SUPERMARKET

SUPERMARKET Nemanje Bečanovića je drugi film ovog crnogorskog reditelja posle interesantnog ali ne sasvim uspelog debija POSLJEDNJE POGLAVLJE. U svom prvom filmu je snimio jednu svedenu priču smeštenu u crnogorski krš, u kojoj je sve bilo odlično sem zapleta, dijaloga i glume, ali pokazao je određene kvalitete koje regionalni reditelji inače nemaju a to je izvesna rigoroznost u postupku i spremnost da se istraje u konceptu.

U filmu SUPERMARKET, Bečanović dovodi te svoje kvalitete na još viši nivo.

Prvih pola sata on ima Bojana Žirovića, izuzetnog srpskog glumca, istovremeno prepoznatog ali ipak i nekako potcenjenog i nedovoljno iskorišćenog, kao misterioznog noćnog stanovnika supermarketa koji ide po njemu, osvetljen kao u vrhunskoj regionalnoj reklami i bez reči malo potkrada inventar u jednoj jednostavnoj kritici konzumerizma na nivou nekog drugorazrednog skandinavskog filma, što da se razumemo, na našim prostorima nije mala stvar.

Međutim, onda se pojavi Branimir Bane Popović, isprva pod maskom, ali on i pod maskom šmira, a kad je skine, krene i da priča, i sve ovo se odmah degradira na nivo nečega što je ipak crnogorski film, sa pretencioznim dijalozima, pameću namenjenoj priglupim ljudima, i to sve dobije snažan prizvuk jedne ipak periferijske zajebancije.

No, pošteno govoreći, Bečanović je barem osmislio koncept u kome je uspeo da pola filma izbegne da radi ono što mu ne ide i što - u većini regionalnih filmova koji pokušavaju da se igraju evropskog art housea ionako izgleda loše. I u tom pogledu, i kad film iz izbegavanja slabosti potone u slabost, on je i dalje na tom nekom nivou do kog u proseku dobacuju ovakvi pokušaji.

Na neki način, Bečanović u tom pogledu donosi osveženje. Kao već sredovečan autor sa tek dva filma, on je životno bitno stariji i zreliji i generacijski je odmaknut od reditelja koji snimaju ovakve filmove. Ako imamo u vidu da je regionalni film dobio vremenom jednu antiintelektualnu dimenziju, Bečanović čak i kad je smešno pretenciozan ipak deluje kao koliko-toliko učen čovek, i stvaralac starog kova.

Koliko god to smešno zvučalo, Bečanović ima pristup starinskog jugoslovenskog reditelja u intelektualnom pogledu ali se izražava u formi kojom se bavi omladina.

Koliko god da je film u suštini moronski, on ipak ima tu jednu neodoljivu auru ubeđenja da snima nešto Važno, da nam govori nešto Pametno, da je ovo sve jedan izvedbeni Poduhvat, i to mi se moram priznati ipak na nekom staromodnom nivou dopada, kada se regionalni art house često svodi na neki home video i na neku privatnu belešku o beznačajnim stvarima.

SUPERMARKET je u tom pogledu film koji ima u sebi dosta tog "za koga je dobar je" vajba, i izdvaja se iz ponude, delom namerno, a delom i sasvim slučajno.

No, umetnost je jedna od oblasti u kojima slučajnost može proizvesti dobar rezultat.

* * / * * * *

THE HANGING SUN

THE HANGING SUN je euro-pudding adaptacija romana koji je pisao Jo Nesboe koju je režirao italijanski reditelj Francesco Carrozzini, čiji su spotovi zanimljivi ali igrana dela baš i ne, i smešten je u neku nedefinisanu nordijsku zemlju, fjordastog krajolika, tvrde puritanske religioznosti i šmirantskog engleskog akcenta.

Glavnu ulogu, čoveka koji malo priča, igra Italijan, ostalo su sve britanski glumci u rasponu od Sama Spruella do Charlesa Dancea, sa sve Peterom Mullanom koji XYti put igra istog potrošenog ali i dalje opasnog kriminalnog bosa.

Sve u filmu THE HANGING SUN smo već videli, neuporedivo bolje i ubedljivije, jednim delom zato što se i sami likovi ponašaju kao da su svesni toga da su deo jednog bajatog, dotrajalog euro pudding filma, u kom nažalost, teško čak možemo da odredimo i žanrovsku odrednicu po onome što gledamo na ekranu.

Ovo je priča o plaćenom ubici koji beži od svojih nalogodavaca koji su mu sticajem okolnosti i familija u to daleko nordijsko koje ne trpi strance, i onda tamo on kao stranac, iako je ubica, ispadne nekako zlatan jer je došao da se iskupi i time razara njihovo višegeneracijsko represivno licemerje.

