RUN HIDE FIGHT: INFIDELS

Kada sam pogledao film RUN HIDE FIGHT: INFIDELS prvo sam ovde otišao da vidim utiske o filmu Paula Mungera THE RELIANT i tamo sam praktično napisao da je prvi RUN HIDE FIGHT vododelnica za američki desni film i da čekam da vidim šta će biti sledeći potez Dallasa Sonniera jer on može da digne tu vrstu filma na viši nivo.

Ispostavilo se da sam bio u pravu.

THE RELIANT je bio film od 140 minuta long survivalist epic koji je nekako pokušavao da promoviše neke teze NRA i prikaže društveni kolaps proistekao iz praktično građanskog rata izazvanog finansijskim teškoćama u kojima se razne bande pa i Antifa uzdižu i onda slede nevolje. Film je bio siromašan u svakom pogledu, loše izveden, sa šmirologom Kevinom Sorbom deo vremena a potom dosta nokautiranim Brianom Bosworthom drugi deo vremena. Bio je naravno nesagledivo iza nivoa koji je postavio RED DAWN kao osnovni film ovog tipa i promotivni alat NRA, s tim što je naravno to studio film iz druge epohe itd. Ali, Munger je tamo barem mogao da vidi mustru kako se to radi i evidentno je nije pratio.

Postavlja se pitanje zašto ovoliko dugo govorim o filmu THE RELIANT kada je to mahom zaboravljeno delo koje većina ljudi ionako nije ni gledala? Pa, pre svega zato što je to bio jedan od prvih akcionih filmova koje je proizveo alt.right a u kome je verski aspekt bio izdvojen a politički je postavljen u prvi plan. To nije bio OMEGA CODE ili tako nešto niti je bio neki ekonomičan pokušaj Dinesha D'Souze u žanru sa Jimom Caviezelom u glavnoj ulozi. Munger je svesne želeo da ovo više bude Steven De Souza nego Dinesh D'Souza i nije uspeo. Isto tako hteo je da deluje kao "tentpole" film i to nikada nije dosegao.

U filmu RUN HIDE FIGHT: INFIDELS napravljen je throwback na naslove kao što su TOY SOLDIERS i/ili DEMOLITION HIGH sa teroristima koji zauzimaju školu i đake uzimaju za taoce a takvih B-naslova nam je nedostajalo.

Neću biti jedini kog će razočarati činjenica da je ovo geezer teaser kad je reč o roli Jonathana Majorsa ali isto tako podela glavnih junaka koji zapravo nose film i uglavnom su studenti zaposednutog fakulteta mi se dopala. Za razliku od prvog RUN HIDE FIGHT ne mogu da prepoznam da ovde imamo novu Isabel May ali podela mi je funkcionisala i dobro se snašla sa akcijom.

Zapravo, na kraju mislim da je čak i dobro što ovo nije šou Jonathana Majorsa utoliko što su stvari funkcionisale organski i nisu imale neki generički DTV vajb. Sada DTV reditelji dostižu visok nivou u svojim copywoodskim tehnikama ali i rezultati toga su postali dosadni i sve deluje kao precizno projektovana stvar koja je samo sticajem okolnosti lažnjak.

INFIDELS ostavlja utisak "pravog filma", koji su snimili ljudi kojima je stalo i koji ga nisu sastavili na pokretnoj traci. Ima u sebi dosta tog "ručnog rada" i ako imamo u vidu koliko DTVa je snimio direktor fotografije Kris Kimlin, nije mala stvar što fotografija deluje prilično organski.

Kod Kimlinove fotografije mi se dopalo kako je kroz ceo film tretirao enterijere, i dopalo mi se kako je tretirao eksterijere kada bitka počne. Početne eksterijerne situacije su mi delovale trapavo u svakom pogledu pa i u fotogradiji, i to je zapravo jedina primedba koji imam na Kimlinov rad. Učinio je da film izgleda organski i izbegao je DTV klopke.

