SIDE STREET

Sedmi i završni film noir kanona koji potpisuje Anthony Mann nosi sve karakteristike njegovih najboljih ostvarenja u tom razdoblju.

Uprkos tome što ga nije slikao John Alton već čuveni Joseph Ruttenberg, ovde Mann na jedan prepoznatljiv, ali i pojačan način tretira ambijent grada. Glavni junak je njujorški poštonoša koji čeka dete i jedva sastavlja kraj s krajem, tako da lako pada u iskušenje da ukrade novac od prljavog advokata koji se bavi iznudama i to ga uvodi u vrtlog sukoba sa zlokobnim figurama iz podzemlja ali i sa vlastitom savešću.

Gledan iz današnje vizuere, ovaj film ima intenzitet kakvom su Braća Safdie stremili u filmovima GOOD TIME ili UNCUT GEMS, samo složenu u osamdesetaj minuta, sa izuzetnim korišćenjem lokacija, propulzivnom naracijom i nizom vrhunski posloženih vinjeta sporednih likova koji obogaćuju film ali ne remete protagonizam glavnog junaka.

Pomenuti protagonizam glavnog junaka kog igra Farley Granger postignut je ne samo kroz njegovu radnju i kroz zaplet u kom se nalazi već i kroz opresivni prostor grada koji ga guši. Ovo je film koji se dešava u uskim hodnicima, po zadnjim sedištima kola, na ulicama punim ljudi koji gledaju svoja posla kad se suoče sa zločinom, a scenario Sydneya Boehma je našao reditelja koji se vrhunski snalazi kako u vođenju priče tako i u prepoznavanju crnog humora. 

Iako spada u filmove koji su uokvireni tom DRAGNETičnom naracijom, ovde je po sredi jedan potpuno intenzivan rukopis, ponovo ispred svog vremena.

Razumljivo je da SIDE STREET nije imao tu harizmu kao neki drugi noir naslovi tog vremena, ali u toj sferi nepriznatih ili manje priznatih klasika, bez teškoća može stati uz Siegelov LINEUP ili Quineov PUSHOVER, i vremenom je ipak bio prepoznat, premda nije stavljen u obaveznu lektiru.

Ovim naslovom, Mann je sasvim sigurno trijumfalno zaokružio svoju prvu značajnu fazu koja kreće filmom DESPERATE, po vlastitom svedočenju "njegovim prvim pravim filmom", iako je po mom mišljenju on i pre toga imao nekoliko vrlo solidno izvedenih ostvarenja vrednih pažnje.

Farley Granger je snimio i dva remek-dela Alfreda Hitchcocka i spada u red glumaca koji su možda igrali u najviše klasika a da su zapravo brzo ispali ne iz prve nego i iz bilo koje značajne lige, i krenuli da operišu po Italiji, van SAD itd. U tom smislu, sigurno da je manjak star powera usporio proces prepoznavanja ovog filma kao klasika u kasnijem periodu.

Međutim, energija, veština, sirovost i ironija su neuništivi i SIDE STREET spada u filmove koji ne samo da danas deluju sveže već vrlo lako evociraju jasnu poveznicu sa aktuelnim autorima.

* * * 1/2 / * * * *

RAW DEAL

Iz klasičnog ciklusa od sedam noir filma koji potpisuje Anthony Mann, iako je on i pre toga snimao ponešto tog žanra, RAW DEAL se smatra jednim od najcenjenih naslova.

I zbilja, na nivou psihološke postavke, ovo je izuzetno zanimljiv film sa jako potentnim odnosima. Imamo glavnog junaka koji beži iz zatvora da bi uzeo nešto što je njegovo i vole ga dve žene, jedna s kojom je duže i koja mu pomaže da pomogne i druga s kojom se upoznao tokom suđenja i koju praktično otima da mu pomogne u bekstvu. Nasuprot sebi ima gangstera sa kojim se zamerio i do koga mora da dođe ali to ne znači da ni glavni junak nije ipak bitno mračniji od nekoga koga bismo nazvali antiherojem.

U tom pogledu, RAW DEAL je film bez klasičnog pozitivca i u njemu je samo oteta junakinja neko ko zapravo nije iz nekog razloga spreman na sve, bilo da je to osveta i želja da se izvuče od robije kod glavnog junaka, bilo da je to bezuslovna ljubav njegove partnerke.

U tom pogledu, RAW DEAL je psihološki vrlo kompleksan i po karakteru odnosa među junacima transgresivan film.

Izveden je klasicistički, mannovski efikasno ali bez one sirovosti i realizma koji ga karakterišu u, ako ne najboljim, a ono meni najdražim izdanjima.

RAW DEAL nije arhaičan u izvedbi ali jeste starinski film, što je okvir koji je Mann tako uspešno probijao.

