MOTORRAD

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam film MOTORRAD Vicentea Amorima, spoj motorciklističkog road rage suspensera i horora.

Naravno, kada imate film o grupi mladih ljudi na kros-motorima u brazilskoj pustari koje progoni grupa maskiranih psihopata na dvotočkašima, naravno da se mora ukalkulisati doza brutalnosti i samim tim strave. Međutim, Amorim odlazi korak dalje i sve vreme stvara jednu zlokobnu i začudnu atmosferu sa očigledno namerom da svemu tome doda nešto više od uobičajenih pretnji koje nose saobračajne traume, lanci, čelik i benzin.

U tome, Amorim uspeva, s tim što nema dovoljno zanimljive likove, da bi film zaista ostvario svoj puni emotivni impact. Čini mi se, doduše, da Amorim donekle želi da priđe stvarima hladnije i klinički i da je ta začudnost deo toga.

U svakom slučaju, uprkos tome što meni ti neki drugi slojevi nisu "proradili", lokacije su dobre, aktivnosti negativaca su neprijatne i zadatak je u suštini ipak obavljen.

* * 1/2 / * * * *

THE HELSINKI EFFECT

THE HELSINKI EFFECT  Arthura Francka ima odličnu temu i vrhunsku arhivu i zato mu se oprostiti prilično bajata, usiljeno vickasta i naivno rusofobna (pod krinkom opšteg otpora prema čvrstoj ruci) naracija reditelja koji nažalost samo uspeva da ispuni tu obaveznu figuru savremenog autorskog dokumentarca, da nas povrh objektivno neverovatno zanimljive teme eto malo i autor ličnim angažmanom mora inicirati.

Valjda u pokušaju da se diferenciraju od televizijskih emisija koje se na informativan i utemeljen način kroz zanimljivu formu koja drži pažnju bave uzbudljivim temama, autori tih dokumentarnih filmova sa umetničkim pretenzijama su razvili mnoge poštapalice kojima zapravo beže od onoga što je standard dokumentarne produkcije. Ponekad slažu neke kadrove čisto radi galerijskog efekta, nekad pokušavaju da spoje nespojivo, prave neke nebuloze bežeći od slagalice sa činjenicama, nekad fikcionalizuju, a nekad pokušavaju da nam pokažu kako je eto nešto imalo dodira sa njima lično.

Ovde imamo čoveka koji je Finac i koji je bio dete na samo dva kilometra vazduđnom linijom od mesta gde se odigrao čuveni Helsinški samit iz koga su proistekle Helsinški sporazumi koji su umnogome služili da spreče da se desi ovo što se desili sa Kosovom ili Ukrajinom, ali isto tako i da pomognu da se raspadne Varšavski pakt.

Elem, eto, zainteresovao se dečko za nešto što je bilo na dva kilometra dalje od mesta gde se on kasnije rodio, tako da ima malo gluposti u naraciji, ima malo nepotrebnih slika iz detinjstbva, ali ono što je krtina to su Kissinger, Brežnjev, razni bećari, i taj materijal je prosto živ klan-nedoklan, i uprkos tome što ovog momka zanimaju outtakeovi i sve moguće budalaštine, i to je relevantno jer, hteo on to da prizna ili ne, kvalitetna i bogata arhiva i zanimljiv događaj su prosto jači od autorskog naboja nekog nadraženog dokumentariste novog kova.

I zato je THE HELSINKI EFFECT nešto što prosto mora da se vidi ako vas zanima tema. Ipak, ne mogu savremeni reditelji biti toliki moroni,koliko su ljudi kojima se ovde bave bili veliki bećari.

* * 1/2 / * * * *

THE DEVIL TO PAY

Ruckus i Lane Skye su u vreme pandemije imali uspeh sa neo-grindhouse filmom BECKY koji je bio svojevrsni fenomen jer je doveo do revitalizacije Drive In bioskopa. Međutim, sam po sebi, BECKY nije bio neki naročit film, i na kraju možda mu je i ključni gimmick bio to što Kevin James, kog znamo iz porodičnih komedija, igra negativca u jednoj mračnoj parafrazi HOME ALONE.

