THE MOST BEAUTIFUL BOY IN THE WORLD

THE MOST BEAUTIFUL BOY IN THE WORLD Kristine Lindstroem i Kristiana Petrija je dokumentarni film o uzbudljivom i tragičnom životu Bjorna Andresena kog je Luchino Visconti izabrao da igra Tadzioa u adaptaciji Manna DEATH IN VENICE. Od momenta kada ga je Visconti učinio "najlepšim dečakom na svetu", kreće Andresenov zanimljiv životni put čiji su raniji koreni u porodičnoj traumi, a kasniji razvoj u neuspelom avanturizmu i potonuću u poroke.

Kao što je pokazao i biografski film o Tedu Gardestadu, Švedska je u stanju da prihvati svoje posrnule anđele i njihovo uređenje bi sprečilo bitno tragičniji ishod od ovog koji je već dosta tužan.

U tom smislu Bjorn Andresen bi imao znatno užasniju sudbinu da je recimo Amerikanac, ali opet - da je Amerikanac ne bi bio Viscontijev "najlepši dečak na svetu".

Film izmiče očekivanjima jer nekako mislimo da će se rad sa ekipom Viscontijevih prevejanih homoseksualaca pretvoriti u pakao iz kog će Andresen izaći sa ožiljcima. Ali zapravo taj imidž sa kojim Andresen nije znao šta da radi i kojim nije mogao da upravlja je osnov njegovog pada.

I u tom pogledu ovaj film je i najzanimljiviji, kada se izađe iz saradnje sa Viscontijem koja je sama po sebi zanimljiva, mi vidimo tu fluidnost šou biznisa u kojoj Andresen luta donoseći odluke koje nisu sve nužno bile pogrešne ali prosto nisu rezultirale uspehom i kontinuitetom u bilo čemu čega se latio.

Film na sve to dodaje Andresenovo istraživanje majčine sudbine a ona ga ja napustila kad je bio dete i potom je nađena mrtva, i to dobija još jedan sloj suočavanja danas jednog oronulog i erodiralog čoveka sa svojim korenima.

THE MOST BEAUTIFUL BOY IN THE WORLD na kraju nema neku poentu ali gledaoca uvlači u vihor Andresenovih pustolovina na isti način kao što je njegov život uvukao njega. Na kraju, kada ga vidimo na setu filma Arija Astera, shvatimo da je ovo jedna od onih tragedija u kojima junak nastavlja da živi što je ponekad i teže od smrti.

* * * / * * * *

KING RICHARD

KING RICHARD Reinalda Marcus Greena bio je jedan od najočekivanijih filmova ove godine što se mene tiče, a svakako kad je reč o Warnerovom slateu koji od početka sezone izlazi uporedo sa HBO Maxom što dovodi do neobičnih rezultata na blagajnama. Naglašavam Warner i HBO Max zbog toga što je ovo film koji je Will odlučio da snimi u okviru tradicionalnih studija baš da bi priča doprla da bioskopa, sa idejom da se ponovo desi communal experience jer ga tema zahteva.

Međutim, to se na kraju nije desilo jer je film krenuo uporedo u bioskopima i na HBO Max i ovaj drugi vid prikazivanja je odneo prevagu, učinivši bioskopski skor KING RICHARDa krajnje skromnim ali ga ne čineći promašajem, što je sad jedan potpuno novi vid apsurda u doba hibridne distribucije. Finansije na stranu, ono što je Will zamislio, to kolektivno iskustvo, ono se uglavnom nije desilo.

Međutim, samo oni koji ga nisu gledali u bioskopu su zapravo na gubitku (usled životnih okolnosti spadam među njih) jer reč je o four quadrant filmu u najboljem smislu te reči, biografskoj priči koja govori o usponu sestara Williams ali nije klišetizirana, delom zahvaljujući njihovoj sudbini, delom zahvaljujući dobroj izvedbi Zacha Baylina kao scenariste, Greena kao reditelja i Smitha u glavnoj ulozi.

KING RICHARD ima u sebi zaista nekoliko slojeva iz kojih bi mogao proisteći po jedan film i obuhvata ih sve, pritom ne stvarajući konfuziju oko toga o čemu je film. Prvi sloj je centralna ličnost Richarda Williamsa, oca sestara Williams i nekonvencionalnog arhitekte njihovog neverovatnog sportskog uspeha. Njegov plan napisan na 78 strana još dok su bile deca, deluje kao potpuni put u propast, isto kao i neke odluke koje je donosio protiveći se savetima vrhunskih profesionalaca, i što je još važnije stvarajući nelagodu svuda oko sebe, povređujući one koje voli.

Richard Williams je u tom smislu nekonvencionalan primer "teniskog oca", jednog koji nije stvorio traume deci terajući ih na trening i stvarajući od njih takmičare pre nego ljude, ali isto tako proizvodeči stres i traume upravo zbog tog "izdvajanja iz miljea". U tom smislu, svet vrhunskog sporta u koji se uključuju veoma mlade devojčice zaista deluje bezizlazno jer i mejnstrim put i alternativni put deluju podjednako teško za mlade i neformirane ličnosti.

Sticajem okolnosti, Williamsov plan je uspeo u meri da su njegove kćeri danas posmatrane kao najveće igračice u istoriji sporta.

Zatim, imamo priču o samom sportskom poduhvatu koja je konvencionalni deo svakog sportskog filma i ona je ovde stavljena u drugi plan, i onako kako treba postavljena u funkciju ispoljavanja junaka, njihovih stanja i emocija.

I konačno, imamo klasnu temu, a to je kako dve devojčice iz Comptona uspevaju u sportu u kome se igrač od malih nogu priprema za karijeru koju možda nikada neće ostvariti, uz ogromna finansijska ulaganja porodice, što je naravno ovaj sport činilo, a čini ga i dalje, gotovo ekskluzivno belačkim. Dakle, ta tranzicija, klasna i rasna je izuzetno bitna komponenta, dolazak afroamerikanaca koji imaju puno uspeha u sportovima koji su lukrativni od malih nogu u sportu koji iziskuje ulaganje, i promena paradigme u tom domenu.

Zach Baylin uspeva da obuhvati sve ove motive a da ne zaguši film. Pritom, strukturira ga jako dobro, ide iz jedne "krupne" celine u sledeću, prateći tok priče, spontano nudeći nešto što ima elemente Best Of događaja a opet sa jasnom propulzivnošću kvalitetne melodrame u kojoj se likovi i odnosi postepeno razvijaju. Ovo je jako vešto postavljen scenario, školski primer mirenja kvalitetnog pripovedanja iz karaktera sa imperativom prikazivanja pivotalnih događaja.

Tom ritmu doprinosi i Green koji film režira akademski, u najboljem smislu te reči, sa jasnim akcentima i intervalima, protagonizmom likovima, pravovremenim ubrzanjima dešavanja kroz optimalnu upotrebu montažnih sekvenci, odličnim izborom koja scena treba da "otraje" a koja ne. I u tom pogledu, Green ovde drži jako dobar podsetnik kako se pripoveda i kako se snima film.

Slikao je Robert Elswitt, stari profesionalac, film je atmosferičan, odlično evocira epohu i ambijente, bez nametljivosti, bez onog naglašavanja - "jao, sada smo u toj i toj godini", i sa veoma energičnim i uzbudljivim sportskim prizorima.

Ključni kohezivni faktor je naravno Will Smith u izvanrednoj glavnoj ulozi kroz koju se prelamaju sve ove velike teme, a da nikada njegov Richard Williams ne prestaje da bude čovek u koga verujemo, iako se sa njim ne identifikujemo, pa ni ne slažemo veoma često. Will Smith vuče ceo film i ostatak glumačke podele koje ja odlična, od devojčica koje igraju Venus i Serenu, do svih ostalih, uključujući i Jona Bernthala u ulozi teniskog trenera Ricka Maccija, u krajnje atipičnoj nice guy roli za njega.

KING RICHARD je pogodak na svim nivoima, i potpuno je jasno zašto je Smith radije odabrao ovaj film od Gunnovog SUICIDE SQUADa, i na koje je sve načine njime oplemenio svoju karijeru u celini, kao i svoj trenutni glumački rad.

Posle filma ALI, ali i CONCUSSION, Smith se nameće kao glumac i producent koji na vrlo interesantan način prikazuje istinite priče iz sveta sporta na velikom ekranu, približavajući ih bez suvišnog doterivanja najširoj publici u njihovoj složenosti.

* * * * / * * * *

LA TRIBU

LA TRIBU Fernanda Coloma je priča o osramoćenom HRu jedne firme koji je posle masovnog otpuštanja imao seks skandal i nakon svega pokušao da se ubije. Samoubistvo mu ne uspeva i on završava sa amnezijom kod svoje biološke majke koja ga je kao malog dala na usvajanje i uključuje se u njenu plesnu trupu u kojoj se ona oslobađa stresa sa grupom žena koje život nije mazio.

LA TRIBU ima zamršen zaplet i predistoriju lika kao telenovela ali je u osnovi reč o komediji sa dosta gross outa. Upravo u gross out domenu donosi par sjajnih scena po kojima se izdvaja. Ipak, na nivou celine, film je više simpatičan nego istinski dobar.

* * 1/2 / * * * *

LAS LEYES DE LA FRONTERA

Daniel Monzon, tradicionalno zanimljivi španski reditelj ekranizovao je roman Javiera Cercasa LAS LEYES DE LA FRONTERA, smešten u Španiju 1978. godine, u Đironu, u periodu tranzicije iz frankizma u demokratiju.

Glavni junak je Cvikeraš, nerd kog uzima pod svoje grupa simpatičnih mladih propalica čiji apetiti u pogledu krađa i provala rastu. Sa njima on pronalazi ljubav, prijateljstvo, odanost i nevolje koje će mu promeniti život.

Ovo je coming of age film spakovan u priču o mladim pljačkašima. Monzonovi junaci nikada ne postaju Bonnie i Clyde ali Španija u tom trenutku još uvek ima atmosferu establišmenta odrođenog od naroda, naročito katalonske omladine i jasno je da ovim likovima nije teško da sebe sagledaju kao mlade odmetnike.

Monzon je okupio odličnu glumačku podelu, iskoristio je epohu za maltene stripovsku stilizaciju raznih situacija i supkultura, scene pljačke su uzbudljive i veoma dobro uklopljene u ton filma iako su po svom karakteru suspense pa čak i akcione. U tom smislu, Monzon kome kriminalistički film nije stran ovde snima jedan uspešan crossover.

LAS LEYES DE LA FRONTERA nije savršen film, pre svega jer se oseća da roman ima još jedan sloj koji je filmu izmakao, a taj utisak sam stekao bez čitanja knjige. No sad sam se zainteresovao i da je pročitam, i vidim kakvu redukciju su izvršili Monzon i doajen savremene španske scenaristike Jorge Guerricaechevarria.

* * * / * * * *

ČEKAJUĆI HANDKEA

ČEKAJUĆI HANDKEA Gorana Radovanovića je film koji će sasvim sigurno probuditi emociju kod gledalaca u Srbiji jer pokazuje sizifovsku borbu naroda u Velikoj Hoči da opstane na Kosovu i organizuje sebi koliko-toliko sadržajan život. Sam film govori o pokušaju lokalnih poslovnih ljudi i kulturtregera da dovedu Handkea i da mu dodele nagradu i posvete spomen-ploču. Međutim, njegov dolazak je nemoguć jer su separatisti stavili ovog pisca na spisak persona non grata.

Nisam siguran koliko izvan same premise, ovaj film može animirati inostranu publiku jer je baziran na opservacionom postupku koji u ovom slučaju ne pokreće priču unapred. Ali, mogućnost da vidimo tu sredinu na ekranu, te ljude i njihovu borbu će sigurno obradovati našu publiku, što nije malo. 

* * 1/2 / * * * *

LOS ULTIMOS DE FILIPINAS

LOS ULTIMOS DE FILIPINAS Antonija Romana je film iz 1945. Nedavno sam pisao o skorašnjem filmu na istu temu.

Ukratko bi se moglo reći da se oba filma bave istom situacijom, s tim što je Calvov noviji film nešto širi u zahvatu i istoriografski uverljiviji. Ipak, iako je LOS ULTIMOS DE FILIPINAS film sa pevanjem i pucajem, jedan film svog vremena, ipak sadrži nekoliko istih elemenata koji su meni kod Calvoa čak delovali kao fikcionalizacija.

Recimo lik lokalne pevačice i noćne dame koja peva Špancima ali radi za pobunjenike postoji u oba filma, pa se da pretpostaviti da je taj lik baziran na autentičnoj ličnosti. Kod Romana sa njom je napravljena melodrama u kojoj se ona oseti napušteno od španskog podoficira, kod Calvoa nema ljubavi ni sa jednim Špancem zaista.

