BOKUSA

BOKUSA je film koji je režirao Shuji Terayama sa Buntom Sugawarom u glavnoj ulozi.

Bunta ovde igra starog boks šampiona čijeg je mlađeg brata u ringu ubio mladi bokser. Mladi se javlja starom šampionu sa molbom da ga trenira i spremi za značajnu titulu.

Shuji Terayama je pre ovoga mahom radio eksperimentalnije forme a Bunta je uprkos tome što je bio zvezda celih deset godina pokušavao da snimi ovaj film i na kraju je tek uspeh ROCKYja uspeo da donese odobrenje u studiju Toei.

Bunta igra starog boksera koji trenira mladog i odlično se snalazi u toj ulozi. Film obiluje rešenjima koja je ROCKY doveo do globalne prepoznatljivosti, pre svega montažnim sekvencama treninga iako ne možemo reći da su ih Sly i Avildsen baš izumeli.

Međutim, imajući u vidu kako su ova dva filma izašli blizu jedan drugog i da konačno bez ROCKYja ne bi bilo filma BOKUSA, svakako to treba primetiti.

Film je efikasan ali nažalost nije baš narativno disciplinovan. Ima digresija koje ne samo da su suvišne nego su i zbunjujuće i iz današnje vizure ovaj film star skoro pola veka barata nekim klišeima bez punog ubeđenja.

Bokserski film naravno može da funkcioniše sa osloncem na klišee, čak ih i traži ali Terayama ih ne plasira dovoljno ubedljivo a film kao celinu ne tretira dovoljno efikasno a u nekim elementima ima i malih stilskih iskakanja.

Ukupno uzev, ovaj Sugawarin projekat ima mnogo bolju reputaciju nego što je utisak koji mi je ostavio.

* * / * * * *

MAYDAY

MAYDAY je film koji sam očekivao sa velikim nestrpljenjem i samim tim ono što imam da napišem o njemu će biti jedan megageekovski experience.

Reč je o filmu o kom njegovi autori John Francis Daley i Jonathan Goldstein nisu mnogo pričali od kada je najavljen kao saradnja Ryana Reynoldsa i Kennetha Branagha. Sam radni naslov je sugerisao da će priča imati veze sa avionom SR-71, ali manje-više nismo mogli da naslutimo u kojoj meri će sve to dobiti jednu meta dimenziju.

Ovaj film je producirao David, sin Larryja Ellisona, sadašnji gazda Paramounta ali i pasionirani letač koji je jako mnogo pažnje uložio u snimanje filma MAVERICK, nastavka TOP GUNa kojim sam iskreno bio zgrožen.

I na početku tog filma, Maverick leti u SR-71 u nekom probnom letu nekog novog aviona i sl. 

Ovde praktično Daley i Goldstein u Ellisonovoj produkciji rimejkuju MAVERICK, samo kao mnogo bolji film. Dakle, imamo Ryana Reynoldsa u ulozi mornaričkog pilota koji leti na avionu F-18 (kao Maverick u nastavku) tokom osamdesetih i koji iznova pokazuje da je fenomenalan pilot tako što potiskom svog mlaznog motora spase kolegu kome se eleron otkačio u letu. Dakle, imamo situaciju iz TOP GUNa koja je bila fatalna za Goosea, kada se Maverickov avion našao u potisku drugog aviona, sada invertovanu u spasavanje istom tehnikom.

Na osnovu tog podviga dobija priliku da leti na avionu SR-71 u špijunskoj misiji iznad SSSRa, ali uprkos brzini od preko tri maha i visokom plafonu leta, ovaj avion biva oboren, opet kao Maverick iznad Irana, samo što ovog puta umesto svog starog F-14 koji je tada još jedino bio operativan u iranskom vazduhoplovstvu, pilot pronalazi Rusa amerikanofila koji obožava TOP GUN.

Film se dešava 1987. godine. TOP GUN je svež blokbaster koji kovertuje omladinu u amerikanofile širom sveta, pa i u samom SSSRu ali ovde konvertit nije omladinac već penzionisani KGBovac koji živi u pustoši gde je naš junak srušen.

Odatle film kreće u smeru late 1980s buddy komedije o Amerikancu i Sovjetu koji se isprva ne razumeju a onda shvate da svačija zemlja ima i dobre i loše strane, recimo kao u filmu RED HEAT.

