HUMINT

Ryoo Seung-wan je krenuo silovito kao majstor južnokorejskog mejnstrim akcionog trilera, sa posebnim senzibilitetom za špijunce koji je pokazao u filmu BERLIN FILE. U novom filmu HUMINT koji je dostupan na Netflixu, Ryoo se vraća toj tematici, sa pričom koja je vrlo zanimljiva ali ne baš uzorno realizovana.

Južnokorejski agenti već neko vreme istražuju lanac trgovine drogom u kojoj se severnokorejski meth plasira među južnokorejsku omladinu. Međutim, kada na tom slučaju pripadnici službe otkriju da postoji i lanac trgovine ljudima čije je ključno čvorište u Vladivostoku, ni ne slute da je ta akcija nepoznanica i za same pjongjanške bezbednjake koji šalju svog čoveka da ispita kuda to nestaju "devizne radnice" poslate da zarađuju čvrstu valutu van zemlje radeći razne niskokvalifikovane poslove.

Ubrzo se oko jedne "devizne radnice" razvija ljubavni trougao između njenog verenika, severnokorejskog inspektora koji je prihvatio istragu ne bi li je našao i južnokorejskog agenta koji je sažaljiv na sudbinu severnokorejskih žena, i usled toga film umesto da postane hičkokovski postaje dosadan, sa dugim scenama u kojima se relativno jednostavne zamisli bespotrebno detaljno izlažu, lišavajući film i pripovedačkog zamajca i energije i strasti. 

Film se dešava u Vladivostoku, ali ideja da se dešava van Koreje, i jedne i druge, nije naročito kapitalizovana i ruska mafija je data na jedan stripovski ali nemaštovit način.

S druge strane, severnokorejska ekipa u Vladivostoku prikazana je kao grupa potpuno vesternizovanih, adaptiranih obaveštajaca kod kojih je rigidnost Pjongjanga ostala samo sećanje i strašilo za neke unutrašnje odnose.

Kada krene akcija, Ryoo je inspirisan, međutim, u savremenom filmu, akcija ipak više nije toliko nedostižan tehnički zadatak. U vizuelnom pogledu, film ima veoma naglašen kolorit, verovatno sa svešću da mu je Netflix jedna od destinacija.

Likovi su bledo napisani ali su prilično bledo i odigrani, tako da je film morao biti energičniji, i šteta je što u pojedinim momentima pokazuje da je mogao biti.

Ukupno uzev, HUMINT je delo čoveka koji zna posao, ali nije to delo koje može da obnovi one zavete koje smo imali s južnokorejskim filmom ranije kada su odande stizale sveže stvari, pa i od samog Ryooa, ovo je danas ipak samo jedan solidan visoki mejnstrim koji smo apsolvirali ali i viđali u boljim izdanjima.

* * 1/2 / * * * *

WARDRIVER

WARDRIVER je jedan od onih sjajnih primera koliko je dubok talent pool američke kinematografije.

Uprkos tome što je film napisao i producirao jedan od najtraženijih scenarista skupih holivudskih blokbastera i uprkos tome što ga je režirala rediteljka sa ozbiljnim televizijskim opusom i respektabilnim indie pokušajem, ovaj film sa barem dve ili tri prepoznatljive glumačke face, distribuiran je praktično anonimno, bez ijedne kritike u jakim publikacijama koje prate industriju.

Da nema ovakvih mesta na kojima čitate ovakve zabeleške, velike su šanse da ni po čemu ne biste imali priliku da saznate za ovaj film. A to bi bilo šteta, jer ovo je jedan od najboljih filmova koji su premijerno prikazani u 2026. godini.

Biće ovo dobra godina ako do njenog kraja naiđemo na još poneki ovakav film, odmah da vam kažem.