Calvo takođe mnogo temeljnije i postupnije prikazuje deterioraciju ekipe zabarikadirane u hramu koja ne prihvata istinu da su Španci napustili Filipine i prepustili ih SAD.

Samim tim dolazimo i do ključne razlike između dva filma a to je da Calvo pravi film o zaslepljenosti koja se manifestuje kao principijelnost i junaštvo, kod Romana su junaci isključivo tretirani kao heroja, i nema Španaca koji su poklekli iako ih kod Calvoa itekako ima.

Suština je dakle u kontekstu. LOS ULTIMOS DE FILIPINAS snimljen je u Francovo vreme kada se Španija suočava sa gubitkom kolonija, i dopola umešana u Drugi svetski rat a iscrpljena Građanski ratom. U tim okvirima, LOS ULTIMOS DE FILIPINAS prikazuje jednu junačku priču gde su vojnici (a zar i sam Franco nije vodio vojni udar) skloniji da brane politiku i integritet države od njenih rukovodilaca.

U tom smislu, LOS ULTIMOS DE FILIPINAS je pojednostavljena i propagandizovana verzija priče.

Ipak, ona je lepo i srdačno izvedena, sa emocijom i ubeđenjem, tako da sam film ima svoj kvalitet i svoju ambiciju. 

* * * / * * * * 

KAKO UPOKOJITI VAMPIRA

KAKO UPOKOJITI VAMPIRA Borislava Pekića je televizijska drama u režiji Slavoljuba Stefanovića-Ravasija, i govori o funkcioneru koji se vratio kući posle boravka u bolnici zbog totalne amnezije. U susretu sa porodicom, poznanicima i okolinom počinje da saznaje kakav je čovek i naravno rezultati su poražavajući, te ona osoba koju je zaboravio počinje da se baš ne sviđa čoveku koji treba da je seti.

Pekićeva drama je zanimljiva studija identiteta i nudi glumcima dosta prostora za zanimljiva rešenja, a Zoran Radmilović u glavnoj ulozi nudi studioznu i veoma svedenu glumu, dosta drugačiju od onoga po čemu je najomiljeniji kod naroda.

Ravasijev akcenat je naravno na tekstu i glumi ali sam televizijski rad je solidno izveden u vizuelnom pogledu. 

BENEDETTA

BENEDETTA Paula Verhoevena je film koji ima bezobrazluk nestašnog Holanđanina i sineastičku zrelost vremešnog Francuza.

Posle ELLE je jako teško bilo kom autoru a naročito osamdesettrogodišnjaku da napravi dostojan sledeći rad, ali Verhoeven je to uspeo. BENEDETTA nije tako savršen film, ali je vrhunski, arhetipski, moćan, višeslojan, atraktivan, bioskopski i elitistički u istovreme.

Da li je BENEDETTA nunsploitation uopšte nije dilema. Seksualnost među opaticama je pitanje koje privlači radoznalost kako umetnika tako i građanstva od kad je sveta i veka. Verhoeven se u tom smislu dotiče pitanja koje je davno pre njega otvoreno, pa eto došlo i da podžanra exploitation filma.

Uostalom seksa u filmu nema bog zna koliko. I onaj ko se namerio da ga zbog toga gleda neće baš dobiti ono što očekuje. Seksualni naboj je prisutniji nego njegova realizacija.

Međutim, kod njega je to pitanje prožeto enigmatičnom istinitom storijom o sestri Benedetti koja je istovremeno dobijala stigmate, menjala glasove i delovala kao da je kanal komunikacije sa Nebesima, a istovremeno je bila i u nedoličnoj ljubavi sa jednom od sestara u samostanu.

Verhoeven prožima pitanje vere i seksualnost ne radi eksploatacije već kao dva snažna pokretača svojih junakinja koje u slučaju sestre Benedette žive upitane nad tim da li su te dve snažne pojave u njenom emotivnom vrtlogu nekako povezane. Iz današnje vizure to prožimanje deluje suludo ali moramo imati u vidu jednostavniji pogled na život, manje informacija i indoktrinaciju katoličkih redova u to vreme.

S druge strane, javljaju se teme dominacije, moći, muškaraca koji su nemoćni pred biblijskom simbolikom koju nose žene i koji ponekad zarad vlastitih doktrina moraju prepustiti moć ženama. I konačno, naravno tu je tema tenzije među samim ženama koje u borbi za moć i njenoj upotrebi mogu biti veštije od samih muškaraca.

Scenario koji po knjizi Judith C. Brown potpisuju David Birke i Paul Verhoeven u sebi nosi direktnost i jednostavnost srednjevekovnog religioznog pozorišta, nosi u sebi tu energiju rituala i kroz te arhetipe ostaje moderan i veoma precizan. Isto važi i za Verhoevenovu inscenaciju, ona je jasna, energična, ekonomična i samim tim vanvremenska. BENEDETTA ne deluje nužno kao film iz 2021. Mogla je biti snimljena i u vreme FLESH + BLOOD, ali i danas. Sada je to već jedan rukopis koji egzistira van godišta filma.

* * * 1/2 / * * * *

KAMIKAZE YARO

KAMIKAZE YARO Kinjija Fukasakua je kriminalistička akciona komedija sa Sonny Chibom i Ken Takakurom, dvojicom najvećih zvezda svog vremena. Kreće kao dinamičan i vrhunski stilizovan film, postavljajući pakleni tempo a onda kada ekipa stigne na Tajvan otkriva i svoje komične namere. Zaplet se tiče zamene identiteta i spora među pretendentima na skriveno blago japanske okupacione sile koje je ostalo na Tajvanu. Sonny Chiba je greškom označen kao naslednik i progone ga razne frakcije jakuza, trijada i drugih power brokera koji su preživeli Drugi svetski rat.

Film koketira sa slepstikom, farsom, ali uvek ostaje u ključu izvan parodije žanra. Kreativan je i dinamičan, a Kinji Fukasaku je u pogledu inscenacije i dizajna na vrhuncu svojih moći.

* * * / * * * * 

KAISAN SHIKI

KAISAN SHIKI Kinjija Fukasakua je izuzetan jakuza triler sa snažnim uplivom melodrame i govori o jakuzi koji je stekao veliku reputaciju kao nekadašnji operativac jakog klana koji je otišao u zatvor i žrtvovao ceo svoj život da bi sačuvao čast svoje ekipe, da bi posle izlaska sa izdržavanja kazne zatekao grad u kom su se klanovi samoukinuli.

Jakuze su prešle u legalan biznis, ulicama haraju protuve koje niko ne kontroliše, a njemu je na vratu i pripadnik suparničkog klana koji čeka da namiri svoju krv.

Međutim, najveći problem glavnog junaka je to što posle izlaska iz zatvora shvata da ima sina sa ženom koju je voleo i da ona sada živi u divljem naselju koje njegove bivše kolege, sada građevinski preduzetnici žele da isele radi izgradnje profitabilne industrijske zone.

Glavni junak mora da ustane ponovo i žrtvuje se, sada sa drugačijim ulogom koji je mnogo veći.

Fukasaku izvanredno spaja jakuza film sa jednom socijalnom i maltene sentimentalnom pričom a da pritom ne tone u melodramski eksces niti da ono što prikazuje deluje nespojivo. Naprotiv, KAISAN SHIKI zaista podjednako dobro funkcioniše i kao jakuza film i kao socijalna melodrama o povratnika sa robije koji ne prepoznaje svet koji je ostavio sebe zbog procesa urbanizacije koji imaju kriminalnu pozadinu.

* * * / * * * * 

KARAKKAZE YARO

KARAKKAZE YARO Yasuzua Masumure počinje uvodom kog se ne bi postideo Don Siegel a završava se klimaksom kojim bi se ponosio Brian De Palma. Između ove dve tačke, Masumura gradi yakuza melodramu o Takeu, gangsteru koji ne može da se odluči da li da bude i dalje u svetu podzemlja ili da se okrene legalnim poslovima, usled čega ima teškoće i u profesionalnom i u ličnom životu.

Takea igra tada već slavni pisac Yukio Mishima i ako imamo u vidu njegov imidž, KARAKKAZE YARO je začuđujuće lišen homoerotizma koji je inherentan gangsterskom a naročito yakuza filma. Prelomna tačka za junaka upravo i jeste romansa sa jednom ženom koja ga izvodi na "pravi" put.

U izvesnom smislu KARAKKAZE YARO jeste preteča CARLITO'S WAYa i ako imamo u vidu Masumurino školovanje u Italiji i odnos sa Antonionijem, verovatno je bio poznat De Palmi.

Yukio Mishima u glavnoj ulozi je harizmatičan, sa stavom punk zvezde koja pleni, ali ta energija koja evidentno postoji i izvan filma stavljena je u funkciju karaktera i priče.

Masumura je u pogledu inscenacije energičan i precizan koliko i Fukasaku u svojim najboljim gangsterskim filmovima a od njega se razlikuje pre svega u tome što mahom snima u enterijerima, sa tom sličnošću što uspeva da prevaziđe njihovu studijsku artificijelnost i izgradi ubedljivu atmosferu.

Ovo je yakuza film koji može biti zanimljiv i onima koje ovaj žanr ne zanima ili koji nisu previše okrenuti istoriji filma jer deluje sveže kao da je maltene nedavno snimljen.

* * * * / * * * *

TITANE

TITANE Julie Decournou je kanski pobednik i jedna potpuna nebuloza. To samo po sebi nije ništa čudno jer vrlo često užasni filmovi pobede na velikim festivalima, ali TITANE je toliko besmislen i kretenski da je čak i za te standarde ekstreman. Naročito, ako imamo u vidu da je Julia Decournou prvobitno snimila veoma solidan horor arty film koji je uprkos izvesnim najavama iracionalnih iskliznuća imao glavu i rep.

TITANE je film baziran na dve poluideje sa kojima ni Fassbinder ne bi kretao u snimanje filma. Obe su već viđene i bajate - jedna je neka gasparnoeovska fantazija o ženskoj koja ubija, a druga je njena zamena identiteta gde se ubaci na mesto davno nestalog sina jednog first respondera.

Dakle, malo se bavimo nekim potpuno nemotivisanim izlivima ludila i nasilja a potom se bavimo zamenom identiteta koja je u stvari nekakav surogat za izgubljene ljude gde su svi svesni ko je ko ali nema veze i laž je dobra kad je istina još gora.

I na kraju sve dobija epilog koji bi - da je sreće bio cronenbergovski a ovako je više tsukamotoovski. Ali nije tako cool kako zvuči kada opisujem.

Da bi sve ovo bila neka metafora, neki simbol, nešto, morali bismo da imamo film koji bitno manje energije ulaže da nas uvuče u neke skroz mundane aspekte života svojih junaka, i na kraju nije baš ni jasno u kojoj meri mi treba da se investiramo u ovaj haos koji gledamo.

Decournou je sada došla u poziciju možda i najmoćnije evropske rediteljke koja koketira sa žanrom, ali njen sledeći film će biti ispit da li je TITANE njena nova poetika ili samo tih dana nije bila pri sebi.

LAST NIGHT IN SOHO

LAST NIGHT IN SOHO Edgara Wrighta je u najavama dobijao poređenja sa naslovima kao što su REPULSION ili DON'T LOOK NOW međutim sa tim filmovima deli samo jednu karakteristiku a to je fundamentalna zamisao da imamo autora koji služeći se mustrom relativno rutinskog žanrovskog filma, u ovom slučaju priče o duhovima, otvara sebi priliku da filmskim jezikom, i na svoj način prikaže izmenjena stanja svesti, pomračenja uma itd.

I Edgar Wright u tom pogledu nudi svoju viziju ove problematike, na način na koji su se već zapljunuli Roeg i Polanski, ali je njegov pečat ličan i sa njima nema nikakve veze, pa se - iako je polazište isto - njegov film razlikuje od njihovih.

Ipak, pre svega sa REPULSIONom, LAST NIGHT IN SOHO deli svoj najozbiljniji nedostatak a to je interakcija glavne junakinje Eloise sa likovima koji je okružuju. Kao što je REPULSION najbolji kad je Carol sama, tako je i LAST NIGHT IN SOHO najbolji kada je Eloise u svojim lutanjima. Svi ostali likovi mimo nje su tipski - što je delimično opravdano njenim svetom fantazije koji je baziran na Swinging Sixties Londonu i njegovim stereotipima - ali je veliki problem u onoj dijegetskoj ravni koju smatramo njenom realnošću, naročito u finalu filma kada ona mora da donese određene odluke i suočava se sa dilemama.

