KAMIKAZE 1989

I dalje se krećemo kroz istoriju i bavimo roditeljima Scandi Noira.

Najčešće ekranizovani roman Pera Wahlooa je MORD PA 31 A VANINGEN.

Jednu od najzanimljivih snimio je reditelj iz generacije Novog nemačlkog filma Wolf Gremm pod nazivom KAMIKAZE 1989.

Film je izašao 1982. i ubrzo je glavni glumac, Rainer Werner Fassbinder i umro.

Međutim, u samom filmu Fassbinder igra sa puno vitalnosti i on je jedan od najzanimljivijih elemenata Gremmovog filma. Njegova interpretacija Wahlooovog detektiva Jansena je interesantna, u odelu sa leopard printom, on jeste svojevrsna parodija hardboiled detektiva i Fassov specifičan izgled i energija doprinose tome da ovaj lik deluje malo kao dekonstrukcija a malo i kao inspirisano rešenje za neki konvencionalniji film.

Adaptaciju romana su pisali sam Gremm i jedna jako specifična figura - američki scenarista, književnik i publicista Robert Katz koji u svojoj radnoj biografiji ima naslove kao što su CASSANDRA'S CROSSING i SALAMANDER, dakle vrlo klasični trileri. Sa Cosmatosom je radio i MASSACRE IN ROME, i njegov opus je u principu vezan za evropske filmove namenjenoj globalnoj eksploataciji na engleskom. On je živeo u Italiji iako je rođen u Americi, i uprkos tome što je kao pisac bio spona između dve industrije nije se nikada upuštao u neki jači art house.

On jeste radio istinite priče, i neke sa političkim nabojem, sarađivao je sa Lilianom Cavani, ali ipak nije se bavio artom ovog tipa kakvim su se bavili Fass i njegovi bećari.

Otud je zanimljivo da se Katz kasnije javlja kao Fassov biograf.

Ovaj film dakle mnogo više na ono čime se bavio Gremm i to je po mom mišljenju, iz današnje vizure, u najboljem slučaju jedno oslanjanje društvene satire na strukturu krimića, izvedeno u lapidarnom maniru minornih Fassbinderovih radova, dakle bez veće dramske, glumačke i u širem smislu dramske uverljivosti.

Da bi takav film funkcionisao mora da ponudi nešto drugo ali bih rekao da u pogledu značenja, idejnosti, angažmana, komentara društva i komentara forma, KAMIKAZE 1989 već i u svoje vreme deluje kao da konstatuje dobro poznate stvari o svetu koji se pomalja.

Wahloo nije dočekao premijeru ovog filma ali njegov predložak, ipak ima strukturu mnogo klasičnijeg krimića sa malo SFa u sebi.

KAMIKAZE 1989 s druge strane mnogi ubrajaju bez ikakvog razloga u cyberpunk filmove iako sa tim nema naročite veze, i u svom prikazu budućnosti ide ka nekom raspadačkog retrofuturističkom prikazu gde Gremm pokazuje svoju sveobuhvatnu limitiranost.

U tom pogledu, ovo mi je bilo slično gledalačko iskustvo kao Gremmova adaptacija Schillera koja kreće iz nečeg potentnog i završava kao nebuloza. Za razliku od tog filma, ipak ovde imamo Fassa koji drži stvari na okupu i čini da film zasluži jedno gledanje.

* 1/2 / * * * *

GOLPES

GOLPES je rediteljski film Rafaela Cobosa koji nam je najpoznatiji kao scenarista Alberta Rodrigueza.

Ovog puta on režira film u kom glavnu ulogu igra Luis Tosar. Dakle, repromaterijal za nešto dobro je tu, međutim, to se nije desilo jer nažalost priča o dva brata koji tokom osamdesetih tokom serije pljački deluju sa različitih strana zakona, nema ni veštinu izvedbe, niti jasno žanrovsko određenje, i iz toga proizlaze problemi u dinamici, pa na kraju i u razumevanju o čemu se u filmu radi.

Cobos je želeo da film ima patinirani look filma iz osamdesetih i to je postigao u samoj slici. Izgleda kao film koji je tada sniman ali nije baš sjajno sačuvan. Međutim, izuzev slike u samom stilu nije primenio neke tehnike iz tog perioda.

GOLPES je fusnota u karijeri ovih ljudi.

SACCHARINE

Natalie Erika James je snimila film o gubitku težine i stvarima koje su ljudi spremni da učine u tom cilju.

Dakle, reč je o "mojoj temi", pa se osećam pozvanijim da komentarišem.

Ovo svakako nije THINNER Toma Hollanda po Stephenu Kingu i Natalie očigledno želi da se uključi u body horror gas koji prave Francuskinje što ne piju lekove kad snimaju, a ima tu malo i Cronenberga, ne izbegava se.

