THE GREAT FLAMARION

Jedna od opskurnijih figura klasičnog holivuda je William Wilder, stariji brat Billyja Wildera koji je posle uspeha bratovljevog masterpisa DOUBLE INDEMNITY, iako već uspešan tašner odlučio da napusti Njujork i doseli se u Holivud te da krene da radi noir isprva, a posle i druge žanrove.

Wilder je u početku producirao filmove drugih reditelja među kojima je bio Anthony Mann. Sa njim je uradio dva filma među kojima je poznatiji THE GREAT FLAMARION, melodramatični noir u kome je naslovnu ulogu igrao Erich von Stroheim, tada već odbačen kao reditelj ali relativno uspešan kao glumac u ton-filmu, koji će jednu od svojih najznačajnijih rola napraviti godinama kasnije baš kod Billyja.

Flamarion je vodviljski sharpshooter koji živi asketski i isključivo posvećen svom veoma rizičnom poslu, jednim delom bežeći od traume zbog žene koja ga je izneverila. Sa svojim novim saradnicima takođe ima problema - tačku radi sa asistentom koji se propio i njegovom ženom koja je fatalna žena i serijska zavodnica prevarantkinja koja uskoro rešenje svih svojih problema vidi u tome što će smotati svog poslodavca.

Jasno je čim je Erich von Stroheim tu da do kraja filma neće svima ostati glava na ramenima, kao i da će Mary Beth Hughes uspešno odigrati femme fatale jer je sličnu reputaciju imala i u privatnom životu, udavala se pet puta i u Holivudu je bila izreka da nema ništa lepše od seta na kom je ona.

Anthony Mann je do ovog filma već umnogome pokazao svoj stil ali će tek posle njega započeti svoju kanonsku noir seriju.

Ovaj film se razlikuje od nje jer ima izrazitiju melodramatičnost u odnosima među likovima, i još uvek ima recidiva teatralizma koji je Mann uspešno preneo u film iz svog pozorišnog iskustva. Teatralizam nije isto što i teatralnost i ovde taj pojam pre svega koristim zbog načina na koji se Mann izražava kroz scene u kojima junaci nastupaju u predstavama, priredbama, svesni da su pred publikom itd. odnosno kroz način na koji se koncept šoua koristi u dijegezi.

U izvesnom smislu, film je za nijansu staromodniji u mizanscenu od onoga što je tada Mann već snimao ali to gledano iz današnje vizure ne smeta jer je ovo ipak film star osamdesetak godina, i time čak dobija na jednoj patini klasike.

Ipak, kad stvari krenu, Mann se maksimalno uključuje sa svojim kako pripovedačkim tako i vizuelnim obeležjima.

Arhaičnosti postupka delimično doprinosi i gotovo stripovski stilizovana podela koju čine von Stroheim, Hughesova i Dan Duryea kao muž koga treba ukloniti. Svako od njih je ikoničan na svoj način, u spoju sa von Stroheimovim stilom glume i srednjeevropskom dekadencijom koju donosi, i koju Mann stavlja u funkciju toga da je Flamarion ipak šoumen na sceni i van nje.

Štaviše, kako film odmiče, tako von Stroheim kreće da igra sve realističnije jer sve više izlazi iz lika sujetnog akrobatskog strelca koji ne promašuje u ličnost čoveka koji je napravio veliki životni promašaj, u bukvalnom i figurativnom smislu.

Naravno, ne može on nikada do kraja izaći iz svoje ikoničnosti koja ga je činila tako značajnim glumcem nemog filma, međutim, ovde pokazuje da je imao senzibilitet i za realističniji postupak kakav je zahtevao ton-film.

THE GREAT FLAMARION se može ubrojati ne samo uz najbolje von Stroheimove role već i u najbolje glumačke filmove tonske faze uz dva Wilderova masterpisa - SUNSET BLVD. i FIVE GRAVES TO CAIRO. Ipak, ne možemo se oteti utisku da je von Stroheim bio ipak prototipski personality actor i da je svaka uloga bila obeležena njegovom pojavom koja je svojevrsna konstanta iz filma u film. U tom pogledu on je preteča Herzoga u Holivudu, s tom razlikom što je Herzogu kasnije vraćena i mogućnost da režira.

THE GREAT FLAMARION ima senzibilitet filma izvedenog sa velikom pažnjom i izvesnom ambicijom iako je nastao sa budžetom kakav bi samom von Stroheimu u fazi nemog filma služio za zagrevanje.

