PUKOTINA U LEDU

PUKOTINA U LEDU je povratnički film Maje Miloš posle četrnaest godina od njenog debija KLIP koji je osvojio nagradu u Roterdamu i podigao naš film na jedan nivo na kom do sada nije bio, uspevši da zaživi u art house krugovima širom sveta, i kroz festivale i kroz distribuciju a da s druge strane postane generacijski film omladine u Srbiji, naročito tinejdžerki koje su u njemu prepoznale da se bavi realnim psihološkim i socijalnim problemima.

Malo koji film je uspeo da pomiri ove dve stvari, čak i kada je profilisan kao klasičniji blokbaster jer umetnički ispit je jedno, glednoast je drugo, ali trajno mesto u društvu i filmografiji koja živi u narodu je nešto treće.

KLIP je ostavio dubok trag i kada se na to doda četrnaest godina od prvog filma, PUKOTINA U LEDU kao Majin drugi film dobija dozu mistike jer kriterijumi prema kojima se njen rad meri su visoki i ono što je snimila pre je i dalje veoma živo u našoj kulturi.

Po mnogo čemu, PUKOTINA U LEDU jeste direktan naslednik KLIPA. Ponovo je to u osnovi ljubavna priča o usamljenoj devojci sa društvene margine koja želi da se izbori za svoje mesto. U KLIPU je to mesto u srcu jedne bitange koja je pravi momak za pogrešne devojke, u PUKOTINI U LEDU je to mesto u zajednici pre svega.

U tom pogledu, PUKOTINA U LEDU govori o aktualizaciji jedne mlade žene koja kroz ljubav pronalazi način da preokrene svoj život.

Maja Miloš je svoj scenario izgradila direktnim oslanjanjem na PEPELJUGU i ovo je ekranizacija bajke u formi socijalne erotske melodrame gde je glavna junakinja Pepeljuga, njen Princ je simpatični brogrammer, a Maćeha i Zle sestre su nova porodica koju njen otac udovac želi da zasnuje iz najbolje namere jer i on želi da iznova nađe svoje mesto posle gubitka koji ih je izbacio iz težišta.

Posle mnogih analiza bajki u kojima su one prepoznavane kao priče namenjene starijima ali i razumljive deci, sa poukama koje nose duboku životnost i važe u svim dobima ali na drugi način, Maja Miloš to provodi u praksi, i gradi svoj narativ na način koji je savršeno savremen, prilagođen provokativnom gledalačkom senzibilitetu a pritom i gotovo zbunjujuće dosledan u odnosu na bajku. Otud oslanjanje na bajku ne deluje ni kao trik, ni kao vic, niti je toliko primetno dok se film gleda, ali se prepoznaje ako ne tokom a ono posle gledanja, kao dodatni sloj duhovne igre koji pruža zadovoljstvo.

Za razliku od KLIPA, PUKOTINA U LEDU je film koji je disciplinovaniji, sa većim pripovedačkim i vizurelnim fokusom na svoju princezu koju u jednoj veoma predanoj i zahtevnoj ulozi igra Jovana Stojiljković, nastavljajući svoje delovanje u žanru erotske melodrame koje je započela u PANAMI Pavla Vučkovića. Ovo je film koji je njen u punom smislu te reči i potvrdila se kao izuzetan domaćin.

Njen partner je Marko Grabež, glumac u usponu koji ređa zanimljive uloge i ovde dobija glavnu koja će svakako njegovoj karijeri dodati još jedan stepen više. Za razliku od KLIPA gde su glavni glumci bili Isidora Simijonović i Marlon Brutal, tada naturščici, ovde su glavne uloge odigrali profesionalni glumci i Maja Miloše je pokazala kako se veoma dobro snalazi i sa protagonistima koji svoje uloge grade na drugi način.