Po skriptu Daniela Caseya, Rebecca Thomas je izrežirala atmosferičan propulzivan losanđeleski triler u kome će Starešinstvo prepoznati Michaela Manna iz najpotentnije faze a mladi će misliti da ovo ima neke veze sa Nicolasom Windingom Refnom.

Svejedno, šta god ko mislio, WARDRIVER je zver za sebe, na isti način kao što je to bila EMILY THE CRIMINAL pre koju godinu, koliko god bilo pametno zaobilaziti Johna Pattona Forda ovih dana.

Rebecca Thomas je snimila film koji pre svega izvanredno izgleda, u kom se pripoveda bez mnogo reči, a vrlo često reči i kada se izgovaraju zapravo nisu mnogo važne. Ovo je film koji nije lišen verbalnosti u jednom širem smislu, ali je pre svega film atmosfere, emotivnih i intelektualnih vrtloženja i ispitivanje kako napraviti noir u 21. veku sa glavnim junakom koji je haker i za koga nijedna žena nije fatalna.

Konačno imamo junaka koji je duboko okrenut transgresiji, sa dozom dobročinstva koja prati njegovu narcisoidnu potrebu da nadmudruje sistem kroz krađu. Kada upadne u nevolje sa jednim veoma fizičkim kriminalcem, toliko fizičkim da je isključivo bio gonjen za krivična dela u kojima ima nasilja, biva ucenjen da opljačka račun jedne prototipske fatalne žene, mlade mob moll zlatnog srca.

Naš junak biva primoran da izađe iz sveta gde sve rešava za tastaturom na teren gde vladaju fizička sila i hormoni, i tu nas Casey i Thomas uvode u svoju laboratoriju gde ispituju da li je danas moguć u suštini klasično koncipirani (neo) noir.

I rezultat je ohrabrujući. Moguć je noir danas. 

Dane De Haan donosi moderan glumački senzibilitet ali na kraju svaku emociju koju bi izigrani Fred MacMurray mogao da donese, pruža nam i on. Ostatak podele je izvanredan a Jefffey Donovan daje iznenađujuće starinsku a opet savršeno modernu rolu alfa-eksploatatora glavne junakinje koji se nameće kao glavni negativac.

U filmu je sve moderno, i sve je klasično. Kao kod najboljeg Manna.

Čak i kada Casey počinje da nam uzvikuje "Vidi ruke! Vidi ruke!" i pokazuje kako ume da zakuva, preokreti ostaju u klasičarskoj paradigmi logičnog i neočekivanog što je svakako najveći kompliment koji se u ovom segmentu može izreći.

Međutim, ključ je ipak režija, kako je sve ovo sastavljeno u film, kako je sve propulzivno i dizajnirano za popizdeti, kako je sve kontrolisano a opet deluje razgaženo i spontano.

To su neki kvaliteti koji se ili dese ili ne, i ovde se taj X-faktor ostvario.

Kako je ovaj film spao na to da ovde saznajete za njega, ostaće misterija i nepravda, ali sva je prilika da je ovo jedan od onih slučajeva kada su srpski ljubitelji i poznavaoci filma privilegovani u odnosu na američke, i ona instanca kad će zaličiti da bolje poznajete američki film od samih Amerikanaca.

* * * 1/2 / * * * *

MY BEST GAL

MY BEST GAL je mjuzikl iz 1944. godine, Republicov skromni film, pun duha sa Jane Withers u centru u ulozi kononbarice koja je veoma talentovana za pevanje i ples ali ne želi da se bavi mjuziklom. Međutim, kada joj se mladi muzičar koji sprema mjuziklima dopadne, i kada biva pozvan u rat, ona odlučuje da mu pomogne da postavi svoj showcase mjuzikl koji je osmislio kao promociju svih svojih prijatelja iz muzičke škole.

Anthony Mann radi u skromnim uslovima ali film ima duha, glumačka podela je na nivou a rad kamere i koreografija maksimalno koriste sve ono što im se nudi. U tom pogledu, Mannov postupak je izuzetan i film na nivou izvedbe lagano doseže okvir * * * 1/2.

