EL SER QUERIDO

Rodrigo Sorogoyen nije uspeo da izbegne tzv. "efekat Bardema" a to je situacija kada izvanredan španski reditelj dođe u fazu da treba da snimi nešto veliko i onda za tu priliku pozove najvećeg španskog glumca na svetu da to uveliča, ovaj razmontira kostim i masku vanzemaljca koju nosi u holivudskom blokbasteru i dođe, i onda nastane delo čvrsto smešteno na Opštem mestu, sa Bardemom koji u većoj ili manjoj meri samoupravlja.

Sorogoyen je u filmu EL SER QUERIDO uspeo da zaobiđe neke klopke ali neke su bile neizbežne.

Ono što je zaobišao je loša Bardemova uloga. Nema sumnje da je Bardem, inače jedan izvanredan glumac i faca moje mladosti, izuzetno potentna pojava na ekranu ali je u poslednje vreme počeo da nadrasta okolnosti i da samoupravlja kao Jack Nicholson u poznoj fazi. Kod Sorogoyena, na svu sreću, Bardem je pružio izvanrednu ulogu - igra harizmatičnog filmskog reditelja i taman ta njegova ponekad destruktivna prezentnost ovde radi u korist filma. Nasuprot njega imamo Vicky Luengo koja je Sorogoyenovo otkriće i u seriji ANTIDISTURBIOS je napravila ulogu u ravni nečega što je ranije umela da pruži Angela Winkler kod Schloendorffa u KATHARINE BLUM, i ona je u međuvremenu prepoznata i kod Almodovara kao jedna nu school diva španskog filma. Kao njen early adopter, baš preko Sorogoyena sam se nadao da će podele sa njom biti noseći zid njegovih novih filmova, naročito kada je njegova muza Marta Nieto otišla malo u off. 

Ovde Sorogoyen uspešno kombinuje old school igru Bardema i nu school igru Vicky Luengo i tu nema disbalansa. Štaviše, koliko god on činio film "svojim", na kraju svega, on postaje poprilično njen, dakle ima ona čime da se suprostavi starom šmirologu pa i da se iznese sa njim.

Druga stvar koja je dobra jeste Sorogoyenova energija i veština. Film ima intenzitet, ima visceralnost, ubedljivost, energičan je i deluje kao nešto što snima reditelj koji je već snimio vrhunska dela a tek zapravo ulazi u prime. Ovo je velika produkcija, ambiciozna i Sorogoyen je orkestrira vrlo suvereno.

Ove dve stvari su bitne jer sama priča je prilično staračka.

Ovo je film o reditelju koji ulazi u godine i angažuje svoju ćerku s kojom nije baš u kontaktu da igra važnu ulogu u njegovom novom filmu, sa idejom da se sa njom zbliži kroz rad. Tokom filma međutim, shvatamo da se on sa njenom majkom zapravo razdvojio kroz rad na svom prvom filmu i da rad sa njim ne mora nužno biti put ka zbližavanju, upoznavanju i popravljanju odnosa.

I sad, Sorogoeyn tu kombinuje svoj komentar procesa nastanka filma - koji je prikazan vrlo verodostojno ali je za moj ukus prerano za takvu priču u njegovom opusu, naročito jer recimo ovakav film kao što je film-u-filmu ovde, on do sada nije snimao. Dakle, proces rada je prikazan verodostojno ali fali mu metafilmska dimenzija jer verziran gledalac zna da Sorogoyen takav film nije snimao i da tu ne kanališe ništa istinski svoje.

Način na koji se rad reflektuje na odnose među likovima je mahom na nivou opšteg mesta. To je dobro glumljeno, odlično inscenirano i snimljeno, ali ipak se ne može ne osetiti da smo ovako nešto ne samo već videli, nego i da nas ni prvi put nije ispunilo.

U tom pogledu, barem kod filma-u-filmu sve zaista funkcioniše sem metafilmskog sloja, u smislu da znamo kako Sorogoyen ne kanališe ništa svoje, dočim u ovom porodičnom-psihološkom aspektu imamo izvesna podrazumevanja i manjak svežine.

Ukupno uzev, EL SER QUERIDO je uspeo prestige picture na nivou produkta ali je u pogledu snage i svežine ipak najmanje bitan Sorogoyenov film, uprkos činjenici da spada među njegova veštije i zrelije izvedena dela.

* * * / * * * *

LA DICHA EN MOVIMENTO

LA DICHA EN MOVIMENTO Maximiliana Gutierreza je priča o snimanju jednog od najznačajnijih albuma u istoriji argentinske popularne muzike, reč je o naslovnoj ploči grupe Los Twist.