INFIDELS govori o koledžu na kome je kampus zaposela malobrojna grupa anti-cionističkih protestanata koja ima pre svega propalestinske zahteve ali i neke druge antifa preference. Njihove vođe kažu da će im se uskoro pridružiti neki jači aktivisti kako bi ozbiljnije omeli rad fakulteta a pre svega sprečili gostovanje penzionisanog specijalca a sada autora knjige i islamofobnog govornika. I sami demonstranti su iznenađeni kada se ispostavi da su ti aktivisti zapravo arapski teroristi koji žele da zauzmu kampus i iznesu svoje zahteve.

RUN HIDE FIGHT je bio film o school shootingu koji je praktično promovisao NRA tezu da više oružja smanjuje rizik od oružanih incidenata i bazirao se na postavci gde borbeno osposobljeni građani uspevaju da se odbrane kada državni aparat zakaže. Ovaj film se oslanja na tu postavku, ali zanimljivo - nije na taj način eksplicitan u iznošenju te teze.

Kao evropski gledalac koji ipak voli da se petlja u američki film u kulturu, deo koji vidim kao problematičan jeste onaj o protestima pre nego što dođu teroristi. Medijski nastupi koji su lucidno postavljeni kao infodump o tome kakvi su protesti po sredi delovao je prazno i neubedljivo, kao da mu je mesto pre u nekoj satiričnoj emisiji nego u filmu. Deluje mi da je tu averzija autora prema tim likovima naštetila filmu. Iako su takvi protesti na kampusima zaista postojali i uprkos tome što je bilo likova sa takvim tezama za potrebe povišenog realizma ovog filma morali su biti prikazani kao pametniji, a ako treba i podmukliji i zavedeni u opasne stvari.

Naravno, pošto film svoju premijeru ima na Daily Wire streamingu, ovakvo ruganje protestima njima neće smetati a devojka koja vodi proteste i dizajnirana je kao Ramona iz SCOTT PILGRIMa kasnije uspeva da se održi kao lik. Dakle, neki uvedeni elementi kasnije zaigraju ali na početku ostavljaju loš utisak.

I u tom pogledu, kada proverbijalne fekalije upadnu u poslovični ventilantor - protestanti prilično dobro profunkcionišu, i recimo scena kada se vođa terorista zgadi nad time što vođe protesta ne žele da imaju decu jer je ona panseksualka a on gej i zato ih spontano pobije, iskreno zgađen, tezu iz žanra "ne znate koga poržavate i šta bi vam ti ljudi radili" koja je politička, autori uspevaju da konvertuju u nešto filmsko.

S druge strane, kada Majorsov penzionisani specijalac drži predavanje o Islamu kao Srđa Trifković na pazarni dan ili kada arapski teororista održi predavanje iz žanra tipičnog Monologa Islamističkog Teroriste, su prilično solidno rešene scene.

Jedna od inovativnih scena u pogledu islamističkog terora jeste kada teroristi studentima menjaju veru, kao i kada sve devojke spakuju u tradicionalnu odeću što se onda u nekom trenutku okrene protiv njih u duhovitoj sceni.

Razumem trajanje filma od 120 minuta plus špica jer to svemu daje pomenuti "tentpole" osećaj i ima smisla za prikazivanje na Daily Wire. Ipak, uveren sam da bi za strana tržišta ovaj film mogao da se skrati u neki okvir od 90-100 minuta jer na mnogim mestima ovako dugo trajanje imaju samo studio akcijaši a konvencionalne trajanje za nešto što je ipak B-film bez velikih imena je oko sat i po. I to nije toliko tema za strimere koliko za televizije.

Ovo je vrlo složen film za rediteljske moći Kylea Rankina i on ima malo teškoća da sve to orkestrira ne samo jer je rediteljski limitiran već i zato što ga veličina projekta koji je sada dobio nadjačava. Ipak, znamo da Kyle Rankin kad radi za Dallasa Sonniera jeste jedna unapređena verzija i produkcija uspeva da ga pregura preko linije cilja ali ovo ostaje preveliki zalogaj za njega. I uprkos tome što svakako ima delova koji se tiču tenzije koji su se još mogli još utegnuti, ostaje taj handmade osećaj i pomaže filmu.

