RUNNER

RUNNER Scotta Waugha je izašao za Angel Studios ali kada pogledamo ovu vrlo efektnu akcionu komediju, iskreno, ne znam tačno šta je to hrišćanski u njemu.

Mislim, u redu, ima tu nekog elementa žrtve za viši cilj, borbe dvojice mismatched buddyja da doture organ koji treba da se transplantira bolesnom detetu i njihova spremnost da učine sve pa i da daju život kako bi to uspelo, ali u suštini, ovo je punokrvni akcijaš, u kom se brutalnosti javljaju često i u njima se nedvosmisleno uživa.

Žrtve ima, ali praštanja i strpljenja, pa i molitve, ima vrlo malo. U jednom trenutku čak junak odbaci molitvu kao rešenje svoje situacije i potrebu za molitvom tumači kao znak da je "najebao".

Otud, kako je ovo dospelo u Angel Studios je vrlo zanimljivo, naročito ako imamo u vidu da je osnovna tema filma transplantacija organa od mrtvog donora, prema čemu crkve širom sveta imaju različita gledišta, jer kao što znamo, sahrana se smatra čuvanjem tela za kasnije biblijske događaje. Naravno, velike crkve su u međuvremenu manje-više stale na stranu transplantacije, ali i to je jedna tema kojom se ovaj film ne bavi s teološke strane.

Otud, rekao bih da je ovo bio negative pickup a ne film koji je profilisan kao neko pravo verničko Angel Studios štivo, i kao takav je ipak drugačiji akcioni film od recimo trilera SOUND OF FREEDOM koji isto nije bio nužno mnogo hrišćanski ali je bio agendaški na drugi način.

Ovde ništa od toga nema. Alan Ritchson igra burnoutovanog američkog vojnog penzionera sa traumom iz porodičnog života koji radi kao kurir u Brizbejnu, a Owen Wilson igra kurira koji donosi jetru za transplantaciju devojčici s retkom krvnom grupom. Takva jetra je prava retkost i u poteru za njom se uključuje kartel koji to želi za svog vođu.

Rodirgo Santoro je solidan i fizički sposoban u ulozi tipa iz kartela koji vodi poteru za organom.

U izvesnom smislu motiv kartela koji za svog vođu želi da nabavi jetru javlja se u izvrsnom Melovom filmu HOW I SPENT MY SUMMER VACATION iliti GET THE GRINGO. I to rešenje nije naročito novo. Međutim, ovo je film koji radi Scoptt Waugh, nekadašnji kaskader i akcenat je na fizičkoj poteri.

Brat talentovanijeg Rica Romana Waugha, ovde po prvi put snima zaista dobar film, i radi drugačije u pogledu kvaliteta od brata. Dok je Ric Roman sklon da spoji visceralnu akciju sa tough likovima kao u FELONu i SHOT CALLERu, Waugh se bavi čistim akcionim eskapizmom koji je ranije radio Besson u svojim produkcijama.

I ovo mu je prvi slučaj, da je sastavio dobar film u potpunosti, sa nekoliko izuzetnih scena, u čemu se posebno ističe eksplozivno finale u bolnici oko kog imam soft spot jer sam svojevremeno imao sličnu zamisao, mada naravno daleko jednostavniju i pitomiju u nesnimljenoj MEZIMICI.

Waugh je ovde konačno napravio uzoran film kakav bi trebalo da režiraju kaskaderi. Nije njemu ni ranije bilo nejasno šta treba da gađa, ali sada je to tačno i pogodio.

Ritchson je odličan u naslovnoj ulozi. Ipak, zanimljivo je da on igra u filmu Angel Studiosa jer je do sada svoj imidž mišičavog akcionog heroja koji ne izbegava komediju pokušavao da amortizuje Woke izjavama. Wilson je takođe kako treba. ALI... Wilson je ipak glumio u filmu NO ESCAPE i time je što se mene tiče dosegao jedno neobično visoko mesto u akcionom panteonu, pa je eksces tog filma na neki način možda malo i poremetio tu hijerarhiju kako se mere njegovi nastupi u akcijašima. Naročito, ako imamo u vidu da je on overio i Dobkinov izvanredni SHANGHAI KNIGHTS.

