CRIME 101

Možda je ovo samo refleks od nedavnog čitanja romana Jordana Harpera A VIOLENT MASTERPIECE u kom je pružio ellroyevski losanđeleski noir visokog napona. Možda je ovo refleks objašnjavanja mannovštine u filmu WARDRIVER Rebecce Thomas. Ali, zaista je pomalo tužno gledati na šta je straćeno 90 miliona dolara u filmu CRIME 101.

Da se odmah razumemo, CRIME 101 nije loš film, naprotiv, evidentan je trud svih sektora. I glumci odaju utisak da su uvereni kako igraju u nečemu ozbiljnom i značajnom. Međutim, potreba Barta Laytona da snimi svoj HEAT i da ga imitira je malo potresna, ali u redu, nije to najveći greh. Greh je što je rezultat jedan u suštini mrtav film, bez pravog pulsa, i bez razumnog sagledavanja vlastitih mogućnosti.

Ovaj film bez ikakve potrebe traje preko dva sata, valjda i time želi da pokaže da je kao HEAT, ali to deluje kao manjak razumevanja prema publici.

Da je malo kraći, i malo dinamičniji, CRIME 101 bi dosegao format koji mu odgovara. On polazi od petpostavke da je veliki losanđeleski krimić, kakav je bio HEAT, ali nije. Ovo je zapravo jedan "mali" losanđeleski krimić koji je mogao biti odličan, samo da je usaglasio svoj format sa svojim mogućnostima.

Pored blago katatoničnog tempa, CRIME 101 ima naprosto manjak snažnih i važnih događaja, ima viškove koji smetaju ne samo u pogledu trajanja, već i u pogledu utiska, i pre svega, u svojoj želji da istovremeno bude priča izrazite žanrovske mehanike i da bude priča o ljudima koja nadilazi žanr, bolje bi mu išlo ovo prvo nego ono drugo.

Laytonov film deluje razvodnjeno, i uprkos pomenutom trudu svih članova ekipe, deluje pomalo televizijski u tome kako je "blag". Istovremeno ima višak dešavanja ali i manjak razrešenja - recimo obračun glavnog junaka sa mentorom koja ga uklanja jer je "premekan" izostaje ali zato imamo suvišni monolog o položaju žene kada glavna junakinja zaključuje luk svog lika. I kod tog monologa, nije problem u njegovom sadržaju već u tome što nije dovoljno dobar da bi se zadržao u filmu koji pretenduje na ovaj nivo ozbiljnosti.

CRIME 101 nema preveliku amplitudu između onoga što je u njemu uspelo i onoga što nije. Mark Ruffalo zaslužuje pohvale što mnogo manje tumara i mumla u ulozi ruffalovskog policajca u krizi srednjih godina. Halle Berry se odlično poigrava sa svojim imidžom seks simbola čije je vreme prošlo u ulozi agentkinje osiguranja koja više nije u godinama kada lako prodaje polise, a Barry Keoghan je još uvek dovoljno mlad da ne pravi pitanje što igra mladog kretena već u tome vidi dobru priliku za dozu šmirologije.

Konačno, Chris Hemsworth je uozbiljen u ulozi De Nira iz HEATa, Ryana O'Neala iz DRIVERa i Jamesa Caana iz THIEFa i solidan je. Ali, kod Manna u BLACKHATu, nepravedno oklevetanom filmu, bio je bolji i bio je mnogo više zvezda koja galvanizuje dešavanja. Ovde je Hemsworth utišan, ali materijal ne zaslužuje da se zvezda kao on utišava.

Sličan pokušaj, ali mnogo uspeliji napravio je Steve McQueen u svom rimejku WIDOWSa gde je snimio nekonvencionalni heist krimić sa dozom socijalnog komentara i estetizovanog prikaza društvenosti. Na tom putu, McQueen je žrtvovao koherentnost koju zahteva Holivud, i imao je razne asimetričnosti u izvedbi, ali je snimio na kraju svega zanimljiviji i uzbudljiviji film.

