DOUBLE BANG

Heywood Gould je još uvek živ ali možemo pretpostaviti da je svoju rediteljsku karijeru završio sa filmom DOUBLE BANG s početka dvehiljaditih.

U ovom filmu na neki način sumira svoj rad koji je bio, što se režije tiče, isključivo vezan za krimiće.

Ovaj film je zapleten krimić u kom se nekoliko različitih formi stapa u jednu, imamo klasičan cop movie, sa korupcijom i moćnim mafijašima, imamo melordamski noir sa psihološkinjom koja bi trebalo da izvodi čvrste momke na put ali se ponekad u njih zaljubi i imamo neki relativno nategnut način da se to sve uveže.

Za iskusnog reditelja kao što je u tom trenutku bio Gould (iako je on primarno zapravo pre svega bio scenarista), moglo bi se reći da ovaj film deluje kao neki debi i kao da u njemu želi da pokaže sve šta zna.

Doduše, u svom ponajboljem rediteljskom filmu ONE GOOD COP pokušavao je da spoji nespojivo, porodičnu dramediju i tvrd cop movie sa protagonistom koji se kreće sivom zonom između prava i pravde, i tada mu je uspelo. Ovde ima spojivije elemente, ali film je strukturalno razbarušen, sa nekoliko tokova priče ali i nekoliko vremenskih tokova, koji nisu nejasni - naprotiv - ali su digresivni.

Gould ovde definitivno nije dosegao nivo svojih studio filmova ali film jeste izveden u nezavisnoj produkciji, premda ne može se reći da budžetski oskudeva. Naprotiv, za B-filmove sa početka dvehiljaditih, on izgleda vrlo robusno, iako pomalo arhaično, kao da je snimljen početkom devedesetih - no to ne smeta. Iz kog god ugla da ga gledamo, danas je to manje ili više stari film.

Jon Seda, kog znamo iz seriji HOMICIDE ali i mnogih drugih je harizmatičan kao sitni kriminalac koji je željan velike scene, i fino kanališe jednu Benny Blanco from the Bronx figuru. S druge strane, William Baldwin je u ovom trenutku već bio potrošen kao potencijalna zvezda i Holivud je bio svestan zablude ali je i dalje po automatizmu dobio priliku da bude protagonista.

Gouldov film je u najboljem slučaju osrednji kao celina, ali nije lišen određene sentimentalne vrednosti za hardkor ljubitelje policijskog filma.

* * / * * * *

CLIMB UP THE WALL

CLIMB UP THE WALL je jedna od onih obaveznih figura koje su prošli mnogi britanski reditelji šezdesetih a to su varijete filmovi sa nastupima pevačkih ili rokenrol zvezda, da različitim nivoima dramske kohezije.

Naravno, Lester je snimio remek-delo, ali većina je zapravo snimila samo fusnote u svojim opusima.

CLIMB UP THE WALL je ništa više nego jedna bioskopska produžena epizoda šou programa Jacka Jacksona koji je išao na BBCu u režiji Michaela Winnera. Nema tu nikakve priče, to su poređani skečevi, neki snimljeni, neki bazirani na montažnoj manipulaciji postojećim materijalom, sve u svemu jedan ozbiljan štap i kanap i u najboljem slučaju televizijski ugođaj.

Kod Winnera ima tempa, ima intenziteta ali koncept je baš na nivou emisije, i bez nekih zvezda koje su ostale relevantne na duže staze ovo ostaju curio za teške arheologe, kako Winnerovog opusa tako i britanske pop muzike tog vremena.

ORU YU NIDO IZO KIRU

ORU YU NIDO IZO KIRU proizveo je japanski Warner, koji je producirao i igranu ekranizaciju romana Hiroshija Sakurazake pod naslovom EDGE OF TOMORROW.

Ovo je japanimation adaptacija japanskog romana, i ovde ponovo imamo dosta veliki odmah od proznog izvornika, koliko ga se ja sećam, a dosta davno sam ga čitao.

