SUTRA JE JOŠ UVEK JULI

SUTRA JE JOŠ UVEK JULI Dejana Vlaisavljevića Nikta je drugi film o njegovom privatnom detektivu Džoniju Palubi. Prikazan je 2020. godine, četiri godine nakon prvog filma.

Postavka je ista kao i u prvom filmu. Ponavljaju se i postupak i glumci.

Nikt ponovo ne odlazi u neka radikalnija stilska rešenja i neko ozbiljnije i energičnije razaranje filme. SUTRA JE JOŠ UVEK JULI u izvesnom smislu pokušava da se na neki arty način nadoveže na klasični noir ali i na reinterpretaciju tog žanra koju su doneli evropski autori poput Godarda, Wendersa ili Gremma. Međutim, oni su na ovaj ili onaj način radikalniji od njega, i Niktov film paradoksalno najviše na liči na hendikepiranu izvedbu nekog arhaičnog ali u svakom drugom pogledu konvencionalnog krimića.

Štaviše, priča ovog filma je potentna, film snimljen u Nedićevoj Srbiji je McGuffin oko kog se razvija misterija sa privatnim detektivom, fatalnim ženama, misterioznim strancima i smutljivcima stare garde.

U talasu "garažnog" filma koji je delovao u okviru FESTovog programa Microwave, Nikt je bio verovatno najzanimljiviji "garažer", međutim, uprkos tome što je ponovio deo protagonista tog pravca kao što je Saša Radojević kao glumac, Nebojša Pajkić kao guest star i slične stvari, on je napravio nešto drugačije od njih jer je njegov film dramaturški konvencionalniji a istovremeno i odaniji žanru s kojim polemiše.

"Garažeri" su generalno imali afinitiet prema krimiću, s tim što deluje da ga Nikt najbolje razume kao i da bolje poznaje istoriju filma nego oni, mada suštinski na jedan umetnički jalov način. Jer na kraju priče,. "garažno" bi trebalo da bude sirovija, tehnološki jednostavnije izvedena verzija nečeg što je inače složenije u izvedbi gde usled složenosti gubi svoj smisao.

Međutim, ono što kod Nikta nedostaje upravo jeste smisao. Njegov film je, kako rekoh, hendikepirana izvedba nekog konvencionalno izvedenog i uprkos tome što duh žanra jeste tu i prisutan je bez ikakve sumnje, ne čini se da mu je dao nešto što je on u svojim punim izvedbana izgubio.

NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO

NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO Kinjija Fukasakua je jakuza film iz 1969. godine koji je već iskazao Fukasakua u punoj zrelosti.

Fukasaku i dalje voli da započne film u formi klasičnog američkog krimića sa elementima DRAGNETa, da nas ubaci in medias res kroz dokumentarne detalje i glas sveznajućeg naratora, ali onda kreće puna dramska izvedba, ovog puta sa jakuzom koji izlazi iz zatvora i naprečac mora da preuzme svoju ekipu kada im vođa gine u sukobu nekoliko klanova koji žele da preuzmu Jokohamu.

U tom sukobu, kao novi vođa, on ne želi ekspanziju ni protiv koga ali želi da očuva čast i mesto svoje ekipe. Ubrzo moćni ekspanzionisti šalju razne bande protiv njih, a kada insceniraju atentat na glavnog šefa, naš junak shvata da je vreme za totalnu osvetu kojoj se nije nadao i za koju je mislio da joj više nije sklon.

Završnica kada krene totalna osveta je izuzetno moćna, a Fukasaku je snima u punom angažmanu, nudeći filmu jedno simfonijsko razrešenje, ali sa energijom i sirovošču koje crpi malo iz američkog malo iz novotalasovskog filma, ali stvarajući svoju leguru povišenog realizma.

