THE DOMESTICS

THE DOMESTICS Mikea P. Nelsona bio je njegova svojevrsna vizit karta.

B-film koji kombinuje MAD MAXa i THE WARRIORS, priča o bračnom paru koji se u trenutku apokalipse našao u fazi razvoda i njihovom putovanju kroz SAD kojom vladaju razne koloritne postapokaliptične bande.

Ovaj opis je dosta sugestivan, i obećava puno ponekome, kao što verovatno nekima nudi utisak da su sve to već videli.

Međutim, ovaj film zapravo jeste nešto treće. Naime, on nije nešto što smo već videli, i u pozitivnom ali još više u negativnom smislu. Naime, on referiše na MAD MAX ali u njemu nema ni slike psihotične apokalipse niti ima visokooktanske akcije (no pun intended) već se dešava u jednoj opusteloj Americi vrlo slično današnjoj i to je pozitivno - ta apokalipsa kao opustošenje, napuštanje itd. je evokativna, međutim onda u svemu tome ima neke proizvoljne socijalne patologije koja se javlja onda kad reditelju odgovara i čini ovaj film potpuno lišenim tenzije.

Istovremeno, Amerikom lutaju bande koje imaju neke naglašene identitete što evocira Waltera Hilla, nesumnjivo, ali one deluje potpuno artificijelno, pa čak i bezopasno usled toga što svet nije dobro i ubedljivo postavljen i one ne funkcionišu kao njegov organski deo.

Otud, sve ono što smo želeli ili čega smo se pribojavali, što nas izbuđuje ili nam je već dosadno, u ovom filmu ne postoji.

Postoji neka mlaka polu home invasion estetika u nekim generic suburbijama i flyover state ambijentima koja ne može da zadrži pažnju.

* 1/2 / * * * *

APOCALIPSIS Z - NUEVO MUNDO

U svom drugom filmu APOCALIPSIS Z serijala, sa podnaslovom NUEVO MUNDO, Carles Torrens ne ponavlja ništa od onoga što je njegovom prvom filmu dalo osnovni kvalitet a to je postavka po kojoj iako franchise starter ipak može da stoji kao samostalno delo.

NUEVO MUNDO nažalost ne odaje taj utisak. Ovaj film naprosto izgleda kao jedna solidno realizovana među-epizoda neke vrhunski urađene serije, u kojoj se početak desio u nekom ranijem segmentu i kraj će doći u nekom sledećem.

Samim tim nema prave dramarugije koja nudi ekspoziciju i eskalaciju i klimaks već prosto imamo pomalo tupo uvođenje situacije, i onda niz nekih obračuna i kao velikih otkrića za junaka kojima se slaže nekakav razvoj uber-priče. Završnica je takođe upadljivo antiklimaktična jer se računa da će se to desiti nekom drugom prilikom.

Otud, NUEVO MUNDO iako mu ne manjka tehničke kompetencije u izvedbi, i ima nekih efektnih prizora i scena, uspeva da bude sve ono što s predrasudama vidimo u franchise filmmakingu i u streaming filmmakingu.

* 1/2 / * * * *

BEWARE BOIUNA

Alan B. McElroy je poznati američki žanrovski scenarista koji je aktivan u protekle četiri decenije. Iako je redovan saradnik veoma zanimljivog žanrovskog specijaliste Dwight H. Littlea na njegovim brojnim filmovima - ipak nije pisao film ANACONDAS: THE HUNT FOR BLOOD ORCHID sa kojim je ovaj nastavio Llosin izvornik. BEWARE BOIUNA je međutim upravo McElroyeva verzija tog serijala.

ANACONDA je u međuvremenu dobila i campy meta reboot, i bila je deo raznih DTV nastavaka. A McElroy svoju varijaciju radi sa Mike P. Nelsonom, aktivnim indie horor pregaocem poznatom po tome da prevazilazi ograničenja produkcija u kojima deluje.

BEWARE BOIUNA je sve samo nije meta. Reć je o dosta jasnom indie creature featureu koji želi da bude pravi repertoarski film, i major ako može, iako to tehnički nije.

Nelson se ne bavi izmišljanjem tople vode. Vrlo je konkretan. Dve ekspedicije na Amazonu su se našle u istom selu, grupa eko-aktivista humanitaraca i grupa građevinaca koji bi da krče šumu i prave put. Kada jedan od građevinaca proba da napastvuje eko-aktivistkinju uhvaćenu u diverziji protiv građevinarskog broda, ona ga ubija u samoodbrani.