Da nije tako dosadno, bilo bi smešno. Ovaj film sam po sebi inače ne bi čak ni budio bilo kakve reakcije, jer reč je o streaming akviziciji kuće Sky, da nekim čudom nije prikazan na festivalu u Veneciji, gde je publika verujem bila prilično zbunjenom ovakvim striming radom za jednokratnu upotrebu.

U pogledu Nesboea, ovo je svakako film koji bi se mogao u širem smislu definisati kao krimić, ali u njemu apsolutno nema ničega što bi asociralo na norveškog književnika. Štaviše, ovaj film deluje kao sve kontra od onoga što smatramo Nesboeovim rukopisom. 

Tako se THE HANGING SUN pridružuje spisku slabih ekranizacija Nesboevog rada, doduše u onom redu gde se od pokušaja nije mnogo ni očekivalo, i dobiće istu vrstu zaborava kao KILLER HEAT, od kog je - moramo priznati, tehnički bolje izveden, ali isto tako ima letargičnu glumaču ekipu i nema inspirisanog i angažovanog glumca kakav je tamo ipak bio Joseph Gordon-Levitt.

* 1/2 / * * * *

BALLS UP

Peter Farrelly je osvojio "oskara" ali se nije umislio tako da je BALLS UP njegova gross out komedija i bavljenje žanrom koji je umnogome definisao i digao na najviši nivo.

Međutim, posle prva tri masterpisa, Braća Farrelly su tek sporadično uopšte uspevala da snime nešto pristojno (pamtim HALL PASS kao primer toga) i komedije koje su radili u međuvremenu su uglavnom bile bleda senka prvih uspeha i klasika.

BALLS UP je nažalost još bleđi od blede senke, ali u redu, govorimo o autoru koji je peakovao pre četvrt veka i u međuvremenu prošao svašta. Međutim, ovo je možda još bolniji promašaj za Paula Wernicka i Rhetta Reesea koji su kao scenaristi poznati po svojim high concept filmovima u kojima ima i uspelog humora, i to često gross out provenijencije. To su ipak ljudi koji su doneli DEADPOOLa na veliki ekran.

Ako imamo u vidu da su Reese i Wernick i kao producenti poslednjih godina radili neke od najboljih stvari kao što su serije WAYNE i CONTINENTAL ili film EENIE MEANIE, onda je ovo još katastrofalniji promašaj nego što je isprva delovalo.

Mark Wahlberg i Paul Walter Hauser nisu lenji u glavnim ulogama ali materijal i egzekucija su lenji umesto njih. Sacha Baron Cohen ima zanimljivu ulogu kao negativac, on je genije kome reditelj i scenario nisu previše potrebni, ali ovo na kraju ipak nije film o njemu, tako da se on tu javlja kao simpatično osveženje koje je u boljem filmu moglo biti još efektnije.

Benjamin Bratt je jedini koji je glumački u jednoj epizodi uspeo da prevaziđe moja očekivanja.

Sve ostalo u ovom filmu je daleko ispod očekivanja od ovakve ekipe i prekida pobedničku seriju uspešnih vehiclea koje je Wahlberg napravio za strimere.

* 1/2 / * * * *

DOUBLE BANG

Heywood Gould je još uvek živ ali možemo pretpostaviti da je svoju rediteljsku karijeru završio sa filmom DOUBLE BANG s početka dvehiljaditih.

U ovom filmu na neki način sumira svoj rad koji je bio, što se režije tiče, isključivo vezan za krimiće.

Ovaj film je zapleten krimić u kom se nekoliko različitih formi stapa u jednu, imamo klasičan cop movie, sa korupcijom i moćnim mafijašima, imamo melordamski noir sa psihološkinjom koja bi trebalo da izvodi čvrste momke na put ali se ponekad u njih zaljubi i imamo neki relativno nategnut način da se to sve uveže.

Za iskusnog reditelja kao što je u tom trenutku bio Gould (iako je on primarno zapravo pre svega bio scenarista), moglo bi se reći da ovaj film deluje kao neki debi i kao da u njemu želi da pokaže sve šta zna.

Doduše, u svom ponajboljem rediteljskom filmu ONE GOOD COP pokušavao je da spoji nespojivo, porodičnu dramediju i tvrd cop movie sa protagonistom koji se kreće sivom zonom između prava i pravde, i tada mu je uspelo. Ovde ima spojivije elemente, ali film je strukturalno razbarušen, sa nekoliko tokova priče ali i nekoliko vremenskih tokova, koji nisu nejasni - naprotiv - ali su digresivni.

