THE BLOCK ISLAND SOUND

Tragom uspelog filma REDUX REDUX, pogledao sam raniji horor film Braće McManus, THE BLOCK ISLAND SOUND i u njemu ima nekih elemenara koji će se kasnije ispostaviti kao bitni u njihovom uspehu, recimo glumačka igra Micheale McManus.

No, mimo toga, ovo je ipak za dve klase slabiji film.

Baziran je na jednoj namerno šturo iskazanoj misteriji u jednom ribarskom mestu koja tera životinje a bogami i ljude na čudno i suicidalno ponašanje. Postavlja se pitanje šta je to. Da li je to neka lovecraftovska pojava ili je to možda neko elektromagnetno zagađenje? Da li se treba plašiti svakog živog jer svako može postati podložan.

McManusi drže ovu priču mudro na kamernom i porodičnom nivou, ali ovde ima i manjka ideja, i viška trajanja, i neujednačene glume, pa i fotografije koja je naizmenično solidna i na nekom Lifetime nivou.

Otud, ovo je pošten rani niskobudžetni film, respektabilan u okvirima indie horora, i zanimljiv za kasnije otkrivanje, ali nije ni blizu onoga što će kasnije snimiti i razvaliti kapiju za dalji rad u boljim uslovima.

* * / * * * *

IT ENDS

Alex Ullom snimio je precenjeni IT ENDS o grupi prijatelja koji jedne noći zalutaju na šumski put i onda se njime kreću beskrajno u loopu iz koga nikako ne uspevaju da izađu.

Imali smo takve priče, crtaće, epizode TWILIGHT ZONE itd. samo film IT ENDS nema kvalitete nijednog od njih. Jednim delom jer besmislena egzistencija ovih junaka koju bi neki događaj trebalo da prodrma, ne biva naročito prodrmana ovom košmarnom okolnošću. Oni se nađu u toj situaciji, relativno brzo je i pojme i onda se na mlak način bore da je prevaziđu.

Ullomov film je na svakom nivou slab, teško je naći jedan preovlađujući problem, ali moguće je da se ipak izdvaja utisak da je on - ispravno - shvatio da bi junaci imajući u vidu koliko je priča passe trebalo srazmerno brzo da shvate šta im se dešava, ali onda nije osmislio kako oni, ako su već "pametni protagonisti" na to reaguju.

IT ENDS je meni bio jako monoton i nezanimljiv. Možda ima ljudi koji u tome nalaze nešto više...

HOT SPOT

Agniezska Smoczynska snimila je film HOT SPOT kao jedan zanimljiv throwback na poljski SF sedamdesetih i osamdesetih, ali smešten u našu blisku budućnost i sa nekim retrofuturističkim pitanjima kojima se bavi. Pod retrofuturističkim ne mislim nužno na novum kojim se film bavi, on u tehničkom smislu jeste futuristički ali kao tema SFa je retro.

U ovoj priči imamo ciničnog, umornog, privatnog detektiva koji se bavi prekršajima u predapokaliptičnom svetu u kom je planeta iscrpljena u pogledu resursa i ljudi žive plugovani u AI koji ekonomiše njihovim ličnim i opštim resursima radi opstanka.

Detektiv na tom putu sreće grupu migranata koji su neregistrovani i među njima sumnja da se nalazi Cyber Witch koja je dovela do pada sistema koji rukovodi svetom. I onda tu sad kreću da se dešavaju neke već očekivane tropey stvari.

Smoczynska je snimila film u kom me je poprilično privuklo to što u njemu ima nekih "loših" elemenata koji veoma autentično dočaravaju taj stari poljski filmski SF.

Imamo za početak glavnog junaka, tog nekog detektiva gedžu, kog igra najmanje harizmatičan lik u celoj podeli. Onda imamo stranu zvezdu, ovog puta Noomi Rapace u jednoj efektnoj ali maloj ulozi koji nema znatan uticaj na zaplet ali joj se ime u geezer teaser maniru može upisati na plakat.

Zatim imamo priču koja je kao pametna ali je žanrovski gledano skroz passe, ali opet nam je zanimljivo da je gledamo u interpretaciji jedne druge filmske kulture. Ali, onda, ta druga filmska kultura zapravo čini dosta da imitira američki film i to dobija novi predznak.

