HOUND-DOG MAN

HOUND-DOG MAN Dona Siegela je vestern s pevanjem koji nije mnogo opterećen zapletom, odnosima među likovima i bilo čime zanimljivim. U tom pogledu ovo je slabije Siegelovo izdanje od sličnog ali ipak intenzivnijeg FLAMING STARa sa Elvisom.

Ovde glavnu ulogu igra Fabian, pa kakav je Fabian Elvis, takav mu je i film. Ako imamo u vidu da je vestern takođe jedan od žanrova u kojima se Siegel ne samo dobro snalazio već je ostavio i barem jedno remek-delo u amanet, onda je nesporno da su ovi "kaubojci" s pevanjem možda i najzanemarljiviji deo njegovog opusa.

* * / * * * *

SPANISH AFFAIR

SPANISH AFFAIR je film koji je Don Siegel snimio u Španiji za američko-špansku produkciju i tog filma praktično danas više nema jer su materijali u Paramountu propali. Dugo sam tražio tu neku kopiju sa engleskim zvukom i na kraju je nisam našao iako ona negde postoji a podelio ju je lično sin producenta filma, koji je pak bio sin bogatog finansijera.

Siegel se u svojim sećanjima posprdno odnosio prema ovom filmu uprkos tome što je na njemu po prvi put zaradio ozbiljne pare i ponovio saradnju sa svojim pouzdanim saradnicima, scenaristom Richardom Collinsom i snimateljem Samom Leavittom.

Međutim, film je bio prilično determinisan od strane producenata i njima se Collinsov scenario koji je maltene na nivou putopisa u čijoj je osnovi pokretač neka mlaka i tanka ljubavna priča, bio nešto što im se sviđa i što ne bi menjali.

Otud, priča o američkom arhitekti koji dolazi u Španiju i upoznaje prevoditeljku u koju se zaljubljuje a kada mu ona uzvrati, kreće da ih juri njen ljubomorni bivši, deluje čak i intenzivnije kad se ovako iznese nego što je u samoj realizaciji.

Junaci idu od pitoreskne lokacije do pitoreskne lokacije, uspit nailaze na narodne običaje i plesove i uključuju se u njih, sve vreme je sa njima u to vreme ponos španske automobilske industrije, sportski dvosed koji je bio najbrži automobil na svetu.

I to je manje više to. Od individualnih doprinosa izdvaja se fotografija Sama Leavitta koja nosi dozu likovnosti u sebi.

* * / * * * * 

NO TIME FOR FLOWERS

NO TIME FOR FLOWERS je lubitchevsko-wilderovska komedija koju je Don Siegel slikao u okupiranom Beču. Nije van pameti reći da je ovo skromnija verzija NINOTCHKE ali opet je Ernst je snimio takvo remek-delo da je i njegova skromnija varijacija izvanredan film.

Siegel je u svojim režijama pokazivao oduvek da ima smisla za humor a zadužio nas je i barem jednom izvanrednom komedijom, mislim na TWO MULES FOR SISTER SARA, tako da NO TIME FOR FLOWERS nije iznenađenje.

Iako sniman na lokaciji, NO TIME FOR FLOWERS je B-film RKOa, realizovan sa skromnim budžetom. Glavnu ulogu igra tadašnja Siegelova supruga, švedska glumica Viveca Lindfors koju je Warner doveo u Holivud kako bi bila njihova Greta Garbo. Ona igra mladu sekretaricu čehoslovačkog ministra koja je na proveri pred tajnom službom pred dobijanje novog posla u vašingtonskom konzulatu. Služba želi da proveri može li da odoli iskušenjima kapitalizma i šalju glumca da se pred njom pravi da je čehoslovački ataše upravo pristigao iz Amerike, teško zaražen virusom zapadnog načina života i sistema vrednosti, a cilje je da vide hoće li ga ona prijaviti ili ne.

Međutim, među njima se rađa ljubav.

Sasvim sigurno, ovaj film nije ni NINOCHKA ni ONE TWO THREE ali gaji tu vrstu humora sa dosta uspeha.

NO TIME FOR FLOWERS sasvim sigurno ne pripada Siegelovom kanonu. I on sam je više nego svestan da ovde snima priču koja pripada drugim rediteljima, međutim, izvodi je na izuzetan način i od B-produkcije uspeva da napravi film koji je po svom humoru i šarmu bez ikakve sumnje A.

* * * 1/2 / * * * *

SAIPAN

Roy Keane je bio i ostao heroj svima nama koji volimo United, i svakako da nam je svima 2002. bio poznat sukob koji su pred Mundijal u Južnoj Koreji i Japanu imali on i Mick McCarthy, selektor Irske. Ipak, danas se samo sećam da je to bio neki svinjac i da su Irci na Svetskom odigrali zapravo prilično dobro i bez svog najboljeg igrača, odnosno da verovatno ne bi otišli dalje sa njim nego ovako kako je bilo. Na tom prvenstvu stasao je drugi Keane, Robbie, i nametnuo se kao neko ko će vremenom, i kvalitetom i drugačijim pristupom ako ne zaseniti a onda barem u kontekstu reprezentacije dovesti do toga da ne znaš na koga se misli kad se kaže Keane.

