IDIOTS

IDIOTS je novi film Macona Blaira, glumca koji je počeo da režira i za kog sam posle debitantskog filma rekao da treba obratiti pažnju šta će raditi dalje.

Dalje sam pogrešio?

I da i ne. Nisam pogrešio u pogledu toga da je opet snimio jedan dobar indie film, ali jesam utoliko što nije napredovao jer je opet ista meta i isto odstojanje u odnosu na ono što je već radio. Možda mi je čak prvi film bio za nijansu zanimljiviji.

No, IDIOTS je film koji ima odličnu podelu u kojoj imamo Davea Francoa i O'Sheu Jacksona u glavnim ulogama i Masona Thamesa kao njihovog štićenika, u priči o dva propala vozača-kurira koji dobijaju najniži posao od svih, da u ime porodica i staratelja voze njihove potomke u klinike za odvikavanje. Na tom putu, ispostavlja se da je mladi džanki veoma nestašan, da su njih dvojica ubeđeni da su namazani ali da nisu i da se iz velikog animoziteta iz kog kreću na kraju razvija ljubav.

Macon Blair je okupio All-Star ekipu u sporednim ulogama tako da se kao sporednjaci bez problema mogu sresti Killer Mike, Kiernan Shipka ili Peter Dinglage odnosno Nicholas Braun, a među njima je Shipka napravila najbolju minijaturu kao striptizeta za kućne nastupe koja se uplete s ovom ekipom u nekom momentu.

U vizuelnom pogledu film je sugesitvan ali nije preagresivan, međutim maksimalno kapitalizuje stonerski aspekt komedije u kinestetičkom pogledu. Isto tako, Macon Blair naravno ima osećaj za glumačku igru i sve ono što može da izvuče od glumaca je vrlo solidno i deluje kao deo zajedničke saradnje, ali bez samoupravljanja.

IDIOTS dobro izgleda, ali kad je reč o tempu, ima namernih usporavanja koja proističu iz priče i stanja junaka, pa nekim gledaocima možda ta neujednačenost može zasmetati. Meni nije jer je postavljena u kontekst ali kontraargument bi bio da je tempo kao i ritam stvar celine i mora se ujednačiti.

Blair nije napredovao u ovom filmu, ali nije ni stagnirao. IDIOTS je solidan indie film, komedija sa elementima stonerske kontemplacije i krimića potere, pre svega naravno road movie koji neće zaseniti THE LAST DETAIL i njegovu slavu ali će možda neku omladinu privući da ga pogleda.

* * * / * * * *

AFFECTION

Pogledao sam film AFFECTION koji potpisuje BT Meza i reč je o jednom u suštini vrlo oskudnom SF trileru koji rasteže premisu dovoljnu za epizodu TWILIGHT ZONEa na dugometražnu formu i u tome u suštini uspeva.

Međutim, sam rezultat nije naročito impresivan ali opet nije loše jer Jessica Rothe u glavnoj ulozi kao Scream Queen našeg vremena svemu tome daje neku klasu i taj lik kroz njenu kako emotivno tako i fizički predanu glumu uspeva da nadraste svoju ulogu u priči.

U tom smislu, Meza je svakako imao dosta koristi od Rothe u podeli, ali to i jeste njen zadatak tako da je ne treba tretirati kao cheat code.

Ono što mi se dopada jeste jednostavnost postavke koju Meza pravi, ali isto tako dopada mi se što nam relativno brzo otkriva osnovnu misteriju i ne pravi nas budalama kroz neko odugovlačenje. Ono gde je mogao da se više istakne jeste razrada šta se dešava sa junacima od momenta kada svi sve shvate, i tu mislim da je bilo više prostora ne samo za zanimljive situacije već i za neke delicije.

Ipak, rekao bih da to prevazilazi Mezine sposobnosti. U slabijem raspoloženju, ovom filmu bih možda dao i * *.

* * 1/2 / * * * *

DEMOLITION HIGH

DEMOLITION HIGH Jima Wynorskog sam reprizirao u sklopu pripreme za RUN HIDE FIGHT: INFIDELS i u njemu majstor exploitationa pokazuje da se nekih njegovih filmova ne sećam slučajno sa velikim simpatijama.

