THE VALET

THE VALET Richarda Wonga je rimejk poznate francuske komedije Francisa Vebera, ovog puta adaptirana po scenariju Boba Fishera i Roba Greenberga, dvojice komediografa koji su potpisali takve masnoće kao što su WEDDING CRASHERS i WE'RE THE MILLERS i u režiji čoveka koji je inače mahom radio kao glumac.

Eugenio Derbez igra glavnu ulogu i veliki deo dijaloga je na španskom tako da mi se čini da je ovaj film ipak primarno namenjen meksičkoj populaciji u Americi, a Samara Weaving je njegova partnerka.

Uloge su zamenjene. U francuskom filmu, protagonista je bogataš koji organizuje prevaru kako bi razuverio ženu da je vara sa manekenkom i spasao brak. Ovde je protagonista meksički valet koji parkira automobile ispred jedne zgrade i on je osnovni junak ovog filma a bogataš je mnogo manje važan kao lik. Kada ga paparaci uhvate u jednoj situaciji dok se bogataš svađa sa glumicom koja mu je ljubavnica, bogataševi i glumičini fixeri smišljaju plan da Meksikanac glumi njenog dečka.

Ostatak priče ima neke varijacije u odnosu na original ali osnovna je ta da je ovde bogataš manje bitan lik.

Veberov francuski film je koštao 28 miliona dolara a THE VALET oko 30 i ovo je redak slučaj da holivudski rimejk nije skuplji od evropskog originala. Wongova egzekucija je mlaka, ne samo u vizuelnom pogledu već je film mogao biti intenzivniji u pogledu montaže, sa trajanjem od 122 minuta je neuporedivo duži od originala od 95. To mi takođe sugeriše da je meksička publika bila ciljna grupa i da njima ovaj ritam odgovara.

Meni Derbez kao glavni junak nikada nije uspeo skroz da zaigra. Kroz ceo film kanališe poznog Slavka Štimca nekog dobričinu koji toplinu dovodi do paroksizma i nula harizme koristi kao feature a ne kao bug što filmu daje neku sentimentalnu dimenziju koju ova priča ne može da iznese. Samara Weaving je neuporedivo taćnija u pogledu onoga što donosi liku i u pogledu dinamike svoje igre.

Međutim, ovo je Derbezov šou, i sudeći po kritikama koje su veoma pozitivne, rekao bih da se ovaj rimejk sasvim uspešno obratio svojoj ciljnoj grupi a rekao bih da to nisu ni fanovi klasičnog romcoma, a još manje Samarini fanovi koji su navikli na edgier sadržaj.

U tom smislu, moj utisak o ovom filmu je ambivalentan. Ostavljam mogućnost da nije bio namenjen meni i da u tom prikazu porodice nosi neki kulturalni aspekt koji je meni nedokučiv. Međutim, budući da inače dosta dobro razumem meksičke filmove, ovaj američki film sa specifičnom ciljnom grupom možda naprosto ne uspeva da ispravno artikuliše svoju folklornu dimenziju.

* * 1/2 / * * * *

FACES OF DEATH

Ne spadam među one koji misle da filmovi mogu loše da utiču na ljude, ali mislim da osobe s duševnim problemima svakako mogu imati određenu naklonost prema lošem horor filmu i da u njihovom pornografskom karakteru prepoznaju istinski kvalitet koji prija njihovom problemu. Ovo razmišljanje javilo mi se nedavno kada sam počeo da sravnjujem račune svoje komunikacije sa ljudima koji su užasne radove Rollina, Franca ili Fulcija smatrali za istinski kvalitetne filmove, bez ikakve rezerve.

Izvorni FACES OF DEATH u izvesnom smislu i jeste i nije takav film. Naime, ovaj senzacionalistički i suštinski pornografski pseudodokumentarac u kom su doduše inkorporirani i igrani i autentični materijali, predstavlja textbook primer takvog naslova. Naime, uzima tu lažnu dokumentarnost kao "opravdanje" za nabrajanje raznih bizarnih gore sekvenci, na sličan način kao što su prvi pornići bili pseudo-vaspitni ili pseudo-dokumentarni radovi o seksualnim navikama. Međutim, na kraju je slučajno ili ne, ta pornografičnost i eksploatacija uspela da rezultira ipak nekakvom estetičnošću, možda sasvim slučajno.

No, FACES OF DEATH je ostao jedan od temeljnih primera filma u kom se potraga za izopačenim prizorima kao takvima, bez istinskog konteksta, pakovala u neku vrstu socijalnog okvira ili narativa.

