ZALAZAK

Ko nije bio u "staroj fazi" centra dr Simo Milošević nije bio ozbiljan invalid u bivšoj SFRJ, ko nije bio u "novoj" nije bio filmski radnik, jer tamo su smeštani gosti filmskog festivala.

Kada su pre ravno pedeset godina norveški pacijenti krenuli da dolaze u Igalo, pokrenula se potreba za novijom luksuznijom zgradom i ona je puštena u rad pre četrdeset godina kao jedan tada hipermoderni centar sa natpisima na dva jezika.

Naravno, ekipa iz "stare faze" je smatrana više hardkor i pacijenti su neumitno radi nekih stvari morali da odu i tamo gde su O.G. invalidi obitavali. Jedina veća hardkor ekipa je bila ona iz RVI ali to je već druga priča.

Međutim, prošlo je vreme i sada je "nova faza", nekada vrhunac medicinske usluge i luksuza u SFRJ, postala jedan od onih socijalističkih behemota o kojima se snimaju filmovi za Beldocs, poput Hotela Jugoslavija ili Sava cemtra.

Miloš Jaćimović se ne bavi ovim aspektima istorije koje sam pomenuo već opisuje život jednog specifičnog mehanizma koji čine sam objekat, ljudi koji u njemu rade i ljudi koji se u njemu leče.

Ako bude u nekom repriznom programu Beldocsa, nemojte ga propustiti. ZALAZAK je zanimljivo audiovizuelno iskustvo, i uspeo primer estetike modernog dokumentarca kome je informativnost sekudnarna.

* * * 1/2 / * * * *

KAZE NO KEIJI: AKAI TANI NO SANGEKI

KAZE NO KEIJI: AKAI TANI NO SANGEKI je prvi celovečernji film koji je režirao Kinji Fukasaku. 

Ovo je jednočasovni Toeijev B-film iz 1961. godine u kom je Kinji Fukasaku posle sedam godina asistiranja pokazao izvanrednu reidteljsku snagu.

U osnovi ovo je detektivska priča o simpatičnom lutalici koji dolazi u jedno veoma zabačeno mesto i upliće se u misteriju palog privatnog aviona, oko koga očigledno svako u tom naselju ima neku agendu.

Iako traje samo sat vremena, ovaj film je sadržajan i dinamičan i ostavlja utisak jednoipočasovnog repertoarskog filma, u najboljem smislu te reči. Kinji Fukasaku izvanredno vodi priču, akcione scene su izuzetno uspešne i na visokom nivou ne samo za epohu kada je film snimljen, već i inače,

Međutim, ključni Fukasakuov domet u ovom B-filmu je što zapravo kombinuje kriminalistički žanr, odnosno jednu klasičnu misteriju sa detektivom koji pokušava da reši zločin i vestern. Osnov zapleta jeste kriminalistički, ali odnosi među junacima i čitav ambijent neprikriveno podsećaju na vestern.

Tako teskoba zločina i vitalnost vestern svetonazora prave veoma zanimljiv spoj i bez ikakve sumnje, već od skromnog prvog bioskopskog rada, Fukasaku pokazuje da je Toei dobio izuzetno talentovano i promišljeno pojačanje.

* * * 1/2 / * * * *

MOTTOMO KIKEN NA YUGI

MOTTOMO KIKEN NA YUGI je Toeijev hit iz 1978. godine, u kom je Yusaku Matsuda odigrao svog signature lik Shoei Narumija, plaćenika koji rešava slučajeve za imućne klijente, ali uprkos svom sadističkom ponašanju, kako kinetičkom, tako i seksualnom, ima izvesni osećaj za pravdu.

Shoei Narumi je zaživeo kao heroj serijala a Yusaku je potvrdio svoj status Toeijevog leading mana - tada još uvek nove generacije. Treba imati na umu da je jedanaest godina kasnije izašao BLACK RAIN, kada je Matsuda prerano i umro tako da je on ovde u svom prajmu.

Film je režirao Toru Murakawa, dugovečni Toeijev as koji nije uspeo da izgradi internacionalnu reputaciju kao Kinji Fukasaku, ali jeste uspeo da bude slično Kinjiju, adut ovog studija u pokušajima probijanja na zapadno tržište.