CRIME 101 je solidno skrojen, ako zanemarimo činjenicu da je format pogrešno prepoznat i iz toga proističe njegov osnovni problem.

No, s druge strane, sa pričom Dona Winslowa koji je sa rediteljem i svojim pimpom Shaneom Salernom adaptirao vlastitu novelu, i sa ovim zvezdama i budžetom, CRIME 101 ostaje landgrab kome se teško odoleva.

Moj utisak koji je bliži * * ne znači da nije i ovakvom filmu pošteno ipak dati * * * iako je imao potencijala i za mnogo više.

L'INTERET D'ADAM

L'INTERET D'ADAM je prikazan u Kanu i u centru ima dve zvezde koje rado gledam, Anamariu Vartolomei u manjoj i Leu Drucker u apsolutno glavnoj i dominantnoj ulozi. Nažalost, ovaj film Laure Wandel toliko insistira na tome da je "manje" u stvari "više" pa "manje" na kraju postaje "nimalo":

U ovom slučaju gotovo u realnom vremenu pratimo slučaj majke čije dete je doživelo frakturu ruke od neuhranjenosti a neće da jede jer su ga socijalne službe odvojile od nje, i borbu glavne sestre u bolnici da ga nekako zadrži blizu majke i spase.

Film nažalost toliko želi da bude "stvaran", da na kraju postaje prozaičan, a "životnu" situaciju toliko dekonstruiše da ona na kraju deluje pomalo apsurdno i svakako "rešivije" od onoga kako nam je autori nameću da je tretiramo.

Sve u svemu, ovo je film koji ima enetgiju ali u svojih sedamdesetak minuta trajanja pokazuje da dinamična dešavanja ne znače nužno i dinamično gledalačko iskustvo.

Laura Wandel je u svom postupku i pokušaju da bude vibrantna u atmosferi izgubila suštinu svoje priče i iz jednog socijalnog problema isisala je svu emociju.

* * / * * * *

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE

Roberto Bianchi Montero režirao je giallo RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE na način koji ga automatski čini kuriozitetom u filmografiji ovog podžanra. Naime, Montero je uspeo da snimi značajan giallo film koji u pogledu stila, pre svega na polju vizuelne kulture i inscenacije nije ni približno zanimljiv kao karakteristični predstavnici ovog pravca. Naprotiv, Monterov film je veoma rutinski, korektno ali nenadahnuto izveden i ako uzmemo u obzri podatak da je imao svoju hardcore verziju u Americi gde su inkorporirani materijali sa Harryjem Reemsom, to zapravo ne deluje čudno i neuklopivo jer ovde zaista igrani film nije postavio stilski kriterijum koji dobar pornić tog vremena ne doseže.

Istini za volju, nisam gledao tu verziju, pa ne mogu da tvrdim da je tako, ali me podatak da su inkorporirani porno materijali nije iznenadio.

Ono po čemu je ovaj film zanimljiv jeste scenario koji je za giallo standarde izuzetno studiozno napisan.

U osnovi naravno imamo giallo senzacionalizam, na teren je izašao serijski ubica koji ubija neverne supruge moćnih muževa, i policijska istraga nailazi na razne prepreke koje dolaze ne samo od strane veštog serijskog ubice već i od društvene elite koja je pogođena ovim ubistvima.

U tom pogledu, ovo je paradoksalan giallo film koji je bolji između scena ubistava nego kada krene nasilje u kom zapravo nema onog žara, voajerizma i bravura koje krase najbolje giallo naslove. Međutim, kako je scenario zanimljiv, i uprkos jednoj generalnoj modularnosti priče gde se ređaju istrage i zločini jedan za drugim, karakteri uspevaju da se profilišu i da se ponudi nekoliko zanimljivo postavljenih scena kako iz policijskog tako i iz bračnog života.

