NARCISO

U dokumentarnom filmu CUCHILLO DE PALO dotaknuta je tema homoseksualnosti u Paragvaju, kao jedna od traumatičnih tema tamošnje diktature. U 45 godina Stroessnerove vladavine, pojavila su se dva zločina koja su poslužila za kažnjavanje LGBT manjine.

Prvi među njima je zločin tzv. 108rice, odnosno misteriozno ubistvo radio DJa, pevača i impresarija Bernarda Arande koji je pronađen spaljen u svom stanu i posle kog je krenulo masovno hapšenje homoseksualaca jer se sumnjalo da je reč o zločinu iz strasti. Tom prilikom okupljeno je ravno 108 homoseksualaca, privedeno i promptno autovano.

U filmu NARCISO reditelj Marcelo Martinessi fikcionalizuje Bernardov slučaj kroz priču o Narcisu Arevalosu, njegovoj fikcionalnoj verziji i njegovom vajbovanju u biseksualnom miljeu prikrivenih asunsionskih homoseksualaca.

Ni Martinessi, kao ni homofobna vlast tadašnjeg Paragvaja, ne dotiče osnovnu gej priču tog vremena, Stroessnerovog sina Gustava, čuvenu "Pukovnikovicu", koji je iako pukovnik vazduhoplovstva važio za razvratnog homoseksualca, pa u urbanim legendama i povezivan sa smrću četrnaestogodišnjeg dečaka 1982. godine, što je bio povod za drugi pogrom nad homoseksualcima.

Bez Gustava, NARCISO ostaje jedna solidna, vizuelno veoma lepo izvedena, energična fusnota iz istorije gej pokreta ali i rokenrola u Južnoj Americi, kako je u konzervativnoj, seksualno represivnoj sredini, jedan harizmatičan mlad čovek pun seksualne energije koja je privlačila i žene i muškarce uspeo da je kanališe u nešto presleyevsko, u jednu formu oslobađanja, iako on na kraju nije uspeo da se oslobodi, kao što je njegova smrt dovela do još veće represije i potiskivanja.

Martinessi fikcionalizuje priču da bi mogao da se opusti u prikazu glavnog junaka i ljudi koji ga okružuju i stvara jednu zanimljivu celinu, koja nažalost u pogledu same teorije o tome ko je zapravo ubio Arandu i stoji li nešto mračnije iza toga, ostaje unekoliko nedorečena.

Međutim, priča o jednom neobičnom seks simbolu, a rani rokenrol jeste vreme seks simbola je uspešno izvedena, i ovo jeste u tom pogledu ne samo bitan paragvajski queer film već i rokenrol film.

* * * / * * * *

COME WITH ME

COME WITH ME je nenametljiv ali solidan indie psihološki triler s elementima problemskog filma, o frustriranom radniku koji nalazi objašnjenje za svoje probleme u radijskim emisijama desnog gurua koji nudi populistička razmatranja svega, najpre laži kojima sistem drži običnog čoveka u problemu.

Film prikazuje ljude ophrvane svakodnevnim problemima koji sa njima ne mogu da se nose i postaju plodno tle za sejanje raznih manipulacija čiju cenu na kraju oni plaćaju.

Aaron Harvey snima jedan nenametljiv film, bez senzacionalizma. Onaj ko za ovaj film kaže da "nije ništa posebno" neće mnogo pogrešiti. Ali upravo u tom jednom svakodnevnom, naizgledom prozaičnom dešavanju gde ni radio guru nije superzli rasistički genije, gde ni glavni junak ne uzme veštačko đubrivo da digne u vazduh zgradu, ali gde svi oni zajedno greju atmosferu na plotni dok se ne završi tragedijom, imamo jedan vrlo dobar problemski rad.

COME WITH ME nije ideološki ambivalentan kao MANIFEST WEST, i objektivno nije ni približno emotivno snažan. Međutim, spada u sličan red rekao bih iskreno zabrinuth socijalnih filmova o tome kako se ljude otuđe od okoline, jer se ne snalaze u sistemu i upadaju u vrtlog koji ih vodi ka tragediji, uz puno razumevanje šta ih je odbilo od postuliranih institucija itd.

Theo Rossi je izvanredan u glavnoj ulozi i ovaj film služi kao još jedan showcase da zacementira ono što smo odavno znali o njemu, a to je da može da iznese jedan ozbiljan film. Možda ovaj naslov nije imao taj uspeh koji je potreban da Rossi dobije željenu studiju izvodljivosti, ali svakako ima nešto reprezentativno da pokaže. Mnogi će sve ovo možda manje ceniti nego ja, ali teško da bi ga iko vrednovao sa manje od * * 1/2.

