POSLEDNJI KRUG MOMCI

Pogledao sam film POSLEDNJI KRUG MOMCI i na kome je kao reditelj potpisan Ilija Stojimirović. I kao scenarista i kao rukovodilac u Udruženju scenarista Srbije moram da napomenem da je zaista veliki skandal što na ovom filmu nije vidno potpisan scenarista, a koliko sam uspeo da ispratim špicu, mada se špica tu odvija iz više etapa i možda nisam uspeo sve da zapazim, imena scenariste nema. Ako ga i ima, nije vidno napisano, to u svakom slučaju mogu da konstatujem. 

Naravno, popuno je moguće da neko snimi film koji uslovno rečeno nastao bez scenarija. Međutim, ovaj film ima nekakvu strukturu, ima nekakvu dramaturgiju. koja je nastajala sigurno pre snimanja, da bi se uopšte otišlo na mesto da ćete neke scene snimati. A naročito posle snimanja u postprodukciji je neko morao da donese nekakvo znanje o pravljenju drame, ne bi li ovo delo sklopio. I taj neko je morao biti potpisan pa makar bio prevashodno recimo montažer.

POSLEDNJI KRUG MOMCI je film koji je sniman jako dugo, to je neki projekat o kom se priča i na kom se radi već poslednjih, po mom sjćanju barem 15-16 godina. I sada je konačno taj film uspeo da dođe do nekakve male distribucije, da stigne do bioskopa itd. 

Ovo je klasičan primjer critic proof filma. Znači, autori su se zaštitili od kritike na neke razne načine. Time što su odlučili da naglase kako je ovo jedan niskubudžetni film koji prave neki potpurni amateri, laici, neznalice, kako oni sami misle da je njihov film bezveze itd. 

Međutim, ja ne volim filmove koji pokušavaju da budu critic proof. Naročito nemam razumevanja za takvu tendenciju kad je način da autori otprilike žele sami da se našale sa sobom da bi izbegli da se neko drugi našali sa njima. To mi je, moram priznati, bezveze. 

Zato što ako ti zaista misliš da si snimio nešto glupo i da je to bezveze, zašto onda to prikazuješ i zašto opterećuješ okolinu time? A ukoliko imaš potrebu ipak da to prikažeš, a da ta potreba nije u bilo kom smislu komercijalna, što u ovom sučaju apsolutno i nije, onda, naravno, moramo poći od pretpostavke da ti koliko god se krio iza gluposti, naivnosti, toga da ne znaš šta radiš, toga da si ti u stvari jedan populni debil itd. zapravo imaš neku zamisao o tome da ipak to što radiš u stvari nekome može da se dopadne i da nekome ta zezancija ima nekog smisla. 

I ako se složimo da je Stojimirovićev film ipak nastao sa idejom da u svemu tome u stvari ima nekog smisla i da je to glupiranje ipak nešto što zaslužuje ljudi da ga vide i da prevazilazi okvire internog lica, onda film više nije critic proof. 

E sad, šta o ovom filmu može da se kaže? 

On jeste criitic proof zbog toga što je u suštini svako kritikovanje ovog filma na neki način besmisleno jer prosto problema ima koliko hoćeš. Međutim, ono što bih ja definisao kao ključi problem, to je da uprkos svim ograničenjima sa kojima su autori ovog filma radili - a ta ograničenja počinju pre svega od njih samih i njihove želje da budu istovremeno i autori i glumci i sve - jedino niko ne želi da bude scenarista, pa se taj autorski doprinos ne javlja u potpisu a bogami ni u konceptu. 

Međutim, ipak je uložen neki evidentan trud i u izvedbi pojedinih stvari ima određene veštine, ne velike, ali ne ni zanemarljive. i samim tim se onda postavlja pitanje u stvari u zaludnosti tog truda za koji mislim da je kompromitovan time što je ovo s jedne strane pokušaj da se pravi parodija nekih inostranih filmova, filmova poput, recimo, priča o tajnim agentima, o James Bondu, momcima na misiji, recimo Rambu itd. Ali da se onda to opet svede i na neki interni vic sa nekim našim lokalnim selebritijima, i to vic koji nije naročito smešan, koji je usiljen, koji je možda bio smešan na snimanju, ali u prikazivanju definitivno nije. 