Sve u svemu, koliko je Smoczynska sve ovo namerno radila ne znam, ali čak i da je ovo sve spontano ispalo, meni je zaista dalo jedan poseban ugođaj koji mi je nedostajao u masi istočnoevropskog copywoodskog SFa koji je od starog pristupa najviše uspevao da zadrži taj utisak kako bira prevaziđene teme.

Smoczynska je snimila film koji ima jako uspelih scena, i prilično uspeo retrofuturistički produkcioni dizajn u kom ta socrealistička dimenzija samo zamiriše - što je takođe karakteristika starog poljskog filmskog SFa gde su oni često baš pokušavali da beže od socijalističkog imaginarija i konstruišu zapadni ambijent i kad ne mogu.

HOT SPOT je stoga, po meni, zanimljiviji kao filmofilsko iskustvo i evokacija drugih filmova nego kao samostalno delo koje treba da operiše u aktuelnoj ponudi.

* * 1/2 / * * * *

PASSENGER

U poslednje vreme sam malo posustao u praćenju Andrea Oevredala koji je posle svog izvanrednog probija sa izuzetnim filmom TROLLJEGEREN ređao isključivo mlake ili čak izrazito slabe filmove.

PASSENGER je njegov novi nastup koji u sebi elemente tog elevated horora ali urađen ipak na prevashodno old school način, sa nekim klasičnim tehnikama stvaranja tenzije i strave ali sa osnovnom pretnjom koja je pomalo apstraktna i traži nešto "strašno" u neupadljivim stvarima, i po tomu ide tom elevated stazom.

Film govori o mladom paru koji odlučuju da se isele iz stana i postanu moderni nomadi koji će putovati Amerikom u svom kamperu kao svojevrsni moderni hoboi koji su odbacili društvo. Među njima naravno provejava skepsa prema trajnosti i održivosti ovog načina života, međutim, kada na putu naiđu na jedan ukleti prostor i shvate da stara pravila "samozaštite" starih hoboa i dalje važe, suočavaju se sa pretnjom koja vreba od davnina.

Glavni par je zanimljivo odigran i solidno zamišljen, premda je mogao biti i zanimljiviji. Sam milje modernih hoboa i cele tu supkulture je interesantan, ali Oevredal ne uspeva da celu stvar jače uplete i čini se kao da ti osnovni elementi nekako postoje uporedo i nikada se zapravo ne prožmu.

Kada krenu "strašne" scene, Oevredal ih radi kompetentno, ali uglavnom neinspirisano, izuzev jedne scene noćne filmske projekcije u šumi gde je napravio jednu lepu igru sa projektorom koji junaci koriste kao moćni izvor svetla.

Međutim, kada pretnja od neke ideje, metafore pređe u realizaciju ona se kreće ili u nekim okvirima spekralnih pretnji ili u nekim okvirima već bajatih ovaploćenja.

U tom pogledu, nekome sa manjim gledalačkim stažom ovaj film može dobaciti i do * * *. Međutim, to mora biti baš jako skroman, da ne kažem minimalni gledalački staž jer čovek ne mora biti vrhunski poznavalac horora kako bih shvatio da je ovo sveukupno opet jedna osrednjost koja ipak pomalo podiže Oevredalovu glavu iznad vode.

* * 1/2 / * * * *

REDUX REDUX

REDUX REDUX Braće McManus je vrlo mudro postavljen naučnofantastični akcijaš koji ima jednu folksy dimenziju, i kombinuje zapravo high concept cameronovskog tipa o ženi koja se kreće iz univerzuma u univerzum u potrazi za onim u kom je i dalje živa njena ćerka i u kome više nema serijskog ubice kog kad god sretne mora da ubije, ali sve to izvodi sa uticajem folksy road filma.

Glavna junakinja je iskorenjena, i kao osoba koja je izgubila svoj temelj kada je izgubila ćerku, zapravo luta kao metaforički i doslovni nomad u beskrajnoj repeticiji ubijanja serijskog ubice i nalaženja informacije da joj je kćer mrtva.

Na tom putu - opet cameronovski, sa ehom Ripley i Newt - ona pronalazi figuru ćerke u liku mlade devojke koju uspeva da izbavi od ubice i koja joj se pridružuje u borbi i putovanju kroz dimenzije u potrazi koja možda nikada neće dati nadani rezultat.