Eko-aktivisti beže i građevinci kreću za njima, željni da se rasprave i možda osvete. Međutim, uskoro, kada ih napadne rečni "bog", ogromna zmija iz naslova filma, stvari postaju takvi da se preživeli moraju ili dogovoriti ili im nema spasa.

Nelson dovodi iskusnog karakternog glumca Logana Marshalla Greena za kolovođu građevinaca, brutalnog ali u osnovi pravednog a Jessica Rothe igra lekarku stažistkinju iz eko ekipe. Dakle, ima tu materijala u podeli, i malo neophodne zvezdane prašine da ostatak mahom latino podele prodiše, a vremenom preuzme i puni protagonizam.

Nelsonova režija je jasna, mišićava, materijal je generic ali ga on radi s punim ubeđenjem i Rothe sa Marshall Greenom deluje katalizator u glumačkom pogledu i pokreće stvari.

Efekti su korektni, nema ovde neke revolucionarne tehnike, niti visokog campa iz Llosinog filma. Ovo su već savladane tehnike, nema tu sad nekih inovacija ali Nelson pakuje jednu visceralnu celinu i sve na kraju dobija prilično low key, u dobrom smislu rutinsku atmosferu blue collar priče o izazovima i preživljavanju u prirodi gde se profesionalci raznih fela suoče sa izazovom.

U tom pogledu film je no nonsense. Ali, isto tako ima limitiran efekat na publiku koja očekuje nešto elevated. Ovo nije elevated ni u kom smislu ali je dobrodošlo old school. Kada junakinja sedne za komande bagera da se obračuna sa džinovskom zmijom, dešava se test u kome utvrđujemo ko je zalutao u bioskop ako se ne obraduje tome. To je ta vrsta filma. Do te mere je za svakoga da baš zbog toga nije za svakoga.

Ali, ko želi pošteno izveden creature feature koji je dobro naučio lekcije iz JAWSa, evo ga.

* * * / * * * *

BLOOD FOR DUST

Kada je Big Daddy Batina komentarišući seriju FURIOUS izneo teoriju da Scoot McNairy u njoj kanališe Bruna, to mi je bila zanimljiva opservacija jer ako bih ga sa bilo kim poredio pre toga, to bi najpre bio Casey Affleck.

Međutim, da, ima nešto od Bruna u Scootu, onog karakternog aspekta njegovog rada naravno, bez ostale zvezdane prašine, koja uostalom ne proističe samo iz glumačke snage nego i iz ambijenta u kome se igra i ostalih autora. I u filmu BLOOD FOR DUST, Scoot kanališe onog poznijeg, oronulijeg, mračnijeg Bruna, na ničijoj zemlji između blokbasterske i geezerteaserske ere.

BLOOD FOR DUST Roda Blackhursta, kog prevashodno znam kao scenaristu potcenjenog Blumovog horora NIGHT SWIM je vrhunski neo noir, smešten u snežne predele Ajdaha i Montane, sa jakim osećajem za dramsku ironiju koja donekle evocira Braću Coen, ali bez glumljenog debiliteta koji ume da optereti njihove slabije filmove tog tipa.

Otud, na kraju, BLOOD FOR DUST možda od Coenovih najviše evocira BLOOD SIMPLE, onu fazu kada su postajali velikani po kratkom postupku. Međutim, ovde ima dosta raznih elemenata road movieja, neo noira po mustri botched joba, a pored igranja sa vatrom koenizma, ima tu i igranja vatrom socijalno motivisanog krimića koji je kroz naslove poput HELL OR HIGH WATER ozbiljno upropastio novije američke filmove, ali se i tu Blackhurst uspešno izborio, jer njegov lik nema samo finansijski problem, već i emotivni, i porodični, i skloniji je transgresiji nego što bi se od nekog lika loših savremenih krimića očekivalo.

Otud, na kraju Blackhurst uspeva da zaobiđe niz opasnih "crnih tačaka" kao što su glumljeni debilitet ili premotivisanje junaka do tačke da krimić postane ispražnjen od transgresije, i dolazi do zdravog tkiva neo noira s kraja osamdesetih i početka devedesetih koje smo pomalo zaboravili i čiji autori mahom više i nisu aktivni u kanonskom smislu.

