HITOKIRI YOTA: KYOKEN SAN-KYODAI

HITOKIRI YOTA: KYOKEN SAN-KYODAI Kinjija Fukasakua je film blizanac sa GENDAI YAKUZA: HITO-KIRI YOTA. Snimljeni su brzo jedan za drugim i u oba Bunta Sugawara igra ludog uličara jakuzu koji svoj uspon i pad pronalazi u svojoj divljoj prirodi.

I ovde imamo konvenciju izlaska jakuze iz zatvora i stupanja u akciju ali ovoga puta kod Fukasakua nam mnogo časti i lojalnosti. Jakuze su prikazane kao pohlepne svinje koje ne prezaju od nasilja, a glavni junak je malo časniji što mu je nasilje ipak mnogo važnije od pohlepe.

Film je ekstremno energičan. Kinji Fukasaku ovde ne da mira kameri, sve je intenzivno, sve je dinamično, sve je u pokretu, brzi, kinetično ali i kinestetično.

Nažalost, ovaj film mi je delovao kao repriza GENDAI YAKUZA: HITO-KIRI YOTA i možda sam objektivan a možda i ne kada taj film smatram originalom a ovaj kopijom. Međutim, iz njega prenosi jako mnogo elemenata pa i odnos glavnog junaka sa prostitutkom da bismo to prosto prenebregli i izmakli poređenjima.

No, to sve ne znači da ljudi kojima je ovo prvi film na temu neće u njemu veoma uživati.

* * * / * * * *

LIJEPA VEČER, LIJEP DAN

LIJEPA VEČER, LIJEP DAN Ivone Juke je film koji je izazvao velike kontroverze u Hrvatskoj, koju je predstavljao u trci za "oskara", ali reklo bi se da je tamo pošao bez podrške u domovini. Kritika u Hrvatskoj ga je mahom ukopala, što u potpunosti razumem ali u izvesnom pogledu smatram nepravednim.

Naime, filmski je bogat narod koji može da ukopa naslov kao što je LIJEPA VEČER, LIJEP DAN. Nemam ništa protiv da se visoki kriterijumi primenjuju na lokalnu produkciju i potpuno je jasno da ovaj film ima elemente koji podjednako iritiraju i levicu i desnicu, ali kada ga postavimo u kontekst filmografije u koju se uključuje, on ima respektabilno mesto.

LIJEPA VEČER, LIJEP DAN je erotska melodrama o susretu građanskog i dekadentnog sa revolucionarnim i partizanskim i naša kultura je bogata takvim sadržajima, od proze Slobodana Selenića i Vitomila Zupana do filmova kao što su SAMO JEDNOM SE LJUBI Rajka Grlića ili OFICIRA S RUŽOM Dejana Šorka, pa čak i VEČERNJIH ZVONA Lordana Zafranovića ili UBISTVA S PREDUMIŠLJAJEM Gorčina Stojanovića.

Po temi, ovo je film na liniji Rajka Grlića, po izvedbi ovo je film na liniji Lordana Zafranovića i to je volatilan miks koji je što se mene tiče proradio. Za razliku od prvog filma Ivone Juke TI MENE NOSIŠ koji je bio odličan u formi televizijske serije ali prenatrpan i predug kao bioskopski film, ovaj je samo podugačak i mogao je biti kraći ali nije prenatrpan i potpuno je jasan.

Grlićevska je priča o četiri druga homoseksualca, predratna levičara koji su u ratu bili prvoborci a posle rata su postali kulturni radnici i filmadžije. U socijalizmu žive i dalje sa žarom revolucionara i ukazuju na nepravilnosti u društvu ali sistem za koji su se borili to ne trpi i u jednom trenutku ulaze u konflikt sa konzervativnijim krugovima u Partiji gde se razvija zanimljiva dinamika sa priprostim ali u suštini poštenim kadrom ali i fatalni sukob sa oportunim i preprednim karijeristom.

Izvedba je međutim, zafranovićevska sa hardkor scenama homoseksualne strasti kakve nisu viđene ni u regionalnom filmu a bogami ni često izvan njega a da nije specijalizovani queer okvir.

Glumci su predani i hrabri u svojim ulogama, crno-bela fotografija Dragana Ruljančića je pošteno izvedena i film izgleda relaksirano u svom dizajnu i osvetljenju, i svakako je mogao biti malo rigorozniji u montaži ali je daleko od repetitivnog i aritmičnog.