Glavni junak indikativnog imena Tetsuo Tsukamoto odigran je izvanredno od Kojija Tsurute koji donosi uverljiv osećaj da je junak sa svojim ciklusom nasilja završio i da baš mnogo toga treba da se desi da bi ga iznova započeo, i da će novi ako se desi biti drastičniji nego prvi. Ikona Toho jakuza filma šezdesetih i sedamdesetih Bunta Sugawara ovde ima sporednu ali upečatljivu ulogu kao jedan od dičnijih članova bande.

U ovom filmu Fukasaku je pisao scenario sa nekoliko svojih redovnih saradnika među kojima se ističe Fumio Konami, dočim je Norio Osada današnjoj publici poznatiji po nekim anime naslovima među kojima je i remek-delo Yoshiaki Kawajirija WICKED CITY.

U ovoj kanonskoj eri Fuksakuovog jakuza filma, sve je vrhunsko i samo nijanse razdvajaju filmove, tako da je NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO pravo uživanje.

* * * / * * * *

PALM SPRINGS

PALM SPRINGS Maxa Barbakowa bio je svojevrsna senzacija 2020. godine, komedija koja kombinuje indie i glavnotokovske senzibilitete, ujedinjuje publiku (doduše u tadašnjem kontekstu) i kritiku.

U to vreme mi je PALM SPRINGS izmakao, ali sada sam to nadoknadio.

Svakako da je afekat proistekao iz okolnosti bitno doprineo snažnoj emociji koja se izrodila oko filma. I iz današnje vizure, možemo reći da PALM SPRINGS "nije ništa posebno", ali isto tako nesporno je reč o solidnom i duhovitom filmu.

Ovde se GROUNDHOG DAY dešava tipu koji je došao na svadbu sestre svoje devojke. I sad u toku tog time loopa postojeća veza mu se raspada ali nalazi pravu ljubav, sa ženom koja je takođe u loopu.

Činjenica da su njih dvoje, skoro pa jedini u tom loopu, omogućuje da se automatski "izdvoje" od okoline i da ispituju razvoj svog odnosa kroz proživljavanje jednog te istog dana.

Scenarista Andy Siara po priči koju je napisao sa Berbakowom pravi film koji je istovremeno high concept romcom ali i Lonely Island humor sa dosta gegova, priča malo raste, malo se kroz montažne sekvence prikazuje protok i vremena i to kako junaci ne znaju šta će sa sobom, dakle ima raznih zahvata, raznih intervencija, ali ukupno uzev, Barbakow i Siara uspevaju da izdvoje ono što je važno i da ga privedu svrsi.

Andy Samberg ovo koristi kao priliku da se glumački iskaže i u komediji koja ima kontinuirani razvoj karaktera.  Cristin Milioti je razvijena ali ovo je film koji je već bio u sklopu njene velike afirmacija koja je tada bila u zamahu i kroz serije.

U tom pogledu, glumci koji su u centru filma su dobro iskoristili prilike koje im je projekat pružio, kao što su naravno i autori od njih dobili dobar centar priče.

Meni je ambijent varočice u kojoj se odvija svadba - iako maksimalno iskorišćena bila malo dosadna za film o time loopu, više bih voleo neki uzbudljiviji veći grad, sa raznovrsnijim objektima nego neku ovako zatvorenu situaciju, ali to je već pitanje ukusa i ne smatram da je ovakvo postavljanje stvari bilo greška.

* * * / * * * *

OBSESSION

Curry Barker je iznenadio blokbasterom OBSESSION, i lepo je što je jedan mlađi reditelj sa reputacijom Youtube stvaraoca snimio nešto što je razbilo hegemoniju velikih studija, doduše u hororu, gde obično najlakše puca ta hegemonija holivudskog centra.

Sam film koji je snimio, nažalost, ne donosi ništa naročito sveže, a za moj ukus ne donosi ni mnogo strave u klasičnom smislu. OBSESSION svakako jeste horor u svojoj osnovi, i jeste i u širem smislu, međutim, nije reč o nekom prevratničkom delu žanra koje je napravilo rezultat donoseći nešto sveže.

