CAROLINA CAROLINE

Samara Weaving je već poprilično definisala okvir u kom se kreće,. tako da i CAROLINA CAROLINE koji je snimio Adam Carter Rehmeier, iako ima karakteristike indie, znači "autorskijeg" filma, zapravo ima svoje preteče u njenom opusu.

Varijaciju na temu mladog para odmetnika u sukobu sa zakonom, Samara je obradila u filmu EENIE MEANIE Shawna Simmonsa, na jedan ekstravagantan način gde je Shawn Simmons ponudio jedno mračno, dinamično i duhovito ukrštanmje TRUE ROMANCE i BABY DRIVERa.

I Simmonsov film je svakako karakterističniji za tu duhovitu stranu koju Samara uvek nosi. Humora ima i u CAROLINA CAROLINE ali ovo je više road movie o zaljbljenom paru koji ulazi u grfiting ali iz con gamea prelazi u pljačke banaka i kako njihova dela sve više uznemiravaju i povređuju ljude tako i njihov libido i njihova veza popuštaju.

U žanrovskom pa i karakternom pogledu, Simmonsov film je bio slojevitiji iako se to ne bi reklo na prvi pogled. S druge strane, Rehmeier svira na manje žica, i njegov film je konvencionalniji, u okvirima očekivanog je mnogo više, ali je solidan, emotivan je i sve čega se dohvati, od Americane, preko griftinga i odmetništva pa sve do samog okončanja te pustolovine radi sa emocijom i sa ubeđenjem.

U uvodnom delu mi se činilo da je mogao biti raznovrsniji u prikazivanju onoga što produbljuje njihov odnos, kada ga vešto inicira, međutim, film ubrzo ulazi u fazu pada i tu ponovo postaje intenzivan. Otud ta idejno oskudna deonica je što se mene tiče zapravo bila kratkotrajna.

CAROLINA CAROLINE je film u kom plene zvezde, pre svih naravno Samara i Kyle Gallner koji emituje jedan mangupski vajb mladog McConaugheya. Rehmeierova realizacija je stabilna, ne preterano maštovita, ali efikasna i pedantna, i na solidnom nivou.

CAROLINA CAROLINE se dešava u nekom analogno periodu koji nije precizno definisan ali to je ili kraj devedesetih ili početak dvehiljaditih, kada je neo noir polako odlazio u fejd ali je i dalje uspevao da proizvede dobre filmove.

Taj duh devedesetih je međutm prisutan samo u tom analognom aspektu, Rahmeier u svim drugim aspektima ide na tu jednu svevremenost motorizovanog američkog Juga koji najpre pamtimo po filmovima iz sedamdesetih.

U zavšrnici, Rahmeier uprkos manje više očekivanom, u zasluženom ishodu, uspeva da proizvede emociju i negde u tom trenutku postaje potpuno nevažno što sve ovo odnekle znamo, i na nivou kinematografije i na nivou Samarinog opusa.

* * * / * * * *

LA CAJA AZUL

Martin Hodara je argentinski reditelj koji je za Amazon snimio streaming film LA CAJA AZUL, kao nekakav jednostavni kamerni neo noir. Znajući da Argentinci umeju da izvedu takve stvari dosta solidno zanimalo me je da vidim kako je to komodifikovano za striming i nažalost rezultat je scenaristički u ravni Lifetime produkcija a izvedba je nešto življa ali i dalje skromna.

U tom pogledu, informaciju sam dobio, ali i film o kom nema šta naročito još da se kaže.

ENZO

Ko bi rekao da će Robin Campillo snimiti queer film o odrastanju?

Ipak, eto i ta neočekivanost se desila.

Doduše, možda je na to bio nateran jer je zapravo odlučio da snimi film ENZO kako bi se oprostio od sovg prijatelja Laurenta Canteta za kog je pisao ovaj skript.

Campillo je reditelj i scenarista koji kod mene zbog LES REVENANTS i 120 BPM ima zbilja neograničen kredit, a ENZO je nažalost film koji troši deo tog kredita.