Kenichiro Akimoto i Yukinori Nakamura ponudili su svoju viziju ove priče, i napravili su jedan hipnotičan anime o junakinji koja polako shvata da joj se dani ponavljaju, i da je zarobljena u trenutku kada enigmatična džinovska vanzemaljska biljka koja je pala na Zemlju kreće u finalni proces preuzimanja planete.

U tom pogledu, ORU YU NIDO IZO KIRU, za razliku od drugih animiranih follow upova poznatih filmova, zapravo nije companion piece kao što je bio ANIMATRIX ili Kawajirijev HIGHLANDER. Ovo je praktično anime koji nema veze sa filmom, naravno premisa je veoma slična, mada ne i ista, kad je reč o samoj prirodi vanzemaljske pretnje, milje je potpuno drugačiji ali ne na načim kako se to inače radilo, tipa "Hajde da vidimo kako je ono što smo videli u američkom filmu izgledalo u Japanu."

Iz razumljivih razloga, ovde nema koketiranja sa imaginarijumom Drugog svetskog rata, niti ima militarizacije na liniji invazije na Normandiju ili pak ALIENSa. Egzoskeleti i dronovi su tu za borbu sa vanzemaljcima, ali sve potiče iz civilne naučne ekspedicije koja izučava vanzemaljsku izraslinu.

Akimoto i Nakamura stavljaju akcenat na psihologiju junaka, i spektakla je na neki način čak i manje nego u Limanovom filmu iako bi se od animacije očekivalo da ima loma i pokolja napretek. To ne znači da ih nema.

U svakom slučaju, ovaj animirani film je potpuno autonoman u odnosu na EDGE OF TOMORROW i oni koji budu očekivali neki produžetak filma ili nekakav dodatak biće razočarani.

Međutim, ko je spreman za psihološki razrađenu, vrhunski dizajniranu anime, neće pogrešiti. Animacija je mešavina old schoola i nu schoola, i moram priznati osvežavajuće je koliko film nije opterećen globalnim plasmanom, iako evidentno ima više nego lokalni domet.

* * * 1/2 / * * * *

READY OR NOT 2: HERE I COME

Nastavak izvanrednog minjona READY OR NOT, došao je posle četiri sata jalove budalaštine koju su Radio Silence snimili praveći nastavke SCREAMa. U ta četiri sata ta dva užasna filma, zapravo jedino i jeste vredela uvodna sekvenca sa Samarom Weaving u njihovom poslednjem nastupu u serijalu.

Kad se uzme u obzir i "pomoćna" literatura koju je u međuvremenu napisao Grady Hendrix, bilo je čak i pomalo ponižavajuće na šta su ličila ta dva nastavka i moram priznati da su srozali kredibilitet Radio Silence ekipe ispod neophodnog minimuma.

Otud HERE I COME sam dočekao sa dozom strepnje.

Ono što smo dobili, međutim, jeste vrlo uspeo sequel u kome nijedno "povećavanje" uloga ne doprinosi na način kako su ALIENSi pomerili stvari u odnosu na ALIEN ili ROAD WARRIOR u odnosu na MAD MAX, ali čini da ovo ipak bude dovoljno "isti" i dovoljno "drugačiji" film.

U ovom filmu, Samara Weaving nije progonjena Nevesta bez ikog svog, tu je njena sestra koja se zatekla na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku, kao što je sada ne progoni samo jedna moćna porodica satanista već nekoliko porodica koja su poslale svoje predstavnike.

Dakle, imamo dve heroine, imamo više porodice koje jure njih dve ali se podbadaju i među sobom, imamo jednu izneverenu nevestu napuštenu pred oltarom koja ima posebno jak motiv protiv Grace i imamo motiv braka iz koristi koji bi mogao doneti spas.

Dakle, Radio Silence i Guy Busick su uradili domaći zadatak i zaista su promislili ovaj sequel, i ponudili su prava rešenja. U izvesnom smislu, možda je izostao faktor X koji bi proizveo efekat da ovo bude nešto više od zbira unetih elemenata ALI isto tako zbir je pošteno postignut.