* * * / * * * *

THE FLORIST

Od dvojice mojih švedskih štićenika bliskoistočnog porekla, Tarik Saleh je uspeo da napravi ozbiljnu karijeru, a Babak Najafi je krenuo u Holivud pa se to nije razvijalo očekivanim putem i njegov novi film je klasičan DTV, doduše sa prestižnim glumcima.

Dennis Quaid igra glavnu ulogu u filmu koji je svojevrsni rip-off LEONa, a Leon lično se pojavljuje u liku Jeana Renoa kao njegovog sidekicka. I tu se manje-više i završava upotrebljivost Jeana Renoa koji je ovde nažalost jedan tromi starac koji ničim sem svojom minulom filmografijom nije doprinosio.

S druge strane, Dennis Quaid je u punoj snazi i prilazi ovoj ulozi sa punim angažmanom, želeći da od ovoga svega napravi svoj TAKEN. I Babak Najafi je zajedno sa njim prilično nadahnut, iako film sam po sebi nije baš savršeno sklopljen, pre svega u postprodukciji.

Međutim, Quaid i Najafi se trude i napravili su film koji pokušava da prevaziđe svoja ograničenja. I oni su uradili dosta. Međutim, malo produkcija, a još više postprodukcija izmakli su ovom filmu bioskopski look.

Njemu svakako ne doprinosi i pomenuti Jean Reno.

Međutim, scenario među čijim autorima je i reditelj Eran Creevy koji je danas možda i jače ime od Najafija (po mom mišljenju, nezasluženo) nudi jedan sveden i dobro postavljen konflikt na tragu LEONa, koji sa Bessonovim filmom deli osnovni zaplet - imamo negativca koji je korumpirani policajac i mora da ukloni devojčicu koja je svedok njegovog kriminalnog delovanja. Razlika je samo što je ona svedočila ubistvu koje počini njen zaštitnik, i u okviru toga nečemu što ugrožava policajca.

U tom pogledu, Renoov angažman praktično legitimiše toliko oslanjanje na LEONa jer bi bez njega to bilo precipirano kao rip-off a ne omaž.

Quaid je učinio sve što treba da bi dobio svoj TAKEN. Najafi mu je izašao u susret ali ukupno uzev, produkcija to nije skroz ispratila. Međutim, dobili smo ozbiljan DTV koji može na dosta mesta da overi bioskop.

* * 1/2 / * * * *

DREAMQUIL

DREAMQUIL je pretenciozan i nažalost ne naročito dobro izveden film Alex Prager, o ženi koja odlučuje da u bliskoj budućnosti, kada depresivnu svakodnevicu u ekološki devastiranom svetu ljudi prekraćuju u AI simulacijama, ode malo da odmori od braka koji je ušao u krizu.

Kada se vrati nazad, shvata da ju je zamenila njena robotska kopija, koja je kao poboljšana verzija nje i koja deluje da je malevolentna i da nije baš samo "oživljena" lutka sa AI softverom.

Elizabeth Banks igra i ženu i robota, John C. Reilly je tu kao muž ali materijal je daleko ispod njihovog nivoa.

Ovaj film u kom je idila stvorena kao život u zatvorenom negde po mustri pedesetih, naravno nije ni blizu estetizacije jednog DON'T WORRY DARLING, niti nekih "svesnih" referenci u filmu kao što je STEPFORD WIVES. U vizuelnom pogledu, Prager kao vizuelni tip, ponajviše podbacuje i sve ovo liči na one neke poluunderground filmove osamdesetih sa Debbie Harry, samo sada već jako bajato.

Ukupno uzev, DREAMQUIL nije ni planirao da nas impresionira na nivou priče, pa mu u tom pogledu ne bih prebacivao previše njenu nedorečenost, osrednjost i preokrete koji se vide izdaleka. Ali, ono što jeste bio cilj su estetizacija i atmosfera, pa i glumački showcase. Uprkos okupljenim imenima, da ne kažem zvezdama, DREAMQUIL u tome najdramatičnije promašuje.

JEZERO

JEZERO Lole Đukića sam reprizirao u cilju podsećanja na način kako je u njemu prikazana dimenzija političkog ekstremizma koji ometa progres u prvoj petoljetki socijalističke izgradnje.

Đukićev film je nastajao sa raznim prekidima i pritiscima iz vlasti da se koriguje osnovna priča, a to je da otpor plavljenju sela u patrijarhalnoj dolini Neretve zapravo podstiču i ustaški agitatori. Detaljnije o problemima tokom rada na ovom filmu pisao je Bogdan Tirnanić u knjizi CRNI TALAS.