Dobkin je tada bio majstor. I to su neke visine koje Waugh ne pokušava da dosegne. Ali, ono što uspeva je jedan dobar akcijaš smešten na pravom mestu gde rastu dobri akcijaši, a to je Australija. Ne bih sad da učitavam, ali ima ovde malo arome Ozploitationa u nekim detaljima, počev od značajne uloge motornih vozila u celom tom haosu.

Ako se tome doda i malo ta vanamerička dimenzija lokacije koja ipak ima znakovitost neku u okvirima žanra, RUNNER dodatno dobija na ceni.

* * * / * * * *

ONE LAST SHOT

ONE LAST SHOT Jamesa Nunna je možda završni nastavak njegove akcione franšize u kojima pravi filmove sa Scottom Adkinsom.

U ovom nastavku operativac kog igra Scott Adkins treba da upadne sa grupom specijalaca da spase američki vrhovni savet odbrane koje teroristi žele da skeniraju kako bi aktivirali nuklearni arsenal. Kako bih ih okupili na jednom mestu aktivirali su "prljavu" nuklearnu bombu i izazvali haos i u tom metežu, Nunn postavlja svoje junake u nečemu što po motivaciji terorista, a zapravo bivših vojnika starije gledaoce podseća na Aldrichev TWILIGHT'S LAST GLEAMING a mlađe na THE ROCK Michaela Baya.

Nunn naravno ima dosta fillera u ovom materijalu, ima tu dosta situacija u kojima ima žvake i diskusije, ali mora se priznati da on i to inscenira sa dozom tenzije. Kada krene ono što je izazovno a to je akcija, on se u tome odlično snalazi i film ima jedan veoma visok nivo tehničke kompetencije pa i maštovitosti.

Ovde su objekti efektni, mada na kao aerdrom iz drugog dela, no vibrantni su i što je retkost u ovoj vrsti filmova koji se tiču državnog vrha - ubedljivi su.

U tom pogledu Nunn se možda odjavljuje iz serijala, a možda će ga nastaviti, no bilo da ga završava ili sprema za nastavak, to radi na visokoj nozi.

* * * / * * * *

RAGE OF STARS

RAGE OF STARS Lukasza Roga je zanimljivo gledalačko iskustvo za profesionalce. Ipak, nisam siguran da takav ishod zadovoljava autora niti da će ovaj film profesionalci radije gledati neko klasična publika.

Rog je snimio film u kom je želeo da pokaže da za pola miliona evra može da snimi lookalike nekog američkog B-filma, i u tome je uspeo. Napravio je film koji se dešava u nekoj tenzičnog predapokaliptičnoj zemlju u kojoj se jedna specijalna jedinica bori protiv trgovaca decom.

Zvuči zanimljivo i kao da nema prostora za grešku, međutim, Rog se nije snašao u pogledu vođenja priče i nije se snašao ni kad je reč o ritmu jer su neke scene prosto preduge, i puno puta gledamo iste fetišisitičke prizore brige o oružju i sl. a premalo imamo priče ili prilika gde se ono koristi.

Čini mi se da je Rog napravio razvučen i slabo koncentrisan film čija priča nikada ne profunkcioniše. Međutim, isto tako pokazao je da ima umeće da postigne look američkog B-filma i da ga radi svežije nego što bi ga radili neki tipični DTV autori što se sada javlja kao novi zahtev u tom domenu kinematografije.

Otud RAGE OF STARS jeste promašaj kao celina ali ne i kao showcase za Roga.

IDIOTS

IDIOTS je novi film Macona Blaira, glumca koji je počeo da režira i za kog sam posle debitantskog filma rekao da treba obratiti pažnju šta će raditi dalje.

Dalje sam pogrešio?

I da i ne. Nisam pogrešio u pogledu toga da je opet snimio jedan dobar indie film, ali jesam utoliko što nije napredovao jer je opet ista meta i isto odstojanje u odnosu na ono što je već radio. Možda mi je čak prvi film bio za nijansu zanimljiviji.

