RABBIT TRAP

Bryn Chainey je u filmu RABBIT TRAP snimio jedan critic proof film. Nominalno ovo je horor film i u njemu ima strave, ali se može sagledavati i kao ekspresivna i sofisticirana psihološka drama. Dev Patel i Rosy McEwen (koja kanališe mlađu Christine Lahti) su maksimalno požrtvovani u ulogama bračnog para eksperimentalnih muzičara koji nalaze životni i profesionalni spas snimajući ambijentalne zvuke u velšoj vukojebini.

Kada sticajem nekih možda uobičajenih a možda i onostranih okolnosti u njihov život uđe Dete koje je nekada živelo u toj kući, njihov mir kreće da se remeti, ali opet ne na tipičan home invasion način.

Ako se gledalac ukači na to što Chainey radi i ako se snađe u tom smeru, mislim da ovo može biti zadovoljavajući film. Ali, isto tako, ako se gledalac ne uključi u sve ovo na pravi način, bojim se da će efekat izostati.

Film je veoma vešto realizovan, trud svih sektora je evidentan, i svakako ne odlazi ispod nivoa koji bi se očekivao od nečega sa ovakvim glumcima. Ipak, sama suština filma je eluzivna i nije podjednako pristupačna svakom gledaocu. Ipak, nesporno ovo nije film za otpisivanje već pre svega za gledaoca koji će se sa njim sporazumeti.

* * / * * * *

MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND

Joe Swanberg, indie hiperproduktivac sa slabošću za horor producirao je film MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND u kom je Aidan Leary uspeo da postigne ponešto u tehničkom pogledu, ali nažalost neka solidna rešenja nije uspeo da isprati pričom.

Naime, MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND je priča o voditelju dečje emisije za kog postepeno shvatamo da je zapravo osoba sa trauma zarobljena u fantaziji dečje lutkarske emisije iz prošlih vremena u kojoj proživljava neko mračno, katarzično iskustvo.

Ceo film je praktično smešten na tom artificijelnom setu, sa lutkama, i Leary je uspeo da rekonstruiše ceo taj vajb. Međutim, uprkos rigoroznosti koncepta u kojoj je istrajao, na kraju ovaj film nema šta naročito da kaže i ne uspeva da se izbori za istinsku pažnju gledalaca u ovim ograničenjima koja je sam nametnuo.

Deluje mi da je to moglo biti prevaziđeno, pre svega kroz bolje postavljanje dinamike i osmišljavanje bogatijeg dramskog okvira, no Leary se evidentno iscrpio u tehničkoj izvedbi a ostalo je zapostavio.

Cenu je platio film koji je ostao na nivou manje bitnog učesnika žanrovskih festivala.

* * / * * * *

ERUPCJA

Pete Ohs je snimio film ERUPCJA na nivou slovenačkog debitanta od pre dvadesetak godina, ali imao je Charli XCX u glavnoj ulozi usled čega je ovo nekako postao "svetski film".

Slovenački film tog tipa koji mi je pao na pamet bio je DVOJINA Nejca Gazvode iz 2013. godine, koji nije postigao ništa jer nije imao Charli XCX u glavnoj ulozi već neku Dankinju koju sam znao kao blink'n'miss epizodistkinju iz scandi noir serija. Zato danas ni ne znamo za ovaj film niti je tada za njega mnogo ljudi znalo.

ERUPCJA je s druge strane na bazi Charli XCX uspeo da se nametne kao jedan od uspešnijih derivata Linklaerove BEFORE franšize i u tom pogledu Ohs treba da joj bude zahvalan jer je zaista ispala laf što je uzela da se bakće jednim ovako jalovim ali pre svega passe projektom.

U tom smislu, ERUPCJA zapravo ni ne mora da se gleda, bolja je čak i kad se zamišlja kao loš film sa uspelim produkcionim konceptom izvedenim kroz kast.

STOCKHOLM MARATHON

Per Wahloo i Maj Sjowall su roditelji onoga što danas znamo kao nordic noir.

U njihovo vreme to nije bio tako veliki biznis kao danas, ali što zajedno, što odvojeno, napisali su veliki broj romana od kojih je značajan broj i ekranizovan.

Per Wahloo je tako doživeo da dobije prestižnu ekranizaciju u Holivudu kada je Stuart Rosenberg za Fox snimio film THE LAUGHING POLICEMAN u kom je glavnu ulogu igrao Walter Matthau.