Ako imamo u vidu da David Cronenberg pečatira film svojom cameo ulogom starog satanističkog domaćina koji šalje decu da isprate slavu familije u lovu na ljude, i da se potom javlja kao deo produkcionog dizajna, u filmu nema zapravo ničega čime se sam Cronenberg bavio u hororu. Međutim, on se ovde javlja kao filmična ikona žanra, nezavisno od samog sadržaja koji je zapravo sve ono što je on pokušavao da izbegne baveći se žanrom.

Ako imamo u vidu temu braka, očekivao sam da nam Cronenbergova pojava signalizira da je možda Grace trudna, međutim, eto to nije iskorišćeno kao mogućnost. On je tu prosto kao ikonična figura žanra kao što je nekada bio Hitchcock.

I otprilike, u tome kako je Cronenberg "iskorišćen" možemo sumirati taj manjak X-faktora koji bi se očekivao da digne stvar na viši nivo.

Naravno, prvi film je imao novelty na svojoj strani, nije nužno ni on bio bitno znakovitiji, ali bio je prvi.

Ipak, baš zato u proceni onoga što gledamo treba da budemo pošteni i delikatni.

Naime, ovo je pošten sequel i u svakom pogledu, od fizičke akcije, krvoprolića, humora koji proističe iz situacije i glumačke izvedbe ostaje na nivou. 

Svakako da nekoliko satanističkih porodica na jednom mestu daju prostor za jače izlive šmirologije, ali to je ipak, iznenađujuće kontrolisano, kakvo je moglo biti.

U tom pogledu, Radio Silence su se vratili na izvor i osvežili se, srećom nisu ga zagadili, kako sam strahovao. 

Samara ovde deli protagonizam sa Kathryn Newton, ali kao što je prošle godine pokazala u EENIE MEANIE, ne samo da je u stanju za to, već ume da nekim backstoryjima da istinsku vibrantnost, i to se ispostavilo i u ovom filmu.

Možda bi Cronenberg ovde imao smisao i da smo imali dve Samare u ulogama Grace i njene eventualne bliznakinje, no ni to se nije desilo.

No, ovo što jeste je dobro, i uzimajući sve faktore u obzir, utisak mi je bio * * *, ocena više ipak jer neke stvari koje sam želeo možda jesu samo pitanje mog ukusa, a ne uloženog truda i znanja.

* * * 1/2 / * * * *

CARRO REI

Ne poznajem Cinema Novo u dovoljnoj meri da bih postavio film CARRO REI malo preciznije u brazilske okvire, ali ovaj film koji je prikazan u Roterdamu 2021. godine ima sasvim dovoljno čitljivih referenci mimo Brazila da se može definisati i razumeti.

Nekadašnja vizuelna umetnica Renata Pinheiro snimila je film koji nudi glumljenu drskost Quentina Dupieuxa ali nije nebuloza, naprotiv, u pojedinim momentima svesno želi da se nadoveže na Ballardov CRASH a nesvesno se još češće generalno nadovezuje na razne Ballardove narative o propasti civilizacije i o fluidnom odnosu čoveka i mašine koji ishodi u seksualnosti. Ovo se ipak ne može smatrati čistom ballardianom jer nažalost ne kreće iz pozicije poretka već se izvesna doza haosa dešava od samog početka.

Glavni junak je dečak koji od detinjstva ima sposobnost da komunicira sa automobilima jer je u jednom od njih, tokom saobraćajne gužve i rođen. I sada kao odrastao momak ne želi da nastavi porodični posao sa taksijima ali kada se pojavi jedan poseban auto, i počinje da utiče na njegov život i okolinu, on se prepušta tom odnosu.

I tu negde narativ postaje konfuzan, auto postaje zao i ima plan kako da naudi ljudima (ne kao CHRISTINE iz Kingovog romana, ali ne ni bitno različito) i stvar tu kreće da se razvija u smeru apsurda i političke satire. 

