THE DRAMA

THE DRAMA je film posle kog sam osetio generacijski jaz sa populacijom kojoj je ovaj film nešto značio. Ne zbog toga što se osećam prestaro suočen sa samim film - za njega mi je jasno da je sranje na jednom vanvremenskom. nivou i tu nekih dilema nemam - ali osećam jaz između sebe i ljudi koji to ne mogu da shvate već misle da je ova budalaština nešto vredno pažnje. I tu ne bih išao u preuranjene zaključke, u kojima su mladi ljudi glupi i sl. već bih pre svega razmišljao u smeru da danas imamo krizu ozbiljnog filma i da onda nešto što nudi relativno pitak format i postavlja nekakva pitanja, koliko god glupa i koliko god glupo, postaje vredno pažnje.

Kristoffer Borgli, ako izuzmemo vezu sa mladom devojkom koju je imao ranije, nema mnogo kvaliteta koji bi ga približili Woody Allenu, a očigledno je da pretenduje da bude baš to za moderne generacije.

Hvale je vredno što Borgli želi da se filmski izrazi i njegov film je u vizuelnom pogledu ambiciozan, pokušava da slikom isprati ono što se dešava i interveniše u zvuku, tako da nudi jednu estetizovanu celinu. I to bi bilo sjajno kada bi bilo oslonjeno na neki smislen scenario, i pojmovni osnov.

Ali, čak i da ima supstance koja će ispuniti formu, treba reći da Borglijeva forma zapravo nije filmski toliko vredna. Ona je vredna na nivou truda. Smislio je nešto pa se onda potrudio da iznađe način da to nekako vidimo i da to nekako vizuelno zaigra, i to je lepo. Ali, nema nažalost tu neke originalnosti. To je sve viđeno, nije nužno passe ali je zapravo standardno. Kad junak ostane sam u jednom bitnom momentu, znamo da će ustati da zaigra sam jer prosto, to je obavezna figura, to se danas uvek radi. Dakle, Borglijev način razmišljanja je dobar ali njegove ideje i rezultati tog razmišljanja su mediokritetski.

Robert Pattinson je u ovom filmu direktno užasan, jer se kreće u rasponu od trećerazredne imitacije Hugh Granta (nekada svesne i dijegetski opravdane, kao u sceni kad ima meet cute sa Zendayinim likom), nekada to naiđe samo od sebe, a ostatak vremena je his mopey self. THE DRAMA je njegova druga rola u poslednje vreme gde reditelj kome engleski nije maternji jezik ne uspeva da iskontroliše njegovu šmirologiu. Pattinson je potentan glumac ali pod striktnom kotrolom znalca, bio je dobar recimo kod Nolana i Reevesa koji znaju jezik. Nažalost, kod Bonga i Borglija, on postaje samoupravljač dramatično lišen ukusa. Međutim, zanimljivo je da Borgli odlično vlada engleskim i da ga govori kao native speaker sa dosta sluha, što osporava ovu teoriju da nije znao šta Pattinson radi zbog jezika i možda zaista ne ume da prepozna šta glumac čini u kadru i kako to izgleda.

Zendaya je s druge strane, standardno "dobra" i ona prosto ima svoj registar u kom se kreće i ne greši, ne pokušava ništa novo ali nije problem jer je ovo što inače radi, dovoljno.

Veoma je bitno krenuti spolja ka unutra, obraditi ono što je nekakava vizuelna, fizička, interpretativna dimenzija dela jer ovo jeste film Ideja, i onda moramo nekako razdvojiti aranžman od supstance.

Ovde je aranžman ambiciozan, u pogledu zvezdane voltaže, ali nije kontolisan, isti je takav u inscenacijskom pogledu, ali nije istinski inventivan. I tu smo još na jednoj stabilnoj teritoriji.

Međutim, onda ulazimo na ono što je Ideja, a to je Borglijeva kontemplacija o tome da li događaj iz prošlosti može uništiti skladan odnos u sadašnjosti i da li ga je moguće prevazići, kako u međuljudskom odnosu koji narušava, tako i suštinski, u životu same osobe koja mu je bila protagonista.