U svojevrsnoj polemici s tim filmom koji je snimio Daniel Goldhaber, sasvim sigurno ne govorimo o klasičnom rimejku.

Naime, FACES OF DEATH je jedan veoma klasičan moderni slasher, koji je u svojoj prvoj polovini elevated, srećom na dobar način, ali u drugoj baš i nije, što je takođe okej. U njemu, imamo serijskog ubicu koji rimejkuje izvorni, stari FACES OF DEATH u formi viralnih klipova koje postavlja na internet.

Glavna junakinja ima zanimljivo traumatsko jezgroi. Ona je izgubila rođenu sestru dok su izvodile challenge za internet video i danas radi moderaciju na sajtu koji se bavi hostovanjem raznih videa među kojima su i oni nasilni. Kada krenu da se pojavljuju aproprijacije videa iz FACES OF DEATH, ona počinje da sumnja da su na snimcima prava ubistva ali rukovodioci joj kažu da pošto ništa nije konkluzivno nastavi da ih postavlja. Međutim, ona kreće da istražuje i uskoro gubi posao ali zadobija pažnju serijskog ubice koji odlučuje da je ukloni kao opasnost.

Film je smešten u vreme pre AI, premda AI ne može mnogo da poremeti eko sistem nasilnih videa jer su prikazi nasilja na njemu veoma limitirani, no, svakako da u ovom filmu nema te dileme, da li je AI ili nije. Ovde su osnovne dileme pre svega, one klasične, ima li ili nema snuffa, postoji li ili je svaki lažan. Na to se u početku dodaje i tema kako smo ipak došli do ove tačke i koliko je prirodna čovekova fascinacija nasiljem i takvim prizorima podstakla nastanak te cele industrije koja je toliko dugo mit, da je logično pretpostaviti da se makar zbog popularne kulture do sada mora premetnuti i u stvarnost.

Nažalost, ovo nije VIDEODROME, ovo je samo jedan natprosečno dobro zamišljen klasični slasher u kom imamo nekoliko noviteta. Barbie Ferrera iz serije EUPHORIA je odlična kao body positive final girl, što je zanimljiva inovacija u tom aspektu klasične slasher forme. Isto tako, Goldhaber je fokusiran na pričanje priče i sve do same završnice kada krene sa jednom klasičnijom suspense, torture porn, chase postavkom, vodi priču veoma komotno, i zaplet tj. likovi su mu veći prioritet spram konvencionalnih žanrovskih figura.

Takav postupak se isplatio.

FACES OF DEATH je stoga solidan slasher koji nagoveštava da je mogao biti i nešto zanimljivije i promišljenije od ovoga ali nije.

E sad, da li je zasluženo poneo naziv ovog senzacionalističkog klasika od pre skoro 50 godina? 

Imajući u vidu složenost fenomena kog se dotakao, verovatno ne, jer ova pojava zaslužuje dublju obradu. S druge strane, ovo jeste film koji se svakako neće dopasti onima koje zadovoljava horor pročišćen od estetičnosti i sveden na puko pornografsko ređanje gadosti umesto pažljivo izgrađene strave.

Ako je ovo razočaranje među opskurnom publikom postignuto, vredelo je.

* * * / * * * *

SEISHUN NO SATUSJINSHUA

SEISHUN NO SATUSJINSHUA je debitantska režija Kazuhika Hasegawe.

Zanimljivo je da na ovom filmu on nije bio scenarista iako je na putu do svoje prve režije mahom pre svega radio baš taj posao. Ovog puta roman Kenjija Nakagamija adaptirao je Tsutomu Tamura a film producirao Shohei Imamura, kog znamo kasnije kao slavnog reditelja.

U svom prvom filmu, Hasegawa se bavi svojim, sad je već jasno, tipičnim junakom, izgubljenim mladim čovekom koji je potpuno otuđen u jednom disfunkcionalnom društvu i zarobljen u odnosima koji ga ne ispunjavaju.

Kada zbog neslaganja sa izborom devojke ubije svoje roditelje, vraća se devojci zbog koje je izbio incident ali ni sa njom ne nalazi mir. Naprotiv, počinje da želi da je napusti i da se preda zbog zločina koji je počinio ali ni to mu ne ide jer okolina zapravo nije zainteresovana za to što je on uradio.

U ovom svetu policiju zanima represija nad demontrantima, pa kada ode i prijavi sam sebe, oni misle da je samo jedan od nezadovoljnih mladih ljudi.

Odnos sa devojkom zbog kog je ušao u bizarni i krvavi sukob sa roditeljima, takođe je načet raznim sumnjama i guši ga, i u njemu ne pronalazi mir.

