READY OR NOT 2: HERE I COME

Nastavak izvanrednog minjona READY OR NOT, došao je posle četiri sata jalove budalaštine koju su Radio Silence snimili praveći nastavke SCREAMa. U ta četiri sata ta dva užasna filma, zapravo jedino i jeste vredela uvodna sekvenca sa Samarom Weaving u njihovom poslednjem nastupu u serijalu.

Kad se uzme u obzir i "pomoćna" literatura koju je u međuvremenu napisao Grady Hendrix, bilo je čak i pomalo ponižavajuće na šta su ličila ta dva nastavka i moram priznati da su srozali kredibilitet Radio Silence ekipe ispod neophodnog minimuma.

Otud HERE I COME sam dočekao sa dozom strepnje.

Ono što smo dobili, međutim, jeste vrlo uspeo sequel u kome nijedno "povećavanje" uloga ne doprinosi na način kako su ALIENSi pomerili stvari u odnosu na ALIEN ili ROAD WARRIOR u odnosu na MAD MAX, ali čini da ovo ipak bude dovoljno "isti" i dovoljno "drugačiji" film.

U ovom filmu, Samara Weaving nije progonjena Nevesta bez ikog svog, tu je njena sestra koja se zatekla na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku, kao što je sada ne progoni samo jedna moćna porodica satanista već nekoliko porodica koja su poslale svoje predstavnike.

Dakle, imamo dve heroine, imamo više porodice koje jure njih dve ali se podbadaju i među sobom, imamo jednu izneverenu nevestu napuštenu pred oltarom koja ima posebno jak motiv protiv Grace i imamo motiv braka iz koristi koji bi mogao doneti spas.

Dakle, Radio Silence i Guy Busick su uradili domaći zadatak i zaista su promislili ovaj sequel, i ponudili su prava rešenja. U izvesnom smislu, možda je izostao faktor X koji bi proizveo efekat da ovo bude nešto više od zbira unetih elemenata ALI isto tako zbir je pošteno postignut.

Ako imamo u vidu da David Cronenberg pečatira film svojom cameo ulogom starog satanističkog domaćina koji šalje decu da isprate slavu familije u lovu na ljude, i da se potom javlja kao deo produkcionog dizajna, u filmu nema zapravo ničega čime se sam Cronenberg bavio u hororu. Međutim, on se ovde javlja kao filmična ikona žanra, nezavisno od samog sadržaja koji je zapravo sve ono što je on pokušavao da izbegne baveći se žanrom.

Ako imamo u vidu temu braka, očekivao sam da nam Cronenbergova pojava signalizira da je možda Grace trudna, međutim, eto to nije iskorišćeno kao mogućnost. On je tu prosto kao ikonična figura žanra kao što je nekada bio Hitchcock.

I otprilike, u tome kako je Cronenberg "iskorišćen" možemo sumirati taj manjak X-faktora koji bi se očekivao da digne stvar na viši nivo.

Naravno, prvi film je imao novelty na svojoj strani, nije nužno ni on bio bitno znakovitiji, ali bio je prvi.

Ipak, baš zato u proceni onoga što gledamo treba da budemo pošteni i delikatni.

Naime, ovo je pošten sequel i u svakom pogledu, od fizičke akcije, krvoprolića, humora koji proističe iz situacije i glumačke izvedbe ostaje na nivou. 

Svakako da nekoliko satanističkih porodica na jednom mestu daju prostor za jače izlive šmirologije, ali to je ipak, iznenađujuće kontrolisano, kakvo je moglo biti.

U tom pogledu, Radio Silence su se vratili na izvor i osvežili se, srećom nisu ga zagadili, kako sam strahovao. 

Samara ovde deli protagonizam sa Kathryn Newton, ali kao što je prošle godine pokazala u EENIE MEANIE, ne samo da je u stanju za to, već ume da nekim backstoryjima da istinsku vibrantnost, i to se ispostavilo i u ovom filmu.

Možda bi Cronenberg ovde imao smisao i da smo imali dve Samare u ulogama Grace i njene eventualne bliznakinje, no ni to se nije desilo.

