SEISHUN NO SATUSJINSHUA

SEISHUN NO SATUSJINSHUA je debitantska režija Kazuhika Hasegawe.

Zanimljivo je da na ovom filmu on nije bio scenarista iako je na putu do svoje prve režije mahom pre svega radio baš taj posao. Ovog puta roman Kenjija Nakagamija adaptirao je Tsutomu Tamura a film producirao Shohei Imamura, kog znamo kasnije kao slavnog reditelja.

U svom prvom filmu, Hasegawa se bavi svojim, sad je već jasno, tipičnim junakom, izgubljenim mladim čovekom koji je potpuno otuđen u jednom disfunkcionalnom društvu i zarobljen u odnosima koji ga ne ispunjavaju.

Kada zbog neslaganja sa izborom devojke ubije svoje roditelje, vraća se devojci zbog koje je izbio incident ali ni sa njom ne nalazi mir. Naprotiv, počinje da želi da je napusti i da se preda zbog zločina koji je počinio ali ni to mu ne ide jer okolina zapravo nije zainteresovana za to što je on uradio.

U ovom svetu policiju zanima represija nad demontrantima, pa kada ode i prijavi sam sebe, oni misle da je samo jedan od nezadovoljnih mladih ljudi.

Odnos sa devojkom zbog kog je ušao u bizarni i krvavi sukob sa roditeljima, takođe je načet raznim sumnjama i guši ga, i u njemu ne pronalazi mir.

U tom pogledu, ovo je egzistencijalistička priča o mladom čoveku koji ne može da pronađe svoje mesto u svetu. U svom sledećem, i najboljem filmu, Hasegawa pojačava tog junaka dajući mu moć apsolutne destrukcije. Na neki način, ti filmovi se nadovezuju, na prvom on razara svoju okolinu ali time ne rešava ništa, u sledećem, on to čini celom svetu oko sebe.

U vizuelnom pogledu, ovaj film iz 1976. je dinamičan, sa dosta nervoze u mizanscenu i energičnom igrom ispraćenom veoma veštim snimanjem Tetsua Suzukija, Hasegawinog saradnika na oba filma.

SEISHUN NO SATUSJINSHUA je doživeo zasluženi uspeh kada je izašao i omogućio je Hasegawi da u produžetku snimi svoj vrhunski i jedini drugi film. Ovo je film koji nudi bitan doprinos celoj školi tada aktuelnih filmova o nezadovoljnim mladim ljudima koji su vladali svetskim filmom, i u tom pogledu Hasegawa predstavlja možda manje poznat, ali svakako upečatljiv deo svoje epohe.

* * * / * * * *

YOIMACHIGUSA

YOIMACHIGUSA Tatsumija Kumashira, po scenariju Kazuhika Hasegawe, je vrlo interesantan žanrovski hibrid u kome ima elemenata roman porno estetike, ali je u suštini ovo ipak jedna paraistorijska priča s početka 20. veka o avanturama grupe anarhista koje predvodi benshi iz nemog bioskopa, i u akcijama koristi svoju histrioničnost i sposobnost prerušavanja i improvizacije.

Kada otmu ćerku jednog moćnog čoveka, oni pobegnu sa njom, i zaljube se, zaboravivši da ona treba da im posluži za ucenu.

YOIMACHIGUSA nije istorijska rekonstrukcija, više je jedno slobodno tumačenje atmosfere i aure odmetnika u periodu anarhističkog uspona. U stilskom pogledu, ovaj film se kreće negde linijom pustolovnog vesterna kao što je BUTCH & SUNDANCE ali i francuskog Novog talasa.

Uprkos tome što sam film gledao sa prevodom, jasno je da je namenjen ljudima koji znaju jezik jer ima dosta delova u kojima junaci pevaju u svojoj komunikaciji, ne u formi mjuzikla već pesme kao verbalne dosetke.

Ako imamo u vidu da su Kumashiro i Hasegawa radili skromne Nikkatsuove produkcije, ovaj film ne samo da izgleda sjajno već izgleda i hrabro po tome šta je sve postignuto na jednom skromnom budžetu. Neustrašivost reditelja i direktora fotografije da preduzmu i neke spektakularne zahvate se isplatila i film izgleda ne samo energično, već i moderno, 52 godine posle premijere.

YOIMACHIGUSA je svakako film koji zaslužuje da bude ozbiljnije zastupljen među ljubiteljima i poznavaocima japanskog filma, ali i teme anarhizma.