Kroz smrtnu ozbiljnost junaka, štaviše, Blackhurst uspeva da izgradi nešto svoje i da u tom svetu ponudi ne samo jednu od najboljih Scootovih rola, već da umnogome anticipira ono što će Kit Harrington raditi u seriji INDUSTRY, u ulozi erodiralnog kolenovića, ovde u liku neočekivano beskrupuloznog bivšeg trgovačkog putnika koji je ušao u svet sitnog ali i malo krupnijeg kriminala.

Blackhurst otud jeste odabrao formu koja je već dosta korišćena, i koja je postala slalom između raznih rauboanih tropa, ali je u njoj uspeo da izgradi nešto svoje i uz pomoć direktora fotografije Justina Derryja napravi atmosferičan i mišićav film, snažnog kumulativnog efekta.

BLOOD FOR DUST je ono po čemu smo u staro vreme prepoznavali američki film, to su ti ambijenti flyover država u kojima je noir uvek na ivici da iskorači u vestern, dobri poslovi se dogovaraju u oronulim striptiz klubovima, a ljudi su dovoljno autonomni da na svojim imanjima rade ko zna šta mutno i nezakonito. Odluka da smesti film u 1992. možda čini ovaj film jednim od onih koji kroz odluku da se povuku u epohu crpe i kvalitete filmova tog doba, ali Blackhurstov film je ako išta moderan, odnosno inkorporira isksutva savremenog filma, isto onoliko kao i onog mnogo starijeg, od pre pedeset i više godina.

* * * 1/2 / * * * *

APRIL X

Michel K. Parandi snimio je film APRIL X u kom pokušava da se bavi onom vrstom euroamerikane za kojom svi stremimo, da se negde u lokalu, uz pomoć angloameričkog glumačkog talenta snimi globalni produkt.

Ovde imamo rumunski ambijent, imamo Connora Storrieja iz serije HEATED RIVALRY u glavnoj ulozi, i priču o trgovcima organima u nekakvom antiutopijskom ambijentu nekakve Istočne Evrope bliske budućnosti.

Naizgled, ništa ne bi moglo poći naopako.

Međutim, uprkos nekim veoma lepo slikanim prizorima, nekim čak dobro postavljenim scenama, Parandi naprosto ne uspeva da vodi priču, i veći deo vremena sam imao teškoće da ispratim šta gledam. To je bliska budućnost ali tu ima i klonova, i trgovine organima i junaka koji su upitani oko svog identiteta i ne znaju baš tačno ko su. Dakle, ima svega i svačega i nije lako sa svim tim izaći na kraj.

Samim tim, i krajnji proizvod je atraktivan u trejleru jer objektivno u filmu ima šta da se vidi, ali je i razočaranje kada se film pogleda poveliko. U vreme striminga kazna za to nije stroga ali ipak postoji.

Parandi je mogao mnogo bolje da iskoristi činjenicu da mu je glumac iskočio u prvi plan, verovatno neočekivano, međutim, Storrie danas prevashodno privlači publiku da se masovnije razočara.

S druge strane, Parandi je pokazao da mnoge tehničke dimenzije pristojnog B-filma za njega nisu tajna, i da je mogao postići više. Međutim, isto tako čini se da se Parandijeva ambicija nije trošila baš na nivou pukog DTVa i da je želeo da napravi nešto više.

Na kraju nije napravio ni jedno ni drugo. Ali jeste nas ostavio sa filmom koji zaslužuje određenu pažnju profesionalaca van Amerike.

* * / * * * *

BONE LAKE

BONE LAKE je psihološki triler koji je režirala Mercedes Bryce Morgan koji se bavi jednom tipičnom postavkom u kojoj jedan par odlazi na odmor, ispostavlja se da je kuća bukirana greškom za još jedan par, pa oni pomisle da kuća neće biti tesna za sve njih. Međutim, ispostavlja se da drugi par jesu besna čeljad i da zapravo sve ovo koriste kao klopku za svoje izopačene igre u kojima iskušavaju parove i onda ih kažnjavaju smrću ako pokleknu. Ali, vole da ih ubiju i ako ne pokleknu.