Naprotiv, dosta oslonjen na glavni tok indie estetike, ovo je film o još jednom od onih debilizovanih mucavih mladih američkih muškaraca koji ne umeju da pokažu šta hoće koji, u postavci dostojnoj neke groteske Judda Apatowa, posle sedam godina friend zone želi da izjavi ljubav svojoj simpatiji. To nažalost nije dato u formi neke simpatične postavke socijalno neadaptiranog junaka "sa kojim ćemo jahati" kroz priču, već naprotiv, on je jedan nažalost antipatični nesposobni moron koji ni ne zaslužuje bilo kakav supstancijalni odnos dok se malo ne sabere uz stručnu pomoć.

Elem, on kupi neku amajliju koja omogućuje da se poželi jedna želja i kada poželi da ga ova simpatija zavoli to se pretvori u opsesiju iz pakla.

Međutim, za razliku od filma Coralie Fargeat SUBSTANCE sa kojim deli neka rešenja, ovde nema dela kada ta želja funkcioniše. Niti mi želimo da njemu ta ljubav uspe, niti kad taj odnos krene, junak u tome uživa. Zapravo od prve prilike postaje jasno i njemu i nama da je nešto off. I to bih pozdravio - film ima junaka koji je dovoljno bistar da shvati isto kad i gledalac, sa tom razlikom što on sa tom informacijom ne radi ništa smisleno, i onda ta "pamet" filma zapravo postaje opterećenje jer niti uživamo u našem znanju koje je veće od njegovog, niti u njegovoj inteligenciji koju prenosi na film.

Film nudi par zanimljivih ali suštinski sporednih detalja sa kojima Curry Barker ne uspeva da napravi apsolutno ništa. To se pre svega odnosi na amajliju koja deluje kao neki kič, ali postoji vajb oko nje da ima neki efekat, zatim u tom SUBSTANCE-copypaste tonu njegove komunikacije s proizvođačima amajlije, kao i u nekim propozicijama same kletve koja ispunjava želju.

Ali, nažalost, inteligentne ideje ostaju na nivou ideje, a sama osnovna priča je stagnantna, ne kreće se nikuda i to je jedno idi mi-dođi mi, ja tebi-ti meni, između tri ključna plot pointa. 

U pogledu realizacije, film je korektan ali ne i senzacionalan da bi prevazišao neke standarde žanra (kog?). Gluma je dosta skromna, glavni junak je odigran bez harizme, bez topline, i bez intelektualne stimulativnosti da nadoknadi to što nam je antipatičan.

Ukupno uzev, OBSESSION je jedan relativno beznačajan film koji meni nije legao jer nisam u njemu imao ni koga ni šta da gledam i iz koga sam izašao sa par zanimljivih detalja koji su bolje izvedeni u drugim boljim filmovima. Ali, isto tako mogu da zamislim ljude koji su ga doživeli kao nešto snažnije.

Ono što sasvim sigurno jeste njegova snaga, i delimično tajna njegovog uspeha, može biti oslanjanje na večnu temu iz svakodnevice koja komunicira sa većinom gledalaca i zatim izgradnja horora oko nje.

* * / * * * *

TORRENTE PRESIDENTE

Šesti film o Torrenteu, glupoj ruci zakona, zove se TORRENTE PRESIDENTE i ovde imamo dobro zamišljen koncept, junak dolazi u priliku da sticajem okolnosti postane kandidat ekstremno desne partije Nox koja je fikcionalizacija poznate španske partije Vox.

Međutim, unutar tog koncepta Santiago Segura ne uspeva da ponudi ništa naročito sveže, jednim delom jer je on sam smršao i Torrente prosto više nije onoliko smešan kao što je bio.

Zaista je neverovatno koliko je Torrente izgubio na karakteru kada su mu se promenili gabariti ali to je činjenica. Naravno, u poslednja tri filma, Torrente nije onaj stari u pogledu izgleda ali u ovom filmu se to baš oseća jer sada ide za predsednika a nije groteskna figura kakva bi po definiciji morao da bude.