DEMOLITION HIGH je film o srednjoj školi koju pohađa Corey Haim, u ulozi mladog momka iz Bronksa koji je došao u heartland i tamo stigao baš kad sticajem okolnosti teroristi dođu i okupiraju školu stvarajući talačku krizu dok uporedo imaju neku drugu agendu.

U tom pogledu, DEMOLITION HIGH zapravo ima dosta elemenata koji ga vezuju za RUN HIDE FIGHT: INFIDELS s tim što se dešava na koledžu, u pogledu klinaca koji se pobune, i samih terorista koji imaju agendu.

Naravno, INFIDELS ima još niz nekih drugih elemenata i dešava se na koledžu, no okej i DEMOLITION HIGH ima nastavak DEMOLITION UNIVERSITY pa ćemo tu možda naći veće poklapanje.

B-film je tada kao uostalom i A-film pokušavao da aproprira formulu DIE HARDa i dobili smo neke razne vrlo curious derivate, u rasponu zvezda od Andrew Dice Claya do evo Corey Haima.

Ovaj film sam upamtio pre 30 godina kao zabavan i dinamičan, sa dosta zlim negativicima koji su laki na obaraču i relativno dinamičnim dešavanjima, i zbilja, takav utisak je i na novo gledanje.

Wynorski je tada bio u zenitu i to mu se ne može osporiti, tako da je film dinamičan i za skromnu exploitation produkciju ne izgleda ni toliko loše. Ipak je to period kad je izlazak u bioskope uvek vrebao DTV stvari kao mogućnost.

* * / * * * *

SACRIFICE

Gavrasov sin je uvek reditelj na kog treba obratiti pažnju.

Čak i kad mu je kritika sahranila novi film SACRIFICE u Kanu bilo je i dalje velikih očekivanja jer ovo je ipak njegov ako ne holivudski a ono debi na engleskom jeziku s holivudskim zvezdama.

Mnogo šta oko premise pa i recepcije filma me je podsetilo na RICH FLU koji je takođe bio otpisan, pa i sahranjen, a na kraju se ispostavio kao najbolji film godine.

Ovde imamo sve te elemente, čak se u nekim aspektima estetike i teme RICH FLU i SACRIFICE prepliću, ali Romainov film svakako nije ni blizu filma godine, ni prošle ni ove.

Ono u čemu se RICH FLU i SACRIFICE prepliću jeste spoj Eat the Rich premise, apokaliptičnog scenarija koji stoji u jezgru priče i pokušaj da se sa holivudskim zvezdama i evropskim novcem na evropskim lokacijama snimi jedna organska celina.

U tom pogledu, Gavrasov film je bitno manje uspeo od RICH FLU. Naprosto, skupio je više zvezda, ali nijednu pravu kao Mary Elizabeth Winstead koja će izneti film. Uzeo je evropske lokacije, među njima izvukao jednu supervibrantnu ali zanimljivu, ali prosto ona je na kraju ispala kao da je dekor, onda je deo filma i smestio u dekor i Evropa kao takva mu prosto nije zaigrala iako su objekti gde se dešava film, realno odlični.

Glumci koje je skupio imaju star wattage - tu je Chris Evans koji je poslužio kao balvan da se Master Bong probije u Ameriku, sa svojim, pogađate Eat the Rich masterpisom SNOWPIERCER, ali ovo nije ni približno tako moćan film. Tu je Anya Taylor-Joy koja je sjajna, imamo i Johna Malkovicha i Vincenta Cassela. Ako ćemo objektivno, RICH FLU nema šta da traži pored ovog filma - međutim, pored Anye Taylor-Joy koja se jeste predala liku i odigrala ga sa punim angažmanom, ostali naprosto nisu zasijali.

Međutim, Gavras i Will Arbery imaju jako dobar koncept i sve je to zamišljeno na način koji mi nekako iz daljine evocira film INTERRUPTION Yorgosa Ziosa u kom mladi revolucionari uzmu publike jedne elitne pozorišne predstave za taoce. Ali, ovde Gavras u svemu nadalje traži nešto dugo.

