BUDDY

Casper Kelly snimio je horor film BUDDY, vrlo brzo posle izlaska filma MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND sa kojim deli sličnu premisu, ljudi zarobljenih u dijaboličnoj dečjoj emisiji.

Dok je Learyjev bio kriptičniji i fokusiran na košmarnu egzistenciju duševno bolesog protagoniste, BUDDY se bavi emisijom koja usisava gledaoce u sebe i stvara traume jer je u njoj glavni junak u kostimu Jednoroga u stvari slasher. U tom pogledu BUDDY ima mnogo više mejnstim šmek, premda svakako spada u format indie horora ali spoj načina pripovedanja sa glumcima kao što su Christin Milioti i Topher Grace daje svemu ipak mnogo jasniji bioskopski okvir, pa nije ni čudo da je na kraju imao i solidnu distribuciju u bioskopima.

Međutim, nažalost, kada se ode malo iza ideje, BUDDY ne nudi ništa naročito dobro, a ni naročito novo, i dovoljno je otići do MERRY GO ROUNDa, da se ni ne otvori potreba za pominjanjem MEET THE FEEBLES.

U tom pogledu, ono što BUDDY zapravo nema jeste taj neki psihoseksualni menace koji je nosila dečja emisija u seriji HAPPY! Stvar se ovde svodi na bazičnu grotesku, a ona kao takva funkcioniše više kao materijal za skeč nego za celovečernji film. 

Uprkos više glavnotokovskoj fizionomiji od MERRY GO ROUND, Kellyjev film mi je na kraju bio naporniji za gledanje.

* 1/2 / * * * *

BUBA U UHU

BUBA U UHU Ljubiše Ristića je njegov drugi igrani film a kada se tome doda izvesni broj televizijski drama koje je radio, i koje su bile uobičajena aktivnost za pozorišne reditelje u Jugoslaviji, on spada u red teatarskih veličina kojima ekran nije stran, ali je ipak zanemarljivo značajan u njihovom opusu.

Međutim, dok je prvi film LUDA KUĆA, bio farsa smeštena u okupirani Zagreb, jedan so bad it's good film koji je bio na liniji Ristićevog statusa kao politički angažovanog provokatora, BUBA U UHU  je ekranizacija Feydeauovog vodvilja sa kojim je Ristić ispisao istoriju jugoslovenskog pozorišta i stvorio jednu od najdugovečnijih režija u istorija svetskog teatra.

U tom smislu, praveći film po BUBI U UHU, a ovo nije snimljena predstava - ovo jeste film, Ristić zapravo možda po prvi put u karijeri pravi film sa ozbiljnim ulogom. Jer sada ovo nije neko blesavo gostovanje na filmu za velikog pozorišnog autora koji želi da se oproba. Ovo je sada njegov film po nečemu sa čim je ispisao istoriju.

Otud je prvo Apollonova produkcija nedostojan ambijent za realizaciju ovog na neki način kapitalnog projekta. Njihovi niskobudžetni striming filmovi ostaju obično u potpunoj opskurnosti, ne promovišu se, za ovaj film recimo u trenutku kada ovo pišem nema čak ni IMDB stranice.

Iako poređenje nije sasvim adekvatno, ali Ristić koji snima ekranizaciju BUBE U UHU, senzacija je po vrsti kao povratnički film Lordana Zafranovića ZLATNI REZ, u smislu povratka velikog umetnika u svoj kanon, s tim što se Ristić time bavi transmedijski, a Lordan se vraća i kanonskoj formi i kanonskoj temi.

Sam film je nažalost neosmišljena, videografisana celina, koja pokušava da u jednom scenografski filmskom ambijentu izvede jednu neosmišljenu varijantu nove KPGTove postavke. U tome svemu, naravno Feydeau koji nije prvi put na filmu još i nudi ponešto što bi bilo okosnica kada bi Ristić malo pažljivije uzeo da isprati priču ovog vodvilja. Međutim, ako izuzmemo uvodnih tatijevskih osam minuta u tržnom centru Galerija koji najviše podsećaju na reklamu, ali i ta reklama svakako više liči na film od svega što usledi kasnije, ostatak je gomilanje pozorišnih inscenacija po nekim prigodnim ambijentima, tako da se čak ni osnovna zabuna komada ne razaznaje baš jasno.