U međuvremenu, Segura je izgubio edgy humor i politička korektnost je napredovala, a s druge strane alt.right je preuzeo meme scenu i ovakva kritika desnice naprosto više ne nailazi na mlaku reakciju i uštogljenost. Naprotiv, desnica je u ofanzivi kad je reč o humoru, pa samim tim novi Torrente u kom se prav i satira savremene politike i desnice u Evropi, nema onu potenciju koja bi se očekivala.

No, Segura je stari profesionalac i ovo sve nikada ne odlazi ispod nekog nivoa, čak i kad je predvidivo i rutinski, pristojno je, i sporadično jeste duhovito. 

Moglo je biti radikalnije, mogao je Torrente biti življi i bizarniji, ali čini se da je kao i Segura i sam Torrente u ovom filmu postao rutiner, i da kao i sam autor naprosto više nije inspirisan ni on sam.

I to je možda ključni utisak. Naravno da Segura kontroliše celinu a ne samo svog junaka kog je stvorio i kog igra ali zapravo u samom Torrenteu postoji neki umor. Ne znam da li je on nuspojava manjka Segurnog nadahnuća ili je to bila neka namera, ali ovde je junak reklo bi se umorniji od same mašinerije koja je izgrađena oko njega da nam ga izbaci u prvi plan u novoj pustolovini.

* * / * * * *

THE WOLF AND THE LAMB

THE WOLF AND THE LAMB Michaela Schilfa je zanimljivo postavljen vestern horor sa dosta raskošnom glumačkom podelom za jedan B-film.

Isto važi i za bazičnu realizaciju. Ovo nije quick and the dead tip vesterna i nema revolveraša ali gradić u kom se priča jeste tropey i ima žanrovske konvencije bordela, šerifa, seoskog doktora, Indijanaca i propovednika i Schilf uspeva da izgradi nekakvu atmosferu kroz solidnu scenografiju, dobre glumce i neke zanimljivo postavljene scene.

Međutim, onda tu krene da se dešava horor sa nekom nestalom decom od kojih se jedno vrati ali je jako čudno, a čudno je jer je vampir ili nekakav demon ili tako nešto, onda film potpuno odlazi van ikakvog reda strukture, tempa i postaje težak za praćenje, iako je zapravo u pogledu tempa veoma spor.

* 1/2 / * * * *

I LOVE BOOSTERS

Boots Riley je privukao moju pažnju i poštovanje filmom SORRY TO BOTHER YOU u kom je ponudio ključ za razumevanje Kafke u formi savremenog indie filma koji ne beži od publike. Kao neko ko se suočio sa zadatkom ekranizacije Kafke u modernim uslovima i scenarističkom adaptacijom njegove proze, koja doduše nije stigla do filma, bio sam posebno senzibliziran za taj film.

Mogu reći da je tada Boots Riley poneo titulu reditelja koji se bavi filmovima kakve u princiou ne volim ali ga pratim i cenim.

Kao prononsirani fan Emira Kusturice, svoj novi film I LOVE BOOSTERS pisao je dok je slušao muziku iz filma CRNA MAČKA BELI MAČOR. I o tome svedoči i sama muzika u filmu koja nema u sebi ništa afroameričko i mnogo više se nadovezuje na unca unca stil pa i Vokija Kostića i slične uticaje koji su se osećali u Kusturičinim filmovima. Kompozitorski tim Tune-Yards je bio brifovan o tom uticaju i evidentno je da su izučili to što se traži.

Isto tako u miksu zvuka, Boots Riley radi slično Kusturici sa guranjem dijaloga u drugi plan u pojedinim scenama, sa muzikom u prvom planu. Ima čak i jednu celu scenu koja se bazira na situacionoj okolnosti da se junaci ne čuju od preglasne muzike. Međutim, ova intervencija u miksu zvuka je prisutna kroz ceo film.

U žanrovskom pogledu, ovo je film koji od Kusturice preuzima taj big cinema pristup, dakle energičnu inscenaciju, visok intenzitet fizičkog delovanja junaka,  humor i za razliku od većine sličnih filmova koji su u sinopsisu SF i krimić provučeni kroz satiru, ovaj film to zaista jeste, a da je pritom zaista duhovit i društveno kritičan.