McManusi se oslanjanju na Michaelu McManus u glavnoj ulozi i Sheilu Marcus kao njenu mladu štićenicu i saučesnicu da iznesu kako emocionalno tako i visceralno jezgro filma. Bez njihove emocije i njihove sposobnosti da uspostave vezu sa gledaocem ne bi bilo filma. Ali, isto tako ne bi bio ni približno tako uzbuljiv da njih dve nisu tako energične i ubedljive u fizičkim konfrontacijama. Pod tim ne mislim da neke koreografisane borbe ili akrobatiku već upravo na govor tela u scenama nasilja u kome se oseća postepeno sve veći umor i sve veća potrošenost.

Film je sniman u skromnim uslovima ali ni u čemu ne oskudeva. Zapravo, možemo slobodno reći da je ovo film koji bi mogao da izgleda isto ovako i da je bitno skuplji - i ništa mu ne bi falilo.

U pojedinim delovima, moram priznati da sam imao određene stukturalne primedbe na pojedine manje digresije u kojima road movie sa indie atributima preuzme stvar ali na kraju sve to zajedno čini celinu koja ima smisla, i u kojoj se iz scene u scenu veoma uspešno ili subvertiraju ili ubedljivo izvode obavezne žanrovske figure.

U tom pogledu, REDUX REDUX ima istovremeno high concept s dozom "uzbudljivije je kad se ne vidi" domišljatosti, i jedan pošten akcioni triler smešten u flyover state. I to je možda najimpresivnije. Ima modernih rešenja koje bitne detalje guraju u elipsu ali nema nimalo foliranja koje često ume da se potkrade kroz ovakva rešenja.

Otud, iako je možda realna ocena * * * emocija mi kaže da bih izneverio sebe ako ne dam

* * * 1/2 / * * * *

BOKUSA

BOKUSA je film koji je režirao Shuji Terayama sa Buntom Sugawarom u glavnoj ulozi.

Bunta ovde igra starog boks šampiona čijeg je mlađeg brata u ringu ubio mladi bokser. Mladi se javlja starom šampionu sa molbom da ga trenira i spremi za značajnu titulu.

Shuji Terayama je pre ovoga mahom radio eksperimentalnije forme a Bunta je uprkos tome što je bio zvezda celih deset godina pokušavao da snimi ovaj film i na kraju je tek uspeh ROCKYja uspeo da donese odobrenje u studiju Toei.

Bunta igra starog boksera koji trenira mladog i odlično se snalazi u toj ulozi. Film obiluje rešenjima koja je ROCKY doveo do globalne prepoznatljivosti, pre svega montažnim sekvencama treninga iako ne možemo reći da su ih Sly i Avildsen baš izumeli.

Međutim, imajući u vidu kako su ova dva filma izašli blizu jedan drugog i da konačno bez ROCKYja ne bi bilo filma BOKUSA, svakako to treba primetiti.

Film je efikasan ali nažalost nije baš narativno disciplinovan. Ima digresija koje ne samo da su suvišne nego su i zbunjujuće i iz današnje vizure ovaj film star skoro pola veka barata nekim klišeima bez punog ubeđenja.

Bokserski film naravno može da funkcioniše sa osloncem na klišee, čak ih i traži ali Terayama ih ne plasira dovoljno ubedljivo a film kao celinu ne tretira dovoljno efikasno a u nekim elementima ima i malih stilskih iskakanja.

Ukupno uzev, ovaj Sugawarin projekat ima mnogo bolju reputaciju nego što je utisak koji mi je ostavio.

* * / * * * *

MAYDAY

MAYDAY je film koji sam očekivao sa velikim nestrpljenjem i samim tim ono što imam da napišem o njemu će biti jedan megageekovski experience.

Reč je o filmu o kom njegovi autori John Francis Daley i Jonathan Goldstein nisu mnogo pričali od kada je najavljen kao saradnja Ryana Reynoldsa i Kennetha Branagha. Sam radni naslov je sugerisao da će priča imati veze sa avionom SR-71, ali manje-više nismo mogli da naslutimo u kojoj meri će sve to dobiti jednu meta dimenziju.

Ovaj film je producirao David, sin Larryja Ellisona, sadašnji gazda Paramounta ali i pasionirani letač koji je jako mnogo pažnje uložio u snimanje filma MAVERICK, nastavka TOP GUNa kojim sam iskreno bio zgrožen.

I na početku tog filma, Maverick leti u SR-71 u nekom probnom letu nekog novog aviona i sl. 

