GYILKOSSAG A 31. EMELETEN

GYILKOSSAG. 31. EMELETEN je mađarski televizijski film u kom je izvršena jednočasovna adaptacija romana Pera Wahlooa. Izašla je godina dana pre filma Wolfa Gremma sa Rainerom Wernerom Fassbinderom i ovo je jedna od nekoliko adaptacija istog romana snimljenih u komunizmu.

Interesantno je da Wahlooov roman sam po sebi stoji kao kritika švedskog kapitalističkog socijalzma i "društva blagostanja" koje debilizuje ljude i pretvara ih u osobe lišene briga koje su krasile raniji kapitalizam ali ih i gura u društvo koje nije fundamentalno bolje. 

U tom smislu, ova distopijska slika bogate severozapadnoevropske države koja par decenija u budućnosti doseže jedno uređenje u kom građanstvo anestezirano medijima kontrolisanim iz jednog korporativnog centra polako odumire od pada nataliteta, alkoholizma i suicida, može biti tumačena kao korisna za zemlje socijalističkog sveta kao diskreditacija jednog od puteva razvoja kapitalizma koji nije bilo tako lako prikazati nehumanim kao recimo američki.

Međutim, priča o tridesetospratnoj zgradi medijskog Koncerna u kojoj postoji misteriozni 31. sprat, koji nigde nije prijavljen ali u kom su zapravo nekim lažnim poslovima i obavezama zarobljeni kritički umovi, i dalje može biti uznemirujuća za bilo koju komunističku javnost.

U tom pogledu, Per Wahloo jeste napisao kritički roman koji su spoljni protivnici koristili protiv njegove zemlje ali su se radeći to prilično igrali vatrom.

Levente Malnay ekranizuje ovaj roman sa velikim akcentom na dijalog ali istovremeno ipak u svemu tome ima neke estetizacije i u slici ima neke atmosfere. Rekonstrukcija Švedske se svodi na jedan policijski Volvo (inače auto koji su rado vozili funkcioneri iza Gvozdene zavese) ali generalno svet koji je postavljen konzistentan.

Kraj romana je ambivalentan, ovde se nudi jasno razrešenje oko bombe.

Ipak, ono što je najzanimljivije nije samo to što ovaj televizijski film dobro izgleda kada se gleda i danas već je i tematski interesantan ovih dana kada kreće rastakanje Orbanovog medijskog kartela koji je takođe imao samo jedan centar, što čini ovaj televizijski film nečim što jeste unekoliko prikazalo i mađarsku budućnost, kudikamo više nego švedsku.

CITIZEN VIGILANTE

Armie Hammer je u vreme kada je bio zvezda u usponu bio razmatran da zaigra Brucea Waynea, odnosno Batmana u filmu JUSTICE LEAGUE Georgea Millera.

Kako je odatle dospeo do toga da snima film pod radnim naslovom THE DARK KNIGHT, a da ovaj ne bude o Batmanu nego o osvetniku sa vrlo provokativnom agendom koja film čini praktično vrlo teškim za distribuciju, i da ga režira Uwe Boll, teško je objasniti.

Deo te priče, po tehnici romana "s ključem" predstavljen je u knjizi A VIOLENT MASTERPIECE, koji je takođe ovih dana izašao i može se reći, Armie Hammer je postao jedna od paragigmatičnih ličnosti Cancel i #MeToo ere, kad je došao do toga da inspiriše najgadnije likove u hardkor losanđeleskom noiru.

U novom filmu Uwea Bolla CITIZEN VIGILANTE, Armie Hammer uspeva da sebe docanceluje, time što snima film koji je takvog sadržaja da mu je nemačka cenzura praktično onemogućila prikazivanje jer mu nije izdala sertifikat za dozvoljeno godište gledalac a evropska i američka kritika su ga razobličile zbog diskutabilne anitmigranstke ideacije.

Za nas je od posebnog značaja to što ovaj film hrvatsko dvojno državljanstvo sa nemačkim, pa možemo ovaj naslov posmatrati kao deo regionalne žanrovske ponude.

U Hrvatskoj, Uwe Boll radi odavno i tu je snimio svoj možda i najkontroverziji film AUSCHWITZ, ali sada CITIZEN VIGILANTE podiže stvar sa nivoa bizarnog na nivo jednog izuzetno interesantnog ekscesa.