* * * / * * * *

SEITO NEZUMI KOZO

Nezumi Kozo je japanski Robin Hood, heroj iz narodnog predanja koji je zaista postojao na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek.

U filmu SEITO NEZUMI KOZO koji je režirao Chusei Sone po scenariju Kazuhika Hasegawe, imamo jednu Roman Porno parodiju na tog junaka koji ipak nije dovoljno interesantna da iskorači iz okvira efemerne zabave svog vremena i bude zanimljiva savremenom gledaocu kog zanima da gleda kako je Hasegawa prevazilazio ograničenja i žanrove.

Ne može se reći da u ovom filmu nema nekih scena u kojima se prepoznaje nadgradnja u odnosu na očekivane obavezne figure u komičnoj softcore priči o virilnom odmetniku, ali suštinski, osim jedne scene u maniru neme komedije sa sve glasom benshija koji prati-komentariše radnju, ta prevazilaženja okvira očekivanog, a on je nizak, veoma su retka.

* * / * * * * 

SEISHUN NO SATETSU

SEISHUN NO SATETSU Tatsumija Kumashira, nastao je po scenariju Kazuika Hasegawe koji je adaptirao roman Tatsuzoa Ishikawe.

Reč je o energičnoj melodrami o razočaranom levičarskom aktivisti, studentu prava koji se bavi američkim fudbalom na univerzitetu, a uporedo radi kao tutor jednoj srednjoškolki. Oni stupaju u vezu koja se ubrzo nađe u koliziji sa bogatom devojkom za udaju koja glavnom junaku nudi stabilniju budućnost. Sve bi se rešilo lakše da srednjoškolka nije zatrudnela.

Kumashiro je bio prominentan reditelj, između ostalog i u Roman Porno talasu, i ovde ima nešto erotskih scena ali ih nema puno i apsolutno su integrisane u radnju i ne odstupaju od dijegeze filma, odnosno nisu plasirane na silu, naprotiv.

Šraviše, ovaj film je više jedna intenzivna društveno kritička melodrama nego erotska melodrama u klasičnom smislu i u tom pogledu, Kumashiro i Hasegawa iznova prevazilaze ograničenja produkcije.

Film je propulzivan, Kumashirov rad kamerom je visoko aktivan, sa zumovima, intenzivnim švenkovima, snimanjem iz ruke i svim onim energičnim postupcima koji su krasili sirovi stil šezdesetih i sedamdesetih.

Glumci su solidni a produkcioni dizajn je izvanredan, pa u tom pogledu SEISHUN NO SATETSU zaista i upečatljivo izgleda.

Producentske ambicije na stranu, Kumashiro potpisuje jedno snažno ostvarenje i rezignaciji koja je nastupila među japanskom omladinom u periodu kada su se levičarski pokreti izduvali, tu su otuđenost, besciljnost i kriza percepcija budućnosti prikazani opipljivo.

U svojim režijama će Hasegawa ovu temu dodatno razraditi.

* * * / * * * *

NURETA KOYA O HASHIRE

NURETA KOYA O HASHIRE je trebalo da bude rediteljski film Kazuhika Hasegawe ali ga je na kraju režirao Yukihiro Sawada, značajna faca Nikkatsu Outlaw filma.

Ovo je film iz talasa Roman Porno, gde je žanrovski okvir obogaćen scenama softcore seksa, koji doduše, naročito po senzibilitetu savremene publike ne mora nužno biti erotski u klasičnom smislu.

Čak naprotiv, upravo Sawadini filmovi obiluju scenama golotinje ali u kontekstu silovanja i sličnih formi seksualnog nasilja. To ove filmove zapravo čini veoma dalekim od nečega što je softcore, i njihovi najbolji primerci zapravo uopšte i nisu takvi.

Socijalni pesimizam ovog scenarija Kazuhika Hasegawe je u sindikatu tadašnjeg Nikkatsua percipiran kao trockistički. Svakako da je NURETA KOYA O HASHIRE možda i najznačajniji klasik Roman Porno epohe jer je film koji je u punoj meri uspeo da iskorači iz exploitationa u svet konvencionalnog policijskog filma ali i problemskog pristupa.

Protagonisti filma su dva korumpirana i dubinski iskvarena policajca koje upoznajemo u sceni kada maskirani upadaju u crkvu i kradu dobrovoljne priloge skupljene za vijetamske izbeglice, usput teško povređuju pastora i siluju mu ćerku. Kada saznaju da je njihov kolega pobegao iz ludnice, kreću da ga traže, počev od kuće gde mu ispituju i seksualno uznemiravaju ženu.