U tom pogledu, hladnoratonski sentiment je vrlo vezan za pozne osamdesete i ne verujem da će se dopasti Ukrajincima. Naime, ovo je jedan od onih filmova koji promovišu približavanje Amerikanaca i Rusa, pomirenje i razumevanje, a ne nekakvu militantnost ili produbljivanje rata.

Činjenica je da su takvi filmovi obeležili period kada je SSSR padao i da su na polju kulture bili deo njegovog kolapsa, ali svakako su se razlikovali od onih prvih najtvrđih hladnoratovskih paranoidnih filmova koji su snimani recimo pedesetih.

Naravno, atmosfera filma koincidira sa epohom u kojoj se on dešava ali ne u pogledu istorijskih okolnosti već upravo u pogledu kako je popularna kultura prikazivala taj konflikt. U tom pogledu zanimljivo je otključati jednu sponu ovde preko direktora fotografije Barryja Petersona.

Barry Peterson je jedan izvanredan američki direktor fotografije naročito specijalizovan za delikatnu formu akcione komedije, i neke od najboljih filmova tog žanra poslednjih godina je slikao on. Radio je i sa Daleyem i Goldsteinom ali i sa Susannom Fogel na njenom izuzetno duhovitom i bistrom filmy THE SPY WHO DUMPED ME. U njenom filmu, imamo priču o dve američke turistkinje koje bivaju uvučene u hičkokovski hladnoratovski zaplet i film izrasta u jednu jako duhovitu i jako uzbudljivu akcionu komediju sa snažnim smehom i snažnom akcijom ali i sa senzibilitetom novog Hladnog rata između SAD i Rusije, dakle Rusije, ne SSSR, ne epohe Aldricha Amesa već Eda Snowdena. Fogelova i njen scenarista David Iserson su se vratili toj temi u seriji PONIES koju je Peacock nažalost ukinuo posle jedne sezone i ona je smeštena u SSSR, ali je u sebi i dalje imala savremeni senzibilitet Hladnog rata apliciran na tadašnji "ozvaničeni" Hladni rat.

Daley i Goldstein ne prilaze ovom filmu iz te pozicije. Naprotiv. Sovjeti koji su zli i koji su negativci su superambiciozni silovici i odmetnici od sistema kao i u sličnim filmovima iz vremena Glasnosti i Perestrojke, dočim je "prava" vlast možda nesvesna njihovog delovanja ali benevolentna. Ovde doduše izostaje benevolentnosti, ali ne izostaje da je negativac odmetnik.

U pogledu komedije, MAYDAY je u redu, nema mu se šta zameriti, Ryan Reynolds je stara kajla, Branagh dugo igra Ruse i nema problem da se lepo i našali sa njima, međutim, moram priznati da su Daley i Goldstein i pogledu scenarija jači u strukturi nego na mikronivou dijaloga i humora. Odnosno, interesantno je da im je fokus na opštoj strukturi, priči, na poentama koje su bitne za celinu, ali ovaj sadržaj okolno nije naročito inspirisan.

S druge strane, kad je reč o akciji i vizuelizaciji, izuzetno su inspirisani, i uspevaju da uspešno uspostave ton akcione komedije, što je uvek jako teško. I u izvesnom smislu deluje da je ovo jedan od onih filmova gde scenaristi u poziciji reditelja grčevito žele da pokažu kako su u stvari bolji u inscenaciji nego u pisanju odnosno da im je kadriranje i vizuelnost bitnija od teksta.

No, ovaj film trpi takvo remećenje prioriteta. Ipak, bitno je dodati i jednu napomenu. Daley i Goldstein su sarađivali na svojim najboljim režijama kao scenaristi ali ih paradoksalno nisu pisali sami. GAME NIGHT je radio Mark Perez, DUNGEONS AND DRAGONS je radio tim pisaca, a ovo je njihov solo projekat.

Ovo ne znači da su oni zaboravili da pišu, daleko od toga, ovo je jedan kompaktan i duhovit film ali je mogao sasvim sigurno biti i snažniji u tekstu.

Par politički korektnih detalja mora da se nađe u ovoj vrsti filma ali to nije stvar samo od danas nego i iz vremena kada su ovakvi filmovi pravljeni osamdesetih i recimo zanimljivo je da u njihovom ipak anarhičnom pristupu ta neka zaozbiljenja deluju suvišno i uspore film.

Kad je reč o akciji, ima nekoliko sjajnih scena ali i dve briljantne u završnici od kojih je borba u avionu zapravo jedna istovvremeno i spektakularna ali i minimalističkna razrada finala iz filma GAME NIGHT i čini se kao da su ovde sproveli onu ROAD WARRIOR varijantu ne bi li pokazali šta su možda tada imali na umu. I ta scena je recimo pošto dolazi u fazi kad više nema prostora za viceve sjajno i napisana i izvedena.