Naime, kod njega se celebityji okupljaju na jednom ekološkom fundraiseru u napuštenom grčkom rudniku, ali onda na skup upadaju pravi eko-teroristi sa kojima celebritiji čak imaju i neke simpatije dok ovi ne iznesu svoju agendu - žele da se najslavniji među njima žrtvuje tako što će uskočiti u vulkan.

Zanimljivo je u nedelju dana pogledati RUN HIDE FIGHT: INFIDELS i SACRIFICE jer oba su politički filmovi i imaju neke slične plot pointe.

Naime, u oba slučaja imamo liberale koji se bave ovom ili onom vrstom virtue signallinga i onda se pojave teroristi koji zastupaju naizgled istu ili sličnu stvar ali se onda ispostavi da vrag odnosi šalu jer očekuju da se podnese prava žrtva.

INFIDELS ide iz političke satire odnosno društveno kritičke postavke u smeru akcionog filma, ali Gavras uprkos oružju koje se pojavi u kadru i uprkos opsadi koja naravno može povući na DIE HARD derivat ne odlazi u smeru akcijaša.

Iako je film ATHENA bio ta studija izvodljivosti na kojoj se bazira podrška ovom projektu a u njemu ima akcije - premda nije klasičan akcioni film - ovde Gavras izbegava visceralnost i ulazi na jednu osetljivu teritoriju.

Ovo je priča koju smo navikli da gledamo u formi akcionog filma, i on nam ne daje taj žanr, ali zapravo nema likovi koji su nešto dublji da ovo postala istinska melodrama, pa čak ni egzistencijalistička polemička drama.

Sam Gavras ne ide u smeru akcije, načinje pomalo egzistencijalističku dramu ali onda polazi put bajke, onog tipa kojima su skloni reditelji spotova i reklama (šifra: Gondry ili Jonze, mada više Gondry) i sve to zajedno na kraju postaje jedan zapravo simplifikovan akcijaš samo bez akcije.

E sad, Will Arbery sa reputacijom rada na SUCCESSIONu donosi malo tog stardusta. Njegovi likovi nisu “proživljeni”, oni su ovde ipak površna kritika celebrity kulture kojoj se pritom Gavras ipak kao autor i jetsetter, koliko bio cool, neumitno životno priklanja. Otud, sve poznate ličnosti koje se zapljunu u tom uvodnom delu filma, na kraju zapravo više uzimaju ovaj film kao svoj virtue signalling nego što mu doprinose.

SACRIFICE rečju ima dosta problema, i u svojoj supstanci i u svojoj fizionomiji, i Gavras ovde nije uspeo da dobaci ni do SNOWPIERCERa ni do RICH FLUa po umetničkom rezultatu, premda mu u pogledu recepcije kritičara RICH FLU ostaje u domašaju.

Isto tako, ja sam preveliki sucker za Gavrasa da otpišem ovaj film. Ima u njemu nešto njegovo što ga čini estetizovanim, čak i onda kada nije u potpunosti razvijen dramski, pa i inscenacijski. Isto tako, uprkos toj satiri jet seta koja nije urađena na način koji volim, ima tu nekog zanimljivog stava koji provejava kroz film.

Otud, meni SACRIFICE nije apsolutno bezvredan, kao što mi nije zapravo ni neprijatan za gledanje, naprotiv. Bio mi je zanimljiv iako nije imao kapacitete da me u potpunosti angažuje.

Međutim, isto tako mogu da zamislim gledaoce koji na ovo gledaju kao na hrpu poluosmišljenog i što je još gore dopola snimljenog smeća. I neće pogrešiti.

Međutim, pored Gavrasa i njegovog rukopisa, ovde ima još jedna zanimljivost. Naime, ovaj film nosi u sebi nešto veoma retro. Ovo je mogao da bude nekakav CASSANDRA’S CROSSING sa celebrityjima ali nije, i to je okej. Ali, isto tako ovaj film ipak ima nešto tog starog euro-puddinga u sebi gde holivudske zvezde dolaze u Evropu i snimaju neke polulokalne priče s političkom ili umetničkom dimenzijom. U tom smislu, daleko je od ovo od masterpisa kakav je Wilderova FEDORA ili tako nešto, ali ima nešto tog euroamerikana ugođaja koji se javljao u raznim varijantama sedamdesetih, pa i osamdesetih.

