ADIOS, SABATA

Gianfranco Parolini uspešno je snimio špageti vestern SABATA sa Lee Van Cleefom i posle njegovog uspeha, snimio je i ostatak trilogije. Međutim, u drugom filmu ADIOS, SABATA, naslovnog junaka igra Yul Brynner i Van Cleef se vratio tek u trećem.

Parolini je bio veoma karakterističan po tome što je pravio špageti vesterne koji su se dosta oslanjali na tada popularne filmove o Jamesu Bondu i dodavao im je naročito dinamičnu akciju, sa dosta kaskaderskih akrobacija ali i zanimljivih gedžeta po kojima su se izdvajali njegovi junaci.

Tako i Sabata ima umesto revolvera skraćenu vinčesterku u čijem spremištu za municiju ima prostor i za cigaru kada mu zatreba. Sklon je da napravi isto tako domišljate klopke za svoje protivnike ali ni negativci nisu neskloni takvim detaljima.

Parolini je uvođenjem tih gedžeta u scenografiju i rekvizitu špageti vesterna svesno ili nesvesno prisutan nadalje kao uticaj na mnoge reditelje kasnije, od Georgea Millera do Emira Kusturice ili Sonnenfeldovog WILD WILD WESTa.

Međutim, ovo svakako nije WILD WILD WEST (ovde mislim na staru seriju o kojoj je Parolini mogao biti obavešten), ovo je samo oplemenjeni i donekle mutirani špageti vestern, smešten ispod reke Rio Grande koji u periodu vladavine Imperatoria Maximiliana žele da naprave pljačku njegovog zlata.

I klasični i špageti vestern je voleo ovakve zaplete i Parolini pravi jedan pre svega uspeo dodatak i pokazuje pored onoga što je njegova novina, kako jako dobro vlada i veoma bazičnim vrednostima špageti vesterna, da dobro postavlja junake, atmosferu, gradi pozitivce, negativce i one između, uspostavlja atmosferu cinizma i korozije.

U tom pogledu, ADIOS, SABATA je film vredan pažnje, svakako potcenjen u svoje vreme ali opet zbog svoje transformacije žanra i nedovoljno cenjen među ljubiteljima klasike. Ovo nije film koji će pomutiti slavu najboljim Leoneovim ili Damianevim delima, ali ima svoje mesto itekako, u onome što su njegovi okviri.

* * * / * * * *

GHOST IN THE CELL

GHOST IN THE CELL je indonežanski horor koji je uspeo da stigne do berlinskog festivala. Imajući u vidu da ga potpisuje Joko Anwar kao veoma plodni lokalni horor autor, moram priznati da sam se ponadao da je Berlinale znak kako je snimio neki jak crossover naslov koji prevazilazi žanrovsku niche scenu preko koje je već imao neko limitirano razumevanje na Zapadu.

Međutim, Berlinale je ovde bio loša vest. Naime, Joko Anwar je snimio naivno politički angažovani horor film sa dosta pokušaja humora pa i društvene satire i nažalost to nije onaj hardkor žanrovski užitak koji očekujemo da dobijemo od indonežanskih autora.

Naprotiv, GHOST IN THE CELL je pomalo spor, i veoma konvencionalan na jedan zapadni način, sa socijalnom kritikom koja je veoma deklarativna i ne proizlazi iz samog horora. Ima tu nekog zanimljivog dizajna, ima jedna urnebesno duhovita scena, ima kao i uvek kod Anwara šta da se vidi, ali ukupno uzev ovo je slabo i podišlo je zapadnom festivalskom miljeu ne samo na pogrešan način, nego i nedovoljno jer nije ovo mesto u Berlinu dovoljno elitno da Anwaru išta naročito promeni.

No, eto dobacio je i do toga. Idemo dalje, nadamo se najboljem.

* * / * * * *

SUNSET STRIP KILLERS

SUNSET STRIP KILLERS Chada Ferrina je neo-grindhouse film snimljen po istinitim događajima o serijskom ubici Dougu Clarku i njegovoj pratilji Carol Bundy.

Ferrinov film je kako rekoh neo-grindhouse, dakle, ovo nije skrupulozna istorijska rekonstrukcija i u njemu ima malo campy vibea nekih stvari kao što je spot Beastie Boysa SABOTAGE. Koliko je to namerno, a koliko su prosto neke maskersko, rekviziterske stvari slabo realizovane spontano, teško je reći, ali film ima neku konzistenciju. I čini se da greške koje ekipa pravi, ovde ulaze u segment tzv. "kontrolisane greške" koju umetnost ne samo da trpi nego i podstiče.

