JUST PLAY DEAD

Martin Campbell je bio jedan od najuglednijih preciznih mehaničara angloameričkog žanrovskog filma, ali i televizije, i samim tim njegovo potonuće u DTV koje je krenulo polako ali sigurno pre nekih pet godina deluje naročito bizarno.

I dalje poneki Campbellov film pokaže znak života ili klase, makar u detalju, naročito kad je delovalo da bi mogao postati lični reditelj Daisy Ridley. Međutim, izgleda da se mnogo jače zapatila saradnja sa njegovim otkrićem iz CASINO ROYALE Evom Green, koja je duže nego Martin u dubinama DTVa.

Tako u novom filmu, ne samo da imamo Sama Jacksona i Evu Green u glavnim ulogama gde je njena kudikamo veća i angažovanija, a njegova je potpuni geezer teasing, mahom snimljena u jednoj kući, dakle na brzaka, već imamo i jednu neo noir krimi komediju vodviljskog tipa koja nema nikakve veze sa onim što Campbell inače radi, ili sa onim što je ikada radio, čak i kad bismo uzeli u obzri njegove rane erotske komedije.

U tom pogledu, Campbell je na terenu koji ne poznaje ali to nije ni bitno jer ovom filmu nema spasa, ovo je koješta, i u rediteljskom a i tehničkom pogledu, sve je izvedeno u sferama duboke neispravnosti. Scenario potpisuje prekaljeni veteran Dan Gordon koji zaslužuje poštovanje za mnoge, pre svega televizijske ali i poneku bioskopsku stvar koju je uradio, i može se reći da je čak i njegov rutinski scenario ipak surovo smandrljan u ovoj izvedbi.

THE MONGOOSE

Mark Vanselow je dubler Liama Neesona koji je uznapredovao do statusa redielja-lakeja koji radi njegove DTV projekte. Među ljudima koje je Neeson sada uveo u svoj lični cirkus je i nekadašnji Clintov snimatelj Tom Stern, koji inače ume da iznenadi sjajnim fotografijama kad ne radi sa Malpasom, ali sada je taj krepki osamdesetogodišnjak na brojnim zadacima za novog gazdu.

I THE MONGOOSE je film u kom uz Liama imamo još i Marisu Tomei u ulozi bivše žene sa kojom se i dalje zapravo voli, Vinga Rhamesa kao starog druga iz vojske i Michaela Chiklisa kao zadriglog teksaškom šerifa koji predvodi automobilsku poteru kad glavnog junaka pogrešno optuže da je ubio novog muža svoje starcrossed žene.

I ovo je u suštini jedan demolition derby, kakav je u davna vremena režirao takođe kaskader Hal Needham, s tim što sada ipak imamo mnogo više specijalnih efekata, i toliko smo se nagledali automobilskih potera i prevrtanja da nam se mora ponuditi nešto vrhunski.

I, tu se stvar glatko raspadne u paramparčad. Bilo je proteklih godina filmova sa odličnim automobilskim poterama, ali THE MONGOOSE nije jedan od njih. Liam Neeson za volanom nije naročito ubedljiv prizor, kao što nije ubedljiv van kola gde se vidi da su ga stigle godine i nažalost masa bezveznih filmova koje je nadovezao na nekoliko eksplozivnih sa kojim je krenula njegova reinvencija kao akcionog heroja (TAKEN, UNKNOWN, RUN ALL NIGHT dan-danas stoje kao klasici žanra) ali i otvaranja prostora za ostarele glumce u šerifovskim godinama koji su posle njega iznova počeli da dobijaju protagonizam u akcijašima po formuli koja je krojena za njega.

No, Neeson je sam tu inicijalnu dobro zamišljenu, dobro pisanu i kasnije izvrsno realizovanu seriju pretvorio u niz sve površnijih, sve slabijih DTV radova, sa sve manje svežine i inspiracije.

Činjenica da projekat sa Neesonom i dalje može da privuče Marisu Tomei (koja nikada nije izbegavala da se zapljune u B-produkciji, ali vrlo retko u akcijašima, ako ona nije glavni lik) i nekoliko prepoznatljivih faca da mu budu sekundanti, ne umanjuje činjenicu da je scenario uvredljivo glup i gotovo sigurno ga nije pisao AI jer ovo sebi ne bi dozvolio.

Konačno, čak i ja kao hardkor fan TAKENa i reinvencije koja je usledila ne bih gledao ovaj film da u njemu nema Marise Tomei. I kada sam ga pogledao, imam utisak da je stepen Neesonove raubovanosti tako veliki da nisam mnogo propustio što nisam pogledao ovo ostalo.