Ovo je bila ekranizacija njihovog četvrtog od deset romana o detektivu Martinu Becku, koji je postao njihov flagship serijal i dobio adaptacije širom sveta. Pored švedskih serija i filmova, kao marksisti, Wahloo i Sjowall su adaptirani i u SSSRu i u Čehoslovačkoj, no o tome ćemo detaljnije pričati nekom drugom prilikom.

Peter Keglevic je u filmu STOCKHOLM MARATHON ekranizovao poslednji roman o Martinu Becku, u sklopu serija gde ga je igrao Gosta Ekman. Sa Ekmanom je ekranizovano šest romana, i oni su išli u bioskope ali je krajnja destinacija za te filmove ipak bila televizija pa je švedska državna televizija bila i jedan od koproducenata.

Osnovno pitanje je kako prići ovom filmu. Ako ga posmatramo kao televizijski film, a ima dosta razloga da ga tako posmatramo jer u njemu ima jako puno elemenata na nivou dramaturgije koji ga kvalifikuju za to, reč je o veoma upečatljivom delu iz 1994. godine, kada je švedska škola filmskog i televizijskog krimića već bila u svojoj zreloj fazi.

Recimo, sam Martin Beck kao lik se u filmu pojavi srazmerno kasno, kada su uvedeni neki sporedni likovi i kada nam je predstavljen zločin, što svakako ne bi bilo karakteristično za film namenjen biosopima koji bi imao jasniji protagonizam detektiva.

Austrijski reditelj Keglevic je vrlo inspirisan u samoj inscenaciji, pronalazi zanimljiva rešenja koja uveliko prevazilaze rutinsku televizijsku estetiku, a neki aspekti slučaja kao što su korozivni odnosi među junacima, uronjenost u svet pornografije itd. deluju kao veoma provokativan sadržaj za televiziju tog vremena.

U pogledu izraza, Keglevic ovde u suštini pravi pre svega suspense film. Mystery element postoji za detektive koji traže počinioca koji je nama poznat ali nam je istraga zanimljiva jer nas uvodi na whydunit teritoriju. Zanimljivo je da u ovoj adaptaciji Beck ne samo da se kasno pojavi u priči već na neki način ne dobije pravi protagonizam ni na ekranu ni u sklopu istrage.

Zanimljivo je da glumac koji je igrao u mojoj omiljenoj scandi noir seriji po romanu Hansa Rosenfeldta, apostola modernog scandi noira, Rolf Lassgard igra jednog od upečatljivijih Beckovih saradnika. Iako ni on nema protagonizam, svom The Other Guy liku u detektivskoj hijerarhiji izborio je prostor kroz specifičan komičarski šarm.

Sve ovo što je prihvatljivo, pa i zanimljivo za televizijsku adaptaciju naravno diskvalifikovalo bi ovaj film da sam ga gledao u bioskopu. Međutim, pošto i ovako i onako on nikada više neće biti u redovnoj distribuciji i gledaće se pre svega po kućama, sklon sam da na ovo ostvarenje gledam kao na uspeh.

* * / * * * *

PIG

PIG Michaela Sarnoskog je pre pet godina bio indie senzacija i otvorio mu je put da postane major reditelj. Pogledao sam ga sa zakašnjenjem i moram priznati da osećam izvesnu vrstu respekta prema onome što sam video ali se nisam snažnije povezao sa ovim filmom.

Sarnoski je potom radio film DAY ONE, kao nastavak A QUIET PLACE i on je obilovao veoma zanimljivim stvarima, čak je delio tu kulinarsku doimenziju sa PIGom, jer u debiju Nic Cage traži svoju svinju s kojom deli život i traži tartufe posle povlačenja iz života poznatog kuvara, a ovde Lupita žei da u Njujorku pojede picu i neće je u tome sprečiti ni invazija vanzemaljaca. Međutim, i kad sam gledao DAY ONE, osećao sam pre svega veliko poštovanje prema onome što je napravio nego što sam osetio jaku konekciju.

PIG je u tom smislu još ironičniji jer on kreće iz fizionomije maltene johnwickovskog filma o osveti usamljenika kome su oteli kućnog ljubimca a onda se pretvori u priču o usamljenosti i gubitku.