I nezavisno od toga da li je taj vic uspeo ili ne, prosto nije jasno šta mi ovde gledamo. Znači, da li gledamo nekakvu internu celebrity reviju, namenjenu lokalnoj publici, ili gledamo parodiju nekog stranog ilma, namenjenu obrni-okreni nekoj vrsti strane publike. Ako cilj nije strana publika u tom segmentu, zbog čega bismo u protivnom gledali parodiju stranog filma snimljenu na engleskom jeziku? 

Pokušaj da se snimi parodija u nekim jadnim uslovima i da to bude kapital te parodije, jeste vrlo čest postupak. I mnogi ljudi su iz nekog undergrounda, iz nekih zemalja koje nemaju neku pretrano razvijenu kinematografiju, sa takvim filmovima uspevali da naprave neki uspeh, pa čak i da postanu ozbiljni svetski reditelji. Ovaj film svakako ne dobacuje od tog nivoa, prvo zbog tog enormnog opterićenja lokalnim selebritijima koji ne doprinose ništa, a drugo zbog toga što u pogledu parodije tog stranog filma nema šta posebno da kaže. 

I dok je humor s ovim selebritijima apsolutno interni, humor u ovoj parodiji stranog filma, i to dakle globalno dostupnog, globalno promovisanog studio produkta, ipak jeste namenjen internacionalnoj publici i uprkos tome što i tu ima nekih internih detalja, evidentno je da je taj deo sniman sa određenom ambicijom. I ta ambicija u pojedinim scenama, možemo da kažemo, nije bila popruno neosnovana. Međutim, nažalost, ispostavilo se da u tom nekakvom kulturalnom dijalogu između parodija, koja je prisutna na raznim meridijanima, ovaj naš doprinos prosto nema šta posebno da kaže. Ali nekakvog trude, nekakve ambicije i nekakvog pokušaja u svemu u tome ima, ali je nažalost uzaludan. A uzaludan je ne zbog toga što nije bilo para i ne zbog toga što su na filmu radili nekakvi amateri (mada na filmu nisu radili samo amateri, ima tu profesionalaca i te kako) već zato što ideja ne funkcioniše. 

Da su autori istrajali u ideji koja čini veći deo gradiva ovog filma, a to je ta priča o srpskom akcionom filmu koji je postigao svetski uspeh i tom filmu-u-filmu. I da nije krenulo to iscrpljivanje s našim javnim ličnostima i budalaštinama, čak bi i ovakav film, sa ovakvim rešenjima i dometima, nekako uspeo da ode na underground žanrovske festivale po svetu, na te neke sabore treš filma i koječega. Ipak, ta neka lokalna, interna zajebancija je prevladala i potopila internacionalnu priču zarad vica za koji kod nas na kraju niko nije čuo.

Ilija Stojimirović i njegova družina sasvim sigurno nisu zalutali na film, ali nisu promislili dovoljno dobro šta rade i kome se obraćaju, i cena toga će biti uzaludno uložen rad.

I to je na kraju pre svega potopilo ovaj film. I svi ostali pokušaj da on bude critic proof i svi ostali pokušaji da on nekako bude nešto više. su prosto samo bili nekakvo maskiranje osnovnog problema, a to je da ta ideja nije ništa posebni. Ili čak da budem drastičan pa da kažem da je prilično slaba. Dakle, pokušano je spolja da se reši nešto što je par excellence problem iznutra.

KIM NOVAK'S VERTIGO

Alexandre O. Philippe imao je priliku da u Veneciji 2025. premijerno prikaže dokumentarni film KIM NOVAK'S VERTIGO i da ona sama uveliča tu premijeru.

Sa velikom pažnjom sam čekao ovaj film jer je Kim Novak meni ne samo najomiljenija hičkokova plavuša već i jedna od omiljenih diva svoje epohe u Holivudu koja je ne samo igrala u puno filmova koje volim već je mnoge od njih i unapredila.