U tom pogledu, neki drugi naslovi iz noir sedmorke kao što su BORDER INCIDENT, T-MEN i SIDE STREET su meni draži, ali s druge strane RAW DEAL je u psihološkom pogledu najintrigantniji i najtransgresivniji.

* * * / * * * *

FAST COMPANY

FAST COMPANY Davida Cronenberga je čuven izuzetak u njegovom opusu, kada je u kanonskoj fazi, između dva klasika, snimio film koji nimalo ne liči na njega.

Ipak, svako ko zna Cronenberga, zna da su automobili njegova velika strast sa posebnim akcentom na trkačka kola i auto-moto sport i samim tim ovaj B-film o drag racingu uopšte nije toliko neobičan potez za reditelja na vrhuncu svojih moći.

Naravno, Cronenberg je tada snimao svoje klasike ali još nije bio u poziciji kada je mogao da traži najveće budžete u svojoj karijeri, pa samim tim FAST COMPANY deluje kao B-film, iako veoma vešto i pedantno realizovan od strane samog reditelja i njegovog redovnog saradnika, direktora fotografije Marka Irwina.

Ono što u izvesnom smislu najviše odstupa izuzev same teme filma i miljea u kom se dešava, jeste zapravo odnos prema priči koji je uronjen u melodramski eksces B-filma po čemu tada David Cronenberg nije bio sklon jer je donosio A+ nivo odnosa u žanr koji je bio pod bremenom B proizvodnih uslova i načina razmišljanja.

Cronenberg je digao horor na nivou arta kao malo koji drugi reditelj u istoriji ali u slučaju FAST COMPANY u tome nije istrajao na nivou priče i odnosa prema likovima, iako, ako gledamo neke sekvence izdvojeno i van konteksta, možemo prepoznati mnoga obeležja autorstva.

FAST COMPANY toliko nema veze ni sa jednom bitnom temom Cronenbergovog opusa da ostaje izuzetak o kom se ne govori mnogo. Međutim, iako odbačen film i fusnota, zapravo je prilično dobra priča iz sveta drag racinga izvedena u punom B-okviru i istim takvim ambicijama.

Cronenbergovo ime istorijski sprečava da se ovaj film pridruži potrošnoj robi kakvu je inače produkovao ovaj žanr, i to je u redu, jer ovaj film ipak jeste nešto iznad toga.

* * * / * * * *

BORDER INCIDENT

Još uvek u fazi kad su policijski procedurali često počinjali i završavali se nekim pseudodokumentarnim okvirom unutar kog je išla klasična igrana fikcija, Anthony Mann je snimio svoj klasik BORDER INCIDENT.

Ovaj film iz 1949. godine danas izgleda kao da je juče snimljen, sa sirovošću, brutalnim odnosima među junacima i prizorima koji to prate i vizuelnom kulturom koja je istovremeno i ispred i izvan svog vremena što je automatski čini trajnom vrednošću.

BORDER INCIDENT se bavi ubacivanjem jednog meksičkog policajca među nadničare koji se ilegalno uvoze iz Meksika i jednog američkog policajca među trgovce ljudima. Njih dvojica znaju jedan za drugoga ali saradnju je teško ostvariti jer su trgovci veoma obazrivi i iznenađujuće surovi, tako da vrlo brzo zadatak kreće stranputicom.

Sama tehnika uvođenja Meksikanaca u Ameriku veoma je slična onoj koja se primenjuje i danas, i kasniji filmovi koji su ovo tematizovali, među kojima se nekoliko njih izdvaja, zapravo nisu ponudili ništa bitno svežije u odnosu na ono što je dao Mann davne 1949.

U redu, Richardsonov BORDER je imao Jacka Nicholsona u glavnoj ulozi i nekoliko zvezda oko njega ali Ricardo Montalban u ulozi meksičkog policajca kod Manna donosi ništa manje harizme i energije.

Odnosi među likovima su izvanredno izgrađeni a u glumačkoj podeli nema slabog mesta i svako ko ima značajnu ulogu dobio je prostor da se dokaže kao što su i svi epizodisti veoma sugestivno odabrani, ali ipak tako da ne remete osnovni balans i utisak protagonizma, odnosno isticanje važnog u odnosu na nevažno.

Po zapletu ovo je tvrd policijski procedural, po odnosima među junacima ovo je noir a po lokacijama i atmosferi samih ambijenata i okolnosti moderni vestern (pod modernim naravno govorim u kontekstu savremenosti u vreme premijere filma). Ovo su sve žanrovi kojima je Mann vladao a u poslednja dva je postigao ne samo ogromne uspehe već ih je veoma zrelo kombinovao, dajući vesternu dimenziju koju kod drugih reditelja nije imao.