I premisa je zanimljiva. Studentkinja medicine koja ima probleme sa težinom ali i seksualnošću, upoznaje jednu veoma zgodnu vršnjakinju za koju se ispostavi da je njena školska drugarica koja je onomad bila deblja od nje. Ova joj daje neče čudesne pilule za mršavljenje i kada ih studentkinja analizira, shvati da su napravljene od pepela kremiranih ljudi. Kako bi uštedela, napravi ih od kadavera koji secira i tu sada duh mrtve žene krene da joj se ukazuje i stvara se veza između nje i pokojnice koja proizvodi mnoge teškoće. Međutim, težina se gubi i cena se plaća.

Natalie Erika James je verovatno htela da se pozabavi "večnom" temom na sličan način kako je to uradio THE SUBSTANCE. A čak je i tema slična. Međutim, ovo je australijski film, sa odličnim glumicama i bez glamura koji se može kapitalizovati.

Realizacija je solidna. Film nije skup ali je snalažljiv i pedantan.

Međutim, kada uspostavi osnovnu premisu, nažalost sa tim ne zna kuda bi. Ima interesantnih kretanja, zanimljivih ideja. Ovo nije u polazu nekakav banalan horor, nekakav slasher, jurnjava, mehanika. Ali da li taj sofisticiraniji horor funkcioniše, ostaje diskutabilno. Vidim da ima ljudi koje je film pridobio. Mene nažalost nije. Kada je ušao u svoje dileme kuda bi, i meni je počela pažnja da luta. S druge strane, ovo opet nije A24 elevated horror iako bi po premisi mogao biti. Natalie Erika James je sklona da suštinski bude old school, ne beži ni od krvi ni od klanice ni od gadnih prizora, ali u sklopu dinamike celine to ne pronalazi svoje mesto baš uvek i dovoljno često.

* * / * * * *

DEEP WATER

DEEP WATER Rennyja Harlina je u mnogim aspektima povratak finskog velemajstora onome što je najbolje radio, delimičan ali ipak evidentan.

DEEP WATER je produkciono i kadrovski ambiciozniji film od nekih njegovih skorašnjih radova i imao je bioskopske ambicije koje nisu dale neki istaknut komercijalni rezultat ali su bile theatrical uplift (pun intended) u ovom filmu o padu aviona.

Film je sniman jednim delom u Australiji, i imao je učesnike sa tamošnje scene koji su doneli know how nove generacije tamošnjeg exploitationa. Tu pre svega mislim da direktora fotografije D.J. Stipsena koji je radio neke solidne komade njihove žanrovske i genre-adjacent produkcije. I Stipsenov doprinos je evidentan, u ovom komplikovanom filmu snimanom u vodi (doduše u studiju, što samo delimično umanjuje komplikaciju), Stipsen donosi jedan fluidan (pun unintended) stil kretanja kamere gde je ona vrlo često i u vodi i van nje.

Kad je reč o budžetu, on je prijavljen na veliku sumu, od nekih 40 miliona dolara. Ne bih sad bio uveren da je sve ovo toliko koštalo ali film ni u čemu ne oskudeva. Ima dobru glumačku ekipu, dobre setove i solidne efekte. Dakle, ima na solidnom nivou sve što je bitno.

Naravno, nije ovo onoliko skup film na vodi kakav je Harlin inače umeo da snima u svoje vreme, jasno je da mislim na CUTTHROAT ISLAND, ali ima sve što treba.

Ovde se vraća temi ajkula iz DEEP BLUE SEA koji je bio njegov poslednji istinski značajan studio assignment i poslednji istinski značajan studio-hit, iz koga je izrasla i DTV franšiza koja se uklopila u shark frenzy raznih trashy naslova. Ruku na srce, to nije poslednja studio franšiza na DTVu koju je lansirao, 12 ROUNDS sa Cenom je to takođe postigao ali to suštinski nije bio tako ambiciozan studio assignment.

U tom smislu, Harlin ovde pravi povratak na svim nivoima i svestan je da je ovo i izvesni throwback u odnosu na ono što je radio.

Najspektakularnija sekvenca je pad aviona, u kojoj je fizika slična Zemeckisovom CAST AWAYu ali scena je duža i sa većim brojem karaktera. Od momenta kada avion padne, stvari idu putem koji je manje realističan nego kod Zemeckisa i više se kreće u smeru filma AIRPORT '77 u kom privatni džet Jimmyja Stewarta padne na dno mora.

Ovde se avion raspadne i preživeli putnici plutaju na olupini, a pojavljuju se ajkule i skidaju ih lagano jer su neutaživo gladne.