Feydeau je dramski pisac koji je ne samo dočekao pronalazak filma, već je 26 godina poživeo uporedo sa kinematografijom i do svoje smrti 1921. godine dočekao je čak i da mu neki komadi i budu ekranizovani. Do danas je Feydeau puno puta ekranizovan, pa i komad L'PUCE A L'OREILLE po kom je nastala Ristićeva predstava čiju je prvu, nemu ekranizaciju Marcela Simona, pisac i doživeo davne 1914. godine. Potom je bilo bezbroj televizijskih verzija, što u formi televizijskog filma, što u formi televizijskog snimka predstave (recimo francuska televizija ima i jednu snimljenu verziju sa Belmondom) a bioskopski značaj postigla je ona sa Rexom Harrisonom iz 1968. godine, koja ipak nije upamćena kao značajno ostvarenje.

Iskustvo Harrisonovog filma govori da je Feydeau s jedne strane, pisac kome se filmski i televizijski redielji često okreću, ali ga je mali broj njih uspešno savladao. Vodvilj kao forma, kao pozorišni žanr vrata koja se neprekdno otvaraju i zalupe, deluje filmično ali u izvedbi se ispostavlja da je i na sceni i na ekranu veoma zahtevan. U tom pogledu, Ristić kome film nije primarno interesovanje svakako nije podbacio samom činjenicom da po ovom komadu nije snimio nešto dobro.

Podbacio je što se evidentno nije ni potrudio, što u ovome stavljenom na ekran nema ni traga nekog postupka makar i pogrešnog, kakvog je onomad ipak bilo u LUDOJ KUĆI. U ovom filmu, deluje da je Ristić naprosto samo iskoristio jedno od svojih najuspešnijih dela da se naplati sa Telekomove kase i isporuči nešto za šta niko nikada neće ni čuti.

Međutim, preveliki je on umetnik, kao što je i BUBA U UHU previše važan naslov u istoriji naše dramske umetnosti da poštovaoci istorije koju je ovaj veliki umetnik lično ispisao ne izađu na uviđaj, i ne uvere se da je ovde ona samo zloupotrebljena, i ništa više od toga.

MOJ PRVI PUT

MOJ PRVI PUT je Apollonov film snimljen po pozorišnoj predstavi Ane Đorđević, sa promenjenom podelom i u režiji Dee Novak, o kojoj nisam uspeo da nađem nikakve informacije.

Reč je o ekranizaciji tupave duo drame u kojoj glavne uloge igraju Stojan Đorđević i Aleksandra Balmazović. Igraju uloge koje su u predstavi igrali Milovan Filipović i Jasmina Večanski, i deluje mi da je možda pozorišna podela imala više smisla.

Aleksandra Balmazović nije naročito ubedljiva kao neka ozbiljna, stegnuta i usamljena gospođa, kao što je Stojan Đorđević još manje ubedljiv kao žigolo pozvan da joj po prvi put pravi društvo. Čak i kada odnosi krenu da se, doduše jalovo, preokreću, ova podela ne uspeva da postane ubedljiva, a scenario im ne daje ni približno dovoljno materijala za išta zanimljivo.

Otud, dok je Stojan Đorđević već prekaljeni apolonac, pomalo nije jasno zašto je Aleksandra Balmazović odlučila da naruši svoju reputaciju koja nije sad ne znam kakva ali je ipak iznad nivoa ovog sadržaja.

Da bi duo drama mogla biti osnov za film, za početak ta duo drama u nekoj od formi iz kojih je ponikla mora imati smisla. Nažalost, ova nema smisla, i nema apsolutno nikakvu misao u sebi ni u jednom pogledu, tako da je i rezultat možda jedino povoljan za snimatelja Zoltana Savina kome je ovo možda najuspelija fotografija u Apollonu.

PORED TEBE

PORED TEBE Stevana Filipovića je apsolutno najbolji film u njegovom dosadašnjem opusu.