Gould ovde definitivno nije dosegao nivo svojih studio filmova ali film jeste izveden u nezavisnoj produkciji, premda ne može se reći da budžetski oskudeva. Naprotiv, za B-filmove sa početka dvehiljaditih, on izgleda vrlo robusno, iako pomalo arhaično, kao da je snimljen početkom devedesetih - no to ne smeta. Iz kog god ugla da ga gledamo, danas je to manje ili više stari film.

Jon Seda, kog znamo iz seriji HOMICIDE ali i mnogih drugih je harizmatičan kao sitni kriminalac koji je željan velike scene, i fino kanališe jednu Benny Blanco from the Bronx figuru. S druge strane, William Baldwin je u ovom trenutku već bio potrošen kao potencijalna zvezda i Holivud je bio svestan zablude ali je i dalje po automatizmu dobio priliku da bude protagonista.

Gouldov film je u najboljem slučaju osrednji kao celina, ali nije lišen određene sentimentalne vrednosti za hardkor ljubitelje policijskog filma.

* * / * * * *

CLIMB UP THE WALL

CLIMB UP THE WALL je jedna od onih obaveznih figura koje su prošli mnogi britanski reditelji šezdesetih a to su varijete filmovi sa nastupima pevačkih ili rokenrol zvezda, da različitim nivoima dramske kohezije.

Naravno, Lester je snimio remek-delo, ali većina je zapravo snimila samo fusnote u svojim opusima.

CLIMB UP THE WALL je ništa više nego jedna bioskopska produžena epizoda šou programa Jacka Jacksona koji je išao na BBCu u režiji Michaela Winnera. Nema tu nikakve priče, to su poređani skečevi, neki snimljeni, neki bazirani na montažnoj manipulaciji postojećim materijalom, sve u svemu jedan ozbiljan štap i kanap i u najboljem slučaju televizijski ugođaj.

Kod Winnera ima tempa, ima intenziteta ali koncept je baš na nivou emisije, i bez nekih zvezda koje su ostale relevantne na duže staze ovo ostaju curio za teške arheologe, kako Winnerovog opusa tako i britanske pop muzike tog vremena.

ORU YU NIDO IZO KIRU

ORU YU NIDO IZO KIRU proizveo je japanski Warner, koji je producirao i igranu ekranizaciju romana Hiroshija Sakurazake pod naslovom EDGE OF TOMORROW.

Ovo je japanimation adaptacija japanskog romana, i ovde ponovo imamo dosta veliki odmah od proznog izvornika, koliko ga se ja sećam, a dosta davno sam ga čitao.

Kenichiro Akimoto i Yukinori Nakamura ponudili su svoju viziju ove priče, i napravili su jedan hipnotičan anime o junakinji koja polako shvata da joj se dani ponavljaju, i da je zarobljena u trenutku kada enigmatična džinovska vanzemaljska biljka koja je pala na Zemlju kreće u finalni proces preuzimanja planete.

U tom pogledu, ORU YU NIDO IZO KIRU, za razliku od drugih animiranih follow upova poznatih filmova, zapravo nije companion piece kao što je bio ANIMATRIX ili Kawajirijev HIGHLANDER. Ovo je praktično anime koji nema veze sa filmom, naravno premisa je veoma slična, mada ne i ista, kad je reč o samoj prirodi vanzemaljske pretnje, milje je potpuno drugačiji ali ne na načim kako se to inače radilo, tipa "Hajde da vidimo kako je ono što smo videli u američkom filmu izgledalo u Japanu."

Iz razumljivih razloga, ovde nema koketiranja sa imaginarijumom Drugog svetskog rata, niti ima militarizacije na liniji invazije na Normandiju ili pak ALIENSa. Egzoskeleti i dronovi su tu za borbu sa vanzemaljcima, ali sve potiče iz civilne naučne ekspedicije koja izučava vanzemaljsku izraslinu.

Akimoto i Nakamura stavljaju akcenat na psihologiju junaka, i spektakla je na neki način čak i manje nego u Limanovom filmu iako bi se od animacije očekivalo da ima loma i pokolja napretek. To ne znači da ih nema.

U svakom slučaju, ovaj animirani film je potpuno autonoman u odnosu na EDGE OF TOMORROW i oni koji budu očekivali neki produžetak filma ili nekakav dodatak biće razočarani.