Osnovna razlika u odnosu na inicijalne grindhouse filmove o serijskim ubicama gde se priča fokusira na ubicu i samo na njega, jeste u tome što kod Ferrina nema tog pornografskog aspekta koji je postojao kod ranih reditelja tog usmerenja kao što je Bill Lustig ili Donald M. Jones.

Ovo je film koji je eksplicitan u odnosima i dešavanjima, ali ne vizuelno, tako da ima tu svega ali se seks više dešava bez prizora, dočim je nasilje dato masno.

Ono čega u tom pornografskom duhu nema jeste pokušaj da se pronikne u ubičin užitak, kao što nema ni kišovskog dešavanja istih stvari gde se samo protagonisti menjaju, što je po njemu činilo pornografiju.

Ferrin ipak pokušava da ispriča priču, i uprkos raznim namernim ili slučajnim trapavostima, i kempiranjima, film donosi nekoliko istinski zanimljivih - pre svega dramskih - scena u kojima se postavljaju odnosi među dvoje glavnih junaka. I ti odnosi naravno u sebi imaju perverznu dimenziju jer je nju privukla mogućnost da opslužuje svog harizmatičnog ljubavnika, pa makar bila i saučesnica u ubijanju, ali Ferrin to primarno tretira kao jednu tipičnu dinamiku moći u kojoj je potčinjavanje žene ipak prisutniji motiv nego kao sui generis perverzija.

Čast regiona brani vrlo aktivni hrvatski epizodista i preduzetnik Neb Chupin, kome je ovo ipak manje bitan nastup jer je ove sezone overio CITIZEN VIGILANTE, exploitation naslov godine.

SUNSET STRIP KILLERS je negde na razmeđi B-filma i underground filma i Ferrin se dosta sigurno kreće tim putem, ali to isto tako znači da film nije baš za svakoga.

* * 1/2 / * * * *

MUTINY

Jean-Francois Richet je pre ravno deset godina imao BLOOD FATHER i sa njim je obavio ozbiljno holivudsko diplomiranje iako je pre toga već sva zvanja doktora izgradio i odbranio u Francuskoj.

Deset godina kasnije, BLOOD FATHER i MESRINE, pa zašto ne reći i rimejk ASSAULT ON PRECINCT 13 ostaju nedosegnuti za Richeta. Detektivski film u epohi sa Cassellom je bio u redu, ali je PLANE sa Gerryjem Butlerom bio tanak, a nažalost rimejk BLAME IT ON RIO koji je već bio rimejk, bio je baš slab. U svakom slučaju, raduje me da MUTINY kod kritike nije doživljen onakvim kakav zaista jeste.

A jeste užasan.

Na ovom filmu pored Richeta radio je još jedan čovek kog poštujem na osnovu filma CONTRACTOR Tarika Saleha i taj scenarista J.P. Davis je imao već dve meč lopte sa Richetom i obe je promašio.

Ali, u izvesnom pogledu MUTINY je gori od PLANEa iako tehnički bolje izgleda i uverljiviji je.

Međutim, ovaj film u 88 minuta krtine i sa ogromnom špicom od oko 8 minuta, uspeva da bude neverovatno ako ne spor a onda komotan u naraciji gde gubi ogromno vreme na postavljanje niza opštih mesta. Ali, nisu u filmu sa Jasonom Stathamom problem opšta mesta već to što ih Richet tretira kao nešto u šta stvarno treba da poverujemo, ali materijal ne nudi prostor za to.

I tu ne ulazim samo u pitanje šta je zanimljivo nekom fanu hardkor akcije koji je odavno prezupčio, kao što sam ja, već i u nekom širem gledalačkom okviru. Naime, film kreće kao priča o bodigardu brodskog magnata kome ubiju gazdu i ovaj ga na samrti zavetuje da istraži šta se to dešava u njegovoj firmi. Kako bi to saznao, Stathamov junak se ubacuje s lažnim identitetom na teretni brod i na njemu otkriva da se u jednom kontejneru nalaze ljudi kojima se očigledno trguje.