Za razliku od mnogih giallo naslova, ovaj nema previše nelogičnosti, zapravo je dosta konsekventan, izuzev u pogledu identiteta samog ubice koji je malo proizvoljan jer je reč o junaku u kog nismo puno investirali. Međutim, sama scena razrešenja i razotkrivanja ubice nosi jednu drugu dimenziju koja je možda donela i redak primer da je završna scena istovremeno i ključna i najuzbudljivija u psihološkom pogledu.

Američki veteran trilera Farley Granger je relativno rano otišao put Italije i u ovom giallo filmu, deluje uklopljeno ali ne naročito istaknuto kao glavni detektiv.

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE je u suštini giallo koji je atipičan i verovatno ga ne bih preporučio onima koji su privučeni klasičnim atributima tog podžanra. Međutim, za one koji vole detektivski film u širem smislu, kao i one koji su giallo kompletisti, ovo je svakako nešto što treba da vide.

* * 1/2 / * * * *

GEBISSEN WIRD DUR NACHTS: DAS HAPPENING DER VAMPIRE

GEBISSEN WIR DUR NACHTS: DAS HAPPENING DER VAMPIRE je zapadnonemačko-britanska vampirska horor komedija sa elementima erotike iz 1971. godine koju je režirao čuveni žanrovski specijalista Freddie Francis.

Nema nikakve sumnje da se ovaj film može pre svega pamititi kao početak sunovrata Pie Degermark, koja je posle ELVIRE MADIGAN bila posmatrana kao nova Ingrid Bergman, a na ovom snimanju je upoznala svog muža posle kog sve kreće nizbrdo i završava potresno.

Ništa drugo ga ne izdvaja osim Francisovog iskoraka u besprizorni exploitation u kom se - moramo priznati - nije baš sjajno snašao. Ako imamo u vidu da je on snimio i SON OF DRACULA kao veoma sličan vid exploitationa, samo s elementom muzike, možemo reći da nije izbegavao takve angažmane. Međutim, oba ta naslova su bezveze.

DAS HAPPENING DER VAMPIRE najviše obećava u scenama pre nego što se naslednica vrati u svoje transilvanijsko selo kako bi regulisala imovinska pitanja i shvatila da je pljunuta prababa koja je bila vampirica i pustošila kako okolna sela tako i obližnje katoličko semenište.

Horor scene su otupljene humorom, erotika je vulgarna u pokušaju da bude komična, i Francis nema načina da pokaže stil kojim je vladao kad je raspoložen.

* 1/2 / * * * *

HONEY BUNCH

Madeleine Sims-Fewer i Dusty Mancinelli snimili su film HONEY BUNCH u kom centralne uloge igraju Grace Glowicki i Ben Petrie koje sam upamtio iz zaista potpune nebuloze zvane TITO koja je dobila Hornblower nagradu na SXSW za neke meni nedokučive domete.

Srećom, Sims-Fewer i Mancinelli su se ovde više pitali a Glowicka i Petrie su poneli glavne uloge.

HONEY BUNCH je film koji mi nije "legao", ali mogao bih isto tako da kažem da mislim da je bolji nego što je moj utisak. Reč je o zamršenom retro-hororu u kom se prepliću kanonski Hammer i kanonski Cronenberg, a na špici je potpisan kultrni kanadski Telefilm koji nam je dao veliki broj bitnih doprinosa, među kojima su i neki rani radovi značajnih kanadskih autora, među kojima je i maestro lično.

U tom pogledu, HONEY BUNCH nudi dosta toga što je zanimljivo, pre svega u pogledu imaginarijuma, i atmosfere ali meni je vođenje priče bilo neubedljivo.

Naime, film kreće kao jedan dobar Hammer s početka sedamdesetih smešten u "današnje vreme", odnosno u ono što je tada bila sadašnjica, i gradi se kao jedna priča o gaslightingu i duhovima a onda u nekom trenutku preraste u nešto što je istovremeno i to i body horror, i postane bitno interesantniji.