Međutim, izuzev okolnosti da se film dešava za vreme snimanja albuma, on govori o fikcionalnim likovima i pravi coming of age story o mladom momku koji ne zna šta bi sa životom ali kada upozna devojku koja se druži s grupom Los Twist odluči da je impresionira praveći se da je televizijski novinar koji bi mogao da pomogne i snimi reportažu o ovoj grupi.

U pogledu spoja stvarnog događaja, LA DICHA EN MOVIMENTO je sličan Zemeckisovom remek-delu I WANNA HOLD YOUR HAND, s tim što se tamo The Beatles pojave na kratko i kao što pamtimo, vide im se samo noge.

Ovde je kroz ceo film bend prisutan i njegovi članovi, kao istorijske ličnosti imaju interakciju sa glavnim junacima.

Gutierrez operiše sa premisom koja je vrlo lapidarna i mudro formatira film na nekih 70ak minuta trajanja, i u tom toku uspeva da bude dinamičan, rekonstruiše epohu negde u ravni serije CRNO-BIJELI SVIJET i to je sasvim korektno. U nekoliko pesama grupe Los Twist koje imamo priliku da čujemo, uspevamo da ukačimo šta ih je izdvojilo na sceni.

Treba imati na umu da se ovaj film dešava 1983. posle rata na Malvinima kada je britanska muzika i uopšte na engleskom bila nepoželjna u Argentini tako da je njihova rok scena izuzetno napredovala. Los Twist su bili deo tog talasa i situacije u argentinskoj kulturi.

Meni je ovaj film ostavio utisak za * * * jer je imao dobru podelu, dobru energiju, premda jeste svemu doprinelo to što je argentinski, tako da mu nisam ni postavljao kriterijume kakve su ranije postavili I WANNA HOLD YOUR HAND, THAT THING YOU DO ili ALMOST FAMOUS. Ti filmovi ostaju van domašaja i za neke veće produkcije, i svakako da utisak ovog filma varira pre svega u vezi sa tim koliko vas zanima tema, tako da me ne bi čudilo da pada i do * *.

* * * / * * * *

LIVVAKTERNA

LIVVAKTERNA je film Andersa Nilssona koji pripada serijalu o Johanu Falku.

Johan Falk je švedski lik koji je bio protagonista 20 filmova, od kojih su 15 išli kao straight to DVD. Falka je kreirao Joakim Hansson i on se pojavljuje kao scenarista kroz ceo serijal.

Prva tri filma su išla u bioskope i LIVVAKTERNA je treći u serijalu, iz 2001. godine. Serijal je inače trajao sa istim glavnim glumcem, od 1999. do 2025. a zanimljivo da je u dužem periodu Falkovog sidekicka igrao Joel Kinnaman u svojoj švedskoj fazi.

Johana Falka igra Jakob Eklund i ima harizmu mahom televizijskog profila, pa je samim tim logično što je serijal brzo stigao na kućne formate. LIVVAKTERNA istini za volju i izgleda kao prevashodno TV film, i za film iz 2001. godine ima dosta arhaičan ritam. Malo oživi kada se dese povremene akcione situacije, ali je za to vreme, ovaj film već bio veoma zastareo. I tih akcionih situacija nema ni približno dovoljno da bi ovaj film uspele da izvuku iz osrednjosti i mlake izvedbe.

* 1/2 / * * * *

ADIOS, SABATA

Gianfranco Parolini uspešno je snimio špageti vestern SABATA sa Lee Van Cleefom i posle njegovog uspeha, snimio je i ostatak trilogije. Međutim, u drugom filmu ADIOS, SABATA, naslovnog junaka igra Yul Brynner i Van Cleef se vratio tek u trećem.

Parolini je bio veoma karakterističan po tome što je pravio špageti vesterne koji su se dosta oslanjali na tada popularne filmove o Jamesu Bondu i dodavao im je naročito dinamičnu akciju, sa dosta kaskaderskih akrobacija ali i zanimljivih gedžeta po kojima su se izdvajali njegovi junaci.

Tako i Sabata ima umesto revolvera skraćenu vinčesterku u čijem spremištu za municiju ima prostor i za cigaru kada mu zatreba. Sklon je da napravi isto tako domišljate klopke za svoje protivnike ali ni negativci nisu neskloni takvim detaljima.

Parolini je uvođenjem tih gedžeta u scenografiju i rekvizitu špageti vesterna svesno ili nesvesno prisutan nadalje kao uticaj na mnoge reditelje kasnije, od Georgea Millera do Emira Kusturice ili Sonnenfeldovog WILD WILD WESTa.