U tom pogledu, Wright izneverava svoj princip da vrlo dobro postavlja sve likove i one u prvom i one u drugom planu. Ovde kao da je to ispustio ili je naprosto spektakl njegovih bravura sekvenci bio takav da im likovi nisu mogli parirati. Pa ipak, opredelio bih se za mišljenje da ih je ispustio jer kada razmišljam o filmu o sporednim likovima pamtim vrlo malo detalja.

Konačno, sam klimaks filma je manje spektakularan od uvoda, što je takođe strukturalni problem, možda više vezan za dužine nekih situacija nego za sam karakter. Recimo, trovanje glavne junakinje je moglo imati kapacitet bravura sekvence iz WHAT LIES BENEATH ali je nema.

Preokret u tumačenju ovog filma nastaje međutim na tome što Giallo, britanski Hammer trileri šezdesetih majstora kao što je Freddie Francis i uopšte art house koketiranja sa ovim žanrom ne samo da dozvoljavaju već i zahtevaju formalni disbalans. Međutim, kod Edgara Wrighta koji pre svega besprekorno vlada formom, ovaj formalni disbalans ne deluje kao "kontrolisana" greška.

Kad je reč o samoj stravi, rekao bih da cilj filma nije bio da bude napet ili strašan per se, premda možda nekome može biti. Meni je pre svega bio zanimljiv, uzbudljiv na nivou ritma i ekspresije glavnih junakinja i naravno uživanja u raznim tehnikama koje je Wright primenio.

Tu dolazimo do drugog lica ovog filma, a to je ono gde je Wright briljantan i to je prosto inscenacija, evokacija starog Londona, upotreba muzike i sve one strukture u kojima se vraća na ranije filmove.

LAST NIGHT IN SOHO je u pogledu karaktera najbolji onda kada ga Wright ukalupljuje u svoj BABY DRIVER kalup - kada je to priča o autsajderki koju muzika prenosi u neki drugi svet i neko drugo stanje koje joj realnost čini podnošljivom. Ta situacija u kojoj je ona sama protiv celog sveta, a gde njeno traumatsko jezgro izbija u fantazijama i snovima koji se tiču njenog straha od velikog grada, od seksualnosti, tu je Wright na svom terenu i na terenu textbook tumačenja ove vrste filma.

Odlazak na naličje fantazije posle kog je čeka katarza je takođe textbook izvedeno, s tim što iza katarze na kraju čeka opet scena koja je mlaka jer junakinja izlazi iz onoga u čemu je film najbolji - dakle deonica kad je sama - u segment u kom je najslabiji - a to je ono kad je u interakciji sa okolinom.

Otud i utisak o filmu donekle kvari činjenica da se ne završava u tendenciji uspona već baš padne, ali to je sve plod minulog rada i ispuštenih elemenata u ranijem delu.

Kao i svaki film Edgara Wrighta i ovaj je za više gledanja, ali ovog puta nažalost imamo iz iste godine uporediv naslov a to je CANDYMAN Nie DaCoste. I dok se njen film ne može porediti sa Wrightom u pogledu tehničke virtuoznosti, opet je superioran baš u domenu karaktera koji čine da film na padne kad se svede na njihovu interakciju, i samim tim je uspešniji kao taj neki pokušaj horora koji to nije.

* * * / * * * *

TRES-60

TRES-60 Alejandra Ezcurdie je film o surferu koji slučajno otkriva detalje koji sugerišu da mu je najbolji drug iz detinjstva bio otet kako bi mu bili harvestovani organi. Kreće da istražuje slučaj uz pomoć mlade studentkinje fotografije u koju se zaljubio i ispostavlja se da je predosećaj bio tačan, ali na kraju se nađe na moralno osetljivoj teritoriji.

TRES-60 je triler koji nažalost ne uspeva da iskoristi ni deseti deo potencijala koji ima i rezultat je priličan promašaj koji deluje kao potvrda da su filmovi o tupavim surferima obično tupavi, što zapravo nije istina. Međutim, TRES-60 je upravo to. A što je najveća ironija, u filmu surfa ima vrlo malo i ni za šta nije važan.

LOVE AND BULLETS

LOVE AND BULLETS je film koji je počeo da snima John Huston ali ga je uglavnom režirao Stuart Rosenberg, prekaljeni profesionalac i saradnik Paula Newmana. Charles Bronson igra policajca iz Arizone kog FBI žalje u Švajcarsku da zaštiti i dovede ljubavnicu velikog mafijaša kog igra Rod Steiger ne bi li ona progovorila na sudu. Kada sazna da mu je ljubavnica na meti FBI, mafijaš nevoljno angažuje vrhunskog italijanskog serijskog ubicu kog igra Henry Silva da je likvidira i ubrzo po Evropi kreće igra mačke i miša.

Bronsonova žena Jill Ireland igra ljubavnicu i nažalost u dugoj deonici filma igra Syndicate mink verziju mafijačke ljubavnice koja je maltene kao izašla iz neke komedije snimljene u tridesetima. Tek kasnije kreće da igra koliko-toliko normalnu osobu što je i neophodno da bi se postavila neka kakva-takva melodrama.

Chuck igra policajca koji je štiti i domišljato je izvlači iz raznih klopki koje postavljaju mafijaške ubice.

Nažalost, film ni na jednom nivou nije preterano vešto realizovan. Rosenberg je profi ali čini se da samu suštinu ovog filma nije držao pod kontrolom tako da ima dosta digresija, dosta pažnje se posvećuje manje važnim likovima itd. i to nažalost ne "osvežava" film i ne uzdiže ga iznad neke žanrovske uravnilovke što žarko želi, čak ga baca i daleko ispod nje jer se neutemeljeno pravi pametan i kreativan.

Zato na neki način finale filma u kom Bronson ulazi u svoj sadistički vajb deluje kao da se na kraju ipak odustalo od nečeg novog i vratilo na nešto staro i provereno.

* * / * * * *

EL CUERPO

EL CUERPO Oriol Paula je jedan od njegovih signature radova, rimejkovan van Španije, i to je zanimljivo ako imamo u vidu da je reč o filmu sa junacima čiji je moralni kompas malo poremećen. To je osnovni problem filma. Junaci su prosto svi u nekoj tamno sivoj zoni i ni za jednog od njih se ne vezujemo, a onda na kraju nam izvlači tlo pod nogama i pokazuje da stvari nisu uopšte onakve kako smo mislili, ali ni ne sluti da nas više odavno nije ni zanimalo kako stoje.

I to je problem ovog filma. Želi da generiše hitchcockovski suspense i obogati ga ironijom preokreta, ali Hitch je uvek više insistirao na suspenseu nego na preokretu. Ako tome dodamo da junak koji je u poziciji žrtve, u poziciji progonjenog, nama od starta nije simpatičan, onda imamo film koji se gleda s potpunom hladnoćom.

A nije dovoljno dobar da bi se pratio bez emocija. Srećom, Paulo je vremenom ovo prevazišao. 

* * / * * * *

NO TIME TO DIE

Jednim velikim delom trenutno stanje franšize James Bond može se objasniti odstupanjem porodice Broccoli od koncepta da filmove režiraju njihovi porodični poslušnici koji ako se baš ne greju pored kontejnera, svakako da nemaju neku karijeru mimo Bonda.

Najbolje filmove o Bondu snimili su reditelji kojima su to istovremeno i najvažniji radovi, i od te ekipe je eventualno Lewis Gilbert ostavio dublji trag mimo ovog serijala. Poslednji od te kanonske faze bio je John Glen koji je bio montažer i za kog bez posete IMDBu realno niko ne zna ni da li je danas živ.

Uostalom, reditelj po mnogim anketama najboljeg Bonda je Peter R. Hunt, takođe montažer sa serijala, sa nešto boljom ali opet ne spektakularnom karijerom mimo ovoga, ali isto tako i ogromnim značajem za montažna rešenja u savremenom akcionom filmu.

Posle Glena, pošto više nije bilo ni traga nečega što liči na studio sistem i za zeleno svetlo su bili potrebni ljudi koji imaju neko ime, porodica se opredeljivala za prekaljene profesionalce kao što je Martin Campbell ili pale anđele poput Leeja Tamahorija, ljude koji opet čak i u to vreme mimo Bonda nemaju preveliko ime, ali imaju neke reference. Ako pogledamo šta su radili Apted ili Spottiswoode u vreme kad su snimali Bonda videćemo da je tu bilo štošta, i na televiziji i na filmu, ali svakako ni približno u tako visokoj produkciji.

Da ne govorimo o starim rediteljima gde je prvi u serijalu Terrence Young, samo petnaest godina posle THUNDERBALLa snimao film koji je finansirala verska sekta Sun Myung Moona.

Međutim, posle Campbellovog precenjenog CASINO ROYALE koji je ipak bio kakav-takav film u odnosu na ono što dolazi posle QUANTUM OF SOLACE, izgleda da je Daniel Craig počeo da zahteva da neko dolazi da ga "režira", da se bavi njime.

Nedavno  preminuli Roger Michell, Craigov rediteljski otac, je prvi pozvan za taj zadatak ali "pročitao" ih je i u spoju sa svojim srčanim problemima našao je način kako da se izvuče iz projekta. Naime, on je shvatio da se od njega očekuje da snimi film koji će imati integritet ali da počne da ga snima bez gotovog scenarija, samo sa idejom gde će se dešavati akcione scene. Vremenom je Michellovo nezadovoljstvo tokom priprema umanjeno u tom narativu a uvećavana je uloga njegovih zdravstvenih tegoba.

Dok se Marc Forster dobro snašao u tom zamešateljstvu, sledeći na redu bio je Sam Mendes, čovek kog bi otpustili iz BEOGRADSKE HRONIKE jer bi snimajući prilog o krađi sijalica iz haustora, zaboravio da snimi prazna sijalična grla. Međutim, čini se da je tada Craigovo zadovoljstvo u radu dostiglo zenit jer je konačno imao nekoga da ga "režira", da se bavi njime, da diskutuju o liku, promišljaju, i da se oseća kao DiCaprio sa Scorseseom jer kontinuirano radi sa "oskarovcem".

Mendesovi filmovi ne samo da su bili najslabiji u istoriji Bonda u pogledu dinamike i spektakla već su bili začuđujuće tupavi baš na nivou karakterizacije i same priče pošto su pokušavali da primene neke postulate realizma na nešto što je ne samo stilizovano već i kodifikovano da publika uživa u "poznatim ishodima". Tako recimo u SKYFALLu imamo sad već antologjskih 45 minuta gde mi kao ne znamo da li će Bond dobiti dozvolu da se vrati u akciju, a on se za to vreme oporavlja, krši prste i razmišlja o svemu...

Danny Boyle je angažovan potom i opet je došlo do slične situacije kao sa Michellom, do razlaza. I onda je pronađeno kompromisno rešenje u liku Caryja Fukunage koji nikada nije radio ovako ambiciozan film a opet je stekao autorsku reputaciju radeći TRUE DETECTIVE i nekoliko manjih nezavisnih filmova.

To naravno ne znači da Bond-filmovi nužno ne mogu da imaju autorski pečat, ali on će se pre javiti kada nastaju van Eonove mašinerije poput MAN FROM UNCLE Guya Ritchieja ili KINGSMANa Matthew Vaughna, pa čak i Nolanovih INCEPTIONa i TENETa - boljih Bondova od svakog Craigovog.

Međutim, u jednoj čudnoj mešavini produkcije koju strogo kontrolišu producenti kao čuvari porodične tradicije i krajnji tumači onoga što se pravi, sve moćnije zvezde kojima se mora ugađati i ispred i iza kamere, svakako je bolje imati reditelja koji može da se prilagodi takvim uslovima nego autora koji želi da nametne svoju viziju, ili barem izabrati autora sa adekvatnim znanjem i vizijom.

Izvor reditelja koje porodica simpatiše pritom nije presušio, ima ih još i rekao bih da su idealni za Bonda, recimo priča se da je Paul McGuigan rado viđen u tom domu, a on je taman dovoljno spreman da spakuje stvar dobro a da se ne pita mnogo oko stvari koje nisu njegove da o njima misli.

Ako se posle odlaska Craiga, Bond i u pogledu izbora reditelja vrati starim i proverenim načinima rada, može doći i do preporoda serijala.

No, pre toga morao je izaći NO TIME TO DIE da završi ovo što je započeto. Kako je ono što je započeto, od SKYFALLa naovamo bilo do te mere toksično, ne bi bilo pravedno da Fukunagin domet tumačimo mimo onoga što je zatekao.

