IMPULSE

U sklopu rada na jednom projektu setio sam se filma IMPULSE, i osetio snažnu potrebu da ga repriziram jer sam u onome čega sam se sećao od gledanja pre trideset godina prepoznao nešto što bi mi danas moglo biti zanimljivo, pa možda čak i efektnije nego tada.

I bio sam u pravu. Na novo gledanje, IMPULSE mi je bio još zanimljiviji nego kada sam ga gledao prvi put. Izašao je godinu dana posle BLUE STEELa Kathryn Bigelow, i u izvesnom smislu, kritika ga je tada možda i bolje prihvatila ali je na duže staze BLUE STEEL uspeo da se nametne kao bitan film jer je godinama bio u rotaciji sa karijerom svoje autorke koja je rasla i postajala sve važnija.

Sondra Locke je s druge strane, osoba čija je karijera u sušini bitno ozbiljnija i zanimljivija od onoga po čemu je filmofili mahom znaju, a to je kao suprugu Clinta Eastwooda sa kojom je radio na nekim od svojih najslabijih filmova, što je umnogome zasenilo njenu dosta respektabilnu arty karijeru iz sedamdesetih, pa i njen rediteljski rad.

U svakom slučaju, i BLUE STEEL i IMPULSE su filmovi koji su u trenutku izlaska potpisivale autorke u senci svojih moćnih partnera sa kojima nisu ostale zadugo potom. 

IMPULSE je izašao za Warner koji će kasnije biti oglašen krivim u tužbi koju je Locke podnela protiv Eastwooda 1995. godine i imajući u vidu koliko je Malpaso bio bitan na lotu u Burbanku od Warnerovog štita na špici pa nadalje, osećamo Clintov rukopis. Uostalom, tu je i Jeff Fahey, tada baš Clintovo glumačko otkriće.

Međutim, osim Warnera i Faheya, nema nikakve sumnje da je Sondra Locke snimila film koji je po svojoj zrelosti i idejama daleko prevazilazio stvari koje je Eastwood radio pre svog preporoda sa UNFORGIVENom. Ovo je film kakav bi snimio Clint nekada davno, u vreme PLAY MISTY FOR ME, ali svakako ne u vreme ROOKIEja koje je meni drag ali relativno standardan pandurski film.

Sondra Locke ovde radi po scenariju Johna DeMarca, kome je ovo jedini skript, i Leigh Chapman koja je pisala mnogo zanimljivih stvari i sarađivala sa takvim neznanim junacima kakav je Steve Carver ali i sa velikanom kakav je Aldrich.

Ono što je ključni contrivance ovog scenarija ima evropsku aromu, to su one stvari od kojih su francuski trileri izgradili poetiku. Ovde se negde na polovini filma desi jedno "iskliznuće" iz domena uverljivog po standardima američkog filma, ali opet savršeno uverljivo unutar dijegeze ovog filma, i njegovog sistema vrednosti.

Transgresija koja krasi glavni junakinju Lotte koju igra Theresa Russell u svojoj verovatno najboljoj roli, čini da Megan iz BLUE STEELa deluje kao uzor stabilnosti i promišljenosti.

I u samoj postavci glavne junakinje, Sondra Locke unosi jednu evropsku dimenziju - naime, Lotte je policajka koja se specijalizovala da izigrava prostituke i narkomanke i sve češće fantazira o tome da se "otkači" i da na zadatku uroni zbilja u neku od uloga, To priča psihijatru kod koje je šalje Unutrašnja kontrola i ovde imamo redak primer takve junakinje koja ne služi za podsmeh kao u LETHAL WEAPON niti kao oruđe birokratije koje otupljuje oštricu pravde izbrušenu na patologiji glavnog detektiva.

Kada se pojavi mladi tužilac kog igra Jeff Fahey, u vreme kada je bio Brad Pitt 1.0 a ne meme kao danas, Lotte biva uključena u njegov veoma opasni zadatak i na njemu doživi traumu od koje se konačno "otkači" ali se uporedo sa tim i zaljubi u tužioca.

Ono što usledi je vrhunski noir propušten kroz fizionomiju policijskog filma kakav je snimao Clint Eastwood za života, sa australijskim direktorom fotografije Deanom Semlerom u punoj formi da bude istovremeno i sirov i estetizovan.

