PIG

PIG Michaela Sarnoskog je pre pet godina bio indie senzacija i otvorio mu je put da postane major reditelj. Pogledao sam ga sa zakašnjenjem i moram priznati da osećam izvesnu vrstu respekta prema onome što sam video ali se nisam snažnije povezao sa ovim filmom.

Sarnoski je potom radio film DAY ONE, kao nastavak A QUIET PLACE i on je obilovao veoma zanimljivim stvarima, čak je delio tu kulinarsku doimenziju sa PIGom, jer u debiju Nic Cage traži svoju svinju s kojom deli život i traži tartufe posle povlačenja iz života poznatog kuvara, a ovde Lupita žei da u Njujorku pojede picu i neće je u tome sprečiti ni invazija vanzemaljaca. Međutim, i kad sam gledao DAY ONE, osećao sam pre svega veliko poštovanje prema onome što je napravio nego što sam osetio jaku konekciju.

PIG je u tom smislu još ironičniji jer on kreće iz fizionomije maltene johnwickovskog filma o osveti usamljenika kome su oteli kućnog ljubimca a onda se pretvori u priču o usamljenosti i gubitku.

Treba imati na umu da je Sarnoski snimio ovaj film u 25 godina i da je njegova percepcija gubitka i usamljenosti malo comicbookish, i Nic Cage to jako dobro otelovljuje, i ta fora da se zapravo sve svodi na kulinarstvo i pomalo nasilja je inventivna, međutim, možda je ono što me je odbilo taj neki utisak da su gubici i usamljenosti nekako prefabrikovani, da su se ti kritični događaji i stanja desili pre početka filma i da sada mi nekako gledamo njihov epilog koji je pre svega jak u domenu ironije sudbine.

Otud, mislim da ima ljudima kojima je ovaj film za * * * ali meni lično je za * *. No, za razliku od njega, DAY ONE je film kom ću se sigurno vraćati, a ovome baš i ne, jer je ova pustinjačka faza Nica C agea rađena i na drugim mestima, ponegde rekao bih i bolje.

UNDERTONE

Posle Jacquesa Tourneura i Clive Barkera, i svih ostalih instanci gde su Srbi overili svetski horor, vreme je da se zapljunemo u eri A24.

U filmu Iana Tuasona, Nina Kiri, rođena u Beogradu igra jednu devojku od Babića rodom, koja živi u Americi i vodi neki creepypasta podcast. Doduše, u kući ima nekih katoličkih detalja, nije isključeno da je i Hrvatica ali koliko sam zapazio i na forumima, gledaoci percipiraju njen lik kao Srpkinju pa ćemo se toga i držati.

Reditelj Ian Tuason je katolik s Filipina i on je uneo tu dimenziju u film.

Nažalost, UNDERTONE je retko užasno gledalačko iskustvo koje se bazira na tome da glavna junakinja brine o majci koja je na umoru, i uprkos tome što je komatozna malo je i spooky, i vodi taj podcast u kom se priča o nekim strašnim događajima koji se jesu a možda i nisu desili i tim putem tako ona prizove zlo u dom.

UNDERTONE je jedan od onih filmova koji pokušava da napravi horor iz nekog produkcionog minimuma ali bogami i idejnog i ako išta možemo da zaključimo jeste da u ovom slučaju ni veštinom ni idejama nije nadoknađen taj otvoreno antifilmski aspekt cele zamisli.

ANIMAL FARM

Iskreno, od kada sam pogledao animiranu verziju ANIMAL FARM koju je napravio Andy Serkis i u čudno spletu okolnosti distribuirao Angel, nisam bio siguran šta da o svemu tome mislim.

Dakle, ovo je adaptacija Orwella, maksimalno slobodna i namenjena deci.

Poruka Orwellovog dela je univerzalna i ne mislim da je to nešto čemu deca ne treba da budu izložena ali, pomalo je nejasno otkud ideja da se jedno delo par excellence namenjeno starijoj publici kroz animirani film izvede za decu.

Na tom zadatku, Serkis je imao pomoć A-ekipe. Recimo, Nic Stoller je bio jedan od scenarista, čovek sa ogromnim iskustvom u komediji i u animacijama i filmovima za decu koje je pravio za najveće studije. Može se reći da se u pogledu angažovanog talenta nije štedelo ali to celu ideju nije učinilo održivijom.