Međutim, u svom rediteljskom filmu THE DEVIL TO PAY koji kao i svaki pravi Grindhouse ima i drugi naslov RECKONING, Ruckus i Lena prave istinsku rekonstrukciju Grindhouse filma onakvog kakav je on bio. Tarantino je celu tu Grindhouse estetiku i pojam oživeo i njegov DEATH PROOF u izvesnom smislu jeste rekonstruisao neke aspekte te estetike više nego drugi.

Ipak, u suštini, THE DEVIL TO PAY nudi jednu punu rekonstrukciju Grindhouse filma čija se suština u znatnoj meri naprosto izgubila u raznim formama visoke estetizacije koje je otpočeo i sam Tarantino.

THE DEVIL TO PAY je možda svestan a možda čak i nije, u kojoj meri je rekonstruisao suštinu Grindhousea. Ja bih rekao da ipak jeste, i da Ruckus i Lena nisu nesvesni svog poduhvata, ali u krajnjoj liniji nije ni bitno jer svest o postupku ne umanjuje vrednost dela.

Dakle, THE DEVIL TO PAY jeste film snimaljen u pasivnom kraju, o pasivnom kraju, uz pomoć štapa i kanapa, dovitljivosti itd. Da li je on zaista sniman u skromnim uslovima, zbilja ne znam, ali ako nije, hvale je vredan taj utisak da jeste. I upravo u tom punom utisku da ovo jeste veoma jeftin film, ali produkciono i rediteljski domišljat, leži prvi suštinski podvig - naime forma i sadržaj su usklađeni. Grindhouse snimljen za velike pare ili sa prevelikom veštinom je kič.

U glavnoj ulozi je superharizmatična zvezda, vrlo često crnačka. I ovde tu ulogu igra Danielle Deadwyler, veoma potentna karakterna glumica koja uporedo gradi veoma zanimljivu karijeru u žanrovskom filmu i od nje očekujem veliki doprinos na oba fronta. Ona je glumački temelj ovog filma, njegova karakterna i emocionalna okosnica. Svi oko nje su vrlo solidni, rekao bih i odlični, od samog izbora tih njuški do igre, ali ona je zvezda koja čini film. I to je takođe taj "povratak čoveku" da ne kažem "zvezdi" koji je okosnica Grindhousea, odnosno epohe kada je dovoljno bilo imati "jednog od braće Carradine" da se snimi film.

Danielle Deadwyler pritom u ovo nije zalutala, ona je među producentima i teško mi je da poverujem da ona nije bila svesna šta snima.

Priča o ženi koja sa detetom ostaje sama na vanvremenskom prostoru Apalačija, i koja mora da otplati dug svog nestalog, i najverovatnije mrtvog muža, operišući u pustoši i na kraju pribegavajući osveti i sili kojoj nije vična, krajnje je rudimentarna ali je i obogaćena nekim vintage ukrasima kao što je lokalni paganski kult koji je našao mesto za sebe na tom prostoru van reda i zakona.

To su neke stvari koje su se jedino sretale sa takvim ubeđenjem u filmu sedamdesetih, na nekim ničijim zemljama gde su se ukrštali exploitation, mansonizam, nixonizam i liberalizam i nastajale te značenjske Rubikove kocke.

U tom pogledu, THE DEVIL TO PAY je ponovo izvanredna rekonstrukcija.

Međutim, izvan cele priče o rekosntrukciji kao jednoj formi fetišizacije, ovo je pre svega jedan vrlo uspeo film, uzbudljiv i zanimljiv iznad svega zbog uloge Danielle Deadwyler koja sve povezuje u celinu, nudeći na kraju istovremeno i filmofilsko uživanje ali i jedno vrlo klasično repertoarsko. U tom smislu i ocena varira od * * * 1/2 za one kojima je bitno sve ovo o čemu sam pisao, do * * * za one kojima se gleda "samo movie":

DELIA'S GONE

DELIA'S GONE je mali kompaktan indie krimić koji je Robert Budreau napisao i snimio pod pokroviteljstvom kanadskog Telefilma i nekih praktičnih mejnstrim producenata. 

Glavnu ulogu igra Stephan James, kao mladić koji je kao dete doživeo povredu mozga i ona mu je proizvela jedno stanje slično autizmu, i slučaju kada biva optužen za ubistvo rođene sestre za koje ni sam nije siguran da li ga je počinio.

Posle odležane robije, u domu za odrasla lica posećuje ga komšija, inače brat lokalne policajke koju igra Marisa Tomei, i kaže mu da on nije ubio sestru.

