BLUE FILM

Elliot Tuttle imao je probleme da plasira film BLUE FILM na razne festivale zbog kontroverzne teme.

Moram priznati da kada sam pogledao film, shvatam zašto misli da mu je film odbijen, i osim što precenjuje njegove fundamentalne kvalitete (jer film nije baš toliko nesporno dobar koliko on verovatno misli) zbilja ima elemenata zbog kojih je verovatno naišao na skepsu selektora i tiču se kontroverzne teme. 

Ali nije problem u tome što je tema kontroverzna nego zato što je provokativna a zapravo krajnje infantilno obrađena.

Film govori o gej cam boyu koji odlazi kod imućnog klijenta spremnog da mu plati koliko god ište u zamenu za jedan ispovedni video a onda se ispostavlja da je taj darežljivi matorac u stvari stari školski nastavnik iz njegovog zavičaja koji je robijao kao pedofil i koji je bio zaljubljen u njega kad je bio dečak, premda nikada to nije realizovao kad je ovaj bio mali nego je pao zbog nekog drugog.

I sad gledamo duo dramu u kojoj njih dvojica eto malo diskutuju o svojim demonima, o tome kako je ko postao to što jeste i onda malo probaju da reenactuju svoje fantazije.

Sad bez namere da stvaram neku moralnu paniku, ali ovo se na kraju svodi na jedan lifestyle film o pedofilu koji je bio to što jeste, pao za to, odrobijao i sad čovek pokušava da bude real pedofil i iznađe neki održiv način života. U sklopu toga stupa u kontakt sa dečakom koji mu se sviđao.

A taj dečak je opet pa izopačen ali su mu traume iz kojih se to izrodilo heteroseksualne i eto.

Moram da priznam, gledao sam ovaj film u čudu, jednim delom zbog toga što pedofiliji prilazi na jedan tako relaksiran način a to odsustvo crno-belih podela na koje smo navikli, ne koristi kako bi tu temu psihološki produbio.

Ne znam tačno šta je poenta ovog filma. Iako ne mora svaki film da ima poentu ovaj je čini mi se želeo da je ima, ali meni je izmakla, osim što mislim da je pomešao infantilnost i površnost sa nečim što je kao kopanje po tabuu.

Ovim filmom pedofilija nije detabuizirana, nije se otkrilo ništa novo o njoj, osim što joj je dat ljudski lik, mada opet u okviru jedne prljave seksualne margine.

Međutim, pedofijila nije prljava seksualna margina, ona je zločin, i njeno sad pomeranje u smeru nečega što se može staviti u neki queer okvir, nema mnogo smisla, uprkos naravno povremenim pokušajima pojedinaca da je tretiraju na taj način.

Ne mislim da je Tuttle agendaš. Mislim da je pre svega moron, ali pozitivne reakcije na koje je BLUE FILM naišao stvaraju mi utisak kao da on jeste pedofiliju uspeo da digne na nivou manjinskog seksualnog opredeljenja koje je sticajem okolnosti nelegalno i neetično. A to nije civilizacija u kojoj živimo i deluje mi da ni nećemo.

CHAINSAWS WERE SINGING

Sander Maran snimio je estonski low budget horor CHAINSAWS WERE SINGING koji se izdvaja od sličnih EVIL DEAD/ NIGHT OF THE LIVING DEAD epigona po tome što je reč o mjuziklu.

Dakle ovo je backwoods horor koji je istovremeno i mjuzikl.

Sanderu Maranu nema šta mnogo da se zameri, ne nužno zato što je ovaj film briljantan, koliko zbog toga što je ovo film koji ima jedan osnovni problem - predug je. Naprosto on nema dovoljno ideja ni veštine ni kapaciteta da pakuje delo od dva sata.

Otud ne samo priča već i ugođaj vremenom postaju stagnantni i repetitivni. Isto tako, ovo nije film koji briljira u domenu horora, gorea ili suspense svejedno, i Sander Maran mi ne deluje kao reditelj koji će napraviti sad nešto veliko na žanrovskoj sceni. Štaviše, on mi deluje kao neko ko će pre poći putem Guya Maddina i baviti se nekim grotesknim art houseom nego čistijim žanrom.

Videćemo.

* * / * * * *

IS GOD IS

Aleshea Harris je odlučila da se uči filmu preko naslova IS GOD IS koji je verovatno iz dvostrukog straha od toga što ga je režirala žena i afroamerikanka dobio bizarno pozitivne kritike.

