VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE

U počecima literarnog SFa na ovim prostorima, pisce je zanimao svemir, potom su nastajale spejs opere, roto-romani ali i regularne edicije gde je jugoslovenski SF ličio na strani i govorio o strancima.

Dao nam je barem jednog istinski velikog pisca, Predraga Raosa, i nijednu ekranizaciju jer se naš SF film u tom periodu ili obraćao deci ili se relativno internacionalistički bavio ideologijom. Ili oba u isto vreme. Kao što su čuveni pisci mejnstrima poput Borislava Pekića gostovali u SFu tako su i veliki reditelji poput Krsta Papića, Dušana Vukotića i Veljka Bulajića čačnuli SF  ali opet se knjiga tu svela na jedno slovo - nesporan klasik ostaju GOSTI IZ GALAKSIJE Dušana Vukotića a ovo drugo pomalo.

S raspadom Jugoslavije dolazi do jednog zanimljivog razvoja u srpskom SFu gde on otkriva autohtonost u bavljenju Srbijom, sadašnjom, drevnom i budućom i barem jednog velikog pisca Dragana R. Filipovića i nekoliko sjajnih knjiga od kojih bi za ovu priliku izdvojio HRIMA RATNIKA, na primer. Ta generacija dala je možda i - neskromno ću reći - najznačajniju ekranizaciju pisaca žanra kod nas, film EDERLEZI RISING ali isto tako i još jedan briljantan film sa stripskim osnovom EDIT I JA Alekse Gajića.

Danas je situacija obrnuta, SF je postao deo folklora, generacije odrasle na SFu su već omatoreli nosioci mejnstrima i ima ga dosta. Ako postoji trend, to je da se autori bave raspadom SFRJ i fantaziranjem o njoj gde SF ne čine samo novumi koji se javljaju u narativu već i slika te Kardeljeve Atlantide koja je prikazana i fantazirana mnogo boljom nego što jeste.

Primer takve inkluzije iz mejnstrima jeste recimo roman Marka Vidojkovića kog je preradio Srđan Dragojević pod naslovom CRVENI i novi film Predraga Ličine VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE.

Iako formalno VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE jeste SF komedija, ovaj film je SF u jednom muzejskom smislu. U njemu se novumi pojavljuju utoliko što ne postoje u realnosti ali nijedan nama zapravo nije nov i to je autorova namera, on ovde katalogizuje opšta mesta SFa kako bi pokazao žanrovsku pismenost, tipa sam čin putivanja kroz vreme je iz TERMINATORa, priča o junaku koji dolazi da utiče na sudbinu majke koja treba da rodi mesiju ili uništitelja je takođe odatle a uticaj junaka na vlastito začeće je iz BACK TO THE FUTURE. Ličina naročito insistira na detaljima koji evociraju TWELVE MONKEYS preko karipske turističke odeće koju obuče junak, sumnje da je lud, i virusa koji će uništiti Zemlju u budućnosti i možda je Gilliam tu i najviše istaknut a najmanje primećen.

Međutim, ovaj film nije SF, ovo je egzistencijalistička drama u kojoj novum vremeplova služi da se uspostavi okolnost za jednu kamernu polemičku dramu zatvorene situacije koja se bavi egzistencijalističkim pitanjima kroz već pripremljene forme ostalgične komedije, šovinističke farse i kulturalnog šoka.

I u tome zapravo vidim i osnovni subverzivni potencijal ovog filma.

Naime, kada je prikazan u Sarajevu on je podišao sarajevskoj temeljnoj laži da su tamošnji muslimani nekakvi partizani i Jugosloveni iako istorija govori potpuno suprotno i kako je ovo neka jugonostalgična zajebancija sa šovinistima i raspadom jedne lepe zemlje itd.

Međutim, onaj ko je tako shvatio film, nije ga razumeo. Jugoslavija u koju se vraća putnik kroz vreme je jedno sivo mesto, sivih ljudi koji žive u jednom disfunkcionalnom sistemu i kada on otkrije junakinji da te zemlje više neće biti, ona se zapravo nimalo ne iznenadi. Publika je kondicionirana da se smeje jer junakinja ne zna nešto što mi znamo ali ako samo malo pažljivije pogledamo shvatićemo da nju istinski nijedan element propasti Jugoslavije ne iznenađuje previše.

Osnovna drama postaje ona o staroj prvorotki koji saznaje da će dobiti dete u četrdesetoj ali da ne sme da ga rodi jer će ono uništiti svet. I u toj priči o narodu koji izumire a i oni koji su tu su višak i potencijalna opasnost, Ličina zapravo istražuje osnovnu temu, potomstva, degeneracije i toga gde je granica gde roditelj može poželeti da ukine svoje dete.