Hammerov lik u ovom filmu je vigilante u "nekoj evropskoj zemlji" koji ide okolo, obučen u crno, izgleda uspravno, ponosno, gospodski, s manirima, onako kako desni ekstremisti i neonacisti zamišljaju sebe (opis ovakvog držanja čak dosta direktno daje finski neonacista Kai Murros u svojoj knjizi a on to nije smislio sam, i Richard Spencer jer recimo insistirao da u njegovoj organizaciji članovi nose bele košulje da bi pokazali kako su uredni i u stanju da brinu o jednom ovako delikatnom parčetu garderobe) i uklanja šljam sa ulica. Dok ga mediji optužuju da je zapravo teroristička ćelija koju podržavaju Peking i Moskva, narod ga na raznim meridijanima slavi.

Ovaj lik uklanja migrantske bande, mada mi znamo da je film sniman u Zagrebu i da su slovenske face s kojima se povremeno dokači zapravo domoroci, i to posebno raduje njegove internet fanove.

Naravno, to što je gospodin na ulici, ne znači da nije drugačiji u krevetu, tako da imamo scenu u kojoj on bogami otkrije nove sfere seksualnog užitka migrantskoj seksualnoj radnici koja je dotle mislila da zna sve. Dakle, ovaj junak nije konzervativac u privatnoj sferi, iako se tako ponaša u javnoj. Pa i tada, Uwe snima Armieja sa dosta donjeg rakursa, kao antički kip, podsećajući da su nacisti voleli seks i nisu ga izbegavali, čak ni kada je imao nešto devijatno u sebi.

U filmu IMMIGRATION GAME Krystofa Zlatnika, poslednji put sam osetio ovakvo ushićenje posmatrajući kako se tema migranata gura u žanrovsku transgresiju. Međutim, za taj film mislim da je bio pre svega kritika nemačkog rasizma i ksenofobije sa leve pozicije, ali da je prešavši u žanrovski okvir filmova kao što su PURGE ili RUNNING MAN na neki način iskoračio iz tipičnog politički korektnog, naglašeno humanističkog okvira.

U slučaju Uwea Bolla, ovde je predznak potpuno suprotan. Ono što je teško utvrditi kao i uvek kod Bolla jeste koliko on zapravo namerno gradi crnu legendu oko sebe. Jedna od teorija koje je sam plasirao svojevremeno bila je da se njegovi filmovi koji svi redom loši finansiraju kao forma pranja nacističkog blaga i on je sam uživao u pogrevanju te priče kroz njeno negiranje. Otud, veliko je pitanje da li Boll sada želi da se osloni na realan društveni problem, zauzme ekstreman stav i na taj način privuče pažnju svom radu, ili je on sad iskreno branilac Evrope i njenih vrednosti.

Iako je film izašao u Americi. čini mi se da je njegov format političkog ekstremizma ipak prevashodno evropski. Američki desni film, naročito u današnje vreme, stavlja akcenat na to da bude "normalan", "običan", "onakav kako su se pre pravili filmovi" i da gaji "klasične američke vrednosti". CITIZEN VIGILANTE nije takav i imajući to u vidu lako je moguće da će u Americi čak izazvati strah pa i naročito odbacivanje od desnice kako ne bi bila poistovećena sa ovom vrstom poziva na akciju.

U svakom slučaju, iako je i Armie Hammer dosta promenio svoje stavove koje znamo odranije, i koji su delom oslonjeni na njegovo porodično stablo koje je dalo neke značajne levičare i revolucionare, teško mi je da zamislim obe stvari - i da Hammer kao promućuran i iskusan čoven nije znao šta snima, ali i da mu ovakva provokacija odgovara.

U svakom slučaju, ono što se ovom filmu ne može osporiti jeste da svoju antimigrantsku agendu ne pakuje u neku politički korektnu, pravno utemeljenu oblandu. On se bavi junakom koji poput Equalizera - koji je ranije pre 40 godina bio penzionisani britanski špijun belac i igrao ga je Edward Woodward u seriji, a danas je na filmu crnac kog igra Denzel Washington a na televiziji je sada korpulentna crna žena i igra ga Queen Latifah, prilazi ljudima koji su u problemu i donosi im bolje poravnanje od onog sudskog. Boll se dakle oslanja na nesputani vidžilantizam kao gledaočevu fantaziju i to propušta kroz opisanu ideologiju.