U stvarnosti, ovo je jedan čak i tehnički ispodprosečno realizovan film, što se u ozbiljnoj produkciji kao što je ova, veoma retko sreće. A o nekim umetničkim vrednostima, izvedbe, priče i glume ne treba naročito trošiti reči.

Mnogim autorima koji su želeli da beže od klišea se dešavalo da krenu u dekonstrukciju neke prepoznatljive žanrovske matrice a završe s filmom koji zapravo jedino funckioniše onda kad se osloni na matricu. U ovom slučaju, situacija je obrnuta, ovaj film je i kad reprodukuje matricu užasan, a kad pokušava da je prevaziđe je još gori.

U rediteljskom pogledu, ovo je na nivou amaterskog filma, a nažalost, produkcija mu ne pomaže da se to nekako hardverski pojača. Ekran zasija kad se na njemu pojave Janelle Monae i Sterling K. Brown, ali samo na trenutak jer oni ipak nisu zvezde koje mogu zaseniti budalaštinu.

IS GOD IS je film koji ne zaslužuje ni ovoliko priče, i dobija je samo zbog tog raskoraka između onoga kakav jeste i onoga kako ga predstavljaju.

RABBIT TRAP

Bryn Chainey je u filmu RABBIT TRAP snimio jedan critic proof film. Nominalno ovo je horor film i u njemu ima strave, ali se može sagledavati i kao ekspresivna i sofisticirana psihološka drama. Dev Patel i Rosy McEwen (koja kanališe mlađu Christine Lahti) su maksimalno požrtvovani u ulogama bračnog para eksperimentalnih muzičara koji nalaze životni i profesionalni spas snimajući ambijentalne zvuke u velšoj vukojebini.

Kada sticajem nekih možda uobičajenih a možda i onostranih okolnosti u njihov život uđe Dete koje je nekada živelo u toj kući, njihov mir kreće da se remeti, ali opet ne na tipičan home invasion način.

Ako se gledalac ukači na to što Chainey radi i ako se snađe u tom smeru, mislim da ovo može biti zadovoljavajući film. Ali, isto tako, ako se gledalac ne uključi u sve ovo na pravi način, bojim se da će efekat izostati.

Film je veoma vešto realizovan, trud svih sektora je evidentan, i svakako ne odlazi ispod nivoa koji bi se očekivao od nečega sa ovakvim glumcima. Ipak, sama suština filma je eluzivna i nije podjednako pristupačna svakom gledaocu. Ipak, nesporno ovo nije film za otpisivanje već pre svega za gledaoca koji će se sa njim sporazumeti.

* * / * * * *

MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND

Joe Swanberg, indie hiperproduktivac sa slabošću za horor producirao je film MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND u kom je Aidan Leary uspeo da postigne ponešto u tehničkom pogledu, ali nažalost neka solidna rešenja nije uspeo da isprati pričom.

Naime, MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND je priča o voditelju dečje emisije za kog postepeno shvatamo da je zapravo osoba sa trauma zarobljena u fantaziji dečje lutkarske emisije iz prošlih vremena u kojoj proživljava neko mračno, katarzično iskustvo.

Ceo film je praktično smešten na tom artificijelnom setu, sa lutkama, i Leary je uspeo da rekonstruiše ceo taj vajb. Međutim, uprkos rigoroznosti koncepta u kojoj je istrajao, na kraju ovaj film nema šta naročito da kaže i ne uspeva da se izbori za istinsku pažnju gledalaca u ovim ograničenjima koja je sam nametnuo.

Deluje mi da je to moglo biti prevaziđeno, pre svega kroz bolje postavljanje dinamike i osmišljavanje bogatijeg dramskog okvira, no Leary se evidentno iscrpio u tehničkoj izvedbi a ostalo je zapostavio.

Cenu je platio film koji je ostao na nivou manje bitnog učesnika žanrovskih festivala.

* * / * * * *

ERUPCJA

Pete Ohs je snimio film ERUPCJA na nivou slovenačkog debitanta od pre dvadesetak godina, ali imao je Charli XCX u glavnoj ulozi usled čega je ovo nekako postao "svetski film".