Do istog saznanja dolazi i poštena bezbednjakinja koju igra Anabelle Wallis, i ubrzo njih dvoje moraju da se bore sa posadom koja je uključena u tu kriminalnu radnju i spremna na sve jer je sačinjena od vojnih veterana.

Ulog je veoma mali jer je od prvog trenutka nejasno zašto bi se kapetan i posada odlučili na ubijanje zaposlenika firme oko jednog kontejnera sa nevoljnicima i zašto ne bi prihvatili gubitak te pošiljke i napravili se ludi jer među tim licima nema nikog ko je unikatan, ko ima neki poseban organ za transplantaciju ili neko osetljivo saznanje i sl.

Premisa po kojoj će posada da uzme i izrešeta brod i ubija ljude radi tako "skromnog" tovara deluje vrlo neubedljivo, naročito jer ova "njuškala" deluju spremno da poveruju kako posadu ne čine krijumčari. No, kad odluče da ih likvidiraju pogreše jer su oboje ovih apsolutne mašine za ubijanje i opstanak.

Međutim, ni kada posle dvadesetak minuta, Statham uđe na brod, ni kada posle pola sata krene jurnjava, ona nije napeta, brod je dosadno pust, koliko god to korespondrialo sa stvarnošću, neprijatno prostran, i ovo je redak slučaj da reditelj ovog nivoa ne uspeva da iskoristi veliki teretni brod za dobru akciju.

Kada se tome doda premisa koja ne nudi uverljiv sukob i smislen ulog, onda je rezultat film koji odlazi ispod nivoa nečega što je Stathamov standardni vehicle i postaje nešto dosadno.

Otud, drago mi je da kritika nije pažljivo gledala film i da Richet posle njega nije osramoćen onako kako zapravo zaslužuje s ovakvim filmom.

* 1/2 / * * * *

PUKOTINA U LEDU

PUKOTINA U LEDU je povratnički film Maje Miloš posle četrnaest godina od njenog debija KLIP koji je osvojio nagradu u Roterdamu i podigao naš film na jedan nivo na kom do sada nije bio, uspevši da zaživi u art house krugovima širom sveta, i kroz festivale i kroz distribuciju a da s druge strane postane generacijski film omladine u Srbiji, naročito tinejdžerki koje su u njemu prepoznale da se bavi realnim psihološkim i socijalnim problemima.

Malo koji film je uspeo da pomiri ove dve stvari, čak i kada je profilisan kao klasičniji blokbaster jer umetnički ispit je jedno, glednoast je drugo, ali trajno mesto u društvu i filmografiji koja živi u narodu je nešto treće.

KLIP je ostavio dubok trag i kada se na to doda četrnaest godina od prvog filma, PUKOTINA U LEDU kao Majin drugi film dobija dozu mistike jer kriterijumi prema kojima se njen rad meri su visoki i ono što je snimila pre je i dalje veoma živo u našoj kulturi.

Po mnogo čemu, PUKOTINA U LEDU jeste direktan naslednik KLIPA. Ponovo je to u osnovi ljubavna priča o usamljenoj devojci sa društvene margine koja želi da se izbori za svoje mesto. U KLIPU je to mesto u srcu jedne bitange koja je pravi momak za pogrešne devojke, u PUKOTINI U LEDU je to mesto u zajednici pre svega.

U tom pogledu, PUKOTINA U LEDU govori o aktualizaciji jedne mlade žene koja kroz ljubav pronalazi način da preokrene svoj život.

Maja Miloš je svoj scenario izgradila direktnim oslanjanjem na PEPELJUGU i ovo je ekranizacija bajke u formi socijalne erotske melodrame gde je glavna junakinja Pepeljuga, njen Princ je simpatični brogrammer, a Maćeha i Zle sestre su nova porodica koju njen otac udovac želi da zasnuje iz najbolje namere jer i on želi da iznova nađe svoje mesto posle gubitka koji ih je izbacio iz težišta.

Posle mnogih analiza bajki u kojima su one prepoznavane kao priče namenjene starijima ali i razumljive deci, sa poukama koje nose duboku životnost i važe u svim dobima ali na drugi način, Maja Miloš to provodi u praksi, i gradi svoj narativ na način koji je savršeno savremen, prilagođen provokativnom gledalačkom senzibilitetu a pritom i gotovo zbunjujuće dosledan u odnosu na bajku. Otud oslanjanje na bajku ne deluje ni kao trik, ni kao vic, niti je toliko primetno dok se film gleda, ali se prepoznaje ako ne tokom a ono posle gledanja, kao dodatni sloj duhovne igre koji pruža zadovoljstvo.