Isto tako, u KLIPU su sporedne uloge igrali (tada) manje poznati glumci, ovde su to redom zvezde, Ljuba Bandović igra oca, Nataša Ninković igra maćehu, a film je prepun veoma nadahnutih zvezda čak i u cameo ulogama. Ipak, izuzev dvoje glavnih, osnovna kopča sa publikom ostvarena je kroz lik najbolje drugarice glavne junakinje u tumačenju Anđele Jovanović. Anđela Jovanović je već ranije najavljivala ogroman potencijal i uloge je uvek igrala pouzdano, no ovu izvrsno postavljenu i napisanu ulogu je odigrala izuzetno energično i emocionalno sugestivno.

Svet arhetipske surovosti bajke zamenio je svet tranzicione Srbije u kome mlade žene koje atraktivno izgledaju imaju prepoznat položaj u mačističkoj hijerarhiji. Maja Miloš u ovom filmu čak ni ne ide do kraja u prikazivanju apsolutne korozije našeg društva i slike mlade žene u njemu, recimo nema sveta rijaliti programa ni u tragovima, ali objektivifikacija i kao proces i kao moneta su u punom zamahu.

U tom pogledu, ono što je najzanimljivije jeste da žene, iako se nalaze u nepovoljnom društvenom položaju koji je prepoznatljiv i realan, nisu pasivne žrtve, i u svemu tome prave izbore, vrlo često pogrešne. Autorka ženama u ovom filmu ne oduzima deo odgovornosti za položaj u kom su se našle i film ne podilazi nažalost nerealnim vizijama nekakvog osnaženja i otpora koji još uvek postoji isključivo na filmu.

Po mnogo čemu odnosi među junacima razbijaju klišee i tipične formule koje promoviše savremeni evropski film,

U stilskom pogledu, ovo je erotska melodrama sa oniričkim elementima i blago povišenim realizmom u izvedbi, što film istovremeno čini prijemčivim i najširoj publici, iako je ukorenjen u art house. Sa filmom ANORA deli dosta tema, ali i činjenicu da može da komunicira sa publikom. Iako bi bilo previše redukcionistički reći da je ovo "srpska ANORA" jer se filmovi ne poklapaju sasvim, u operativnom smislu se može koristiti i takav opis kako bi se ugođaj predočio gladalištu.

Maja Miloš koristi arhetipsku priču da na bazi nje prikaže ljudski razvoj svoje junakinje ali i da zarobi aktuelni trenutak našeg društvenog brodoloma. Zato je film i arhetipski i aktuelan i zato verujem da će živeti dugo.

PUKOTINA U LEDU će sasvim sigurno ponoviti uspeh KLIPA u našoj kulturi i među publikom bi mogla ostvariti trajno prisustvo.

* * * / * * * *

OUR HERO, BALTHAZAR

OUR HERO, BALTHAZAR je indie crna komedija sa izraženim elementima psihološkog trilera o besmisleno bogatom menhetnskom tinejdžeru kome se sviđa školska drugarica koja je aktivistkinja protiv pucnjava u školama, koje su - kao što znamo - američki ali ne žalost i ne samo njihov problem. Kada posle svog histrioničnog IG posta stupi u kontakt sa osobom koja tvrdi da je pucač koji se sprema za masakr, odlučuje da ga locira i spreči u tome kako bi impresionirao svoju simpatiju.

Međutim, pucač je marginalac iz Teksasa sa potpuno obrnutom životnom sudbinom kog život tera ka ekstremima jer su mu prilike sužene, on sam nije preterano sposoban da se izbori sa raznim izazovima, a oružja i budalaštine ima u izobilju.

Kada se sretnu, bogataš i nešto stariji usamljeni marginalac postaju prijatelji, i nesvesno kreću da tonu ka situaciji koja će završiti nasiljem, pritom podstaknuti jedan drugim.

Oscar Boyson kog znamo kao saradnika Safdiejevih je veoma ozbiljno prišao ovoj crnohumornoj priči, i uspeo je da u njoj spoji humor sa neophodnom ozbiljnošću, gde čak i kada film obiluje ironijom, kako socijalnom tako i dramskom, ipak nikada ne potone u parodiju problema ili se prema njemu odnosi neozbiljno.