Na kraju je taj element subverzije maksimalno umanjen i tu imamo lik smutljivog fratra i jednog "ideologa" koji podgovara patrijarhalne seljake da se opiru odluci vlasti ali se ipak ne ulazi u eksplicitinije prikazivanje subverzivne delatnosti.

U odnosu na slične filmove o izazovima industrijalizacije i modernizacije, Đukićev film ipak bitno zaostaje za Živanovićevom ZENICOM recimo ili Bulajevićevim i Bauerovim radovima na iste teme.

Ono što je kuriozitet jeste da se Đukić kasnije pre svega istakao kao prevashodno televizijski komediograf. U nekoliko tekstova sam isticao njegov veoma zanimljiv doprinos jugoslovenskoj naučnoj fantastici, njegov doprinos filmu strave je takođe dokumentovan u tekstovima o filmu BALADA O SVIREPOM.

Iako, JEZERO prevashodno možemo sagledavati kao problemski film, pa tek sekundarno kao triler, i ovo je svakako bio iskorak izvan komediografije, najpre zato što u ovom filmu, kao i u BALADI O SVIREPOM nema apsolutno ni trunka humora, ni u postupku ni u situacijama.

Nažalost, za razliku od SVIREPOG, ovaj film iako u sebi ima par scena koje pretenduju na dozu bioskopskog spektakla, ipak nema rafiniran vizuelni rukopis, nema jasno definisan protagonizam likova i bavi se mnogim stvarima u isto vreme bez jasnog fokusa. Uprkos fotografiji izvanrednog Nenada Jovičića, i lokacijama koje su zanimljive, film nije vizuelno uzbudljiv.

Đukić u filmu JEZERO ne deluje kao komediograf koji je potpuno zalutao u "ozbiljnu" temu, i film nije nenamerno smešan i nevešt. Ali, ovo svakako nije onaj punokrvni Đukić koji potpuno menja sliku o sebi kao autoru u BALADI O SVIREPOM. 

* * / * * * *

ONSLAUGHT

Adam Wingard i dalje ne uspeva da snimi dobar film (premda nisam gledao baš sve što je snimio) međutim s godinama postaje sve samouvereniji što samim tim daje tragikomičniji rezultat.

ONSLAUGHT je film koji on snima za A24 posle velike prilike koju mu je dao Warner da snima njihov Monsterverse film, potpuno neočekivano i niotkuda. Tako da Wingard ovde dolazi naročito raspoložen da iskoristi svu slobodu koju mu nude indie uslovi.

I, u određenom smislu, ja mogu da shvatim šta je on hteo da napravi, ali teško da to ima smisla ovako kako je on to izveo.

ONSLAUGHT izgleda kao neki rip-off UNIVERSAL SOLDIERa koji je 1995. snimio recimo Fred Olen Ray, ali izveden u maniru Nicolasa Windinga Refna, odnosno pokušaj da se potpuni B a zapravo C ugođaj pretvori u art.

I sad ovo što ja opisujem nije nikakva persiflaža, nije ovo nikakvo preterivanje, pokušaj da se izgradi apsurd ili nekakav spoj nespojivog za potrebe komentara.

Ovo je zapravo to, i mislim da bi Wingard to potvrdio. Pokušaji da se ovaj film objasni kao referenca na akcioni film osamdesetih nije tačna, jer izmeštanje jednog potencijalnog žanrovskog spektakla van grada, u pustoš jeste jedan od načina kako se od kad je sveta i veka snimao B film u Americi. BLADE RUNNER u gradu budućnosti je skup, isto to u pustinji je iznenađujuće jeftino.

Tako i sam UNIVERSAL SOLDIER kreće scenom iz Vijetnama, onda ima jednu high tech akcionu scenu u nekom skupom high tech ambijentu, da bi se kasnije i on preselio malo u pustinje i neke country western ambijente gde pravi "uštede".

U ONSLAUGHTu, imamo jako puno 80s send upova, sa facama kao što su Biehn i Veljohnson u podeli, i u ulogama koje su iznenađujuće velike, naročito za legendarnog policajca iz DIE HARDa. Ipak, Adria Arjona je glavna junakinja, pulpy ratna veteranka koja živi u trailer parku sa drugim veteranima gde će put navesti nekoliko universal soldiera koje je reanimirao dekadentni poluživi nacistički naučnik upošljen u SAD, kog igra Dan Stevens pod teškom maskom.

Scena u kojoj se pulpy naučnik uvodi je čalićevska i Wingard verovatno namerno okreće sve na treš i šalu ali ukupno uzev, ONSLAUGHT ne funkcioniše kao satira žanra.