Ovde praktično Daley i Goldstein u Ellisonovoj produkciji rimejkuju MAVERICK, samo kao mnogo bolji film. Dakle, imamo Ryana Reynoldsa u ulozi mornaričkog pilota koji leti na avionu F-18 (kao Maverick u nastavku) tokom osamdesetih i koji iznova pokazuje da je fenomenalan pilot tako što potiskom svog mlaznog motora spase kolegu kome se eleron otkačio u letu. Dakle, imamo situaciju iz TOP GUNa koja je bila fatalna za Goosea, kada se Maverickov avion našao u potisku drugog aviona, sada invertovanu u spasavanje istom tehnikom.

Na osnovu tog podviga dobija priliku da leti na avionu SR-71 u špijunskoj misiji iznad SSSRa, ali uprkos brzini od preko tri maha i visokom plafonu leta, ovaj avion biva oboren, opet kao Maverick iznad Irana, samo što ovog puta umesto svog starog F-14 koji je tada još jedino bio operativan u iranskom vazduhoplovstvu, pilot pronalazi Rusa amerikanofila koji obožava TOP GUN.

Film se dešava 1987. godine. TOP GUN je svež blokbaster koji kovertuje omladinu u amerikanofile širom sveta, pa i u samom SSSRu ali ovde konvertit nije omladinac već penzionisani KGBovac koji živi u pustoši gde je naš junak srušen.

Odatle film kreće u smeru late 1980s buddy komedije o Amerikancu i Sovjetu koji se isprva ne razumeju a onda shvate da svačija zemlja ima i dobre i loše strane, recimo kao u filmu RED HEAT.

U tom pogledu, hladnoratonski sentiment je vrlo vezan za pozne osamdesete i ne verujem da će se dopasti Ukrajincima. Naime, ovo je jedan od onih filmova koji promovišu približavanje Amerikanaca i Rusa, pomirenje i razumevanje, a ne nekakvu militantnost ili produbljivanje rata.

Činjenica je da su takvi filmovi obeležili period kada je SSSR padao i da su na polju kulture bili deo njegovog kolapsa, ali svakako su se razlikovali od onih prvih najtvrđih hladnoratovskih paranoidnih filmova koji su snimani recimo pedesetih.

Naravno, atmosfera filma koincidira sa epohom u kojoj se on dešava ali ne u pogledu istorijskih okolnosti već upravo u pogledu kako je popularna kultura prikazivala taj konflikt. U tom pogledu zanimljivo je otključati jednu sponu ovde preko direktora fotografije Barryja Petersona.

Barry Peterson je jedan izvanredan američki direktor fotografije naročito specijalizovan za delikatnu formu akcione komedije, i neke od najboljih filmova tog žanra poslednjih godina je slikao on. Radio je i sa Daleyem i Goldsteinom ali i sa Susannom Fogel na njenom izuzetno duhovitom i bistrom filmy THE SPY WHO DUMPED ME. U njenom filmu, imamo priču o dve američke turistkinje koje bivaju uvučene u hičkokovski hladnoratovski zaplet i film izrasta u jednu jako duhovitu i jako uzbudljivu akcionu komediju sa snažnim smehom i snažnom akcijom ali i sa senzibilitetom novog Hladnog rata između SAD i Rusije, dakle Rusije, ne SSSR, ne epohe Aldricha Amesa već Eda Snowdena. Fogelova i njen scenarista David Iserson su se vratili toj temi u seriji PONIES koju je Peacock nažalost ukinuo posle jedne sezone i ona je smeštena u SSSR, ali je u sebi i dalje imala savremeni senzibilitet Hladnog rata apliciran na tadašnji "ozvaničeni" Hladni rat.

Daley i Goldstein ne prilaze ovom filmu iz te pozicije. Naprotiv. Sovjeti koji su zli i koji su negativci su superambiciozni silovici i odmetnici od sistema kao i u sličnim filmovima iz vremena Glasnosti i Perestrojke, dočim je "prava" vlast možda nesvesna njihovog delovanja ali benevolentna. Ovde doduše izostaje benevolentnosti, ali ne izostaje da je negativac odmetnik.