U ovom filmu imamo junake koji u nekoj "igri istine" pred venčanje saznaju da je nevesta kao devojčica imala plan da napravi school shooting ali je od njega odustala. Ovo je posebno osetljiva tema kod nas, ali je zanimljivo da su naši gledaoci reagovali slično kao i ostali gde je to bitna tema, i mnogo redovnija, dakle nisu se mnogo potresli.

Elem, ta spoznaja jako potrese junaka i njihove kumove, oni misle da se par mora razići jer ona ima poremećaj ličnosti, a on je voli i nije baš siguran, ona pak misli da je u redu, i do kraja ljubav pobedi jer prosto svi grešimo itd.

Međutim, ovo je mnogo ozbiljnija tema nego što je Borgli tretira i uprkos tome što nisam neko ko misli da se ozbiljnim temama ne sme prići neozbiljno, pristup koji ovde pokazuje je previše tupav spram same proklamovane ozbiljnosti filma.

Naime, THE DRAMA želi da bude subverzivna kao romcom koji je istovremeno i conversation piece, međutim, osim potpuno bizarnog i neodgovornog doticanja traumatične teme, film je ne promišlja. A želeo bi da bude zapravo ozbiljan.

I samim tim, ovaj film ne postaje conversation piece već jedna nezrela eksploatacija ozbiljne teme kojom je reditelj hteo da izvrši neku "elevaciju" žanra romcoma.

Da bi film bio conversation piece onda bi morao da se suoči sa time da junakinja koja je poodmakla u planiranju school shootinga kao dete ima poremećaj ličnosti u tom periodu svog razvoja, i da danas kad je odrasla, ona više nije ta ličnost jer se u međuvremenu formirala, i da zaslužuje ljubav, jer ovaj film donosi hepiend. No, film ne uspeva da nam predoči to. Zapravo, ne uspeva da nam predoči ništa. Iako ne deluje da osnovni pojmovi psihologije nisu nepoznati Borgliju, on ne ume da ih sastavi u neko smisleno dramsko zbitije i onda se film pretvara u jednu hrpu manje ili više uspelih trikova gde junaci nešto umišljaju, snovide, neke montažne sekvence koje treba da nam pokažu protok vremena, promene osećanja itd.

Međutim, nije osnovni i jedini problem Borglijevog filma što je intelektualno i dramski nedorastao. Njegov osnovni problem je u tome što je on neiskren i što on zapravo ne uspeva da nas ubedi u odnos dvoje glavnih junaka. Njihov odnos je konstrukcija na isti način kao što je i ova dilema konstrukcija, i na isti način je tanak i nepromišljen. Da je on barem u njih verovao, onda bi film barem iz toga crpio iskrenost, međutim, ni toga ovde nema. Svakako jednim delom zbog Pattinsonove neujednačene igre koja se kreće od pomenutog Hugh Granta do Joaquina Phoenixa na pazarni dan u rodnom mestu Arija Astera, i nazad.

Rečju, film o ozbiljnoj temi ne mora biti ozbiljan ali mora biti inteligentan. Ako nije ni jedno ni drugo mora biti iskren, ili barem emotivan. 

Borglijev film je nolanovština za crowd koji je dovoljno glup za Nolana ali je negde pročitao da Nolan pravi pametne filmove za glupe ljude pa ga više ne gledaju jer ne bi da budu glupaci iz tog članka. Ali, želja da se ne bude glup se ne prevazilazi samo izbegavanjem sadržaja za glupake jer uvek neki Borgli čeka iza ćoška.

* * / * * * *

HITOKIRI YOTA: KYOKEN SAN-KYODAI

HITOKIRI YOTA: KYOKEN SAN-KYODAI Kinjija Fukasakua je film blizanac sa GENDAI YAKUZA: HITO-KIRI YOTA. Snimljeni su brzo jedan za drugim i u oba Bunta Sugawara igra ludog uličara jakuzu koji svoj uspon i pad pronalazi u svojoj divljoj prirodi.