Srećom, da bi se igrao fantazijama, morao bi da snimi dobar film što CITIZEN VIGILANTE svakako nije. Iako je ovo forma koja je dosta raubovana i dobro je poznata, Boll je prvo nepotrebno strukturalno komplikuje, a snimanje u Zagrebu sa - u velikoj meri hrvatskom ekipom - rezultiralo je nečim što izgleda kao hrvatski film, više nego ispolirani DTV produkt iz nekog pogona Avija Lernera.

Jedan od najbizarnijih problema filma koji pokazuje koliko je Uwe Boll naizmenično oštrouman provokator i potpuni moron jeste snimanje na mestu odakle dolaze ljudi koji možda nisu baš prototip najproblematičnijih migranata iz vizure evropske desnice ali svakako kao Sloveni jesu za njih "građani drugog reda" ili bar "prvog i po", i da onda gledamo likove kod kojih zbog akcenta i fizionimije ne možemo baš uvek da ukačimo ko je migrant a ko plemeniti domorodac. Uostalom, strani jezik koji se najviše čuje kao ilustracija "invazije" jeste hrvatski koji govore mladi problematični migranti dok maltretiraju jednog domoroca u parku.

No, ako uzmemo u obzir tu igru sa državljanstvima filma ali i sa činjenicom da je ambijent ovde nepogrešivo zagrebački, uz sve osude filma, ne možemo reći da regionalni žanrovski film ne uspeva da uznemiri duhove, i napravi nešto što ima odjek, čak i kada nije nužno rezultat lokalne pameti.

Ako imamo u vidu da je kontoverzni film HUNT Craiga Zobela, po skriptu Damona Lindelofa, svojevremeno povučen iz bioskopa kao politički provokativan a delom se dešavao u Hrvatskoj, ovo je zanimljiv kontinuitet odluka stranih filmmejkera da na tlu ove zemlje ulaze u neka ideološka raspojasavanja i prave filmove koji kasnije imaju teškoće da se prikažu zbog svoje politike.

KAMIKAZE 1989

I dalje se krećemo kroz istoriju i bavimo roditeljima Scandi Noira.

Najčešće ekranizovani roman Pera Wahlooa je MORD PA 31 A VANINGEN.

Jednu od najzanimljivih snimio je reditelj iz generacije Novog nemačlkog filma Wolf Gremm pod nazivom KAMIKAZE 1989.

Film je izašao 1982. i ubrzo je glavni glumac, Rainer Werner Fassbinder i umro.

Međutim, u samom filmu Fassbinder igra sa puno vitalnosti i on je jedan od najzanimljivijih elemenata Gremmovog filma. Njegova interpretacija Wahlooovog detektiva Jansena je interesantna, u odelu sa leopard printom, on jeste svojevrsna parodija hardboiled detektiva i Fassov specifičan izgled i energija doprinose tome da ovaj lik deluje malo kao dekonstrukcija a malo i kao inspirisano rešenje za neki konvencionalniji film.

Adaptaciju romana su pisali sam Gremm i jedna jako specifična figura - američki scenarista, književnik i publicista Robert Katz koji u svojoj radnoj biografiji ima naslove kao što su CASSANDRA'S CROSSING i SALAMANDER, dakle vrlo klasični trileri. Sa Cosmatosom je radio i MASSACRE IN ROME, i njegov opus je u principu vezan za evropske filmove namenjenoj globalnoj eksploataciji na engleskom. On je živeo u Italiji iako je rođen u Americi, i uprkos tome što je kao pisac bio spona između dve industrije nije se nikada upuštao u neki jači art house.

On jeste radio istinite priče, i neke sa političkim nabojem, sarađivao je sa Lilianom Cavani, ali ipak nije se bavio artom ovog tipa kakvim su se bavili Fass i njegovi bećari.

Otud je zanimljivo da se Katz kasnije javlja kao Fassov biograf.

Ovaj film dakle mnogo više na ono čime se bavio Gremm i to je po mom mišljenju, iz današnje vizure, u najboljem slučaju jedno oslanjanje društvene satire na strukturu krimića, izvedeno u lapidarnom maniru minornih Fassbinderovih radova, dakle bez veće dramske, glumačke i u širem smislu dramske uverljivosti.

