EAGLES OF THE REPUBLIC

Tarik Saleh ima moje beskrajno poštovanje zbog filma THE CONTRACTOR a kad je reč o kairskoj trilogiji, pratio sam je u "realnom vremenu" i imam utisak da je u njoj iz filma u film napredovao.

Kada je snimio THE NILE HITLON INCIDENT, Tarik Saleh je napravio jednu misteriju na sredokraći etno ornamentalizma i noira koja je pretendovala da bude CHINATOWN kakav Kairo zaslužuje ali do toga nije dobacila. Film je kopao po hipokriziji poznog mubarakizma i završavao se razrešenjem u toku protesta na Al Tahriru.

WALAD MIN AL JANNA je drugi film u trilogiji, sa kojim je Tarik osvojio nagradu za scenario u Kanu i u njemu se bavi zaverom egipatske tajne službe da utiče na izbor kairskog imama. Ovaj film je bio još intirgantniji od prvog i uspeo je da uvede publiku u vrtlog dinamike moći egipatskih duhovnih i svetovnih vlasti.

Jugoslav Pantelić nas je na vreme upoznao sa Tarikom Salehom, i prepoznao ga je pre Kana. Ipak, treći deo trilogije nismo pogledali na FESTu kao prethodna dva već na BFFu koji je ove godine krenuo u terminu FESTa.

Imajući temu trećeg filma u vidu, ali i atmosferu u društvu na dan kad sam ga gledao - a to je dan kad su studenti iz Plenima FDU pozvali na bojkot novog FESTa a Vučić podelio ordenje raznim poslušnicima među kojima ima i filmskih autora, rekao bih da smo po svemu sinhroni sa društvenom korozijom koju obrađuje Tarik Saleh, sem u jednom. On je, za razliku od nas, ipak u stanju da snimi dobar film.

Nisam se nadao gledajući ranije filmove kairske trilogije da će mi treći film biti toliko neprijatno blizu onoga što osećam o svojoj svakodnevici.

U ovom filmu, kairski noir dobija svoju meta dimenziju. Ulazi se u kairski Holivud, glavni junak je najslavniji egipatski glumac koji vodi boemski i potpuno vesternizovan život. Međutim, postepeno uz razne diskretne pritiske biva uvučen u snimanje filma o predsedniku Al-Sisiju koje se iz umerenog blama za jednog u suštini liberalnog boema pretvara u postepeni sunovrat moralni i ljudski, i sve iz jedne ketmanske priče prerasta u borbu za opstanak i politički triler u kom padaju glave.

Tarik Saleh solidno koristi koncept filma-u-filmu, samog procesa kreacije i snimanja nečega što je bezvredna propaganda ali donosi moć i uticaj, i u tom delu on uspeva da prikaže skoro po neprimetno klizanje umetnika od osobe sa integritetom do poniznog sluge ne samo režima, već njegovih opskurnih struktura.

Moć korumpira na mnogo strašniji način od bilo kog drugog kvarenja, i tu poentu Saleh uspeva da dočara.

Film nije sve vreme i u svemu na najvišem nivou, ali koherentan je, i ta amplituda između onog najboljeg i najslabijeg u filmu nije prevelika.

Saleh u kairskoj trilogiji snima egipatske filmove, govori se na kairskom dijalektu, to su urbane priče estetski prožete arapskom kinematografijom ali naravno sa ponekim začinom koji Saleh donosi sa Zapada, pa i iz samog Holivuda.

Saleh je u filmu CONTRACTOR pokazao da je u stanju da snimi sigelovski akcioni triler i ovde bez smetnji prenosi deo te energije u fazama kad dešavanja pođu put visokooktanskog političkog trilera.

Ovaj film ima nekoliko antologijskih scena, i kako je reč o političkom trileru sa tranžannrovskim i delimično ornamentalnim izrazom, one pripadaju raznim žanrovima, ima ih i u domenu komedije a bogami i trilera punog intenziteta.

Bilo bi pretenciozno reći da je EAGLES OF THE REPUBLIC "opasan" u današnjoj Srbiji, pre svega jer se filmovi slabo gledaju i o njima se malo razmišlja. No, teško mi je da zamislim nekoga ko ga je pogledao da nije osetio neku dozu nelagode.