Ono u čemu je Murakawa slabiji od Kinjija pre svega, jeste vođenje priče. MOTTOMO KIKEN NA YUGI je uzbudljiv za gledanje, prvo zbog Matsudine uloge u kojoj on kanališe nešti recimo blisko Starkovom odnosno Westlakeovom Parkeru. Međutim, u nekom trenutku, ovaj film iako nominalno veoma utemeljen u konvenciji akcionog trilera postaje u estetskom pogledu dosta orijentisan na vibe, više nego na priču.

To mi nije smetalo, ali ako se gledalac nije ukačio na Murakawinu estetiku i nije zainteresovan za tu vrstu atmosfere, mogu da zamislim izvesnu odbojnost prema narativu koji je istovremeno jednostavan ali i nejasan.

Izuzev vođenja priče, Murakawa u fundamentalnom pogledu donosi isključivo kvalitet, film vrca od crnog humora, preciznih inscenacija, izuzetnog dizajna na svim nivoima i surovosti u odnosima, kako među junacima tako i među njihovim telima i predmetima koji ih okružuju.

Shoei Narumi je antiheroj posle kog je jasno da je Yusaku Matsuda svesno želeo da donese jednu novu dozu dramske ironije tom ikoničnom Toei mačo heroju. Isto tako, jasno je da takav glumac u holivudskom senzibilitetu jedino i može završiti igrajući negativca, kao on u BLACK RAINu.

* * * / * * * *

WIELKI SZEF

Tomasz Wolski je u filmu WIELKI SZEF bavi životnom pričom Leopolda Treppera, jednog od šefova čuvenog Crvenog orkestra, sovjetske agenture u Zapadnoj Evropi koja je operisala od tridesetih do posleratnih vremena.

Trepper je po završetku rada vraćen u SSSR i uhapšen a potom je praktično otišao iz Poljske zbog antisemitskog afekta koji je u jednom trenutku zahvatio ovu zemlju.

U pokušaju da nađe svoje mesto u svetu, Trepper se obreo u Francuskoj gde je Crveni orkestar ordinirao što ga je sada dovelo u novi vid progona, tamo je doživljen kao špijun i subverzivac.

Wolski gradi svoje filmove iz arhive, doduše ovde ima dosta televizijskih materijala i intervjua tako da ovo nije klasičan talking headsa ali je više talky nego što smo od Wolskoga navikli.

Priča je zanimljiva, s tim što Wolski ima teškoće da u svemu izgradi koherentan narativ u pogledu dinamike. Materijal je uvek zanimljiv da se gleda ali sam narativni tok ima teškoće da se uspostavi jer je ovo zapravo film o mnogo toga, i onda nije jednostavno uspostavljati narativ iz arhive.

No, ako imamo u vidu rigidnost postupka koju Wolski gaji, onda je tim pre i sa tim teškoćama ovo veoma ozbiljan i pedantan rad.

* * * / * * * *

CITY WIDE FEVER

Josh Heaps je i bez gledanja imao kultni film kad je snimio lo-fi horor pod pokroviteljstvom Guya Maddina o studentkinji filma koja nalazi informacije o misterioznom reditelju Giallo filmova Saturninu Barresiju i njegovom poslednjem nezavršenom filmu.

Kada se film pogleda, vidimo da je ovo prilično tvrd lo-fi koji se vraća na tehnološka rešenja iz prve polovine prve decenije 21. veka, formate kao što su Mini DV koje kombinuje sa već pouzdanim mobilnim telefonima. Heaps se veoma potrudio da naglasi lo-fi i nalazi mu opravdanje u dijegezi kroz uvođenje snimanja dokumentarnog filma kao aspekta radnje, iako ovo na kraju nije ni found footage ni mockumentary.

Sama tema i Guy Maddin na špici su dovoljni da se formira kritična masa kultnog oko ovog filma. Njegov osnovni kvalitet je u tome što je dinamičan, sporadično duhovit i svestan da ne može da izdrži od svojih postojećih 73 minuta trajanja.