Da bi takav film funkcionisao mora da ponudi nešto drugo ali bih rekao da u pogledu značenja, idejnosti, angažmana, komentara društva i komentara forma, KAMIKAZE 1989 već i u svoje vreme deluje kao da konstatuje dobro poznate stvari o svetu koji se pomalja.

Wahloo nije dočekao premijeru ovog filma ali njegov predložak, ipak ima strukturu mnogo klasičnijeg krimića sa malo SFa u sebi.

KAMIKAZE 1989 s druge strane mnogi ubrajaju bez ikakvog razloga u cyberpunk filmove iako sa tim nema naročite veze, i u svom prikazu budućnosti ide ka nekom raspadačkog retrofuturističkom prikazu gde Gremm pokazuje svoju sveobuhvatnu limitiranost.

U tom pogledu, ovo mi je bilo slično gledalačko iskustvo kao Gremmova adaptacija Schillera koja kreće iz nečeg potentnog i završava kao nebuloza. Za razliku od tog filma, ipak ovde imamo Fassa koji drži stvari na okupu i čini da film zasluži jedno gledanje.

* 1/2 / * * * *

GOLPES

GOLPES je rediteljski film Rafaela Cobosa koji nam je najpoznatiji kao scenarista Alberta Rodrigueza.

Ovog puta on režira film u kom glavnu ulogu igra Luis Tosar. Dakle, repromaterijal za nešto dobro je tu, međutim, to se nije desilo jer nažalost priča o dva brata koji tokom osamdesetih tokom serije pljački deluju sa različitih strana zakona, nema ni veštinu izvedbe, niti jasno žanrovsko određenje, i iz toga proizlaze problemi u dinamici, pa na kraju i u razumevanju o čemu se u filmu radi.

Cobos je želeo da film ima patinirani look filma iz osamdesetih i to je postigao u samoj slici. Izgleda kao film koji je tada sniman ali nije baš sjajno sačuvan. Međutim, izuzev slike u samom stilu nije primenio neke tehnike iz tog perioda.

GOLPES je fusnota u karijeri ovih ljudi.

SACCHARINE

Natalie Erika James je snimila film o gubitku težine i stvarima koje su ljudi spremni da učine u tom cilju.

Dakle, reč je o "mojoj temi", pa se osećam pozvanijim da komentarišem.

Ovo svakako nije THINNER Toma Hollanda po Stephenu Kingu i Natalie očigledno želi da se uključi u body horror gas koji prave Francuskinje što ne piju lekove kad snimaju, a ima tu malo i Cronenberga, ne izbegava se.

I premisa je zanimljiva. Studentkinja medicine koja ima probleme sa težinom ali i seksualnošću, upoznaje jednu veoma zgodnu vršnjakinju za koju se ispostavi da je njena školska drugarica koja je onomad bila deblja od nje. Ova joj daje neče čudesne pilule za mršavljenje i kada ih studentkinja analizira, shvati da su napravljene od pepela kremiranih ljudi. Kako bi uštedela, napravi ih od kadavera koji secira i tu sada duh mrtve žene krene da joj se ukazuje i stvara se veza između nje i pokojnice koja proizvodi mnoge teškoće. Međutim, težina se gubi i cena se plaća.

Natalie Erika James je verovatno htela da se pozabavi "večnom" temom na sličan način kako je to uradio THE SUBSTANCE. A čak je i tema slična. Međutim, ovo je australijski film, sa odličnim glumicama i bez glamura koji se može kapitalizovati.

Realizacija je solidna. Film nije skup ali je snalažljiv i pedantan.

Međutim, kada uspostavi osnovnu premisu, nažalost sa tim ne zna kuda bi. Ima interesantnih kretanja, zanimljivih ideja. Ovo nije u polazu nekakav banalan horor, nekakav slasher, jurnjava, mehanika. Ali da li taj sofisticiraniji horor funkcioniše, ostaje diskutabilno. Vidim da ima ljudi koje je film pridobio. Mene nažalost nije. Kada je ušao u svoje dileme kuda bi, i meni je počela pažnja da luta. S druge strane, ovo opet nije A24 elevated horror iako bi po premisi mogao biti. Natalie Erika James je sklona da suštinski bude old school, ne beži ni od krvi ni od klanice ni od gadnih prizora, ali u sklopu dinamike celine to ne pronalazi svoje mesto baš uvek i dovoljno često.