Ima nečeg pomalo poetično pravednog u tome što zapravo kritika iscrpljujući se u razumevanju viceva o tome "ko je prvi počeo" i mereći ko je od nacija bivše Jugoslavije prikazan kao esencijalno najkrivlji (tačan odgovor je kao i uvek, Srbi) uopšte nije zapazila ono što zapravo niko nije prepoznao svih ovih godina a to je da svi zajedno izumiremo dok se bavimo sporednim aspektima naših nacionalnih sudbina.

Stoga, Ličinin film je u stvari jedna prilično ozbiljna priča o majci koja treba da ubije svoje dete da bi spasila svet čijoj se propasti ne čudi previše, spakovana u šareni papir pseudo-SFa i pseudo-komedije, gde oba elementa funkcionišu vrlo uspešno i čine oporu stvar pitkom.

Naravno, moja teorija o tome šta je u ovoj piluli aktivna supstanca a šta sporedna možda jeste radikalna i možda odudara od namera ekipe, ali to ne znači da nije tačna.

Hristina Popović kao majka je sjajna, kao Zagrepčanka i ne baš, ali to realno nije ni bitno, Nepalci koji već rade triple D poslove kod nas (dirty, dangerous, demeaning) već idu na Tompsonove koncerte i uskoro kreću i u bioskope s tim što je tu dilema - ako je Tompson dirty da li je gledanje domicilnog filma demeaning - i njima tričarije kao akcenat nisu bitne. Đuričko je svoj na svome kao Beograđanin za sva vremena a ostatak podele uživa u svojim epizodama, pre svih Rade Šerbedžija u ulozi Slobodana (Prosperovog) Novaka za kog je teško ne pomisliti da je istorijska ličnost istoimenog pisca.

Ako je Nikola Đuričko dobio da ima dramsku funkciju Michaela Biehna iz TERMINATORa ali da ima sposobnosti Michael J. Foxa iz BACK TO THE FUTURE onda Gordan Kičić kao antogonista jeste Brad Pitt iz TWELVE MONKEYS, naravno u miljeu regionalne komedije.

Ličina je snimio film koji će svakome pružiti nešto, sredovečnoj liberalno-levoj publici komediju na temu ko je prvi počeo, filmofilima lov na Easter Eggove iz filmova i knjiga o putovanju kroz vreme, a pažljivim gledaocima priču o izumiranju koje smo izabrali strahujući da nam se nešto ne desi.

THE BLOCK ISLAND SOUND

Tragom uspelog filma REDUX REDUX, pogledao sam raniji horor film Braće McManus, THE BLOCK ISLAND SOUND i u njemu ima nekih elemenara koji će se kasnije ispostaviti kao bitni u njihovom uspehu, recimo glumačka igra Micheale McManus.

No, mimo toga, ovo je ipak za dve klase slabiji film.

Baziran je na jednoj namerno šturo iskazanoj misteriji u jednom ribarskom mestu koja tera životinje a bogami i ljude na čudno i suicidalno ponašanje. Postavlja se pitanje šta je to. Da li je to neka lovecraftovska pojava ili je to možda neko elektromagnetno zagađenje? Da li se treba plašiti svakog živog jer svako može postati podložan.

McManusi drže ovu priču mudro na kamernom i porodičnom nivou, ali ovde ima i manjka ideja, i viška trajanja, i neujednačene glume, pa i fotografije koja je naizmenično solidna i na nekom Lifetime nivou.

Otud, ovo je pošten rani niskobudžetni film, respektabilan u okvirima indie horora, i zanimljiv za kasnije otkrivanje, ali nije ni blizu onoga što će kasnije snimiti i razvaliti kapiju za dalji rad u boljim uslovima.

* * / * * * *

IT ENDS

Alex Ullom snimio je precenjeni IT ENDS o grupi prijatelja koji jedne noći zalutaju na šumski put i onda se njime kreću beskrajno u loopu iz koga nikako ne uspevaju da izađu.

Imali smo takve priče, crtaće, epizode TWILIGHT ZONE itd. samo film IT ENDS nema kvalitete nijednog od njih. Jednim delom jer besmislena egzistencija ovih junaka koju bi neki događaj trebalo da prodrma, ne biva naročito prodrmana ovom košmarnom okolnošću. Oni se nađu u toj situaciji, relativno brzo je i pojme i onda se na mlak način bore da je prevaziđu.

Ullomov film je na svakom nivou slab, teško je naći jedan preovlađujući problem, ali moguće je da se ipak izdvaja utisak da je on - ispravno - shvatio da bi junaci imajući u vidu koliko je priča passe trebalo srazmerno brzo da shvate šta im se dešava, ali onda nije osmislio kako oni, ako su već "pametni protagonisti" na to reaguju.

IT ENDS je meni bio jako monoton i nezanimljiv. Možda ima ljudi koji u tome nalaze nešto više...

