TEENAGE SEX AND DEATH AT CAMP MIASMA

TEENAGE SEX AND DEATH AT CAMP MIASMA je jedan od najpresižnijih horor naslova 2026. godine i posle premijere u Kanu nastavio je da se javlja u svim diskusijama o onom najboljem što je prikazano ove godine.

Jane Schoenbrun su krenuli kao queer autori opredeljeni za neki zamuljan indie alter horror, elevated i arty, međutim novi film je ipak iskorak u mejnstrim i ima prilično jasnu premisu i prilično jasne ambicije, i ako izuzmemo kada Schoenbrun poslovično zamuljaju stvari da bi iz nejasnog proizašla strava ovo je prilično straight (pun intended) rad,

E sad, ja kao neko ko je savremenik NEW NIGHTMAREa (koji ne volim) i SCREAMa (koji je masterpis), gledam već ko zna koji pokušaj da se nađe horor film u dekonstrukciji horor filma, da se pojede proverbijalni kolač i da ti ostane. Naravno, istorijski gledano, horor žanr je prvi krenuo sa dekonstrukcijama, što kroz parodije u kojima su studiji slali svoje prave horor zvezde da igraju, što kroz filmove koji su se dešavali na snimanjima horora gde onda krene prava strava itd.

Ali, NEW NIGHTMARE i SCREAM su bile dve meč lopte Wesa Cravena i to u razmaku od nekoliko godina gde je uspeo da usavrši tu formulu.

Naravno, Jane Schoenbrun ne mogu da snime ni NEW NIGHTMARE ni SCREAM jer ne vladaju zanatom. Ovaj film pokazuje da rudimentarnost izvedbe u u ranim radovima nije proisticao iz produkcije nego iz znanja, i ovaj film naprosto nema neku perfekciju izvedbi, pa čak ne ni pečat - a što je dosta bitno kad se pravi horor film.

Ipak, ostavio bih mogućnost da su se moderni gledaoci horora promenili u odnosu na one stare. Naime, stari su gledali žanr u totalitetu, pratili su i nove i stare filmove i u tom pogledu, pretpostavljam da sve ovo o čemu govorim, ni novim fanovima nije nepoznato i da su im NEW NIGHTMARE i SCREAM poznate reference ali i da im Bogdanovichev TARGETS nije sasvim stran itd.

U svakom slučaju, što je gledalac manje gledao, više će uživati u ovom filmu.

To međutim, ne znači Jane Schoenbrun ne gledaju dovoljno filmova. Naprotiv. Problem je u tome što ne mogu da smisle ništa svoje.

Film kreće kao autobiografska varijacija na SUNSET BLVD. u kom mlada  queer autorka ide da vidi zvezdu starog slashera čiji hit treba da rebootuje. Stara zvezda je svoj Xanadu našla u letnjem kampu u kom je snimljen CAMP MIASMA serija i ona tu živi, sama, ali možda i ne, možda nije sama doslovno a možda i figurativno.

Usledi upoznavanje rediteljke i zvezde i tu dobijamo jednu jump scarish varijaciju na SUNSET BLVD. gde junakinja i zvezda nešto mudruju o tome šta je slasher, ne prevazilazeći monolog koji ispriča Samara Weaving u first girl sekvenci pretposlednjeg SCREAMa.

Potom se odnos produbi kada zvezda i rediteljka gledaju stari film koji izgleda čudno atemporalno. On tehnički ne izgleda ni kao stari slasher s kraja sedamdesetih, ali ni savremeni ne izgledaju tako. I po nizu nekih detalja, film ima jednu atemporalnu dimenziju i nije dosledna rekonstrukcija, što samo što samo po sebi nije toliko presudno ali je propuštena prilika za neku posvetu, no dobro, najavljuje nam da film možda ima neku priredu koja nije čisto kinematogarsko-zanatska.

I onda tu kreću da se javljaju ideje kod rediteljke šta bi mogao biti reboot, i ona tu hoće da ide više u smeru nekog BACKROOMSa nego Eli Rotha, što je dovodi u sukob s generic licima iz studija koja smo viđali nebrojen puta u boljim izdanjima.

I onda očekivano malo imamo nekog ludila iz kog kao proistekne neki horor.

Međutim, sve to je u domenu očekivanog.

Čak i kad krene razmaštavanje, kad krenu te neke nelogičnosti i "neočekivanosti" iz kojih se crpi strava, sve je to ipak planirano, i za moj ukus previše folirantski da bi bilo zaista strašno.

U suštini. dok mogu da kažem kako Jane Schoenbrun prave nešto vrlo bajato i na očekivani način, ne mogu osporiti da u izvesnom smislu ispravno razmišljaju. Međutim, ovde to ispravno razmišljanje ostaje bez rezultata, bar što se mene tiče.