Međutim, ovo svakako nije WILD WILD WEST (ovde mislim na staru seriju o kojoj je Parolini mogao biti obavešten), ovo je samo oplemenjeni i donekle mutirani špageti vestern, smešten ispod reke Rio Grande koji u periodu vladavine Imperatoria Maximiliana žele da naprave pljačku njegovog zlata.

I klasični i špageti vestern je voleo ovakve zaplete i Parolini pravi jedan pre svega uspeo dodatak i pokazuje pored onoga što je njegova novina, kako jako dobro vlada i veoma bazičnim vrednostima špageti vesterna, da dobro postavlja junake, atmosferu, gradi pozitivce, negativce i one između, uspostavlja atmosferu cinizma i korozije.

U tom pogledu, ADIOS, SABATA je film vredan pažnje, svakako potcenjen u svoje vreme ali opet zbog svoje transformacije žanra i nedovoljno cenjen među ljubiteljima klasike. Ovo nije film koji će pomutiti slavu najboljim Leoneovim ili Damianevim delima, ali ima svoje mesto itekako, u onome što su njegovi okviri.

* * * / * * * *

GHOST IN THE CELL

GHOST IN THE CELL je indonežanski horor koji je uspeo da stigne do berlinskog festivala. Imajući u vidu da ga potpisuje Joko Anwar kao veoma plodni lokalni horor autor, moram priznati da sam se ponadao da je Berlinale znak kako je snimio neki jak crossover naslov koji prevazilazi žanrovsku niche scenu preko koje je već imao neko limitirano razumevanje na Zapadu.

Međutim, Berlinale je ovde bio loša vest. Naime, Joko Anwar je snimio naivno politički angažovani horor film sa dosta pokušaja humora pa i društvene satire i nažalost to nije onaj hardkor žanrovski užitak koji očekujemo da dobijemo od indonežanskih autora.

Naprotiv, GHOST IN THE CELL je pomalo spor, i veoma konvencionalan na jedan zapadni način, sa socijalnom kritikom koja je veoma deklarativna i ne proizlazi iz samog horora. Ima tu nekog zanimljivog dizajna, ima jedna urnebesno duhovita scena, ima kao i uvek kod Anwara šta da se vidi, ali ukupno uzev ovo je slabo i podišlo je zapadnom festivalskom miljeu ne samo na pogrešan način, nego i nedovoljno jer nije ovo mesto u Berlinu dovoljno elitno da Anwaru išta naročito promeni.

No, eto dobacio je i do toga. Idemo dalje, nadamo se najboljem.

* * / * * * *

SUNSET STRIP KILLERS

SUNSET STRIP KILLERS Chada Ferrina je neo-grindhouse film snimljen po istinitim događajima o serijskom ubici Dougu Clarku i njegovoj pratilji Carol Bundy.

Ferrinov film je kako rekoh neo-grindhouse, dakle, ovo nije skrupulozna istorijska rekonstrukcija i u njemu ima malo campy vibea nekih stvari kao što je spot Beastie Boysa SABOTAGE. Koliko je to namerno, a koliko su prosto neke maskersko, rekviziterske stvari slabo realizovane spontano, teško je reći, ali film ima neku konzistenciju. I čini se da greške koje ekipa pravi, ovde ulaze u segment tzv. "kontrolisane greške" koju umetnost ne samo da trpi nego i podstiče.

Osnovna razlika u odnosu na inicijalne grindhouse filmove o serijskim ubicama gde se priča fokusira na ubicu i samo na njega, jeste u tome što kod Ferrina nema tog pornografskog aspekta koji je postojao kod ranih reditelja tog usmerenja kao što je Bill Lustig ili Donald M. Jones.

Ovo je film koji je eksplicitan u odnosima i dešavanjima, ali ne vizuelno, tako da ima tu svega ali se seks više dešava bez prizora, dočim je nasilje dato masno.

Ono čega u tom pornografskom duhu nema jeste pokušaj da se pronikne u ubičin užitak, kao što nema ni kišovskog dešavanja istih stvari gde se samo protagonisti menjaju, što je po njemu činilo pornografiju.

Ferrin ipak pokušava da ispriča priču, i uprkos raznim namernim ili slučajnim trapavostima, i kempiranjima, film donosi nekoliko istinski zanimljivih - pre svega dramskih - scena u kojima se postavljaju odnosi među dvoje glavnih junaka. I ti odnosi naravno u sebi imaju perverznu dimenziju jer je nju privukla mogućnost da opslužuje svog harizmatičnog ljubavnika, pa makar bila i saučesnica u ubijanju, ali Ferrin to primarno tretira kao jednu tipičnu dinamiku moći u kojoj je potčinjavanje žene ipak prisutniji motiv nego kao sui generis perverzija.