Dakle, Fukunaga je sarađivao na scenariju sa 007 piscima Robert Wadeom i Neal Purvisom sa zadatkom da se nekako zaključi priča o Madeline, o Blofeldu, o svemu i svačemu i da se Bond izvuče iz stanja nesvakidašnje metaserijalizacije. Stoga, zadatak je težak i nezavidan jer ovaj film nije mogao postati nešto potpuno novo u odnosu na prethodna dva, a to su dva najgora filma u istoriji ove dugovečne franšize koja je imala i uspone i padove.

Pre svega, Fukunaga je filmu doneo jedan siguran rediteljski rukopis. Posle Mendesovog haosa u kome se statične dramske scene smenjuju sa nekim sterilnim second unit radom, kod Fukunage imamo konzistentan rediteljski rukopis sve vreme - barem na nivou inscenacije. Film je izveden precizno, visoko je estetizovan, pomalo koketira sa estetikom horora, premda kada naiđe akcija ona je urađena muški.

Kod Fukunage nema grešaka u pogledu dizajna, sve je doterano, našminkano, uzbudljivo, svaki kadar je pažljivo komponovan, pazi se gde se stavlja kamera, i od prve pre-credit sekvence nema sumnje da ove imamo posla sa školovanom rukom.

E sad, ovde imamo dve pre-credit sekvence pre nego što se dođe do špice i one vrlo labavo podsećaju na konvenciju koju smo navikli da pratimo a to je da imamo akcionu situaciju, maštovitu i napetu koja nam nagoveštava zaplet, mada i ne mora.

Ovde imamo baš krupno parče filma, krupno parče zapleta, krupno parče odnosa među likovima koje nam je dato pre špice, mali film-u-filmu pa nisam skroz siguran ni da li je ovo pre-credit sekvenca ili prosto deo filma koji ide pre špice.

Imamo isto tako jako duge deonice bez akcije u kojima Bond vrši istragu, prolazi kroz neku formalnu autokatarzu i rehabilitaciju na radnom mestu, pa maltene se gledalac upita da li je ušao na pravi film - jer ovde prosto nema akcije po kojoj je 007 poznat.

I onda imamo supernegativca koji je kao i pređašnja dva bled, s tim što Rami Malek igra za sve oskarovske pare, i što više šmira njegov negativac postaje sve bleđi i bleđi, no to opet nije samo pitanje igre već pre svega scenarija i relativno slabog protagonizma koji on ima. Na sve to Malekov negativac nažalost nema neku naročitu harizmu, deluje kao ludak i budala koja nije u stanju da se organizuje na nivou na kom se evidentno jeste organizovao, a nema ga dovoljno u filmu da bismo pronikli u njegovu skrivenu snagu.

Ana de Armas je kao i uvek duhovita i slatka ali je potpuno protraćena u jednoj sekvenci na Kubi posle koje je nadalje nema. Šteta, ona je recimo imala potencijal da bude češći gostujući lik poput Felixa Leitera npr. 

Tretman Aninog lika i te druge deonice bez akcije deluju kao glitch, kao slučajnost jer maltene je neverovatno da ovakve penale autori ne iskoriste. Ali, opet, ako su SKYFALL i SPECTRE preteče, takvo promašivanje je potpuno očekivano i Fukunaga barem sve to efektno realizuje.

Daniel Craig više deluje kao agent 7:00, nego kao 007, dakle kao neko prerano probuđen. Ako je pre petnaestak godina njegov rugged look još imao neku dimenziju, sada on izgleda kao da je došao sa bauštela što je okej za neku drugu vrstu filma ali ne za ovu.

Kada Craig i Malek krenu da se suočavaju tu kreću i jaki krindževi proistekli iz te atmosfere "glumačkog dvoboja". Očigledno je da Fukunaga nije uspeo da ih utiša, ali nije on baš ni poznat po utišavanju, ni u TRUE DETECTIVE se glumci nisu uzdržavali da zamaste, ali bili su bolji glumci i prikladniji materijal.

Kad se podvuče crta, Fukunaga je uradio šta je mogao, i jedino što bih mu ja prebacio jeste da se moglo intervenisati u montaži da film bude dinamičniji i da u akcionim scenama bude još malo tenzije. Sat otkucava ali junacima često kao da nije previše hitno.

Horor atmosfera koju je Fukunaga gradio je potpuno uspela, dizajn - kao bitan deo Bonda - isto je veoma efektan.

U kompjuterskim igrama o James Bondu na svakom nivou postoji nešto što se zove Bond Moment a to je neki detalj u kom igrač kroz nekonvencionalno razmišljanje reši situaciju iako je nivo moguće preći u većini slučajeva i bez toga. Ali taj Bond-moment donosi bonus poene za stil. Toga u ovom filmu ima samo na jednom mestu.

Međutim, Fukunaga jeste čovek od stila i bar na tom nivou, njegov Bond je doteran koliko se moglo. Stoga, iako mi je intimni utisak u ovom stanju urnisanosti serijala negde na liniji * *, zbog onoga što je zatekao Fukunaga zaslužuje * * * od * * * *.

CANDYMAN

Odmah u prvoj rečenici želim da raščistim jednu stvar. CANDYMAN Bernarda Rosea ostaje prva ljubav, jedan od najboljih horora koje sam gledao i jedan od najlepših susreta koje sam imao sa tim žanrom. Samim tim ne bih ulazio u bilo kakva poređenja CANDYMANa sa bilo čim pa i sa ovim novim filmom, i moram naglasiti da sam ga gledao neopterećen svojom emotivnom investicijom u prvi film.

Ako govorimo o CANDYMANu kao IPu, onda je on svojim - ne sasvim besmislenim, čak bih rekao iznenađujuće zrelim - DTV nastavcima već načet do tačke da se novi film ne može smatrati nekakvom blasfemijom, naročito jer ga ne briše iz kontinuiteta. čak ga i ne tretira kao film već kao deo stvarnosti što je najveće moguće dijegetsko poštovanje.

U tom pogledu, jedina kopča koju bih napravio između prvog i sadašnjeg CANDYMANa je utisak da je Roseov film duboko dotakao i Jordana Peelea, rekao bih dublje nego mene, ako bih sudio po njegovim opservacijama u dokumentarcu o afroameričkom hororu, te je evidentno da je ovaj film pre svega jedna polemika sa njegovim razmišljanjima o izvorniku.

To samo po sebi gledaocu ne mora ništa da znači, ali za mene je vrlina i to je bitna emocionalna kopča koju sam ostvario sa ovim filmom. 

Peele je naravno, kao što smo do sada videli po GET OUT i US, izuzetno posvećen istraživanju teme rasizma i afroameričkog iskustva kroz prizmu horora i ima dosta argumenata za to prožimanje. Međutim, ovde jedan seminal horor o afroameričkom iskustvu dovodi u jedan još noviji kontekst a to je iskustvo savremenog afroameričkog umetnika kog su liberali priznali a čiji je rad komodifikovan i koji u potrazi za inspiracijom budi Candymana sa krvavim posledicama.

CANDYMAN je u tom smislu sve ono što sam želeo da Cravenov NEW NIGHTMARE bude a nije bio. Dok se Craven zaustavio na po-mo ideji da Freddy progoni glumce iz filma i onda potom napravio relativno klasičan slasher koji se po stilizaciji nije mnogo razlikovao od filmova u kojima ti glavni junaci igraju, Peele kroz rediteljku Niu DaCostu kanališe jednu ipak potpuno drugačiju stilizaciju.

Kod Nie su junaci pre svega umetnici, viša srednja klasa sa svojim buržoaskim zapletima u čije živote ulazi i izlazi slasher. CANDYMAN nikada ne postaje klasičan slasher iako on jeste i to. On je pre svega meditacija o kulturi, savremenoj umetnosti, popularnoj kulturi i njenoj potenciji da uđe u život, a Candyman je tu pre svega simbol opresije koja je vremenom postala više bauk nego konkretan istorijski događaj.

Međutim, kroz poigravanje sa urbanom legendom, umetnik na kraju uspeva da aktuelizuje užas iz kog je Candyman potekao, i priča je tu negde slična Roseovom filmu, s tim što Nia nikada ne ulazi u ful horor gas. Ovde ima horora ali više kao strave nego kao žanrovske konvencije u pogledu kvantiteta i kvaliteta dešavanja.

U tom smislu, rekao bih da je ovo više art house film nego akademski horor film, mada u njemu ima strave. Ako Roseov film možemo posmatrati kao akademski valjan primer žanra, onda Nia može služiti kao studija slučaja njegovog prevazilaženja.

Drago mi je da je CANDYMAN imao solidnu masovnost publike jer je dugo odlagan i čekao premijeru zbog Covida, i da je u tom smislu više prošao kao horor nego kao art. Ali ovaj film je potpuno svoj, otima se klasifikaciji, i zato mi se toliko i dopada.

* * * 1/2 / * * * *

LES TRADUCTEURS

LES TRADUCTEURS Regisa Roinsarda je zanimljivo koncipiran kao euro-blokbaster o grupi prevodilaca koji su okupljeni u izdavačevoj izolovanoj vili da bi u tajnosti preveli najnoviji bestseler velikog krimi-pisca koji dominira globalnim tržištem.

Kada krene proces prevođenja, neko kreće da ucenjuje izdavača da će objaviti poglavlja romana, kreću sumnjičenja među prevodiocima a razrešenje slučaja nas vodi u samo srce velike misterije.

Ova premisa je nosila u sebi nekakav CLUEDO/ SLEUTH i sl. potencijal i premda nisam preveliki fan tih filmova, ne doseže ih jer likovi naprosto nemaju dovoljan integritet. Ruku na srce kada pogledamo globalne bestselere u kriminalističkom romanu, ni oni često nemaju misteriju razrađeniju od ove, no reklo bi se da ovog puta Roinsard gubi pažnju publike time što drži sve karte i otkriva jednu po jednu više kroz retrospekcije nego kroz radnju.

Ako tome dodamo da se ni za jednog junaka ne vežemo jako, sem što su nam neki glumci draži od drugih, rezultat jedna puka mehanika u kojoj prave misterije i pravog zločina zapravo i nema. Stoga, LES TRADUCTEURS je potencijalno mogao biti ensemble piece kao što su neki od krimića Oriola Paula koji dobijaju rimejke širom sveta ali prosto nije. Ostaje čvrsto u domenu laganog filma za popodnevnu konzumaciju na televiziji za one koji inače ne vole film.

* * / * * * *

GRAVE

GRAVE Julie Ducournau bio je debitantski film trenutno verovatno najprestižnije evropske rediteljke koja se zanima za horor. I ovaj film od pre pet godina jeste jedna sofisticirana horor varijacija, bliska Cronenbergu i Ballardu, a govori o devojci koja odlazi na studije veterine i tamo razvija potrebu za ljudskim mesom koja je snažna i instinktivna. Usled toga na se ne pretvara u kanibala na kakve smo navikli na filmu. Njena glad u sebi nosi seksualnu energiju, poseban odnos prema telu i ostaje u domenu neke neobjašnjive strave, nedokučive čulnosti i u cronenbergovskom stilu racionalno razrađuje iracionalnu premisu.

Ono što Julia donosi kao svoje u ballardovski milje medicinske škole i cronenbergovski zaplet jeste posebna atmosferičnost i opipljiva energija nelagode i histerije koja prati junakinju. Za moj ukus uprkos tome što to volim u filmovima stvrave, GRAVE ostaje malo nedorečen ali bez sumnje reč je o snažnom debiju koji je dao snažan arty impuls evropskom hororu.

* * * / * * * *

CUERPO DE ELITE

 CUERPO DE ELITE Joaquina Mazona je španska parodija na filmove o specijalnim policijskim i špijunskim antiterorističkim jedinicama gde se u jednoj skuplja raznovrsna ekipa raznih ugursuza i naravno na kraju pokazuje solidarnost i pobeđuje. Mazonov film je površan, umereno duhovit, napadan i ne naročito kreativan. Šteta jer produkcija pokazuje određenu ambiciju, kao i glumačka podela koja deluje da je raspoložena za nadigravanje.

Inače, zanimljivo je da se zaplet vrti oko stvarnog i vrlo retkog slučaja Broken Arrow incidenta koji se desio u vreme Francove vladavine.

* * / * * * *

BODIGAADO KIBA: SHURU NO MOKUSHIROKU 2

BODIGAADO KIBA: SHURU NO MOKUSHIROKU 2 Takashi Miikea je nastavak njegovog tajpeškog segmenta o junaku Ikkija Kajiware i u njemu se Kiba konačno obračunava sa negativcima iz konkurenstkog starešinstva koji su počeli da se pomaljaju u prethodnom filmu. I to bi manje-više bilo to. Ovaj je desetak minuta duži od prethodnog ali je i dalje bolji od prvog, najdužeg i najambicioznijeg.