I filmovi osamdesetih su pravili slične balanse akcije i komedije ali bih rekao da su oni koji su ovom najsličniji poput RED HEATa recimo bili ipak znatno akcioniji i nasilniji, odnosno da je drugi pol činilo nešto kao Landisov SPIES LIKE US koji opet nije bio tako intenzivno akcioni.

Ovaj film se kreće negde između te opšte strukture TOP GUNa sa kojim je u jednom jako lepom dijalogu, a unutar scena "pomera regler" između SPIES LIKE US i RED HEATa. Ima u ovom filmu i nekih detalja koji evociraju MISERY ali više na nivou sporednog driblinga koji nema suštinski uticaj osim kao jasna asocijacija u nekim scenama.

Iz naše vizure ostaje žal za time što nismo imali priliku da dobijemo ovaj film onda kad smo pokušali da ga snimimo.

Miloš Radović je naime snimio film PAD U RAJ koji ima jako sličnu premisu kao ovaj film. Nažalost, taj film je ostao najslabiji rad Miloša Radovića iako je imao dosta jaku premisu i imao je čak i želju da bude dinamičan i žanrovski višeslojan. To se iz nekog razloga ni na jednom nivou nije desilo i baš je šteta. Naročito kada vidimo koliko nešto takvo može veselo da se izvede.

U tom balansu akcione komedije, film osamdesetih sa ovoliko akcije kao što ima MAYDAY sigurno bi bio nasilniji i akcioniji, dočim je MAYDAY u okvirima današnje percepcije žanra više na liniji komedije koja je akciona (i donosi izvanrednu akciju). Ako imamo na umu da je tada akcioni film bio dominantan bioskopski žanr, možda je upravo ova akciona dimenzija danas razlog što je MAYDAY ostao na streamingu.

Pa ipak, jako me raduje percepcija da ovaj film deo kritike vidi kao naslov za koji je šteta što nije u bioskopu jer je to istina. Ovo je film za kolektivno gledanje i radovanje, kao u stara vremena. Tako je i sa primedbama, one su više tu jer su Daley i Goldstein odlučili da se umešaju među klasike, u to krenuli hrabro, i nisu se obrukali nimalo.

* * * / * * * *

THE RUNNER

Kevin Macdonald je reditelj koji uvek zaslužuje pažnju ali THE RUNNER definitivno nije njegov najblistaviji rediteljski trenutak. Scenario Marka Gibsona trebalo je da bude novi high concept pokušaj da se napravi triler potere u realnom vremenu, s tim što je manje dijaboličan od NICK OF TIME i manje ubedljiv od prve sezone serije 24.

Gal Gadot koja je igrala Wonder Woman igra pentatlonku koja je istovremeno i pravna zastupnica čijeg sina otima opasni manipulator sa ciljem da ukloni neprijatnog svedoka zločina svoga poslodavca. Pred nju postavlja jako teške zahteve iako zapravo ono što traži od nje je dosta jednostavno - da ubije svedoka i to je sve.

Zašto sprovodi maltretman pre toga, osim da bismo imali šta da gledamo, teško je reći, ali opet ako iko može to da podnese i da se izbori,  jeste Gal Gadot. Tako da, on je sadista a ona je Wonder Woman i to sad ne bi bilo sasvim loše kao premisa za neki dinamičan ali ne preterano pametan film u postavci kada bi bio pametan u izvedbi.

Međutim, Macdonald u saradnji sa čuvenim Anthonyjem Dod Mantleom pravi film koji zapravo čak i želi da bude zanimljiv u izvedbi, i ne može, ne uspeva mu, uprkos nekim dobro zamišljenim detaljima - jednim delom jer naprosto - preglup je u postavci, i samim tim, koliko god da ga oni nadomešćuju i izvedbi, ne ide. To je zanimljiv slučaj gde ideja bukvalno degradira tehniku, međutim, Macdonald naprosto nije reditelj izrazite tehničke virtuoznosti i to mu ne dolazi prirodno.

Otud, iako ima vrhunsku protagonistkinju za tu vrstu fizičkog napinjanja, THE RUNNER prosto izgleda loše. Tome doprinosi bogami i fotografija koja ne uspeva da pobegne od snažne artificijelnosti raznih enhancementa koji su primenjeni.