Priča o sinu porodice iz više srednje klase koji se ne snalazi u školi i odlučuje da u šesnaestoj godini barem preko leta postane bauštelac a tamo se zaljubi u virilnog Ukrajinca kom nad glavom visi vojna obaveza, ima u sebi puno elemenata studentskog filma.

Campillo ovde nije čak ni tehnički zapakovao neki upečatljiv film, a na nivou priče čak i nebuloza kao CALL ME BY YOUR NAME, deluje kao delo visoke promišljenosti u odnosu na ovo.

S jedne strane, zanimljivo je što ovde momčine nisu zapravo gej nego su više kao men having sex with men, premda opet ni seksa zapravo ne bude. Dođu negde do nivoa nezaokružene simparije, ali to sve opet nije dovoljno da svežinom nadoknadi zaista više nego studentski nivo promišljanja.

Film je prikazan u Kanu, solidno je prošao. Campillo ima ugled, Cantet ima pijetet, pa je to verovatno doprinelo toj nepravdi.

* 1/2 / * * * * 

GYILKOSSAG A 31. EMELETEN

GYILKOSSAG. 31. EMELETEN je mađarski televizijski film u kom je izvršena jednočasovna adaptacija romana Pera Wahlooa. Izašla je godina dana pre filma Wolfa Gremma sa Rainerom Wernerom Fassbinderom i ovo je jedna od nekoliko adaptacija istog romana snimljenih u komunizmu.

Interesantno je da Wahlooov roman sam po sebi stoji kao kritika švedskog kapitalističkog socijalzma i "društva blagostanja" koje debilizuje ljude i pretvara ih u osobe lišene briga koje su krasile raniji kapitalizam ali ih i gura u društvo koje nije fundamentalno bolje. 

U tom smislu, ova distopijska slika bogate severozapadnoevropske države koja par decenija u budućnosti doseže jedno uređenje u kom građanstvo anestezirano medijima kontrolisanim iz jednog korporativnog centra polako odumire od pada nataliteta, alkoholizma i suicida, može biti tumačena kao korisna za zemlje socijalističkog sveta kao diskreditacija jednog od puteva razvoja kapitalizma koji nije bilo tako lako prikazati nehumanim kao recimo američki.

Međutim, priča o tridesetospratnoj zgradi medijskog Koncerna u kojoj postoji misteriozni 31. sprat, koji nigde nije prijavljen ali u kom su zapravo nekim lažnim poslovima i obavezama zarobljeni kritički umovi, i dalje može biti uznemirujuća za bilo koju komunističku javnost.

U tom pogledu, Per Wahloo jeste napisao kritički roman koji su spoljni protivnici koristili protiv njegove zemlje ali su se radeći to prilično igrali vatrom.

Levente Malnay ekranizuje ovaj roman sa velikim akcentom na dijalog ali istovremeno ipak u svemu tome ima neke estetizacije i u slici ima neke atmosfere. Rekonstrukcija Švedske se svodi na jedan policijski Volvo (inače auto koji su rado vozili funkcioneri iza Gvozdene zavese) ali generalno svet koji je postavljen konzistentan.

Kraj romana je ambivalentan, ovde se nudi jasno razrešenje oko bombe.

Ipak, ono što je najzanimljivije nije samo to što ovaj televizijski film dobro izgleda kada se gleda i danas već je i tematski interesantan ovih dana kada kreće rastakanje Orbanovog medijskog kartela koji je takođe imao samo jedan centar, što čini ovaj televizijski film nečim što jeste unekoliko prikazalo i mađarsku budućnost, kudikamo više nego švedsku.

CITIZEN VIGILANTE

Armie Hammer je u vreme kada je bio zvezda u usponu bio razmatran da zaigra Brucea Waynea, odnosno Batmana u filmu JUSTICE LEAGUE Georgea Millera.

Kako je odatle dospeo do toga da snima film pod radnim naslovom THE DARK KNIGHT, a da ovaj ne bude o Batmanu nego o osvetniku sa vrlo provokativnom agendom koja film čini praktično vrlo teškim za distribuciju, i da ga režira Uwe Boll, teško je objasniti.