Dakle, ovo nije slučaj nekog Godarda gde piše da je SF a onda gledalac posle ne zna jel gleda igrani, dokumentarni film ili nemontiranu reportažu, ili mase festivalskog - često queer - filma koji rado lepi etikete žanrova a ne isprati ih u egzekuciji.

I LOVE BOOSTERS svakako niko neće pomešati sa WIDOWSom Stevea McQueena, ali ovo jeste zanimljiva satira oslonjena na format filma Velike pljačke o grupi šanerki koje imaju fiksaciju na uspešnu i bogatu modnu kreatorku koju svaka od njih krivi za ponešto iako joj se u dubini duše dive. One kradu njenu odeću i valjaju je po nižoj ceni, ali kada saznaju da se sprema njena nova revolucionarna revija, shvataju da je to prilika da zadaju udarac a da im u tome može pomoći mlada Kineskinja (godardovski lik koji je i uveden kroz pseudogodardovski odlomak iz filma) koja raspolaže jednim futurističkim izumom a cilj joj je da se osveti za eksploataciju kineskih radnika.

Boots Riley u saradnji sa izvanrednom direktorkom fotografije Natashom Braier, čiji sam rad odavno zapazio u filmu HONEY BOY i seriji AMERICAN GIGOLO, stvara visokoestetizovan svet, blizak nečemu što smo viđali u starim eskapističkim komedijama sa Doris Day, recimo, ili ako ukalkulišemo uticaj animacije i jerrylewisovskog humora, u radovima Franka Tashlina.

Unoseći elemente stop-motion animacije, Boots Riley pravi zanimljivu kombinaciju pune visceralnosti iz recimo Kusturičinog arsenala i rešenja po kojima bismo prepoznavali Michela Gondryja.

Međutim, sva ova imena koja se navode objektivno služe više da opišu ovaj neobični film nego što ga raslojavaju je sva ona su iskombinovana u Rileyev koherentni stil. Nijedan od autora koji se ovde pominju u svojoj karijeri nije napravio baš ovakvu celinu i obično se bavio samo jednim delo izraza koji je uključio Riley Ipak, nije sasvim prikladno ni pustiti gledaoca na ovaj samo sa informacijom o čemu se radi jer će sasvim sigurno zamisliti drugačiji ali ne nužno i bolji film.

Konačno, u ovoj visokostilizovanoj celini, Riley unosi i ideološku raspravu kojoj daje SF manifestaciju u formi uređaja koju je donela La Chinoise. Uvođenje tog elementa je verovatno tačka kada film uđe u svoju najvišu brzinu i visceralno i intelektualno. Teško je zamisliti da bi neko osim možda Bing Joon Hoa kroz nešto najbliže formi GHOSTBUSTERSa otvorio pitanja dekonstrukcije i akceleracije u društvenom pogledu, ali kod Rileya imamo i to.

Naravno, jedan od razloga zašto direktno politički filmovi nisu nikada mogli da ponude ovakvu žanrovsku izvedbu i zaokruženu estetiku, osim kod Kusturice u UNDERGROUNDu, jeste i usled toga što su nastajali u underground uslovima ali i sa idejom da će ono što je u njima novo i angažovano publici biti mnogo bitnije od malograđanskog osećaja za lepo koji nudi bioskopsko uzbuđenje.

Rileyev film izgleda kao visoki eskapizam ali u samoj suštini to nije i ne čini gledaoca pasivnijim time što je vešto izveden. Naravno, on je apartan autor i ovo neće postati novi standard subverzivnog političkog filma, on će ostati onakav kakav je i bio, međutim, posle filmova kao što je Bongov OKJA i Rileyev I LOVE BOOSTERS, nema nikakve sumnje da je Kusturica ponudio jedan od ključeva kako manji deo autora formatira svoje satire.

* * * / * * * *