Uznemiren posle te informacije, on napušta dom i vraća se kući u pokušaju da sam istraži šta se desilo i sazna istinu. Međutim, nervoza umešanih je toliko velika da se to spontano pretvara u krvavu osvetu i to ne njegovom voljom.

Glumački nukleus koji čine Stephan James, Marisa Tomei, Paul Walter Hauser i Travis Fimmel, daje svemu jedan viši nivo. Kada se na to doda jednostavnost i gotovo arhetipski koncept priče Michaela Hamblina koji su Budreau razvio i režirao, imamo pobedničku kombinaciju. Krimić bez senzacionalizma, jednostavan, dobro glumljen, u kom se sve što se desi "računa" bez nekog preteranog senzacionalizma i sa junacima koji žele da razreše svoje traume, mnogo pre nego misteriju zločina.

U tom smislu, ovaj krimić ima dve osnovne ambicije, da bude psihološka studija, i da bude misterija, gde je misterija bitna ali rekao bih ipak sekundarna i gde je bitnije kako ljudi reaguju na otkrića, u odnosu na sama otkrića i njihovu prirodu. Budreau u tome uspeva.

Ambicije ovog filma nisu prevelike ali nisu ni jednostavne i u potpunosti su ispunjene.

* * * / * * * *

SHOOTING STARS

Makedonska košarka je dobila jedan američki film o svojoj istoriji.

SHOOTING STARS Chrisa Robinsona je ekranizacija autobiografske knjige o srednjoškolskim danima LeBrona Jamesa u Akronu, koju je u četiri ruke napisao sa čuvenim sportskim piscem Buzzom Bissingerom, daljim rođakom Petea Berga, koji ga je učinio besmrtnim filmom i serijom FRIDAY NIGHT LIGHTS.

SHOOTING STARS ne dobacuje do toga, mada ima sličnu emociju u pojedinim situacijama, jednim delom zato što se bavi svom četvoricom iz Fab Four ekipe iz koje će izrasti Fab Five, po uzoru na mičigenski, i nije primarno film o LeBronu.

U tom smislu, možemo sad da nabrajamo masu fundamentalnih problema filma među kojima se ističe to da je glumac koji igra LeBrona manje upečatljiv nego što bi trebalo, kao i da su mnogi klišei stavljeni u puni pogon. Isto tako, nema spora da je film prevashodno namenjen deci i da je obrni-okreni hagiografski.

Ali, kao film u funkciji robe široke potrošnje, SHOOTING STARS nudi i dosta izuzetnih dometa, pre svega Chris Robinson, veteran iz industrije spotova, pronalazi način da sve ovo jako efektno realizuje. Film je estetizovan, lepo izgleda, privlačan je za gledanje.

Nezavisno od toga što bi LeBron po svakoj logici morao više da se izdvaja, glumačka podela je vrlo solidna i sa malim brojem dokazanih asova kao što su Wood Harris, Dermot Mulroney ili Algee Smith, postiže dosta. Naturščici koji igraju klince su dobri i u funkciji su celine. Verovatno je LeBronov protagonizam namerno umanjen baš zbog toga što je cilj da se prikaže drugarstvo ekipe u kojoj je samo jedan otišao da postane GOAT.

Film je namenjen deci i omladini, omekšan je ali nije naivan i to je poseban hod po žici za koji zaslužuje pohvale. Dakle, sve je to naravno jedna bajka smeštena u povišeni realizam ali ne deluje da je išta prećutano. Naravno, "štampana je legenda" ali Robinson i scenaristi među kojima su i Juel Taylor i Tony Rettenmeir nikada ne odustaju od stvaranja utiska da je ovo i istorija.

Film je sada na strimingu i mislim da će tu imati dug život.

Ranije su velike NBA zvezde tokom karijere dobijale filmove o sebi, mahom na televiziji. Sada se to takođe dešava. LeBron ima ovaj igrenjak, Kevin Durant ima televizijski film o majci i fikcionalizovan prikaz sebe u SWAGGERu na Appleu, Yanis takođe ima film. Verovatno se negde kuva i film o Luki sa Jonah Hillom.

I sve to naravno jeste eksploatacija aktuelnosti i roba. Ali, kao i SWAGGER i SHOOTING STARS poštuje svoje konzumente i stoji kao referentan film o sportu.