Naravno, Hitchov VERTIGO je sam po sebi eksteritorijalan film u odnosu na sve, ali sad mimo njega, meni je njena najdraža rola u potcenjenom ali ne sasvim neotkrivenom filmu Billyja Wildera KISS ME, STUPID, u čiju snagu me je uveo Uroš Stojanović.

Iako u ovom filmu imamo samo jedan kratak klip iz tog filma i nije bio tretiran kao važan, čini mi se da je u ovoj priči Wilder pobedio Hitcha.

Naime, film je sačinjen od toga da Kim Novak manje-više nešto mrsi o svom životu i karijeri, pokušava da definiše pojmove i u tome vrlo retko uspeva, a kad se dođe do samog VERTIGOa stvar se pretvara u prilično cringy prenemaganje i foliranje gde ona pod stare dane pokušava da odglumi neku duboku sudbinsku povezanost s tim filmom,

Ako imamo u vidu da je Kim Novak osoba koja posle mase hirurških zahvata ne liči na sebe, neko ko već ima posmrtnu masku umesto lica, ali ta maska nije izvajana po njenom licu već je zategnuta kao bubanj, i kada se na to doda često prenaglašena, naivno odšmirana uloga sebe - šta je ovo drugo nego SUNSET BLVD.?

Dakle, Billy je možda potcenjen i KISS ME. STUPID je dat kao kratka ilustracija da su je muškarci gledali kao meso ali na kraju sve ovo mnogo više na njegove studije eluzivnih holivudskih diva nego na Hitchovo remek-delo.

E sad, Philipe ima pristup insertima i jako dobroj arhivi i malo se igra umetnosti time što pušta Kim Novak da drobi, umesto da to malo strukturira, ali to je valjda cena pravljenja tog savremenog "umetničkom" dokumentarca nasuprot televiziji.

Ironija je da se film na kraju našao na BBCu i to ne samo kao televizijski dokumentarac već kao deo dokumentarne serije ARENA.

U svakom slučaju, vrednovaću ga kao film jer kao film je krenuo i kao takav je do sada tretiran.

Realan domet ovog dela je * *.

Ali, imajući u vidu temu, arhivu i ko je sniman, a Kim Novak zaista nije mnogo prisutna u javnosti, može se smatrati da ima značaj za * * *.

GUNCHE

Sang-ho Yeon je eminentan žanrovski reditelj u dovoljnoj meri da mu je novi film GUNCHE doživeo premijeru u ponoćnom terminu, van konkurencije, u Kanu, u formatu u kom je ranije bio Woody Allen.

Gledao sam tri njegova film i uprkos tome što TRAIN TO BUSAN po meni nije bio dorastao hypeu, sva tri su bila odlična. Međutim, u međuvremenu je on nasnimao još dosta toga i kad je reč o filmovima i u serijskom programu i postao je bitan dobavljač za Netflix.

GUNCHE je prvi film u kom nisam osetio osnovnu karakteristiku Yeonovih filmova koje sam gledao i koji su mi bili dobri, a to je njegov background u animacijia i iskazivanje karaktera kroz fizičku akciju i njenu suštinsku dramsku razradu.

Nažalost, ovaj film mi je izgledao kao neki angažman u kom su likovi svesni ne samo da su u nekom filmu nego da su vrlo konkretno u Yeonovom filmu. Uvođenje likova je ekspresno ali na jedan loš način. Volim kad se likovi brzo uvedu ali i kad su toliko generički da nema šta da se uvede nego prosto odmah se pojave, znamo ko je ko, šta je šta i vozi. 

Kao i u BUSANu, Yeon hoće da malo uvede neke novine u koncepciju zombija ali opet ne pravi ništa senzacionalnije premda jeste kreativniji nego prošli put. U suštini sa tom inovacijom koju uvodi i sa njenim implikacijama ne pravi ništa naročito i ne uspeva da njome pomeri opšte okvire filma iza tipičnog okvira nekog zombi filma sa podosta akcije.

GUNCHE je korektno izveden, na nivou koji se očekuje od Yeona, ali u njemu se već oseća jedna karakteristična žanrovska potrošenost koja se javlja kod reditelja kojima žanr postane rutina i kojima princip "za koga je dobro je" krene da preovladava.