Film bi paradoksalno bio zapravo još bolji da ostatak njegovog opusa ne postoji jer nažalost njegova ideja uber filma gde su svi filmovi nekako povezani utiče na samonametanje nekih ograničenja koja su nepotrebna.

U ovom filmu, Filipović se vraća gerilskom načinu rada sa ŠEJTANOVOG RATNIKA i to mu očigledno prija.

Iako ima svoju dijegezu i u klasičnom filmskom pripovedanju, PORED TEBE je umnogome screenlife film jer se dosta rešenja bazira na online video callovima među junacima, uključuju se elementi nadzora, CCTV kamera itd. I to rešenje prija Filipovića jer mu daje jednu izražajnu rigoroznost.

Osnovna misterija oko koje se gradi ovaj triler je interesantna, životna i savremena i film je u tom pogledu dobro postavljen. Za naše uslove ovo je vrlo zanimljivo postavljen triler sa whodunit zapletom, i debelim slojem socijalne kritike.

Međutim, prvi problem je činjenica što Filipović pravi uber film u kom se susreću junaci svih njegovih ranijih filmova u jednoj priči.

Dakle, ovde okosnicu priče čine junaci iz filma PORED MENE, i uprkos tome što je ideja drugova iz razreda koji se sada nekoliko godina kasnije nalaze u jednoj drugačijoj životnoj situaciji tokom pandemije korone, zapravo okosnica priče, nisam siguran da je bilo neophodno praviti nastavak iz najmanje dva razloga. Iako je PORED MENE bio gledan film nije to bi film koji je izgradio neke ikonične junake koji žive van konteksta priče i za koje publika ima nestrpljenje da shvati šta se desilo sa njima. U tom pogledu, PORED TEBE može da se gleda bez predznanja iz prvog filma, ali ipak je mnogo smisleniji ako se gleda sa barem elementarnim poznavanjem likova, što zapravo šteti filmu jer jedno bitno bolje ostvarenje dovodi u odnos zavisnosti od jednog slabijeg, a na sve to robuje glumačkoj podeli iz tog ipak isptinog filma koja, najblaže rečeno, ne može da iznese protagonizam koji im postavlja u novom.

U tom smislu, s jedne strane usiljeni protagonizam bake koju igra Miriam Margoyles, sa idejom da se film ukopča u neki internacionalni tok i uveže sa HARRY POTTERom i tim nekim franšizama gde je ona igrala, postavljen je u izvesnom smislu čak i bolje nego što sam očekivao, ali potpuno je obesmišljen time što se ona ne može kapitalzovati (ako ona uopšte ikoga i zanima) u nečemu što dolazi ipak kao nastavak, i to središnji, u nekakvoj srpskoj trilogiji. 

Dakle, ulaže se ipak solidan napor, pa i neko ispravno nadahnuće u nešto što je besmisleno.

Najdalje u tom smislu odlazi pojavljivanje Novice Marjanovića, glavnog junaka iz filma ŠIŠANJE, koji je ako se setimo - ubijen u ŠEJTANOVOM RATNIKU, što ŠIŠANJE čini prequelom tog filma, na čemu je Filipović veoma insistirao iako ta dva filma u svom žanrovskom predznaku nemaju ništa zajedničko.

Kako se Novica Marjanović ako je ubijen u ŠEJTANOVOM RATNIKU pojavljuje kao živ i odrastao čovek u PORED TEBE, osim ukoliko u nekom crisis eventu nije zapravo retconovan ŠEJTANOV RATNIK?

Pritom, kroz detalje biografije junaka mi znamo da je to Novica iz ŠIŠANJA, samim tim i iz ŠEJTANOVOG RATNIKA, dakle greške tu nema. 

Možda bi neko mogao reći da je ovo sitničarenje i da su ovo nevažne stvari, i to je istina, ali Filipoviću je očigledno važno da sve filmove uveže u jedan, i ako je to već tako, onda bi valjda i publika trebalo da očekuje neku elementarnu logiku u svemu tome. Prosto, ako on polazi od pretpostavke da će nekoj publici Novica Marjanović biti bitan kao prepoznatljiv lik, onda bi trebalo da očekuje da ta publika zna da je on već mrtav od ŠEJTANOVOG RATNIKA pa nadalje.