Jer, uprkos Stolleru i iskusnim saradnicima, animirani ANIMAL FARM podosta menja Orwella a ostaje plakatsko delo, bez istinski razvijenih likova i prave drame, već se kreće od jedne do druge teachable situacije bez puno ubeđenja.

Glumci koji daju glasove su isto A-listeri i to pokazuje poverenje u projekat. Međutim, ANIMAL FARM prosto na nivou naracije nije tako visokom nivou. Priča i karakteri nikada ne zažive, samo se ređaju situacije, bez organskog razvoja i vezivanja za likove.

U pogledu tehničke izvedbe, ova animacija je korektna ali opet nije to onaj najviši nivo, ni tehnološki, ni idejno, ali ovo jeste nivo animacije koji može ići u bioskope, svakako da ovo nije neka podvala, ali nije ni prvoligaški produkt.

Film je doživeo brodolom u bioskopima, što u današnje vreme ne mora da znači mnogo, naročito za animirane filmove koji imaju dugovečnu eksploataciju na vanbioskopskim formatima. Međutim, film je doživeo fijasko i kod publike i kod kritike koji mu je oduzeo sav kulturni kapital.

Iako ništa u ovom filmu nije uspelo, kao što ni sama zamisao nije logična, ovo ipak nije katastrofa istorijskih razmera kako se predstavlja. Ja bih ga pre definisao kao jedan peh u karijerama svih umešanih.

* 1/2 / * * * *

DECIBEL

Kao pasionirani korisnik Suna, mislim da sam prava ciljna grupa za indie horor DECIBEL u kom mlada muzičarka biva odvedena u skupi AI-enhanced studio u pustinji kako bi njena duša bila oteta i ugrađena u AI program za pravljenje muzike.

Zac Locke je dakle snimio film nad kojim bih ja trebalo da se jako zamislim, ali iskreno, nije taj efekat postigao kod mene. Prvo film ima određene adute i dozu snalažljivosti, to mu se ne može osporiti ali nije naročito dobar. Zac Locke je želeo da napravi film koji će izgledati dobro i uspeo je da napravi film koji izgleda pristojno. Želeo je da napravi film s malo likova, ali nije baš postigao da oni održe pažnju gledalaca čak i "pišljivih" 75 minuta, uprkos tome što je i minutažu i pažnju uspeo da "kupi" scenama muziciranja, kreacije i sl. i da ne testira kvalitet svojih dramskih sposobnosti. Konačno, film nema pravu dinamiku. Čak i kada stvari eskaliraju, bez mnogo povoda za eskalaciju, ne postaju klimaktične, eventualno dosežu do nekog dramski ironičnog blackmirrorovskog zaključenja.

No, u onome što u filmu nije postignuto, Zac Locke je negde pokazao gde AI može da odigra ulogu, bar kad je reč o muzici. Naime, Suno je idealan za ljude koji nemaju uslove a hoće da naprave nešto, možda čak i kada nemaju ni znanje za to ali imaju ideju i dobru volju, i njegov produkt još uvek nije javno prepoznat kao nešto što se može u najčistijoj formi tržišno eksploatisati, ali jeste put da se ljudi izraze, i da ostvare neke ideje koje bi bile besmislene da se rade u nekim klasičnim studijsko-aranžerskim okolnostima. Naravno, razne AI aplikacije se već koriste i u muzici koju mi čujemo na radiju, naročito ju televizijskim serijama masu nekih "malih" tema sada pravi AI itd.

Zac Locke je ušao u ovaj projekat sa puno hendikepa, kako u pogledu svog scenarija, tako i u pogledu budžeta. Možda sada nije zrelo da mu AI pomogne da to lako nadoknadi na filmu, ali tu smo, no da je hteo da napravi pesmu, AI bi mu pomogao da njegovu viziju spoznamo u jednoj barem spoljašnjoj formalnoj usavršenosti.

Bez pomoći, nažalost, Zac Locke nam je pokazao koliko toga ne zna, koliko toga nije mogao da priušti, koliko ima stvari kojima nije dorastao i život je prema njemu bio nemilosrdan. Ovaj film nije postigao ništa naročito.