SACRIFICE je film o kom ljudi mogu misliti drugačije ali nije film koji polarizuje, nije ovo film gde je gledaocima preterano stalo da zastupaju svoje mišljenje. 

* * / * * * *

DRIVE THROUGH FIRE

DRIVE THROUGH FIRE Jima Carlsona i Lauren Bond je jedan od onih filmova koji "pritisnu pravu dugmad" kod određenih gledalaca, eto recimo mene.

U tom pogledu, ovo nije film za koji nedvosmisleno mogu išta da kažem ali eto meni je uradio posao.

Reč je o surovom DTVu odmah da se razumemo ali su, po mom mišljenju, u njemu neke stvari naprosto urađene dobro.

Priča prati vozača ride sharea koji oseti da je prostitutka koju vozi u opasnosti, upadne u stan gde ordinira, ubije klijenta i da se s njom u bekstvo.

Malo je nezgodno što je klijent senator i što je ona deo jednog beskrupuloznog ringa pimpova koji ne prezaju ni od čega.

Tu krece igra mačke i miša a za korak iza glavnih učesnika potere je policijski inspektor kog igra Michael Jai White i koji ovde igra istinski supporting role iako će njegovi fanovi ovo optužiti za geezer teasing.

Jim Carlson je napravio ovaj film kao ko-reditelj i ko-scenarista da mu posluži kao showcase. I, iskreno, meni je u ovom filmu on odličan. Međutim, ne deluje kao glumac koji je dovoljno unikatan i baš jako neophodan Holivudu. U tom smislu, podjednako mogu da ga vidim kao profesionalca koji radi neke sekundarne role u ozbiljim filmovima i serijama, i kao glavnjaka u DTVu i kao nekog ko će možda ostati iza kamere.

Jennifer Bond kao njegova partnerka je ovde takođe dobila showcase i mogla bi biti možda čak i potentnija na tržištu rada od njega kao "obična" a opet opasna heroina.

Međutim, u rediteljskom pogledu Jim Carlson i Lauren Bond pre svega u ovoj jednostavnoj priči uspevaju da profilišu likove, da sa malim budžetom izgrade napetost i atmosferu, da Michael Jai Whitea kako film odmiče potčine celini i nateraju da glumi, što on itekako zna i da se izmaknu od tipičnog DTVa dozom Amerikane u pogledu objekata i ambijenata.

Ovo je surov low-budget ali dobar je film i iako ovo nije neka indie bravura na mikro-budžetu jeste pošteno urađen B-film koji sa ponosom nosi i svoju oskudicu kao orden.

Možda bi u nekim drugim uslovima ovakav film dobio * * 1/2 ali sad ću biti široke ruke i ubeležiti * * *

WHITE STAR

WHITE STAR Rolanda Klicka nije njegov prvi pokušaj da snimi euroamerikanu, ali je ovaj manje uspešan.

WHITE STAR je snimljen u fazi kada je Dennis Hopper ozbiljno nabijen na bjelovar i na sve to igra erodiralog rokenrol impresarija koji pokušava u Berlinu da od klavijaturiste new wave benda napravi ozbiljnu pop zvezdu koja će proizaći iz punka.

Terrance Robay igra mladog muzičara i ima tu harizmu mladog ukletog talenta. I zbilja, samo deset godina kasnije umro je od AIDSa. U glumu je ušao kao član kratkovekog new wave benda Vivabeat kojima je karijeru započeo Peter Gabriel jer je dao njihove snimke svojoj izdavačkoj kući. Hemija između Hoppera i Robaya nije snažna ali postoji, međutim generalno kad je Hopper u kadru to je mahom samoupravljanje.

Robay je daleko od ikone u bilo kom smislu jer je tada otprilike njegova ozbiljna muzička karijera bila gotova i znalo se ko je on. U tom pogledu, sve što danas čitamo kao meta nivo u pogledu toga da je on muzičar i tad je svima bila jasna, i on i Hopper su bili već definisani u svom širem kulturnom okviru.