U pogledu komedije, MAYDAY je u redu, nema mu se šta zameriti, Ryan Reynolds je stara kajla, Branagh dugo igra Ruse i nema problem da se lepo i našali sa njima, međutim, moram priznati da su Daley i Goldstein i pogledu scenarija jači u strukturi nego na mikronivou dijaloga i humora. Odnosno, interesantno je da im je fokus na opštoj strukturi, priči, na poentama koje su bitne za celinu, ali ovaj sadržaj okolno nije naročito inspirisan.

S druge strane, kad je reč o akciji i vizuelizaciji, izuzetno su inspirisani, i uspevaju da uspešno uspostave ton akcione komedije, što je uvek jako teško. I u izvesnom smislu deluje da je ovo jedan od onih filmova gde scenaristi u poziciji reditelja grčevito žele da pokažu kako su u stvari bolji u inscenaciji nego u pisanju odnosno da im je kadriranje i vizuelnost bitnija od teksta.

No, ovaj film trpi takvo remećenje prioriteta. Ipak, bitno je dodati i jednu napomenu. Daley i Goldstein su sarađivali na svojim najboljim režijama kao scenaristi ali ih paradoksalno nisu pisali sami. GAME NIGHT je radio Mark Perez, DUNGEONS AND DRAGONS je radio tim pisaca, a ovo je njihov solo projekat.

Ovo ne znači da su oni zaboravili da pišu, daleko od toga, ovo je jedan kompaktan i duhovit film ali je mogao sasvim sigurno biti i snažniji u tekstu.

Par politički korektnih detalja mora da se nađe u ovoj vrsti filma ali to nije stvar samo od danas nego i iz vremena kada su ovakvi filmovi pravljeni osamdesetih i recimo zanimljivo je da u njihovom ipak anarhičnom pristupu ta neka zaozbiljenja deluju suvišno i uspore film.

Kad je reč o akciji, ima nekoliko sjajnih scena ali i dve briljantne u završnici od kojih je borba u avionu zapravo jedna istovvremeno i spektakularna ali i minimalističkna razrada finala iz filma GAME NIGHT i čini se kao da su ovde sproveli onu ROAD WARRIOR varijantu ne bi li pokazali šta su možda tada imali na umu. I ta scena je recimo pošto dolazi u fazi kad više nema prostora za viceve sjajno i napisana i izvedena.

I filmovi osamdesetih su pravili slične balanse akcije i komedije ali bih rekao da su oni koji su ovom najsličniji poput RED HEATa recimo bili ipak znatno akcioniji i nasilniji, odnosno da je drugi pol činilo nešto kao Landisov SPIES LIKE US koji opet nije bio tako intenzivno akcioni.

Ovaj film se kreće negde između te opšte strukture TOP GUNa sa kojim je u jednom jako lepom dijalogu, a unutar scena "pomera regler" između SPIES LIKE US i RED HEATa. Ima u ovom filmu i nekih detalja koji evociraju MISERY ali više na nivou sporednog driblinga koji nema suštinski uticaj osim kao jasna asocijacija u nekim scenama.

Iz naše vizure ostaje žal za time što nismo imali priliku da dobijemo ovaj film onda kad smo pokušali da ga snimimo.

Miloš Radović je naime snimio film PAD U RAJ koji ima jako sličnu premisu kao ovaj film. Nažalost, taj film je ostao najslabiji rad Miloša Radovića iako je imao dosta jaku premisu i imao je čak i želju da bude dinamičan i žanrovski višeslojan. To se iz nekog razloga ni na jednom nivou nije desilo i baš je šteta. Naročito kada vidimo koliko nešto takvo može veselo da se izvede.

U tom balansu akcione komedije, film osamdesetih sa ovoliko akcije kao što ima MAYDAY sigurno bi bio nasilniji i akcioniji, dočim je MAYDAY u okvirima današnje percepcije žanra više na liniji komedije koja je akciona (i donosi izvanrednu akciju). Ako imamo na umu da je tada akcioni film bio dominantan bioskopski žanr, možda je upravo ova akciona dimenzija danas razlog što je MAYDAY ostao na streamingu.

Pa ipak, jako me raduje percepcija da ovaj film deo kritike vidi kao naslov za koji je šteta što nije u bioskopu jer je to istina. Ovo je film za kolektivno gledanje i radovanje, kao u stara vremena. Tako je i sa primedbama, one su više tu jer su Daley i Goldstein odlučili da se umešaju među klasike, u to krenuli hrabro, i nisu se obrukali nimalo.

* * * / * * * *