Naprotiv, film svemu daje ljudski lik, i prikazuje marginalca koji bi lako mogao pući u pravcu nasilja, buretom baruta sa kojim se igra ne samo njegova prirodna okolina nego i onaj koji je došao da ga "spase" zapravo sledeći neku svoju uvrnutu fantaziju.

Film je dinamičan, i pripovedački i vizuelno, izvanredno je glumljen i što je najvažnije kompaktan je, što ga čini veoma efektnim, a sadržajnim.

* * * / * * * *

SMILEY FACE KILLERS

SMILEY FACE KILLERS Tima Huntera je susret dve kultne face osamdesetih. Bret Easton Ellis je glamurizovao moralnu i ljudsku eroziju omladine osamdesetih u raznim delima pa i ekranizovanom romanu LESS THAN ZERO, dočim je Tim Hunter zapamćen po filmu RIVER'S EDGE.

U tom pogledu film po originalnom scenariju koji je Bret Easton Ellis napisao mimo romana, a tematizuje teoriju da Smiley Face suicidi i davljenja mladih momaka nisu zapravo slučajna samoubistva i nasumnične slučajnosti već delo serijskih ubica ili neke sekte.

I u tom ogledu, Ellisov scenario krajnje jednostavno, redukcionistički tretira true crime pretpostavku o Smiley Face Killersima kao osnov za jedan isprazan slasher, bez mnogo dešavanja, bez mnogo ripper sekvenci, sa likovima koji vode ellisovske isprazne živote ali bez nekog ekscesa koji bi ih oplemenio.

Tim Hunter to sve realizuje pristojno i dostiže neku estetizaciju koja liči na dobru televiziju ili čak neki indie film kada gledamo pojedinačne kadrove ali kad se sve spoji u celinu, ništa od problema Ellisovog predloška nije rešeno. Ovo je moralo biti mnogo radikalnije snimljeno da bi se toj ispraznosti teksta dao neki smisao.

Tim Hunter i Bret Easton Ellis su mogli biti eksplozivan spoj iz našeg detinjstva, ali nažalost, kako to obično biva sa Ellisom, nije se iz velikog očekivanja izrodilo ništa naročito i RULES OF ATTRACTION danas marginalizovanog Rogera Avaryja ostaje možda i najozbiljnija ekranizacija ovog pisca koji voli ekran, možda i više nego hartiju,

Svakako da je Patrick Bateman iz ekranizacije AMERICAN PSYCHO postao meme, ali ta ekranizacija je ipak veoma slab film, a o ostalim se može reći samo još gore od toga. Na neki način RULES OF ATTRACTION je uspeo da očuva barem tu neku visceralnost i ironiju unutar same forme kroz Avaryjev postupak, a LESS THAN ZERO vremenom dobija na simpatijama kao i svaki stari film kada se postepeno izmešta iz konteksta.

Ovih dana je aktuelna serija THE SHARDS u kojoj Ryan Murphy pravi jednu atrakciju ali ne uspeva da pobegne od činjenice da je to sve samo jedna skupa slikovnica šupljeg senzacionalizma.

U tom pogledu, SMILEY FACE KILLERS je izuzetak utoliko što nije baziran na romanu, i što je toliko nemaran prema true crime izvorniku na kog se oslanja. Sve ostalo je tipično za Ellisove ekranizacije, s tim što su glumci nepoznati i budžet (nešto) manji.

* 1/2 / * * * *

THE INVITE

Pozorišni komad Cesca Gaya ELS VEINS DE DALT je posle njegove vlastite ekranizacije imao nekoliko filmskih prerada u raznim zemljama. Međutim, ne samo da je holivudska ekranizacija bila ključna za globalnu afirmaciju tog teksta već je uspela da nadraste okvir svih ranijih ekranizacija koje su bile statusno pre svega kamerne prerade nekog originala i podsećale na slične fenomene kakve je ranije pravio Genovese itd.