U podeli ima dovoljno seksepila da se iznese očigledna namera rediteljke da film ima erotski naboj, međutim, kako likovi nisu naročito zanimljivi i kako taj trilerski aspekt nije sjajan, onda naravno ni ta erotska dimenzija ne funkcioniše naročito.

Moguće je da je mene film "izgubio" relativno rano i da nekome ko se bolje "uključi" u priču i bolje se veže za likove, sve ovo može delovati unekoliko efektnije. Međutim, meni prosto ništa od ovoga nije bilo ubedljivo od samog otvaranja, u kom je bilo duha i energije ali nije bilo dovoljno veštine i nije bilo dovoljno magnetizma da bih se do kraja pridružio. Ipak, čini mi se da čak i neko ko je više on board sa ovom pričom, neće moći na kraju svega da ovo smatra naročito dobrim filmom.

* * / * * * *

PIZZA MOVIE

Brian McElhaney i Nick Kochner su zadužili narod svojim doprinosom na skriptu filma OVER YOUR DEAD BODY Jorme Tacconea, ali on je ipak u osnovi već postojao za potrebe Wirkolinog filma.

Ova dvojica komediografa i komičara su međutim negde u isto vreme, pustila i svoj autorski, scenaristički i rediteljski, debi PIZZA MOVIE, kao striming naslov za Hulu.

Snimljen za kuću American High Jeremyja Garelicka koja lansira nove talente američke filmske komedije, ovaj film nudi dosta toga svežeg i dobrog ali McElhaney i Kochner kao reditelji u ovim uslovima tek delimično dobacuju do nivoa svoje zamisli.

Prosto, čini mi se da su svoj debi osmislili dosta ambiciozno i da je rediteljsku invenciju možda ipak morao da donese neko ko je sigurniji, ne samo u pukoj incenaciji već i vođenju priče.

Naime, PIZZA MOVIE je stonerski film o dva luzera sa koledža koji uzmu neku eksperimentalnu drogu od čijeg se najpogubnijeg efekta mogu spasiti samo ako uspeju da pojedu picu, ali kada je naruče ispostavlja se da u studenjaku moraju da siđu do prijavnice, a to je jako komplikovano jer su jako drogirani.

I PIZZA MOVIE ima prvo vrlo jak underground gas sa dosta groteske i gorea ali i sa nekih mnogo SCOTT PILGRIM elemenata, a kao što znamo Wrightov film je bio veoma skup. Ovaj film nije, i uspeva unutar tog malog budžeta da pruži zapravo dosta toga ali i da se pruži dalje od gubera, za dva ovakva reditelja koji su na samom početku.

Otud film je pre svega u nekim deonicama neujednačen, i da je bioskopski, to bih mu više zamerio. Ono što bih mu takođe u tim okolnostima više zamerio su sporedni zapleti koji su korektni, i podsećaju recimo na ANIMAL HOUSE ali su prosto za jedan broj manje šašavi od osnove estetske postavke.

Međutim, ovaj film je otišao na striming, i u tim okolnostima, nekih * * 1/2 za bioskopski postaju uredno čak i * * * jer prosto to jeste prostor u kom eksperiment, čak i kad nije sasvim uspeo jeste dobrodrošao i zaslužuje podršku.

Gaten Matarazzo iz STRANGER THINGS i Sean Gambrone su dinamičan duet u glavnim ulogama, ali za moj ukus ipak nisu glavnjaci, ili su možda McElhaney i Kochner imali teškoće da ih u tom pogledu definišu. Ostatak podele je izvanredan, naročito Jack Martin kao vođa inkvizitorske antidrogaške grupe sa kampusa.

Scenario je pun maštovitih rešenja, recimo bend devojke koja se dopada glavnom junaku je sjajan scottpilgrimovski detalj sa sve folk death metal svirkom na kom je BDSM gimp jedan od instrumenata na kojima se muzicira  tako što mu se mašinski izaziva bol (ne znam da li je neko zapravo koristio čoveka na taj način kao instrument?), i pojedini stonerski detalji koji se tiču raznih efekata droge su veoma efektno rešeni.

U tom pogledu PIZZA MOVIE pravi iskorake i automatski se nameće kao naslov koji treba da se pogleda kao karika koja ima značaj u istoriji žanra.

Uz dozu optimizma prema sledećim koracima ovih momaka, i ocena koja je tu da ih podrži.

* * * / * * * *