Dok je BLUE STEEL čitan kao refleksija psihoseksualnog trilera ezsterhasovske provenijencije izvedenog kroz policijski film, kao svojevrsni susret FATAL ATTRACTIONa i DIRTY HARRYja, i samim tim optužen za senzacionalizam, IMPULSE je prepoznat kao čistiji u izrazu. Po mom mišljenju, Ezsterhas je imao svoj trenutak i svakako da je u izvedbi Adriana Lynea i Paula Verhoevena potpisao neke vrhunske trilere tog vremena, međutim, iako poređenje nije sasvim promašeno nije ni potpuno tačno, BLUE STEEL je ipak bio nešto drugo. Isto važi i za IMPULSE.

Ovo su pre svega policijski filmovi koji kroz rodnu intervenciju transformišu neke tropey situacije jer njihove junakinje u ovom hiperseksualizovanom žanru naprosto nose jednu drugačiju vrstu erosa.

Oba su bazirana na veoma sličnom plot contrivanceu, oba se bave rodnim odnosima u policijskom filmu u izvesnom smislu čak i više nego u policijskoj službi u socijalnom pogledu, i interesantni su po raznim tačkama preseka. 

Ono što je osnovna razlika jeste u tome što Kathryn Bigelow uvodi lik ubice koji je psihopata i nosi u sebi vrstu strave pred kojom je policija tradicionalno nemoćna, još od slučaja Martina Balsama u filmu PSYCHO. Dakle, njen film u samom finalu prerasta iz policijskog trilera u svojevrsni horor jakog seksualnog naboja, što da se razumemo nije bilo strano ni eastwoodovskim radovima.

Kod Sondre Locke je ipak transformacija žanra unutar policijskog trilera. Ovde nema horora, međutim transgresija je toliko sveprisutna i junaci su toliko popustili pred svojim strastima da prosto policijske procedure ne mogu izaći na kraj s tim, pa policija pred tim postaje nemoćna na isti način kao što je recimo u noiru. Zato, IMPULSE apsolutno nosi odrednicu noira čak i pre nego erotskog trilera jer noir po definiciji to već jeste.

Bigelow je snimila estetizovaniji i u pogledu žanrovskog postavljanja agresivniji film, međutim, ni Sondra Locke nikada ne izlazi izvan okvira čvrstog policijskog trilera i kad treba da je napeto, veoma je napeto, i uprkos tome što BLUE STEEL pamtimo kao nasilniji, IMPULSE nije nimalo nežan. I to ne samo u pogledu krvoprolića. Sondra Locke prikazuje mnogo surovije odnose među likovima u svojoj priči, recimo propala veza glavne junakinje sa starešinom koja se pretvorila u otvoreno zlostavljanje je mnogo žešće nego bilo šta u BLUE STEELu, kao što je opet u onom filmu negativac koji je psihopata nepredvidiviji i opasniji od ovih u IMPULSEu, koji su ipak kriminalci sa nekom razumnom agendom.

U svakom slučaju, IMPULSE je izašao jedanaest meseci posle BLUE STEEL i ova sličnost nije prošla nezapaženo u vreme izlaska, međutim, BLUE STEEL je kasnije rastao u statusu zajedno sa Kathryn Bigelow, a IMPULSE je ostao tu gde je bio. Zato je ovo film koji svakako zaslužuje da se na njega ukaže, jer iako nije nepoznat, nije dovoljno proslavljen.

* * * 1/2 / * * * *

FACE OF A FUGITIVE

Jedan od poslednjih filmova Freda MacMurraya u "karakternoj fazi", pre odlaska na televiziju i u Disney (čija je igrana produkciji tada imala pežorativan predznak), bio je "mali" vestern FACE OF A FUGITIVE, akcionog specijaliste sa arty atributima Paula Wendkosa.

Fred MacMurray igra pljačkaša banaka koji uz pomoć brata beži od šerifa koji ga vozom vodi na sud. Tokom bekstva šerif i brat popiju po metak i on ostaje sam, u bekstvu zbog ubistva. Stiže u malu rudarsku varoš praveći se da je inspektor i tu se upliće u romansu sa sestrom šerifovog zamenika, i u njihov sukob sa beskrupuloznim rančerom.

