VILLA RIDES

VILLA RIDES je film koji mi se na novo gledanje više dopao nego na prvo. 

Pri prvom gledanju sam imao utisak da je film sigurno mogao biti još bolji da ga je režirao Sam Peckinpah, onako kako je zamišljeno. I to je istina, ako bi to bio Sam iz faze WILD BUNCHa snimljenog u ovo neko vreme. Ali, Sam iz MAJOR DUNDEE možda i ne bi snimio bolji film od ovog koji je napravio Buzz Kulik.

Buzz Kulik je veoma elegantno ekranizovao scenario koji potpisuju dve legende - Robert Towne i Sam Peckinpah. I u filmu se itekako oseća da je scenario krojen za Peckinpaha. Ima scena koje bismo danas po svom sadržaju i zamislima mogli tretirati kao par excellence "peckinpahovske", s tim što ovde znamo da su zapravo Peckinpahove.

Crni humor koji provejava kroz film i izlivi nasilja kao recimo scena u kojoj Bronsonov lik vrlo sadistički ubija zarobljenike iz zabave deluju kao kanonski Peckinpah, i sasvim sigurno bi one kod njega bile snažne i izgledale drugačije ali i kod Kulika su veoma dobre i precizne.

Uostalom, Peckinpah je privukao pažnju Dona Siegela kao asistent na zatvorskom filmu RIOT IN CELL BLOCK 11 a Kulik je privukao moju režirajući sličan zatvorski film RIOT sa Jim Brownom i Gene Hackmanom u kom je pokazao da itekako ume da bude tvrd. Ne znam stav Siegela i Peckinpaha o tom Kulikovom filmu ali verujem da bi im se dopao. Otud, Kulik se ne bavi onim punchy efektima Samove režije ali itekako ume da bude surov, naročito u postavljaju odnosa među likovima.

Isto važi i za duhovitost koju donose Peckinpah i Towne, ne deluje mi da je mnogo njihovog crnog humora promaklo Kuliku.

Otud, kad je reč o odnosu prema materijalu, ovo nije Peckinpahov film ali jeste film reditelja koji je itekako razumeo o čemu se radi i šta od svega toga može da se napravi.

Fotografija Britanca Jacka Hildyarda je briljantna. I jasno se vidi da je čovek sarađivao sa Davidom Leanom. Kulik je u saradnji sa njim doneo jednu epsku širinu, i dozu modernog spektakla u okvire vesterna. U pogledu inscenacije, Kulik ovde snima film koji je samo delimično vestern, ali je u potpunosti koherentan. I, Hilyard to prati kroz kompoziciju i kvalitet slike sve vreme. Mizanscen je pažljivo koncipiran a produkcija je mogla da isprati Hilyardovo umeće, ovo je film koji prevazilazi produkcioni okvir vesterna kao po mnogim aspektima artificijelnog žanra jer zalazi u domen leanovske istorijske rekonstrukcije, gde meksički gradovi nisu kulise već istinska trodimenzionalna mesta.

Likovi koje igraju Robert Mitchum, Yul Brynner i kao podrška Charles Bronson predstavljaju kontrapunkt ovom leanovskom osećaju jer su sva trojica u suštini antiheroji, sitni igrači koji proizvode velike istorijske okolnosti, i to je scenario veoma uspešno doneo. Glumačko otkrovenje ovog filma mi je zapravo Herbert Lom kom je Kulik zaista dao jedan potpuno nov okvir i zadatak u ulozi generalna Huerte. Nije ovo jedina Lomova uloga koja mi se dopala, ali Kulik ga je aktivirao do neprepoznatljivosti.

Ukupno uzev, VILLA RIDES je film kome je možda hendikep to što nije ispunjen kao Peckinpahova vizija, ali taj potencijal nije nužno toliko da ne možemo uživati u onome što je snimio Kulik, i time dokazao da je reditelj vredan pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

SIDEKICKS

Posle uspeha filma SKIN GAME, Warner je pokušao da započne televizijsku seriju sa ovim likovima i nažalost u tome nije uspeo.

Snimio je dva pilota od kojih je onaj drugi, u režiji Burt Kennedyja na kraju postao televizijski film iz 1974. godine.

Iz originalne podele vratio se Louis Gossett Jr. u ulozi koju je igrao u filmu, Larry Hagman je preuzeo Garnerovu rolu a Jim je bio izvršni producent. Od eminentnih faca u TV filmu se pojavljuje Blythe Danner kao i vestern ikona Jack Elam.

Kennedy je u ovom televizijskom filmu u izvanrednoj formi.