U tom pogledu, teško je zamisliti da je Klick intenzivnije imao Vivabeat na umu kada je profilisao Robaya kao junaka. S druge strane, on jeste bio aktivan u bendu koji jeste imao nekakav status, ploče i nastupe i to prosto ne treba zanemariti.

S druge strane, Hopper kao kontrakulturna ikona, trebalo je da donese puno i doneo je, no ostaje pitanje koliko je tog uloženog znoja (pun intended jer ovo je Hopperova znojava BLUE VELVET faza) zaista dalo rezultat.

Jedan od razloga leži i u samom Klicku. U pogledu priče on je ovde dosta komotan i deluje da snimanje s Hopperom nije bilo jednostavno. Otud film ima jednu simplifikovanu postavku unutar koje nema mnogo dinamike - Hopper igra menadžera koji pošto-poto želi da izgura novog štićenika do statusa zvezde ali u jednom trenutku razne agresivne medijske akcije, ujdurme i podmetačine postaju bitnije od muzike.

I onda zbunjeni i pasivni pulen i njegov zaštitnik formiraju gubitničku kombinaciju koja rezultira tragedijom za obojicu, moralnom za pevača a ljudskom i poslovnom za menadžera.

Roland Klick je dobro zamislio ovaj film i pre svega odlično je izabrao Berlin kao uverljiv backdrop za ovu priču o dva Amerikanca u pokušaju da naprave karijeru jer takav Berlin jeste postojao. Međutim, nije u dovoljnoj meri razvio priču, nije se bavio zapletom i unutrašnjom dinamikom dešavanja i dobio je film koji je dobro zamišljen ali veoma klimavo sproveden do kraja.

Klick je u realizaciji visceralan kao inače, ali ipak sa malo manje svežine, i sa energijom koja nije konzistentna. Na kraju, ovaj film ima sve atribute kultnog ostvarenja ali uprkos tome što je nezaobilazno štivo iz više razloga, on ipak nije dobar.

* * / * * * *

BUBCHEN

BUBCHEN Rolanda Klicka iz 1968. godine je jedan od filmova koji su inaugurisali raskorak ovog reditelja sa ostatkom Novog nemačkog filma. Nastao je u koprodukciji legendarnog Roba Houwera koga primarno naravno pamtimo kao Verhoevenovog producenta ali i bitnu figuru za podršku Novom nemačkom filmu, i nudi jednu mračnu, nasilnu, gotovo buchnerovsku priču o dečaku koji oseća zapostavljenost i odlučuje da ubije svoju malu sestru, što uspeva da izvede jer mlada komšinica ostavljena da ga čuva radije ide na seks sa nekim tipom.

Kada je dečko ubije i ukloni, surovo, hladno i beskrupulozno, kreće istraga u kojoj niko ne sumnja na njega ali okolo ima sasvim dovoljno lične i porodične truleži, da se svašta razotkrije i ispostavi.

Film je hladan, ali sa osećajem za prikaz korozije porodice i društva. Dakle, klinički je ali nije neutralan i naročito je uznemirujući što nudi naturalističku ali dramsku nemotivisanu odluku dečaka da ubije sestricu što je čini naročito dijaboličnom i životnom.

Rasplet je takođe vrlo snažan i nudi prostor za jedno veoma crno razumevanje kako sveta tako i čovekove psihe.

Publika koja očekuje dramsku motivaciju u centralnom događaju filma, neće je dobiti, ali dobiće jednu naturalističku i u patološkom pogledu uverljivu. U tom smislu BUBCHEN je film koji je jako značajan jer ulazi zaista u entropičnost čovekove patologije i zločina koji iz nje može da proistekne. Za kulturu koja je toliko fascinirana ludilom, i nasiljem koje iz njega proističe, veoma je indikativno da je Klickov film inicijalno odbačen, ali da se danas prepoznaje kako bez njega ne bi mnogo čega bilo, počev o znatnog dela Hanekeove poetike.

Roland Klick je snimio film ispred svog vremena. Ipak, na kraju je uspeo da mu ovo delo bude prepoznato i da živi kao klasik, ako već nije postiglo mnogo kao aktuelan film.

* * * / * * * *