Verujem da ovakav flm može biti nešto interesantniji nekom manje verziranom gledaocu, ali opet, toliko je konvencionalan i mehaničan u razmišljanju da se postavlja pitanje da li je ovo uopšte zbilja nekakav elevated horor, kakav bi se mogao postaviti u kontekst onoga što radi A24 jer kod njih ipak postoji taj element nalaženja horora u nečemu "svežem" ili nehororičnom. A ovde opet imamo film iz Kana koji dekonstruiše žanr po obrascima koji su ne samo passe već su i mejnstrim preko svake mere.

U vizuelnom pogledu film je skroman, nije baš briljantno realizovan i obiluje critic proof vizuelnim rešenjima koja su do te mere očigledno preuzeta da je to sve naravno lako pravdati kao posvetu i sl.

Otud ovo možda jeste reputaciono i po faktičkom uspehu ulazak u višu ligu za Schoenbrun ali meni je ovo njihovo najslabije delo do sada.

CORRIDA DES BICHOS

CORRIDA DES BICHOS je Amazonov ambicioni brazilski blokbaster u pokušaju koji potpisuju čak tri reditelja, među kojima je i stari as Fernando Meirelles. Amazon nije imao poverenja u mlađe reditelje sa televizijskim iskustvom i onda su zamolili Meirellesa da se priključi kao reditelj pridruži Ernestu Solisu i Rodrigu Pesaventu.

Rezultat nije izostao. Meirelles ne da nije pomogao da proizvod dobije neku zrelost koju ova dvojica nisu mogli da zajamče nego se može reći da u ovom filmu nema čak ni toga što po definiciji očekujemo od mladih reditelja koji dolaze i sveta serija i reklama.

Ovo je konceptualno jedna potpuno mrtva stvar, nekakav HUNGER GAMES iz osme i RUNNING MAN iz osamstote ruke, priča o Brazilu bliske budućnosti u kome bogataše iz nekih razloga raduju trke ljudi koji se onda usput obračunavaju jedni s drugima i s nekim nejasno malevolentnim meštanima u rasturenoj faveli kroz koju jure.

Međutim, same potrere koje su glupe i suvišne, i mnogo puta realizovane na bolji način i u ovom kontekstu, nisu osnovno gradivo filma, ima tu još i jako puno scena u kojima se sirotinja uslovljava da učestvuje, a dekadentni bogataši se spremaju da uživaju.

Rodrigo Santoro, inače pouzdan profesionalac ozbiljno obara neke šmirološke rekorde kao glavni, najpokvareniji bogataš od svih.

Ukupno uzev, jasno je da Meirelles koji je odavno više filmski biznismen nego autor u klasičnom smislu, ovde ima krajnje sporednu ulogu i bilo licemerno sada ovo proglašavati za neki njegov pad, iako je potpisan. Ali, ovo svakako ipak jeste jedna informacija i o njemu, na temu šta ume a šta ne, i šta treba a šta ne treba da radi.

THRASH

Zanimljivo je u kojoj je meri shark movie postao critic proof sprdačina u današnje vreme. Povremeno se učini da je to kazna za roditeljski greh jer je prvi blokbaster modernog doba koji je uzvisio ovu formu ali isto tako i omogućio da u njoj budu plasirane B-priče bio JAWS Stevena Spielberga.

Iako JAWS naravno ostaje osnovna matrica i u novim shark filmovima, do tačke da je to već dosadno pomalo dovedeno do paroksizma i gde su te lekcije postale opravdanje da se špara na efektima itd. sve ostalo je postalo krajnje campy.

Naravno, ponekad se pojave i neki ozbiljniji shark naslovi kao što je svojevremeno secimo Collet-Serra radio THE SHALLOWS ili ponešto od Johannesa Roaribertsa i Rennyja Harlina. Međutim, to je sve sad u senci SHARKNADOa i ostalih stvari kao masovno usvojenih etalona hate watchinga i stonerske zajebancije.

Novi film Tommyja Wirkole, u godini kada je producirao briljantan rimejk vlastitog filma OVER YOUR DEAD BODY u režiji Jorme Tacconea, jeste THRASH, Netflixov shark movie koji producira Adam McKay, dakle sasvim sigurno nešto što nije lišeno ambicija, ali po duhu blisko filmu Xaviera Gensa od prethodne godine u kom su ajkule pristigle u Pariz oko Olimpijade.

Ovde McKay sprovodi svoju ekološku agendu u premisi, da su ajkule zbog klimatskih ekstrema došle u slatkovodne sisteme gde nikada nisu bile i onda kada uragan potopi mali grad, ulicama, po kućama, dvorištima i garažama, ajkule napadaju ljude.