CARRO REI je film koji je u početku jasan, kasnije postaje više nejasan nego istinski kriptičan jer neka rešenja deluju neobjašnjeno a neka su nebulozna, međutim, ukupno uzev ovo je jedno zanimljivo iskustvo.

U njemu sam posebno uživao kao ljubitelj Ballarda jer iako ovaj film ne možemo ubrojati u klasičnu ballardianu, svakako joj je mnogo bliži od sličnih pokušaja na portugalskom kakav je bio recimo APARELHO VOADOR A BAIXA ALTITUDE Solveig Nordlund. Ipak, on ima nekih detalja, u odnosu čoveka i mašine i u gubitku razuma koji su veoma ballardovski, da se svakako može sagledavati iz tog ugla.

S druge strane, ko očekuje CHRISTINE ili tako nešto, pogrešiće jer ovde nema te vrste neposrednog suspensea ili strave.

Film ima određeni vizuelni rukopis i Renata Pinheiro pokazuje da je zainteresovana za taj aspekt izvedbe.

U svakom slučaju, ovo nije film na liniji recimo TITANE, premda bi se toj ciljnoj grupi mogao pokazati interesantnim i oni bi iz tog ugla mogli pronaći nešto, kao uostalom i oni koji razumeju Dupieuxove filmove. Svakako da recimo imitacija Denisa Lavanta u igri Matheusa Nachtergaelea nije nimalo slučajna.

* * / * * * *

TIMUR

Iko Uwais je režirao film TIMUR, film koji je zahvaljujući njegovom imenu izvezen van Indonezije, ali nažalost reč je o ostvarenju izrazito lokalnih dometa.

To je priča o specijalnoj jedinici čiji pripadnik mora da se sukobi sa nekom bandom u džungli s kojom sarađuje njegov najbolji drug iz detinjstva. Ovo svakako nije RAID, mada ja nisam neki fan tih filmova, i Iko Uwais je meni obrni-okreni najbolji kod Berga i Tjahjantoa, tako da ako vas zaplet podseća - jer i ovde ide neka jedinica na zadatak pa naiđe "na tvrdo", nećete dobiti RAID.

Prvo, nema akcije tog tipa, niti ima nešto mnogo akcije. Ovo je klasičan šumski shoot em up. Urađen pristojno, ali bez ičega što bi se istaklo. 

Ali, zato ima naivnih flešbekova na junakovo detinjstvo, na taj neki prijateljski osnod koji je zapravo na kraju svega i ne previše bitan za priču, ima jako puno pokušaja da se grade likovi koji su generic jer su i likovi nažalost takvi.

Sve ukupno je to tanko i bezveze ali stotinak minuta sa Uwaisa svakako ne mogu biti sasvim bačeno vreme.

* 1/2 / * * * *

CUSTOM

Tiago Teixeira je britanski reditelj brazilskog porekla koji je u svom dugometražnom debiju CUSTOM delimično domišljato uspeo da koncipira niskobudžetni a možda i no-budget film u kom se spaja Cronenberg sa celom supkulturom online video sexa.

No, ovde su neke vidodromske frekvencije u priči o dvoje mladih vizuelnih umetnika koji nisu inhibirani i kul im je da krenu da rade custom sex videe u kojima naručioci definišu šta žele da gledaju i to dobiju.

Očekivano, javi se jedan naručilac koji ima neke jako čudne prohteve i ispostavlja se da ih uvodi u svet hipnoze, izvođenja stvari kojih nisu svesni itd.

Film od prvog trenutka, a traje jedva 77 minuta sa špicama, ide u tom smeru, dakle neke napetosti i preokreta nema, pitanje je samo koliko će biti interesantno, napeto i gadno.

Iako od glavnih glumaca uspeva da izvuče zanimljivu glumu i da. svoj veoma oskudni produkcioni okvir opravda konceptom i rešenjima u znatnoj meri, na kraju Teixieira ne uspeva da napravi ništa posebno.

Otud ovde ima dovoljno zanimljivih delova da sve to uslovno može poslužiti kao korektan showcase ali ne mnogo više od toga.

* 1/2 / * * * *