Ova mala digresija koja deluje komično, zapravo nas vodi do suštine problema ovog filma. Naime, Filipović posle ŠEJTANOVOG RATNIKA počinje da razvija interesovanje za realnost ne samo kao reditelj već i kao javni radnik, i sad to zakasnelo intersovanje za realnost nas dovodi po paradoksa u kome mi gledamo u filmove u kojima je tinejdžere s Voždovca pobio turski demon, potom se otkrilo da je jedan od njih pre ubistva od demonove ruke ubio jednog Roma, u istom tom svetu na drugom kraju grada se desila jedna noć suočavanja u režiji profesorke koja hoće da radi svoj posao, onda su svi oni zajedno porasli i tokom kovida pokazali kakav je ko čovek u ovom trulom društvu, da bi se sve to završilo u sledećem filmu PORED NAS, koji je potpuni opozit PORED TEBE - dakle najgori Filipovićev film - gde se junaci iz tog razreda nalaze u nekom BATTLE ROYALE rijalitiju.

I sad imamo s jedne strane ovu bizarnu celinu a nasuprot nje imamo PORED TEBE, kao jedan film koji bi da je urađen kao standalone, zapravo mogao biti zanimljiv dodatak našem korpusu modernog trilera.

Filipovićevo okretanje realnosti se odlikuje elementima sazrevanja uz rad, i njegove ideološke intervencije su grube, menjaju se od filma do filma, kako pročita nešto novo, i u PORED MENE je on sada postao partizan. Tako baba Engleskinja ima psa koji se zove Tito i neke komunističke inklinacije a BELLA CIAO i izvornoj verziji i srpskohrvatskom prepevu je neki muzički lajtmotiv druge polovine filma. To samo po sebi nije toliko van tokova naše kinematografije jer jeste se zbio taj filmski Gazimestan kada su naši autori jedne godine otišli u Berlin kao Srbi pokajnici a vratili se kao radnici, ali Filipović u tome da je partizan ima manje mere nego ostali, izuzev Srđana Dragojevića.

No, iza svega toga, imamo jedan dosta zanimljivo prikazan mehanizam fiunkcionisanja Vučićeve Srbije, sa spregom politike, tabloida, rijalitija i naravno internacionalnih trendova u pogledu sajberkriminala i političkog ekstremizma koji se mešaju u jednu novu celinu i predstavljaju izazov za sve.

U tom smislu kad se Brankica Stanković pojavi igrajući sama sebe, teško je ne postaviti pitanje kako to da Insajder nikada nije snimio ništa o pokolju tinejdžera na Voždovcu ili o tome da BIA diže skinhede iz grobova i od njih pravi svoje operativce. A opet kada vidimo šta je usledilo u PORED NAS, ne može se osporiti da je takav Insajder u svetu ovog uber filma moguć.

U svakom slučaju, PORED TEBE je film o kome kada govorim kao što vidite lutam kroz lavirinte nedomislica, dvosmislica i besmislica koje je sam prizvao, umesto da je bio ono što može i ono što tek delimično jeste - interesantan srpski screenlife film koji malo eksploatiše englesku staru glumicu da bi možda nekoga zainteresovao napolju. Ali, ne lutam samo ja kada govorim o njemu, luta i pažljiv gledalac koji reaguje na sve elemente koji su ovde uneti što bi valjda trebalo da bude pravi odnos prema pažljivom gledanju filma.

Zašto se kroz insistiranje na uber filmu vršio estetski suicid na kraju krajeva nije ni važno, ali optimistički gledano, PORED TEBE svakako sa svim nedostacima ima svoje mesto u tradiciji našeg trilera pre svega, ali i aktivističkog i političkog filma.

* * 1/2 / * * * *

BY ANY MEANS

BY ANY MEANS je film koji je po mnogo čemu neočekivan.