Istorijska rekonstrukcija je evidentno namenjena stranoj publici. Film ima jedan žar antikomunizma koji bi bio svojstven naslovima kao što je BAL NA VODI Jovana Aćina, što ga čini prilično retro radom u ovom periodu histerične jugonostalgije, ali ga u tom pogledu diskredituje zaista neverovatna aistoričnost. Naime, ovo je film u kom se komunističke devijacije koje su se zbivale u raznim vremenima zbivaju sve zajedno u isto vreme, tako da ljudi istovremeno žive kao da je 1945. 1946. i 1966. Iako se film zapravo dešava 1957. To svakako jeste upadljivo gledaocu odavde koji zna nešto o istoriji SFRJ, ali ukoliko ne tretira filma kao udžbenik već kao jednu fikciju smeštenu u određeno vreme sa ambicijama koje nisu striktno dokumentarne, ima šta da vidi.

Ono što je možda istorijski najmanje tačno jeste odnos prema homoseksualcima koji generalno nije bio tako brutalan ukoliko su oni bili javne ličnosti, a ovi junaci jesu, i slučajeva pritisaka i ucena jeste bilo ali ovakvog drakonskog kažnjavanja svakako nije jer je komunizam tolerisao homoseksualnost među zaslužnim građanima i gonio ga je više u nekim drugim slojevima. U tom pogledu, ako izuzmemo taj spoj da se sav komunizam nekako odvija u isto vreme, to je najveća istorijska neistina i ako imamo u vidu da je to bitan pokretač priče, možda i najsporniji istorijski detalj u estetskom pogledu jer tu film postaje zbilja neistinit a ne samo netačan.

Ukoliko su ove nemale primedbe dovoljne da odbacite film, onda LIJEPA VEČER, LIJEP DAN nije film za vas.

Međutim, ako nisu, onda ovaj film svakako nudi jedno prijatno retro uživanje u nečemu što evocira dobre radove Lordana Zafranovića kroz taj spoj erotskog i revolucionarnog žara, Grlićevu sliku svetsa sa tim konfliktom građanskog i revolucionalnog i provinncijalnog pa i priče Miše Radivojevića o položaju intelektualca u socijalizmu, koje su uvek po definiciji nosile i neku erotsku dimenziju.

Ivona Juka je snimila film koji izgleda kao film nekog starog jugoslovenskog majstora, snimljen po scenariju Mirka Kovača ali apdejtovan za savremene kako erotske tako i tehnološke standarde. Međutim, suočen sa savremenom publikom i kritikom koji se kunu u stare majstore koje sam naveo naišao je na zid jer su nova ideološka stremljenja u filmskoj kritici, pre svega u domenu akademističkog levičarenja dovela do toga da se slave autori a da se zaboravi njihov suštinski antikomunizam. Onda, kada ga je Ivona Juka rekreirala nastao je problem sa kritičarima. Ali problem je zapravo više u tome što su oni malo zaboravili kakve su filmove njihovi miljenici zapravo snimali.

* * * / * * * *

GYANGU DOMEI

GYANGU DOMEI iz 1963. godine je atipičan film za Kinjija Fukasakua u izvesnom smislu.

Ponovo je reč o jakuza filmu, priči o mladom jakuzi koji izlazi iz zatvora i ovog puta želi da donese novac svojoj bandi tako što će oteti velikog šefa - dakle, ovo je krajnje karakteristična tema za filmove ovog autora i puno elemenata se ponavlja.

Atipično je to što je ovaj film izašao posle izvanrednog GYANGYU TAI G-MEN koji je krasila izvanredna propulzivnosti, sugesitvan kolor, dinamična i veoma moderna rediteljska rešenja. Dočim, GYANGYU DOMEI koji je izašao godinu kasnije je crno-beli film, sa jednim znatno konvencionalnijim rediteljskim postupkom koji je i dalje u Fukasakuovom duhu, ali je ipak malo drugačiji i rekao bih retrogradniji od onoga što on tada radi.

Možda je rad u crno-beloj tehnici i manja ambicija filma generalno vezana za neka kretanja u samom studiju Toei ali GYANGU DOMEI je cenjen film, u mnogim retrospektivama Fukasakuovog rada.

Ovo je solidan film, jakuza film sa veoma fokusiranom i jednostavnom pričom u svom centru i jakom melodramskom dimenzijom u svojoj izvedbi, ali svakako da je ne samo kasnije već i u datom trenutku, Fukasaku proizvodio, po mom mišljenju, i značajnija dela, kao što je recimo baš pomenuti GYANGYU TAI G-MEN čijem je priznanju doprineo i sam Yukio Mishima o čijoj sam vezi sa jakuza filmom već govorio.

U svakom slučaju, ovaj film i po svojoj tehnici, i po mirnijem postupku odudara od onoga po čemu znamo Fukasakua. Ali, i dalje, ostaje nepogrešivo njegov film, po osećaju sa dramu i suptilnom smislu za ironiju.