Kao što znate, Dod Mantle je krenuo s Von Trierom, potom ga je Boyle na istoj liniji iskoristio i nadovezao se, ali kasnije je ovaj britansko-danski majstor snimio i neke vrlo klasične blokbastere sa Ronom Howardom pa i Oliverom Stoneom. Naročito je Dod Mantle s Howardom radio dela visoke propulzivnosti i suspensea pa samim tim čudi kako - iako ovo jeste pomalo atipičan teren za njega - nije doneo svoju klasičnu ubedljivost kod Macdonalda.

Na kraju, Macdonaldov film deluje baš kao neki nižerazredni streamerski slop koji je negde na pola postprodukcije pao na listi prioriteta i zbrzan je da se nekako pusti.

Očigledno je da bi Macdonaldu ipak mnogo više odgovarala neka realističa postavka gde bi junakinja pred kojom je podvig trebalo da bude žena nekih životnijih performansi a negativac neko sa smislenijim planom. I za tupav eskapizam reditelj mora biti majstor i imati senzbilitet. Ovo je lekcija o tome.

* 1/2 / * * * *

I WANT YOUR SEX

Gregg Araki je na Sundanceu nastupio za komedijom I WANT YOUR SEX, ali uprkos vrlo solidnoj i motivisanoj glumačkoj ekipi u kojoj jednu od glavnih uloga igra Olivia Wilde a među epizodistima je i Johnny Knoxville, reč je o potpunoj nebulozi koja ne samo da je neduhovita već je i kranje površno, da ne kažem nemarno realizovana, što znamo da nije jedini način kako Araki zna da radi.

Ipak, ovde se opredeljuje za površnost ali nažalost ono što je osmislio nema fassbinderovsku snagu da bi opravdalo fassbinderovski javašluk.

No, nije jedini problem ovog filma što je loš, nemaštovit i užasno realizovan. On je pre svega potpuno prevaziđen i bajat i to što Araki želi da nam ponudi kao šok i transgresiju odavno nije ni jedno ni drugo.

JUST PLAY DEAD

Martin Campbell je bio jedan od najuglednijih preciznih mehaničara angloameričkog žanrovskog filma, ali i televizije, i samim tim njegovo potonuće u DTV koje je krenulo polako ali sigurno pre nekih pet godina deluje naročito bizarno.

I dalje poneki Campbellov film pokaže znak života ili klase, makar u detalju, naročito kad je delovalo da bi mogao postati lični reditelj Daisy Ridley. Međutim, izgleda da se mnogo jače zapatila saradnja sa njegovim otkrićem iz CASINO ROYALE Evom Green, koja je duže nego Martin u dubinama DTVa.

Tako u novom filmu, ne samo da imamo Sama Jacksona i Evu Green u glavnim ulogama gde je njena kudikamo veća i angažovanija, a njegova je potpuni geezer teasing, mahom snimljena u jednoj kući, dakle na brzaka, već imamo i jednu neo noir krimi komediju vodviljskog tipa koja nema nikakve veze sa onim što Campbell inače radi, ili sa onim što je ikada radio, čak i kad bismo uzeli u obzri njegove rane erotske komedije.

U tom pogledu, Campbell je na terenu koji ne poznaje ali to nije ni bitno jer ovom filmu nema spasa, ovo je koješta, i u rediteljskom a i tehničkom pogledu, sve je izvedeno u sferama duboke neispravnosti. Scenario potpisuje prekaljeni veteran Dan Gordon koji zaslužuje poštovanje za mnoge, pre svega televizijske ali i poneku bioskopsku stvar koju je uradio, i može se reći da je čak i njegov rutinski scenario ipak surovo smandrljan u ovoj izvedbi.

THE MONGOOSE

Mark Vanselow je dubler Liama Neesona koji je uznapredovao do statusa redielja-lakeja koji radi njegove DTV projekte. Među ljudima koje je Neeson sada uveo u svoj lični cirkus je i nekadašnji Clintov snimatelj Tom Stern, koji inače ume da iznenadi sjajnim fotografijama kad ne radi sa Malpasom, ali sada je taj krepki osamdesetogodišnjak na brojnim zadacima za novog gazdu.

I THE MONGOOSE je film u kom uz Liama imamo još i Marisu Tomei u ulozi bivše žene sa kojom se i dalje zapravo voli, Vinga Rhamesa kao starog druga iz vojske i Michaela Chiklisa kao zadriglog teksaškom šerifa koji predvodi automobilsku poteru kad glavnog junaka pogrešno optuže da je ubio novog muža svoje starcrossed žene.