Za razliku od KLIPA, PUKOTINA U LEDU je film koji je disciplinovaniji, sa većim pripovedačkim i vizurelnim fokusom na svoju princezu koju u jednoj veoma predanoj i zahtevnoj ulozi igra Jovana Stojiljković, nastavljajući svoje delovanje u žanru erotske melodrame koje je započela u PANAMI Pavla Vučkovića. Ovo je film koji je njen u punom smislu te reči i potvrdila se kao izuzetan domaćin.

Njen partner je Marko Grabež, glumac u usponu koji ređa zanimljive uloge i ovde dobija glavnu koja će svakako njegovoj karijeri dodati još jedan stepen više. Za razliku od KLIPA gde su glavni glumci bili Isidora Simijonović i Marlon Brutal, tada naturščici, ovde su glavne uloge odigrali profesionalni glumci i Maja Miloše je pokazala kako se veoma dobro snalazi i sa protagonistima koji svoje uloge grade na drugi način.

Isto tako, u KLIPU su sporedne uloge igrali (tada) manje poznati glumci, ovde su to redom zvezde, Ljuba Bandović igra oca, Nataša Ninković igra maćehu, a film je prepun veoma nadahnutih zvezda čak i u cameo ulogama. Ipak, izuzev dvoje glavnih, osnovna kopča sa publikom ostvarena je kroz lik najbolje drugarice glavne junakinje u tumačenju Anđele Jovanović. Anđela Jovanović je već ranije najavljivala ogroman potencijal i uloge je uvek igrala pouzdano, no ovu izvrsno postavljenu i napisanu ulogu je odigrala izuzetno energično i emocionalno sugestivno.

Svet arhetipske surovosti bajke zamenio je svet tranzicione Srbije u kome mlade žene koje atraktivno izgledaju imaju prepoznat položaj u mačističkoj hijerarhiji. Maja Miloš u ovom filmu čak ni ne ide do kraja u prikazivanju apsolutne korozije našeg društva i slike mlade žene u njemu, recimo nema sveta rijaliti programa ni u tragovima, ali objektivifikacija i kao proces i kao moneta su u punom zamahu.

U tom pogledu, ono što je najzanimljivije jeste da žene, iako se nalaze u nepovoljnom društvenom položaju koji je prepoznatljiv i realan, nisu pasivne žrtve, i u svemu tome prave izbore, vrlo često pogrešne. Autorka ženama u ovom filmu ne oduzima deo odgovornosti za položaj u kom su se našle i film ne podilazi nažalost nerealnim vizijama nekakvog osnaženja i otpora koji još uvek postoji isključivo na filmu.

Po mnogo čemu odnosi među junacima razbijaju klišee i tipične formule koje promoviše savremeni evropski film,

U stilskom pogledu, ovo je erotska melodrama sa oniričkim elementima i blago povišenim realizmom u izvedbi, što film istovremeno čini prijemčivim i najširoj publici, iako je ukorenjen u art house. Sa filmom ANORA deli dosta tema, ali i činjenicu da može da komunicira sa publikom. Iako bi bilo previše redukcionistički reći da je ovo "srpska ANORA" jer se filmovi ne poklapaju sasvim, u operativnom smislu se može koristiti i takav opis kako bi se ugođaj predočio gladalištu.

Maja Miloš koristi arhetipsku priču da na bazi nje prikaže ljudski razvoj svoje junakinje ali i da zarobi aktuelni trenutak našeg društvenog brodoloma. Zato je film i arhetipski i aktuelan i zato verujem da će živeti dugo.

PUKOTINA U LEDU će sasvim sigurno ponoviti uspeh KLIPA u našoj kulturi i među publikom bi mogla ostvariti trajno prisustvo.

* * * / * * * *

OUR HERO, BALTHAZAR

OUR HERO, BALTHAZAR je indie crna komedija sa izraženim elementima psihološkog trilera o besmisleno bogatom menhetnskom tinejdžeru kome se sviđa školska drugarica koja je aktivistkinja protiv pucnjava u školama, koje su - kao što znamo - američki ali ne žalost i ne samo njihov problem. Kada posle svog histrioničnog IG posta stupi u kontakt sa osobom koja tvrdi da je pucač koji se sprema za masakr, odlučuje da ga locira i spreči u tome kako bi impresionirao svoju simpatiju.