U svakom slučaju, Roy je bio poznat kao uporan, borben, svojeglav i talentovan igrač, a premijerligaški fudbal je bio u usponu posle pada engleske igre u post-hejselskom periodu, pa su to sve zajedno pratili mediji intenzivnije nego ikada. Otud je ova pre svega irska priča imala globalni odjek, pa smo eto i mi ovde za nju koliko-toliko znali.

U filmu SAIPAN dobijamo ekranizaciju te priče, i iskreno, iako sam se mnogih stvari podsetio, a malo njih viđenih u filmu nisam znao, ono što sam dobio jeste promišljena i uzbudljiva drama. Doduše, moram reći da je u mom slučaju, ipak bilo dosta podsećanja jer mi ovaj slučaj dugo nije bio na umu.

Rediteljski tandem Lisa Barros D'Sa i Glenn Layburn sam zapazio na severnoirskom omladinskom filmu CHERRYBOMB i ovde su oni pokazali da imaju istančanu sposobnost da se oslone na zanimljive tradicije i rukopise.

Od THE DAMNED UNITEDa preuzimaju osnovno rešenje - prave film o fudbalu bez scena fudbala. I kao što je onaj film o Brianu Cloughu sa Michaelom Sheenom u još jednoj ulozi britanske istorijske ličnosti uspeo da se nametne kao jedno delo univerzalnog značaja i mimo fudbala, tako i ovde imamo oslonac u Steveu Cooganu u ulozi Micka McCarthyja. Coogan je slično Sheenu veoma aktivan kao glumac koji voli da igra istorijske ličnosti i kreće se sličnom putanjom, na filmu i televiziji, i za razliku od Sheena koji se takvim ulogama i probio, Coogan je zapostavio komičarsku karijeru da bi se posvetio tim istorijskim rekonstrukcijama. Dakle, THE DAMNED UNITED je dao mustru, a Coogan je preuzet iz nekoliko sličnih projekata i transplantacija je veoma uspela, njegov McCarthy je srce ovog filma, Salieri koji na kraju priče ipak nije negativac.

Eanna Hardwicke uspeva da dočara Keanea na jedan višeslojan način. U njemu se vrtloži narcistički mačizam, želja za uspehom, neobičan spoj potpune samouverenosti i neverovatne nesigurnosti, i kroz ovu rolu postaje jasno koliko toga je bilo u Keaneovoj glavi kada su se raspleli događaji na Saipanu.

Ono što je međutim novo u postupku, to je nešto što je sa velikim uspehom doneo Justin Tipping u filmove o sportu prošle sezone, a to je gotovo galerijska vizuelna ekspresivnost u pojedinim deonicama. Njegov HIM je doduše u tom pogledu bio radikalan vizuelni rad, dočim je SAIPAN ipak veoma fokusiran na dramu u klasičnom smislu sa povremenim akcentima koji pojačavaju utisak Keanovih unutrašnjih stanja.

U pogledu psihologije sportiste, ovaj film je kapitalno delo jer za mnoge gledaoce odgovara na pitanje kako to neki igrači igraju vrhunski u klubovima ali u reprezentaciji ne pokazuju ništa. Ovde nam je prikazana psihološka kompleksnost jednog takvog asa koji je s jedne strane poznat kao borac koji se ničega ne libi da bi pobedio ali s druge strane, može da bude doveden u red samo autoritetom Sir Alexa Fergusona koji se u ovom filmu javlja samo telefonom kao jedan bestelesni entitet i krajnji autoritet koji arbitrira o svim događajima (i predstavljen je zapravo kao benevolentan faktor uprkos svojoj moći).

No, ovo je film koji može da crossoveruje i kod publike koja se ove zgode ne seća ili koju fudbal ne zanima previše jer je u suštini ovo priča o idolu koji nadrasta svoju okolinu i čoveku klimavog autoriteta koji njime treba da rukovodi.

S jedne strane tu je Mick McCarthy, Irac iz Engleske kome je Jack Charlton životni autoritet i inspiracija, dakle previše anglifikovan za irske standarde, nekada cenjen igrač kog je fudbalski nasledio i višestruko nadmašio Roy Keane, a s druge tu je Roy Keane, igrač koji je otišao na najviši mogući nivo fudbala, svestan da je ikona, da čini razliku na svakom terenu gde se pojavi, i sa snažnim osećajem da mu niko zapravo nije dorastao, ali i da plaća cenu igranja za slabije organizovan savez.

Ovako kompleksan odnos bio bi volatilan i da nije bilo nesposobnog irskog saveza, kao i Keaneovog specifičnog vaspitanja. Rezultat je izvanredna drama koju su nam autori veoma vešto i ekspresivno preneli.

SAIPAN je jednostavan i inteligentan film, postavljen vešto i znalački. Najvažnije je da film ne staje ni na jednu stranu, i da uprkos raznim ekstremnim stvarima koje je doduše mahom radio Keane, istovremeno proizvodi emociju, ali ni pred koga ne stavlja predznak. Imajući u vidu kakvim sirovinama i emotivcima govori, uspeo je da zabeleži atmosferu tog odnosa a da zadrži svoju decentnost.