* * / * * * *

BODIGAADO KIBA: SHURU NO MOKUSHIROKU

BODIGAADO KIBA: SHURU NO MOKUSHIROKU Takashi Miikea je prvi od dva nastavka snimljena na Tajvanu. Kibina škola postala je globalna i on odlazi na Tajvan da zaštiti život jedne mlade glumice od gneva njenog poludelog dobrotvora kome je veza sa njom priredila skandal i životnu propast, ali tamo shvata da je i škola pod napadom konkurencije.

Film traje jedva više od sat vremena, efikasan je i na momente bizaran iako je u osnovi zaista konvencionalan pokušaj niskobudžetnog akcijaša pa tek nešto drugo. Ali, Miike onako en  passant malo otvara pitanje glume, identiteta i sl.

Sve u svemu, ovo je jedva film a opet je bolji od prvog.

* * / * * * *

JESUS SHOWS THE WAY TO THE HIGHWAY

Miguel Llanso koji je režirao CRUMBS vraća se novim trash opusom, ovog puta bitno uspešnijim i izazovnijim, o tajnim agentima raznih tajnih službi koji se otimaju oko kompjuterskog virusa zvanog Soviet Union koji ih uvlači u svoju grotesknu VR simulaciju.

Fllm je snimljen kombinacijom raznih tehnika, od klasičnog snimanja do stop-motiona, gomilaju se razni campy elementi iz hladnoratovskog trilera i starinske televizije, uticaji su tu od Le Carrea do Russa Meyera.

Ja nisam ciljna grupa za ovo ali kao ljubitelj špijunskog filma red je bio da ovo zabeležim. Slutim da bi ljubitelji ove estetike mogli biti oduševljeni. 

* * / * * * *

COPSHOP

Joe Carnahan je i dalje reditelj kog pratim ali se nažalost od njega više ničemu ne nadam.

COPSHOP je novi film sa Gerry Butlerom, Frank Grillom i asortimanom hard-assova u kom na kraju najbolju ulogu pravi Alexis Louder u ulozi policajke u stanici pod opsadom plaćenih ubica koje su krenule za opasnim zaštićenim svedokom.

Carnahan sa scenaristima daje jednu pretencioznu auru ovoj jednostavnoj priči, a potom u realizaciji uprkos povremenim momentima lucidnosti ne može da pobegne od dva utiska - prvi je da smo ovo već videli u filmu SMOKIN’ ACES kad je bio mlad i kad su mu sva vrata bila otvorena, i drugi da u odnosu na taj film ima slabije uslove a nije dovoljno sazreo da ih prevaziđe.

Sve ono što se javlja u deficitu akcije i budžeta, Carnahan pokušava da prevaziđe dijalogom koji prosto nije onoliko duhovit i pametan koliko ekipa misli. I rezultat je pokušaj da jednostavan, sveden, kamerni film deluje skupo. Ali, to je tehnička stvar. Tu Carnahan možda i uspeva.

Ali film je prosto dosadan, već viđen i nažalost nije na nivou kom  smo se nadali, ali jeste nešto što se moglo očekivati. 

* * / * * * *

RED NOTICE

Odluka da Rawson Marshall Thurber postane Rockov kućni reditelj nije sasvim pogrešna ali nije ni idealna. Posle SKYSCRAPERa, snimili su još jedan aseptičan, površan, prelak film uprkos sjajnoj podeli u kojoj su pored gazde još i Ryan Reynolds i Gal Gadot.

Ryan i Gal su igrali u potcenjenom filmu Ariela Vromena CRIMINAL, verovatno uremljeni na neki način kod Avija Lernera, i prava je šteta što će većini RED NOTICE biti simbol njihove saradnje.

U ovom filmu nema ništa inherentno loše. Ali vidno je da je sniman za vreme Covida, setovi su artificijelni, statista nema onoliko koliko bi trebalo, a spektakl ne uspevaju da nadomeste dobrim scenarijem.

Preostaje da tela glumaca budu izvor uživanja u ovom filmu, a Dwayne Johnson i Gal Gadot, pa i Ryan Reynolds u tom pogledu jesu čista kinematografija. Međutim, među njima se ne dešava ništa naročito zanimljivo u bilo kom pogledu, pa možemo reći da svojom harizmom drže film gledljivim i to je manje-više to.

U HITMAN’S BODYGUARDu, Ryan je podizao generic materijal na viši nivo ali imao je pomoć Patricka Hughesa i tima kaskadera koji su pravili Hard-R akciju. Ovde toga nema. Ne samo u pogledu rejtinga nego i same akcije koja obeća u prvoj sceni puno i onda naprosto stane.

Šteta. 

* * / * * * *

EL SUSTITUTO

Ubrzo posle premijere na festivalu španskog filma u Malagi, prigodnim “pacovskim” kanalima uspeo sam da nabavim film EL SUSTITUTO Oscara Aibara. Ovaj reditelj je do sada svoje najbolje ostvarenje snimio baveći se jednom bizarnom temom iz doba frankizma a to su NLO entuzijasti u filmu PLATILLOS VOLANTES.

EL SUSTITUTO se bavi pričom koja je bizarna ali nije pod velom tajne, odnosno znamo da su se takve stvari dešavale. Slično filmu UBICA NA ODSUSTVU Boška Boškovića i kod Aibara jedno ubistvo kreće da raspliće klupko oko skrivenih nacističkih zločinaca. Jedina razlika je što se kod Boškovića kreću jugoslovenskim primorjem skriveni iza lažnih imena a kod Aibara otvoreno žive na španskoj rivijeri.

Pre par meseci na Netflixu je krenula serija JAGUAR, smeštena u Francovu Španiju 1962. godine koja govori o mladoj ženi koja traga za sakrivenim nacistima koje je upamtila iz koncentracionog logora. Nešto ranije izašao je dokumentarni film HOMBRE MAS PELIGROSO DO EUROPA. OTTO SKORZENY EN ESPANA iz koga možemo da vidimo da su odbegli nacisti bili ne samo otvoreno prisutni u Francovoj Španiji već da su bili rado viđeni gostima na prijemima i zabavama.

U tom pogledu EL SUSTITUTO govori o poslednjoj godini klimave tranzicije iz frankizma u demokratiju, dešava se godinu dana posle neuspelog puča a pre izbora na kojima su pobedili socijalisti, u periodu kada su nacisti po poslednji put izvadili iz naftalina svoje uniforme i proslavili Hitlerov rođendan.

Aibar smešta film u malo mesto kod Valencie gde nacisti imaju svoje naselje i puno uspeha u biznisu sa nekretninama, a policajac doseljen iz velikog grada kreće da naslućuje njihove veze sa lokalnim huliganima i trgovinom narkoticima u kojoj ima i izvesnog rasnog prezira.

Prepreku istrazi predstavlja činjenica da deo meštana i dalje voli da se pozdravi frankističkim pozdravom “Arriba Espana” a drugi deo ne bi da se zamera, tako da Aibar aludira na Chinatown u kom Jake ništa ne može da reši.

U skladu sa epohom i Vicky Luengo u ulozi lokalne lekarke kanališe tadašnju Ali MacGraw u ulozi koja nosi nešto više misterije nego što je ima u scenariju.

EL SUSTITUTO ne uspeva da postigne onu uznemirujuću atmosferu kakvu su na ove teme postizali Schlesinger ili Franklin J. Schaffner niti ide u žanrovsku stilizaciju kao serija HUNTERS, ali ukupno uzev reč je o zanimljivom i vešto izvedenem krimiću koji ispravno koristi lokalni kolorit i istorijsku okolnost. 

* * * / * * * *

OS FILLOS DO SOL

OS FILLOS DO SOL je katalonski televizijski film o grupi naučnika naklonjenih levici koji su uprkos frankističkim progonima uspeli da naprave velike prodore na području bio hemije u periodu nakon Španskog građanskog rata.

Kružok okupljen oko Ferrana Calveta uspeo je da se izbori sa pritiscima, ratnim dešavanjima i da frankistima proda priču kako bi opstao i izgurao svoj naučni rad.

Film je režirali Ramon Costafreda i Kiko Ruiz Claverol ponudivši televizijsku, ali solidnu rekonstrukciju epohe.

BODIGAADO KIBA

BODIGAADO KIBA Takashi Miikea iz 1993. je nova adaptacija strip junaka Ikkija Kajiware i nažalost ovaj update je inferioran rad, zbrzan i praktično bez ijedne upečatljive scene koja obično krasi skoro svaki film u Miikeovoj hiperprodukciji. Ispraćen je sa još dva back-to-bac nastavka na tajpeškim lokacijama. 

* 1/2 / * * * *

NUYORICAN BASQUET

Julio Cesar Torres i Ricardo Olivero Lora snimili su kapitalni dokumentarni film NUYORICAN BASQUET o tome kako su njujorški Portorikanci uticali na čuvenu portorikansku školu košarke. Mi kao poznati pacijenti Portorikanaca od 1972. na OI u Minhenu pa sve do Mundobasketa u Indijanapolisu 2002. godine barem znamo koliko je to značajna košarkaška nacija.

Neki od učesnika 1972. i čuvene  utakmice koja je razjarila Ducija Simonovića se vide i ovom filmu ali fokus je na 1979. i na Panameričke igre koje su održane u Portoriku u osetljivom političkom trenutku kada su aneksionisti bili na vlasti i kada je nacionalni ponos bio na vrhuncu a ostvro na ivici pobune. 

Film polazi od teze da su konkretno njojorški Portorikanci doneli stil sa betonskih terena u Portoriko i od njega izgradili nacionalni stil.

Ipak, pripreme za 1979. godinu bile su duge i nekonvencionalne, čak je i jedna balerina učestvovala kao savetnik da bi igrači postali gipkiji.

To je vreme pre trojke a znamo da su portorikanski tereni mesto za razne eksperimente sa brojem poena kojim se nagrađuju šutevi sa distance a Portorikanci su buli baš gipka two-way ekipa koja ima meku ruku i kad puca iz daljine i kad zakucava.

Na kraju manjak suvereniteta doveo je do toga da se košarkaši nisu pridružili olimpijskoj delegaciji 1980. koja se uputila u Moskvu gde bi u odsustvu SAD mogli da računaju na visok plasman.

Okosnica je turnir 1979. koji vrhuni finalom protiv SAD za koji u to vreme igraju školarci Isaiah Thomas, Kevin McHale i Ralph Sampson između ostalih, i ta utakmica se posmatra kao prelomna tačka za razvoj tamošnje košarke. 

Film je dinamičan, donosi sjajne sagovornije i još sjajniju arhivu. Konvencionalan je ali vešto izveden i mislim da ga ljubitelji košarke obavezno moraju pogledati. Filmofili ne toliko.

* * * / * * * *

BODIGARDO KIBA: HISSATSU SANKAKU TOBI

BODIGARDO KIBA: HISSATSU SANKAKU TOBI je drugi film o telohranitelju Kibi iz stripova Ikkija Kajiware. I reč je o stylish, napetom i sadističkom yakuza filmom koji nema sentimentalnost tadašnjih radova Kinjija Fukasakua ali se pravi kao da je ima onda kada treba i nudi niz nezaboravnih scena.

Od zvezda tu je Sonny Chiba koji je overio i prvi film, i ovde se iznova potvrđuje kao kompetentan operativac u ovoj vrsti sadržaja.

Ryuichi Takamori ne donosi puno toga novog ali vidi se da ume da ponovi ono što su radili majstori tog vremena.

Koliko god se Takashi Miike u svojim kasnijim ekranizacijama Kibe trudio da bude perverzan i da unese sadizam, ovim ljudima iz sedamdesetih je to bolje išlo od ruke. 

* * * / * * * *

1898. LOS ULTIMAS DE FILIPINAS

1898 LOS ULTIMOS DE FILIPINAS Salvadora Calvoa je nova ekranizacija čuvenog slučaja koji je prvi put privoljen na filmu u vreme ranog frankizma. Tada je ulogu Martina Cerezoa koju sada igra Luis Tosar nosio Armando Calvo - ne znam da li mu je Salvador kojim slučajem potomak.

Elem, Martin Cerezo je bio strogi ali pravedni komandant garnizona poslat na jedno od filipinskih ostrva posle masakra koji su lokalci izvršili nad lokalnom španskom posadom.

Tenzije se nastavljaju, uostalom starosedeoci koji su pobili prethodnu posadu su i dalje tu. Iznova kreće pobuna a onda i rat, ali u jednom trenutku počinju da se javljaju vesti da se Španija predala i da je prodala Filipine SADu.