* 1/2 / * * * *

DIARY OF A SPY

DIARY OF A SPY u prvih deset minuta svog trajanja izgleda kao klasik u najavi. Izuzetno slikan, u zanimljivom spoju 70s i savremene assayasovske visceralnosti i igre planovima, gde veoma zanimljive statične pozicije vrlo prirodno prerastaju u organske pokrete kamere. 

I onda kada krene osnovni gambit, film zagrize više nego što može da zagrize na nivou karaktera, ali nikada ne opadne do tačke da ne zaslužuje veliku pažnju i preporuku.

Tamara Taylor izvanredno igra operativku koju je CIA sažvakala i ispljunula posle jedne operacije u Saudijskoj Arabiji. Ona je posle toga potonula u poroke i životnu neizvesnost, vodi neuredan život i dobija mogućnost da to preokrene tako što će zavesti tutora saudijske princeze i preko te veze nabavljati neke podatke.

Onda kada pojavi tutor, kreće prvi hard sell filma - i on dolazi u tačku gde životna ubedljivost postaje prepreka filmskoj. Naime, tutor je feminizirani mega nerd koji deluje krajnje socijalno neprilagođeno. Međutim, pre nego što ga otpišemo kao nekakav indie kliše, shvatimo da je on zapravo moderni evnuh iz harema i da je njegovo ponašanje i psihološko socijalno stajanje zapravo sine qua non da bi imao posao koji ima.

I tu kreće da se pravi odnos između operativke i njega koji vremenom sazreva, naročito kada se otkrije da ni on nije baš tako naivan kako izgleda i da je itekako svestan svoje poze, međutim, taj odnos ipak do kraja filma ostaje nešto što je moralo prosto biti snažnije.

No, i ovakav-kakav je, taj odnos je dovoljan da iznese ovaj veoma zanimljiv visokoestetizovan indie špijunski film koji evocira pre svega uspomenu na filmove sedamdesetih, kakve su snimali Pakula i Pollack, ali i na neke moderne arty derivate žanra, pre svega one koje je snimao Assayas, kao što je BOARDING GATE.

Cela glumačka podela je dobra, ali Tamara Taylor je njen temelj i ključ.

Adam Christian Clark je kompletni autor filma i uprkos izvesnim rezervama zaslužuje i više od pohvale za ovaj atmosferičan i intirgantan indie triler.

* * * / * * * *

MAN OF WAR

MAN OF WAR Williama Kaufmana mi je bio zanimljiv jer je poslužio za industrijsku špijunažu. Imao sam jedan vrlo sličan scenario, već s početka rata 2022. i sad ovaj film iz 2026. potvrđuje da je ideja bila validna.

Reč je o B filmu snimljenom u Bugarskoj, međutim, Kaufman uspeva da mu obezbedi neku čudnu autonomiju u odnosu na DTV zahteve. Ovo jeste naravno ratni akcioni film, ali ne pravi otklon on neke Guys on a Mission strukture, a opet ima sve ono što DTV želi, tipa diverzifikaciju akcije, znači da je ima sa pucanjem, i sa vozilima i čovek na čoveka. I što je najvažnije, svaki od tih detalja dosta uverljivo plasira.

Glumačka ekipa je solidna ali potpuno neinteresantna izuzev Andrewa Howarda koji je fenomenalno odigrao Srbina u MUDBRICKu a ovde igra Ukrajinca na malo manje senzacionalan način jer lik za početak komunicira na broken Englishu, ali i dalje zanimljivo.

U tom smislu, produkciono je zanimljivo da je MAN OF WAR film koji za razliku od tipičnog DTVa ne prodaje "imena". Najveće ime je Jason Patric u sporednoj ulozi CIA veterana koji dispečerski navodi stvari.

Film se dešava u prvim danima rata u Ukrajini, dakle kad je ruska vojska napala Kijev, i kad je prodrla duboko u ukrajinsku teritoriju. Film svakako nije istorijski dokument i jasno gradi crno-bele odnose gde su prisutni Rusi koji su definisani kao likovi isključivo Wagnerovci, od zla oca i još gore majke, ali isto tako ima par scena koje su me zbunile. Recimo, ima scena kada regularna vojska Ukrajine pobije Ruse koji im se predaju, i glavni Amerikanac to kasnije spočitava svom ukrajinskom buddyju, kao i celu nacističku dimenziju koja postoji u ukrajinskom nacionalističkom diskursu. Iako je film mahom proukrajinski, ne verujem da će se dopasti tim ukrajinskim snagama jer im kršenje ratnog prava i koketiranje s nacizmom natrljava na nos Amer koji je na sve to i crnac.

Ne može se reći da je MAN OF WAR uravnoteženi prikaz rata u Ukrajini, kao i da ne uzima stranu, ali svakako nije prećutao neke stvari koje se o tom ratu pričaju.