* * / * * * *

DEEP WATER

DEEP WATER Rennyja Harlina je u mnogim aspektima povratak finskog velemajstora onome što je najbolje radio, delimičan ali ipak evidentan.

DEEP WATER je produkciono i kadrovski ambiciozniji film od nekih njegovih skorašnjih radova i imao je bioskopske ambicije koje nisu dale neki istaknut komercijalni rezultat ali su bile theatrical uplift (pun intended) u ovom filmu o padu aviona.

Film je sniman jednim delom u Australiji, i imao je učesnike sa tamošnje scene koji su doneli know how nove generacije tamošnjeg exploitationa. Tu pre svega mislim da direktora fotografije D.J. Stipsena koji je radio neke solidne komade njihove žanrovske i genre-adjacent produkcije. I Stipsenov doprinos je evidentan, u ovom komplikovanom filmu snimanom u vodi (doduše u studiju, što samo delimično umanjuje komplikaciju), Stipsen donosi jedan fluidan (pun unintended) stil kretanja kamere gde je ona vrlo često i u vodi i van nje.

Kad je reč o budžetu, on je prijavljen na veliku sumu, od nekih 40 miliona dolara. Ne bih sad bio uveren da je sve ovo toliko koštalo ali film ni u čemu ne oskudeva. Ima dobru glumačku ekipu, dobre setove i solidne efekte. Dakle, ima na solidnom nivou sve što je bitno.

Naravno, nije ovo onoliko skup film na vodi kakav je Harlin inače umeo da snima u svoje vreme, jasno je da mislim na CUTTHROAT ISLAND, ali ima sve što treba.

Ovde se vraća temi ajkula iz DEEP BLUE SEA koji je bio njegov poslednji istinski značajan studio assignment i poslednji istinski značajan studio-hit, iz koga je izrasla i DTV franšiza koja se uklopila u shark frenzy raznih trashy naslova. Ruku na srce, to nije poslednja studio franšiza na DTVu koju je lansirao, 12 ROUNDS sa Cenom je to takođe postigao ali to suštinski nije bio tako ambiciozan studio assignment.

U tom smislu, Harlin ovde pravi povratak na svim nivoima i svestan je da je ovo i izvesni throwback u odnosu na ono što je radio.

Najspektakularnija sekvenca je pad aviona, u kojoj je fizika slična Zemeckisovom CAST AWAYu ali scena je duža i sa većim brojem karaktera. Od momenta kada avion padne, stvari idu putem koji je manje realističan nego kod Zemeckisa i više se kreće u smeru filma AIRPORT '77 u kom privatni džet Jimmyja Stewarta padne na dno mora.

Ovde se avion raspadne i preživeli putnici plutaju na olupini, a pojavljuju se ajkule i skidaju ih lagano jer su neutaživo gladne.

U tom pogledu, ovde imamo kombinaciju dva podžanra - ovo je film katastrofe koji u tradiciji uticajnog GRAND HOTELa koji je bio prototip za disaster movie talas sedamdesetih, kombinuje veliki broj likova sa nekom pretnjom po kolektiv, i survival thrillera u kom se ljudi suočavaju se pretnjom iz prirode, ovog puta morskim nemanima.

U izvesnom smislu, Harlinov film ostavlja utisak duple pretnje po junake, ili dva filma u jednom, slično prvom Alienu protiv Predatora, samim tim što premisa pada aviona nije samo tek postavka iz koje slede ajkule nego je sve podjednako važno. Set-piece sa padom je integralno gradivo filma a ne uzbuđujući momenat. Rizik koji iz toga proizlazi da publika može biti, u teoriji, razočarana time što se iz tako uzbudljive scene pada ne razvija nadalje ta tema nego dobija jedan novi akcenat, kao što isto tako može imati utisak da se film potom ne vraća u dovoljnoj meri toj vrsti akcije.

No, teško da će to ikome smetati jer je promocija filma primarno bila vezana za ajkule. Ovde nema superinteigentnih ajkula eksperimentalno izmenjenih od strane naučnika kao u DEEP BLUE SEA. Ovde ajkule nemaju protagonizam, one su naizmenično izvor napetosti i neprijatnog iznenađenja.