I ovo je u suštini jedan demolition derby, kakav je u davna vremena režirao takođe kaskader Hal Needham, s tim što sada ipak imamo mnogo više specijalnih efekata, i toliko smo se nagledali automobilskih potera i prevrtanja da nam se mora ponuditi nešto vrhunski.

I, tu se stvar glatko raspadne u paramparčad. Bilo je proteklih godina filmova sa odličnim automobilskim poterama, ali THE MONGOOSE nije jedan od njih. Liam Neeson za volanom nije naročito ubedljiv prizor, kao što nije ubedljiv van kola gde se vidi da su ga stigle godine i nažalost masa bezveznih filmova koje je nadovezao na nekoliko eksplozivnih sa kojim je krenula njegova reinvencija kao akcionog heroja (TAKEN, UNKNOWN, RUN ALL NIGHT dan-danas stoje kao klasici žanra) ali i otvaranja prostora za ostarele glumce u šerifovskim godinama koji su posle njega iznova počeli da dobijaju protagonizam u akcijašima po formuli koja je krojena za njega.

No, Neeson je sam tu inicijalnu dobro zamišljenu, dobro pisanu i kasnije izvrsno realizovanu seriju pretvorio u niz sve površnijih, sve slabijih DTV radova, sa sve manje svežine i inspiracije.

Činjenica da projekat sa Neesonom i dalje može da privuče Marisu Tomei (koja nikada nije izbegavala da se zapljune u B-produkciji, ali vrlo retko u akcijašima, ako ona nije glavni lik) i nekoliko prepoznatljivih faca da mu budu sekundanti, ne umanjuje činjenicu da je scenario uvredljivo glup i gotovo sigurno ga nije pisao AI jer ovo sebi ne bi dozvolio.

Konačno, čak i ja kao hardkor fan TAKENa i reinvencije koja je usledila ne bih gledao ovaj film da u njemu nema Marise Tomei. I kada sam ga pogledao, imam utisak da je stepen Neesonove raubovanosti tako veliki da nisam mnogo propustio što nisam pogledao ovo ostalo.

* 1/2 / * * * *

DIARY OF A SPY

DIARY OF A SPY u prvih deset minuta svog trajanja izgleda kao klasik u najavi. Izuzetno slikan, u zanimljivom spoju 70s i savremene assayasovske visceralnosti i igre planovima, gde veoma zanimljive statične pozicije vrlo prirodno prerastaju u organske pokrete kamere. 

I onda kada krene osnovni gambit, film zagrize više nego što može da zagrize na nivou karaktera, ali nikada ne opadne do tačke da ne zaslužuje veliku pažnju i preporuku.

Tamara Taylor izvanredno igra operativku koju je CIA sažvakala i ispljunula posle jedne operacije u Saudijskoj Arabiji. Ona je posle toga potonula u poroke i životnu neizvesnost, vodi neuredan život i dobija mogućnost da to preokrene tako što će zavesti tutora saudijske princeze i preko te veze nabavljati neke podatke.

Onda kada pojavi tutor, kreće prvi hard sell filma - i on dolazi u tačku gde životna ubedljivost postaje prepreka filmskoj. Naime, tutor je feminizirani mega nerd koji deluje krajnje socijalno neprilagođeno. Međutim, pre nego što ga otpišemo kao nekakav indie kliše, shvatimo da je on zapravo moderni evnuh iz harema i da je njegovo ponašanje i psihološko socijalno stajanje zapravo sine qua non da bi imao posao koji ima.

I tu kreće da se pravi odnos između operativke i njega koji vremenom sazreva, naročito kada se otkrije da ni on nije baš tako naivan kako izgleda i da je itekako svestan svoje poze, međutim, taj odnos ipak do kraja filma ostaje nešto što je moralo prosto biti snažnije.

No, i ovakav-kakav je, taj odnos je dovoljan da iznese ovaj veoma zanimljiv visokoestetizovan indie špijunski film koji evocira pre svega uspomenu na filmove sedamdesetih, kakve su snimali Pakula i Pollack, ali i na neke moderne arty derivate žanra, pre svega one koje je snimao Assayas, kao što je BOARDING GATE.

Cela glumačka podela je dobra, ali Tamara Taylor je njen temelj i ključ.

Adam Christian Clark je kompletni autor filma i uprkos izvesnim rezervama zaslužuje i više od pohvale za ovaj atmosferičan i intirgantan indie triler.

* * * / * * * *