I ovde imamo konvenciju izlaska jakuze iz zatvora i stupanja u akciju ali ovoga puta kod Fukasakua nam mnogo časti i lojalnosti. Jakuze su prikazane kao pohlepne svinje koje ne prezaju od nasilja, a glavni junak je malo časniji što mu je nasilje ipak mnogo važnije od pohlepe.

Film je ekstremno energičan. Kinji Fukasaku ovde ne da mira kameri, sve je intenzivno, sve je dinamično, sve je u pokretu, brzi, kinetično ali i kinestetično.

Nažalost, ovaj film mi je delovao kao repriza GENDAI YAKUZA: HITO-KIRI YOTA i možda sam objektivan a možda i ne kada taj film smatram originalom a ovaj kopijom. Međutim, iz njega prenosi jako mnogo elemenata pa i odnos glavnog junaka sa prostitutkom da bismo to prosto prenebregli i izmakli poređenjima.

No, to sve ne znači da ljudi kojima je ovo prvi film na temu neće u njemu veoma uživati.

* * * / * * * *

LIJEPA VEČER, LIJEP DAN

LIJEPA VEČER, LIJEP DAN Ivone Juke je film koji je izazvao velike kontroverze u Hrvatskoj, koju je predstavljao u trci za "oskara", ali reklo bi se da je tamo pošao bez podrške u domovini. Kritika u Hrvatskoj ga je mahom ukopala, što u potpunosti razumem ali u izvesnom pogledu smatram nepravednim.

Naime, filmski je bogat narod koji može da ukopa naslov kao što je LIJEPA VEČER, LIJEP DAN. Nemam ništa protiv da se visoki kriterijumi primenjuju na lokalnu produkciju i potpuno je jasno da ovaj film ima elemente koji podjednako iritiraju i levicu i desnicu, ali kada ga postavimo u kontekst filmografije u koju se uključuje, on ima respektabilno mesto.

LIJEPA VEČER, LIJEP DAN je erotska melodrama o susretu građanskog i dekadentnog sa revolucionarnim i partizanskim i naša kultura je bogata takvim sadržajima, od proze Slobodana Selenića i Vitomila Zupana do filmova kao što su SAMO JEDNOM SE LJUBI Rajka Grlića ili OFICIRA S RUŽOM Dejana Šorka, pa čak i VEČERNJIH ZVONA Lordana Zafranovića ili UBISTVA S PREDUMIŠLJAJEM Gorčina Stojanovića.

Po temi, ovo je film na liniji Rajka Grlića, po izvedbi ovo je film na liniji Lordana Zafranovića i to je volatilan miks koji je što se mene tiče proradio. Za razliku od prvog filma Ivone Juke TI MENE NOSIŠ koji je bio odličan u formi televizijske serije ali prenatrpan i predug kao bioskopski film, ovaj je samo podugačak i mogao je biti kraći ali nije prenatrpan i potpuno je jasan.

Grlićevska je priča o četiri druga homoseksualca, predratna levičara koji su u ratu bili prvoborci a posle rata su postali kulturni radnici i filmadžije. U socijalizmu žive i dalje sa žarom revolucionara i ukazuju na nepravilnosti u društvu ali sistem za koji su se borili to ne trpi i u jednom trenutku ulaze u konflikt sa konzervativnijim krugovima u Partiji gde se razvija zanimljiva dinamika sa priprostim ali u suštini poštenim kadrom ali i fatalni sukob sa oportunim i preprednim karijeristom.

Izvedba je međutim, zafranovićevska sa hardkor scenama homoseksualne strasti kakve nisu viđene ni u regionalnom filmu a bogami ni često izvan njega a da nije specijalizovani queer okvir.

Glumci su predani i hrabri u svojim ulogama, crno-bela fotografija Dragana Ruljančića je pošteno izvedena i film izgleda relaksirano u svom dizajnu i osvetljenju, i svakako je mogao biti malo rigorozniji u montaži ali je daleko od repetitivnog i aritmičnog.