Film se dešava u nekih cca 24 sata, od jednog jutra do sledećeg dana i Wendkos uspeva jako dobro da ostavi utisak vrtloga u kom se junak našao. Fred MacMurray je odličan, kao ikoničan ali već i umoran operator koga polako stižu i godine i griža savesti.

Kao mlad, čist, zamenik koji postaje šerif, pomalo je sterilan ali i savršeno usklađen sa pričom Lin McCarthy. Međutim, među sporednjacima se bez dileme izdvaja James Coburn, mlad, virilan, pun energije i nestašluka kao istaknuti rančerov pistolero.

Glumačka ekipa je vrhunska, sa jednom velikom zvezdom u centru i jednom budućom u sporednoj roli, bez slabih mesta. I svi su maksimalno raspoloženi da u Wendkosovom filmu pruže igru sa punim ubeđenjem, kao što on i režira sve, sa puno dinamike, energije, visceralnosti i propulzivnosti.

Ovaj "mali" vestern otud ostavlja utisak vrhunskog primerka žanra na koji se nailazi slučajno ali ostaje zauvek.

* * * 1/2 / * * * *

Украсть свои деньги

Украсть свои деньги Timura Dolatova je dinamična kazahstanska komedija koja je profilisana kao vehicle za Danijara Alšinova i on se na tom zadatku odlično snalazi.

Priča prati vlasnika piramidalne firme koji uzima pare od ljudi i živi od raskoši, hipnotišući svoju okolinu raznim lažima i ubeđujući ih u svoje kombinacije.

Kada padne i završi u zatvoru, život mu se ruši - gubi sve od verenice do kuće u kojoj je štekovao keš. Međutim, keš može da izvuče tako što će nekako ući u kući. Međutim, kuću je u međuvremenu preuzeo guru sa svojom verskom sektom, tako da sada on mora da ispadne budala i uđe u nečiju tuđu kombinaciju.

Timur Dolatov je snimio film sasvim sigurno lokalnog dometa i ambicija sa Alšinovim u centru, i u tom pogledu, ovo nema potencijala za neki crossover van bivšeg SSSRa. Međutim, za ono što jeste, film je jednostavan, efektan i što je bitno za ovu vrstu komedije, uprkos svedenosti priče, veoma dobro izgleda, ne samo u ambijentima i dizajnu već i u pogledu kadriranja i ritma.

U tom pogledu, iako lokalna komedija, ovaj film mi je bio zanimljiv za gledanje, i u načelu efektan.

* * * / * * * *

THUNDER BAY

THUNDER BAY je moderni vestern koji je snimio Anthony Mann, inače majstor klasičnog vesterna.

Ovaj film iz 1953. godine je savremena priča o sukobu progresa oličenog u naftašima koji žele da naprave naftnu platformu u vodama Luizijane i lokalne zajednice shrimpera koji žive tradicionalno od škampi.

Sukob postaje sveobuhvatan, i od pitanja brojčane i ekonomske nadmoći, odlazi u smeru privatnih i ljubavnih odnosa kada se dve lokalne cure zaljube u novopristigle naftaše.

Kada gledamo ovakve filmove, potpuno je jasno odakle su crpili inspiraciju Vojislav Nanović i Jovan Živanović za svoje filmove o dinamičnim profesionalcima koji donose industrijalizaciju u ruralne krajeve.

Mann postavlja ovaj film kao vestern, samo što umesto rančera i kauboja ovde imamo naftaše i ribare, umesto konja brodiće, a dinamit koriste i jedni i drugi.

James Stewart igra glavnog inženjera, preduzimljivog petrohemijskog avanturistu koji ima snove koje često njegovi saradnici ne mogu da isprate cevima, a Dan Duryea je tu kao verni sidekick.

Sve je na nivou, dinamično, visceralno i tradicionalno.

* * * / * * * *

HOUND-DOG MAN

HOUND-DOG MAN Dona Siegela je vestern s pevanjem koji nije mnogo opterećen zapletom, odnosima među likovima i bilo čime zanimljivim. U tom pogledu ovo je slabije Siegelovo izdanje od sličnog ali ipak intenzivnijeg FLAMING STARa sa Elvisom.

