HOW TO MAKE A KILLING

John Patton Ford je sa filmom EMILY THE CRIMINAL napravio izvanredan debi i izašao je na mapu najpotentnijih mladih američkih filmmejkera. Na njoj je prethodno bio sa scenarijem za film ROTHSCHILD koji je bio cenjen na Black Listu i koji je u jednom trenutku pripreman sa Shiom Lebeoufom i Melom Gibsonom, u režiji Jona S. Bairda.

Suočen sa kontroverzama, film je kanselovan, Ford je u međuvremenu postigao uspeh i dobio je priliku da sam realizuje svoj scenario u, verujem, još elitnijim uslovima. Umesto Bairda došao je on, što je svakako napredak, umesto Shie Glen Powell što verovatno glumački nije apgrejd ali reputaciono jeste jer se na Powella Holivud baš kladi, a Mela je odmenio Ed Harris.

Dakle, stvar je krenula verovatno korak iznad inicijalnih kapaciteta produkcije međutim film koji smo dobili je, malo je reći, skandalozan.

Za HOW TO MAKE A KILLING, kako se sada zove ROTHSCHILD se pre svega može reći da je negacija EMILY THE CRIMINAL. Sve ono što je bilo briljantno u tom filmu - počev od činjenica da jedna obična, socijalizovana žene kreće da ulazi u svet sitnog kriminala vođena unutrašnjom transgresivnošću, zamenjena je jednim sterilizovanim, debilizovanim postupkom u kom se to što glavni junak ubija neke veoma antipatične ljude opravdava do besvesti i neukusa.

John Patton Ford od jedne ultimativne priče o klasnoj i socijalnoj kontradikciji, pravi patetičan, moronski film o čoveku koji je tako eto nekako malo zaveden možda ponečim, ali u suštini svi koje ubija da bi došao do nasledstva koje mu pripada su toliko odvratni, da nam je to pokazano, ponovljeno, overeno i pečatirano za slučaj da nismo shvatili da zaslužuju smrt.

Međutim, Ford ne shvata da ako nema osećaja za transgresiju, zapravo niko u sekularnim okolnostima ne zaslužuje smrt i da što više pravda svog junaka, zapravo pokazuje koliko mu je cela zamisao glupa, nepromišljena, da ne kažem nezrela.

U ovom filmu imamo snažan eho superiornog  A SHOCK TO THE SYSTEM Jan Eglesona, čak imamo i dva vrlo slična ubistva, na jahti i sa kvarenjem sijalice ali prosto, Klavan i Egleson su napravili punokrvan transgresivan film sa junakom koji komunicira sa đavolom u gledaocu.

HOW TO MAKE A KILLING je potpuna glupost.

Ali, pored toga je i loše dramski postavljen. Ceo film je kao jedna velika ekspozicija. Nikada zapravo ne počne, i osim par nametnutih mehaničkih okolnosti ucene i sl. zapravo u njemu nema nikakvog sukoba ili tenzije. Događaji se ređaju bez ikakve unutrašnje ili opšte dinamike. Ekspozicija traje celih dvadeset minuta kao nekakva montažna sekvenca, ali film ni posle toga ne postane ništa drugo do neznatno sporija montažna sekvenca.

U redu je suočiti se sa "problemom drugog filma", ali ovo ipak nije to. Ovo je problem "nultog filma". Ford se ovde vratio korak unazad na scenario koji je prvobitno izašao u svet i ispostavilo se da ga je radio mnogo slabiji autor od onog u kog je izrastao sa EMILY.

Glen Powell nije moj favorit i on kao drvo javorovo ide sada iz filma i uništava dobre reditelje. On jeste bio bitan mada daleko od presudnog razloga zašto je Wrigtov RUNNING MAN bio onako užasan. Ovde je čak i manje kriv ali nije ni doprineo. Mada, kad vidimo Margaret Qualley kako je straćena u drugoj najznačajnijoj ženskoj ulozi, jasno je da ni superharizmatična zvezda u svemu ovome nije mogla da pomogne.