Ali, nije to zaslužio, Lockeova zamisao nije nezanimljiva, Aleyse Shannon je vrlo posvećena i solidna u glavnoj ulozi, ovde je bilo potencijala za nešto bolje. Ali falio je taj stručno-materijalni enhancement koji kolege iz sveta muzike mogu dobiti koristeći recimo Suno i sunolike programe. Ja lično ne bih imao problem da ga je dobio i da sam ovu viziju video u boljoj izvedbi.

Lepo je fetišizovati dušu i ljudski faktor. Ali, onda moraš imati dušu i ljudski faktor koji su na nivou da taj proces izvedu kako treba.

* * / * * * *

IN THE GREY

U ovoj fazi bioskopskog rada Guya Ritchieja koja ima u sebi dosta toga spornog, IN THE GREY je verovatno najsramotnije izdanje.

Ovaj film u kom ima poznatih glumaca, tu su Jake Gyllenhaal, Henry Cavill, Eiza Gonzalez i Rosamund Pike izgleda bukvalno kao produžena epizoda neke drugorazredne network serije. Dakle, ne čak ni kao dve spojene već jedna nemontirana pa greškom ostavljena da traje sa ti po umesto 45 minuta.

Priča je svedena na jednu jako dugu ekspoziciju, idejno i produkciono veoma oskudnu, koja u trećem činu pređe u nešto što je mediokritetska i nadalje produkciono oskudna akciona završnica. Kad kažem da je ovo oskudno, ako izuzmemo produkciono-tehničku arhaičnost, televizijski izraz o kom ovde pričam je TROPICAL HEAT.

Dakle, IN THE GREY izgleda kao produžena epizoda TROPICAL HEATa samo da je sniman u današnje vreme i savremenom tehnikom. Ne treba da čudi da je ovaj film jako dugo čekao na premijeru. Ono što čudi jeste kako kupci ovog filma nisu utužili Ritchieja i salesa da su im isporučili nešto što sasvim sigurno niko nije želeo da kupi u ovoj formi.

U geezer teaser filmovima, imamo vešto plasirane stare zvezde koje za malo dana snimanja snime uloge koje deluju u zapletu kao da su ključne. Ovde imamo nešto slično. Ovde su slavni glumci snimljeni ali tako da zaista na brzaka snime faktički glavne uloge. Dakle, ovo je novi nivo smandrljavanja.

Najveća žrtva svega ovoga je Henry Cavill koji je kod Ritchieja imao svoju najbolju ulogu u MAN FROM UNCLE ali ovog puta on već u drugom navratu nastupa ui prevari i to ne pomaže njegovom statusu bioskopskog glumca, a koji zbilja zaslužuje. Nažalost, ako nastavi ovim putem, čak i sa čovekom koji mu je dao najbolju ulogu i najbolji film u karijeri, rizikuje routhovsku post-Superman karijeru a to bi bila šteta.

S druge strane, sam Ritchie očigledno ima neku dobitnu kombinaciju koja čini da ovakve produkcije nekome i njemu samom jesu povoljne tako da će verujem on nastaviti ovako sa povremenim iskoracima u nešto ozbiljnije.

ESPY (ESUPAI)

ESPY Juna Fukude je zanimljiv film jer u njemu prepoznajemo par detalja koje ćemo kasnije sretati u holivudskim blokbasterima. Međutim, sam film nije toliko poznat, pa ni značajan da bismo mogli olako reći da je na neki način rip-offovan, već da se možda mislilo na isti način.

Sama premisa u kojoj grupa agenata sa telekinetičkim moćima pokušava da pobedi teroriste sa namerom da zavladaju svetom koji imaju slične moći je zanimljiva, ako imamo u vidu da je ovo naslov iz 1974. godine. U tom pogledu neko će prepoznati inception INCEPTIONa u njemu ili gotovo identičnu uvodnu scenu kao uvod iz GEMINI MAN. Međutim, ESPY je mnogo bliži Eurospy estetici bondolikih špijunaca, što ga i dalje drži u vezi sa INCEPTIONom doduše.