Međutim, sama ideja da junakinja istražuje Giallo i onda joj život postane Giallo, nije realizovana jer horor, a kasnije i doza bunjuelovskog nadrealizma koji uđu u priču, naprosto nisu karakteristični za Giallo. Heaps nije uspeo da rekonstruiše žanr, jednim delom jer snima lo-fi film i ne osvrće se na estetizaciju koja je krasila Giallo kao element izvedbe, ali i kao nešto što su ti autori dovodili do paroksizma i preduzimali i kad su imali uslove i kad nisu.

U izvesnom smislu, Heaps zadržava Giallo kao temu ovog filma na deklarativnom nivou. Saturnino Barresi je postavljen kao Giallo faca i o tom žanru se priča, ali se u tom prožimanju ne odlazi predaleko.

I na kraju, zapravo ono u čemu je film najbolji jeste ta lo-fi, praktično no budget estetika štapa i kanapa spojena sa razumno postavljenom željom za izgradnju dinamičnog narativa, što zapravo jedino nužno nije karakteristika Giallo filma.

Otud, kad na kraju poželi da ode u raspad ličnosti glavne junakinje, tu će više zaigrati bunjuelovska nego italo-rešenja.

Međutim, naravno, fanovi Gialla će se uglavnom sami uveravati da li je ovo što pišem istina jer ovo nije vrsta filma od kog zagriženi gledaoci odustaju tako lako.

* * / * * * *

EUGENE THE MARINE

Hank Bedford je snimio film EUGENE THE MARINE sa Scottom Glennom. u glavnoj ulozi.

Ako imamo u vidu da je Scott Glenn danas osamdesetpetogodišnjak, ali istovremeno i čovek koji je pored neviđenog grinda u B-produkciji pa i DTVu, napravio ozbiljan niz izvanrednih filmova koji su stekli opšte priznanje, delovalo je da bi ovo mogao biti njegov GRAN TORINO.

I na neki način, EUGENE THE MARINE jeste Glennov GRAN TORINO, priča o nekadašnjem marincu koji je svoj GI Bill iskoristio da završi medicinu i danas je obudoveli penzionisani hirurg koji neće da pristane na starački dom itd. Međutim, pored ove osnovne priče o starcu koji se bori sa neumitnim, i na tom putu sreće grupu mladih ljudi sa kojima započinje jedno neobično i simpatično prijateljstvo, ovaj film je uporedo, isprva u kratkim burstovima i Giallo o serijskom ubici.

U trećem činu se te dve tendencije filma konačno ukrštaju, na način koji nije sasvim zadovoljavajući, i uprkos maloj dozi dramske ironije i veoma maloj dozi smisla u toj završnici, postaje jasno šta je dovelo do ovoga.

Nažalost, snimiti GRAN TORINO sa Scottom Glennom, koliko kog ga mi voleli, očigledno nije izvodljivo, ako se tome ne doda neka exploitation dimenzija, u ovom slučaju silom nametnuti Giallo momenat. I onda je očigledno Bedford pokušao da to iskombinuje tako da ne kompromituje osnovni tok priče koja ga primarno zanima, a to je Glennova priča o starenju, i na kraju je nastala ova papazjanija od filma.

Glennov GRAN TORINO kako je izveden ovde nije sjajan (doduše meni ni Clintov nije bio čudesan. kako su ga aklamativno svi slavili tada) ali ima neki puls, ima nešto svežine i ima Glenna. Jasno mi je što Bedford to nije hteo da opterećuje nekim tropey uplivom trilera. Međutim, na kraju je snimio film u kom je Glenn, upravo zbog godina u kojima se nalazi, i sjajne forme u kojoj je, zapravo protraćen na nešto što je u najboljem slučaju jedva releasable curio.

* * / * * * *

MOTHER MARY

David Lowery je jedan od onih reditelja kojima dobra volja definitivno nadmašuje talenat ali je nesumnjivo da je on ipak jedna zanimljiva pojava na ničijoj zemlji između američkog indieja i mainstreama.

MOTHER MARY je Loweryjev film koji je uspeo da me zainteresuje na jedan veoma snažan način, ali neću biti licemer, DNK ovog filma je meni prilično blizak i bavi se temom koja me veoma zanima i kao gledaoca i kao autora. Otud, mogu da zamislim da ljudi sve ovo dožive mnogo ravnodušnije, hladnokrvije ili verujući da ova tema naprosto ne zaslužuje pažnju.