HOT SPOT

Agniezska Smoczynska snimila je film HOT SPOT kao jedan zanimljiv throwback na poljski SF sedamdesetih i osamdesetih, ali smešten u našu blisku budućnost i sa nekim retrofuturističkim pitanjima kojima se bavi. Pod retrofuturističkim ne mislim nužno na novum kojim se film bavi, on u tehničkom smislu jeste futuristički ali kao tema SFa je retro.

U ovoj priči imamo ciničnog, umornog, privatnog detektiva koji se bavi prekršajima u predapokaliptičnom svetu u kom je planeta iscrpljena u pogledu resursa i ljudi žive plugovani u AI koji ekonomiše njihovim ličnim i opštim resursima radi opstanka.

Detektiv na tom putu sreće grupu migranata koji su neregistrovani i među njima sumnja da se nalazi Cyber Witch koja je dovela do pada sistema koji rukovodi svetom. I onda tu sad kreću da se dešavaju neke već očekivane tropey stvari.

Smoczynska je snimila film u kom me je poprilično privuklo to što u njemu ima nekih "loših" elemenata koji veoma autentično dočaravaju taj stari poljski filmski SF.

Imamo za početak glavnog junaka, tog nekog detektiva gedžu, kog igra najmanje harizmatičan lik u celoj podeli. Onda imamo stranu zvezdu, ovog puta Noomi Rapace u jednoj efektnoj ali maloj ulozi koji nema znatan uticaj na zaplet ali joj se ime u geezer teaser maniru može upisati na plakat.

Zatim imamo priču koja je kao pametna ali je žanrovski gledano skroz passe, ali opet nam je zanimljivo da je gledamo u interpretaciji jedne druge filmske kulture. Ali, onda, ta druga filmska kultura zapravo čini dosta da imitira američki film i to dobija novi predznak.

Sve u svemu, koliko je Smoczynska sve ovo namerno radila ne znam, ali čak i da je ovo sve spontano ispalo, meni je zaista dalo jedan poseban ugođaj koji mi je nedostajao u masi istočnoevropskog copywoodskog SFa koji je od starog pristupa najviše uspevao da zadrži taj utisak kako bira prevaziđene teme.

Smoczynska je snimila film koji ima jako uspelih scena, i prilično uspeo retrofuturistički produkcioni dizajn u kom ta socrealistička dimenzija samo zamiriše - što je takođe karakteristika starog poljskog filmskog SFa gde su oni često baš pokušavali da beže od socijalističkog imaginarija i konstruišu zapadni ambijent i kad ne mogu.

HOT SPOT je stoga, po meni, zanimljiviji kao filmofilsko iskustvo i evokacija drugih filmova nego kao samostalno delo koje treba da operiše u aktuelnoj ponudi.

* * 1/2 / * * * *

PASSENGER

U poslednje vreme sam malo posustao u praćenju Andrea Oevredala koji je posle svog izvanrednog probija sa izuzetnim filmom TROLLJEGEREN ređao isključivo mlake ili čak izrazito slabe filmove.

PASSENGER je njegov novi nastup koji u sebi elemente tog elevated horora ali urađen ipak na prevashodno old school način, sa nekim klasičnim tehnikama stvaranja tenzije i strave ali sa osnovnom pretnjom koja je pomalo apstraktna i traži nešto "strašno" u neupadljivim stvarima, i po tomu ide tom elevated stazom.

Film govori o mladom paru koji odlučuju da se isele iz stana i postanu moderni nomadi koji će putovati Amerikom u svom kamperu kao svojevrsni moderni hoboi koji su odbacili društvo. Među njima naravno provejava skepsa prema trajnosti i održivosti ovog načina života, međutim, kada na putu naiđu na jedan ukleti prostor i shvate da stara pravila "samozaštite" starih hoboa i dalje važe, suočavaju se sa pretnjom koja vreba od davnina.

Glavni par je zanimljivo odigran i solidno zamišljen, premda je mogao biti i zanimljiviji. Sam milje modernih hoboa i cele tu supkulture je interesantan, ali Oevredal ne uspeva da celu stvar jače uplete i čini se kao da ti osnovni elementi nekako postoje uporedo i nikada se zapravo ne prožmu.

Kada krenu "strašne" scene, Oevredal ih radi kompetentno, ali uglavnom neinspirisano, izuzev jedne scene noćne filmske projekcije u šumi gde je napravio jednu lepu igru sa projektorom koji junaci koriste kao moćni izvor svetla.

Međutim, kada pretnja od neke ideje, metafore pređe u realizaciju ona se kreće ili u nekim okvirima spekralnih pretnji ili u nekim okvirima već bajatih ovaploćenja.

U tom pogledu, nekome sa manjim gledalačkim stažom ovaj film može dobaciti i do * * *. Međutim, to mora biti baš jako skroman, da ne kažem minimalni gledalački staž jer čovek ne mora biti vrhunski poznavalac horora kako bih shvatio da je ovo sveukupno opet jedna osrednjost koja ipak pomalo podiže Oevredalovu glavu iznad vode.