Istorijska rekonstrukcija je evidentno namenjena stranoj publici. Film ima jedan žar antikomunizma koji bi bio svojstven naslovima kao što je BAL NA VODI Jovana Aćina, što ga čini prilično retro radom u ovom periodu histerične jugonostalgije, ali ga u tom pogledu diskredituje zaista neverovatna aistoričnost. Naime, ovo je film u kom se komunističke devijacije koje su se zbivale u raznim vremenima zbivaju sve zajedno u isto vreme, tako da ljudi istovremeno žive kao da je 1945. 1946. i 1966. Iako se film zapravo dešava 1957. To svakako jeste upadljivo gledaocu odavde koji zna nešto o istoriji SFRJ, ali ukoliko ne tretira filma kao udžbenik već kao jednu fikciju smeštenu u određeno vreme sa ambicijama koje nisu striktno dokumentarne, ima šta da vidi.

Ono što je možda istorijski najmanje tačno jeste odnos prema homoseksualcima koji generalno nije bio tako brutalan ukoliko su oni bili javne ličnosti, a ovi junaci jesu, i slučajeva pritisaka i ucena jeste bilo ali ovakvog drakonskog kažnjavanja svakako nije jer je komunizam tolerisao homoseksualnost među zaslužnim građanima i gonio ga je više u nekim drugim slojevima. U tom pogledu, ako izuzmemo taj spoj da se sav komunizam nekako odvija u isto vreme, to je najveća istorijska neistina i ako imamo u vidu da je to bitan pokretač priče, možda i najsporniji istorijski detalj u estetskom pogledu jer tu film postaje zbilja neistinit a ne samo netačan.

Ukoliko su ove nemale primedbe dovoljne da odbacite film, onda LIJEPA VEČER, LIJEP DAN nije film za vas.

Međutim, ako nisu, onda ovaj film svakako nudi jedno prijatno retro uživanje u nečemu što evocira dobre radove Lordana Zafranovića kroz taj spoj erotskog i revolucionarnog žara, Grlićevu sliku svetsa sa tim konfliktom građanskog i revolucionalnog i provinncijalnog pa i priče Miše Radivojevića o položaju intelektualca u socijalizmu, koje su uvek po definiciji nosile i neku erotsku dimenziju.

Ivona Juka je snimila film koji izgleda kao film nekog starog jugoslovenskog majstora, snimljen po scenariju Mirka Kovača ali apdejtovan za savremene kako erotske tako i tehnološke standarde. Međutim, suočen sa savremenom publikom i kritikom koji se kunu u stare majstore koje sam naveo naišao je na zid jer su nova ideološka stremljenja u filmskoj kritici, pre svega u domenu akademističkog levičarenja dovela do toga da se slave autori a da se zaboravi njihov suštinski antikomunizam. Onda, kada ga je Ivona Juka rekreirala nastao je problem sa kritičarima. Ali problem je zapravo više u tome što su oni malo zaboravili kakve su filmove njihovi miljenici zapravo snimali.

* * * / * * * *

GYANGU DOMEI

GYANGU DOMEI iz 1963. godine je atipičan film za Kinjija Fukasakua u izvesnom smislu.

Ponovo je reč o jakuza filmu, priči o mladom jakuzi koji izlazi iz zatvora i ovog puta želi da donese novac svojoj bandi tako što će oteti velikog šefa - dakle, ovo je krajnje karakteristična tema za filmove ovog autora i puno elemenata se ponavlja.

Atipično je to što je ovaj film izašao posle izvanrednog GYANGYU TAI G-MEN koji je krasila izvanredna propulzivnosti, sugesitvan kolor, dinamična i veoma moderna rediteljska rešenja. Dočim, GYANGYU DOMEI koji je izašao godinu kasnije je crno-beli film, sa jednim znatno konvencionalnijim rediteljskim postupkom koji je i dalje u Fukasakuovom duhu, ali je ipak malo drugačiji i rekao bih retrogradniji od onoga što on tada radi.