Treba imati na umu da je Sarnoski snimio ovaj film u 25 godina i da je njegova percepcija gubitka i usamljenosti malo comicbookish, i Nic Cage to jako dobro otelovljuje, i ta fora da se zapravo sve svodi na kulinarstvo i pomalo nasilja je inventivna, međutim, možda je ono što me je odbilo taj neki utisak da su gubici i usamljenosti nekako prefabrikovani, da su se ti kritični događaji i stanja desili pre početka filma i da sada mi nekako gledamo njihov epilog koji je pre svega jak u domenu ironije sudbine.

Otud, mislim da ima ljudima kojima je ovaj film za * * * ali meni lično je za * *. No, za razliku od njega, DAY ONE je film kom ću se sigurno vraćati, a ovome baš i ne, jer je ova pustinjačka faza Nica C agea rađena i na drugim mestima, ponegde rekao bih i bolje.

UNDERTONE

Posle Jacquesa Tourneura i Clive Barkera, i svih ostalih instanci gde su Srbi overili svetski horor, vreme je da se zapljunemo u eri A24.

U filmu Iana Tuasona, Nina Kiri, rođena u Beogradu igra jednu devojku od Babića rodom, koja živi u Americi i vodi neki creepypasta podcast. Doduše, u kući ima nekih katoličkih detalja, nije isključeno da je i Hrvatica ali koliko sam zapazio i na forumima, gledaoci percipiraju njen lik kao Srpkinju pa ćemo se toga i držati.

Reditelj Ian Tuason je katolik s Filipina i on je uneo tu dimenziju u film.

Nažalost, UNDERTONE je retko užasno gledalačko iskustvo koje se bazira na tome da glavna junakinja brine o majci koja je na umoru, i uprkos tome što je komatozna malo je i spooky, i vodi taj podcast u kom se priča o nekim strašnim događajima koji se jesu a možda i nisu desili i tim putem tako ona prizove zlo u dom.

UNDERTONE je jedan od onih filmova koji pokušava da napravi horor iz nekog produkcionog minimuma ali bogami i idejnog i ako išta možemo da zaključimo jeste da u ovom slučaju ni veštinom ni idejama nije nadoknađen taj otvoreno antifilmski aspekt cele zamisli.

ANIMAL FARM

Iskreno, od kada sam pogledao animiranu verziju ANIMAL FARM koju je napravio Andy Serkis i u čudno spletu okolnosti distribuirao Angel, nisam bio siguran šta da o svemu tome mislim.

Dakle, ovo je adaptacija Orwella, maksimalno slobodna i namenjena deci.

Poruka Orwellovog dela je univerzalna i ne mislim da je to nešto čemu deca ne treba da budu izložena ali, pomalo je nejasno otkud ideja da se jedno delo par excellence namenjeno starijoj publici kroz animirani film izvede za decu.

Na tom zadatku, Serkis je imao pomoć A-ekipe. Recimo, Nic Stoller je bio jedan od scenarista, čovek sa ogromnim iskustvom u komediji i u animacijama i filmovima za decu koje je pravio za najveće studije. Može se reći da se u pogledu angažovanog talenta nije štedelo ali to celu ideju nije učinilo održivijom.

Jer, uprkos Stolleru i iskusnim saradnicima, animirani ANIMAL FARM podosta menja Orwella a ostaje plakatsko delo, bez istinski razvijenih likova i prave drame, već se kreće od jedne do druge teachable situacije bez puno ubeđenja.

Glumci koji daju glasove su isto A-listeri i to pokazuje poverenje u projekat. Međutim, ANIMAL FARM prosto na nivou naracije nije tako visokom nivou. Priča i karakteri nikada ne zažive, samo se ređaju situacije, bez organskog razvoja i vezivanja za likove.

U pogledu tehničke izvedbe, ova animacija je korektna ali opet nije to onaj najviši nivo, ni tehnološki, ni idejno, ali ovo jeste nivo animacije koji može ići u bioskope, svakako da ovo nije neka podvala, ali nije ni prvoligaški produkt.

Film je doživeo brodolom u bioskopima, što u današnje vreme ne mora da znači mnogo, naročito za animirane filmove koji imaju dugovečnu eksploataciju na vanbioskopskim formatima. Međutim, film je doživeo fijasko i kod publike i kod kritike koji mu je oduzeo sav kulturni kapital.

Iako ništa u ovom filmu nije uspelo, kao što ni sama zamisao nije logična, ovo ipak nije katastrofa istorijskih razmera kako se predstavlja. Ja bih ga pre definisao kao jedan peh u karijerama svih umešanih.

* 1/2 / * * * *