Zašto me taj "savremeni Hammer" nije zainteresovao, teško je reći, možda zato što je bio samo "red herring", a možda i zbog toga što su svi junaci bili na svoj način "čudni" i falio je onaj straight lik sa kojim ćemo se identifikovati, a Grace Glowicki nam ga nije donela iako je možda trebalo?

No, ako ste gledalac koji je "kupio" film u toj fazi, onda ćete kasnije kako priča odmiče biti zadovoljniji jer svoju već izgrađenu vizuelnu dopadljivost film još produbljuje i diže na viši nivo.

HONEY BUNCH je film za koji mi je zapravo žao što u njemu nisam uspeo da uživam jer je u suštini vrlo strpljivo i interesantno izveden. U njemu nema ničega naročito novog, ali taj retro štimung koji daje referencu na klasike i iz njih crpi svoju stabilnost, pa i kredibilitet, ovde nije sasvim uzalud prizvan.

Da mi je profunkcionisao pripovedački, dao bih mu * * * ali ovako ipak samo * * 1/2.

BROTHERS UNDER FIRE

BROTHERS UNDER FIRE Justina Chadwicka, pošteno govoreći, nije nužno obećavao mnogo ali je imao repromaterijal za više.

Kiefer Sutherland igra kapetana američke vojske koji ide u Meksiko, sa džombama iz svoje jedinice, da bude kum mladom saborcu koji će tom prilikom ne samo postati suprug već i Amerikanac. Međutim, na svadbi se iz nekih razloga pojave protuve iz lokalnog kartela i ubiju mladoženju u nekom trvenju i sad kapetan sa momcima mora da krene u osvetu.

Kiefer je odmah shvatio da tu nema šta mnogo da misli i da je vreme da kanališe Jacka Bauera, uhvati pištolj sa dve ruke i krene sa kurčenjem i upucavanjem. Međutim, iako na Kiefer daje imitaciju Jacka Bauera, film je letargičan, akcija je umorna i nemaštovita, lokacije su nezanimljive, kolorit je tmuran i film je prosto izgledao kao da je sniman bilo kako, bilo gde u bilo koje doba dana.

Otud, Kiefer koji nam nudi imitaciju Bauera iz prve ruke, na kraju, više odmaže filmu jer deluje kao podsetnik šta smo mogli dobiti na nije nam pruženo.

Justin Chadwick je mogao da napravi nešto što će ljubitelji akcije ceniti i što će zahvaljujući Kieferu moći da se izdigne iznad proseka DTV ponude. Umesto toga dao nam je nešto što je pomalo čak i ispod nivoa koji bi se očekivao od nečega sa ovakvom glumačkom podelom.

Šteta. Možda bi neki drugi reditelj znao da ceni taj jedan adut koji mu je obezbeđen jer je ostatak topovskog mesa delovao pristojno i ne bi smetao boljem filmu od ovoga.

* * / * * * *

ROAD TRAIN

ROAD TRAIN Deana Francisa je klasičan, solidno izveden Ozploitation horor o omladini koju sa pustog autoputa otera veliki šleper, i kada prežive prevrtanje otkriju da ovo nije neka situacija iz Spielbergovog DUELa, štaviše da šleper stoji nedaleko, potpuno pust.

Odlaze do kamiona da bi se prevezli, ali kada se nađu u kabini drumske krstarice shvare da je u stvari ta kabina prostor posednuća i kreću da se ubijaju među sobom.

ROAD TRAIN je dinamičan, ne naročito pametan ali energičan film koji podjednako uvažava i likove i njihova tela i moćnu limenu mašinu koja ih gazi. Ovo nije queer film, što će se ispostaviti kao glavno autorsko opredeljenje Deana Francisa ali u ovom naslovu je pokazao da sasvim sigurno ima kvalitet za produkciju glavnog toka.

* * / * * * *