Akcija je solidno zamišljena i isto tako izvedena i u pogledu koreografije i kad je rel o opštem pristupu. Arapima je pridodata doza seksualnog nemira koji unose i taj novi sloj pretnje dodaje novi sloj napetosti.

U odnosu na CITIZEN VIGILANTE koji je postao potpuna senzacija, ovaj film je DIE HARD i APOCALYPSE NOW i vidim da će promocija filma da se kreće u smeru podvlačenja provokativnih delova kojih, ruku na srce ima, i smešteni su u taj zapaljiv islamofobni govor Majorsovog junaka. Međutim, iako bolji film neuporedivno, INFIDELS je ipak "normalan" film i nema tu sociopatsku dimenziju koju je Boll uprkos svemu uspeo da proizvede u CITIZEN VIGILANTE. Otud, ne verujem da može da proizvede tu vrstu instant kulta jer je ovaj film ipak moguće premontirati i učiniti "običnim" a Bollov ipak nije. No, sasvim sigurno će pojedine deonice kojima INFIDELS prevazilazi tipičan rad o arapskim teroristima koji izvode homeland plot biti citirane i tumačene u štampi.

* * 1/2 / * * * *

THE END OF OAK STREET

JJ Abrams je snimio jedan od najboljih throwbackova na Amblin u filmu SUPER 8. I sada se, petnaestak godine kasnije, u trenutku kada mu odavno ništa što radi nije zaživelo, i kada njegovi projekti ne dolaze pred publiku kao enigmatična senzacija, pravi to isto kao producent filma THE END OF OAK STREET u režiji Davida Roberta Mitchella.

David Robert Mitchell ovde spram Abramsa ima ulogu koju je Tobe Hooper imao u odnosu na Spielberga kad su pravili POLTERGEIST. Naime, Abrams je u SUPER 8 postavio standard kako se amblinari u današnje vreme, i to u punom gasu i punom ubeđenju, dakle sa sve rekonstrukcijom epohe u kojoj su stvarali Spielberg i njegovi učenici, sa preuzimanjem tema i imaginarija. I u THE END OF OAK STREET to sada Mitchell radi na način u kom doduše nemam previše sumnji da je Abrams uzeo stvar u svoje ruke i režirao umesto njega, jer Mitchell je za razliku od Hoopera zanatski vrlo obavešten reditelj i mogao bi da ovo snimi i sam. Ali, u Abramsovoj spielbergovskoj fazi, nema sumnje da THE END OF OAK STREET ima poziciju POLTERGEISTa.

U ovoj priči koju je Mitchell sam i napisao, do izražaja dolazi njegova sklonost ka raspojasanim žanrovskim narativima u kojima kroz evokaciju epohe delom evocira i njihove potencijale i efekte. Kao što je u IT FOLLOWS bilo jako puno atmosfere osamdesetih jer je želeo da postigne efekat nekih horora osamdesetih, tako je i ovde priča potpuno uvedena u amblinovski imaginarij, smeštena u njegovu kanonsku epohu, pa je na kraju čak i prepisala jedan od njegovih kanonskih zapleta.

Činjenica da ovde imamo susret savremenih ljudi sa dinosaurusima naravno evocira uspomenu na JURASSIC PARK, film s kojim je Speilberg iznova ispisao istoriju blokbastera. Ako je sa JAWSom omogućio da suštinski B-film postigne A+ rezultat, onda je sa JURASSIC PARKom stvari gurnuo u smeru da ti isti B-narativi sada moraju da se rade u A+ produkciji i tehničkoj izvedbi, a za taj prelaz iskoristio je arhetipsku priču o susretu čoveka i praistorijskih bića koja bude arhajske strahove.

Mitchellov posao ovde nije bio da ispisuje nove stranice istorije blokbastera niti je on to uradio, ali je napravio zapravo jedno ukrštanje POLTERGEISTa i JURASSIC PARKa, u maniru klasične spielbergiane.