Američki rimejk postao je sui generis uspeh, potpuno je potisnuo ideju pozorišnog teksta, na špici pominje da je rimejk Cescovog filma, ali se vremenom i to sve manje pominje kako hajp raste i čini ovaj film ozbiljnim pretendentom na godišnje liste i nagrade.

No, uprkos skoro pa aklamativnom oduševljenju filmom THE INVITE smatram da mu treba prići sa nekim ogradama.

Naime, ukoliko uspete da "prihvatite" ove likove i da im "poverujete" onda vas čeka jedna uspela bračna dramedija na liniji woodallenovskog i robertaltmanovskog kanona.

Međutim, ako ih ne prihvatite, čeka vas jedan dosta usljen pokušaj.

Ovaj film režirala je Olivia Wilde koja je što se mene tiče, posle filma DON'T WORRY DARLING ušla u A ligu najinteresantnijih reditelja, međutim, taj film nije prepoznat kao njen trijumf i vremenom su BOOKSMART a sada naročito THE INVITE postavljeni na pijedestal.

U prvih pet minuta filma, bez reči i bez uspostavljenih odnosa među likovima, mi vidimo da Olivia Wilde "izuva" kao rediteljka. Njena naracija je čista, vizuelna, vibrantna i visceralna. Jedini problem je što ovih prvih pet minuta nisu osnovno gradivo filma, niti je film po bilo kom aspektu takav.

I kada krene dijalog i građenje odnosa, Olivia Wilde zakiva kako to vizuelno uspeva da reši, takt, ukus, produkcioni dizajn, mizanscen, rešenja sa refleksivnim površinama kojima daje jeftino ali efektno psihologiziranje, sve to je vrhunski. Da ga Olivia Wilde nije izsabijala u realizacija, imali bismo posla sa indie filmom iz vica.

Dakle, ovde zanatski ima šta da se vidi - a to nije tipično za ovu vrstu filma.

Međutim, osnovni zanat reditelja nije samo to kako će to snimiti, iz kog ugla, ćoška itd. Ipak, glavno je pričanje priče, postavljanje likova i nažalost, za razliku od BOOKSMART a naročito DON'T WORRY DARLING, THE INVITE ima problem u tome što u onome što je važno za film, on nije dobar.

Prvo, sama podela je sumnjiva jer Penelope Cruaz donosi jednu campy dimenziju, a Seth Rogen opet s druge strane donosi jednu predanu i pedantnu rolu gde pokušava da apgrejduje svoju lovable schlub personu i da je zaozbilji, ali njegov senzbilitet ostaje u komediji, i relativno je jednodimenzionalan u serioznoj situaciji.

Jedina dva glumca u ovom filmu koji umeju da se snađu na oba razboja su Olivia Wilde i Ed Norton, što je zanimljivo jer su pored toga što su doktori glume oboje i vrhunski reditelji. Njih dvoje dolaze jako blizu toga da pronađu ton u kom likovi funkcionišu u ovoj dramediji.

Međutim, sa Penelope Cruz koja je neupotrebljiva, Sethom koji je surovo limitiran i samo dvoje ljudi koji mogu da iznesu složenost ovog kamernog komada, imamo scenario Rashide Jones i Willa McCormacka, čiji rad ja inače cenim, ali koji su u ovoj adaptaciji uradili izmene koje mahom nisu poboljšale izvorni predložak. I doveli su do paradoksa, da surovo limitirani španski film koji je režirao čovek koji bi imao teškoće da sastavi prilog za Dnevnik, na kraju dana bude bolji jer je diskretniji u tekstu i uravnoteženiji u podeli.

Ovde mi imamo jedan neubedljiv intenzitet bračne neuroze od tog fatalnog petog minuta kad ovo postane polemička melodrama sa elementima seks farse, i praktično Seth Rogen ne uspeva da izađe iz tog štima sve do samog kraja, uz pauze kada mu situacija nametne neku promene. Dakle, on je očigledno glumac kome situacija pomaže da se izrazi, ali ovde je situacija u jednoj diskretnoj promeni i eskalaciji, a to samo Ed Norton i Olivia Wilde mogu da prate.