SIDEKICKS naravno ne može da se poredi sa onim do čega je dobacio SKIN GAME jer ovo je pilot za seriju a ono prvoklasni film, ali reč je o izuzetno uspelom backdoor pilotu koji je istinski duhovit i nadahnut u izvedbi.

Ovog puta naši junaci koji se već za novac igraju lovca i lovine postaju žrtve zabune i otimaju iz lokalni banditi misleći da su njih dvojica ozloglašeni pljačkaši banaka i ubice i žele da ih iskoriste za pljačku varoške banke.

Kennedy je ovde na svom terenu vestern komedije i u pojednostavljenim produkcionim uslovima televizijske produkcije nema mnogo teškoća da sprovede ono po čemu je poznat.

Za fanove filma SKIN GAME ovo je svakako nešto što obavezno treba da vide, ali i za casual ljubitelje vesterna ovaj TV film zaslužuje sve preporuke.

BADGE 373

BADGE 373 je film koji je snimljen po doživljajima Eddieja Egana, ekstrovertnog i histrioničnog njujorškog policajca po kome je nastao THE FRENCH CONNECTION.

Eddie je bio jedan od onih policajaca koji su spremno iskoračili u svet zabave i šou biznisa, da bi na kraju ponajviše glumio u stvari. Svakako nije ostvario karijeru kao pisac i prišao ikoničnom statusu kakav ima Joseph Wambaugh.

Ipak, BADGE 373 je jedan od filmova koje je "nadahnuo" svojim životom.

Iskreno, po onome što nudi scenario iskusnog njujorškog novinara i pisca Petea Hammila, ne bih rekao da su stvari "baš ovako išle" u Eganovoj zbilji jer je BADGE 373 je pre svega policijski triler u kom Robert Duvall preuzima zadatak Genea Hackmana i dobija svoju varijaciju na THE FRENCH CONNECTION.

Duvall je odigrao puno izvanrednih uloga policajaca i vojnih lica, i film Howarda W. Kocha BADGE 373 ne spada među njih, što je nepravedno. Ovo jeste u suštini prilično zanimljiv policijski triler i osnovni nedostatak mu je što se zbog Egana i ere u kojoj je izašao neumitno poredi sa Friedkinovim remek-delom.

Po duhu svakako jeste na liniji novoholivudskog policijskog filma, i možda je samo za nijansu u nekim aspektima zadržan u ranijoj eri studio-filma. Ali, ako i ima tih ostataka oni su bezmalo neprimetni. Uostalom, Duvall je tu zadužen da stvari u potpunosti prevede u novo doba.

Ovaj film svakako nije remek-delo i osnovni problem mu je to što je predug i što je mogao neke stvari brže da aspolvira, međutim, sa Duvallom u centru dešavanja i prilično zanimljivom misterijom ubistva svog bivšeg partnera koju mora da reši, 

Howard W. Koch nije poznat kao filmski reditelj i više je radio na televiziji i kao producent ali ovaj film je veoma solidno izveo, i ako izuzmemo utisak da su neke stvari mogle biti brže postavljene, ovo je skoro dva sata prave policijske priče iz ranih sedamdesetih kada je ova vrsta filma dostigla neke od svojih vrhunaca.

* * * / * * * *

WE BURY THE DEAD

Zak Hilditch nas vraća u stara vremena Ozploitationa u novom filmu WE BURY THE DEAD.

Imamo Daisy Ridley koja je posle životnog preokreta sa igranjem u novim STAR WARSima, nagazila baš ozbiljno u razne forme B-produkcije, i sa imenom koje ipak ima težinu Disneyeve princeze uspela je da se održi iznad pukog DTVa.

Zak Hilditch u tom smislu Ozploitation koji je istovremeno B-film ali ima i neke arty pretenzije da bude "ozbiljan" i "dobar" film.

U tim ambicijama delimično uspeva ali ukupno uzev ovde ima dosta onoga što volimo u Ozploitationu.

Usled američke vojne greške i aktiviranja nekog novog oružja, na Tasmaniji se desila tragedija i narod je masovno poginuo usred elektromagnetnog udara koji im je spržio nervni sistem.

Dobrovoljci se okupljaju posle tragedije sa idejom da raščiste prostor, sahrane mrtve i da se nastavi život.

Daisy Ridley igra ženu koja je došla da pronađe i sahrani muža koji je nastradao na Tasmaniji i prijavljuje se kao humanitarna radnica. Posle niza akcija u lokalu kreće na put sa ciljem da nađe baš njega.

To je period kada žrtve ove tragedije kreću da ustaju iz mrtvih, kao tromi, naizgled benevolentni živi mrtvaci, sa različitim stepenima očuvanja svesti.