Isti ovakav film ni Shia sa Melom ne bi mogao da spase, ako bi bio realizovan na ovaj način.

Nadam se da će se Ford sada vratiti na onu tačku na kojoj je bio posle EMILY i nastaviti pravim putem. Šteta je što ovaj projekat nije ostavio iza sebe kad je trebalo nego mu se vratio u pogrešnom trenutku. 

Jer nije sramota snimiti loš film, sramota je snimiti film koji zapravo negira kvalitete koje si prethodno pokazao, a to se upravo sada desilo.

* 1/2 / * * * *

BADH

Guillaume de Fontenay režirao je akcioni triler BADH, i film deluje kao da su u toku realizacije i producenti i autori shvatili da nisu baš snimili nešto reprezentativno i onda su ga sasekli na osamdeset minuta trajanja bar to brzo prođe.

I hvala im na tome.

de Fontenay je očigledno želeo da snimi jedan jednostavan, u startu lean and mean osvetnički film o operativki DGSE zaduženoj za black ops koja se sveti za pokušaj ubistva njenog životnog partnera, i onda na tom putu otkriva da je to bio pokušaj uklanjanja neprijatnog svedoka koji bi predstavljao problem za "guzonje" iz Službe.

Priča je neprijatno poznata, dobro razgažena, i treba biti rutinirani profi da je iznova prodaš kao predložak za neki akcioni vehicle. A de Fontenay je ipak dovoljno inteligentan da shvati, kako njegov filma ima protagonističnu junakinju ali ne i akcionu zvezdu koja to može da nam "proda" i da ovaj film, koliko god ga on ubrzao, ipak u izvesnoj meri vuče na to da mora da se "prati priča".

I u tom eksperimentu, imamo zanimljiv rezultat. Film kao film ne zaslužuje naročitu pažnju onih koji nisu ljubitelji i poznavaoci žanra, pa čak i za njih ovo nije bitno delo, ali filmmejkerima može biti zanimljiva pouka.

Naime, film je ubrzan sa idejom da se pretvori u hiperkinetički akcijaš u kome ćemo "preleteti" preko priče jer ona suštinski nije proradila i samim tim nema smisla gajiti neku njenu dinamiku. U prilog tom rešenju ide i jasno definisan protagonizam junakinje oko koje se mogao izgraditi ceo film, oko nje kao lika i akcionih prizora u kojima ona nastupa.

Međutim, uprkos izvesnom trudu unetom u akciju, pa i svežini glumice koja učestvuje u njoj, ovo ipak nije uspelo da proradi kao propulzivni visokooktanski akcijaš, i da se na taj način "izvuče".

Ipak, autori zaslužuju pohvale što su barem realno sagledali šta su snimili i u čemu su pogrešili.

* 1/2 / * * * *

THE NINJA MISSION

Pojam svensksploitation se nije pojavio ali u Švedskoj je zaživeo termin Sensationsfilms koji se odnosio na razne provokativne, shock cinema fenomene koji su se javljali u raznim formama i žanrovima u tom periodu. Ova faza kinematografije je iznedrila nekoliko klasika kao što je THRILLER-A CRUEL PICTURE i ikonu kao što je Christina Lindberg, i čitav niz naslova koji su bili proto-pornografski ali i u bukvalnom smislu "švedski akcioni".

Zapravo, švedski akcioni film je dosta prisutna forma, i Švedska je zemlja koja je oduvek imala razvijenu tradiciju krimića pa i filmskog trilera koja proizlazi iz nje.

THE NINJA MISSION Matsa Helgea Olssona je film iz 1984. godine koji je poznat po tome što je imao internacionalni uspeh i višestruko vratio svoj budžet, između ostalog kroz američku distribuciju koju radio New Line, The House Freddy Built.