Ipak, priča je dosta ravna, i nema u sebi naročitu dinamiku, iako Mann izvlači jako puno.

* * * / * * * *

KIDNAPPING INC.

Bruno Mourral je francuski đak sa Haitija koji se posle studija vratio na Antile i krenuo da operiše u tim predelima u domenu reklama.

Na Haitiju je snimio svoj film KIDNAPPING INC. koji je u svoju produkcionu konstrukciju uključio i francuske i kanadske činioce, među kojima ima i kultnih, kakav je recimo kanadski Telefilm.

KIDNAPPING INC. je imao određeni nivo internacionalnog eksponiranja, premda je u suštini reč o jednoj dosta rutinskoj krimi-komediji arhaičnog post-tarantinovskog izraza. Ako se setimo filmova poput BAD BOYS 2, znamo haićansku mafiju kao veoma živopisnu, ali ništa od toga ne postoji u ovom filmu gde se par, post-tarantinovskih sitnih kriminalaca upliće u otmicu koja nadilazi njihove moći.

KIDNAPPING INC. je imao određenu internacionalnu sudbinu ali zapravo nije reč o produkciji koja je idejno pa ni izvedbeno ozbiljnija od nečega što bi kod nas snimio Debeli u prajmu.

Dakle, ovde imamo reč o žanrovskom filmu na razmeđi krimića, komedije i socijalne satire kome je egzotičnost podneblja donela priliku da se bez nekog razloga nađe na velikoj sceni.

* 1/2 / * * * *

EYES OF THE BEHOLDER

EYES OF THE BEHOLDER je home invasion triler iz 1992. koja je bila zlatno doba za ovu formu, o odbeglom psihopati nad kojim je neurohirurg pokušao eksperimentalnu proceduru ali mu izgleda nije uspelo, i onda on šikanira dva para u jednoj olujnoj noći.

Lawrence L. Simeone je tek na nekom elementarnom nivou uspeo da savlada materijal ali na kraju svega, ovo ću isključivo pamtiti po činjenici da jednog od muževa igra George Lazenby, u roli koja ni na koji način ne aludira na Bonda.

* 1/2 / * * * *

BLACK HEAT

BLACK HEAT Wesa Millera je zanimljiv Blaxploitation naslov o bračnom paru koji odlaze u jedan motel ne bi li izbavili svoju ćerku koja je potpala pod uticaj harizmatičnog pimpa.

Kada stignu tamo, pokažu se nevešto ali istovremeno i onoliko surovo koliko ozlojeđeni roditelji mogu da budu u takvim okolnostima. To dovodi do jednog relativno autentičnog niskobudžetnog akcionog trilera koji vrlo često odlazi u sfere, ako ne amaterizma, a ono određene naivnosti, ali opet pokazuje da elementarno bioskopski pismeni ljudi umeju da simuliraju vizuelni žargon određene forme repertoarskog filma.

Otud, BLACK HEAT najviše zapravo razotkriva glumačka podela koja je tanka i kojoj nema faca koje mogu da iznesu glavne uloge. Inscenacija i lokacije takođe nisu vrhunski ali su zapravo tek na drugom mestu i to na dalekom drugom mestu kao očigledni problemi.

U izvesnom smislu, teško je na kraju grupisati ovaj film i definisati šta smo to gledali. Ovo svakako nije generic DTV film jer DTV film prodaje imena, a imena ovde praktično ne postoje (mada sam negde video da je neko iz podele neki reper, meni beznačajan). S druge strane, ovo nije ni klasični indie film jer nema tu nekog prevazilaženja žanra.

Stoga, ja bih za ovaj film najpre rekao da je zapravo reč o jednom uspelom showcaseu gde su neki ljudi skupili mala sredstva i ekipu i snimili nešto sami, i to što su snimili je eto uspelo da dospe i do nas. Obradovalo bi me da neka od ovih imena, pre svega reditelja, vidim nekad na još nekoj špici.