* * / * * * *

HER PRIVATE HELL

Nicolas Winding Refn je ove godine zapanjio Kroazetu svojim novim filmom HER PRIVATE HELL. Ipak, kada se pogleda film, nema mnogo razloga za tako burne reakcije.

Film je nesumnjivo jako slab, ali ne vidim ga kao neku vododelnicu u Refnovom opusu.

Naprotiv, on je prirodna erozija jednog rukopisa koji je funkcionisao jedino u filmu DRIVE, da bi onda krenuo da tone u dekadenciju u ONLY GOD FORGIVES i NEON DEMONu gde su simfonijska vizuelnost i vibe filmmaking počeli da odnose primat nad sve slabijim i slabijim pričama. Dok je u DRIVE bio pronađen pravi balans između jednostavne pulpy priče i prenaglašene vizuelnosti, u ovim filmovima je priča bila slaba i povlačila se pred vizuelnošću ali oni nisu suštinski dosezali sfere čistog filma nego su delovali polovično, ni kao neki apstraktni modni videi i kao u potpunosti formirani narativni filmovi nego jedan neuspeli čin između čiste vizuelnosti, i veoma vizuelno ekspresivnog narativnog filma, pritom sve to duboko u okvirima nečega što su drugi autori odavno i postigli i apsolvirali i napravili kako treba.

I možda je ovo poslednje i najveći problem novih Refnovih radova, dakle oni ne idu ni na jednu stranu do kraja, a sve što na kraju dobijemo su pokušaji kombinovanja i neuspešnog imitiranja autora kojima su neki zahvati naprosto uspeli.

Refnov film svakako nije direktan omaž bilo čemu kao ono što rade Helene Cattet i Bruno Forzani, ali na kraju šavovi raznih inspiracija postaju preočigledni i to nijedna doza Kennetha Angera ne može da prikrije.

Kad je reč o nesposobnosti da se odmakne od priče i od pokušaja da se bavi pojmovima vizuelnim putem, ovaj film možda i najviše svedoči. On ne samo da je opterećen odnosima među likovima, već je opterećen i dijalozima kroz koje se oni ispoljavaju, sporazumevaju, sukobe itd. Za film koji u toj meri želi da bude ideativan, atmosferičan i vizuelan, HER PRIVATE HELL je nepodnošljivo verbalan, i previše oslonjen zapravo na priču, a ona pak uopšte ne funkcioniše i nije ni približno na nivou koji je potreban.

Otud, kao i svaki istinski promašaj, HER PRIVATE HELL je nedopustivo slab ali i krajnje neupečatljiv film. Svako prenaglašavanje njegovih nedostataka je samo usluga autoru i stvaranje lažnog utiska da je snimio nešto snažno.

EGGHEAD REPUBLIC

Pella Kaegerman i Hugo Lilja su mi poznati po filmu ANIARA koji je bio ekranizacija često adaptirane poeme o putovanju u kosmos. Taj film sam zapamtio kao space operu koja nije uspela da ostvari svoj potencijal ali i zanimljiv eksces.

I njihov drugi film, EGGHEAD REPUBLIC je adaptacija literature - ovog puta to je novela Arnoa Schmidta, koja je napisana u vreme Hladnog rata i oni su je dosta slobodno preradili i smestili je u alternativnu istoriju u kojoj su stvari slične kao danas ali Hladni rat nije završen.

Nadahnuta svojim radom za Vice, Pella Kagerman, Schmidtov lik novinara sada situira kao saradnika jednog medija koji gaji gonzo novinarstvo i samo se ne zove Vice u ovom filmu.

Taj medij vodi ekspediciju u SSSR gde je u Kazahstanu detonirana atomska bomba i sada se na obodu zabranjene zone nalazi Centar za radionaktivnu nauku i umetnost. Umetnici i naučnici najvećeg formata su se preselili tamo kako bi na toj ničijoj zemlji stvarali svoja radikalna dela.

Ekipu gonzo medija zanima da ih sretne, pre svega jednu eluzivnu figuru čuvenog američkog pisca, ali ih malo više zanima da snime mutirana bića u radioaktivnoj pustoši.

Kada uđu u radioaktivnu pustoš, počinju da shvataju kako stvari nisu onakve kako su ih zamišljali, ali isto tako i da su veoma neobične samo na jedan drugi način.