No, ovo što jeste je dobro, i uzimajući sve faktore u obzir, utisak mi je bio * * *, ocena više ipak jer neke stvari koje sam želeo možda jesu samo pitanje mog ukusa, a ne uloženog truda i znanja.

* * * 1/2 / * * * *

CARRO REI

Ne poznajem Cinema Novo u dovoljnoj meri da bih postavio film CARRO REI malo preciznije u brazilske okvire, ali ovaj film koji je prikazan u Roterdamu 2021. godine ima sasvim dovoljno čitljivih referenci mimo Brazila da se može definisati i razumeti.

Nekadašnja vizuelna umetnica Renata Pinheiro snimila je film koji nudi glumljenu drskost Quentina Dupieuxa ali nije nebuloza, naprotiv, u pojedinim momentima svesno želi da se nadoveže na Ballardov CRASH a nesvesno se još češće generalno nadovezuje na razne Ballardove narative o propasti civilizacije i o fluidnom odnosu čoveka i mašine koji ishodi u seksualnosti. Ovo se ipak ne može smatrati čistom ballardianom jer nažalost ne kreće iz pozicije poretka već se izvesna doza haosa dešava od samog početka.

Glavni junak je dečak koji od detinjstva ima sposobnost da komunicira sa automobilima jer je u jednom od njih, tokom saobraćajne gužve i rođen. I sada kao odrastao momak ne želi da nastavi porodični posao sa taksijima ali kada se pojavi jedan poseban auto, i počinje da utiče na njegov život i okolinu, on se prepušta tom odnosu.

I tu negde narativ postaje konfuzan, auto postaje zao i ima plan kako da naudi ljudima (ne kao CHRISTINE iz Kingovog romana, ali ne ni bitno različito) i stvar tu kreće da se razvija u smeru apsurda i političke satire. 

CARRO REI je film koji je u početku jasan, kasnije postaje više nejasan nego istinski kriptičan jer neka rešenja deluju neobjašnjeno a neka su nebulozna, međutim, ukupno uzev ovo je jedno zanimljivo iskustvo.

U njemu sam posebno uživao kao ljubitelj Ballarda jer iako ovaj film ne možemo ubrojati u klasičnu ballardianu, svakako joj je mnogo bliži od sličnih pokušaja na portugalskom kakav je bio recimo APARELHO VOADOR A BAIXA ALTITUDE Solveig Nordlund. Ipak, on ima nekih detalja, u odnosu čoveka i mašine i u gubitku razuma koji su veoma ballardovski, da se svakako može sagledavati iz tog ugla.

S druge strane, ko očekuje CHRISTINE ili tako nešto, pogrešiće jer ovde nema te vrste neposrednog suspensea ili strave.

Film ima određeni vizuelni rukopis i Renata Pinheiro pokazuje da je zainteresovana za taj aspekt izvedbe.

U svakom slučaju, ovo nije film na liniji recimo TITANE, premda bi se toj ciljnoj grupi mogao pokazati interesantnim i oni bi iz tog ugla mogli pronaći nešto, kao uostalom i oni koji razumeju Dupieuxove filmove. Svakako da recimo imitacija Denisa Lavanta u igri Matheusa Nachtergaelea nije nimalo slučajna.

* * / * * * *

TIMUR

Iko Uwais je režirao film TIMUR, film koji je zahvaljujući njegovom imenu izvezen van Indonezije, ali nažalost reč je o ostvarenju izrazito lokalnih dometa.

To je priča o specijalnoj jedinici čiji pripadnik mora da se sukobi sa nekom bandom u džungli s kojom sarađuje njegov najbolji drug iz detinjstva. Ovo svakako nije RAID, mada ja nisam neki fan tih filmova, i Iko Uwais je meni obrni-okreni najbolji kod Berga i Tjahjantoa, tako da ako vas zaplet podseća - jer i ovde ide neka jedinica na zadatak pa naiđe "na tvrdo", nećete dobiti RAID.

Prvo, nema akcije tog tipa, niti ima nešto mnogo akcije. Ovo je klasičan šumski shoot em up. Urađen pristojno, ali bez ičega što bi se istaklo. 