No, IDIOTS je film koji ima odličnu podelu u kojoj imamo Davea Francoa i O'Sheu Jacksona u glavnim ulogama i Masona Thamesa kao njihovog štićenika, u priči o dva propala vozača-kurira koji dobijaju najniži posao od svih, da u ime porodica i staratelja voze njihove potomke u klinike za odvikavanje. Na tom putu, ispostavlja se da je mladi džanki veoma nestašan, da su njih dvojica ubeđeni da su namazani ali da nisu i da se iz velikog animoziteta iz kog kreću na kraju razvija ljubav.

Macon Blair je okupio All-Star ekipu u sporednim ulogama tako da se kao sporednjaci bez problema mogu sresti Killer Mike, Kiernan Shipka ili Peter Dinglage odnosno Nicholas Braun, a među njima je Shipka napravila najbolju minijaturu kao striptizeta za kućne nastupe koja se uplete s ovom ekipom u nekom momentu.

U vizuelnom pogledu film je sugesitvan ali nije preagresivan, međutim maksimalno kapitalizuje stonerski aspekt komedije u kinestetičkom pogledu. Isto tako, Macon Blair naravno ima osećaj za glumačku igru i sve ono što može da izvuče od glumaca je vrlo solidno i deluje kao deo zajedničke saradnje, ali bez samoupravljanja.

IDIOTS dobro izgleda, ali kad je reč o tempu, ima namernih usporavanja koja proističu iz priče i stanja junaka, pa nekim gledaocima možda ta neujednačenost može zasmetati. Meni nije jer je postavljena u kontekst ali kontraargument bi bio da je tempo kao i ritam stvar celine i mora se ujednačiti.

Blair nije napredovao u ovom filmu, ali nije ni stagnirao. IDIOTS je solidan indie film, komedija sa elementima stonerske kontemplacije i krimića potere, pre svega naravno road movie koji neće zaseniti THE LAST DETAIL i njegovu slavu ali će možda neku omladinu privući da ga pogleda.

* * * / * * * *

AFFECTION

Pogledao sam film AFFECTION koji potpisuje BT Meza i reč je o jednom u suštini vrlo oskudnom SF trileru koji rasteže premisu dovoljnu za epizodu TWILIGHT ZONEa na dugometražnu formu i u tome u suštini uspeva.

Međutim, sam rezultat nije naročito impresivan ali opet nije loše jer Jessica Rothe u glavnoj ulozi kao Scream Queen našeg vremena svemu tome daje neku klasu i taj lik kroz njenu kako emotivno tako i fizički predanu glumu uspeva da nadraste svoju ulogu u priči.

U tom smislu, Meza je svakako imao dosta koristi od Rothe u podeli, ali to i jeste njen zadatak tako da je ne treba tretirati kao cheat code.

Ono što mi se dopada jeste jednostavnost postavke koju Meza pravi, ali isto tako dopada mi se što nam relativno brzo otkriva osnovnu misteriju i ne pravi nas budalama kroz neko odugovlačenje. Ono gde je mogao da se više istakne jeste razrada šta se dešava sa junacima od momenta kada svi sve shvate, i tu mislim da je bilo više prostora ne samo za zanimljive situacije već i za neke delicije.

Ipak, rekao bih da to prevazilazi Mezine sposobnosti. U slabijem raspoloženju, ovom filmu bih možda dao i * *.

* * 1/2 / * * * *

DEMOLITION HIGH

DEMOLITION HIGH Jima Wynorskog sam reprizirao u sklopu pripreme za RUN HIDE FIGHT: INFIDELS i u njemu majstor exploitationa pokazuje da se nekih njegovih filmova ne sećam slučajno sa velikim simpatijama.

DEMOLITION HIGH je film o srednjoj školi koju pohađa Corey Haim, u ulozi mladog momka iz Bronksa koji je došao u heartland i tamo stigao baš kad sticajem okolnosti teroristi dođu i okupiraju školu stvarajući talačku krizu dok uporedo imaju neku drugu agendu.