U svakom slučaju bogata je karijera reditelja koji može ovakav naslov da ostavi izvan svog noir kanona.

* * * 1/2 / * * * *

NIGHT PATROL

Ryan Prows deluje kao jedan od onih "novih" reditelja koji voli da kombinuje već poznate stvari na nov način.

U ovom konkretnom slučaju, međutim, on kombinuje već poznate stvari na način koji nije nov. I samim tim rezultat deluje da bi mogao izgledati kao rehash već poznatih filmova, da su oni iza sebe ostavili veću zaostavštinu.

Tu bih pre svega istakao dva Netflixova filma - BRIGHT Davida Ayera u kom je Max Landis sa namerom napisao scenario u kom se kombinuje Ayerov policijski geto procedural sa fantasyjem, odnosno THEY CLONED TYRONE u kome se na liniji Jordana Peelea pravi kulturalni komentar na čitav niz mind control filmova - od INVASION OF THE BODY SNATCHERS pa nadalje.

Ryan Prows je belac, međutim, oseća se komotno u nečemu što je danas teritorija na kojoj možda nije pametno ulaziti kao beli reditelj zbog optužbi za kulturnu aproprijaciju.

Ono što on ovde kombinuje je zapravo jedan malo više street level rimejk BRIGHTa.

Dakle ovo je film o policiji koja u maniru ayerovskog filma ratuje sa Bloodsima i Cripsima, u getu u kom same bande i građanstvo imaju vrlo razvijenu svest o tome da postoje neka natprirodna bića. Dakle, ovo nije BRIGHT gde nebom lete zmajevi i čarobnjaci operišu po hoodu ali bande se koriste sujeverjem i računaju sa tim da bi se na terenu mogao pojaviti neki shapeshifter ili vampir.

Prows nije do kraja precizan oko toga koliko je magija prisutna kao deo svakodnevice, i koliko su vampiri i slične pojave česti u getu. No, nema se mnogo vremena za gubljenje jer imamo jedinicu policajaca vampira koji su strah i trepet u hoodu i spremaju se za veliki obračun u kom će iskoristiti isprovocirani sukob bandi kako bi ušli i napravili masakr iz kog će izaći sa napunjenim cisternama krvi. I to one najkvalitetnije, skupljene od uplašenih ljudi.

Dakle, tu film iskoračuje i na Peeleovu teritoriju rase, policijskog terora artikulisanog kroz žanrovsko rešenje, i uvodi ga kao dodatak Ayeru.

Nažalost, i BRIGHT i THEY CLONED TYRONE su superiorni filmovi.

Međutim, uprkos tome što je mogao biti brži, pa i maštovitiji, svakako u nekim aspektima stilski raskošniji, Ryan Prows ima taj neki shaggy šmek policijskih filmova o malim sektama unutar policije kakvi su EXTREME JUSTICE Marka L. Lestera ili vukodlački FULL ECLIPSE Anthonyja Hickoxa.

David Goyer i kompanija XYZ su potpisani među producentima, i sasvim sigurno je da su oni omogućili da se u pojedinim aspektima priče naprave iskoraci u odnosu na nešto što bi VOD trpeo. Evidentno je film pravljen sa većom ambicijom od tipičnog VOD naslova, i u odnosu na njih je superioran. Međutim, na kraju je ipak među njima završio.

Justin Long se polako profiliše kao glumac za horore, i sad je već i u godinama tako da postaje zanimljiv na drugačiji način i ovde pomalo kanališe Tima Blake Nelsona u pojedinim situacijama. Ima tu još i pouzdanih veterana i zanimljivih početnika, tako da je ukupno uzev vrlo zanimljiva glumačka podela.

Prowsov rediteljski postupak je jasan, sa sposobnošću da izvede jasnu stripovsku stilizaciju i da rekonstruiše neke stilove na koje se oslanja, kao što su recimo Ayerovi procedurali, samo na jednom nižem nivou imitacije. Svakako da ovo nije ispoliran rad poput THEY CLONED TYRONE, i zato ostaje van tog elitnijeg terena.

Međutim, meni je sirovost i povremeni disbalans, uspevao da bude simpatičan i zamiriše na neke stare B-filmove koji nisu vrlo često mogli da savršeno kontrolišu svoje ideje.

Na kraju, ovo je film o mnogo toga, ali u suštini jeste nekonvencionalni policijski film o uličnim bandama, sa natprirodnim elementom. U sezoni kad je bilo više trijumfalnih filmova afroameričkog horora, počev od velikog uspeha SINNERSa, preko zaista odličnog HIMa, deluje da se NIGHT PATROL nije našao u toj istoj hype mašini što je nepravda jer iako ga je režirao belac, on ipak pripada tom trendu.