Ali, zato ima naivnih flešbekova na junakovo detinjstvo, na taj neki prijateljski osnod koji je zapravo na kraju svega i ne previše bitan za priču, ima jako puno pokušaja da se grade likovi koji su generic jer su i likovi nažalost takvi.

Sve ukupno je to tanko i bezveze ali stotinak minuta sa Uwaisa svakako ne mogu biti sasvim bačeno vreme.

* 1/2 / * * * *

CUSTOM

Tiago Teixeira je britanski reditelj brazilskog porekla koji je u svom dugometražnom debiju CUSTOM delimično domišljato uspeo da koncipira niskobudžetni a možda i no-budget film u kom se spaja Cronenberg sa celom supkulturom online video sexa.

No, ovde su neke vidodromske frekvencije u priči o dvoje mladih vizuelnih umetnika koji nisu inhibirani i kul im je da krenu da rade custom sex videe u kojima naručioci definišu šta žele da gledaju i to dobiju.

Očekivano, javi se jedan naručilac koji ima neke jako čudne prohteve i ispostavlja se da ih uvodi u svet hipnoze, izvođenja stvari kojih nisu svesni itd.

Film od prvog trenutka, a traje jedva 77 minuta sa špicama, ide u tom smeru, dakle neke napetosti i preokreta nema, pitanje je samo koliko će biti interesantno, napeto i gadno.

Iako od glavnih glumaca uspeva da izvuče zanimljivu glumu i da. svoj veoma oskudni produkcioni okvir opravda konceptom i rešenjima u znatnoj meri, na kraju Teixieira ne uspeva da napravi ništa posebno.

Otud ovde ima dovoljno zanimljivih delova da sve to uslovno može poslužiti kao korektan showcase ali ne mnogo više od toga.

* 1/2 / * * * *

PSYCHO KILLER

Teško je opisati koliko je Andrew Kevin Walker bio velika figura američke scenaristike pre četvrt veka, i koliko je to što je napisao niz nesnimljenih scenarija ili što je nepotpisan radio na masi vrhunskih filmova izgradilo kult oko njega kao čoveka koji stvara velike filmove, a onda ponekad Holivud nije čak ni spreman da isprati veličimu njegovih ideja.

U periodu kad sam bio student, sedeo je usamljen na vrhu Olimpa scenarista koje sam najviše cenio. 

Proteklih godina međutim, otvorila se brana i krenuli su da izlaze neki filmovi po njegovim scenarijima i čini se kao to više nije isti čovek. Nije snimljeno ništa od onih kultnih već neke nove stvari koje su nove i nedostojne pisca koji je napisao SE7EN i bio inženjer svega najboljeg u Fincherovoj karijeri.

Gavin Polone je u isto to vreme bio Walkerov agent i bio je veoma moćan igrač, znatno je doprineo da se neki filmovi kao što je 8MM desi, i u međuvremenu je odlučio da postane reditelj. Uzeo je predložak svog najkultnijeg klijenta i tako je nastao PSYCHO KILLER.

Ovo je scenario star dvadesetak godina, cirkulisao je ranije, i inicijalna zamisao je dosta drugačija od ovoga što smo dobili na kraju. Scenario je prearanžiran, ubrzan, naslovni Psycho Killer nije glavni junak kako je bilo zamišljeno, uzeto mu je dosta od atmosfere, ali mu je dodato i puno toga što ga je učinilo održivim u okolnostima mejnstrim produkcije.

Nažalost, u tom prilagođavanju scenarija okolnostima u kojima treba da bude snimljen izgubilo se puno, i nije pokazana adekvatna veština, što ne znači da je i izvornik bio besprekoran. Delovi scenarija su praktično izbačeni mehanički, neke stvari su premeštene da se dese u različitim fazama priče - ostaje pitanje da li su to intervencije samo sa papira ili i iz montaže.

Najtužnije od svega je to što film PSYCHO KILLER i dalje u sebi nosi neke elemente koji deluju walkerovski, ali nedomišljeno, nerazrađeno, često naivno i umorno tropey, što u spoju sa Poloneovom korektnom i požrtvovanom ali šabloniziranom režijom, rezultira filmom kome će se ljudi smejati.