U tom pogledu, ovde imamo kombinaciju dva podžanra - ovo je film katastrofe koji u tradiciji uticajnog GRAND HOTELa koji je bio prototip za disaster movie talas sedamdesetih, kombinuje veliki broj likova sa nekom pretnjom po kolektiv, i survival thrillera u kom se ljudi suočavaju se pretnjom iz prirode, ovog puta morskim nemanima.

U izvesnom smislu, Harlinov film ostavlja utisak duple pretnje po junake, ili dva filma u jednom, slično prvom Alienu protiv Predatora, samim tim što premisa pada aviona nije samo tek postavka iz koje slede ajkule nego je sve podjednako važno. Set-piece sa padom je integralno gradivo filma a ne uzbuđujući momenat. Rizik koji iz toga proizlazi da publika može biti, u teoriji, razočarana time što se iz tako uzbudljive scene pada ne razvija nadalje ta tema nego dobija jedan novi akcenat, kao što isto tako može imati utisak da se film potom ne vraća u dovoljnoj meri toj vrsti akcije.

No, teško da će to ikome smetati jer je promocija filma primarno bila vezana za ajkule. Ovde nema superinteigentnih ajkula eksperimentalno izmenjenih od strane naučnika kao u DEEP BLUE SEA. Ovde ajkule nemaju protagonizam, one su naizmenično izvor napetosti i neprijatnog iznenađenja.

Iako ne donosi nijedan jump scare kao što je smrt Sama Jacksona u DEEP BLUE SEA (premda ima jedan pokušaj), kada krene to sa ajkulama, Harlin je svoj na svome i fino žonglira time kad se gradi napetost kad je iznenađenje. A naročito dobro orkestrira armiju likova koji su generic u postavci ali sa taman dovoljno svežine kod važnih među njima da mogu da izgrade protagonizam.

Ima neočekivanih smrti, ima očekivanih za dlaku izbegnutih žrtava. Sve je na nivou.

DEEP WATER je "pošteno" snimljen film koji ima veoma visok nivo angažmana svih sektora što nije karakteristika svih Harlinovih recentnih produkcija.

Za fanove, on nije nigde ni išao da bi pravio kambek stricto sensu jer voleli smo i njegov prethodni film sa Aaronom Eckhartom THE BRICKLAYER, ali ovo je svakako film sa onom aromom mejnstrima kakav zapravo odavno nije pravio, i to na visokom nivou kao što je ovde,

DEEP WATER je definitivno razlog za radost.

Gene Simmons is KISSa je jedan od producenata filma. On i Harlin se znaju sa filma FORD FAIRLANE. Lepo je videti da su se ponovo našli na nečemu dobrom.

* * * / * * * *

ZAHADA ZAMČENEHO POKOJE

 I dalje se bavimo klasicima, i konkretno roditeljima Scandi Noira.

Per Wahloo i Maj Sjowall su imali holivudsku ekranizaciju, ali bili su socijalisti tako da su ekranizovani i iza Gvozdene zavese. 

ZAHADA ZAMČENEHO POKOJE je čehoslovački televizijski film iz 1986. Režirao ga je Pavel Haša a roman je adaptirao Roman Hlavac.

To je ekranizacija romana DET SLUTNA RUMMET i on je snimljen i u Belgiji kao bioskopsko ostvarenje. Reč je misteriji čiji je protagonista Martin Beck, flagship junak Wahlooa i Sjowall, i u čehoslovačkoj izvedbi ne samo da su očuvana imena junaka već se i priča dešava u Švedskoj.

Naravno, ovo je televizijski film snimljen vrlo skromno, na tejpu i rekonstrukcija Švedske se svodi na karakteristične policijske uniforme i par natpisa firmi koji se vide napolju kroz prozor dekora policijske stanice u kojoj stoluje Beck, ali interesantno je da se priča o zločinu dakle izmešta na izvorni prostor Švedske.

U pogledu izvedbe, ovaj televizijski film izgleda arhaično, kao BBC desetak godina ranije kad su eksterijeri snimani na filmskoj traci a enterijeri na elektronici.

Isto tako, ovaj televizijski film je sačinjen gotovo u celosti od dijaloških scena, ima samo jednu ozbiljniju eksterijernu deonicu bez reči.

U tom pogledu, ovo je delo skromnih ambicija i sličnog takvog dometa. Istini za volju sam roman je klasičan "locked room mystery", dakle tematizuje nemoguć zločin, i ovde je taj trop izveden u ortodoksnoj formi. Ubijeni čovek je nađen upucan u zatvorenoj sobi, zaključanoj iznutra.

Druga konvencija kojom se služe Wahloo i Sjowall je double edged mystery gde dva naizgled nepovezana slučaja dovode detektiva do razrešenja.

Svakako da ove postavke nisu isključivale mogućnost manje verbalne izvedbe ali čehoslovačka televizija se kretala u okvirima onoga što može da izvede, i svoju drugu ekranizaciju Pera Wahlooa (prva je VRAŽDA NA 31. POSCHODI gde je ekranizovan roman MORD PA 31. A VANINGEN) očigledno usmerava u domen polemičke drame.