Deo te priče, po tehnici romana "s ključem" predstavljen je u knjizi A VIOLENT MASTERPIECE, koji je takođe ovih dana izašao i može se reći, Armie Hammer je postao jedna od paragigmatičnih ličnosti Cancel i #MeToo ere, kad je došao do toga da inspiriše najgadnije likove u hardkor losanđeleskom noiru.

U novom filmu Uwea Bolla CITIZEN VIGILANTE, Armie Hammer uspeva da sebe docanceluje, time što snima film koji je takvog sadržaja da mu je nemačka cenzura praktično onemogućila prikazivanje jer mu nije izdala sertifikat za dozvoljeno godište gledalac a evropska i američka kritika su ga razobličile zbog diskutabilne anitmigranstke ideacije.

Za nas je od posebnog značaja to što ovaj film hrvatsko dvojno državljanstvo sa nemačkim, pa možemo ovaj naslov posmatrati kao deo regionalne žanrovske ponude.

U Hrvatskoj, Uwe Boll radi odavno i tu je snimio svoj možda i najkontroverziji film AUSCHWITZ, ali sada CITIZEN VIGILANTE podiže stvar sa nivoa bizarnog na nivo jednog izuzetno interesantnog ekscesa.

Hammerov lik u ovom filmu je vigilante u "nekoj evropskoj zemlji" koji ide okolo, obučen u crno, izgleda uspravno, ponosno, gospodski, s manirima, onako kako desni ekstremisti i neonacisti zamišljaju sebe (opis ovakvog držanja čak dosta direktno daje finski neonacista Kai Murros u svojoj knjizi a on to nije smislio sam, i Richard Spencer jer recimo insistirao da u njegovoj organizaciji članovi nose bele košulje da bi pokazali kako su uredni i u stanju da brinu o jednom ovako delikatnom parčetu garderobe) i uklanja šljam sa ulica. Dok ga mediji optužuju da je zapravo teroristička ćelija koju podržavaju Peking i Moskva, narod ga na raznim meridijanima slavi.

Ovaj lik uklanja migrantske bande, mada mi znamo da je film sniman u Zagrebu i da su slovenske face s kojima se povremeno dokači zapravo domoroci, i to posebno raduje njegove internet fanove.

Naravno, to što je gospodin na ulici, ne znači da nije drugačiji u krevetu, tako da imamo scenu u kojoj on bogami otkrije nove sfere seksualnog užitka migrantskoj seksualnoj radnici koja je dotle mislila da zna sve. Dakle, ovaj junak nije konzervativac u privatnoj sferi, iako se tako ponaša u javnoj. Pa i tada, Uwe snima Armieja sa dosta donjeg rakursa, kao antički kip, podsećajući da su nacisti voleli seks i nisu ga izbegavali, čak ni kada je imao nešto devijatno u sebi.

U filmu IMMIGRATION GAME Krystofa Zlatnika, poslednji put sam osetio ovakvo ushićenje posmatrajući kako se tema migranata gura u žanrovsku transgresiju. Međutim, za taj film mislim da je bio pre svega kritika nemačkog rasizma i ksenofobije sa leve pozicije, ali da je prešavši u žanrovski okvir filmova kao što su PURGE ili RUNNING MAN na neki način iskoračio iz tipičnog politički korektnog, naglašeno humanističkog okvira.

U slučaju Uwea Bolla, ovde je predznak potpuno suprotan. Ono što je teško utvrditi kao i uvek kod Bolla jeste koliko on zapravo namerno gradi crnu legendu oko sebe. Jedna od teorija koje je sam plasirao svojevremeno bila je da se njegovi filmovi koji svi redom loši finansiraju kao forma pranja nacističkog blaga i on je sam uživao u pogrevanju te priče kroz njeno negiranje. Otud, veliko je pitanje da li Boll sada želi da se osloni na realan društveni problem, zauzme ekstreman stav i na taj način privuče pažnju svom radu, ili je on sad iskreno branilac Evrope i njenih vrednosti.