Ovde glavnu ulogu igra Fabian, pa kakav je Fabian Elvis, takav mu je i film. Ako imamo u vidu da je vestern takođe jedan od žanrova u kojima se Siegel ne samo dobro snalazio već je ostavio i barem jedno remek-delo u amanet, onda je nesporno da su ovi "kaubojci" s pevanjem možda i najzanemarljiviji deo njegovog opusa.

* * / * * * *

SPANISH AFFAIR

SPANISH AFFAIR je film koji je Don Siegel snimio u Španiji za američko-špansku produkciju i tog filma praktično danas više nema jer su materijali u Paramountu propali. Dugo sam tražio tu neku kopiju sa engleskim zvukom i na kraju je nisam našao iako ona negde postoji a podelio ju je lično sin producenta filma, koji je pak bio sin bogatog finansijera.

Siegel se u svojim sećanjima posprdno odnosio prema ovom filmu uprkos tome što je na njemu po prvi put zaradio ozbiljne pare i ponovio saradnju sa svojim pouzdanim saradnicima, scenaristom Richardom Collinsom i snimateljem Samom Leavittom.

Međutim, film je bio prilično determinisan od strane producenata i njima se Collinsov scenario koji je maltene na nivou putopisa u čijoj je osnovi pokretač neka mlaka i tanka ljubavna priča, bio nešto što im se sviđa i što ne bi menjali.

Otud, priča o američkom arhitekti koji dolazi u Španiju i upoznaje prevoditeljku u koju se zaljubljuje a kada mu ona uzvrati, kreće da ih juri njen ljubomorni bivši, deluje čak i intenzivnije kad se ovako iznese nego što je u samoj realizaciji.

Junaci idu od pitoreskne lokacije do pitoreskne lokacije, uspit nailaze na narodne običaje i plesove i uključuju se u njih, sve vreme je sa njima u to vreme ponos španske automobilske industrije, sportski dvosed koji je bio najbrži automobil na svetu.

I to je manje više to. Od individualnih doprinosa izdvaja se fotografija Sama Leavitta koja nosi dozu likovnosti u sebi.

* * / * * * * 

NO TIME FOR FLOWERS

NO TIME FOR FLOWERS je lubitchevsko-wilderovska komedija koju je Don Siegel slikao u okupiranom Beču. Nije van pameti reći da je ovo skromnija verzija NINOTCHKE ali opet je Ernst je snimio takvo remek-delo da je i njegova skromnija varijacija izvanredan film.

Siegel je u svojim režijama pokazivao oduvek da ima smisla za humor a zadužio nas je i barem jednom izvanrednom komedijom, mislim na TWO MULES FOR SISTER SARA, tako da NO TIME FOR FLOWERS nije iznenađenje.

Iako sniman na lokaciji, NO TIME FOR FLOWERS je B-film RKOa, realizovan sa skromnim budžetom. Glavnu ulogu igra tadašnja Siegelova supruga, švedska glumica Viveca Lindfors koju je Warner doveo u Holivud kako bi bila njihova Greta Garbo. Ona igra mladu sekretaricu čehoslovačkog ministra koja je na proveri pred tajnom službom pred dobijanje novog posla u vašingtonskom konzulatu. Služba želi da proveri može li da odoli iskušenjima kapitalizma i šalju glumca da se pred njom pravi da je čehoslovački ataše upravo pristigao iz Amerike, teško zaražen virusom zapadnog načina života i sistema vrednosti, a cilje je da vide hoće li ga ona prijaviti ili ne.

Međutim, među njima se rađa ljubav.

Sasvim sigurno, ovaj film nije ni NINOCHKA ni ONE TWO THREE ali gaji tu vrstu humora sa dosta uspeha.

NO TIME FOR FLOWERS sasvim sigurno ne pripada Siegelovom kanonu. I on sam je više nego svestan da ovde snima priču koja pripada drugim rediteljima, međutim, izvodi je na izuzetan način i od B-produkcije uspeva da napravi film koji je po svom humoru i šarmu bez ikakve sumnje A.

* * * 1/2 / * * * *