Georgina Campbell igra policajku koja je svedočila ubistvu svog muža i kolege od ruke bizarnog sataniste serijskog ubice kog su mediji prozvali Satanic Slasher. Posle nekoliko scena u kojima ona objasni da je sada opsednuta nalaženjem ubice i sprečvanjem njegovog daljeg krvavog pira koje su napisane kao u nekom televizijskom proceduralu, ona kreće na put, i goni lutajućeg ubicu.

Lutajuči ubica je banalan i misteriozan na isti način kao i ubica iz 8MM,  s tim što je to tamo imalo smisla a ovde je jako teško držati protagonizam ubice u paralelnoj radnji sa policajkom.

Usput, otvara se niz jako zanimljivih motiva koje Walker samo načinje ali ne razrađuje a to su preteča - serijski ubica satanista koji je ubijen u zatvoru i heavy metal album nastao po njegovim pustolovinama, kao i grupa dekadentnih okultista koji vode ležeran satanistički život hobistički stupajući u kontakt sa ubicom.

Psihov endgme je takođe jako zanimljiv, ali ovde kako je izveden, izgleda kao deonica filma zbog koje bi i Poloneovi i Walkerovi najrođeniji uzeli da se pokriju ušima.

Dakle, ima ovde dosta toga što podseća na Walkera, kako starog tako i na nešto novo što bi smislio, međutim, izvedeno je površno, nerazrađeno, a po tome da je Andy potpisan kao producent da se naslutiti da se on na ovom filmu nešto pitao i da ovo nije tipičan slučaj da mu je neko uzeo i upropastio scenario.

Možda se ova propast može delimično objasniti time da je od Walkera naručen jedan "mali scenario" u kom se "jure" dva lika a on ponudio nešto što nadilazi taj osnov i nudi mnogo više jer je izvornik bio detaljniji, ali to što je nadgradnja neprestano pretvara u propuštene prilike.

U svakom slučaju, ovo nije domet kome smo se nadali, štaviše, ovo je film kome će se veliki deo publike verovatno podsmevati.

Strpljiviji forenzičari u njemu ipak mogu videti dosta zanimljivih ideja koje jedva da su načete i koje su zahtevale ne samo nužno duži, već i razvijeniji, slojevitiji film. Ovako, Walker kao da je debitant, nabacuje masu ideja na jednu u osnovi jednostavnu priču koja je idejno skromna i može biti potentna u izvanrednoj rediteljskoj realizaciji - što Poloneova nije.

Na kraju, PSYCHO KILLER svakako treba da pogledaju Walkerovi kompletisti, iako im neće biti lako da se suoče s padom velikog majstora. No, ko voli Walkera svakako će ovde videti više walkerizma nego u filmu koji je režirao NERDLAND ili WINDFALLu za koji gledalac nekoliko puta proveri da li je to zaista taj čovek pisao.

Što se ostalih tiče, svakako je bolje reprizirati nekog kanonskog Walkera nego se baviti ovim.

* * / * * * *

BODY BLOW

Postoji film koji zaslužuje naslov HOT FUZZ možda i više nego klasik Edgara Wrighta, a to je BODY BLOW Deana Francisa.

Dean Francis je reditelj sa izvesnim glavnotokovskim iskustvom, tako da je imao predispoziciju da snimi jedan od možda ponajboljih queer filmova koje sam imao priliku da pogledam (iako svakako nisam baš najmerodavniji za ovaj smer). Pod queer filmom ne smatram filmove koji se okvirno bave tim temama ali imaju crossover potencjal i ambiciju da se obrate najširoj publici, već upravo filmove namenjene toj sceni, mreži bioskopa i festivala koja se isključivo obraća LGBT+ populaciji i koji nude eksces u kome ta publika uživa, a ostatku je nezanimljiv ili čak odbojan i uznemirujući.

Slično Wrightovom HOT FUZZu gde je autor krenuo sa spoji policijski buddy akcijaš sa jednom pastoralnom britanskom komedijom, ovde Dean Francis radi to isto samo sa estetikom queer filma.