U tom pogledu, ovo je egzistencijalistička priča o mladom čoveku koji ne može da pronađe svoje mesto u svetu. U svom sledećem, i najboljem filmu, Hasegawa pojačava tog junaka dajući mu moć apsolutne destrukcije. Na neki način, ti filmovi se nadovezuju, na prvom on razara svoju okolinu ali time ne rešava ništa, u sledećem, on to čini celom svetu oko sebe.

U vizuelnom pogledu, ovaj film iz 1976. je dinamičan, sa dosta nervoze u mizanscenu i energičnom igrom ispraćenom veoma veštim snimanjem Tetsua Suzukija, Hasegawinog saradnika na oba filma.

SEISHUN NO SATUSJINSHUA je doživeo zasluženi uspeh kada je izašao i omogućio je Hasegawi da u produžetku snimi svoj vrhunski i jedini drugi film. Ovo je film koji nudi bitan doprinos celoj školi tada aktuelnih filmova o nezadovoljnim mladim ljudima koji su vladali svetskim filmom, i u tom pogledu Hasegawa predstavlja možda manje poznat, ali svakako upečatljiv deo svoje epohe.

* * * / * * * *

YOIMACHIGUSA

YOIMACHIGUSA Tatsumija Kumashira, po scenariju Kazuhika Hasegawe, je vrlo interesantan žanrovski hibrid u kome ima elemenata roman porno estetike, ali je u suštini ovo ipak jedna paraistorijska priča s početka 20. veka o avanturama grupe anarhista koje predvodi benshi iz nemog bioskopa, i u akcijama koristi svoju histrioničnost i sposobnost prerušavanja i improvizacije.

Kada otmu ćerku jednog moćnog čoveka, oni pobegnu sa njom, i zaljube se, zaboravivši da ona treba da im posluži za ucenu.

YOIMACHIGUSA nije istorijska rekonstrukcija, više je jedno slobodno tumačenje atmosfere i aure odmetnika u periodu anarhističkog uspona. U stilskom pogledu, ovaj film se kreće negde linijom pustolovnog vesterna kao što je BUTCH & SUNDANCE ali i francuskog Novog talasa.

Uprkos tome što sam film gledao sa prevodom, jasno je da je namenjen ljudima koji znaju jezik jer ima dosta delova u kojima junaci pevaju u svojoj komunikaciji, ne u formi mjuzikla već pesme kao verbalne dosetke.

Ako imamo u vidu da su Kumashiro i Hasegawa radili skromne Nikkatsuove produkcije, ovaj film ne samo da izgleda sjajno već izgleda i hrabro po tome šta je sve postignuto na jednom skromnom budžetu. Neustrašivost reditelja i direktora fotografije da preduzmu i neke spektakularne zahvate se isplatila i film izgleda ne samo energično, već i moderno, 52 godine posle premijere.

YOIMACHIGUSA je svakako film koji zaslužuje da bude ozbiljnije zastupljen među ljubiteljima i poznavaocima japanskog filma, ali i teme anarhizma.

* * * / * * * *

SEITO NEZUMI KOZO

Nezumi Kozo je japanski Robin Hood, heroj iz narodnog predanja koji je zaista postojao na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek.

U filmu SEITO NEZUMI KOZO koji je režirao Chusei Sone po scenariju Kazuhika Hasegawe, imamo jednu Roman Porno parodiju na tog junaka koji ipak nije dovoljno interesantna da iskorači iz okvira efemerne zabave svog vremena i bude zanimljiva savremenom gledaocu kog zanima da gleda kako je Hasegawa prevazilazio ograničenja i žanrove.

Ne može se reći da u ovom filmu nema nekih scena u kojima se prepoznaje nadgradnja u odnosu na očekivane obavezne figure u komičnoj softcore priči o virilnom odmetniku, ali suštinski, osim jedne scene u maniru neme komedije sa sve glasom benshija koji prati-komentariše radnju, ta prevazilaženja okvira očekivanog, a on je nizak, veoma su retka.

* * / * * * * 

SEISHUN NO SATETSU

SEISHUN NO SATETSU Tatsumija Kumashira, nastao je po scenariju Kazuika Hasegawe koji je adaptirao roman Tatsuzoa Ishikawe.

Reč je o energičnoj melodrami o razočaranom levičarskom aktivisti, studentu prava koji se bavi američkim fudbalom na univerzitetu, a uporedo radi kao tutor jednoj srednjoškolki. Oni stupaju u vezu koja se ubrzo nađe u koliziji sa bogatom devojkom za udaju koja glavnom junaku nudi stabilniju budućnost. Sve bi se rešilo lakše da srednjoškolka nije zatrudnela.