Iako je film izašao u Americi. čini mi se da je njegov format političkog ekstremizma ipak prevashodno evropski. Američki desni film, naročito u današnje vreme, stavlja akcenat na to da bude "normalan", "običan", "onakav kako su se pre pravili filmovi" i da gaji "klasične američke vrednosti". CITIZEN VIGILANTE nije takav i imajući to u vidu lako je moguće da će u Americi čak izazvati strah pa i naročito odbacivanje od desnice kako ne bi bila poistovećena sa ovom vrstom poziva na akciju.

U svakom slučaju, iako je i Armie Hammer dosta promenio svoje stavove koje znamo odranije, i koji su delom oslonjeni na njegovo porodično stablo koje je dalo neke značajne levičare i revolucionare, teško mi je da zamislim obe stvari - i da Hammer kao promućuran i iskusan čoven nije znao šta snima, ali i da mu ovakva provokacija odgovara.

U svakom slučaju, ono što se ovom filmu ne može osporiti jeste da svoju antimigrantsku agendu ne pakuje u neku politički korektnu, pravno utemeljenu oblandu. On se bavi junakom koji poput Equalizera - koji je ranije pre 40 godina bio penzionisani britanski špijun belac i igrao ga je Edward Woodward u seriji, a danas je na filmu crnac kog igra Denzel Washington a na televiziji je sada korpulentna crna žena i igra ga Queen Latifah, prilazi ljudima koji su u problemu i donosi im bolje poravnanje od onog sudskog. Boll se dakle oslanja na nesputani vidžilantizam kao gledaočevu fantaziju i to propušta kroz opisanu ideologiju.

Srećom, da bi se igrao fantazijama, morao bi da snimi dobar film što CITIZEN VIGILANTE svakako nije. Iako je ovo forma koja je dosta raubovana i dobro je poznata, Boll je prvo nepotrebno strukturalno komplikuje, a snimanje u Zagrebu sa - u velikoj meri hrvatskom ekipom - rezultiralo je nečim što izgleda kao hrvatski film, više nego ispolirani DTV produkt iz nekog pogona Avija Lernera.

Jedan od najbizarnijih problema filma koji pokazuje koliko je Uwe Boll naizmenično oštrouman provokator i potpuni moron jeste snimanje na mestu odakle dolaze ljudi koji možda nisu baš prototip najproblematičnijih migranata iz vizure evropske desnice ali svakako kao Sloveni jesu za njih "građani drugog reda" ili bar "prvog i po", i da onda gledamo likove kod kojih zbog akcenta i fizionimije ne možemo baš uvek da ukačimo ko je migrant a ko plemeniti domorodac. Uostalom, strani jezik koji se najviše čuje kao ilustracija "invazije" jeste hrvatski koji govore mladi problematični migranti dok maltretiraju jednog domoroca u parku.

No, ako uzmemo u obzir tu igru sa državljanstvima filma ali i sa činjenicom da je ambijent ovde nepogrešivo zagrebački, uz sve osude filma, ne možemo reći da regionalni žanrovski film ne uspeva da uznemiri duhove, i napravi nešto što ima odjek, čak i kada nije nužno rezultat lokalne pameti.

Ako imamo u vidu da je kontoverzni film HUNT Craiga Zobela, po skriptu Damona Lindelofa, svojevremeno povučen iz bioskopa kao politički provokativan a delom se dešavao u Hrvatskoj, ovo je zanimljiv kontinuitet odluka stranih filmmejkera da na tlu ove zemlje ulaze u neka ideološka raspojasavanja i prave filmove koji kasnije imaju teškoće da se prikažu zbog svoje politike.

KAMIKAZE 1989

I dalje se krećemo kroz istoriju i bavimo roditeljima Scandi Noira.

Najčešće ekranizovani roman Pera Wahlooa je MORD PA 31 A VANINGEN.