Međutim, u scenariju Rashide i Willa, nažalost eskalacija nije nužno najdiskretnija, i to pre svega u nizu pokušaja da se prodube postavke iz Cescovog predloška, gde svaka od njih uglavnom ne pomaže, a osnovna promena - to je pristanak bračnog para na nepristojnu ponudu - ne donese apsolutno ništa u razvoju karaktera, samo veštački povećava tenziju pred generički verbalni klimaks gde svako konačno ispriča šta ima a što nije ništa posebno.

E sad, iz ovog opisa je evidentno da je ovo meni bilo na granici podrošljivog i to pre svega jer je Olivia zakivala vizuelno, i tu stvarno ko se bavi filmom ima šta da vidi. Kao što neko ko studira film može da vidi koliko to zapravo ne može da izleči osnovni problem a to su likovi i priča, sa akcentom ovog puta na likove.

Međutim, s druge strane, imamo veliku većinu gledališta koja je pogledala ovaj film i smatra ga genijalnim, iako istini za volju on nema realne kapacitete za genijalnost, čak i da je sve u njemu uspelo. Dakle, na kraju prelama ipak sposobnost publike da ovi ljudi zaista postoje. Ako ste osoba koja može da poveruje da u nekom svetu ovako predizajnirana i prešmirana Penelope Cruz postoji kao osoba, onda ćete se sa uživanjem nasladiti i u ostalim slojevima teške šmirologije, anegdotske dramaturgije koja ne vodi suštinski ni u šta, jer će vas svakako voditi u Nešto.

Da je ovaj film onakav kako se većinski misli da jeste, od mene bi dobio * * *.

Međutim, nije takav, i stoga * * je više nego puna kapa.

MEMORIA

Francisco Macian je snimao film MEMORIA 1974. godine ali je zbog problema sa frankističkom cenzurom i autorove prerane smrti, u suštini tek kasnije ovaj film imao priliku da bude otkriven, a u inicijalnoj distribuciji 1976. nije postigao značajan uspeh.

Macian je bio katalonski animator i tehnički inovator i te svoje tehnike je primenio u ovom filmu. Međutim, odmah da se razumemo ovo nije SILENT RUNNING.

Zapravo reč je o filmu koji izlazi u isto vreme kada i rani Cronenberg i može se postaviti u neku relaciju sa njim, kao jedna apsolutno inferiorna i datirana varijanta istog razmišljanja i raspoloženja.

U suštini Macian je mentalno u šezdesetim i njegov film izgleda pre svega anahrono, i barem desetak godina kasni u poetici. Sačinjen je od dva pristupa, jedan je erotska melodrama koja prerasta u horor između lekara koji ispituje mogućnost presađivanja sećanja, njegovog mladog asistenta i njegove mlade supruge među kojima se formira ljubavni trougao. Drugi je baziran na animaciji, grafičkim rešenjima, apstraktnim prizorima koji nas vode kroz samo "pseudofiziologiju" i "pseudofilozofiju" procesa.

Macianov film je vidno idejno oskudan, čini ga red dijaloga, red nekih apsrakcija, red seksa - sa ili bez razgovora, i vremenom postaje monoton jer se nekoliko likova u sličnim odnosima kreće kroz dva i po ambijenta. Kasnije kada sa pokusnim pacijentom koji ima oštećenje mozga stvari krenu put horora, film možda odlazi i u najtežu hipijevsku arhaičnost koja evocira francuski Novi talas.

Ono što je u ovom filmu zanimljivo jeste koncept koji bi u bitno veštijoj izvedbi mogao rezultirati nekim uspešnijim niskobudženim ostvarenjem, i recimo možemo reći da su filmovi poput EDERLEZI RISING u suštini došli iz sličnog dovijanja, ali neskromno ću reći, uspeliji su.