Wirkolin problem, što se mene tiče, nije u tome da li on zna da napravi film. Mislim da ume. Ali, on ima u samom pristupu nešto inherentno neozbiljno, svojstveno autorima koji dolaze iz low budget trash filma. On uvek ima dozu ironije prema stvarima koja nekada profunkcioniše a nekada baš i ne, i nekada ta svesna priglupost postupka zaživi a nekada zasmeta.

U ovom filmu imamo grupu različitih likova zarobljenu u opisanoj situaciji potopljenog grada kojim rone ajkule i nemilosrdno napadaju. Tu su grupa siročića kod zlog hranitelja, mlada trudnica koju spase mlada depresivna cura koja se oporavlja od porodičnog gubitka. depresivkin rođak koji nikako da krene pa zatim nikako da stigne upomoć.

I sad, s jedne strane, ovde imamo obilje generic situacija, naročito jer je Kaya Scodelario bila zarobljena u istoj ovoj premisi u Ajinom filmu CRAWL, pa nadalje. Međutim, iako je zapravo niz Ozploitation filmova otvorio put za te varijante poplavljenih objekata koje napadaju ajkule, i CRAWL nije prvi, on jeste za THRASH najreferentniji.

I sad imajući sve to u vidu, zaista mislim da je krajnje individualno kako će ga koji gledalac prihvatiti. Ima sigurno pulp hounda kojima će ova trashy premisa leći, ali za moj ukus THRASH nije u potpunosi to i za te potrebe je malo prespor. Ima i onih koji vole tradicionalno monster movie suspenser koje će zabaviti ali je za te kriterijume malo previše tupav. Međutim, ukupno uzev, iako je u celini ovo jedno veliko ništa ima tu svega i svačega za ponekoga.

Matt Weston koji je sjajno slikao Tacconea i koji redovno radi sa Wirkolom ovde radi solidan posao i u sadejstvu sa VFX ekipom na kraju dana pravi film koji će ipak stajati kao veoma upotrebljiv u Netflixovom katalogu, jer hteli ili ne hteli, nekada ćemo ga ipak pogledati.

* * 1/2 / * * * *

DUE WEST

DUE WEST Evana Millera je niskobudžetna teksaška melodrama koja je sa nizom domišljatih rešenja bila nadomak toga da uspe i profunkcioniše kao jedan mali low key produkt iz države u kojoj je sve veće.

Međutim, središnji deo u kom junakinja putuje na svoju sudbinsku destinaciju dat je u jednom dugom dijalogu u kom ona gubi svoj protagonizam a preuzima ga mlada žena koja je vozi i čija priča nekog suštinskog značaja i uticaja na celinu nema.

Da nije toga, da je film zadržao fokus na junakinji koja je primorana da uradi nešto skupo i nelegalno, Adrienne Palicki bi iznela ovaj film do zone touch downa. Ona u tome uspeva i sada, film ima emociju na kraju i zaokružuje se, ali naprosto na tom putu, od početka i kraja koji su za * * * zasluži tek * * 1/2 u najboljem slučaju.

Adrienne Palicki je ikona Teksasa kao Tyra iz serije FRIDAY NIGHT LIGHTS i sada je Homecoming Queen koja pokušava da pokrene lokalnu teksašku indie produkciju ali sa projektima koji su vrlo skromnih budžeta i za sada skromnih dometa. Svakako je DUE WEST najbolje zamišljen, možda doduše najmanje ambiciozan ali je najdalje i dobacio.

CRIME WAVE

Reprizirao sam CRIME WAVE Andre de Totha, ovog puta sa komentarom koje su snimili James Ellroy i Czar of Noir Ed Muller.

Andre de Toth je specifična figura u istoriji filma, jednim delom jer je nadživeo svoje savremenike pa je uspeo da maksimalno nakiti svoju životnu priču i stvori utisak kako je sve bilo baš onako kako je on želeo, uključujući i pomalo neverovatnu priču da je vraćao velike budžete i insistirao da filmove snima za manje novca ali na siroviji način.

U svakom slučaju, Andre de Toth jeste jedan od onih velemajstora kod kojih su se lična harizma i rediteljska veština preplitali intenzivno. CRIME WAVE je njegov film iz 1953. godine, losanđeleski noir snimljen za 13 dana na realnim lokacijama, o grupi pljačkaša kojima prepad na benzinskoj pumpi pođe naopako i kada nastrada policajac postaju glavna meta losanđeleske policije.

Priča se odvija u dve noći i jednom danu i prati nekadašnjeg zatvorskog druga tih pljačkaša koga oni nevoljno guraju da im pomogne i policijske detektive koji su im za petama.