Dakle, u centru priče je porodica koja se nalazi u stanju raspadanja. Svi su svesni da brak roditelja više "ne ide" i da su deca "porasla" ali nedovoljno da to prežive bez trauma. Dok se brak još nekako drži jer junaci nisu spremni da i zvanično okončaju davno izgubljenu bitku, u njihovom predgrađu se otvara wormhole i u sadašnjost ulazi jedna praistorijska šuma sa opasnim praistorijskim bićima.

Dakle, to je jedna par excellence spielbergovska postavka porodičnih odnosa, kuća na mestu neobičnih pojava je na liniji baš POLTERGEISTa, ulazak dinosaurusa u sadašnjost je JURASSIC PARK (iako je ovo u dijegezi kanonska Amblin sadašnjost - dakle početak osamdesetih) i mustre su tu.

No, to što su mustre tu i što smo ovo već gledali i sve ovo znamo ne znači da je to lako napraviti i Mitchell se tu pokazuje kao majstor.

Abrams svakako ni sa cloutom koji se kruni ali ga ima, ne bi ovo mogao da napravi bez Mikea De Luce i Pam Abdy koji su u Warner doneli tu podršku autorskom koje u drugim studijima nema. I uprkos tome što je ovo film u kom praktično nema ničeg novog, način na koji je on takav je vrlo autorski i vrlo bezobrazan.

Način na koji Mitchella apsolutno zabole da bilo šta od svoje outrageous spielbergiane brani je apsolutno autorski i apsolutno neindustrijski. Ovo je film koji nije A+ produkcija ali je po podeli, po odnosu po materijalu i finansijsi ali i kadrovski, u umetničkom pogledu, ispraćen. Pušten na kraju leta koje obično donosi manje ambiciozne, manje uspele ili transgresivne blokbastera, savršeno se uklapa u ovu poslednju kategoriju.

Mitchellu prija kada radi u jednom jako utemeljenom kanonu. Za razliku od prethodna dva vrlo zanimljiva ali ne sasvim zaokružena igrenjaka, ovde je sve vreme jasno o čemu se radi, odnosi su dobro postavljeni, dileme i porodična dinamika deluju uverljivo i životno. Premisa i njene konsekvence su izvedeni bezobrazno, bez preteranih pokušaja da nam se pravdaju i to je transgresivno u ovom filmu, jer Mitchell ispravno shvata da je najvrednija stvar koju može da postigne priča o porodici amplifikovana creature feaureom a ne obrnuto.

Imajući sve to u vidu, OAK STREET fukcioniše kao izrazito uspešan creature feature. Dinosaurusi su nama i dalje usađeni u DNK kao i razni drugi gmizavci i oni uvek funkcionišu kao pretnja u hororu ili suspenseru, ali ovde baš igraju jako dobro, imaju personalnost koju omogućuju savemeni efekti i u tom pogledu ispunjavaju još jedan bitan argument visoke spielbergiane.

Mitchellova rekonstrukcija epohe je fetišisitička ali ipak na kraju ona deluje takođe životno. On je reditelj u čijim radovima i dalje moderne tehnologije namerno nemaju veliku funkciju tako da se on u ovome jako dobro snalazi.

Mitchell se radeći ovaj film nije prodao. Naprotiv, našao je ambijent u kom je ono što je kod njega šašavo zapravo dobro kanalisano, ispravno konkretizovano i data mu je prilika da sa vrhunskim glumcima radi ozbiljne stvari.

Anne Hathaway je odavno poznata kao radoznala prema transgresivnim žanrovskim stvarima, uostalom iznenadila nas je svojevremeno snimivši niotkuda Vigalondov COLLOSAL, takođe jedan kaiju film što je srodno ovim dinosaurusima, i ona ovde briljira kao i Ewan McGregor. Oni su izvanredan tim kao bračni par kog vremenski paradoks pomiri i iznova ih uvede u ljubav.