Akcija je mišićava i obimna, ima je dosta i izvedena je pošteno u Bugarskoj, u iskusnom B-maniru, sa upotrebom kako pirotehnike tako i CGIa, ali sve u svemu časno.

Kaufman je snimio film koji jeste DTV akcija ali svakako jeste i ratni, i u tom "ratnom" aspektu ne zadržava samo akciju već i tu dimenziju da ipak postoji i neki moralni odnos prema dešavanjima, iako sami protagonisti nisu vojnici u klasičnom smislu, glavni je američki veteran koji ide da izvuče suprugu i dete svog palog druga, s njim su ukrajinski fixer i britanski plaćenici a nasuprot Wagnerovci, ali ipak vajb nije čisto akcioni nihilizam.

Uprkos tome što bi film ipak morao imati jaču zvezdanu voltažu i konzistentniju produkciju da prevaziđe * * 1/2, kod mene ipak ima 

* * * / * * * *

PENNY LANE IS DEAD

Mia Kate Russell snimila je australijski film PENNY LANE IS DEAD koji bi se mogao opisati kao throwback home invasion film koji želi da evocira epohu Ozploitationa, i to prilično direktno jer je smešten u 1986. godinu.

Međutim, ipak su Ozlploitation filmovi bili dosta bolji u to vreme i bili su drugačiji. Imali su jače protagoniste, imali su mnogo veće oslanjanje na eksterijere i motorna vozila koja su poseban deo tamošnje saobraćajne kulture itd.

Naravno, bilo je Ozploitation filmova koji su kamerniji, uostalom iz te zemlje stiže Richard Franklin koji je radio neke od najmaestralnijih kamernih trilera i horora osamdesetih. Međutim, Mia Kate Russell nije to. I ovo nije neki film kakav bi zakuvali pokojni Franklin i Everett De Roche.

Naprotiv, ovo deluje mnogo više kao neki hillbilly rape and revenge film sa elementima backwoods slashera, samo što ne uspeva da bude išta od toga, izuzev da pravolinijski prati neke zgode grupe karaktera na koje izgubi jako mnogo vremena da ih predstavi i onda ih potom nimalo i ni na koji način ne transformiše niti ponudi neki preokret.

Priča o tri drugarice koje se okupe kod četvrte i postaju žrtve njenog momka sociopate-delinkventa i njegove bande i to uz njenu pomoć, deluje relativno zanimljivo, ali do kraja priče svi ti postavljeni odnosi ne rezultiraju zapravo ni sa čim, pa čak ni to što je drugarica "namestila" ove tri ne dobije neki istinski smisao u bilo kom pogledu.

PENNY LANE IS DEAD nije izveden sjajno ali nije ni ispod nekog nivoa. Međutim, to mu ne pomaže jer nema smisla, a nema ni neke bravure koja bi ga na neki način nadoknadila.

* 1/2 / * * * *

EL SER QUERIDO

Rodrigo Sorogoyen nije uspeo da izbegne tzv. "efekat Bardema" a to je situacija kada izvanredan španski reditelj dođe u fazu da treba da snimi nešto veliko i onda za tu priliku pozove najvećeg španskog glumca na svetu da to uveliča, ovaj razmontira kostim i masku vanzemaljca koju nosi u holivudskom blokbasteru i dođe, i onda nastane delo čvrsto smešteno na Opštem mestu, sa Bardemom koji u većoj ili manjoj meri samoupravlja.

Sorogoyen je u filmu EL SER QUERIDO uspeo da zaobiđe neke klopke ali neke su bile neizbežne.

Ono što je zaobišao je loša Bardemova uloga. Nema sumnje da je Bardem, inače jedan izvanredan glumac i faca moje mladosti, izuzetno potentna pojava na ekranu ali je u poslednje vreme počeo da nadrasta okolnosti i da samoupravlja kao Jack Nicholson u poznoj fazi. Kod Sorogoyena, na svu sreću, Bardem je pružio izvanrednu ulogu - igra harizmatičnog filmskog reditelja i taman ta njegova ponekad destruktivna prezentnost ovde radi u korist filma. Nasuprot njega imamo Vicky Luengo koja je Sorogoyenovo otkriće i u seriji ANTIDISTURBIOS je napravila ulogu u ravni nečega što je ranije umela da pruži Angela Winkler kod Schloendorffa u KATHARINE BLUM, i ona je u međuvremenu prepoznata i kod Almodovara kao jedna nu school diva španskog filma. Kao njen early adopter, baš preko Sorogoyena sam se nadao da će podele sa njom biti noseći zid njegovih novih filmova, naročito kada je njegova muza Marta Nieto otišla malo u off. 

Ovde Sorogoyen uspešno kombinuje old school igru Bardema i nu school igru Vicky Luengo i tu nema disbalansa. Štaviše, koliko god on činio film "svojim", na kraju svega, on postaje poprilično njen, dakle ima ona čime da se suprostavi starom šmirologu pa i da se iznese sa njim.