Možda je rad u crno-beloj tehnici i manja ambicija filma generalno vezana za neka kretanja u samom studiju Toei ali GYANGU DOMEI je cenjen film, u mnogim retrospektivama Fukasakuovog rada.

Ovo je solidan film, jakuza film sa veoma fokusiranom i jednostavnom pričom u svom centru i jakom melodramskom dimenzijom u svojoj izvedbi, ali svakako da je ne samo kasnije već i u datom trenutku, Fukasaku proizvodio, po mom mišljenju, i značajnija dela, kao što je recimo baš pomenuti GYANGYU TAI G-MEN čijem je priznanju doprineo i sam Yukio Mishima o čijoj sam vezi sa jakuza filmom već govorio.

U svakom slučaju, ovaj film i po svojoj tehnici, i po mirnijem postupku odudara od onoga po čemu znamo Fukasakua. Ali, i dalje, ostaje nepogrešivo njegov film, po osećaju sa dramu i suptilnom smislu za ironiju.

* * * / * * * *

BAKUTO GAIJIN BUTAI

BAKUTO GAIJIN BUTAI je jakuza film Kinjija Fukasakua iz 1971. o jakuzi iz Jokohame koji posle deset godina izlazi iz zatvora, shvata da mu je stara banda potpuno rasturena i odlučuje da ih povede na Okinavu gde će naći svoje mesto i novi početak.

Jakuze sa Okinave su inače mlađim generacijama gledalaca bile gateway za jakuza filmove kroz Takeshija Kitana i njegov SONATINE.

Ekipa sa Okinave je specifična jer ima dosta doseljenika, tradicionalne jakuze ih smatraju manje vrednim, čak dovode u pitanje i da li su Japanci zapravo. Kada u ovom filmu prekaljene ali poražene jakuze pristignu iz Jokohame ubrzo shvataju da lokalni đilkoši nisu onoliko naivni koliko su mislili, da su na izvesne načine čak i opasniji i bezobrzirniji. Pa ipak, sa njima ravijaju nekakav hladni mir i podelu interesnih sfera sve dok na Okinavu ne pristgnu tokijske jakuze i to one koje su uništile ekipu iz Jokohame i sada luzeri sa kopna moraju da se ujednine sa đilkošima sa ostrva i pruže otpor tokijskoj mega strukturi.

Jasno je da je tokijska ekipa ovde služi kao metafora establišmenta, korporacija, moćnog represivnog aparata i da u priči o jednoj poraženoj i jednoj provincijskoj ekipi jakuza, Fukasaku nudi jednu eksplicitnije postavljenu društvenu kritiku, iako ona u njegovim filmovima uvek postoji samo u diskretnijoj formi.

Ovde je ona ravnopravan deo izraza i s jedne strane, ovaj film ne nudi ništa sveže unutar same estetike. Veoma sličan, ali što se mene tiče, estetski uspeliji film snimio je dve godine ranije u NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO. U oba filma Koji Tsuruta igra praktično isti lik, i štaviše, taj lik u oba filma ima sličnu završnicu kada kreće sam protiv svih, ponovo u veoma sličnom kontekstu, pobune "malog" igrača protiv sistema koji okreće "male" protiv "malih" i kroz to sprovodi dominaciju.

Ovde, praktično Fukasaku preslikava i neka strukturalna i neka estetska rešenja, ali ih osvežava onim što donosi milje Okinave i tim eksplicitnijim slojem društvene kritike.

Otud, ovo nije ponavljanje jednog te istog, iako rizikuje da to postane, već ispitivanje šta se sve može unutar iste formule napraviti sa malim varijacijama. No, sličnosti jesu upadljive i verujem da ima i druge škole mišljenja koja preteže u smeru kritike jednoličnosti.

