je zapravo napisao blacklistovani Ben Maddow.

Philip Yordan je u vreme makartizma pomagao kolegama radeći kao "front", ali istovremeno pokrivajući ih činjenicom da on zbilja jeste bio eminentan scenarista i prilikom da plasira scenarije.

MEN IN WAR je ratni film iz 1957. godina, snimljen sedam godina od vremena kada se dešava, tokom rata u Koreji. Anthony Mann je u suštini snimio combat movie ali u formi filma stanja, sa iscrpljenom jedinicom koja luta korejskim krajolikom i postepeno gubi ljudi u okršajima sa neprijateljem ali i u psihofizičkoj potrošenosti koja ih čini nedoraslim situaciji.

Glavne uloge igraju Robert Ryan i Aldo Ray a u podeli se nalaze i njuške poput Vica Morrowa. Film je atmosferičan i direktor fotografije Ernest Haller u tradicionalnom Mannovom maniru radikalnih rakursa prati ovu isključivo eksterijernu celinu.

Ratni filmovi nisu bili značajno polje delovanje za Manna ali evidentno je umeo da napravi dobar.

* * * / * * * *

EAGLES OF THE REPUBLIC

Tarik Saleh ima moje beskrajno poštovanje zbog filma THE CONTRACTOR a kad je reč o kairskoj trilogiji, pratio sam je u "realnom vremenu" i imam utisak da je u njoj iz filma u film napredovao.

Kada je snimio THE NILE HITLON INCIDENT, Tarik Saleh je napravio jednu misteriju na sredokraći etno ornamentalizma i noira koja je pretendovala da bude CHINATOWN kakav Kairo zaslužuje ali do toga nije dobacila. Film je kopao po hipokriziji poznog mubarakizma i završavao se razrešenjem u toku protesta na Al Tahriru.

WALAD MIN AL JANNA je drugi film u trilogiji, sa kojim je Tarik osvojio nagradu za scenario u Kanu i u njemu se bavi zaverom egipatske tajne službe da utiče na izbor kairskog imama. Ovaj film je bio još intirgantniji od prvog i uspeo je da uvede publiku u vrtlog dinamike moći egipatskih duhovnih i svetovnih vlasti.

Jugoslav Pantelić nas je na vreme upoznao sa Tarikom Salehom, i prepoznao ga je pre Kana. Ipak, treći deo trilogije nismo pogledali na FESTu kao prethodna dva već na BFFu koji je ove godine krenuo u terminu FESTa.

Imajući temu trećeg filma u vidu, ali i atmosferu u društvu na dan kad sam ga gledao - a to je dan kad su studenti iz Plenima FDU pozvali na bojkot novog FESTa a Vučić podelio ordenje raznim poslušnicima među kojima ima i filmskih autora, rekao bih da smo po svemu sinhroni sa društvenom korozijom koju obrađuje Tarik Saleh, sem u jednom. On je, za razliku od nas, ipak u stanju da snimi dobar film.

Nisam se nadao gledajući ranije filmove kairske trilogije da će mi treći film biti toliko neprijatno blizu onoga što osećam o svojoj svakodnevici.

U ovom filmu, kairski noir dobija svoju meta dimenziju. Ulazi se u kairski Holivud, glavni junak je najslavniji egipatski glumac koji vodi boemski i potpuno vesternizovan život. Međutim, postepeno uz razne diskretne pritiske biva uvučen u snimanje filma o predsedniku Al-Sisiju koje se iz umerenog blama za jednog u suštini liberalnog boema pretvara u postepeni sunovrat moralni i ljudski, i sve iz jedne ketmanske priče prerasta u borbu za opstanak i politički triler u kom padaju glave.

Tarik Saleh solidno koristi koncept filma-u-filmu, samog procesa kreacije i snimanja nečega što je bezvredna propaganda ali donosi moć i uticaj, i u tom delu on uspeva da prikaže skoro po neprimetno klizanje umetnika od osobe sa integritetom do poniznog sluge ne samo režima, već njegovih opskurnih struktura.

Moć korumpira na mnogo strašniji način od bilo kog drugog kvarenja, i tu poentu Saleh uspeva da dočara.

Film nije sve vreme i u svemu na najvišem nivou, ali koherentan je, i ta amplituda između onog najboljeg i najslabijeg u filmu nije prevelika.

Saleh u kairskoj trilogiji snima egipatske filmove, govori se na kairskom dijalektu, to su urbane priče estetski prožete arapskom kinematografijom ali naravno sa ponekim začinom koji Saleh donosi sa Zapada, pa i iz samog Holivuda.

Saleh je u filmu CONTRACTOR pokazao da je u stanju da snimi sigelovski akcioni triler i ovde bez smetnji prenosi deo te energije u fazama kad dešavanja pođu put visokooktanskog političkog trilera.

Ovaj film ima nekoliko antologijskih scena, i kako je reč o političkom trileru sa tranžannrovskim i delimično ornamentalnim izrazom, one pripadaju raznim žanrovima, ima ih i u domenu komedije a bogami i trilera punog intenziteta.

Bilo bi pretenciozno reći da je EAGLES OF THE REPUBLIC "opasan" u današnjoj Srbiji, pre svega jer se filmovi slabo gledaju i o njima se malo razmišlja. No, teško mi je da zamislim nekoga ko ga je pogledao da nije osetio neku dozu nelagode.

Iako ne mogu da kažem da me filmski uzbudio kao CONTRACTOR, u privatnom pogledu svakako jeste.

* * * 1/2 / * * * *

STRANGE IMPERSONATION

STRANGE IMPERSONATION je hitchcockovski noir koji je pre svoje kanonske noir faze režirao Anthony Mann.

Ovo je veoma dinamičan i zabavan pomoćni B-film snimljen za Republic u kom se Mann bavi pričom o naučnici koju posle nesreće prijateljica odvaja od verenika i uzima ga za sebe, i kada shvati šta se desilo, smišlja veoma kompleksan način kako da joj se osveti.

Ovde imamo motiv promene identiteta, prerušavanja, zabune, i niz prilično outrageous postavki koji guraju priču daleko od psihološki utemeljenog noira prema gotovo oniričkom suspenseru koji je do vrhunca doveo baš Hitch i posle ostavio De Palmu da to dalje šilji.

Međutim, ovo je izuzetno uspeo B-film, vidno iznad nivoa na kom je ovaj tip filma, ali svakako nije ono čime je Mann zadužio istoriju filma.

* * * / * * * *