THE END OF OAK STREET je film u kom ima dosta toga što nismo videli i što je sveže ali je ruku na srce to skriveno pomalo, pa ne čudi da je recepcija filma bila mnogo više u smeru nekakvog prepoznavanja šta je ono što smo u njemu videli i što u njemu znamo.

Naravno, govoreći o ovom filmu ni ja nisam pobegao od toga, ali nije poenta u tome šta je u njemu već viđeno već šta je u njemu uspelo da dostigne ugođaj gledanja koji smo imali prvi put. E, to je ono što ga izdvaja.

Drugo, izdvaja ga taj bezobrazluk, ta sposobnost apstraktnog razmišljanja gde se premisa "ne pravda", ne komplikuje se njeno objašnjavanje, a opet ne tone ni u proizvoljnost, i tu nam Mitchell pokazuje da jako dobro zna šta smo mi već videli, i šta treba a šta ne treba da vidimo ponovo.

Retko se susreće ovakav spoj autorskog i veoma studio projekta, i na neki način ovaj film i jeste spram Amblina - a prvi je takav - kao nekakav pomalo provokativan underground rad, samo spakovan i za mejnstrim gledanje.

Otud se SUPER 8 i OAK STREET ne mogu porediti, jer SUPER 8 ipak jeste iver koja je pala jako blizu klade odmah a OAK STREET je iver koja je mnogo preletela da bi pala takođe tu negde gde treba.

* * * 1/2 / * * * *

VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE

U počecima literarnog SFa na ovim prostorima, pisce je zanimao svemir, potom su nastajale spejs opere, roto-romani ali i regularne edicije gde je jugoslovenski SF ličio na strani i govorio o strancima.

Dao nam je barem jednog istinski velikog pisca, Predraga Raosa, i nijednu ekranizaciju jer se naš SF film u tom periodu ili obraćao deci ili se relativno internacionalistički bavio ideologijom. Ili oba u isto vreme. Kao što su čuveni pisci mejnstrima poput Borislava Pekića gostovali u SFu tako su i veliki reditelji poput Krsta Papića, Dušana Vukotića i Veljka Bulajića čačnuli SF  ali opet se knjiga tu svela na jedno slovo - nesporan klasik ostaju GOSTI IZ GALAKSIJE Dušana Vukotića a ovo drugo pomalo.

S raspadom Jugoslavije dolazi do jednog zanimljivog razvoja u srpskom SFu gde on otkriva autohtonost u bavljenju Srbijom, sadašnjom, drevnom i budućom i barem jednog velikog pisca Dragana R. Filipovića i nekoliko sjajnih knjiga od kojih bi za ovu priliku izdvojio HRIMA RATNIKA, na primer. Ta generacija dala je možda i - neskromno ću reći - najznačajniju ekranizaciju pisaca žanra kod nas, film EDERLEZI RISING ali isto tako i još jedan briljantan film sa stripskim osnovom EDIT I JA Alekse Gajića.

Danas je situacija obrnuta, SF je postao deo folklora, generacije odrasle na SFu su već omatoreli nosioci mejnstrima i ima ga dosta. Ako postoji trend, to je da se autori bave raspadom SFRJ i fantaziranjem o njoj gde SF ne čine samo novumi koji se javljaju u narativu već i slika te Kardeljeve Atlantide koja je prikazana i fantazirana mnogo boljom nego što jeste.

Primer takve inkluzije iz mejnstrima jeste recimo roman Marka Vidojkovića kog je preradio Srđan Dragojević pod naslovom CRVENI i novi film Predraga Ličine VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE.

Iako formalno VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE jeste SF komedija, ovaj film je SF u jednom muzejskom smislu. U njemu se novumi pojavljuju utoliko što ne postoje u realnosti ali nijedan nama zapravo nije nov i to je autorova namera, on ovde katalogizuje opšta mesta SFa kako bi pokazao žanrovsku pismenost, tipa sam čin putivanja kroz vreme je iz TERMINATORa, priča o junaku koji dolazi da utiče na sudbinu majke koja treba da rodi mesiju ili uništitelja je takođe odatle a uticaj junaka na vlastito začeće je iz BACK TO THE FUTURE. Ličina naročito insistira na detaljima koji evociraju TWELVE MONKEYS preko karipske turističke odeće koju obuče junak, sumnje da je lud, i virusa koji će uništiti Zemlju u budućnosti i možda je Gilliam tu i najviše istaknut a najmanje primećen.