Slovenački film tog tipa koji mi je pao na pamet bio je DVOJINA Nejca Gazvode iz 2013. godine, koji nije postigao ništa jer nije imao Charli XCX u glavnoj ulozi već neku Dankinju koju sam znao kao blink'n'miss epizodistkinju iz scandi noir serija. Zato danas ni ne znamo za ovaj film niti je tada za njega mnogo ljudi znalo.

ERUPCJA je s druge strane na bazi Charli XCX uspeo da se nametne kao jedan od uspešnijih derivata Linklaerove BEFORE franšize i u tom pogledu Ohs treba da joj bude zahvalan jer je zaista ispala laf što je uzela da se bakće jednim ovako jalovim ali pre svega passe projektom.

U tom smislu, ERUPCJA zapravo ni ne mora da se gleda, bolja je čak i kad se zamišlja kao loš film sa uspelim produkcionim konceptom izvedenim kroz kast.

STOCKHOLM MARATHON

Per Wahloo i Maj Sjowall su roditelji onoga što danas znamo kao nordic noir.

U njihovo vreme to nije bio tako veliki biznis kao danas, ali što zajedno, što odvojeno, napisali su veliki broj romana od kojih je značajan broj i ekranizovan.

Per Wahloo je tako doživeo da dobije prestižnu ekranizaciju u Holivudu kada je Stuart Rosenberg za Fox snimio film THE LAUGHING POLICEMAN u kom je glavnu ulogu igrao Walter Matthau.

Ovo je bila ekranizacija njihovog četvrtog od deset romana o detektivu Martinu Becku, koji je postao njihov flagship serijal i dobio adaptacije širom sveta. Pored švedskih serija i filmova, kao marksisti, Wahloo i Sjowall su adaptirani i u SSSRu i u Čehoslovačkoj, no o tome ćemo detaljnije pričati nekom drugom prilikom.

Peter Keglevic je u filmu STOCKHOLM MARATHON ekranizovao poslednji roman o Martinu Becku, u sklopu serija gde ga je igrao Gosta Ekman. Sa Ekmanom je ekranizovano šest romana, i oni su išli u bioskope ali je krajnja destinacija za te filmove ipak bila televizija pa je švedska državna televizija bila i jedan od koproducenata.

Osnovno pitanje je kako prići ovom filmu. Ako ga posmatramo kao televizijski film, a ima dosta razloga da ga tako posmatramo jer u njemu ima jako puno elemenata na nivou dramaturgije koji ga kvalifikuju za to, reč je o veoma upečatljivom delu iz 1994. godine, kada je švedska škola filmskog i televizijskog krimića već bila u svojoj zreloj fazi.

Recimo, sam Martin Beck kao lik se u filmu pojavi srazmerno kasno, kada su uvedeni neki sporedni likovi i kada nam je predstavljen zločin, što svakako ne bi bilo karakteristično za film namenjen biosopima koji bi imao jasniji protagonizam detektiva.

Austrijski reditelj Keglevic je vrlo inspirisan u samoj inscenaciji, pronalazi zanimljiva rešenja koja uveliko prevazilaze rutinsku televizijsku estetiku, a neki aspekti slučaja kao što su korozivni odnosi među junacima, uronjenost u svet pornografije itd. deluju kao veoma provokativan sadržaj za televiziju tog vremena.

U pogledu izraza, Keglevic ovde u suštini pravi pre svega suspense film. Mystery element postoji za detektive koji traže počinioca koji je nama poznat ali nam je istraga zanimljiva jer nas uvodi na whydunit teritoriju. Zanimljivo je da u ovoj adaptaciji Beck ne samo da se kasno pojavi u priči već na neki način ne dobije pravi protagonizam ni na ekranu ni u sklopu istrage.

Zanimljivo je da glumac koji je igrao u mojoj omiljenoj scandi noir seriji po romanu Hansa Rosenfeldta, apostola modernog scandi noira, Rolf Lassgard igra jednog od upečatljivijih Beckovih saradnika. Iako ni on nema protagonizam, svom The Other Guy liku u detektivskoj hijerarhiji izborio je prostor kroz specifičan komičarski šarm.

Sve ovo što je prihvatljivo, pa i zanimljivo za televizijsku adaptaciju naravno diskvalifikovalo bi ovaj film da sam ga gledao u bioskopu. Međutim, pošto i ovako i onako on nikada više neće biti u redovnoj distribuciji i gledaće se pre svega po kućama, sklon sam da na ovo ostvarenje gledam kao na uspeh.

* * / * * * *