Istovremeno naravno imamo i ljude kojima se bude razni monstruozni porivi.

Središnji deo filma tako provodimo u jednoj parafrazi DAY OF THE DEAD u kom naša junakinja postaje fiksacija preživelog vojnika koji u njoj nalazi supstituciju za svoju poginulu ženu. Ovo je tenzičan deo filma ali ima u sebi jedan nedostatak - neuverljivo je da ipak ubrzo posle tragedije neko tako poludi i razvije poovsku gotsku čežnju.

No, ta epizoda je sama za sebe korektna kao i sve ostale, tako da je WE BURY THE DEAD jedan mali film sa puno ideja, koji se pazi da ne postane klasična zombi akcija (nikada se zapravo ne kaže Z-word) i u tome zapravo uspeva na vrlo solidan način.

Daisy Ridley je magnetična zvezda i ovde je zaista našla sebe i ponudila jednu ulogu koja nosi film u najboljem mogućem smislu. Za razliku od nekih gde je evidentno bila overqualified, ovde je pronašla pravi balans i ne nadrasta već zdravo unapređuje film.

* * * / * * * *

RESIDENT EVIL: WELCOME TO RACCOON CITY

RESIDENT EVIL: WELCOME TO RACCOON CITY Johannesa Robertsa se ispostavio kao privremeni reboot ovog filmskog serijala.

Kada je Paul WS Anderson zaključio svoj mandat, iza nas je ostao meni lično jedna od dražih toliko dugotrajnih franšiza, a svakako možda i najdraža koja je bazirana na igri, iako je sam Anderson dosta brzo napustio mnoge od postulata konkretnog gejming ostvarenja.

Međutim, Anderson je reditelj koji ima dosta gejmerskog postupka u svom rukopisu tako da je njegov film i kad se odmakao od izvorne igre bio poprilično gejmerski formiran.

Johannes Roberts je još jedan britanski kadar koji se nametnuo sporadično zanimljivim naslovima ali drugačjijm od Andersona. Dok je Anderson pravio high polish filmove, s visokim dizajnom i tehno-pristupom, Roberts se bavio domišljatim niže budžetiranim hororima. I svakako nije baš imao niz uspeha kao Anderson pre dolaska u ovo.

Ono što je Roberts snimio sporadično je uspešno ali je uglavnom po raznim osnovama sporno.

Naime, posle high tech & high polish pristupa Paula WS Andersona, Roberts pravi klasičniji kingovski film o Raccoon Cityju u kom eto jedne noći kreću neki problemi. Dakle, film se tek u samoj završnici nađe u postrojenjima Umbrelle, a pre toga se ide po zemlji i preko pola filma imamo likove koji zapravo nisu sasvim svesni da je krenula zombi apokalipsa jer zapravo ona ni ne krene. Dakle, čekamo je sa nekim likovima i njihovim sudbinama. U redu. Ali ni tu Roberts ne nudi kontinuitet. Malo pratimo jedne, malo druge, ima tu dobrih glumaca kao što su Kaya Scodelario i Donal Logue, ali zapravo ni za koga se ne vežemo ni emotivno ni narativno nego nam Roberts tu daje neke uzorke njihovih života i onda dospemo do jedne korektne zombi/ creature feature akcije i onda se sve završi sa željom da uslede nastavci, što posle Creggerovog angažmana na jačem rebootu već znamo da se neće desiti.

Johannes Roberts je žanrovski pregalac koji svakako ume da pokaže trud. I on ovde kao scenarista i reditelj snima nešto drugačije od Andersona u konceptualnom smislu. Smešta film u 1999. kao epohu, nenametljivo i rekao bih nepotrebno, i pokušava da krene iz kingovske varoške melodrame. Međutim, nije RESIDENT EVIL varoška melodrama, a on nema neku jasnu ideju kako da na istinski nov način plasira celu tu zombi dimenziju pa na kraju ceo ovaj film ostaje kao simpatičan pokušaj koji neće da bude ono što smo ranije gledali, što je u redu, ali ni približno nam ne nudi validnu alternativu.

Kao neki inbetweenerski film, zaslužuje simpatije i ne mnogo više od toga.

* * / * * * *

ROBIN AND THE 7 HOODS

ROBIN AND THE 7 HOODS je poslednji film koji je Rat Pack snimio u punom sastavu.

Gordon Douglas je režirao ovaj mjuzikl o robinhudovskom čikaškom gangsteru kog igra Frank Sinatra i njegovim drugarima koje igraju Dean Martin, Sammy Davis Jr. i Bing Crosby koji se bore protiv pokvarenog velikog bosa u izvedbi Petera Falka.