Kumashiro je bio prominentan reditelj, između ostalog i u Roman Porno talasu, i ovde ima nešto erotskih scena ali ih nema puno i apsolutno su integrisane u radnju i ne odstupaju od dijegeze filma, odnosno nisu plasirane na silu, naprotiv.

Šraviše, ovaj film je više jedna intenzivna društveno kritička melodrama nego erotska melodrama u klasičnom smislu i u tom pogledu, Kumashiro i Hasegawa iznova prevazilaze ograničenja produkcije.

Film je propulzivan, Kumashirov rad kamerom je visoko aktivan, sa zumovima, intenzivnim švenkovima, snimanjem iz ruke i svim onim energičnim postupcima koji su krasili sirovi stil šezdesetih i sedamdesetih.

Glumci su solidni a produkcioni dizajn je izvanredan, pa u tom pogledu SEISHUN NO SATETSU zaista i upečatljivo izgleda.

Producentske ambicije na stranu, Kumashiro potpisuje jedno snažno ostvarenje i rezignaciji koja je nastupila među japanskom omladinom u periodu kada su se levičarski pokreti izduvali, tu su otuđenost, besciljnost i kriza percepcija budućnosti prikazani opipljivo.

U svojim režijama će Hasegawa ovu temu dodatno razraditi.

* * * / * * * *

NURETA KOYA O HASHIRE

NURETA KOYA O HASHIRE je trebalo da bude rediteljski film Kazuhika Hasegawe ali ga je na kraju režirao Yukihiro Sawada, značajna faca Nikkatsu Outlaw filma.

Ovo je film iz talasa Roman Porno, gde je žanrovski okvir obogaćen scenama softcore seksa, koji doduše, naročito po senzibilitetu savremene publike ne mora nužno biti erotski u klasičnom smislu.

Čak naprotiv, upravo Sawadini filmovi obiluju scenama golotinje ali u kontekstu silovanja i sličnih formi seksualnog nasilja. To ove filmove zapravo čini veoma dalekim od nečega što je softcore, i njihovi najbolji primerci zapravo uopšte i nisu takvi.

Socijalni pesimizam ovog scenarija Kazuhika Hasegawe je u sindikatu tadašnjeg Nikkatsua percipiran kao trockistički. Svakako da je NURETA KOYA O HASHIRE možda i najznačajniji klasik Roman Porno epohe jer je film koji je u punoj meri uspeo da iskorači iz exploitationa u svet konvencionalnog policijskog filma ali i problemskog pristupa.

Protagonisti filma su dva korumpirana i dubinski iskvarena policajca koje upoznajemo u sceni kada maskirani upadaju u crkvu i kradu dobrovoljne priloge skupljene za vijetamske izbeglice, usput teško povređuju pastora i siluju mu ćerku. Kada saznaju da je njihov kolega pobegao iz ludnice, kreću da ga traže, počev od kuće gde mu ispituju i seksualno uznemiravaju ženu.

Za to vreme, pobegli kolega se ispostavlja kao psihički načet bez ikakve sumnje, ali zapravo napravljen ludim od strane kolega sa kojima očigledno nije delio senzibilitet. Tokom bekstva on upoznaje učenicu koja želi da pobegne sa njim, ali im se putevi neumitno ukrste sa korumpiranim policajcima u poteri.

Ovaj film nema konvencionalno razrešenje, i na neki način on jeste policijski film potere ali su policajci potpuno erodirale i devijantne ličnosti kakve smo retko sretali kao protagonista a progonjeni čovek je takođe i psihički načet i moralo ambivalentan.

Otud, NURETA KOYA O HASHIRE jeste nastao kao Nikkatsuov exploitation, ali više liči na neki veoma pesimistični jugoslovenski Crni talas, jer u njemu borba za pravdu kao konstituens žanra praktično uopšte ne postoji.

Sawada je bio profesionalac sa bogatom karijerom, i najvažnija dela su mu upravo snimljena za Nikkatsu gde je upamćen kao majstor koji se trudio da prevazilazi ograničenja koja je nametao studio. U Hasegawinom scenariju on je dobio materijal za to.

Na kraju Nikkatsu nije bio zadovoljan exploitationom koji mu je isporučen ali je zato dobio kultni film trajne vrednosti koji podjedanko interesuje i poznavaoce art housea i ljubitelje exploitationa.

* * * / * * * *