Naime, režirao ga je kvir afroamerički reditelj Elegance Bratton čije je debi bila jednostavna ali ipak vrlo arty priča o tome kako je biti gej marinac. Priča se bavi borbom FBI protiv Klana na Jugu 1966. godine ali rezultat nije prestige picture već mnogo pre jedan starinski studio film kakav bi snimio Gordon Douglas sa Frankom Sinatrom i Jimom Brownom u glavnim ulogama. I sa Markom Wahlbergom i Yahyom Abdul-Mateenom u glavnim ulogama, on ima Sinatru i Browna našeg vremena tako da repromaterijal je tu. Sam Elegance nije kao Douglas ali ima nerv da uznemiri gledaoca kad se najmanje nada i da kvirne mejnstrim kad treba.

Dakle, ovo je kao MISSISSIPPI BURNING kada bi bio B-film i kada bi mogao da se reši inhibicija i nagasi gas. Klanovci su tretirani kao esencijalni negativci, priglupe seljačine koje nisu deo neke preduboke zavere, FBI je prikazan kao Hooverova država u državi koja kad pritisne LBJ nema problem da angažuje mafijaškog egzekutora i kako zna i ume reši slučaj Klana koji sprovodi teror.

Dinamika između Grega Scarpe kao mafijaškog plaćenog ubice i doušnika FBI koji zbog toga mora da se zeza po Jugu sa Klanom i agenta FBI crnca koji mu pomaže na zadatku i bori se sa sisemskim rasizmom jer ne dobija priliku da radi teške slučajeve a istovremeno želi da bude pravi G-Man i koliko-toliko poštuje procedure za koje razobručeni Scarpa apsolutno ne mari.

Agent je u pogledu protagonizma dominanitniji lik od Scarpe i Yahya ga igra moćno jer je on generalno jedna filmična pojava. Međutim, Scarpa je sine qua non cele priče i Wahlberg od njega pravi istovremeno sociopatu kog volimo jer u suštini ima zlatno srce, i antiheroja koji je sebičan ali ima nekakav osećaj za dobro i pravdu.

Ne treba trošiti reči o tome da se od Elegancea očekivalo nešto drugo i da kritike to reflektuju itekakao. Međutim, ovaj film je bez ikakve sumnje bio njegova intencija, iz svakog frejma se vidi da je hteo da napravi film o normalizaciji nemilosrdne borbe protiv Klana, na sličan načim kao što je Tarantino s mnogo manje uspeha (što se mene tiče) napravio u INGLOURIOUS BASTERDS.

U odnosu na skript sa Black Lista, Elegance ga je ubrzao, očisto od opštih mesta i trošenja vremenai malo mu smanjio prestige voltažu još na papiru.

Ne znam da li Gordon Douglas i Chairman prate savremeni film sa neba ali verujem da bi im se ovaj projekat namenjen prikazivanju u biokopu 20. oktobar itekako dopao. I da bi Douglas imao poneki savet za Elegancea gde da ga skrati i dotera.

Imajući sve u vidu, u Americi se publika iznenađujuće dobro odazvala ovom filmu koji Paramount nije pustio s prevelikim ambicijama, ali borba za pravdu i obrasci policijskog B-filma ne izlaze iz mode.

Na kraju se Scarpa i kompozitni FBI agent baziran na nekoliko ličnosti rastaju kao da bi se mogli sresti u nekom novom filmu, a mladi agent potom ponosno hoda hodnikom FBI spreman za nove zadatke. Ovo je svakako one and done film, ali rado bih video ove momčine na još nekom zadatku.

* * * / * * * *

THE GET OUT

THE GET OUT Derricka Bortea je krimić baziran na romanu Thomsa Perryja u kom Russell Crowe duboko u svojoj mičamovskoj fazi igra albanskog vlasnika losanđeleskog noćnog kluba koji mora da izađe iz posla zbog zdravlja, da bi se ubrzo ispostavilo da mu ni glava na ramenima nije skroz sigurna.

Ekipu oko Crowea čine Luke Evans, Aaron Paul, Teresa Palmer i Nina Dobrev i svako daje svoj doprinos, gde je možda Evans dobio ponajmanju priliku.

Sama priča prati dobro razgaženu mustru o gradskom maheru koji se povlači ali se to ne može uraditi bez trvenja sa saradnicima iz podzemlja sa kojima je decenijama u sumnjivim poslovima. U ovom konkretnom slučaju smetaju mu meksički kartel za koji je prao novac i korumpirani policajac koji je ucenio koledž nastavnika da ga povemeno pljačka prirodom predaje pazara ili će u protivnom odati njegove mahinacije sa prijemnim ispitima.