Kad je reč o makedonskoj košarci, Romeom Travis, pridruženi Fab Five momak iz ekipe je kasnije postao deo njihovog nacionalnog tima i pomogao je prilikom kvalifikacija za Eurobasket 2017. kao u još jednoj pustolovini u svojoj karijeri van Amerike.

* * * / * * * *

YOUNG. WILD. FREE.

Thembi Banks snimila je svoj debitantski film YOUNG. WILD. FREE po scenariju koji je napisala zajedno sa Juelom Taylorom i Tony Rettenmeierom koji su ovaj narod zadužili svojim autorskim projektom THEY CLONED TYRONE.

Film je prikazan na Sundanceu, privukao je pažnju, ali potom je nekako u distribuciji nestao i završio je ubrzo emitovan na televiziji BET.

Reč je o filmu koji donosi još jednu izuzetnu ulogu Algee Smitha, za početak, momka koji se skromno ali dosta ubedljivo probija prema prvim ešelonima glumaca svoje generacije. Do sada se dokazao u raznim formama i žanrovima, već sam pisao o njemu i ovde je iznova odličan. Partnerka mu je takođe veoma zanimljiva Sierra Capri, od koje nema razloga da ne očekujemo puno posle ove energične uloge pune magnetizma svake vrste.

Priča je onako zanimljiva ljubavna zgoda o dvoje mladih koje nepromišljenost i strast vodi u zločin. U pogledu same radnje, ništa spektakularno novo, ali oprobano i izvedeno na vrlo vibrantan i energičan način, sa izvrsnom estetizacijom i u duhu debitantskog filma koji obećava.

Sve u ovom filmu vodilo nas je ka jednoj stabilnoj oceni od * * *, dok se u samoj završnici ne desi taj WTF obrt koji se mogao izbeći, i koji je verovatno razlog premijere na BET a ne dugog života filma na nekim jakim strimerima.

Preokret koji su pisci doneli, iskreno, nije prvi put viđen, i mnogi kritičari kažu da su ga videli iz daljine. Ja iskreno nisam, iz prostog razloga što iz daljine ne vidim ništa što bi moglo biti na taj način suicidalno po film. Preokret koji autori na kraju nameću nije logičan, i neočekivan je na nivou nekog naprasnog neprijatnog iznenađenja. Otud, ako ga je neko video unapred, taj bi verovatno trebalo da je oduševljen ovim filmom jer je uspeo da pronikne u neki dublji sloj.

U tom pogledu, zahvaljujući tom preokretu, umesto da bude jedan fini one and done debi koji pogledaš i zapamtiš ime rediteljke, ovaj film postaje nešto što moraš barem da prelistaš više puta da bi shvatio otkud to na kraju.

Teško mi je da kažem da je taj kraj meni potopio film jer je iskreno proizveo samo disocijaciju, delovao je kao neki bug koji je napao fajl i izvitoperio ga. Ali svakako ga jeste odveo put onostranog, a to mu nije bilo potrebno.

Preokret te vrste u ovom filmu nije zaslužen, i jordanpeeleovska ambicija je mnogo bolje poslužila Tayloru i Rettenmeieru u THEY CLONED TYRONE nego ovde gde je umesto otkrivanja novog sloja, postala kao ukras prilikom čijeg su se kačenja, fatalno uboli.

THE SCORE

Malachi Smyth je imao podelu koju čine Will Poulter, Naomi Ackie i Johnny Flynn ali je snimio jedan dosta arty i zatvoren krimi mjuzikl u kom je na muziku i pesmu Johnny Flynna postavio priču koja i po zamisli i po dijaloškom izrazu podseća na Harolda Pintera.

U tom smislu, THE SCORE ima dosta toga da ponudi. On nije EMILIA PEREZ svakako, ni u pogledu krimića ni u pogledu muzike i koreografije. Međutim, jeste jedna bistra pinterovska vizija sveta, transgresije i ljubavi na prvi pogled.

Flynn je autor muzike i stihova ali su Will Poulter i Naomi Ackie rekao bih čak i aktiviniji kao izvođači pesama od njega, i veoma su ekspresivni.

THE SCORE je na mnogim poljima sem muzike, dijaloga i glume mogao da ponudi više, ali u ključnim elementima je uspeo. Logično je bilo očekivati čistiji crowd pleaser od ove ekipe i žanra ali ono što smo dobili nije za odbacivanje.

* * * / * * * *