* * * / * * * *

BAKUTO GAIJIN BUTAI

BAKUTO GAIJIN BUTAI je jakuza film Kinjija Fukasakua iz 1971. o jakuzi iz Jokohame koji posle deset godina izlazi iz zatvora, shvata da mu je stara banda potpuno rasturena i odlučuje da ih povede na Okinavu gde će naći svoje mesto i novi početak.

Jakuze sa Okinave su inače mlađim generacijama gledalaca bile gateway za jakuza filmove kroz Takeshija Kitana i njegov SONATINE.

Ekipa sa Okinave je specifična jer ima dosta doseljenika, tradicionalne jakuze ih smatraju manje vrednim, čak dovode u pitanje i da li su Japanci zapravo. Kada u ovom filmu prekaljene ali poražene jakuze pristignu iz Jokohame ubrzo shvataju da lokalni đilkoši nisu onoliko naivni koliko su mislili, da su na izvesne načine čak i opasniji i bezobrzirniji. Pa ipak, sa njima ravijaju nekakav hladni mir i podelu interesnih sfera sve dok na Okinavu ne pristgnu tokijske jakuze i to one koje su uništile ekipu iz Jokohame i sada luzeri sa kopna moraju da se ujednine sa đilkošima sa ostrva i pruže otpor tokijskoj mega strukturi.

Jasno je da je tokijska ekipa ovde služi kao metafora establišmenta, korporacija, moćnog represivnog aparata i da u priči o jednoj poraženoj i jednoj provincijskoj ekipi jakuza, Fukasaku nudi jednu eksplicitnije postavljenu društvenu kritiku, iako ona u njegovim filmovima uvek postoji samo u diskretnijoj formi.

Ovde je ona ravnopravan deo izraza i s jedne strane, ovaj film ne nudi ništa sveže unutar same estetike. Veoma sličan, ali što se mene tiče, estetski uspeliji film snimio je dve godine ranije u NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO. U oba filma Koji Tsuruta igra praktično isti lik, i štaviše, taj lik u oba filma ima sličnu završnicu kada kreće sam protiv svih, ponovo u veoma sličnom kontekstu, pobune "malog" igrača protiv sistema koji okreće "male" protiv "malih" i kroz to sprovodi dominaciju.

Ovde, praktično Fukasaku preslikava i neka strukturalna i neka estetska rešenja, ali ih osvežava onim što donosi milje Okinave i tim eksplicitnijim slojem društvene kritike.

Otud, ovo nije ponavljanje jednog te istog, iako rizikuje da to postane, već ispitivanje šta se sve može unutar iste formule napraviti sa malim varijacijama. No, sličnosti jesu upadljive i verujem da ima i druge škole mišljenja koja preteže u smeru kritike jednoličnosti.

* * * / * * * *

FURAIBO TANTEI: MISAKI O WATARU KUROI KAZE

I u drugom filmu o lutajućem detektivu, Kinji Fukasaku snima dinamičan jednočasovni krimić sa Sonny Chibom u kom zapravo spaja detektivsku misteriju sa strukturom vesterna o strancu koji dolazi u grad i otvara razne rane u njemu.

U FURAIBO TANTEI: MISAKI O WATARU KUROI KAZE, detektiv dolazi u malo ribarsko mesto u kom postoji nekoliko ribarskih kuća i institut za proučavanje ribe, i kreće da istražuje misteriozne brodolome koji povremeno zadese određena plovila.

Ubrzo se ispostavlja da su svi moćni ljudi u tom mestu umešani u trgovinu drogom i da naravno žele da sakriju istinu. Međutim, prekasno je, dolazak detektiva ukazao je na njih tako da jakuze šalje ubice da ih sve zajedno likvidiraju.

Kinji Fukasako sa velikom radošću žonglira uporedo misterijom i komičnim vesternom, dajući Sonnyju Chibi jedan razdragani ton koji kasnije neće često imati. Dinamika između njega i njegovog frenemija redovno angažovanog da ga ubije i redovno privoljenog da mu se pridruži je uspešna, tako da film funkcioniše na svim nivoima.

Crno-bela fotografija u ovom filmu ia 1961. godine je vibrantna i estetizovana. Uprkos tome što mi je prvi film u serijalu bio dinamičniji i imao jednu zbilja visokooktansku akcionu scenu, kakve u ovom nema, kvalitet je zapravo ujednačen.