U svakom slučaju, Španija koliko god bila bitna u hororu, u SFu nije bila značajna u ovoj epohi, praktično sve do ABRE LOS OJOS možemo reći da nisu ozbiljnije zadužili ovaj žanr. Tako ni MEMORIA nije mnogo doprinela, ali razmišljanje nije bilo sasvim off target.

BIDAD

BIDAD koji je režirao Soheil Beiraghi je iranski film snimljen bez pomoći režima koji govori o mladoj pevačici koja ima teškoće da nastupa na odobrenim legalnim snimcima i priredbama tako da ulazi u underground gde može da peva ali se pojavljuje i policija i progoni posetioce.

Film je sniman bez dozvola i pomoći režima i za razliku od nekih drugih, veoma zanimljivih naslova tog profila, ovaj je naprosto toliko kalibrisan po svojoj naivnosti za konzumaciju na Zapadu, da potpuno promašuje.

Uspeo je da ima premijeru na festivalu u Karlovim Varima što je za tu vrstu maltreta kao što je tajno snimanje nečega što će kasnije biti javno i možda dovesti do nekih reperkusija, ipak premalo. Obično ti neki progonjeni autori koji krše pravila dobacuju do večih festivala ali isto tako, obično snimaju bolje filmove, i to ne samo bolje već i neobičnije.

Soheil Beiraghi je snimio jedan šupalj vesternizovan film u kom je zanimljivo to što Iran uopšte ne izgleda onako kako očekujemo, zli jezici bi rekli, izgleda kao neko francusko predgrađe, i to je možda i najveći kvalitet ovog i sličnih filmova. Zbilja nam pokazuje Iran koji ima srednju klasu i relativno konvencionalan način života u raznim aspektima.

U ovom slučaju, Beiraghi pokušava da prikaže tu omladinu iz generacije Z koja zapravo pokušava da iskorači iz iranske propisane svakodnevice ne samo aktivistički već i samim ličnim načinom života, međutim ne uspeva da to prikaže ubedljivo, i smisleno, i situacije koje bira su često neubedljive i neosmišljene.

Svaka atipična slika Irana vredi da se vidi, ali ovaj film ipak na kraju ne zaslužuje prelaznu ocenu.

* 1/2 / * * * *

TEENAGE SEX AND DEATH AT CAMP MIASMA

TEENAGE SEX AND DEATH AT CAMP MIASMA je jedan od najpresižnijih horor naslova 2026. godine i posle premijere u Kanu nastavio je da se javlja u svim diskusijama o onom najboljem što je prikazano ove godine.

Jane Schoenbrun su krenuli kao queer autori opredeljeni za neki zamuljan indie alter horror, elevated i arty, međutim novi film je ipak iskorak u mejnstrim i ima prilično jasnu premisu i prilično jasne ambicije, i ako izuzmemo kada Schoenbrun poslovično zamuljaju stvari da bi iz nejasnog proizašla strava ovo je prilično straight (pun intended) rad,

E sad, ja kao neko ko je savremenik NEW NIGHTMAREa (koji ne volim) i SCREAMa (koji je masterpis), gledam već ko zna koji pokušaj da se nađe horor film u dekonstrukciji horor filma, da se pojede proverbijalni kolač i da ti ostane. Naravno, istorijski gledano, horor žanr je prvi krenuo sa dekonstrukcijama, što kroz parodije u kojima su studiji slali svoje prave horor zvezde da igraju, što kroz filmove koji su se dešavali na snimanjima horora gde onda krene prava strava itd.

Ali, NEW NIGHTMARE i SCREAM su bile dve meč lopte Wesa Cravena i to u razmaku od nekoliko godina gde je uspeo da usavrši tu formulu.

Naravno, Jane Schoenbrun ne mogu da snime ni NEW NIGHTMARE ni SCREAM jer ne vladaju zanatom. Ovaj film pokazuje da rudimentarnost izvedbe u u ranim radovima nije proisticao iz produkcije nego iz znanja, i ovaj film naprosto nema neku perfekciju izvedbi, pa čak ne ni pečat - a što je dosta bitno kad se pravi horor film.