Za to vreme, pobegli kolega se ispostavlja kao psihički načet bez ikakve sumnje, ali zapravo napravljen ludim od strane kolega sa kojima očigledno nije delio senzibilitet. Tokom bekstva on upoznaje učenicu koja želi da pobegne sa njim, ali im se putevi neumitno ukrste sa korumpiranim policajcima u poteri.

Ovaj film nema konvencionalno razrešenje, i na neki način on jeste policijski film potere ali su policajci potpuno erodirale i devijantne ličnosti kakve smo retko sretali kao protagonista a progonjeni čovek je takođe i psihički načet i moralo ambivalentan.

Otud, NURETA KOYA O HASHIRE jeste nastao kao Nikkatsuov exploitation, ali više liči na neki veoma pesimistični jugoslovenski Crni talas, jer u njemu borba za pravdu kao konstituens žanra praktično uopšte ne postoji.

Sawada je bio profesionalac sa bogatom karijerom, i najvažnija dela su mu upravo snimljena za Nikkatsu gde je upamćen kao majstor koji se trudio da prevazilazi ograničenja koja je nametao studio. U Hasegawinom scenariju on je dobio materijal za to.

Na kraju Nikkatsu nije bio zadovoljan exploitationom koji mu je isporučen ali je zato dobio kultni film trajne vrednosti koji podjedanko interesuje i poznavaoce art housea i ljubitelje exploitationa.

* * * / * * * *

TAIYO O NUSUNDA OTOKO

Da je Joca Jovanović danas živ, sasvim sigurno bi prodružio japanski film TAIYO O NUSUNDA OTOKO čitavom nizu svetskih filmova koje je neko snimio tako što ga je pokrao.

Argument bi mu bila ne samo izvesna sličnost sa filmom MLAD I ZDRAV KAO RUŽA već i činjenica da je jedan od dvojice scenarista Leonard Schrader, Paulov brat, a znamo da je Paul u centru svih teorija zavere jugoslovenskih filmadžija da im je neko nešto ukrao.

U svakom slučaju, TAIYO O NUSUNDA OTOKO je film iz 1979. godine koji u sebi nosi anarhičnost i društveni pesimizam Jovanovićevog klasika, i govori o besciljnom mladom čoveku koji svoj smisao pronalazi u destrukciji, opet samoj po sebi neopterećenoj smislom.

Poznat je slučaj japanskog levog ekstremizma i veoma nasilnog gotovo bizarnog terorizma koji je iz njega proistekao. Uostalom sudbina japanske frakcije crvene armije je bila tema živopisnih filmova. I ovde se na nju kao propuštenu priliku osvrće autor kada glavni junak usput gleda televiziju dok pravi atomsku bombu i vidi vesti presudu levim aktivistima.

Dakle, levi ekstremizam je mrtav, a mlad čovek je otuđen. I tako glavni junak kao srednješkolski nastavnik fizike i hemije odlučuje da napravi atomsku bombu posle traumatičnog iskustva sa terorističkim aktom dementnog ratnog veterana i susreta sa mačo policajcem koji razrešava situaciju.

Ono što sledi je krajnje transgresivan film koji zaista stoji kao Unicorn u istoriji filma. Naime, ovo je istovremeno satirični, politički angažovani problemski film o otuđenom mladom čoveku bez ideala koji ovlada moćima uništenja ali sa njima ne zna tačno šta da radi, osim da nekako artikuliše svoje nezadovoljstvo konzumerističkim društvom i policijskom državom, ali je isto tako i visokooktanski akcioni triler o terorizmu na liniji naslova kao što su JUGGERNAUT Richarda Lestera i BLACK SUNDAY Johna Frankenheimera koji mu prethode.

Dok Lesterov film ima nešto anarhičnosti u postupku kakva bi se i očekivala od reditelja tog prosedea, Frankenheimerov film je simfonijski primer sklada i metodičnosti, i moram priznati, ako je TAIYO O NUSUNDA OTOKO duhom svakako blizak Lesteru, u realizaciji je ipak sličniji Frankenheimeru.

Kazuhiko Hasegawa, kultni japanski sa samo dva rediteljska filma i puno scenarija za pinko naslove kojima je redom prevazilazio exploitation okvire tog miljea, uspeva da očuva tonus akcionog trilera i njegovu uverljivost iako zapravo sve vreme uporedo pravi buntovničku satiru, i to je zaista neverovatan podvig koji su mnogi pokušali ali je malo ko zapravo uspeo.