Međutim, pucač je marginalac iz Teksasa sa potpuno obrnutom životnom sudbinom kog život tera ka ekstremima jer su mu prilike sužene, on sam nije preterano sposoban da se izbori sa raznim izazovima, a oružja i budalaštine ima u izobilju.

Kada se sretnu, bogataš i nešto stariji usamljeni marginalac postaju prijatelji, i nesvesno kreću da tonu ka situaciji koja će završiti nasiljem, pritom podstaknuti jedan drugim.

Oscar Boyson kog znamo kao saradnika Safdiejevih je veoma ozbiljno prišao ovoj crnohumornoj priči, i uspeo je da u njoj spoji humor sa neophodnom ozbiljnošću, gde čak i kada film obiluje ironijom, kako socijalnom tako i dramskom, ipak nikada ne potone u parodiju problema ili se prema njemu odnosi neozbiljno.

Naprotiv, film svemu daje ljudski lik, i prikazuje marginalca koji bi lako mogao pući u pravcu nasilja, buretom baruta sa kojim se igra ne samo njegova prirodna okolina nego i onaj koji je došao da ga "spase" zapravo sledeći neku svoju uvrnutu fantaziju.

Film je dinamičan, i pripovedački i vizuelno, izvanredno je glumljen i što je najvažnije kompaktan je, što ga čini veoma efektnim, a sadržajnim.

* * * / * * * *

SMILEY FACE KILLERS

SMILEY FACE KILLERS Tima Huntera je susret dve kultne face osamdesetih. Bret Easton Ellis je glamurizovao moralnu i ljudsku eroziju omladine osamdesetih u raznim delima pa i ekranizovanom romanu LESS THAN ZERO, dočim je Tim Hunter zapamćen po filmu RIVER'S EDGE.

U tom pogledu film po originalnom scenariju koji je Bret Easton Ellis napisao mimo romana, a tematizuje teoriju da Smiley Face suicidi i davljenja mladih momaka nisu zapravo slučajna samoubistva i nasumnične slučajnosti već delo serijskih ubica ili neke sekte.

I u tom ogledu, Ellisov scenario krajnje jednostavno, redukcionistički tretira true crime pretpostavku o Smiley Face Killersima kao osnov za jedan isprazan slasher, bez mnogo dešavanja, bez mnogo ripper sekvenci, sa likovima koji vode ellisovske isprazne živote ali bez nekog ekscesa koji bi ih oplemenio.

Tim Hunter to sve realizuje pristojno i dostiže neku estetizaciju koja liči na dobru televiziju ili čak neki indie film kada gledamo pojedinačne kadrove ali kad se sve spoji u celinu, ništa od problema Ellisovog predloška nije rešeno. Ovo je moralo biti mnogo radikalnije snimljeno da bi se toj ispraznosti teksta dao neki smisao.

Tim Hunter i Bret Easton Ellis su mogli biti eksplozivan spoj iz našeg detinjstva, ali nažalost, kako to obično biva sa Ellisom, nije se iz velikog očekivanja izrodilo ništa naročito i RULES OF ATTRACTION danas marginalizovanog Rogera Avaryja ostaje možda i najozbiljnija ekranizacija ovog pisca koji voli ekran, možda i više nego hartiju,

Svakako da je Patrick Bateman iz ekranizacije AMERICAN PSYCHO postao meme, ali ta ekranizacija je ipak veoma slab film, a o ostalim se može reći samo još gore od toga. Na neki način RULES OF ATTRACTION je uspeo da očuva barem tu neku visceralnost i ironiju unutar same forme kroz Avaryjev postupak, a LESS THAN ZERO vremenom dobija na simpatijama kao i svaki stari film kada se postepeno izmešta iz konteksta.

Ovih dana je aktuelna serija THE SHARDS u kojoj Ryan Murphy pravi jednu atrakciju ali ne uspeva da pobegne od činjenice da je to sve samo jedna skupa slikovnica šupljeg senzacionalizma.

U tom pogledu, SMILEY FACE KILLERS je izuzetak utoliko što nije baziran na romanu, i što je toliko nemaran prema true crime izvorniku na kog se oslanja. Sve ostalo je tipično za Ellisove ekranizacije, s tim što su glumci nepoznati i budžet (nešto) manji.

* 1/2 / * * * *