U tom pogledu, DEMOLITION HIGH zapravo ima dosta elemenata koji ga vezuju za RUN HIDE FIGHT: INFIDELS s tim što se dešava na koledžu, u pogledu klinaca koji se pobune, i samih terorista koji imaju agendu.

Naravno, INFIDELS ima još niz nekih drugih elemenata i dešava se na koledžu, no okej i DEMOLITION HIGH ima nastavak DEMOLITION UNIVERSITY pa ćemo tu možda naći veće poklapanje.

B-film je tada kao uostalom i A-film pokušavao da aproprira formulu DIE HARDa i dobili smo neke razne vrlo curious derivate, u rasponu zvezda od Andrew Dice Claya do evo Corey Haima.

Ovaj film sam upamtio pre 30 godina kao zabavan i dinamičan, sa dosta zlim negativicima koji su laki na obaraču i relativno dinamičnim dešavanjima, i zbilja, takav utisak je i na novo gledanje.

Wynorski je tada bio u zenitu i to mu se ne može osporiti, tako da je film dinamičan i za skromnu exploitation produkciju ne izgleda ni toliko loše. Ipak je to period kad je izlazak u bioskope uvek vrebao DTV stvari kao mogućnost.

* * / * * * *

SACRIFICE

Gavrasov sin je uvek reditelj na kog treba obratiti pažnju.

Čak i kad mu je kritika sahranila novi film SACRIFICE u Kanu bilo je i dalje velikih očekivanja jer ovo je ipak njegov ako ne holivudski a ono debi na engleskom jeziku s holivudskim zvezdama.

Mnogo šta oko premise pa i recepcije filma me je podsetilo na RICH FLU koji je takođe bio otpisan, pa i sahranjen, a na kraju se ispostavio kao najbolji film godine.

Ovde imamo sve te elemente, čak se u nekim aspektima estetike i teme RICH FLU i SACRIFICE prepliću, ali Romainov film svakako nije ni blizu filma godine, ni prošle ni ove.

Ono u čemu se RICH FLU i SACRIFICE prepliću jeste spoj Eat the Rich premise, apokaliptičnog scenarija koji stoji u jezgru priče i pokušaj da se sa holivudskim zvezdama i evropskim novcem na evropskim lokacijama snimi jedna organska celina.

U tom pogledu, Gavrasov film je bitno manje uspeo od RICH FLU. Naprosto, skupio je više zvezda, ali nijednu pravu kao Mary Elizabeth Winstead koja će izneti film. Uzeo je evropske lokacije, među njima izvukao jednu supervibrantnu ali zanimljivu, ali prosto ona je na kraju ispala kao da je dekor, onda je deo filma i smestio u dekor i Evropa kao takva mu prosto nije zaigrala iako su objekti gde se dešava film, realno odlični.

Glumci koje je skupio imaju star wattage - tu je Chris Evans koji je poslužio kao balvan da se Master Bong probije u Ameriku, sa svojim, pogađate Eat the Rich masterpisom SNOWPIERCER, ali ovo nije ni približno tako moćan film. Tu je Anya Taylor-Joy koja je sjajna, imamo i Johna Malkovicha i Vincenta Cassela. Ako ćemo objektivno, RICH FLU nema šta da traži pored ovog filma - međutim, pored Anye Taylor-Joy koja se jeste predala liku i odigrala ga sa punim angažmanom, ostali naprosto nisu zasijali.

Međutim, Gavras i Will Arbery imaju jako dobar koncept i sve je to zamišljeno na način koji mi nekako iz daljine evocira film INTERRUPTION Yorgosa Ziosa u kom mladi revolucionari uzmu publike jedne elitne pozorišne predstave za taoce. Ali, ovde Gavras u svemu nadalje traži nešto dugo.

Naime, kod njega se celebityji okupljaju na jednom ekološkom fundraiseru u napuštenom grčkom rudniku, ali onda na skup upadaju pravi eko-teroristi sa kojima celebritiji čak imaju i neke simpatije dok ovi ne iznesu svoju agendu - žele da se najslavniji među njima žrtvuje tako što će uskočiti u vulkan.