Iako ne mogu da kažem da me filmski uzbudio kao CONTRACTOR, u privatnom pogledu svakako jeste.

* * * 1/2 / * * * *

STRANGE IMPERSONATION

STRANGE IMPERSONATION je hitchcockovski noir koji je pre svoje kanonske noir faze režirao Anthony Mann.

Ovo je veoma dinamičan i zabavan pomoćni B-film snimljen za Republic u kom se Mann bavi pričom o naučnici koju posle nesreće prijateljica odvaja od verenika i uzima ga za sebe, i kada shvati šta se desilo, smišlja veoma kompleksan način kako da joj se osveti.

Ovde imamo motiv promene identiteta, prerušavanja, zabune, i niz prilično outrageous postavki koji guraju priču daleko od psihološki utemeljenog noira prema gotovo oniričkom suspenseru koji je do vrhunca doveo baš Hitch i posle ostavio De Palmu da to dalje šilji.

Međutim, ovo je izuzetno uspeo B-film, vidno iznad nivoa na kom je ovaj tip filma, ali svakako nije ono čime je Mann zadužio istoriju filma.

* * * / * * * *

DESPERATE

Uprkos tome što je i pre filma DESPERATE snimio nekoliko filmova u kojima ima elemenata noira, Anthony Mann je smatrao ovo svojim "prvim filmom" jer je u njemu mogao da ispolji sve svoje stvaralačke zamisli, pa je isto tako i ovaj naslov posmatran kao prvi u njegovom sedmočlanom noir kanonu.

Zanimljivo je da prvi deo tog kanona deli niz sličnosti sa sedmim i završnim. Naime, u oba imamo sveže oženjenog junaka koji čeka dete i čija je nervoza pojačana tom činjenicom. Dok je u filmu SIDE STREET junak spreman da počini prekršaj, ovde je spreman na to da se grčevito brani, pa i da ubije ako treba.

Glavni junak filma DESPERATE je šofer kamiona kog unajmljuju gangsteri da vozi tokom jedne pljačke On im se otme, kao i ceo posao koji su napravili, i daje se u bekstvo sa trudnom suprugom i gangsterima željnim osvete za petama.

Uprkos tome što je film u osnovi noir triler, u porodičnim scenama, Mann postavlja stvari u duhu romantične melodrame, pa čak i porodične dramedije, i popušta tenziju, što je dosta zanimljiv način razmišljanja i drugačiji od tonalne doslednosti koja je obično krasila noir tog vremena.

Takvom odlukom scene dobijaju jedan nov kvalitet ali se gubi na tenziji, tako da ne mogu da kažem da sam fan tog rešenja, u osnovi. S druge strane, taj novi sloj atmosfere dodaje bogatstvo filmu.

Kada je u fazi trilera, onda DESPERATE ne luta tonalno i vrlo je snažan, sirov i jasan.

U ovom filmu Mann pokazuje već veoma izbrušen rediteljski dar koji će se u ovoj formi svakako još samo usavršavati kako faza bude odmicala.

* * * / * * * *

SIDE STREET

Sedmi i završni film noir kanona koji potpisuje Anthony Mann nosi sve karakteristike njegovih najboljih ostvarenja u tom razdoblju.

Uprkos tome što ga nije slikao John Alton već čuveni Joseph Ruttenberg, ovde Mann na jedan prepoznatljiv, ali i pojačan način tretira ambijent grada. Glavni junak je njujorški poštonoša koji čeka dete i jedva sastavlja kraj s krajem, tako da lako pada u iskušenje da ukrade novac od prljavog advokata koji se bavi iznudama i to ga uvodi u vrtlog sukoba sa zlokobnim figurama iz podzemlja ali i sa vlastitom savešću.

Gledan iz današnje vizuere, ovaj film ima intenzitet kakvom su Braća Safdie stremili u filmovima GOOD TIME ili UNCUT GEMS, samo složenu u osamdesetaj minuta, sa izuzetnim korišćenjem lokacija, propulzivnom naracijom i nizom vrhunski posloženih vinjeta sporednih likova koji obogaćuju film ali ne remete protagonizam glavnog junaka.