Čast regiona brani vrlo aktivni hrvatski epizodista i preduzetnik Neb Chupin, kome je ovo ipak manje bitan nastup jer je ove sezone overio CITIZEN VIGILANTE, exploitation naslov godine.

SUNSET STRIP KILLERS je negde na razmeđi B-filma i underground filma i Ferrin se dosta sigurno kreće tim putem, ali to isto tako znači da film nije baš za svakoga.

* * 1/2 / * * * *

MUTINY

Jean-Francois Richet je pre ravno deset godina imao BLOOD FATHER i sa njim je obavio ozbiljno holivudsko diplomiranje iako je pre toga već sva zvanja doktora izgradio i odbranio u Francuskoj.

Deset godina kasnije, BLOOD FATHER i MESRINE, pa zašto ne reći i rimejk ASSAULT ON PRECINCT 13 ostaju nedosegnuti za Richeta. Detektivski film u epohi sa Cassellom je bio u redu, ali je PLANE sa Gerryjem Butlerom bio tanak, a nažalost rimejk BLAME IT ON RIO koji je već bio rimejk, bio je baš slab. U svakom slučaju, raduje me da MUTINY kod kritike nije doživljen onakvim kakav zaista jeste.

A jeste užasan.

Na ovom filmu pored Richeta radio je još jedan čovek kog poštujem na osnovu filma CONTRACTOR Tarika Saleha i taj scenarista J.P. Davis je imao već dve meč lopte sa Richetom i obe je promašio.

Ali, u izvesnom pogledu MUTINY je gori od PLANEa iako tehnički bolje izgleda i uverljiviji je.

Međutim, ovaj film u 88 minuta krtine i sa ogromnom špicom od oko 8 minuta, uspeva da bude neverovatno ako ne spor a onda komotan u naraciji gde gubi ogromno vreme na postavljanje niza opštih mesta. Ali, nisu u filmu sa Jasonom Stathamom problem opšta mesta već to što ih Richet tretira kao nešto u šta stvarno treba da poverujemo, ali materijal ne nudi prostor za to.

I tu ne ulazim samo u pitanje šta je zanimljivo nekom fanu hardkor akcije koji je odavno prezupčio, kao što sam ja, već i u nekom širem gledalačkom okviru. Naime, film kreće kao priča o bodigardu brodskog magnata kome ubiju gazdu i ovaj ga na samrti zavetuje da istraži šta se to dešava u njegovoj firmi. Kako bi to saznao, Stathamov junak se ubacuje s lažnim identitetom na teretni brod i na njemu otkriva da se u jednom kontejneru nalaze ljudi kojima se očigledno trguje.

Do istog saznanja dolazi i poštena bezbednjakinja koju igra Anabelle Wallis, i ubrzo njih dvoje moraju da se bore sa posadom koja je uključena u tu kriminalnu radnju i spremna na sve jer je sačinjena od vojnih veterana.

Ulog je veoma mali jer je od prvog trenutka nejasno zašto bi se kapetan i posada odlučili na ubijanje zaposlenika firme oko jednog kontejnera sa nevoljnicima i zašto ne bi prihvatili gubitak te pošiljke i napravili se ludi jer među tim licima nema nikog ko je unikatan, ko ima neki poseban organ za transplantaciju ili neko osetljivo saznanje i sl.

Premisa po kojoj će posada da uzme i izrešeta brod i ubija ljude radi tako "skromnog" tovara deluje vrlo neubedljivo, naročito jer ova "njuškala" deluju spremno da poveruju kako posadu ne čine krijumčari. No, kad odluče da ih likvidiraju pogreše jer su oboje ovih apsolutne mašine za ubijanje i opstanak.

Međutim, ni kada posle dvadesetak minuta, Statham uđe na brod, ni kada posle pola sata krene jurnjava, ona nije napeta, brod je dosadno pust, koliko god to korespondrialo sa stvarnošću, neprijatno prostran, i ovo je redak slučaj da reditelj ovog nivoa ne uspeva da iskoristi veliki teretni brod za dobru akciju.

Kada se tome doda premisa koja ne nudi uverljiv sukob i smislen ulog, onda je rezultat film koji odlazi ispod nivoa nečega što je Stathamov standardni vehicle i postaje nešto dosadno.

Otud, drago mi je da kritika nije pažljivo gledala film i da Richet posle njega nije osramoćen onako kako zapravo zaslužuje s ovakvim filmom.

* 1/2 / * * * *