Međutim, ovaj film nije SF, ovo je egzistencijalistička drama u kojoj novum vremeplova služi da se uspostavi okolnost za jednu kamernu polemičku dramu zatvorene situacije koja se bavi egzistencijalističkim pitanjima kroz već pripremljene forme ostalgične komedije, šovinističke farse i kulturalnog šoka.

I u tome zapravo vidim i osnovni subverzivni potencijal ovog filma.

Naime, kada je prikazan u Sarajevu on je podišao sarajevskoj temeljnoj laži da su tamošnji muslimani nekakvi partizani i Jugosloveni iako istorija govori potpuno suprotno i kako je ovo neka jugonostalgična zajebancija sa šovinistima i raspadom jedne lepe zemlje itd.

Međutim, onaj ko je tako shvatio film, nije ga razumeo. Jugoslavija u koju se vraća putnik kroz vreme je jedno sivo mesto, sivih ljudi koji žive u jednom disfunkcionalnom sistemu i kada on otkrije junakinji da te zemlje više neće biti, ona se zapravo nimalo ne iznenadi. Publika je kondicionirana da se smeje jer junakinja ne zna nešto što mi znamo ali ako samo malo pažljivije pogledamo shvatićemo da nju istinski nijedan element propasti Jugoslavije ne iznenađuje previše.

Osnovna drama postaje ona o staroj prvorotki koji saznaje da će dobiti dete u četrdesetoj ali da ne sme da ga rodi jer će ono uništiti svet. I u toj priči o narodu koji izumire a i oni koji su tu su višak i potencijalna opasnost, Ličina zapravo istražuje osnovnu temu, potomstva, degeneracije i toga gde je granica gde roditelj može poželeti da ukine svoje dete.

Ima nečeg pomalo poetično pravednog u tome što zapravo kritika iscrpljujući se u razumevanju viceva o tome "ko je prvi počeo" i mereći ko je od nacija bivše Jugoslavije prikazan kao esencijalno najkrivlji (tačan odgovor je kao i uvek, Srbi) uopšte nije zapazila ono što zapravo niko nije prepoznao svih ovih godina a to je da svi zajedno izumiremo dok se bavimo sporednim aspektima naših nacionalnih sudbina.

Stoga, Ličinin film je u stvari jedna prilično ozbiljna priča o majci koja treba da ubije svoje dete da bi spasila svet čijoj se propasti ne čudi previše, spakovana u šareni papir pseudo-SFa i pseudo-komedije, gde oba elementa funkcionišu vrlo uspešno i čine oporu stvar pitkom.

Naravno, moja teorija o tome šta je u ovoj piluli aktivna supstanca a šta sporedna možda jeste radikalna i možda odudara od namera ekipe, ali to ne znači da nije tačna.

Hristina Popović kao majka je sjajna, kao Zagrepčanka i ne baš, ali to realno nije ni bitno, Nepalci koji već rade triple D poslove kod nas (dirty, dangerous, demeaning) već idu na Tompsonove koncerte i uskoro kreću i u bioskope s tim što je tu dilema - ako je Tompson dirty da li je gledanje domicilnog filma demeaning - i njima tričarije kao akcenat nisu bitne. Đuričko je svoj na svome kao Beograđanin za sva vremena a ostatak podele uživa u svojim epizodama, pre svih Rade Šerbedžija u ulozi Slobodana (Prosperovog) Novaka za kog je teško ne pomisliti da je istorijska ličnost istoimenog pisca.

Ako je Nikola Đuričko dobio da ima dramsku funkciju Michaela Biehna iz TERMINATORa ali da ima sposobnosti Michael J. Foxa iz BACK TO THE FUTURE onda Gordan Kičić kao antogonista jeste Brad Pitt iz TWELVE MONKEYS, naravno u miljeu regionalne komedije.