Pomenuti protagonizam glavnog junaka kog igra Farley Granger postignut je ne samo kroz njegovu radnju i kroz zaplet u kom se nalazi već i kroz opresivni prostor grada koji ga guši. Ovo je film koji se dešava u uskim hodnicima, po zadnjim sedištima kola, na ulicama punim ljudi koji gledaju svoja posla kad se suoče sa zločinom, a scenario Sydneya Boehma je našao reditelja koji se vrhunski snalazi kako u vođenju priče tako i u prepoznavanju crnog humora. 

Iako spada u filmove koji su uokvireni tom DRAGNETičnom naracijom, ovde je po sredi jedan potpuno intenzivan rukopis, ponovo ispred svog vremena.

Razumljivo je da SIDE STREET nije imao tu harizmu kao neki drugi noir naslovi tog vremena, ali u toj sferi nepriznatih ili manje priznatih klasika, bez teškoća može stati uz Siegelov LINEUP ili Quineov PUSHOVER, i vremenom je ipak bio prepoznat, premda nije stavljen u obaveznu lektiru.

Ovim naslovom, Mann je sasvim sigurno trijumfalno zaokružio svoju prvu značajnu fazu koja kreće filmom DESPERATE, po vlastitom svedočenju "njegovim prvim pravim filmom", iako je po mom mišljenju on i pre toga imao nekoliko vrlo solidno izvedenih ostvarenja vrednih pažnje.

Farley Granger je snimio i dva remek-dela Alfreda Hitchcocka i spada u red glumaca koji su možda igrali u najviše klasika a da su zapravo brzo ispali ne iz prve nego i iz bilo koje značajne lige, i krenuli da operišu po Italiji, van SAD itd. U tom smislu, sigurno da je manjak star powera usporio proces prepoznavanja ovog filma kao klasika u kasnijem periodu.

Međutim, energija, veština, sirovost i ironija su neuništivi i SIDE STREET spada u filmove koji ne samo da danas deluju sveže već vrlo lako evociraju jasnu poveznicu sa aktuelnim autorima.

* * * 1/2 / * * * *

RAW DEAL

Iz klasičnog ciklusa od sedam noir filma koji potpisuje Anthony Mann, iako je on i pre toga snimao ponešto tog žanra, RAW DEAL se smatra jednim od najcenjenih naslova.

I zbilja, na nivou psihološke postavke, ovo je izuzetno zanimljiv film sa jako potentnim odnosima. Imamo glavnog junaka koji beži iz zatvora da bi uzeo nešto što je njegovo i vole ga dve žene, jedna s kojom je duže i koja mu pomaže da pomogne i druga s kojom se upoznao tokom suđenja i koju praktično otima da mu pomogne u bekstvu. Nasuprot sebi ima gangstera sa kojim se zamerio i do koga mora da dođe ali to ne znači da ni glavni junak nije ipak bitno mračniji od nekoga koga bismo nazvali antiherojem.

U tom pogledu, RAW DEAL je film bez klasičnog pozitivca i u njemu je samo oteta junakinja neko ko zapravo nije iz nekog razloga spreman na sve, bilo da je to osveta i želja da se izvuče od robije kod glavnog junaka, bilo da je to bezuslovna ljubav njegove partnerke.

U tom pogledu, RAW DEAL je psihološki vrlo kompleksan i po karakteru odnosa među junacima transgresivan film.

Izveden je klasicistički, mannovski efikasno ali bez one sirovosti i realizma koji ga karakterišu u, ako ne najboljim, a ono meni najdražim izdanjima.

RAW DEAL nije arhaičan u izvedbi ali jeste starinski film, što je okvir koji je Mann tako uspešno probijao.

U tom pogledu, neki drugi naslovi iz noir sedmorke kao što su BORDER INCIDENT, T-MEN i SIDE STREET su meni draži, ali s druge strane RAW DEAL je u psihološkom pogledu najintrigantniji i najtransgresivniji.

* * * / * * * *

FAST COMPANY

FAST COMPANY Davida Cronenberga je čuven izuzetak u njegovom opusu, kada je u kanonskoj fazi, između dva klasika, snimio film koji nimalo ne liči na njega.

Ipak, svako ko zna Cronenberga, zna da su automobili njegova velika strast sa posebnim akcentom na trkačka kola i auto-moto sport i samim tim ovaj B-film o drag racingu uopšte nije toliko neobičan potez za reditelja na vrhuncu svojih moći.