Perry je očigledno pokušao da osveži tipičan gangsterski milje sa dva drugačija lika, jedan je ucenjeni profesor drugi je bankarska službenica koja se zaposlila kao šalteruša jer joj je POINT BREAK omiljeni film i volela bi da pljačke banke. Ovi likovi su zanimljivi i daju filmu jednu novu indie dimenziju ali mu ipak ne donose neko suštinsko unapređenje.

Russell Crowe je dobro raspoložen i deluje relativno angažovano u glavnoj ulozi, ali kao i sam film, i on je daleko od optimalne radne temperature. Naprosto, Borte ni sa tim indie dodacima ne uspeva da se izdigne iznad nivoa relativno tipičnog spoja autorskog i DTV filma u kojima reditelj neuspešno pravi svoj showcase a producent prodaje imena.

Ovde imena nisu vrhunska ali su takva da se nerado propuštaju, i Borte je imao solidnu meč loptu. Ipak, iako nije otišla u aut nije postala ni poen već mu je vraćena da kasnije proba da pobedi sa nečim drugim.

* * / * * * *

ŠLAGER

ŠLAGER Nevija Marasovića je film u kom on parafrazira svoj jedanaest godina stariji naslov VIS-A-VIS, i ponavlja priču o reditelju koji sprema film i kroz rad na scenariju prolazi kroz suočavanje sa svojim traumama. U VIS-A-VIS je to bila priča o reditelju i glumcu koji odlaze na Vis da bi radili na scenariju i tu njihovi odnosi i tenzije evociraju njihov životne odnose. U ŠLAGERU reditelj sa svojom bivšom partnerkom, takođe rediteljkom, ali manje poznatom i neostvarenom, tokom oporavka na Bledu piše scenario o njihovom odnosu i kroz to oni iznova prolaze kroz prošle dane.

Glumci Lana Barić i Janko Popović Volarić su koscenaristi sa Marasovićem i ovaj film deluje kao nešto što je ispod nivoa Bergmanovih pozorišnih drama o odnosima reditelja i glumica, čak i onih najjednostavnijih, prosto odnosi o kojima junaci razgovaraju nisu naročito zanimljivi, nisu nešto nesvakidašnje, i govorna radnja zapravo ostaje vrlo tupa. Marasović uspeva to nekako da zaokruži emotivnom završnicom na pulskom festivalu, kao epilogom par godina kasnije, ali to ne menja da film ostaje nedorečen uprkos zaokruženosti.

Naravno, jasno je koliko su se glumci i reditelj divili sami sebi misleći na setu kako promiču u neke nivoe glume, realizma, emocijalnih preispitivanja i sl. ali ukupno uzev, ovo nije ona liga filma bez scenarija i baziranog na žvaki koji postiže puno. Za to je potrebno mnogo više softvera.

U tom smislu, film ne dobacuje ne samo do Bergmana nego ni do Linklaterove BEFORE estetike, sa kojom zapravo ima manje veze, ali neke spojnice se uviđaju.

Zanimljivo je kako Marasović od svog odličnog debija THE SHOW MUST GO ON, snimljenog dovitljivo i snalažljivo na skromnom budžetu, nastavlja sa filmovima u kojima on prilazi svemu kao neko ko želi da bude autonoman, snima jednostavne priče, ali onda u njima pokazuje da njihovu simplifikovanost ne konvertuje u jednostavnost. I one ostaju na nivou simplifikovanih vežbi i improvizacija.

Gonzo je snimao film ali ni on ne donosi ništa naročito, a od njega bih očekivao svakako neka zanimljiva rešenja. Sve je vrlo akademski i nezanimljivo izvedeno, korektno ali bez sposobnosti da prevaziđe dešavanja u kadru.

Činjenica da je ovaj poluprivatni projekat uspeo da postigne ipak pristojan odjek u Hrvatskoj pokazuje da su kriterijumi dosta opali, i da se ne raspoznaje šta je je jednostavno a šta naprosto nedorečeno i nezaokruženo.

* 1/2 / * * * *