Jako je bitno povezati glumce sa likovima u ovoj interpretaciji šervudskog junaka jer ovaj film na kraju krajeva to i jeste - revija u kojoj se personality zvezda stavlja u funkciju arhetipskog mita savremene kulture.

Problem filma, što se mene tiče jeste što Sinatra nema puni protagonizam a meni je film ipak najsnažniji onda kad je on u centru pažnje. Određene teškoće tokom rada na filmu su dovele do toga da se Sinatra odvoji od snimanja, i verujem da je to itekako uticalo na ovaj moj utisak.

U tom smislu, nije problem ni kada je Dino protagonističan ali Peter Falk iako zanimljiv glumac, u suštini ipak ne može da se energetski poredi sa njihovim zvezdanim naponom.

ROBIN AND THE 7 HOODS definitivno nije uzor na kom je izgrađena EMILIA PEREZ, kao gangsterski mjzuikl, uprkos tome što je Gordon Douglas reditelj sa izuzetnom ekspertizom u gangsterskom filmu.

U odnosu na Douglasove saradnje sa Sinatrom, rekao bih da je ovaj film možda ponajviše nagrizao zub vremena jer su se ovde bavili formom koja je zaista ostala daleko iza nas. Ali, domet unutar konteksta je nesporan.

* * * / * * * *

MY BEST FIREND'S EXORCISM

Po knjizi Grady Hendrixa snimljen je film MY BEST FRIEND'S EXORCISM.

Režirao ga je Damon Thomas i uprkos premijeri na streamingu, imao je tretman filma što je danas uobičaljeno. Međutim, intirgantno je da je na scenariju potpisana Jenna Lamia kao autorka teleplaya a ne screenplaya. To mi je otvorilo dileme na koji način i ja da mu priđem.

No, pošto nema neke dileme kod drugih jer ga svi tretiraju kao film, onda ću i ja.

Da je ovo televizijski film, odmah bih mogao reći da je izvanredan.

Kao film koji je samo sticajem okolnosti imao premijeru na strimingu, takođe je vredan pažnje. Grady Hendrix je pisao scenario za film SATANIC PANIC koji je na sličan način mešao okultizam, horor i komediju.

SATANIC PANIC u režiji Chelsea Stardust nudio je vrlo pametan spoj horora i komedije, sa snalažljivom realizacijom na malom budžetu, dosta gorea ali i prevagom na stranu komedije ako bih tražio da definišem ciljnu grupu.

MY BEST FRIEND'S EXORCISM je još više na liniji komedije. Iako ovo jeste horor u samoj svojoj suštini. Ipak, kao horor komedija ima jedan zanimljiv kvalitet. Film nije čak ni pun pokušaja da bude strašan, i kada takvih pokušaja ima, vrlo je efektan. Ima jednu scenu koja je direktan omaž povraćanju pilgrima iz POLTEGEIST II kojim sam se baš nedavno bavio koja je vrlo uspela u svakom pogledu, i ima par finih suspense set pieceova. Međutim, obim horor gradiva, za razliku od filma SATANIC PANIC znatno je manji, tako da nikakve dileme tu nema.

Ono što je međutim dominantnije od smeha jeste duhovitost, da ne kažem lucidnost filma. Film je povremeno smešan, ređe strašan ali je sve vreme vrlo bistar i pametan i to mu je ključni kvalitet.

Damon Thomas je iskusni britanski profesionalac, mahom vezan za televiziju, i ovde se snašao veoma solidno, rekao bih dosta bolje od Briana Gibsona, britanskog kolege u POLTERGEIST II, iako je radio sa skromnijim budžetom ali i sa skromnijim zahtevima.

Njegov izraz je čistiji, a uspeva da izvuče maksimum pre svih iz Elsie Fisher kao centralne junakinje koja nosi ceo film i ima ne samo protagonizam nego i straight guy ulogu u odnosu na idiosinkrazije drugih likova.

Thomas je ovde snimio jedan od onih filmova bez mnogo bravura koji se uzimaju zdravo za gotovo i koje nije lako napraviti i to tek shvatimo kad ih vidimo u neuspeloj izvedbi. Grady Hendrix generalno piše vrlo vešte i inteligentne romane kojima je IP na pameti, i nema onoliko spektakularne ekranizacije kakve očekujemo od njega. Međutim, nenametljivim naslovima kao što su SATANIC PANIC i MY BEST FRIEND'S EXORCISM gradi opus koji je zapravo vrlo konzistentan i kredibilan.

* * * / * * * *