Iako ne donosi nijedan jump scare kao što je smrt Sama Jacksona u DEEP BLUE SEA (premda ima jedan pokušaj), kada krene to sa ajkulama, Harlin je svoj na svome i fino žonglira time kad se gradi napetost kad je iznenađenje. A naročito dobro orkestrira armiju likova koji su generic u postavci ali sa taman dovoljno svežine kod važnih među njima da mogu da izgrade protagonizam.

Ima neočekivanih smrti, ima očekivanih za dlaku izbegnutih žrtava. Sve je na nivou.

DEEP WATER je "pošteno" snimljen film koji ima veoma visok nivo angažmana svih sektora što nije karakteristika svih Harlinovih recentnih produkcija.

Za fanove, on nije nigde ni išao da bi pravio kambek stricto sensu jer voleli smo i njegov prethodni film sa Aaronom Eckhartom THE BRICKLAYER, ali ovo je svakako film sa onom aromom mejnstrima kakav zapravo odavno nije pravio, i to na visokom nivou kao što je ovde,

DEEP WATER je definitivno razlog za radost.

Gene Simmons is KISSa je jedan od producenata filma. On i Harlin se znaju sa filma FORD FAIRLANE. Lepo je videti da su se ponovo našli na nečemu dobrom.

* * * / * * * *

ZAHADA ZAMČENEHO POKOJE

 I dalje se bavimo klasicima, i konkretno roditeljima Scandi Noira.

Per Wahloo i Maj Sjowall su imali holivudsku ekranizaciju, ali bili su socijalisti tako da su ekranizovani i iza Gvozdene zavese. 

ZAHADA ZAMČENEHO POKOJE je čehoslovački televizijski film iz 1986. Režirao ga je Pavel Haša a roman je adaptirao Roman Hlavac.

To je ekranizacija romana DET SLUTNA RUMMET i on je snimljen i u Belgiji kao bioskopsko ostvarenje. Reč je misteriji čiji je protagonista Martin Beck, flagship junak Wahlooa i Sjowall, i u čehoslovačkoj izvedbi ne samo da su očuvana imena junaka već se i priča dešava u Švedskoj.

Naravno, ovo je televizijski film snimljen vrlo skromno, na tejpu i rekonstrukcija Švedske se svodi na karakteristične policijske uniforme i par natpisa firmi koji se vide napolju kroz prozor dekora policijske stanice u kojoj stoluje Beck, ali interesantno je da se priča o zločinu dakle izmešta na izvorni prostor Švedske.

U pogledu izvedbe, ovaj televizijski film izgleda arhaično, kao BBC desetak godina ranije kad su eksterijeri snimani na filmskoj traci a enterijeri na elektronici.

Isto tako, ovaj televizijski film je sačinjen gotovo u celosti od dijaloških scena, ima samo jednu ozbiljniju eksterijernu deonicu bez reči.

U tom pogledu, ovo je delo skromnih ambicija i sličnog takvog dometa. Istini za volju sam roman je klasičan "locked room mystery", dakle tematizuje nemoguć zločin, i ovde je taj trop izveden u ortodoksnoj formi. Ubijeni čovek je nađen upucan u zatvorenoj sobi, zaključanoj iznutra.

Druga konvencija kojom se služe Wahloo i Sjowall je double edged mystery gde dva naizgled nepovezana slučaja dovode detektiva do razrešenja.

Svakako da ove postavke nisu isključivale mogućnost manje verbalne izvedbe ali čehoslovačka televizija se kretala u okvirima onoga što može da izvede, i svoju drugu ekranizaciju Pera Wahlooa (prva je VRAŽDA NA 31. POSCHODI gde je ekranizovan roman MORD PA 31. A VANINGEN) očigledno usmerava u domen polemičke drame.

Jan Teply kao Martin Beck je zanimljiv i svakako se kvalifikuje kao upečatljiva solucija u solidnom broju glumaca sa raznih podneblja koji su ga igrali, iako samo delo nije toliko izazovno.

Ovaj televizijski film je svakako samo za hardkor kompletiste zapadnog krimića iza Gvozdene zavese i hroničare žanra. Ne verujem da bilo kome drugom može biti interesantan.