Pošteno govoreći, ovo je film za * * 1/2 ali ipak kao film nastao van velikih studija i strimera zaslužuje više, recimo uslovnih * * *.

PRIMATE

PRIMATE Johannesa Robertsa je bio umereno uspešan film u svetskim bioskopima, i prevagnuo je u bioskopsku stranu rada ovog reditelja koji je još uvek na nesigurnoj zemlji pravog bioskopa i theatrical uplifta za VOD.

Nažalost, gledao sam ga manje od nedelju dana posle gledanja THE BONE TEMPLE što verovatno nije baš fer prema Robertsu jer je DaCosta snimila primer šta bi sve horor mogao da bude, a on je snimio jednu krajnju redukciju toga na jednodimenzionalni produkt - i to samo po sebi ne bi bilo loše da je produkt zapravo uspešno spakovan.

Međutim, ako išta, ovde je produkt dosta sumnjivog kvaliteta.

Posle uvodnog ubistva u kom vidimo da je majmun odlepio od besnila, imamo 40 minuta u kojima se upoznajemo sa porodično-romantičnim okolnostima glavnih junakinja, međutim kada posle tog melodramskog dela krene pokolj sa majmunom, apsolutno nijedan od tih odnosa ne proradi. Dakle, sve to što smo se bavili time ko se kome sviđa i ko koga voli i ne voli, kasnije ne zaigra ni na koji način.

Međutim, iako to implicira da će biti barem 45 minuta neke pegle s šimpanzom, pa ni to nije baš tako. Naime, da, šimpanza ih proganja po lepoj havajskoj vili sa bazenom, i niti u tom procesu ima neke invencije niti imamo neke suptilne detalje, tipa - majmun postaje pametniji, ljudi postaju gluplji i tonu u divljaštvo.

Ništa. Nula razmišljanja.

I to sve ne samo posle naslova kakav je bio LINK Richarda Franklina, pa u krajnjoj liniji MONKEY SHINES, nego posle cele franšize PLANET OF THE APES koja je posle iniciranja Ruperta Wyatta i maserpisova Matta Reevesa zaista digla to pitanje nasilja majmuna protiv ljudi na jedan potpuno drugi nivo.

Nije problem što Roberts snima budalaštinu koja nije baš sjajna, ili što ne nudi nadgradnju na nešto što je aktuelna stvar u žanrovskom filmu. Problem je što ovo posle u današnje vreme nije dovoljno. 

Roberts je u retkim momentima lucidnosti umeo da ponudi osveženje B-formi u B-tehnici, nažalost, PRIMATE nije to.

* * / * * * *

THE BAMBOO BLONDE

Anthony Mann je u svojoj karijeri snimio nekoliko muzičkih filmova. I uprkos tome što se oni ne smatraju njegovom jačom stranom, nekoliko B-ostvarenja sa početka karijere zaslužuje pažnju.

THE BAMBOO BLONDE je veoma duhovita komedija smeštena u vreme Drugog svetskog rata, gde zaručeni pilot bombardera na ispraćaju ne provede veče sa svojom verenicom jer ona ima pametnija posla, već sa jednom barskom pevačicom sa kojom se desi jedna kratka simpatija. Kada tokom dejstava protiv uroka njegovi saborci oslikaju njihov bombarder B-29 s likom fotografije koja mu je ostala za uspomenu na pevačicu, to dospeva u medije i njih dvoje postaju promotivni aduti vojske za sakupljanje ratnog zajma.

Mann veoma vibrantno režira ovu priču, uprkos tome što radi u evidentnim B-uslovima. Humor uspeva, glumačka podela je maksimalno inspirisana a muzičke scene su veoma zanimljivo osmišljene i ima barem jednu koje se ne bi postideo ni neki veliki majstor mjuzikla.

Mann je radio sa bratom Billyja Wildera, Williamom ali ne na ovom filmu. Međutim, THE BAMBOO BLONDE podseća na one B-Wildere koji je po njegovim predlošcima recimo radio Mitchell Leisen.

THE BAMBOO BLONDE je film koji nije izuzetak u Mannovom opusu, on će i kasnije na vrhuncu vestern karijere snimiti par muzičkih filmova među kojima je i biopic o Glennu Milleru. Međutim, jeste film koji zaslužuje da se obnovi pažnja za njega jer u svojih 67 minuta B-izraza nudi dosta A-dometa.