Ličina je snimio film koji će svakome pružiti nešto, sredovečnoj liberalno-levoj publici komediju na temu ko je prvi počeo, filmofilima lov na Easter Eggove iz filmova i knjiga o putovanju kroz vreme, a pažljivim gledaocima priču o izumiranju koje smo izabrali strahujući da nam se nešto ne desi.

THE BLOCK ISLAND SOUND

Tragom uspelog filma REDUX REDUX, pogledao sam raniji horor film Braće McManus, THE BLOCK ISLAND SOUND i u njemu ima nekih elemenara koji će se kasnije ispostaviti kao bitni u njihovom uspehu, recimo glumačka igra Micheale McManus.

No, mimo toga, ovo je ipak za dve klase slabiji film.

Baziran je na jednoj namerno šturo iskazanoj misteriji u jednom ribarskom mestu koja tera životinje a bogami i ljude na čudno i suicidalno ponašanje. Postavlja se pitanje šta je to. Da li je to neka lovecraftovska pojava ili je to možda neko elektromagnetno zagađenje? Da li se treba plašiti svakog živog jer svako može postati podložan.

McManusi drže ovu priču mudro na kamernom i porodičnom nivou, ali ovde ima i manjka ideja, i viška trajanja, i neujednačene glume, pa i fotografije koja je naizmenično solidna i na nekom Lifetime nivou.

Otud, ovo je pošten rani niskobudžetni film, respektabilan u okvirima indie horora, i zanimljiv za kasnije otkrivanje, ali nije ni blizu onoga što će kasnije snimiti i razvaliti kapiju za dalji rad u boljim uslovima.

* * / * * * *

IT ENDS

Alex Ullom snimio je precenjeni IT ENDS o grupi prijatelja koji jedne noći zalutaju na šumski put i onda se njime kreću beskrajno u loopu iz koga nikako ne uspevaju da izađu.

Imali smo takve priče, crtaće, epizode TWILIGHT ZONE itd. samo film IT ENDS nema kvalitete nijednog od njih. Jednim delom jer besmislena egzistencija ovih junaka koju bi neki događaj trebalo da prodrma, ne biva naročito prodrmana ovom košmarnom okolnošću. Oni se nađu u toj situaciji, relativno brzo je i pojme i onda se na mlak način bore da je prevaziđu.

Ullomov film je na svakom nivou slab, teško je naći jedan preovlađujući problem, ali moguće je da se ipak izdvaja utisak da je on - ispravno - shvatio da bi junaci imajući u vidu koliko je priča passe trebalo srazmerno brzo da shvate šta im se dešava, ali onda nije osmislio kako oni, ako su već "pametni protagonisti" na to reaguju.

IT ENDS je meni bio jako monoton i nezanimljiv. Možda ima ljudi koji u tome nalaze nešto više...

HOT SPOT

Agniezska Smoczynska snimila je film HOT SPOT kao jedan zanimljiv throwback na poljski SF sedamdesetih i osamdesetih, ali smešten u našu blisku budućnost i sa nekim retrofuturističkim pitanjima kojima se bavi. Pod retrofuturističkim ne mislim nužno na novum kojim se film bavi, on u tehničkom smislu jeste futuristički ali kao tema SFa je retro.

U ovoj priči imamo ciničnog, umornog, privatnog detektiva koji se bavi prekršajima u predapokaliptičnom svetu u kom je planeta iscrpljena u pogledu resursa i ljudi žive plugovani u AI koji ekonomiše njihovim ličnim i opštim resursima radi opstanka.

Detektiv na tom putu sreće grupu migranata koji su neregistrovani i među njima sumnja da se nalazi Cyber Witch koja je dovela do pada sistema koji rukovodi svetom. I onda tu sad kreću da se dešavaju neke već očekivane tropey stvari.

Smoczynska je snimila film u kom me je poprilično privuklo to što u njemu ima nekih "loših" elemenata koji veoma autentično dočaravaju taj stari poljski filmski SF.