On fiunkcioniše kao film koji na malo tehnički ambiciozniji način simulira mid-90s rip-offove uspelih akcijaša, i pokazuje nam kako bi Wynorski i Olen Ray izgledali da su mogli da snimaju sa savremenom tehnikom i sa više para.

I to bi bilo u redu kada ne bi bilo besmisleno jer Wynorski i Olen Ray su reditelji koji imaju i dignitet pa i veštinu upravo u tim okvirima teškog exploitationa i šparanja, i kada se to radi sa većim parama postaje kič i postaje besmisleno.

Wingard nema ideju šta sa tim želi da postigne, i to je osnovni problem. U redu, lepo je da je gledao filmove te vrste i da ih se rado seća. Ali, da li je ta emocija dovoljna da pridobije nekoga kao što sam ja koji sam koliko pre neki dan reprizirao DEMOLITION HIGH i njegov nastavak?

Apsolutno ne. Jer to su filmovi koji imaju svoj integritet i nose se sa svojom mukom kako znaju i umeju, i dobri su onoliko koliko mogu. ONSLAUGHT je s druge strane jedno iživljavanje u kome se pulp kao pribežište onih koji nemaju para i moraju da se oslone na senzacionalizam i da se kače na tuđi marketing, podiže na nivo nekakvog arta i mejnstrima u isto vreme.

U tom smislu, Wingardov film pored toga što je bezveze kad se gleda, poguban je i kad se o njemu malo razmisli.

* 1/2 / * * * *

& SONS

& SONS je ekranizacija romana Davida Gilberta u kojoj je Pablo Trapero pokazao kako bi izgledao vrhunski film Miše Radivojevića snimljen po prozi Borislava Pekića.

Ivan Velisavljević je izvanredno pisao o Mišinim filmovima koji se bave pozicijom intelektualca u jugoslovenskom društvu, i ovo je film o intelektualcima iz jedne problematične porodice velikog literarnog genija, izvedena u formi komične melodrame sa suptilnom crtom naučne fantastike u sebi, kojom je Gilbert od Franzenovog naslednika na polju američke realističke proze uveo jedan pynchonovski detalj i time na neki način priznao poraz proznog realizma kojim se dotle sa uspehom bavio.

U samoj strukturi, reč je o drami koja se odvija u relativno suženom broju lokacija, ali i u nešto širem dramskom vremenu, koja kroz Traperov izuzetno vibrantan i visceralan vizuelni koncept postaje veoma kinestetična, iako se suštinski kreće kroz mahom verbalizovane konflikte na temu porodične traume.

Ali, u tom pogledu, Trapero baš kao i Miša Radivojević specifičnim osećajem za vizuelno uspeva da prevaziđe verbalni okvir, a da onda i ono što je neizbežno verbalno i gde reditelj nema kud, izvede izuzetno ekspresivno.

Ovaj film je energičan, atmosferičan i zaista je dignut na viši nivo kroz rediteljsku izvedbu. Sam scenario koji potpisuju reditelj i Sarah Polley je veoma solidan, ali mogao je rezultirati mirnijim, akademskijim filmom i dati dobar ishod. Međutim, energija koju je doneo Trapero je izvanredna, i kada se spoji sa ikoničnim ambijentima i situacijama gde se sve odvija, a to je Britanija (za razliku od Njujorka u romanu) ovo postaje nešto izuzetno snažno.

Bill Nighy u glavnoj ulozi je bolji nego inače, na neki način bolji nego ikad, jer iskoračuje iz tog stiffuppelipperyja kojim je sebe pretvorio u britanskog Billa Murraya. Noah Jupe je sjajno pojačanje i stabilno gradi karijeru dok su Johnny Flynn i George Mackay podjednako dobri s tim što Flynn proširuje područje borbe a Mackay se sigurno snalazi tamo gde obično i jeste.

& SONS nažalost nije galvanizovao kritiku na način na koji bi trebalo, velikim delom zato što filmove o intelektualcima mahom vole da gledaju glupaci pa je ovo što pravi Trapero njima ipak bilo prezahtevno.

No, ako uzmemo sve u obzir, & SONS je voleli temu ili ne, pre svega rediteljski masterclass na temu kako se vizuelnost, energija i dobar ukus primenjuju na nešto što se obično realizuje na drugačiji i nedovoljno kreativan način, u iluziji da akcenat filma treba da bude na nefilmskim aspektima izraza.

Trapero je ovde poštovao i literarnost i verbalnost i glumačke bravure ali iz toga i oko toga je napravio film koji diže punim plućima i živi punom snagom.

* * * 1/2 / * * * *