Ako bih morao da opišem nekome ovaj film rekao bih da je ovo kao FEAR AND LOATHING IN LAS VEGAS pomešan sa STALKERom, s tim što nije onako duhovit kao FEAR AND LOATHING i nije onako pretenciozan kao STALKER. Međutim, možda je bitnije naglasiti kako su mnoge kritike ovog filma pogrešno usmeravale javnost. Naime, ovaj film je vizuelno zanimljiv, dobro izgleda, ali nije radikalan, i svakako nije trijumf stila nad supstancom. Ima maštovitih i neobičnih prizora ali Pella Kagerman i Hugo Lilja zapravo snimaju film veoma konkretno, veoma matter-of-factly, i iracionalnost je u dobrom balansu su vrlo solidnim storytellingom. Možda je neko očekivao nešto drugo, nešto više ili drugačije, ali ovaj film je vrlo razuman i rekao bih konvencionalan u postupku, s tim što u njemu naravno ima maštovitih, pa i blesavih ideja.

Ono što je u njemu po meni karakterističan iskorak jeste jedna ballardovska atmosfera. Naravno, Arno Schmidt je daleko od nepoznatog pisca i daleko je od nedovoljno etabliranog, ali sa Ballardom deli dosta paralela i dodiruju zajedničke teme. Međutim, na filmu, Ballard je etabliraniji i zato pominjem njega pre nego samo Schmidta jer prosto "ballardovski" je već etablirana etiketa.

Dakle, da, ovaj film je ballardovski duhom. On ima mešavinu racionalnog i hladnog tretmana iracionalne premise sa osećajem apokalipse kao stanja duha gde ona može biti i novi početak a ne nužno kraj, i gde možda upravo gradnja više oličava apokalipsu nego rušenje.

U tom smislu, gonzo novinari su par excellence ballardovski junaci, uostalom zar Simon Sellars kao prime Ballardian nije jedan period svog života proveo baš kao gonzo novinar?

U tom smislu, kritika modernog medija koji traži senzaciju praveći se da traži istinu, i bavi se zabavom ne bi li ostavio utisak da beleži nešto što je "zanimljivo", u sebi nosi nešto inherentno ballardovsko jer kod njega su mediji bili takvi u prozi, čak i onda kada javno nisu bili eksplicitno takvi.

U tom pogledu, ovo je jedan interesantan film koji se poigrava "velikim konceptima" kroz "malu priču" i u tome postiže dosta. Ono što svakako nije jeste kinematografski eksces kakvim ga opisuju. Naprotiv, ovo je film koji je našao pravu meru svih slojeva svog izraza i idejnosti.

* * * / * * * *

HUO ZHE YAN

HUO ZHE YAN je film sa kojim je Kenji Tanigaki doživeo internacionalnu afirmaciju kao reditelj, iako je već neko vreme aktivan kao japanski koreoraf borbi u Hong Kongu ali i po nekim američkim produkcijama.

Kenji Tanigaki je drugorazredni ali i dalje vrlo pristojni povremeni saradnik holivudskih produkcija i otprilike to i jesu neke njegove realne mogućnosti. On je koreograf koji nije smislio ništa novo ali ume da postavi neke rutinske obavezne figure i unese im dozu svežine koja je dovoljna za neki mid-level holivudski film i kada se to postavi u dobar širi kontekst itekako radi posao.

On odavno režira i u Japanu i u Hong Kongu ali to su mahom borilački filmovi raznih stilova za lokalnu publiku koji s razlogom nisu iskoračili mnogo izvan okvira fandoma.

Međutim, HUO ZHE YAN je jedan od onih filmova u kojima se desio "dogovor elita" i odlučeno je da se baš na njemu "isključi mozak" i ogromna količina tuča proglasi za "čisti film".

Nažalost, Tanigakijev film osim jednog solidnog kvantiteta tuča i po broju obračuna a bogami i po trajanju samih borbi, ne nudi apsolutno ništa drugo. Na nivou priče, on je pre svega iznuđen, artificijelan i ne veruješ mu, tako da taj neki rudiment priče koji je neophodan da gledalac ipak završi gledajući film a ne cirkus, funkcioniše zaista na jednom graničnom nivou.