Naravno, Cronenberg je tada snimao svoje klasike ali još nije bio u poziciji kada je mogao da traži najveće budžete u svojoj karijeri, pa samim tim FAST COMPANY deluje kao B-film, iako veoma vešto i pedantno realizovan od strane samog reditelja i njegovog redovnog saradnika, direktora fotografije Marka Irwina.

Ono što u izvesnom smislu najviše odstupa izuzev same teme filma i miljea u kom se dešava, jeste zapravo odnos prema priči koji je uronjen u melodramski eksces B-filma po čemu tada David Cronenberg nije bio sklon jer je donosio A+ nivo odnosa u žanr koji je bio pod bremenom B proizvodnih uslova i načina razmišljanja.

Cronenberg je digao horor na nivou arta kao malo koji drugi reditelj u istoriji ali u slučaju FAST COMPANY u tome nije istrajao na nivou priče i odnosa prema likovima, iako, ako gledamo neke sekvence izdvojeno i van konteksta, možemo prepoznati mnoga obeležja autorstva.

FAST COMPANY toliko nema veze ni sa jednom bitnom temom Cronenbergovog opusa da ostaje izuzetak o kom se ne govori mnogo. Međutim, iako odbačen film i fusnota, zapravo je prilično dobra priča iz sveta drag racinga izvedena u punom B-okviru i istim takvim ambicijama.

Cronenbergovo ime istorijski sprečava da se ovaj film pridruži potrošnoj robi kakvu je inače produkovao ovaj žanr, i to je u redu, jer ovaj film ipak jeste nešto iznad toga.

* * * / * * * *

BORDER INCIDENT

Još uvek u fazi kad su policijski procedurali često počinjali i završavali se nekim pseudodokumentarnim okvirom unutar kog je išla klasična igrana fikcija, Anthony Mann je snimio svoj klasik BORDER INCIDENT.

Ovaj film iz 1949. godine danas izgleda kao da je juče snimljen, sa sirovošću, brutalnim odnosima među junacima i prizorima koji to prate i vizuelnom kulturom koja je istovremeno i ispred i izvan svog vremena što je automatski čini trajnom vrednošću.

BORDER INCIDENT se bavi ubacivanjem jednog meksičkog policajca među nadničare koji se ilegalno uvoze iz Meksika i jednog američkog policajca među trgovce ljudima. Njih dvojica znaju jedan za drugoga ali saradnju je teško ostvariti jer su trgovci veoma obazrivi i iznenađujuće surovi, tako da vrlo brzo zadatak kreće stranputicom.

Sama tehnika uvođenja Meksikanaca u Ameriku veoma je slična onoj koja se primenjuje i danas, i kasniji filmovi koji su ovo tematizovali, među kojima se nekoliko njih izdvaja, zapravo nisu ponudili ništa bitno svežije u odnosu na ono što je dao Mann davne 1949.

U redu, Richardsonov BORDER je imao Jacka Nicholsona u glavnoj ulozi i nekoliko zvezda oko njega ali Ricardo Montalban u ulozi meksičkog policajca kod Manna donosi ništa manje harizme i energije.

Odnosi među likovima su izvanredno izgrađeni a u glumačkoj podeli nema slabog mesta i svako ko ima značajnu ulogu dobio je prostor da se dokaže kao što su i svi epizodisti veoma sugestivno odabrani, ali ipak tako da ne remete osnovni balans i utisak protagonizma, odnosno isticanje važnog u odnosu na nevažno.

Po zapletu ovo je tvrd policijski procedural, po odnosima među junacima ovo je noir a po lokacijama i atmosferi samih ambijenata i okolnosti moderni vestern (pod modernim naravno govorim u kontekstu savremenosti u vreme premijere filma). Ovo su sve žanrovi kojima je Mann vladao a u poslednja dva je postigao ne samo ogromne uspehe već ih je veoma zrelo kombinovao, dajući vesternu dimenziju koju kod drugih reditelja nije imao.

Scenario za ovaj film pisao je John C. Higgins, pisac koji potpisuje sličan i veoma efektan Mannov film T-MEN kao i niz drugih njegovih krimića iz ovog perioda od kojih su neki izvanredni i nijedan nije slab.

Kad čovek poželi da pogleda dobar film, Anthony Mann je uvek bio siguran izbor, uz povremeni rizik da dobije nešto zaista izvanredno.

* * * 1/2 / * * * *