Ovo je priča o pop divi koja posle doslovnog sloma na svom nastupu dolazi kod svoje modne dizajnerke da joj spremi haljinu za povratnički nastup. Međutim, haljina ne treba da bude samo odeća koju će nositi kad bude ponovo pevala, treba da donese katarzu, da bude ritualna odeća koja će biti puna simbolike i za publiku i za samo zvezdu.

Ubrzo se ispostavlja da će zapravo sam proces kreiranja haljine biti neka vrsta egzorcizma.

Kada je film MOTHER MARY izašao naišao je na rezervisane reakcije stručne javnosti. Variety je čak napisao tekst u kom je otvorio pitanje zašto pop zvezde u filmskoj fikciji deluju tako neubedljivo.

I to je zanimljivo pitanje, jer recimo ako pogledamo seriju Sama Levinsona IDOL, recimo, uprkos Weekndovom učeščću u njoj, zbilja tu ništa nije ni "kako treba" a ni "kako jeste" u prikazu zvezda. Međutim, u slučaju MOTHER MARY rekao bih da to zaista nije tačno. Prvo ovaj film je pre svega jedna gotska psihološka drama sa elementima strave, u kom je pop muzička industrija važna kao tema ali se vrlo malo prikazuje, i taj prikaz je stilizovan, i zapravo izuzev njegove "povišenosti", nije netačan.

U tom smislu, ja sam u filmu Mother Mary, u skladu sa propozicijama dijegeze filma, verovao da junakinja koju igra Anne Hathaway jeste pop zvezda koja je doživela slom, kao i da je kreatorka koju igra Michaela Coel, zbilja modni autoritet kome odnos sa pevačicom omogućuje da se ovako ponaša prema njoj.

Ovo je - u domenu prikaza kreacije - priča o dve osobe koje su došle da urade nešto važno u svojoj karijeri. Dakle, prošle su fazu kada rade nešto radi proboja, perpetuiraju uspeh i karijeru i dolaze do tačke kada im treba nešto Važno. I to zbilja postoji u svetu pop muzike, naročito u njenim najvišim sferama kojima orbitiraju neke Lady Gage i slične ličnosti, kod kojih više nije pitanje samih pesama i izvedbe, to se ne dovodi u pitanje i zna se da će biti kako treba, ali se traže koncepti i neki smisao u koji se one uključuju.

Međutim, ono što njih blokira, kako to postulira Lowery je demon njihovog odnosa koji moraju da isteraju kroz nekakvu bolnu, bodyhororičnu čak autokatarzu.

Lowery je napipao nešto zanimljivo, e sad on ovde snima koji su zapravo doktorirale "inkludirane grupe", konkretno afroamerikanci u HIM, i žena u THE SUBSTANCE. On ovde zaista zapravo zapinje na nečemu što je prosto konvencionalan dramski postupak od kog pokušava da pobegne ali na kraju mu se ipak vrati.

Ovo je materijal u kom bi recimo doza Refnovog ludila bila blagotvorna, ali je pitanje da li bi Refn uspeo da izgradi sve ono što je u ovom filmu dobro.

Tipping je u HIMu recimo to uspeo da izgradi i da sa onom završnicom na liniji Matthew Barneya obeleži sezonu, i tako nešto bi odgovaralo ovom filmu mnogo više nego henenloterovski eksces kod Fargeat.

To izostaje, ali ono što smo dobili je iako više straight nego što bi trebalo zaista dovoljno dobro.

Muziku koju izvodi Mother Mary napravili su Jack Antonoff, Charlie XCX i FKA Twigs, i peva je Anne Hathaway. Album je vrlo solidan iako ima u sebi malo tog utiska da ovo ipak nije real thing već je lookalike ali svakako ovo je kvalitetan lookalike.

Naravno, ukoliko vas ove stvari barem elementarno ne interesuju, sam film verovatno neće uspeti da vas privuče, i može biti teži za gledanje, mada ne i nepodnošljiv.

* * * / * * * *