Međutim, ko je spreman za psihološki razrađenu, vrhunski dizajniranu anime, neće pogrešiti. Animacija je mešavina old schoola i nu schoola, i moram priznati osvežavajuće je koliko film nije opterećen globalnim plasmanom, iako evidentno ima više nego lokalni domet.

* * * 1/2 / * * * *

READY OR NOT 2: HERE I COME

Nastavak izvanrednog minjona READY OR NOT, došao je posle četiri sata jalove budalaštine koju su Radio Silence snimili praveći nastavke SCREAMa. U ta četiri sata ta dva užasna filma, zapravo jedino i jeste vredela uvodna sekvenca sa Samarom Weaving u njihovom poslednjem nastupu u serijalu.

Kad se uzme u obzir i "pomoćna" literatura koju je u međuvremenu napisao Grady Hendrix, bilo je čak i pomalo ponižavajuće na šta su ličila ta dva nastavka i moram priznati da su srozali kredibilitet Radio Silence ekipe ispod neophodnog minimuma.

Otud HERE I COME sam dočekao sa dozom strepnje.

Ono što smo dobili, međutim, jeste vrlo uspeo sequel u kome nijedno "povećavanje" uloga ne doprinosi na način kako su ALIENSi pomerili stvari u odnosu na ALIEN ili ROAD WARRIOR u odnosu na MAD MAX, ali čini da ovo ipak bude dovoljno "isti" i dovoljno "drugačiji" film.

U ovom filmu, Samara Weaving nije progonjena Nevesta bez ikog svog, tu je njena sestra koja se zatekla na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku, kao što je sada ne progoni samo jedna moćna porodica satanista već nekoliko porodica koja su poslale svoje predstavnike.

Dakle, imamo dve heroine, imamo više porodice koje jure njih dve ali se podbadaju i među sobom, imamo jednu izneverenu nevestu napuštenu pred oltarom koja ima posebno jak motiv protiv Grace i imamo motiv braka iz koristi koji bi mogao doneti spas.

Dakle, Radio Silence i Guy Busick su uradili domaći zadatak i zaista su promislili ovaj sequel, i ponudili su prava rešenja. U izvesnom smislu, možda je izostao faktor X koji bi proizveo efekat da ovo bude nešto više od zbira unetih elemenata ALI isto tako zbir je pošteno postignut.

Ako imamo u vidu da David Cronenberg pečatira film svojom cameo ulogom starog satanističkog domaćina koji šalje decu da isprate slavu familije u lovu na ljude, i da se potom javlja kao deo produkcionog dizajna, u filmu nema zapravo ničega čime se sam Cronenberg bavio u hororu. Međutim, on se ovde javlja kao filmična ikona žanra, nezavisno od samog sadržaja koji je zapravo sve ono što je on pokušavao da izbegne baveći se žanrom.

Ako imamo u vidu temu braka, očekivao sam da nam Cronenbergova pojava signalizira da je možda Grace trudna, međutim, eto to nije iskorišćeno kao mogućnost. On je tu prosto kao ikonična figura žanra kao što je nekada bio Hitchcock.

I otprilike, u tome kako je Cronenberg "iskorišćen" možemo sumirati taj manjak X-faktora koji bi se očekivao da digne stvar na viši nivo.

Naravno, prvi film je imao novelty na svojoj strani, nije nužno ni on bio bitno znakovitiji, ali bio je prvi.

Ipak, baš zato u proceni onoga što gledamo treba da budemo pošteni i delikatni.

Naime, ovo je pošten sequel i u svakom pogledu, od fizičke akcije, krvoprolića, humora koji proističe iz situacije i glumačke izvedbe ostaje na nivou. 

Svakako da nekoliko satanističkih porodica na jednom mestu daju prostor za jače izlive šmirologije, ali to je ipak, iznenađujuće kontrolisano, kakvo je moglo biti.

U tom pogledu, Radio Silence su se vratili na izvor i osvežili se, srećom nisu ga zagadili, kako sam strahovao. 

Samara ovde deli protagonizam sa Kathryn Newton, ali kao što je prošle godine pokazala u EENIE MEANIE, ne samo da je u stanju za to, već ume da nekim backstoryjima da istinsku vibrantnost, i to se ispostavilo i u ovom filmu.

Možda bi Cronenberg ovde imao smisao i da smo imali dve Samare u ulogama Grace i njene eventualne bliznakinje, no ni to se nije desilo.

No, ovo što jeste je dobro, i uzimajući sve faktore u obzir, utisak mi je bio * * *, ocena više ipak jer neke stvari koje sam želeo možda jesu samo pitanje mog ukusa, a ne uloženog truda i znanja.

* * * 1/2 / * * * *