Scenario za ovaj film pisao je John C. Higgins, pisac koji potpisuje sličan i veoma efektan Mannov film T-MEN kao i niz drugih njegovih krimića iz ovog perioda od kojih su neki izvanredni i nijedan nije slab.

Kad čovek poželi da pogleda dobar film, Anthony Mann je uvek bio siguran izbor, uz povremeni rizik da dobije nešto zaista izvanredno.

* * * 1/2 / * * * *

THE BIG LEAGUER

THE BIG LEAGUER je prvi film Roberta Aldricha. Reč je u neupadljivom filmu o bejzbolu sa pseudodokumentarnom okvirnom pričom koju pripoveda sportski novinar i prikazuje događaje u letnjem kampu New York Giantsa na Floridi.

Aldrich ubrzo uzmiče od strukture sportskog komentara i naracije, te je koristi samo da nadoknadi neke elipse ili isprati scene utakmica, a ostalo prikazuje kroz mlaku melodramu o različitim preprekama koje susreću razni momci u toku kampa.

Edward G. Robinson je veliki glumac i dobar je u ulozi starog prekaljenog trenera čiji je posao da uvodi mlade u igru i osvežava krvotok bejzbola ali, nije ovo njegova bitna uloga. Od poznatih faca tu je i Richard Jaeckel kao samouvereni mladi igrač koji teško podnosi kritiku.

Sve u svemu, ovo je debi koji nije obećavao ni približno onoliko koliko smo na kraju dobili od Aldricha.

* * / * * * *

FENOMENOS NATURALES

Marcos Diaz Sosa režirao je kubanski film FENOMENOS NATURALES koji je, kao i svaki kubanski film, teško postaviti unutar nekog kriterijuma jer se tamo snima retko i dostupnost filmova za gledanje a nekmoli tehnike za snimanje je vrlo sužena.

Ovo bi se moglo definisati kao svojevrsna satira o mladoj ženi iz 1986. godine koja radi kao medicinska sestra na selu i slučajno otkrije talenat za streljaštvo a onda se ipak ne snađe u svetu kubanskog sporta.

Međutim, film ne govori o sportu u klasičnom smislu. Milje kroz koji se junakinja kreće kada ode iz sela u kome radi i živi je više neki satirični ambijent povlašćenih Kubanaca, među kojima su i oni koji se bave sportom ali prikazan stilizovano i svedeno.

Otud, iako ovde imamo sport kao temu, ne možemo govoriti o sportskom filmu u klasičnom smislu, kao što ne možemo govoriti o realističkom postupku zbog stilizovanosti sveta u kom se ova priča dešava.

Andrea Doimendios je vrlo sugestivna i efektna u glavnoj ulozi. Film je generalno kompetetno izveden, sa izrazitim oduševljenjem kod upotrebe digitalnih efekata u nekim "izazovnim" scenama čime se otkriva neredovan rad kubanskih autora.

* * / * * * *

... ALL THE MARBLES

U svom poslednjem i verovatno tehnički najslabije sklopljenom filmu, Robert Aldrich je bio u stanju da pokaže zašto je veliki reditelj.

... ALL THE MARBLES iz 1981. je priča o sitnom menadžeru kog igra Peter Falk i dve devojke iz tag teama koji putuju Amerikom, od sale do sale, a bogami i po vašarima i takmiče se u profesionalnom rvanju.

Film je predug, mogao je biti koncizniji, bolje montiran i ozbiljnije tonski obrađen, ima zaista masu pre svega tehničkih problema. Međutim, Aldrich uprkos tome uspeva da nas uvede u svoj svet i da zaista izgradi jednu narodnu jednostavnu priču o ljudima sa margije koji pokušavaju da prežive ali i da uspeju, u neprestanom smenjivanju borbe za golu egzistenciju i jurenja snova.

U toj kontradikciji, Aldrich istovremeno pravi atmosferičnu sliku života na putu, a ambijentima privremenosti kao što su dineri pri pumpama, motelske sobe, svlačionice provincijskih sala, borbe u kojoj su ulozi u apsolutnom iznosu sitni ali u životnom ogromni, i pritom tretira profesionalno rvanje i dalje kao sport, a ne kao predstavu.

Aldrich u tom smislu poštuje kayfabe i uprkos tome što film nije savršeno izveden i dalje ima sposobnost da nas kao vrhunski profesionalni rvač ubedi da je ono što gledamo stvarno. 

U ovoj fazi karijere, Aldrich se očigledno našao u svojoj zapuštenoj sali i trećerazrednom ringu ali nije izašao iz uloge vrhunskog pripovedača do poslednjeg trenutka. I zato je ovo jedan od filmova koji uspeva da prevaziđe svoju izvedbenu nesavršenost.

U tehničkom pogledu ovaj film možda zaslužuje * * ali u emotivnom i gledalačkom svakako * * *