Ipak, ovo je kraj 19. veka, i Cerezo nije siguran da li je to neka provokacija ili istina i polako kreće rasulo u njegovoj jedinici, suočavaju se sa glađu, beri-berijem, postepenim raskolom, i sve više vesti da je Španija kapitulirala.

Uskoro sve se pretvara u rat među Špancima samima i na kraju su preživeli bili poslednji španski kontingent koji će napustiti Filipine.

Premisa u sebi nosi dozu apsurda, ali nije rađena ironično već kao punokrvni spoj siege filma i istorijske melodrame o teškim odlukama.

Calvova realizacija je mišićava, efikasna, ovo je film starog kova koji se modernim sredstvima koristi onoliko koliko treba a glumačka ekipa koju predvodi Tosar je izvanredna.

Sniman je na Kanarskim ostrvima i nudi jako surov i efektan prikaz prirode koja je Špancima takođe okrenula leđa.

Bez puno pretenzije i pompe, LOS ULTIMOS DE FILIPINAS donosi jednu zanimljivu istorijsku priču i daje joj dostojanstvenu filmsku formu. 

* * * / * * * *

OUISTREHAM

Emmanuel Carrere, poznati francuski scenarista i pisac, nama izrazito poznat po knjizi o Limonovu, snimio je adaptaciju knjige Florence Aubenas OUISTREHAM u kom je ona sabrala svoje iskustva rada privremenih poslova kome se podvrgla kako bi upoznala taj milje.

Carrereov film se bavi njenim moralnim dilemama ali i konkretnim iskustvima. Juliette Binoche igra glavnu junakinju koja napušta lagodan život spisateljice kako bi ušla u milje žena koje rade te prekarne poslove - pre svega čistačica, sa njima se zbližava, uranja u taj svet i na kraju postaje deo njega.

Nego bi sigurno scene u kojima Binoche riba javni klozet tretirao kao award-bait ali ona to izvodi vrlo spontano i nenametljivo, i lako nas ubeđuje da je ona taj lik. Ako i ima “zadnje namere” u tom “poništavanju” ona je prikrivena glumačkom igrom koja se izuzetno ubedljiva.

Carrereov film je strukturalno pa i u pogledu inscenacije dosta konvencionalan iako je Binoche okružena spojem profesionalnih glumaca i naturščika poteklih iz miljea o kom film govori i rekao bih da je veoma pitak i dinamičan ako imamo u vidu glumačke i socijalne ambicije autora. 

Naročito je zanimljivo sagledati ga iz ugla serije MAID koja ima suprotnu situaciju - čistačicu koja je postala spisateljica.

* * * / * * * *

THE SUICIDE SQUAD

THE SUICIDE SQUAD Jamesa Gunna je jedan od najvećih komercijalnih promašaja u DCEU, i to je pre svega okrivljeno na pandemiju i day and date premijeru sa HBO Max.

Rekao bih da je ovaj film svakako uneo nešto atipično, i po svom stilu najbliži je BIRDS OF PREY, s tim što je meni film Cathy Yan ipak nešto bolji, a on je takođe loše prošao.

Ayerov film je bio potcenjen i Gunn je doveden da u odnosu na ovaj film koji je uspeo kod publike ali ne kod kritike uradi “meki reboot”.

Ne znam tačno šta je ovde meki reboot jer pre vidim da je reč o sequelu koji se i dalje prevashodno oslanja na Margot Robbie i njenu interpretaciju Harley Quinn koja je jednoglasno proglašena za najveći adut Ayerovog SUICIDE SQUAD.

Neki pripadnici Ayerove grupe su kill-offovani, neki drugi su uvedeni i prilagođeni su tonalnom shiftu koji je uveo Gunn ali ne bih rekao da je ovde išta rebootovano sem što je Gunn doneo svoj stil.

Štaviše, rekao bih da je u ovom filmu negde i reafirmisana Ayerova vizija. Pored Harley Quinn, adut prvog filma bio je Deadshot Willa Smitha koji je ovde zamenjen Bloodsportom Idrisa Elbe. Imamo identičnu dinamiku moći između njega i Harley. Imamo identične motivacije između ta da dva lika s tim što je razlika u klasi između Willa Smitha i Idrisa Elbe što se mene tiče očigledna u korist Big Willa naravno.

Elem, šta se promenilo. Ayer je radio u periodu full Snyderversea i snimio je gritty akcijaš u kom Suicide Squad tretira kao Guys on a Mission film. Bio je specifičan po tome što je imao grupu likova sa jednom misijom, bio je monohromatski, mračan, sa jednim gradom i par lokacija što je za tadašnje standarde globetrotting superherojskog filma bilo previše suvo, previše statično i jednolično.

Iako je evidentno da je vršen pritisak na strukturu filma, sa nekim neveštima plasiranjima back storyja u celinu itd. - što je nota bene Ayerova boljka i inače - setimo se SABOTAGE - ovo je bio jedan veoma straightforward film. I nije bio loopy kao aktuelni run stripa koji ga je inspirisao.

Gunn se međutim nadovezuje na strip. On čak sturkturira svoj film kao strip. Deli ga na poglavlja, epizode, probijajući četvrti zid čak ispisuje i njihove naslove na ekranu. Tako vodi i priču, sa stripovskim elipsama i stripovskim skokovima u vremenu, a konačno tako i kadrira, junaci se kreću i nastupaju artificijelno, sa izraženom grafičkom dimenzijom unutar kadra i koloritom koji gradi dinamiku i dramaturgiju.

Za razliku od gritty i grungy Ayerovog filma, Gunnov film je glossy, stripovski, šaren, mnogo duhovitiji.

U izvesnom smislu čak bih rekao da duh stripa možemo očitati i u toj zameni Deadshota Bloodsportom gde je očigledno da je jedan lik zamenjen svojom kopijom. Naravno, Deadhsot je po vremenu prvog izdanja stariji lik od Bloodsporta, i moglo bi se reći da je Gunn bio u poziciji strip autora kom DC kaže, “ovaj lik je zauzet, uzmi ovog koji je sličan”.

Delu publike to može delovati kao očigledan surogat - i jeste. Ali, meni je to bilo simpatično i u Ostranderovom duhu.

Neki groteskniji likovi kao što je King Shark su preuzeli funkciju koju je kod Ayera imao Killer Croc s tim što je ovde played for laughs sve vreme.

Gunn uživa u splatteru i njegove akcione scene nose tu vrstu mayhema, slično kao kod Cathy Yan, i to je isto urađeno baš sa jakim grafičkim akcentom, dočim je Ayerov film bio PG-13 i išao je u pravcu stilizacije akcionog filma. Sigurno je Gunnova estetska rešenja dosta inspirisala serija BOYS koja opet pa možda i nesvesno duguje Snyderu.

Stripovsko strukturiranje teksta malo dovodi do toga da film nema preterano jak narativni zamajac. Kod Ayera je bio jači. Ali ovaj film diše na svoj način, pa mi se na svoj način i dopao. No, da nema tu vrstu brenda iza sebe u naslovu, nisam siguran da li bi u bioskopima bez pandemije prošao bolje od BIRDS OF PREY, i to je zanimljiv fenomen.

SUICIDE SQUAD je kao teamup strip na kraju ipak rezultirao sa dva bitno drugačija i na svoj način važna filma. Jednim koji je lansirao Harley Quinnu stratosferu popularnosti i ustoličio Margot Robbie kao veliku zvezdu, izgradivši brend od jednog poznatog ali manje važnog DC stripa, i drugim koji je otišao baš daleko u primeni estetike stripa na filmsku sliku i pripovedanje. 

* * * / * * * *

SPACE JAM: A NEW LEGACY

SPACE JAM: A NEW LEGACY Malcolma Leeja je film s kojim Lebron James preuzima Jordanovu ulogu u savremenoj pop kulturi, odnosno etablira se kao porodična i kulturna ikona koja je zrela da se uključi u američki kanon, zajedno sa Looney Tunesima.

Iako sam ja od recentnih dugometražnih Looney Tunes filmova veoma voleo BACK IN ACTION, činjenica je da je SPACE JAM zbog tog ukršatanja sa NBA zaista ostvario sinergijski efekat gde je ostao zapamćeniji od boljeg filma zahvaljujući Jordanu, a opet i gradeći njegov ikonični status zahvaljujući Looney Tunesima.

Lebron to isto postiže sa SPACE JAMom i ovaj film više vidim kao verifikaciju statusa, nego kao neko zasebno ostvarenje. I u tom pogledu A NEW LEGACY postiže cilj, etablira Lebrona kao ikonu koja iskoračuje sa parketa u trajne vrednosti pop kulture.

Sam film je bolje zamišljen nego što je izveden. Evidentno je da Malcolm Lee nije reditelj vičan tehnološki kompleksnim spojevima live actiona i animacije i to se oseća na mnogo nivoa, počev od dramaturgije u najširem smislu.

Sama premisa je zanimljva. Warner Brothers ima server čiji je zadatak da im osmišljava formulaične blokbastere i taj server je vođen jednim AI entitetom koji želi da sledeću etapu njegovog etabliranja vodi Lebron. Kada Lebron odbije tu ponudu, AI zarobljava Kralja i njegovog sina ne bi li ga ucenio da odigra spektakularnu utakmicu za njegov račun.

Lebron se tako nađe u svetu Warnerovih IPjeva i posle READY PLAYER ONE, Warner se ovde ponovo poigrava svojim kultnim “svetovima”, te tako Pera Kojot recimo živi u svetu MAD MAXa a na utakmici se pojave protagonisti CLOCKWORK ORANGE kao gledaoci.

Međutim, Malcolm Lee ima problem da nas uvede u priču, nema dovoljno pripovedačke veštine i vizuelnog nadahnuća da to uradi spontanije, bez neprekidnih ball stopper scena u kojima film zastaje da bi nam se objasnila “pravila igre”, gde smo sad u zapletu i ŠTO JE NAROČITO NEOPROSTIVO, gde smo sada u odnosima među likovima.

Neko zloban bi mogao reći da je i to Warnerov legacy jer su oni dugo gajili Nolana u nedrima, ali u svakom slučaju, neki vičniji reditelj bi to bolje izveo.

Sama animacija, Looney Tunes humor itd. su tu. Ali SMALLFOOT ipak ostaje daleko uspešniji Lebronov nastup u WAG produkcijama za sada. Međutim, reklo bi se da je na kraju ovaj film ispunio svoju svrhu i da je poslužio kao solidan vanity project koji je našao svoju publiku.

Pa ipak, novi SPACE JAM je ipak samo repriza, implicirajući da Lebron ima sve što i GOAT, ali da u tome nije prvi.

* * 1/2 / * * * *

ARMY OF THIEVES

ARMY OF THIEVES Matthiasa Schweighoefera je objašnjenje kako je Warner trebalo da napravi svoj DTV spin-off GET SMARTa - GET SMART’S BRUCE AND LLOYED OUT OF CONTROL.

U oba slučaja imamo goofy sidekickove koji su se nametnuli kao miljenici EKIPE, dakle ne publike već ekipe, i dobili mogućnost da dobiju svoj spin-off ili sidequel.

ARMY OF THIEVES je prequel ARMY OF THE DEAD i u njemu se zombi zaraza tek pomalja, i vidi pomalo u vestima, dakle zombija nema. Ali, imamo Ludwiga safe crackera koji je tada još uvek samo nemački entuzijasta za sefove kog regrtuje međunatodna grupa pljačkaša banaka da im otvori preostale sefove iz Wagnerovog ciklusa čiji završni sef srećemo u ARMY OF THE DEAD.

Stilski ARMY OF THE DEAD i ARMY OF THIEVES nemaju puno dodirnih tačaka sem da su oba filma visokoestetizovana i da su u tom smislu bliski. Ipak, dok je ARMY OF THE DEAD krvava, nasilna Snyderova opera, THIEVES ima quirky euro-senzibilitet. Snimljen je s manje para i ima manje zahteve, i to tako treba.

Pošto je reč o Netflixu, ne možemo sada tu razlućiti kada koristimo DTV kriterijume a kada ne. Naročito ako imamo u vidu da je ARMY OF THIEVES uspeo da postigne zanačjnu gledanost na platformi, reklo bi se uporedivu sa ambicioznim naslovima.

Pa ipak, moramo ga postaviti u kontekst franšize, a u njoj ARMY OF THE DEAD je bioskopski a ARMY OF THIEVES je DTV naslov.