New Line je imao poseban soft spot za švedsku filmsku industriju jer je Tom Sjoberg iz Smart Egg Picturesa, producentske kuće koju je držao naš bogati iseljenik Đorđe Zečević, zapravo pakovao neke bitne stvari oko prvog ELM STREETa a Mats Helge je bio njegovo otkriće.

Smart Egg je naime producirao njegov slasher o heavy metal bendu BLOOD TRACKS i u njemu su se pojavili članovi benda Easy Action koji je u to vreme ugovor sa prestižnom kućom Sire i smešila mu se svetska karijera.

Otud, New Line i Mats Helge nisu slučajno našli zajednički jezik.

Danas se THE NINJA MISSION sagledava kao campy ninjasploitation film koji pokušava da kapitalizuje na histeriji koju su u to vreme pravili ninja filmovi, i uprkos tome što je tačan opis jer ovo jeste unekoliko campy i jeste se nadovezalo na ninja craze, suštinski ipak nije baš mnogo naivan i smešan film.

THE NINJA MISSION je film čiji je uspeh iz današnje vizure pre svega nejasan iz razloga strukture. Naime, ovo je film bez jasno profilisanog glavnog junaka, i priči prilazi iz više uglova koji sprečavaju da se u klasičnom smislu formira protagonizam. Glavni glumac je danas zaboravljeni, ali i tada nebitni Krzystof Kolberger ali njegov lik je daleko od najvažnijeg. Kao što se i ninĐe pojave relativno kasno i kao ne toliko bitni likovi.

Film jeste campy ali ne na neki mnogo smešan način. Više je zapravo zanimljiv po tom nekom severnjačkom "soc" vajbu gde scene smeštene u SSSRu deluju kao da su tamo zaista i snimane od strane samih Sovjeta.

Ko odliči da gleda THE NINJA MISSION sa idejom da se ludo provede s društvom i podsmeva onome što je na ekranu, neće se naročito zabaviti. Ovaj film je čudan, i treba ga pogledati pre svega kao apsolutni kuriozitet iz vremena kada je publika akcionog filma bila spremna da nagradi apsolutno sve na šta naiđe.

* 1/2 / * * * *

THE TIN STAR

THE TIN STAR je sofisticirani vestern Anthonyja Manna, u kome Henry Fonda igra ostarelog lovca na ucene koji se obreo u varoši u kojoj mladi šerif pokušava da uspostavi autoritet, i ima još mnogo toga da nauči, a igra ga Tony Perkins. Mladi šerif dobija mentora u liku ovog lovca na ucene koji ga uči tome kako se boriti protiv razbojnika, ali isto tako i kako da ne bude iskorišćen od strane pokvrenih lokalnih moćnika.

Mannov rukopis izgrađen u noiru dobija novu upotrebu u vesternu gde gradi psihološki dinamičnije odnose u odnosu na većinu drugih reditelja. Tome doprinosi i njegov odnos prema vizuelnom izrazu koji je stavljen u funkciju stvaranja drame.

Rezultat je jedan film koji istovremeno jeste klasični vestern ali nimalo nije rutinski i maksimalno angažuje gledaoca upravo u sagledavanju psihologije likova, mnogo jače nego zapleta i akcije, kojih takođe ima.

Rezultat je naravno vrhunski, i pokazuje zašto je Mann jedan od najvećih autora u istoriji vesterna, a i šire.

* * * / * * * *

QUIET COOL

QUIET COOL je film koji mi je u obradi već nekoliko godina, sa velikom radoznalošću, i sada je konačno došao na red.

Nažalost, ništa od onoga što sam očekivao nije ispunio i ništa od onoga u šta sam se uzdao nije proradilo.

Veliki sam fan Jamesa Remara, i uvek sam verovao u njega kao heroja, međutim, u ovom filmu on prosto nije dobacio skoro pa ni do minimuma koji je neophodan. Nije naravno on kriv što QUIET COOL ne valja, ali svakako nimalo nije doprineo da ga poboljša.