* * * 1/2 / * * * *

WINTER KILLS

WINTER KILLS je film Williama Richerta koji je propao kada je izašao 1979. da bi se onda 1983. pojavio premontiran i stekao kultni status kao bitna crna komedija.

Richard Condon je kao pisac ozbiljno zadužio tradiciju holivudskog konspiracijskog trilera sa MANCHURIAN CANDIDATEom, i WINTER KILLS je ekranizacija njegovog romana koja kod Richerta nudi pa maltene pynchonovsku verziju atentata na JFK.

Neposredno posle ONE BATTLE AFTER ANOTHER gde je pynchonovski potencijal za oplemenjivanje mejnstrima dobio svoju najambiciozniju manifestaciju, WINTER KILLS možemo pozitivno posmatrati samo iz čiste samilosti.

Što se mene tiče, Jeff Bridges nije A+ glumačka zvezda kako ga inače smatraju, ali svejedno mislim da je zaslužio bolji materijal od ovoga a ako gledamo ostatak podele, svakako je Tony Perkins možda i najlošije prošao.

Moguće da je u vreme izlaska ovog filma, trauma ubistva JFK bila dovoljno sveža da ovo bude bitno provokativnije nego danas. Ali, isto tako i do tada je izašlo već nekoliko bitno provokativnijih filmova na istu temu. Otud mi kultni status ovog naslova izmiče.

* 1/2 / * * * *

COLD STORAGE

Ne spadam među one koji previše očekuju od Davida Koeppa. Štaviše, mislim da on ima jako nizak procenat uspelih realizacija u odnosu na reputaciju koju ima kao scenarista.

Međutim, COLD STORAGE je film koji je ipak nedostojan Koeppa, naročito jer je reč o horor komediji u kojoj glavne uloge igraju Joe Keery iz STRANGER THINGS i Georgina Campbell iz BARBARIANa uz podršku Liama Neesona, i uz reditelja Jonny Campbella, kao veterana ponajbolje britanske televizije, postojale su predispozicije za nešto simpatično što je moglo naći put do publike.

Rečju, ovakav film, da je bio dobar, možda je mogao biti neko iznenađenje na blagajnama. Ipak, ne samo da nije već je posle superbledog izlaska u bioskope utopio u mediokritetski deo DTV ponude.

Ovo je horor komedija koja nije strašna, nije ni smešna, a imajuči u vidu koliko pokušava sa specijalnim efektima maske, i premisom koja daje puno prilika jer film govori o gljivicama iz svemira koje prave haos na Zemlji, film nije ni naročito gadan.

Možda je Campbell kriv za ukupno uzev televizijski vajb ove skromno budžetirane produkcije, međutim Koepp je odgovoran za osećaj da gledamo nešto trećerazredno i da je šteta što je ovakva potentna podela straćena na nešto bezveze.

Istini za volju, ovde ni glumci nisu odigrali sjajno pa da ih nešto žalimo ali po imenima svakako prevazilaze ovakvo ostvarenje.

* 1/2 / * * * *

THE STRANGERS: CHAPTER 3

THE STRANGERS: CHAPTER 3 je zanimljiv slučaj. Film je nažalost užasan i ne bi zasluživao da se o njemu previše priča ili misli da nije tog paradoksa da su sva tri THE STRANGERS filma u ovom ciklusu snimani zajedno.

Koliko sam shvatio Harlina, u jednom intervjuu je rekao da je praktično snimao sve filmove u isto vreme, kao što bi se recimo snimala televizijska serija. Tim pre, nema nikakve logike da treći bude u svakom pogledu slabiji od prva dva.

Ipak, jeste. 

Ne samo da je za ovu vrstu filma veliki problem kada se uđe u demistifikaciju i objašnjavanje odakle potiču misteriozne psihopate, već je naprosto i egzekucija loša, skromna ne samo za ono što poimamo kao Harlinov standard već i za nivo koji je držao u prva dva filma.

Prvi film je bio toliko isplativ da je otplatio sva tri koji su zajedno koštali oko 25 miliona. Sve posle toga bio je čist ćar i drugi je bogami bio neprijatno iznenađenje, nije zaradio enormno ali je bio isplativ sam za sebe i malo čak jači od izvanrednog Tippingovog HIMa. Paradoksalno, drugi je meni bio kudikamo vredniji pažnje od prvog filma u ovom Harlinovom ciklusu.

Treći je međutim zaradio u Americi tačno onoliko koliko je koštao, dakle nije čak ni povratio budžet.

Ukupno uzev, međutim, ova egzibicija sa STRANGERsima kao low key projektom za Lionsgate, bila je pogodak u bioskopima za studio a za Harlina je bila bitna kao njegov povratak na veliko platno.

Ima Harlin skorašnjih filmova koji su zaslužili uspeh više nego STRANGERSi, međutim, eto baš sa njima je opet stigao pred najširu publiku.

* 1/2 / * * * *