Jednu od najzanimljivih snimio je reditelj iz generacije Novog nemačlkog filma Wolf Gremm pod nazivom KAMIKAZE 1989.

Film je izašao 1982. i ubrzo je glavni glumac, Rainer Werner Fassbinder i umro.

Međutim, u samom filmu Fassbinder igra sa puno vitalnosti i on je jedan od najzanimljivijih elemenata Gremmovog filma. Njegova interpretacija Wahlooovog detektiva Jansena je interesantna, u odelu sa leopard printom, on jeste svojevrsna parodija hardboiled detektiva i Fassov specifičan izgled i energija doprinose tome da ovaj lik deluje malo kao dekonstrukcija a malo i kao inspirisano rešenje za neki konvencionalniji film.

Adaptaciju romana su pisali sam Gremm i jedna jako specifična figura - američki scenarista, književnik i publicista Robert Katz koji u svojoj radnoj biografiji ima naslove kao što su CASSANDRA'S CROSSING i SALAMANDER, dakle vrlo klasični trileri. Sa Cosmatosom je radio i MASSACRE IN ROME, i njegov opus je u principu vezan za evropske filmove namenjenoj globalnoj eksploataciji na engleskom. On je živeo u Italiji iako je rođen u Americi, i uprkos tome što je kao pisac bio spona između dve industrije nije se nikada upuštao u neki jači art house.

On jeste radio istinite priče, i neke sa političkim nabojem, sarađivao je sa Lilianom Cavani, ali ipak nije se bavio artom ovog tipa kakvim su se bavili Fass i njegovi bećari.

Otud je zanimljivo da se Katz kasnije javlja kao Fassov biograf.

Ovaj film dakle mnogo više na ono čime se bavio Gremm i to je po mom mišljenju, iz današnje vizure, u najboljem slučaju jedno oslanjanje društvene satire na strukturu krimića, izvedeno u lapidarnom maniru minornih Fassbinderovih radova, dakle bez veće dramske, glumačke i u širem smislu dramske uverljivosti.

Da bi takav film funkcionisao mora da ponudi nešto drugo ali bih rekao da u pogledu značenja, idejnosti, angažmana, komentara društva i komentara forma, KAMIKAZE 1989 već i u svoje vreme deluje kao da konstatuje dobro poznate stvari o svetu koji se pomalja.

Wahloo nije dočekao premijeru ovog filma ali njegov predložak, ipak ima strukturu mnogo klasičnijeg krimića sa malo SFa u sebi.

KAMIKAZE 1989 s druge strane mnogi ubrajaju bez ikakvog razloga u cyberpunk filmove iako sa tim nema naročite veze, i u svom prikazu budućnosti ide ka nekom raspadačkog retrofuturističkom prikazu gde Gremm pokazuje svoju sveobuhvatnu limitiranost.

U tom pogledu, ovo mi je bilo slično gledalačko iskustvo kao Gremmova adaptacija Schillera koja kreće iz nečeg potentnog i završava kao nebuloza. Za razliku od tog filma, ipak ovde imamo Fassa koji drži stvari na okupu i čini da film zasluži jedno gledanje.

* 1/2 / * * * *

GOLPES

GOLPES je rediteljski film Rafaela Cobosa koji nam je najpoznatiji kao scenarista Alberta Rodrigueza.

Ovog puta on režira film u kom glavnu ulogu igra Luis Tosar. Dakle, repromaterijal za nešto dobro je tu, međutim, to se nije desilo jer nažalost priča o dva brata koji tokom osamdesetih tokom serije pljački deluju sa različitih strana zakona, nema ni veštinu izvedbe, niti jasno žanrovsko određenje, i iz toga proizlaze problemi u dinamici, pa na kraju i u razumevanju o čemu se u filmu radi.

Cobos je želeo da film ima patinirani look filma iz osamdesetih i to je postigao u samoj slici. Izgleda kao film koji je tada sniman ali nije baš sjajno sačuvan. Međutim, izuzev slike u samom stilu nije primenio neke tehnike iz tog perioda.

GOLPES je fusnota u karijeri ovih ljudi.