Imamo za početak glavnog junaka, tog nekog detektiva gedžu, kog igra najmanje harizmatičan lik u celoj podeli. Onda imamo stranu zvezdu, ovog puta Noomi Rapace u jednoj efektnoj ali maloj ulozi koji nema znatan uticaj na zaplet ali joj se ime u geezer teaser maniru može upisati na plakat.

Zatim imamo priču koja je kao pametna ali je žanrovski gledano skroz passe, ali opet nam je zanimljivo da je gledamo u interpretaciji jedne druge filmske kulture. Ali, onda, ta druga filmska kultura zapravo čini dosta da imitira američki film i to dobija novi predznak.

Sve u svemu, koliko je Smoczynska sve ovo namerno radila ne znam, ali čak i da je ovo sve spontano ispalo, meni je zaista dalo jedan poseban ugođaj koji mi je nedostajao u masi istočnoevropskog copywoodskog SFa koji je od starog pristupa najviše uspevao da zadrži taj utisak kako bira prevaziđene teme.

Smoczynska je snimila film koji ima jako uspelih scena, i prilično uspeo retrofuturistički produkcioni dizajn u kom ta socrealistička dimenzija samo zamiriše - što je takođe karakteristika starog poljskog filmskog SFa gde su oni često baš pokušavali da beže od socijalističkog imaginarija i konstruišu zapadni ambijent i kad ne mogu.

HOT SPOT je stoga, po meni, zanimljiviji kao filmofilsko iskustvo i evokacija drugih filmova nego kao samostalno delo koje treba da operiše u aktuelnoj ponudi.

* * 1/2 / * * * *

PASSENGER

U poslednje vreme sam malo posustao u praćenju Andrea Oevredala koji je posle svog izvanrednog probija sa izuzetnim filmom TROLLJEGEREN ređao isključivo mlake ili čak izrazito slabe filmove.

PASSENGER je njegov novi nastup koji u sebi elemente tog elevated horora ali urađen ipak na prevashodno old school način, sa nekim klasičnim tehnikama stvaranja tenzije i strave ali sa osnovnom pretnjom koja je pomalo apstraktna i traži nešto "strašno" u neupadljivim stvarima, i po tomu ide tom elevated stazom.

Film govori o mladom paru koji odlučuju da se isele iz stana i postanu moderni nomadi koji će putovati Amerikom u svom kamperu kao svojevrsni moderni hoboi koji su odbacili društvo. Među njima naravno provejava skepsa prema trajnosti i održivosti ovog načina života, međutim, kada na putu naiđu na jedan ukleti prostor i shvate da stara pravila "samozaštite" starih hoboa i dalje važe, suočavaju se sa pretnjom koja vreba od davnina.

Glavni par je zanimljivo odigran i solidno zamišljen, premda je mogao biti i zanimljiviji. Sam milje modernih hoboa i cele tu supkulture je interesantan, ali Oevredal ne uspeva da celu stvar jače uplete i čini se kao da ti osnovni elementi nekako postoje uporedo i nikada se zapravo ne prožmu.

Kada krenu "strašne" scene, Oevredal ih radi kompetentno, ali uglavnom neinspirisano, izuzev jedne scene noćne filmske projekcije u šumi gde je napravio jednu lepu igru sa projektorom koji junaci koriste kao moćni izvor svetla.

Međutim, kada pretnja od neke ideje, metafore pređe u realizaciju ona se kreće ili u nekim okvirima spekralnih pretnji ili u nekim okvirima već bajatih ovaploćenja.

U tom pogledu, nekome sa manjim gledalačkim stažom ovaj film može dobaciti i do * * *. Međutim, to mora biti baš jako skroman, da ne kažem minimalni gledalački staž jer čovek ne mora biti vrhunski poznavalac horora kako bih shvatio da je ovo sveukupno opet jedna osrednjost koja ipak pomalo podiže Oevredalovu glavu iznad vode.

* * 1/2 / * * * *