* * * / * * * *

SUTRA JE JOŠ UVEK JULI

SUTRA JE JOŠ UVEK JULI Dejana Vlaisavljevića Nikta je drugi film o njegovom privatnom detektivu Džoniju Palubi. Prikazan je 2020. godine, četiri godine nakon prvog filma.

Postavka je ista kao i u prvom filmu. Ponavljaju se i postupak i glumci.

Nikt ponovo ne odlazi u neka radikalnija stilska rešenja i neko ozbiljnije i energičnije razaranje filme. SUTRA JE JOŠ UVEK JULI u izvesnom smislu pokušava da se na neki arty način nadoveže na klasični noir ali i na reinterpretaciju tog žanra koju su doneli evropski autori poput Godarda, Wendersa ili Gremma. Međutim, oni su na ovaj ili onaj način radikalniji od njega, i Niktov film paradoksalno najviše na liči na hendikepiranu izvedbu nekog arhaičnog ali u svakom drugom pogledu konvencionalnog krimića.

Štaviše, priča ovog filma je potentna, film snimljen u Nedićevoj Srbiji je McGuffin oko kog se razvija misterija sa privatnim detektivom, fatalnim ženama, misterioznim strancima i smutljivcima stare garde.

U talasu "garažnog" filma koji je delovao u okviru FESTovog programa Microwave, Nikt je bio verovatno najzanimljiviji "garažer", međutim, uprkos tome što je ponovio deo protagonista tog pravca kao što je Saša Radojević kao glumac, Nebojša Pajkić kao guest star i slične stvari, on je napravio nešto drugačije od njih jer je njegov film dramaturški konvencionalniji a istovremeno i odaniji žanru s kojim polemiše.

"Garažeri" su generalno imali afinitiet prema krimiću, s tim što deluje da ga Nikt najbolje razume kao i da bolje poznaje istoriju filma nego oni, mada suštinski na jedan umetnički jalov način. Jer na kraju priče,. "garažno" bi trebalo da bude sirovija, tehnološki jednostavnije izvedena verzija nečeg što je inače složenije u izvedbi gde usled složenosti gubi svoj smisao.

Međutim, ono što kod Nikta nedostaje upravo jeste smisao. Njegov film je, kako rekoh, hendikepirana izvedba nekog konvencionalno izvedenog i uprkos tome što duh žanra jeste tu i prisutan je bez ikakve sumnje, ne čini se da mu je dao nešto što je on u svojim punim izvedbana izgubio.

NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO

NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO Kinjija Fukasakua je jakuza film iz 1969. godine koji je već iskazao Fukasakua u punoj zrelosti.

Fukasaku i dalje voli da započne film u formi klasičnog američkog krimića sa elementima DRAGNETa, da nas ubaci in medias res kroz dokumentarne detalje i glas sveznajućeg naratora, ali onda kreće puna dramska izvedba, ovog puta sa jakuzom koji izlazi iz zatvora i naprečac mora da preuzme svoju ekipu kada im vođa gine u sukobu nekoliko klanova koji žele da preuzmu Jokohamu.

U tom sukobu, kao novi vođa, on ne želi ekspanziju ni protiv koga ali želi da očuva čast i mesto svoje ekipe. Ubrzo moćni ekspanzionisti šalju razne bande protiv njih, a kada insceniraju atentat na glavnog šefa, naš junak shvata da je vreme za totalnu osvetu kojoj se nije nadao i za koju je mislio da joj više nije sklon.

Završnica kada krene totalna osveta je izuzetno moćna, a Fukasaku je snima u punom angažmanu, nudeći filmu jedno simfonijsko razrešenje, ali sa energijom i sirovošču koje crpi malo iz američkog malo iz novotalasovskog filma, ali stvarajući svoju leguru povišenog realizma.

Glavni junak indikativnog imena Tetsuo Tsukamoto odigran je izvanredno od Kojija Tsurute koji donosi uverljiv osećaj da je junak sa svojim ciklusom nasilja završio i da baš mnogo toga treba da se desi da bi ga iznova započeo, i da će novi ako se desi biti drastičniji nego prvi. Ikona Toho jakuza filma šezdesetih i sedamdesetih Bunta Sugawara ovde ima sporednu ali upečatljivu ulogu kao jedan od dičnijih članova bande.

U ovom filmu Fukasaku je pisao scenario sa nekoliko svojih redovnih saradnika među kojima se ističe Fumio Konami, dočim je Norio Osada današnjoj publici poznatiji po nekim anime naslovima među kojima je i remek-delo Yoshiaki Kawajirija WICKED CITY.

U ovoj kanonskoj eri Fuksakuovog jakuza filma, sve je vrhunsko i samo nijanse razdvajaju filmove, tako da je NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO pravo uživanje.

* * * / * * * *