Stručna literatura beleži QUIET COOL kao suštinski potcenjen izuzetno nasilni akcijaš, i nažalost moram reći da i kad je sahranjen prilikom izlaska, premalo je sahranjen.

Naime, film jeste nasilan, ali na jedan nezanimljiv način. Kvantitet pripreme za nasilje, i usiljene maštovitosti prilikom njegovog sprovođenja, nažalost ovde nije proizveo kvalitet, kao recimo u filmovima iz serijala RAMBO, koji su očigledno bili jedna od referenci.

Ovde njujorški policajac postaje Rambo. Od trenutka kada ga upoznamo kako spava zanesvešćen na leđima u svom stanu sa dva parčeta nepojedene pice ostavljene od sinoć i motorom parkiranim u sred stana, jasno je da su autori hteli da nam kažu kako je on individualac. Međutim, kad pojede tu ohlađenu i sasušenu picu i izađe na ulicu, u motorciklističkoj poteri za kradljivcem tašni na rolšuama vidimo da ovo neće biti baš visceralno i briljantno insceniran film.

Clay Borris je recimo u tom pogledu ostao precenjen u literaturi jer se dosta u novim gledanjima filma pledira da je ovo kakav je-da je ipak vešto insceniran film. Moram prinzati, da i nije. Jeste u nekom jalovom smislu maštovito postavljen ali naprosto nije dovoljno efektno realizovan.

Otud, QUIET COOL me je razočarao jer sam od saradnje Remara i tada još uvek veoma samostalnog New Linea očekivao više. Ipak, to se nije desilo.

* 1/2 / * * * *

ZETA

Dani de la Torre je toliko obećavao u svom debitantskom filmu EL DESCONOCIDO da ga ja i dalje smatram jednim od najperspektivnijih španskih žanrovskih specijalista koji su ostali u Dolini Palih da odmene Jaumea Collet-Serru. Međutim, posle ovog filma, izuzev pristojne serije LA UNIDAD, na filmu nije dorastao tim očekivanjima.

Kada je najavljem Amazonov film ZETA koji režira Dani a scenario piše Oriol Paulo, delovalo je da imamo All-Star žanrovske operativce na zadatku koji će pokušati da naprave špansku špijunsku renesansu iz koje mnogo toga treba da počne. Sa Mariom Casasom u glavnoj ulozi, taj utisak je samo ojačan.

Rezultat je nažalost ne ispod očekivanja već je sramotan.

Na stranu ko su Dani i Oriol i šta bi se od njih očekivalo, a obojica su imali veoma visoke peakove, ZETA je skup promašaj, i to ne samo po budžetu koji je evidentno pretendovao da izbaci ovaj film u ligu globtroterskog trilera bornovskog usmerenja, već pre svega po jednoj impotentnoj estetici, bez ijedne originalne zamisli, ali i bez elementarne veštine da se ono što nije novo kad već nije novo bar izvede dobro. 

U ovom filmu ničega nema, a pre svega nema onoga po čemu se španska dramska producija nametnula poslednjih godina a to je sposobnost da se uz neinvazivnu dozu inventivnosti osvežavaju stari žanrovski obrasci i da iz toga nastaju dela koja nisu samo za lokalnu upotrebu.

Nisu se samo Dani i Oriol obrukali do nogu, direktor fotografije Josu Inchaustegui u kom smo mogli da se zakunemo pre koju godinu isporučio je jednu putopisnu blamažu od slike, snimljenu ex-catedra, kao da glavni kreativci nisu ni posetili set nego su režirali i davali komande preko Zooma.

ZETA ima priču koja je na nivou telenovele, prema ovom scenariju ČETVRTI ČOVEK deluje kao Andrew Kevin Walker u prajmu, kako u pogledu kreativnosti, tako i u pogledu stava. Oriol Paulo jeste specijalista za trilere u kojim se sapunica često zapenuša, ali gledati dva sata ove budalaštine je direktno uvredljivo, ali opet manje nego provesti mesece i godine snimajući to isto.