Jan Teply kao Martin Beck je zanimljiv i svakako se kvalifikuje kao upečatljiva solucija u solidnom broju glumaca sa raznih podneblja koji su ga igrali, iako samo delo nije toliko izazovno.

Ovaj televizijski film je svakako samo za hardkor kompletiste zapadnog krimića iza Gvozdene zavese i hroničare žanra. Ne verujem da bilo kome drugom može biti interesantan.

BLUE FILM

Elliot Tuttle imao je probleme da plasira film BLUE FILM na razne festivale zbog kontroverzne teme.

Moram priznati da kada sam pogledao film, shvatam zašto misli da mu je film odbijen, i osim što precenjuje njegove fundamentalne kvalitete (jer film nije baš toliko nesporno dobar koliko on verovatno misli) zbilja ima elemenata zbog kojih je verovatno naišao na skepsu selektora i tiču se kontroverzne teme. 

Ali nije problem u tome što je tema kontroverzna nego zato što je provokativna a zapravo krajnje infantilno obrađena.

Film govori o gej cam boyu koji odlazi kod imućnog klijenta spremnog da mu plati koliko god ište u zamenu za jedan ispovedni video a onda se ispostavlja da je taj darežljivi matorac u stvari stari školski nastavnik iz njegovog zavičaja koji je robijao kao pedofil i koji je bio zaljubljen u njega kad je bio dečak, premda nikada to nije realizovao kad je ovaj bio mali nego je pao zbog nekog drugog.

I sad gledamo duo dramu u kojoj njih dvojica eto malo diskutuju o svojim demonima, o tome kako je ko postao to što jeste i onda malo probaju da reenactuju svoje fantazije.

Sad bez namere da stvaram neku moralnu paniku, ali ovo se na kraju svodi na jedan lifestyle film o pedofilu koji je bio to što jeste, pao za to, odrobijao i sad čovek pokušava da bude real pedofil i iznađe neki održiv način života. U sklopu toga stupa u kontakt sa dečakom koji mu se sviđao.

A taj dečak je opet pa izopačen ali su mu traume iz kojih se to izrodilo heteroseksualne i eto.

Moram da priznam, gledao sam ovaj film u čudu, jednim delom zbog toga što pedofiliji prilazi na jedan tako relaksiran način a to odsustvo crno-belih podela na koje smo navikli, ne koristi kako bi tu temu psihološki produbio.

Ne znam tačno šta je poenta ovog filma. Iako ne mora svaki film da ima poentu ovaj je čini mi se želeo da je ima, ali meni je izmakla, osim što mislim da je pomešao infantilnost i površnost sa nečim što je kao kopanje po tabuu.

Ovim filmom pedofilija nije detabuizirana, nije se otkrilo ništa novo o njoj, osim što joj je dat ljudski lik, mada opet u okviru jedne prljave seksualne margine.

Međutim, pedofijila nije prljava seksualna margina, ona je zločin, i njeno sad pomeranje u smeru nečega što se može staviti u neki queer okvir, nema mnogo smisla, uprkos naravno povremenim pokušajima pojedinaca da je tretiraju na taj način.

Ne mislim da je Tuttle agendaš. Mislim da je pre svega moron, ali pozitivne reakcije na koje je BLUE FILM naišao stvaraju mi utisak kao da on jeste pedofiliju uspeo da digne na nivou manjinskog seksualnog opredeljenja koje je sticajem okolnosti nelegalno i neetično. A to nije civilizacija u kojoj živimo i deluje mi da ni nećemo.

CHAINSAWS WERE SINGING

Sander Maran snimio je estonski low budget horor CHAINSAWS WERE SINGING koji se izdvaja od sličnih EVIL DEAD/ NIGHT OF THE LIVING DEAD epigona po tome što je reč o mjuziklu.

Dakle ovo je backwoods horor koji je istovremeno i mjuzikl.

Sanderu Maranu nema šta mnogo da se zameri, ne nužno zato što je ovaj film briljantan, koliko zbog toga što je ovo film koji ima jedan osnovni problem - predug je. Naprosto on nema dovoljno ideja ni veštine ni kapaciteta da pakuje delo od dva sata.

Otud ne samo priča već i ugođaj vremenom postaju stagnantni i repetitivni. Isto tako, ovo nije film koji briljira u domenu horora, gorea ili suspense svejedno, i Sander Maran mi ne deluje kao reditelj koji će napraviti sad nešto veliko na žanrovskoj sceni. Štaviše, on mi deluje kao neko ko će pre poći putem Guya Maddina i baviti se nekim grotesknim art houseom nego čistijim žanrom.

Videćemo.

* * / * * * *