Druga stvar koja je dobra jeste Sorogoyenova energija i veština. Film ima intenzitet, ima visceralnost, ubedljivost, energičan je i deluje kao nešto što snima reditelj koji je već snimio vrhunska dela a tek zapravo ulazi u prime. Ovo je velika produkcija, ambiciozna i Sorogoyen je orkestrira vrlo suvereno.

Ove dve stvari su bitne jer sama priča je prilično staračka.

Ovo je film o reditelju koji ulazi u godine i angažuje svoju ćerku s kojom nije baš u kontaktu da igra važnu ulogu u njegovom novom filmu, sa idejom da se sa njom zbliži kroz rad. Tokom filma međutim, shvatamo da se on sa njenom majkom zapravo razdvojio kroz rad na svom prvom filmu i da rad sa njim ne mora nužno biti put ka zbližavanju, upoznavanju i popravljanju odnosa.

I sad, Sorogoeyn tu kombinuje svoj komentar procesa nastanka filma - koji je prikazan vrlo verodostojno ali je za moj ukus prerano za takvu priču u njegovom opusu, naročito jer recimo ovakav film kao što je film-u-filmu ovde, on do sada nije snimao. Dakle, proces rada je prikazan verodostojno ali fali mu metafilmska dimenzija jer verziran gledalac zna da Sorogoyen takav film nije snimao i da tu ne kanališe ništa istinski svoje.

Način na koji se rad reflektuje na odnose među likovima je mahom na nivou opšteg mesta. To je dobro glumljeno, odlično inscenirano i snimljeno, ali ipak se ne može ne osetiti da smo ovako nešto ne samo već videli, nego i da nas ni prvi put nije ispunilo.

U tom pogledu, barem kod filma-u-filmu sve zaista funkcioniše sem metafilmskog sloja, u smislu da znamo kako Sorogoyen ne kanališe ništa svoje, dočim u ovom porodičnom-psihološkom aspektu imamo izvesna podrazumevanja i manjak svežine.

Ukupno uzev, EL SER QUERIDO je uspeo prestige picture na nivou produkta ali je u pogledu snage i svežine ipak najmanje bitan Sorogoyenov film, uprkos činjenici da spada među njegova veštije i zrelije izvedena dela.

* * * / * * * *

LA DICHA EN MOVIMENTO

LA DICHA EN MOVIMENTO Maximiliana Gutierreza je priča o snimanju jednog od najznačajnijih albuma u istoriji argentinske popularne muzike, reč je o naslovnoj ploči grupe Los Twist.

Međutim, izuzev okolnosti da se film dešava za vreme snimanja albuma, on govori o fikcionalnim likovima i pravi coming of age story o mladom momku koji ne zna šta bi sa životom ali kada upozna devojku koja se druži s grupom Los Twist odluči da je impresionira praveći se da je televizijski novinar koji bi mogao da pomogne i snimi reportažu o ovoj grupi.

U pogledu spoja stvarnog događaja, LA DICHA EN MOVIMENTO je sličan Zemeckisovom remek-delu I WANNA HOLD YOUR HAND, s tim što se tamo The Beatles pojave na kratko i kao što pamtimo, vide im se samo noge.

Ovde je kroz ceo film bend prisutan i njegovi članovi, kao istorijske ličnosti imaju interakciju sa glavnim junacima.

Gutierrez operiše sa premisom koja je vrlo lapidarna i mudro formatira film na nekih 70ak minuta trajanja, i u tom toku uspeva da bude dinamičan, rekonstruiše epohu negde u ravni serije CRNO-BIJELI SVIJET i to je sasvim korektno. U nekoliko pesama grupe Los Twist koje imamo priliku da čujemo, uspevamo da ukačimo šta ih je izdvojilo na sceni.

Treba imati na umu da se ovaj film dešava 1983. posle rata na Malvinima kada je britanska muzika i uopšte na engleskom bila nepoželjna u Argentini tako da je njihova rok scena izuzetno napredovala. Los Twist su bili deo tog talasa i situacije u argentinskoj kulturi.

Meni je ovaj film ostavio utisak za * * * jer je imao dobru podelu, dobru energiju, premda jeste svemu doprinelo to što je argentinski, tako da mu nisam ni postavljao kriterijume kakve su ranije postavili I WANNA HOLD YOUR HAND, THAT THING YOU DO ili ALMOST FAMOUS. Ti filmovi ostaju van domašaja i za neke veće produkcije, i svakako da utisak ovog filma varira pre svega u vezi sa tim koliko vas zanima tema, tako da me ne bi čudilo da pada i do * *.

* * * / * * * *