* * * 1/2 / * * * *

STAY SAFE

Carlos V. Gutierrez režirao je film STAY SAFE kao contained pandemic film, kombinujući triler i horor i mudrno investirajući u televizijsku podelu koju predvodi Kate Miner iz SHAMELESSa i koja po završetku te serije ne izbegava da overi i neke Lifetime kad mora.

Ona je dakle već verzirana za te derivate trilera sa ženom u nevolji koja je temelj priče, s tim što Gutierrez dosta pristojno uspeva da proširi stvari i da kroz uvođenje par malih lokacija mimo osnovne kuće, ostvari utisak sveta u dubokoj krizi.

Kate Miner kao nosilac podele i Gutierrez kao reditelj u stvari zaslužuju najveće pohvale što ovaj film deluje kao neki AI cheat iako nije, u smislu da teče mnogo glatkije i razvija se mnogo lakše nego mnogi filmovi tog tipa, iako nema neki fundamentalni kvalitet na osnovu kog bismo mogli da kažemo kako je ovo film koji nas je skroz uvukao i naveo na svoju talasnu dužinu.

Međutim, sve do samog kraja u kom se preokreti prosto nagomilaju do tačke da prestaje da biva važno šta se kome dešava jer gubimo odnos prema tome, sve to ide nekim solidnim tokom.

Jedna od tajni ovakve propulzivnosti je pre svega činjenica da Gutierrez u scenariju koji ne nudi ništa posebno uspeva da postavlja scena u kojima izgleda kao da se odnosi među likovima supstancijalno preispituju, tako da nema onog praznog ekspozicionog hoda koji karakteriše filmove tog tipa gde je ceo film neka vrsta ekspozicije u kojoj se neprekidno postavljaju neke propozicije.

Otud, STAY SAFE nije nešto naročito ali je vrlo interesantno izveden na nekom nivou koji bi mogao biti zanimljiv ljudima kojima je ovo struka.

* * / * * * *

Завербованный

Завербованный Andreja Pantelejeva je ruski B-film o mladom mavericku iz GRUa koji locira neku laboratoriju za proizvodnju biološkog oružja i uklanja je uz pomoć svojih kolega iz službe. Na ovom zadatku, međutim, on ima posebno osetljiv pristup, među protivnicima je i čovek koji mu je ubio oca.

Ovo svakako nije tipičan skupi patriotski akcijaš kakav bi u svoje vreme snimio Nikolaj Lebedjev ili Vadim Šmeljev. Naprotiv, ovo je film snimljen tehnikom klasičnog DTVa, gde je akcija solidno izvedena a mirne scene recimo da "mogu da prođu".

U tom smislu, nije čudno da je ovaj film u ruskim bioskopima bio vrlo kratko i zaradio zanemarljivo malo novca ali je onda otišao na striming i sada tamo pravi neki rezultat.

Film traje 85 minuta, efikasan je. Glumačka ekipa je solidna, u skladu sa žanrovskim konvencijama u pogledu ekspresivnosti. Priča je lapidarna i "mala", što je nesvojstveno ruskom filmu jer oni nemaju takvu tradiciju B-filma na koju smo navikli, ali očigledno, biće da je uspešno razvijaju sada.

* * / * * * *

TWO O'CLOCK COURAGE

TWO O'CLOCK COURAGE je komični krimić koji je kao B-film, Anthiny Mann snimio za RKO:

Tom Conway kog znamo iz serijala o Falconu igra junaka sa amnezijom koji uz pomoć taksistkinje pokušava da se snađe u gradu gde ga traže za ubistvo a on ne zna ne samo da li je ubica nego ni kako se zove.

U pogledu tona, TWO O'CLOCK COURAGE je sličan filmu DR. BRAODWAY, samo je još više okrenut komediji, međutim na sličan način lako izlaže likove i zaplet. Ipak, i u samoj strukturi i u dinamici likova, TWO O'CLOCK COURAGE je usmereniji ka komediji, i ovde ne samo da ima humora koji proističe iz situacije već ima i izgrađenih gegova.

Mannov recept u kom spaja klasičniji krimić i suspense sa komedijom, ovde je veoma validan, i balans koji pravi je sasvim na mestu, naročito ako imamo u vidu da krimi komedija do danas ostaje rizičan hod po žici.

Da kasnije nije napravio prvo noir kanon, pa vestern kanon, pa ponajbolje spektakle svog doba, Mann ne bi ostao beznačajan reditelj, ako mu se gleda samo ovaj uvodni output.

* * * / * * * *