Zanimljivo je u nedelju dana pogledati RUN HIDE FIGHT: INFIDELS i SACRIFICE jer oba su politički filmovi i imaju neke slične plot pointe.

Naime, u oba slučaja imamo liberale koji se bave ovom ili onom vrstom virtue signallinga i onda se pojave teroristi koji zastupaju naizgled istu ili sličnu stvar ali se onda ispostavi da vrag odnosi šalu jer očekuju da se podnese prava žrtva.

INFIDELS ide iz političke satire odnosno društveno kritičke postavke u smeru akcionog filma, ali Gavras uprkos oružju koje se pojavi u kadru i uprkos opsadi koja naravno može povući na DIE HARD derivat ne odlazi u smeru akcijaša.

Iako je film ATHENA bio ta studija izvodljivosti na kojoj se bazira podrška ovom projektu a u njemu ima akcije - premda nije klasičan akcioni film - ovde Gavras izbegava visceralnost i ulazi na jednu osetljivu teritoriju.

Ovo je priča koju smo navikli da gledamo u formi akcionog filma, i on nam ne daje taj žanr, ali zapravo nema likovi koji su nešto dublji da ovo postala istinska melodrama, pa čak ni egzistencijalistička polemička drama.

Sam Gavras ne ide u smeru akcije, načinje pomalo egzistencijalističku dramu ali onda polazi put bajke, onog tipa kojima su skloni reditelji spotova i reklama (šifra: Gondry ili Jonze, mada više Gondry) i sve to zajedno na kraju postaje jedan zapravo simplifikovan akcijaš samo bez akcije.

E sad, Will Arbery sa reputacijom rada na SUCCESSIONu donosi malo tog stardusta. Njegovi likovi nisu “proživljeni”, oni su ovde ipak površna kritika celebrity kulture kojoj se pritom Gavras ipak kao autor i jetsetter, koliko bio cool, neumitno životno priklanja. Otud, sve poznate ličnosti koje se zapljunu u tom uvodnom delu filma, na kraju zapravo više uzimaju ovaj film kao svoj virtue signalling nego što mu doprinose.

SACRIFICE rečju ima dosta problema, i u svojoj supstanci i u svojoj fizionomiji, i Gavras ovde nije uspeo da dobaci ni do SNOWPIERCERa ni do RICH FLUa po umetničkom rezultatu, premda mu u pogledu recepcije kritičara RICH FLU ostaje u domašaju.

Isto tako, ja sam preveliki sucker za Gavrasa da otpišem ovaj film. Ima u njemu nešto njegovo što ga čini estetizovanim, čak i onda kada nije u potpunosti razvijen dramski, pa i inscenacijski. Isto tako, uprkos toj satiri jet seta koja nije urađena na način koji volim, ima tu nekog zanimljivog stava koji provejava kroz film.

Otud, meni SACRIFICE nije apsolutno bezvredan, kao što mi nije zapravo ni neprijatan za gledanje, naprotiv. Bio mi je zanimljiv iako nije imao kapacitete da me u potpunosti angažuje.

Međutim, isto tako mogu da zamislim gledaoce koji na ovo gledaju kao na hrpu poluosmišljenog i što je još gore dopola snimljenog smeća. I neće pogrešiti.

Međutim, pored Gavrasa i njegovog rukopisa, ovde ima još jedna zanimljivost. Naime, ovaj film nosi u sebi nešto veoma retro. Ovo je mogao da bude nekakav CASSANDRA’S CROSSING sa celebrityjima ali nije, i to je okej. Ali, isto tako ovaj film ipak ima nešto tog starog euro-puddinga u sebi gde holivudske zvezde dolaze u Evropu i snimaju neke polulokalne priče s političkom ili umetničkom dimenzijom. U tom smislu, daleko je od ovo od masterpisa kakav je Wilderova FEDORA ili tako nešto, ali ima nešto tog euroamerikana ugođaja koji se javljao u raznim varijantama sedamdesetih, pa i osamdesetih.

SACRIFICE je film o kom ljudi mogu misliti drugačije ali nije film koji polarizuje, nije ovo film gde je gledaocima preterano stalo da zastupaju svoje mišljenje. 

* * / * * * *