Kada se na sve to doda ona fina doza cinizma gde autori misle da ovo može postati franšiza, pa sad malo i sami skidaju stopalo sa gasa jer ko zna kad će nam neki lik "opet zatrebati", ZETA izgleda kao da je AI napravio sve ono za šta ljudi nepravedno optužuju streaming filmove.

U pogledu montaže, ovo deluje kao nemontiran materijal, ima scena koje su toliko dosadne, da ih čak ni na Telekomu ne bismo videli kao besramno nabijanje minutaže. Pritom, sa sve ogromnom špicom već traje preko dva sata krtine, i predug je, ako imamo u vidu priču koja ne zaslužuje ni da se pomene a nekmoli da se tako dugo gleda.

Španska tajna služba je prikazana na filmu u raznim kontekstima, često parodično, i možemo reći da nema skroz definisan identitet. Ovaj film je mogao biti njen izlazak na veliku pop kulturnu scenu, ali on to svakako neće biti, jednim delom jer služba prikazana u filmu nema apsolutno nikakav identitet po kom bismo je mogli zapamtiti.

Ako imamo u vidu da je CNI zapravo rebrendirana iste godine kada i BIA, i kada su CESID u Španiji i SDB otišli u prošlost, svakako da joj je bilo potrebno i da se iznova definiše u popularnoj kulturi. ZETA nije jedina meč lopta, imaju i seriju EL CENTRO ali ovo je propuštena prilika kapitalnih dimenzija.

Imajući u vidu osetljivost zadataka koje La Casa ima pred sobom, svakako da joj je popkulturni format nešto od čega će imati koristi, a ovakvi filmovi sasvim sigurno nisu to.

* 1/2 / * * * *

ШУГАЛЕИ

ШУГАЛЕИ је film Denisa Neimanda sa kojim je Wagner ozbiljnije ušao u svet produkcije.

Naslovni junak je stvarna ličnost, sociolog Maksim Šugalej koji je kao politički tehnolog otišao u Libiju i pau u zarobljenoštvo vlasti u Tripoliju. 

U knjizi Johna Lechera navodi se da je film ekspresno snimljen kako bi ostvario propagandni uticaj kako u samoj Rusiji, tako i da bi bio iskorišćen za pritisak na generala Kalifu Haftara sa kojim je Wagner želeo da produbi odnose.

Film je relativno rutinski, sa ubedljivo rekonstruisanim utiskom Libije u Tunisu, i pričom koja se pre svega fokusira na Šugalejeve razne  političke kontakte koji će ga na kraju odvesti u ropstvo prestoničkih islamista.

Neimand vodi stvari efikasno, i uprkos tome što Šugalej kako ga igra Kiril Polukin ima inteligenciju i harizmu, i ubedljiv je kad prkosi i za pregovaračkim stolom, i na terenu, i u ćeliji, ne uspeva da ga u potpunosti izgradi kao junaka i da ga izdigne iznad bujice zapleta, vremenskih skokova i obaveze postavljene pred scenaristu Vladimira Izmailova da se kaže sve što treba.

Šugalej je kao junak dobio još dva nastavka svoje epopeje i ako se Wagner-verse uporedi sa MCU, onda je priča o Maksimu Šugaleju bila flagship serijal.

Kasnije će se u trećem filmu čak pojaviti i neki protagonisti iz filma ТУРИСТ koji govori o Centralnoafričkoj Republici.

Posle kraja filma idu dokumentarni snimci nekih osoba koje su bile otete u Libiji kao svedočanstvo da je ono što smo dotle u filmu videli verodostojno. 

U tom smislu, zanimljivo je da ono što se dotle vidi u filmu nije neuverljivo u nekoj prevelikoj meri, ima malo povišenog realizma ali suštinski nema tu nekih neverovatnih situacija. Problem svega je taj propagandni grč u kom je sve izvedeno.

* * / * * * *