* * 1/2 / * * * *

REDUX REDUX

REDUX REDUX Braće McManus je vrlo mudro postavljen naučnofantastični akcijaš koji ima jednu folksy dimenziju, i kombinuje zapravo high concept cameronovskog tipa o ženi koja se kreće iz univerzuma u univerzum u potrazi za onim u kom je i dalje živa njena ćerka i u kome više nema serijskog ubice kog kad god sretne mora da ubije, ali sve to izvodi sa uticajem folksy road filma.

Glavna junakinja je iskorenjena, i kao osoba koja je izgubila svoj temelj kada je izgubila ćerku, zapravo luta kao metaforički i doslovni nomad u beskrajnoj repeticiji ubijanja serijskog ubice i nalaženja informacije da joj je kćer mrtva.

Na tom putu - opet cameronovski, sa ehom Ripley i Newt - ona pronalazi figuru ćerke u liku mlade devojke koju uspeva da izbavi od ubice i koja joj se pridružuje u borbi i putovanju kroz dimenzije u potrazi koja možda nikada neće dati nadani rezultat.

McManusi se oslanjanju na Michaelu McManus u glavnoj ulozi i Sheilu Marcus kao njenu mladu štićenicu i saučesnicu da iznesu kako emocionalno tako i visceralno jezgro filma. Bez njihove emocije i njihove sposobnosti da uspostave vezu sa gledaocem ne bi bilo filma. Ali, isto tako ne bi bio ni približno tako uzbuljiv da njih dve nisu tako energične i ubedljive u fizičkim konfrontacijama. Pod tim ne mislim da neke koreografisane borbe ili akrobatiku već upravo na govor tela u scenama nasilja u kome se oseća postepeno sve veći umor i sve veća potrošenost.

Film je sniman u skromnim uslovima ali ni u čemu ne oskudeva. Zapravo, možemo slobodno reći da je ovo film koji bi mogao da izgleda isto ovako i da je bitno skuplji - i ništa mu ne bi falilo.

U pojedinim delovima, moram priznati da sam imao određene stukturalne primedbe na pojedine manje digresije u kojima road movie sa indie atributima preuzme stvar ali na kraju sve to zajedno čini celinu koja ima smisla, i u kojoj se iz scene u scenu veoma uspešno ili subvertiraju ili ubedljivo izvode obavezne žanrovske figure.

U tom pogledu, REDUX REDUX ima istovremeno high concept s dozom "uzbudljivije je kad se ne vidi" domišljatosti, i jedan pošten akcioni triler smešten u flyover state. I to je možda najimpresivnije. Ima modernih rešenja koje bitne detalje guraju u elipsu ali nema nimalo foliranja koje često ume da se potkrade kroz ovakva rešenja.

Otud, iako je možda realna ocena * * * emocija mi kaže da bih izneverio sebe ako ne dam

* * * 1/2 / * * * *

BOKUSA

BOKUSA je film koji je režirao Shuji Terayama sa Buntom Sugawarom u glavnoj ulozi.

Bunta ovde igra starog boks šampiona čijeg je mlađeg brata u ringu ubio mladi bokser. Mladi se javlja starom šampionu sa molbom da ga trenira i spremi za značajnu titulu.

Shuji Terayama je pre ovoga mahom radio eksperimentalnije forme a Bunta je uprkos tome što je bio zvezda celih deset godina pokušavao da snimi ovaj film i na kraju je tek uspeh ROCKYja uspeo da donese odobrenje u studiju Toei.

Bunta igra starog boksera koji trenira mladog i odlično se snalazi u toj ulozi. Film obiluje rešenjima koja je ROCKY doveo do globalne prepoznatljivosti, pre svega montažnim sekvencama treninga iako ne možemo reći da su ih Sly i Avildsen baš izumeli.

Međutim, imajući u vidu kako su ova dva filma izašli blizu jedan drugog i da konačno bez ROCKYja ne bi bilo filma BOKUSA, svakako to treba primetiti.

Film je efikasan ali nažalost nije baš narativno disciplinovan. Ima digresija koje ne samo da su suvišne nego su i zbunjujuće i iz današnje vizure ovaj film star skoro pola veka barata nekim klišeima bez punog ubeđenja.

Bokserski film naravno može da funkcioniše sa osloncem na klišee, čak ih i traži ali Terayama ih ne plasira dovoljno ubedljivo a film kao celinu ne tretira dovoljno efikasno a u nekim elementima ima i malih stilskih iskakanja.

Ukupno uzev, ovaj Sugawarin projekat ima mnogo bolju reputaciju nego što je utisak koji mi je ostavio.

* * / * * * *