Ipak, ostavio bih mogućnost da su se moderni gledaoci horora promenili u odnosu na one stare. Naime, stari su gledali žanr u totalitetu, pratili su i nove i stare filmove i u tom pogledu, pretpostavljam da sve ovo o čemu govorim, ni novim fanovima nije nepoznato i da su im NEW NIGHTMARE i SCREAM poznate reference ali i da im Bogdanovichev TARGETS nije sasvim stran itd.

U svakom slučaju, što je gledalac manje gledao, više će uživati u ovom filmu.

To međutim, ne znači Jane Schoenbrun ne gledaju dovoljno filmova. Naprotiv. Problem je u tome što ne mogu da smisle ništa svoje.

Film kreće kao autobiografska varijacija na SUNSET BLVD. u kom mlada  queer autorka ide da vidi zvezdu starog slashera čiji hit treba da rebootuje. Stara zvezda je svoj Xanadu našla u letnjem kampu u kom je snimljen CAMP MIASMA serija i ona tu živi, sama, ali možda i ne, možda nije sama doslovno a možda i figurativno.

Usledi upoznavanje rediteljke i zvezde i tu dobijamo jednu jump scarish varijaciju na SUNSET BLVD. gde junakinja i zvezda nešto mudruju o tome šta je slasher, ne prevazilazeći monolog koji ispriča Samara Weaving u first girl sekvenci pretposlednjeg SCREAMa.

Potom se odnos produbi kada zvezda i rediteljka gledaju stari film koji izgleda čudno atemporalno. On tehnički ne izgleda ni kao stari slasher s kraja sedamdesetih, ali ni savremeni ne izgledaju tako. I po nizu nekih detalja, film ima jednu atemporalnu dimenziju i nije dosledna rekonstrukcija, što samo što samo po sebi nije toliko presudno ali je propuštena prilika za neku posvetu, no dobro, najavljuje nam da film možda ima neku priredu koja nije čisto kinematogarsko-zanatska.

I onda tu kreću da se javljaju ideje kod rediteljke šta bi mogao biti reboot, i ona tu hoće da ide više u smeru nekog BACKROOMSa nego Eli Rotha, što je dovodi u sukob s generic licima iz studija koja smo viđali nebrojen puta u boljim izdanjima.

I onda očekivano malo imamo nekog ludila iz kog kao proistekne neki horor.

Međutim, sve to je u domenu očekivanog.

Čak i kad krene razmaštavanje, kad krenu te neke nelogičnosti i "neočekivanosti" iz kojih se crpi strava, sve je to ipak planirano, i za moj ukus previše folirantski da bi bilo zaista strašno.

U suštini. dok mogu da kažem kako Jane Schoenbrun prave nešto vrlo bajato i na očekivani način, ne mogu osporiti da u izvesnom smislu ispravno razmišljaju. Međutim, ovde to ispravno razmišljanje ostaje bez rezultata, bar što se mene tiče.

Verujem da ovakav flm može biti nešto interesantniji nekom manje verziranom gledaocu, ali opet, toliko je konvencionalan i mehaničan u razmišljanju da se postavlja pitanje da li je ovo uopšte zbilja nekakav elevated horor, kakav bi se mogao postaviti u kontekst onoga što radi A24 jer kod njih ipak postoji taj element nalaženja horora u nečemu "svežem" ili nehororičnom. A ovde opet imamo film iz Kana koji dekonstruiše žanr po obrascima koji su ne samo passe već su i mejnstrim preko svake mere.

U vizuelnom pogledu film je skroman, nije baš briljantno realizovan i obiluje critic proof vizuelnim rešenjima koja su do te mere očigledno preuzeta da je to sve naravno lako pravdati kao posvetu i sl.

Otud ovo možda jeste reputaciono i po faktičkom uspehu ulazak u višu ligu za Schoenbrun ali meni je ovo njihovo najslabije delo do sada.