I de Toth zbilja snima na autentičnim lokacijama, i time postiže autentičnost, vizuelni koncept filma je jednostavan i često baziran na jednom rešenju na kom on rediteljski insistira i u njega veruje, što u ovom filmu uvek uspeva. I to je zapravo jedna od karakteristika de Tothove rediteljske direktnosti - on je voleo da se ispred kamere osloni na život ali i na to da je on sposoban da usmeri gledaočev pogled i zato njegove scene nemaju mnogo opcija u inscenaciji i kadriranju, nema ovde više uglova i opcija koje se nude montažeru, što je rizik koji može i da košta ako se zamisao sa seta ne potvrdi na ekranu.

U filmu CRIME WAVE se potvrdila i šteta je jedino što u završnici i dnevnim scenama, de Toth ipak koristi rir-projekciju koja neumitno remeti tu autentičnosti koju je dotle izgradio.

Film je prepun sjajnih noir faca kao što je Sterling Hayden, Phylis Kirk, Gene Nelson ili mladi Chuck Buchinsky koji donosi vrlo uzbudljivu epizodu i pokazuje da ima neukroivo filmičnu energiju.

CRIME WAVE je po mnogim rešenjima znatno uticao na Kubrickov KILLING ali isto tako je i odstupao od nekih tadašnjih trendova. Recimo, nema voiceovere koji su često umeli da svojom pseudodokumentarnom intervencijom učine tadašnji noir bajatim u današnjim okvirima. Kod de Totha toga nema i zato je njegov film začuđujuće moderan na neki način.

* * * / * * * *

TEXAS RED

TEXAS RED je jedan od 12 vesterna koje je Travis Mills snimio za 12 meseci 2020. godine.

Taj podatak obećava neku DIY egzotiku, ali ovaj film je sve sem toga.

Reč je o jednoipočasovnom filmu koji se dešava početkom 20. veka i može se smatrati vesternom krajnje uslovno jer ovo je već period kada je Zapad osvojen i kada se uveliko koriste automobili i radio aparati.

Film pokriva višegodišnju tenziju lokalnih belaca sa jednom enklavom u Misuriju gde nije bilo segregacije i poteru za jednim crncem kog nevino optuže i daju se u bespoštednu poteru kako bi prikrili svoje greške.

Od poznatih glumaca, pojavljuje se scenarista John Sayles u upečatljivoj ulozi, ali sve ostalo jeste DIY ekipa bez velikih imena u podeli.

Međutim, apstrahujemo li faktor glumaca, ovaj film snimljen za manje od 100 000 dolara izvanredno. I mogu reći da mu budžetski i produkciono ne nedostaje apsolutno ništa. Savršeno je komotan u svom prikazu epohe, bez opterećenja koje često nosi skuplji filmovi smešteni u neko drugo vreme. Ovo sve izgleda kao da je snimano na nekom mestu gde ljudi naprosto i dalje žive kao pre stotinak godina. 

Upotreba muzike je izvanredna, crnački bluz i kantri iz epohe, odlično igraju i u zvuku i u kadru, i celokupan afroamerički aspekt i u podeli i u načinu reprezentacije je izvanredno rešen sve do same kode koja ode u izvesnu dozu očekivanog, ali ne smeta.

TEXAS RED je po svakom kriterijumu uspeo film, mada bih je ja eventualno definisao kao moderni vestern nego što bih odmah stavio taj žanrovski predznak. No, dobro, u DNK ovog filma ima dovoljno elemenata vesterna da se ne smatra varanjem.

Travis Mills je ušao u snimanje ovog filma sa dosta savladane filmske lektire koju poznajemo i mi ovde, ali rekao bih da je on bolje razumeo.

* * * / * * * *

THE DEADBEATS

THE DEADBEATS je niskobudžetni crnohumorni triler Travisa Millsa, o klovnu koji dobije batine od grupe bitangi i ne može da se umiri dok im se ne osveti.

Film zvuči jednostavno u premisi i izveden je vrlo domišljato i dobro. Ponovo je reč o mikrobudžetnom filmu bez poznatih glumaca i Mills bez mnogo teškoća u najvećem delu trajanja postiže izgled sirovog niskobudžetnog a ne mikrobudžetnog filma.

Ono u čemu ovoga puta greši je odsustvo fokusa. Film otvara i zatvara glavni lik, ali se film u svom toku bavi i jednom drugom narativnom linijom koju čine naslovni deadbeatsi i ona je naprosto višak i odvlači pažnju od osnovne priče i junaka koji je nosi.

Film je manje raskošan u ambicijama od CORNBREAD COSA NOSTRA pa je možda u tom smislu i kompaktniji. Ponovo pokazuje da van industrije ima vrlo sposobnih ljudi spremnih da zauzmu mesto u njoj, ali isto tako ima i malo viška u ambiciji koji su na kraju ozbiljno omeli krajnji ishod.

* * / * * * *