Uloge su dobro podeljene, glumci se razlikuju i to odgovara zapadnom gledaocu, ali priča prosto ne daje dovoljno da bismo se investirali u dovoljnoj meri u nešto što traje 110 minuta. Naravno, neko će reći, otkud toliko insistiranje na priči u nečemu što je prevashodno borilački showcase, ali odgovor je u trajanju, ovaj film je predug da bi se u njemu isključivo gledale borbe i preskakalo sve ostalo.

E sad, verovatno bi se druga pesma pevala o priči, odnosno ona bi bila kudikamo snažnija, da borbe nisu naprosto dosadne.

Tanigaki je snimio masu borbi kombinujući razne stilove, ali one su preduge, borci nisu sjajno dizajnirani, nekog sjajnog ispoljavanja junaka kroz borbu zapravo nema. Imamo u suštini samo jednu scenu i to relativno kasno u filmu gde unutar borbe imamo nešto što doprinosi junaku da ga iskaže kao karakter - i to se desi u poznim minutima filma relativno sporednom negativcu.

Dizajn likova je u klasičnom umornom, "sirotinja u ritama" vitla motkama i mačetama i džumlje naleće na junake duhu. I te borbe traju i traju ali one imaju smisla da traju jedino ako se kroz njih gradi junak. Međutim, veoma je zanimljivo koliko su sve ove borbe same po sebi ZAPRAVO nebitne za junake. I to je možda najveći dokaz, koliko je Tanigaki promašio u ovom filmu.

Dakle, on ne da nije uradio ono što je osnovno ako neko želi da napravi koji nije blejanje teleta u šarena vrata, a to je da kroz borbu bez reči iskaže junake. Ovde kod glavnih junaka toga nema i jedino se javi kod dva negativca, od kojih je jedan i deo priče, a drugi postoji u dijegezi samo kao boss fight.

Ako već nismo dobili filmsku borbu, da li smo bar dobili cirkus? Pa, i nismo. Ovde su borbe kombinacija svega i svačega što se snimalo proteklih godina ali sa akcentom na klasičniju hongkonšku tuču, sa malo silata i indonezijskih začina, sa malo bizarnih detalja uzetih iz OLD BOYa ali sve to je drugorazredno u odnosu na originale.

Jedan od razloga koji je sigurno pojačao moju averziju prema ovom filmu i napad snobizma jesu nezaslužene pohvale. Naime, ovaj film naprosto nije to za šta se predstavlja.

To ne znači da je svako do te mere prezupčio kao ja, pa mu je solidno izvedena ali na kraju dana ipak "obična" hongonška filmska tuča dosadna i verujem da ima ljudi koji su fundamentalno drugačije proveli 110 minutao ovog iskustva nego ja.

Ali, ono što sigurno znam jeste da je HUO ZHE YAN mlak film koji ne uspeva da postigne transcedenciju kroz borbu, a o bilo kakvoj egzotici da i ne govorimo. On je napravljen za izvoz, ali sam Tanigaki u ovom filmu pokazuje da ga je Holivud odavno pročitao i smestio tamo gde treba da bude.

* * / * * * *

LOS ALAMOS

LOS ALAMOS D.V. Nikta je treći njegov niskobudžetni noir.

Ovde se bavi opsesivnom pajkićevskom temom puča koji je trebalo da spase Jugoslaviju.

Paluba istražuje nestanak poznate glumice koja je bila ljubavnica generala vazduhoplovstva i nesuđenog pučiste za spas Jugoslavije koji je tih dana pobegao iz vojne ludnice. Međutim, ni njen identitet nije sasvim čist i reč je o misteriji sa nekoliko slojeva i preokreta.

Ovaj film je možda i najsvedeniji i samim tim možda i najkonkretniji Niktov film, ali svi fundamentalni problemi su i dalje tu. Ponovo imamo utisak da je ovo uz više truda, znanja ili sredstava mogao da bude konvencionalan krimić ali da ni u jednoj varijanti nije mogao biti neka vrhunska art dekonstrukcija i provokacija, čemu je verovatnije stremio.