Hasegawin film u pogledu žanrovske efikasnosti i egzekucije donosi nešto što bi pružao majstor poput Kenjija Fukasakua u vrhunskoj formi. On na nivou celine i sa trajanjem od 147 minuta, paradoksalno, ima neke poduže scene upravo trilerskog segmenta, svakako da je radni proces spremanja atomske bombe u kućnim uslovima, podugačak i remeti formalni sklad filma, ali to je izvesna asimetričnost koja ovom naslovu daje na osobenosti.

Bunta Sugawara, mačo iz kanonske Fukasakuove Yakuza faze igra policajca kojim glavni junak postaje opsednut, međutim, glavni protagonista je ipak otuđeni nastavnik koji postepeno postaje sve nasilniji, odigran vrlo svedeno i ubedljivo u izvedbi Kenjija Sawade.

U izvesnom smislu, ovaj film jeste DIRTY HARRY sa inverzijom glavnih uloga, gde je glavni junak oštećeni pojedinac sa sposobnošču neograničene destrukcije a sekundarni je policajac koji je vrhunski profesionalac koji pokušava da ga uhvati dok on ucenjuje celu državu. Svakako da je DIRTY HARRY primeren za poređenje više od TAXI DRIVERa sa kojim (pored teorije zavere o Jovanoviću) deli koncept nezadovoljnog junaka koji tone u nasilje, međutim tamo nema policajca kao snažnog sekundarnog protagoniste visoke ikoničnosti i nema jasne agende glavnog junaka.

Motiv ucene od strane čoveka koji zapravo nema nikakvu ideologiju sem jednog generalnog nezadovoljstva je izvanredno rešen kod Hasegawe i Schradera. Naime, prvi zahtev junaka je da se ne prekidaju prenosi bejzbol mečeva emisijama vesti, a kao ključni, završni zahtev jeste da se u Tokiju održi koncert Rolling Stonesa, iako je ovom bendu zbog neke afere s drogom bio zabranjen ulaz u Japan.

U ovom filmu iz 1979. Vlada Japana se povinuje zahtevu iako bend zapravo sve do 1990. nije mogao da nastupi u ovoj zemlji.

Japan kao zemlja u kojoj je i posedovanje vatrenog oružja veliki prekršaj, a atomska bomba je posebno traumatična, u ovakvom liku dobija posebno subverzivnog protagonistu, tako da ne čudi kako je već u vreme izlaska ovaj film bio prepoznat kao jedno moćno ostvarenje u kom su se uspešno prepleli politički angažman i repertoarska usavršenost.

I u okvirima opusa Braće Schrader, a naročito manje poznatog ali veoma cenjenog Leonarda koji se bio ozbiljno posvetio Japanu, ovo spada u vrhunac opusa u svakom pogledu.

* * * 1/2 / * * * *

EL SUSURRO

EL SUSURRO Gustava Hernandeza je urugvajsko-argentinski horor film o porodici čudnih ljudi, nekakvih vampira koji putuju po zemlji i žive krijući se, a onda dolaze do nekih saznanja da su komšije iz obližnje kuće možda banda pedofila koja otima tinejdžerke i koristi ih za snuff filmove.

Zvuči atraktivno, kao nekakav LET THE RIGHT ONE IN gde "slučajna čudovišta" sreću one koji su to namerno, ali zaplet se razvija nadalje u smeru koji je konfuzan, više fokusiran na odnose među likovima uz iznenadne izlive nasilja i uvezivanje priče u celinu, i iskreno, nije ispunjen nagovešteni potencijal.

Hernandezov film solidno izgleda, ništa senzacionalno, ali ovo je pristojno izveden horor, i evidentan je pokušaj da se žanr nekako nadgradi i prevaziđe kroz uticaje kakav je recimo LET ME IN i sl. Međutim, na kraju ipak ostaje pre svega utisak propuštene prilike pa i konfuzije.

U suštini, EL SUSURRO ima višak zanimljivih ideja i ne uspeva da ih uspešno plasira što je šteta jer su neke među njima zapravo sveže i relativno inovativne, naročito ovaj motiv iz naslova.

S druge strane, ukupna postavka jeste sastavljena od polovnih delova. Kao što ni urugvajsko poreklo filma nije iznenađenje jer je to ipak domovina Fedea Alvareza, jednog od korektnijih žanrovskih profesionalaca u savremenom Holivudu.

* * / * * * *