I kao takav, zaslužuje 

* * * / * * * *

MIMORADNA ZPRAVA

MIMORADNA ZPRAVA Tomasa Bojara je veoma zanimljiv dokumentarni film koji se opservaciono bavi pripremama dve medijske redakcije za veče kada će na poluzatvorenom skupu Miloš Zeman objaviti da li će se ponovo kandidovati za predsednika.

Filmska ekipa posmatra jednu novinsku i jednu televizijsku redakciju kako se pripremaju, traže izvore koji će uspeti da uđu na skup, ali i kako unapred smišljaju šta objavili u slučaju jedne ili druge odluke.

Ovo je jako zanimljiv, gotov udžbenički primer novinarskog problema i načina na koji se rešava u hodu, bez dramatizacije, samo sa neutralnim posmtračem i dramom koja se odvija spontano pred kamerama. 

* * * 1/2 / * * * *

SKUTOK SA STAL

SKUTOK SA STAL Barbore Bereznakove je slovački dokumentarni film koji je možda pogrešna stvar za mene jer ono što je u njemu prikzano nekako nije uspelo preterano da me šokira. Možda je to do života u Srbiji, ali sumnja da je neko iz vlasti naredio likvidaciju nekog lika koji im je smetao tokom devedesetih nije mi toliki big deal.

Ne zbog toga što je ubistvo mala stvar već zato što ga Barbora Bereznakova prikazuje kao prvoklasnu misteriju i film strukturira kao da maltene postepeno treba da otkrijemo i ko je ubijen, i da li je ubijen pa da se onda svi zajdno šokiramo kako pipci hobotnice vode ka slovačkoj tajnoj službi.

Možda je to do života u Srbiji, a možda je ipak ovo previše pretenciozan tretman jedne ipak dosta “obične” priče, ko god da je gleda. 

* * / * * * *

BEST POSSIBLE TASTE: THE KENNY EVERETT STORY

BEST POSSIBLE TASTE: THE KENNY EVERETT STORY snimljen je po tekstu Tima Whitnalla i u režiji Jamesa Stronga. Reč je o televizijskom filmu o čuvenom britanskom komičaru poteklom iz miljea underground radija i potom majstora šok-humora koji je sablažnjavao establišment i zabavljao omladinu.

Kenny Everett je bio klozetovani homoseksualac ne samo pred okolinom već i pred samim sobom. Slično svom velikom prijatelju Freddie Mercuryju, on je i oženio svoju veliku ljubav i bila mu je odan prijatelj do kraja života čak i kad se razveo i autovao.

Ali uz njegovu turbulentnu karijeru išao je i život u kom su alkohol, droga a zatim i homoseksulani promiskuitet igrali važnu ulogu, pa je on na kraju, baš kao i bliski prijatelj Mercury umro od AIDSa.

Televizijski film snimljen je za BBC i izveden je veoma maštovito, oslonjen na koncepte i estetiku Kennyejvih šou-programa i nastupa sa dosta ironije prema samoj formi i probijanjem “četvrtog zida”. U tom pogledu veliki je uspeh što je ipak uprkos ironiji očuvana i emocija prema Everettu kao jednoj senzibilnoj ličnosti koja je vrlo često poništavala sebe u pokušaju da zabavi okolinu.

Ovaj televizijski film donosi i ne preterano laskav prikaz meni veoma dragog reditelja Michaela Winnera na čuvenom torijevskom skupu na kom je Kenny tezgario i izazvao potpuni šok.

BEST POSSIBLE TASTE je svakako jako zanimljiv primer jedne tehnike koja je dosta korišćena a to je biopic koji zarobljava duh ličnosti kojom se bavi unutar same svoje strukture.

AND THE BAND PLAYED ON

AND THE BAND PLAYED ON Rogera Spottiswoodea je HBO televizijski film o samim počecima AIDS epidemije, kada se bolest prvi put masovnije pojavila, i kada je uopšte prepoznata i imenovana.

Film se bavi predrasudama na koje su nailazili lekari koji su upozoravali na bolest i naučnici koji su im pomagali jer uprkos tome što je bolest u početku bila skoro sasvim smrtonosna, napadala je homoseksualce, populaciju kojoj niko nije želeo da pomogne, a kada se pojavila i među onima koji primaju transfuzije, reagovao je bogati framaceutski lobi i sprečavao da im se poskupljuje biznis.

AND THE BAND PLAYED ON se bavi pričom od kraja sedamdesetih do početka devedesetih, a zaključuje se sudskim sporom između Francuza i Amerikanaca oko otkrića virusa.

U tom smislu zanimljivo je da veliku ulogu u priči ima doktor Luc Montagnier, mentor doktora Tiodorovića ali i kontroverzni nobelovac koji je izneo teoriju da je Covid veštački kreiran virus. Igra ga Patrick Bauchau.

HBO se kasnije takođe na veoma uspešan način bavio ovom temom u televizijskom filmu THE NORMAL HEART Ryana Murphyja ali iz drugačijeg ugla. Ovde je u istinitoj priči jako dobro definisana pozicija heroja, i prosto slučaj je tako hteo da se iz njega može napraviti uzbudljiv film, a sve ono što nije postojalo u priči, nadoknadili su sjajni glumci.

Stoga, ovaj televizijski film je odličan izbor iz one koje zanima istorija medicine, i za one koji vole dobru istorijsku rekonstrukciju.

LEVIATHAN

LEVIATHAN Georgea Pan Cosmatosa je drugi film snimljen u osvit izlaska THE ABYSSa. Za razliku od DEEPSTAR SIX, ovde imamo vrhunski kredibilnu ekipu iza kamere - režirao je dakle Cosmatos a pisao je David Webb Peoples, stvarno seminal writer američkog filma generalno a naročito žanrovskog, u saradnji sa Jebom Stuartom, takođe jako bitnom facom.

Premisa je zanimljiva, praktično cronenbergovska, američki istraživači nailaze na olupinu ruskog broda a na njoj na tragove monstruoznog eksperimenta koji se naravno otrgne kontroli pa i njih uhvati u svoj vihor jezivih mutacija itd.

Nažalost, film ne uspeva da postigne horor snagu svoje zamisli, i ne uspeva da bude onoliko ekscentričan koliko ova premisa zahteva, tako da vremenom polako postaje i dosadan i zamoran iako traje jedva stotinak minuta.

Može se slobodno reći da je ovo jedan od naslova čiji je domet obrnuto proporcionalan kredibilitetu potpisanih autora.

* 1/2 / * * * *

KURO BARA NO YAKATA

KURO BARA NO YAKATA poznat i pod naslovom BLACK ROSE MANSION je film Kinjija Fukasakua nastao po Mishiminom komadu, sa Akihiro Miwom u glavnoj ulozi.

Akihiro Miwa odnosno Akihiro Maruyama je bio transgender zabavljač i Mishimina velika ljubav a u ovom filmu (doduše bez CRYING GAME preokreta) igra pevačicu u jednom klubu, fatalnu zavodnicu čiji udvarači idu putem autodestrukcije, uključujući i vlasnika kluba i njegovog sina.

KURO BARA NO YAKATA je atipičan film za Fukasakua, reč je o maltene sirkovskoj, a zbog tog trans aspekta više fassbinederovskoj melodrami i samo nekoliko deonica kada se sin vlasnika kluba nađe u sukobu sa jakuzama asociraju na ono što smo navikli da gledamo kod Fukasakua. 

Jakuza scene su hiperkinetične i veoma energične za razliku od senzualnosti pa maltene i arhaičnosti koja vlada u klubu u kom su odnosi možda razvratni ali je sve i dalje veoma kodifikovano.

BLACK ROSE MANSION je veoma zanimljiva melodrama, transgresivna u raznim detaljima i možemo reći da se Fukasaku dobro snašao izvan svog tradicionalnog miljea.

* * * / * * * *

Майор Гром: Чумной Доктор

MAJOR GROM Olega Trofima je ekranizacija uspešnog stripa ruske izdavačke kuće Bubble i može se sagledavati i kao superherojska ekranizacija, i kao adaptacija stripa ali i kao krimić.

Ovaj treći ugao biram zbog toga što film zapravo ima detektiva kao glavnog junaka a protivnik mu je supernegativac bez nadljudskih moći ali sa nekim visokorazvijenim sposobnostima što jeste karakteristika superherojskog stripa ali i klasika krimića kao što je recimo lik Moriartyja u Sherlocku Holmesu.

Otud negativac koji po svom dizajnu podseća na Lexa Luthora iz ekranizacije Zacka Snydera ali i po svom delovanju može biti sagledan i kao svojevrsni Moriarty kada bi imao tako diversifikovanh kriminalnu agendu. Međutum, u filmu ovaj negativac želi da bude društveni činilac kao V iz V FOR VENDETTA kao i respektabilni brogrammer mogul što postaje sve standardnija profesija supernegativca od Vaughnovog KINGSMANa (opet je reč o strip refleksiji literature, odnosno Millarovog promišljanja Iana Fleminga). Taj negativac je istovremeno i najstripovskiji segment ovog filma.

U briljantnom tekstu Nikole Tanasića koji prilažem dole opisano je kako naslovni junak kasnije prerasta u ruskog Johna Constatinea/ Dylana Doga ali u ovoj ekranizaciji toga još nema.

Trofim je u filmu LED pokazao da je izuzetno vešt, pedantan i tehnički informisan reditelj. Ipak, uz superiornog Ilju Naišulera nametnuo se kao i narativno najinventivniji u novoj generaciji ruskih majstora blokbastera. U vreme kada izuzetno vešto realizovan film nije izuzetak već pravilo u Rusiji, ulozi su se digli. Naišuler i Trofim su podigli letvicu više od dana Timura Bekmambetova i počeli da nude kreativnost uz tehničko znanje.

U MAJORU GROMU, Trofim nije onoliko kreativan kao u LEDu i rekao bih da je ovaj film narativno kao srpsko preduzeće, radnje je nedovoljno a opet ima viška.

Isto tako, Trofim je najlucidniji kad se dešava akcija i kad se ukrštaju medijski formati odnosno kada se događaji u priči medijski posreduju npr. upoznajemo se sa nekim dešavanjima kroz internet klipove ili montaže atrakcije u vestima.

Scene u policiji su digresivne sa pokušajem arhaične infantilizacije kao u Marvelovim filmovima. Dinamika među likovima je klišetizirana ali neubedljiva i u scenama sa dobrodušnim ballbuster šefom i detektivom koji najbolje radi kad je suspendovan samo gubimo vreme.

Trofim se mnogo bolje snalazi u deonicama gde mu je Zack Snyder uzor, sa živopisnim uličnim bandama ili kad krenu obračuni.

Odluka da se u osnovi kriminalistički zaplet stripovski tretira razumljiva je samo ako znamo da je temelj u stripu. Izvan toga, MAJOR GROM bi bitno bolje funkcionisao kao krimić.

Zanimljivo je da bi danas u Holivudu strip sa tako jasnom i čistom direkcijom verovatno i ekranizovalo u konvenciji krimića bez stilema koje sugerišu stripske korene.

MAJOR GROM je krimić u duši koji nas bez većeg razloga neprestano podseća da je ekranizacija stripa. Za one koje zanima stil, ovakav film s greškom može biti interesantan za analizu.

* * / * * * *

THE GO-GO BOYS: THE INSIDE STORY OF CANNON FILMS

THE GO-GO BOYS: THE INSIDE STORY OF CANNON FILMS Hille Medalie je manje glamurozni od dva dokumentarca o Cannonu. Za razliku od onog poznatijeg, ovaj se fokusira na same Menahema Golana i Yorama Globusa i na njihove ličnosti, a sve kroz prizmu onoga što je Cannon postigao tokom svog uspona i pada.

Njeni sagovornici su relevantni i jako dobro ilustruju milje u kom su Golan i Globus funkcionisali. Ovde neka anegdota, viceva, trivia ali zato imamo dva čoveka koji su delili isti san a onda se razišli jer je jedan od njih izgubio dodir sa realnošću a drugi je pokazao da je previše naivan da bi se u njoj snašao.

Arhiva kojom raspolaže film je dobra. Pored onoga što znamo vrlo je bogato prikazana izraelska faza Golana i Globusa i svaki period njihovog života i rada ispraćen je veoma atmosferično.

Naravno, posebnu emociju stvaraju njih dvojica dana i njihov način kako se bore sa prolaznošću koja se javlja čak i kod onih koji su proizveli neke kultne filmove. 

* * * / * * * *

UCHU KARA NO MESSEJI

UCHU KARA NO MESSEJI Kinjija Fukasakua, izašao je godinu dana posle STAR WARSa i po svetu je išao pod naslovom MESSAGE FROM SPACE. 