* * / * * * *

STORM RIDER: LEGEND OF HAMMERHEAD

STORM RIDER: LEGEND OF HAMMERHEAD, u nekim iteracijama poznat i kao THE ISLANDER je pokušaj kreiranja WATERWORLDaste franšize postapokaliptičnih filmova iza koje stoji lookalike nekog angloameričkog filma i hrvatsko-srpska pamet.

Režirali su ga Zoran Lisinac i Domagoj Zamuran a u filmu igra eklektična glumačka ekipa sastavljena od nešto nebitnih glumaca iz poznatih serija i lokalne radne snage među kojima su glumci raznih profila, od Sergeja Trifunovića i Gorana Bogdana do Ivane Dudić.

Film je koncipiran kao otvaranje franšize, kao neka priča koja treba da započne world-building u kom će se dalje dešavati neke pustolovine i sad to je meni generalno odbojno i kad se radi u vrhunskoj produkciji, u kojoj je nastanak daljih nastavaka izvestan a nekmoli u nečemu što deluje kao da će vrlo lako biti one and done.

To nije jedina greška u koracima koja je po meni ovde napravljena. Naime, priča kreće u prošlosti, i tu ima jednu podelu, potom dolazi u "sadašnjost" (govorim o dijegezi, sve to zajedno se dešava u postapokaliptičnoj budućnosti) gde je deo ekipe postaren a deo zamenjen novim glumcima, i onda se nastavlja dalje u jednoj seriji zgoda gde svakih nekoliko scena junaci imaju novi info dump koji produbljuje ili menja okvire sveta u kom se sve dešava.

Mislim, sve je ovo bezveze, i ne zaslužuje ni ovoliki opis, no pošto je na neki način ipak reč o nečemu što je regionalno, pa i srpsko, onda želim da zapišem detaljnije.

U svakom slučaju, osnovna greška je napravljena u tome što je ovo film bez jasnog glavnog junaka a i taj koji je glavni nema protagonizam, ni po tome kako je priča postavljena ni po tome kakve su njegove energetske karakteristike. U tom pogledu, prema svemu što se dešava imamo nekoliko nivoa distance, niti nas zanimaju likovi, niti na ekranu ima da se vidi išta zanimljivo, naročito sad u vreme AI, i rekao bih da su rip-offovi MAD MAXa po pravilu mahom bili inteligentniji od ovoga shvatajući da je u centru filma naslovni junak - da taj junak mora biti protagonista i da mora biti koliko-toliko zvezda.

Da je sav ovaj isti nivo tehničke kompetencije uložen u nešto gde glavnu ulogu igra neki glumac tipa, recimo, Michael Jai White, onda bi ovo dobilo jednu znatnu količinu smisla.

Ovako imamo na više nivoa besmislenu podelu. Imamo naše glumce koji nikome ne znače ništa, jer ih ni ovde niko neće nešto ispratiti na blagajnama. Imamo te epizodiste iz serija koji ne mogu privući ni najtvrđe fanove serija. Imamo lore koji je teško prepričati a i ako u tome uspete zvuči besmisleno.

Ovo je ozbiljan pokušaj da se snimi film koji je gori od VOLJE SINOVLJEVE. Sad da li je paušalno rečeno zaista gori, teško je reći, verovatno nije jer je nepretenciozniji i kraći, ali isto tako na strani VOLJE SINOVLJEVE je emocija, i činjenica da su autori tog filma u znatnoj meri videli to kao svoj životni projekat, što ovde sigurno nije slučaj.

Otud, VOLJA SINOVLJEVA je film koji je teže izdržati ali je ipak fundamentalno vredniji. No, svakako ova dva naslova čine taj novi regionalni postapokaliptični talas sa M Vardana Tozije pa i ZOROM Dalibora Matanića.