* * * / * * * *

FURAIBO TANTEI: MISAKI O WATARU KUROI KAZE

I u drugom filmu o lutajućem detektivu, Kinji Fukasaku snima dinamičan jednočasovni krimić sa Sonny Chibom u kom zapravo spaja detektivsku misteriju sa strukturom vesterna o strancu koji dolazi u grad i otvara razne rane u njemu.

U FURAIBO TANTEI: MISAKI O WATARU KUROI KAZE, detektiv dolazi u malo ribarsko mesto u kom postoji nekoliko ribarskih kuća i institut za proučavanje ribe, i kreće da istražuje misteriozne brodolome koji povremeno zadese određena plovila.

Ubrzo se ispostavlja da su svi moćni ljudi u tom mestu umešani u trgovinu drogom i da naravno žele da sakriju istinu. Međutim, prekasno je, dolazak detektiva ukazao je na njih tako da jakuze šalje ubice da ih sve zajedno likvidiraju.

Kinji Fukasako sa velikom radošću žonglira uporedo misterijom i komičnim vesternom, dajući Sonnyju Chibi jedan razdragani ton koji kasnije neće često imati. Dinamika između njega i njegovog frenemija redovno angažovanog da ga ubije i redovno privoljenog da mu se pridruži je uspešna, tako da film funkcioniše na svim nivoima.

Crno-bela fotografija u ovom filmu ia 1961. godine je vibrantna i estetizovana. Uprkos tome što mi je prvi film u serijalu bio dinamičniji i imao jednu zbilja visokooktansku akcionu scenu, kakve u ovom nema, kvalitet je zapravo ujednačen.

* * * / * * * *

SUTRA JE JOŠ UVEK JULI

SUTRA JE JOŠ UVEK JULI Dejana Vlaisavljevića Nikta je drugi film o njegovom privatnom detektivu Džoniju Palubi. Prikazan je 2020. godine, četiri godine nakon prvog filma.

Postavka je ista kao i u prvom filmu. Ponavljaju se i postupak i glumci.

Nikt ponovo ne odlazi u neka radikalnija stilska rešenja i neko ozbiljnije i energičnije razaranje filme. SUTRA JE JOŠ UVEK JULI u izvesnom smislu pokušava da se na neki arty način nadoveže na klasični noir ali i na reinterpretaciju tog žanra koju su doneli evropski autori poput Godarda, Wendersa ili Gremma. Međutim, oni su na ovaj ili onaj način radikalniji od njega, i Niktov film paradoksalno najviše na liči na hendikepiranu izvedbu nekog arhaičnog ali u svakom drugom pogledu konvencionalnog krimića.

Štaviše, priča ovog filma je potentna, film snimljen u Nedićevoj Srbiji je McGuffin oko kog se razvija misterija sa privatnim detektivom, fatalnim ženama, misterioznim strancima i smutljivcima stare garde.

U talasu "garažnog" filma koji je delovao u okviru FESTovog programa Microwave, Nikt je bio verovatno najzanimljiviji "garažer", međutim, uprkos tome što je ponovio deo protagonista tog pravca kao što je Saša Radojević kao glumac, Nebojša Pajkić kao guest star i slične stvari, on je napravio nešto drugačije od njih jer je njegov film dramaturški konvencionalniji a istovremeno i odaniji žanru s kojim polemiše.

"Garažeri" su generalno imali afinitiet prema krimiću, s tim što deluje da ga Nikt najbolje razume kao i da bolje poznaje istoriju filma nego oni, mada suštinski na jedan umetnički jalov način. Jer na kraju priče,. "garažno" bi trebalo da bude sirovija, tehnološki jednostavnije izvedena verzija nečeg što je inače složenije u izvedbi gde usled složenosti gubi svoj smisao.

Međutim, ono što kod Nikta nedostaje upravo jeste smisao. Njegov film je, kako rekoh, hendikepirana izvedba nekog konvencionalno izvedenog i uprkos tome što duh žanra jeste tu i prisutan je bez ikakve sumnje, ne čini se da mu je dao nešto što je on u svojim punim izvedbana izgubio.