U izvesnom smislu, BODY BLOW je sve ono što je Friedkin želeo da snimi u CRUISINGu. Tamo gde je Friedkin, ako je išta postigao zapravo postigao neku sliku heteronormativne patologije projektovane kroz priču o fetišizmu i ritualnosti gay leather barova, ovde je iz zajednice proistekao film o community policingu koji pritom uspeva da zarobi taj osećaj nesputane strasti i senzualnosti.

BODY BLOW je priča o mladom gej policajcu, igra ga Tim Pocock, tip koji ima apsolutno mainstream appeal nekog Sama Worthingtona recimo, kog služba za manjine u policije uključuje u community policing. Pod vođstvom iskusnije starešine lezbejke, on je poslat u civilu da ordinira u popularnom klubu koji drži matori drag queen povezan sa podzemljen. U klubu on sreće femme fatale, feminiziranog i hiperseksualizovanog konobara kome ne može da odoli i ubrzo biva uvučen u intrigu koju čine, ucena, pljačka, ubistvo i unutarpolicijska zavera.

Ako je Tim Pocock sjajan i potpuno spreman da zaigra policajca u nekom televizijskom proceduralu istog ovog časa, Tom Rodgers donosi drugačiju energiju kao hiperseksualizovani "zlatni dečko". Posmatrajući hipermaskulinom Pococka i feminiziranog Rodgersa, teško je da ovaj australijski policijski queer film ne dovede do paralele u odnosu Weza i Golden Youtha u ROAD WARRIORu. S tim što je ovde Golden Youth pokretač priče za života a ne kao kod Millera tek posle smrti.

Jedno od obeležja ovog filma, pored snage koju crpi iz policijskih formata, te seksualnog naboja jeste doza smisla za humor koja je karakteristična za queer cinemu. Ovde ima jedna odmerena doza campy humora kako direktnog, tako i nekog koji proizlazi iz situacije, i veliki kompliment za Deana Francisa je način kako je campy temu seksualne zavisnosti i želje glavnog junaka da prestane za masturbacijom uklopio u priču.

Ovaj film svakako nije PHILADELPHIA pa ni CRUISING u pogledu toga gde i kako će biti dostupan i nažalost koliko god prevazilazio estetske pa i izvedbene limite ove vrste filma, sa njima će se naći u istom košu. No, ako bude prilike, preporučujem ga pre svega fanovima policijskog filma, naročito onog starog iz osamdesetih i devedesetih, jer ovo je možda opskurna ali je bitna karika. Ostale ciljne grupe sasvim sigurno već znaju za ovaj film.

U utisku da je ovo ozbiljan film nisam usamljen sudeći po mejnstrim festivalima koji su ga uvrstili u svoj program, no distribucija ipak neće biti tako inkluzivna. U kontekstu queer filma, ovaj film bez problema zaslužuje * * * * ali pošto dobacuje do jednog univerzalnijeg vrednovanja -

* * * / * * * *

THE DEVIL'S AGENT

John Paddy Carstairs režirao je špijunski film THE DEVIL'S AGENT iz 1962. smešten u okupirani Beč koji je posle Drugog svetskog rata bio izdeljen kao i Berlin.

Po romanu Hansa Rabea, napravio je zanimljiv špijunski triler u kom Peter Van Eyck igra vinskog veleposednika koji posle karijere u nemačkoj službi živi mirnu civilnu svakodnevicu. Kada sretne starog druga, biva uvučen u neku sovjetsku šemu protiv svoje volje, to sve otkriju Amerikanci, ubrzo se pretvara u dvostrukog pa i trostrukog agenta kad se u sve uključe još Mađari i stari nacisti koji se nisu pomirili sa slomom.

Carstairsov film ne nudi naročitu tenziju, naročito jer se junak u svim zgodama dosta lako snalazi i dosta lako "izvlači" iz nevolje. Međutim, zanimljiv je jer zapravo pokazuje jednu entropičnu situaciju i nudi jednog junaka koji svoju dramatičnu situaciju prihvata sa dosta šarma i duha.

U tom pogledu ovo je atipičan špijunski film, koji ne bih okvalifikovao kao komediju ali mu se ne može osporiti doza duha koja nije karakteristična za taj žanr u ovoj epohi.

* * 1/2 / * * * *