Fukuda kog na Zapadu primarno znamo po kaiju filmovima ovde pravi film koji izgleda kao kompetentan Eurospy. Niko ne bi ESPY pomešao sa Bondom iz tog vremena, pa ni sa ranijima, ali svakako je ovo koherentnije od stvari koje bi na sličnu temu snimao Lenzi u to vreme. Fukuda kao svoje obeležje unosi neke scene sa maketama koje nisu baš sjajne a ni neophodne, ali i neke neobično krvave obračune koji izlaze izvan standarda filmova tog tipa i epohe.

Sama priča je istovremeno ambiciozna u svom opsegu ali i skromna u ispoljavanju. Dakle, ambicije i ulozi su bitno veći od ovaploćenja tih sukoba, i ESPY je mogao doneti nešto više spektakla. Ako imamo u vidu da sam gledao izvoznu verziju koja je kraća od japanske i sa oštećenjima koja sežu u domen čuvanja bioskopske kopije, ne bih da komentarišem vizuelnost filma.

Jun Fukuda kad radi s ljudima, nije loš. Ovo nije na nivou najboljih japanskih krimića tog vremena, ni rediteljski ni glumački, ima tempo koji je visok ali i ritam koji je prilično ravan. Međutim, vrlo je korektan, i u japanskom filmu koji nije gajio puno klasičnog savremenog špijunca ovaj se izdvojio iako nosi u sebi element žanrovskog hibrida pošto je i SF.

Sakyo Komatsu je pisao roman po kom je ESUPAI snimljen i on je bio plodan ne samo kao pisac već i kao ekranizovani žanrovski specijalista čiji IPjevi žive dugo posle njegove smrti. Najpoznatiji internacionalno je svakako Fukasakuov VIRUS.

* * 1/2 / * * * *

Оторви и выбрось

Оторви и выбрось je film Kirila Sokolova iz 2021. godine, jedan od naslova sa kojima je uspeo da izađe iz Rusije na žanrovske festivale i krene da gradi reputaciju koja mu je na kraju donela film THEY WILL KILL YOU.

U principu, ovaj film nije neki tipičan showcase naslov ali je uspeo da overi SXSW, Brisel i Fantaspou odnosno Talin od mejnstrim festivala, i ako izuzmemo Brisel i Fantaspou koji su pre svega okrenuti žanru, premijera na SXSW je dosta jako prevazilaženje sposobnosti ovog filma.

Da ovo jeste pokušaj tipičnog SXSW filma, nasilnog i crnohumornog žanrovskog hibrida koji spaja potencijal za kultno, mejnstrim kapacitete i neko malo više indie nevaljalstvo. Međutim, po izvedbi, ovaj film nije ni blizu nivoa kakav ti filmovi inače imaju, i tu ne mislim samo spram nekog OVER YOUR DEAD BODY već ga recimo kazahstanski Жаным, ты не поверишь! daleko prevazilzi. Da se razumemo, i Kazahstanac je bio na velikim festivalima, overio je Fantastic Fest u Ostinu, gde se održava SXSW ali ipak SXSW je jača priča,

U tom pogledu, Sokolov je imao networking i sreću na svojoj strani, i može se reći da nije došao do holivudskog filma tako što je promenio pravila žanra, pokazao da za manje novca može isto što i Ameri i sl. Prosto, snimio je film koji se ne izdvaja iz mase sličnih, a onda imao priliku da kroz odlazak na festivale bude izdvojen.

Svakako da je Sokolov u THEY WILL KILL YOU pokazao kompetenciju i nije zalutao u tu produkciju, ali se za nju nije baš ni preporučio minulim radom.

Ovo je priča o zatvorenici koja posle četiri godine robije izlazi iz zatvora i uzima ćerku od svoje majke koja ne da unuku i kreće u poteru za njom, u saradnji sa robijašicinim partnerom u zločinu i ljubavi.

Ono što usledi su manje više klasične backwoods pizdarije, sve u svemu ništa naročito ni u pogledu mašte a ni realizacije. Odnos majke i ćerke je u pojedinim situacijama zanimljiv, ali nije dovoljan da uzdigne ceo film. Sličnu dinamiku starije i mlađe žene ima i u THEY WILL KILL YOU kroz odnos dve sestre, i očigledno je to nešto čime vlada i gde se snalazi čim je to kasnije ponovio.

Ovaj film je vredan pažnje samo za one koji žele da sagledaju Sokolovljevog holivudskog debija.

* * / * * * *