Ovaj film svakako ne možemo smatrati Fukasakuovim vrhunskim ostvarenjem iako je ovaj format već čačnuo sa GREEN SLIMEom, no osim nekoliko scena koje imaju glumačku energiju nekih situacija iz njegovih nervoznih jakuza filmova, ovo je jedan krpež u svakom pogledu, od ideje do realizacije, sa par američkih glumaca koji više stvaraju nelagodu nego što nude plasman na globalno tržište.

Naravno, mnogi fanovi space avanture ovog tipa i generalno ljubitelji lošeg filma učinili su da danas ovo bude jedno od gledanijih Fukasakuovih ostvarenja, što je šteta.

* 1/2 / * * * *

DEEPSTAR SIX

Kada je izlazio Cameronov THE ABYSS smatralo se da će duboki okeani i morsko dno biti next big thing u svetu blokbastera i snimljena su dva ambiciozna preventivna rip-offa iako su oba tretirala malevolentnu pojavu pod morem, dok je kod Camerona na kraju zlo skriveno u ljudima.

Po premisi, bliži mu je DEEPSTAR SIX Seana S. Cunninghama gde se vojno postrojenje nalazi na dnu okeana i instaliraju se nuklearne rakete. Naredba brzopletog inženjera koji je bio u strahu da će projekat biti ukinut dovodi to toga da iz dubine dna izađe podvodna neman i napadne postrojenje.

Cunningham je režirao efektne horore niskog profila, i na nivou puke mehanike i ovaj funkcioniše, koliko god bio predvidljiv. Monstrum s kojim se posada suočava se baš dugo krije da bi bio efektniji kad se pojavi ali onda kada se to desi dobijamo čudovište koje varira u dimenzijama, nekada je veće, nekada je manje, i sve je dota proizvoljno.

Međutim, film je efikasan i nepretenciozan i Sean S. Cunningham uprkos svim svojim limitima radi sve što zna. To nije puno ali je dovoljno za jedan programmer koji se i dan-danas kada ga je pregazilo vreme može pogledati bez naročitih tegoba. 

* * 1/2 / * * * *

DUNE: PART ONE

DUNE Denis Villeneuvea je film za koji sam naslućivao da mi se neće dopasti. Ideja da se knjiga koja je space opera a u stvari je nešto kompleksnije i pametnije, i toliko bitno da je već malo deplasirana zbog mase epigona, prepusti Villeneuveu koji je opterećen time da bude pametniji nego što jeste, delovala je kao put u propast.

Herbertova serija knjiga je temeljno delo SFa i jedna od instanci kada je ovaj žanr suvereno iskoračivao u visoku književnost te ovom prilikom nemam neku potrebu da iznosim šta je Denis trebalo da uradi jer ne postoji tu samo jedno rešenje.

Ono što je na kraju napravio jeste jedna isprazna slikovnica u kojoj sam prvih 40 minuta gledao dva puta jer su mi se opšta mesta koja pretenciozno realizuje toliko nekako slepila da me je grizla savest i osećao sam kao da sam nekako “protrčao” kroz to.

E sad, to pitanje “opšteg mesta” kad govorimo o Herbertu jeste ona osetljiva stvar s početka. DUNE je uticala na toliko stvari da je potpuno logično što danas njena rešenja deluju zaista kao opšte mesto. I Villeneuve prosto nije našao način kako da ih dovoljno osveži ili da ih na neki način izvede sa punim ubeđenjem. 

Međutim, kada izađemo iz arhetipskih dinastičkih priča i “velike slike” u ono čime će se baviti film, to je samo par situacija koje su izvedene bez mnogo drame i sa veštinom koju povremeno možemo pripisati tehničkoj ekipi.

Dakle, film kreće epski, a onda se pretvara u jednu konkretnu misiju, sa malim brojem likova, i ne previše događaja, tako da maltene taj glomazni, gromoglasni uvod potom preraste u jednu sitnu, premalu “misiju” za deo junaka i naravno na kraju imamo ono zbog čega ide sufiks PART ONE, na kraju ni ta mala priča nije do kraja ispričana već treba da se razvija nadalje.

Ako tome dodamo da nisam preterani fan tih space opera gde ljudi istovremeno putuju brzinom svetlosti i piju vodu iz bunara i biju se bodežima, onda mislim da je Villeneuve napravio maltene dobar skup skoro svega što ne volim u savremenom filmu.

Ali na mikro-nivou kao i na nivou celine, filmu nedostaje drama. I tu pod dramom ne mislim samo na scenario koji je uprkos imenima potpisanih pisaca krajnje mlak i šupalj i pretenciozno, galerijski sturkturiran, već i na kadriranje koje je plošno, pretenciozno, koncipirano bez mnogo rakorda, i uglavnom bez mnogo pokrića za to u likovnosti, naročito u enterijerima.

Srećom po one kojima se dopao film, odobren je drugi deo jer je DUNE uprkos pandemiji napravio pristojan mada ne sad i nešto spektakularan rezultat.

* 1/2 / * * * *

DANGEROUS

DANGEROUS Davida Hackla ima glumačku podelu koja je donedavno bila theatrical, ali ovde su se skupili u DTV naslovu za koji je doduše moguće da se nekada nadao i bioskopima ali do njih nije dospeo.

Elem, gledano DTV kriterijumima, DANGEROUS je sasvim solidan film, sa jako dobrim konceptom i podelom koja donosi i kvalitet na ekran i meta-značenje. 

Mel Gibson igra psihijatra sa kojim se glavni junak neprekidno konsultuje preko telefona. Glavnog junaka igra Scott Eastwood, Clintov sin a Mel kao Glas razuma, kao neko ko izvodi čoveka na pravi put nosi u sebi dozu ironije.

Ipak, DANGEROUS nije u klasičnom smislu geezer teaser u smislu da nas mami Gibsonom a da on ima malu ulogu vešto raspoređenu kroz ceo film. Naime, uloga jeste baš takva, ali ima svoj smisao, integritet i humor.

Scott Eastwood igra glavnog junaka, nekadašnjeg Navy SEALa koji je pošao putem kriminala i nasilja, i sada je na uslovnoj slobodi i na psihoterapiji sa ciljem da se izvede na pravi put.

Ipak, od pravog puta nema ništa kada mu brat nastrada pod misterioznim okolnostima i on na sahrani shvata da se umešao u poslove za kriminalcima koji su mu od ranije poznati i koji planiraju da dođu na imanje po nešto što misle da im pripada.

Hacklova režija je efikasna, rad sa glumcima je solidan. Film ne donosi ništa novo ali evidentan je trud da ponudi nešto drugačije, i na kraju ono što dobijamo je mišićav žanrovski ugođaj. 

Kako DANGEROUS ne smatram za bioskopski film, u oceni ću biti nešto darežljiviji.

* * * / * * * *

ТУРИСТ

ТУРИСТ Andreja Batova je jako dobro izveden celovečernji igrani narudžbenjak u kom se prikazuje i objašnjava angažman ruskih vojnih savetnika u Centralnoafričkoj Republici. Film je snimljen sa skromnim ali dobro utrošenim sredstvima, na autentičnim lokacijama, sa lokalnim življem i uprkos tome što je reč o jednom akcionom ratnom filmu koji ima sve, od ličnih rivaliteta, preko vojničke solidarnosti, sve do raznih vidova melodramskog ekscesa, odlazak u Afriku je pomogao ekipi da uhvati tu atmosferu.

Batov sve realizuje energično i efikasno. Akcija je solidna, gluma je funkcionalna i sugestivna. Nema ovde nekih bravura ali je sve tačno kako treba da bi nam pružilo puni B-ugođaj. 

Ovakve filmove vrlo često snimaju Amerikanci ali ih naravno bolje zamaskiraju. Sovjeti pak imaju takve filmove odavno, još od onog U PLANINAMA JUGOSLAVIJE koji je snimljen odmah po završetku borbenih dejstava u SFRJ. Ono u čemu je format od tada do danas evoluirao je to što su Rusi savladali američku dramaturgiju i uspeli da grade likove neposlušnih individualaca koji rešavaju stvar.

S druge strane, ovo nije VREME LEOPARDA, ono kad je Zdravko Velimirović išao u Mozambik da im izveze naš know how kako se snima film o NOBu. Ovo je ipak film o Rusima u akciji, namenjen Rusima.

* * * / * * * *

THE WORLD CUP: A CAPTAIN'S TALE

THE WORLD CUP: A CAPTAIN’S TALE po scenariju Nevillea Smitha i režiji Toma Clegga je britanski televizijski film iz 1982. koji se bavio prvim Svetskim klupskim prvenstvom u fudbalu.

Sličnosti sa filmovima o prvom svetskom Mundijalu iz serijala MONTEVIDEO su prisutne na više nivoa. Prvo, sam šampionat su osvojili rudari iz Durhama jer veći engleski klubovi tog vremena nisu hteli da idu na šampionat i odmere snage sa Juventusom i sličnim tradicionalnim timovima.

Dakle, imamo sličan slučaj kao u Montevideu gde je putovala Jugoslavija bez Hrvata kao u tom trenutku najboljih igrača.

Zatim, imamo hijinxe rudara sa prijateljicama noći što je opet pa vrlo slično onome što se dešava u Urugvaju u MONTEVIDEU, i to su ili neka opšta mesta tadašnjeg vremena ili su autori bili podjednako neinspirisani.

Clegg vodi stvari solidno, ali nažalost ovo na kraju ipak nije neki briljantan doprinos filmu o sportu. Doduše, postoji i forma mini-serije koja je duža pa je možda i sadržajnija.

KOMISARIO PALMUN EREHDYS

Tragom vesti da se u Finskoj sprema ponovno aktiviranje klasičnog detektiva iz serijala romana Mike Waltarija koji je ekranizovan u više navrata, poslednji put 2010. godine u jednoj parodiji, odlučio sam da pogledam film KOMISARIO PALMUN EREHDYS koji je nastao u kanonskoj fazi ekranizacija tokom šezdesetih.

Inspektor Palmu mi je do sada mahom bio poznat iz tekstova o finskoj popularnoj kulturi i ovo mi je prvi susret s tim likom. Reč je o starom inspektoru helsinške policije koji insistira na skupljanju dokaza ali voli da reši slučaj oslanjajuči se i na svoj instinkt i trikove u isleđivanju. 

U postavci misterije evidentan je uticaj Agathe Christie. Reč je o postavci "zatvorene situacije" a film Mattija Kassile veoma otvoreno insistira na crnom humoru pa čak pomalo i parodira žanr što je veoma zanimljivo jer je inspektor Palmu u principu "seriozan" lik.

Waltari nije bio kriminalistički profilisan pisac. Njegova internacionalno najuspešnija dela su istorijski romani, a umetnički rani skoro pa autobiografski radovi. Pa ipak, sa samo tri romana o Inspektoru Palmuu, Waltari je postigao veliki uspeh i ostavio dubok trag.

Romani i filmovi se dešavaju u "savremeno" doba pa će biti zanimljivo videti da li će Renny Harlin Palmua smestiti u epohu u ovom najavljenom oživljavanju lika.

Inspektor Palmu - bar na osnovu ovog filma - nije naročito originalan lik, najpre se izdvaja specifičan humor koji prati istragu tako da ove ekranizacije ostaju zanimljive pre svega za hardkor ljubitelje i poznavaoce.

* * 1/2 / * * * *

ACT OF VENGEANCE

ACT OF VENGEANCE Johna Mackenzieja je HBO televizijski film o ubistvu sindikalnog vođe Jocka Yablonskog 1969. godine.

Yablonskog igra Charles Bronson, i čini mi se da sposobni blue collar lik koji se bori za prava rudara ipak nije rola koja odgovara njegovim sposobnostima. Naprosto, njegov habitus ne nudi dovoljno karakterne slojevitosti za lik koji se ne ispoljava kroz određene vidove nasilja, a ovo je film u kom jedino Chuck ne sprovodi nasilje.

Mackenziejev film je zanimljiv za razmišljanje u pogledu tretmana epohe. Ja sam imao određene teškoće da prepoznam kada se dešava film. Ne mogu reći da je u nečemu pogrešio, ne mogu doduše reći ni da nije, ali poenta je da na epohi nije previše insistirao, napravio je film koji ne vrišti “Ej ljudi, ovo je 1969. godina” i to je zanimljivo videti, makar u TV filmu iz 1986. godine.

Dakle, ACT OF VENGEANCE je film smešten u epohu ali epoha nije protagonista u njemu. To samim tim čini priču inherentno savremenom, i ne stvara utisak da se to o čemu govori film desilo u neko određeno vreme i ne može se ponoviti.

Dok je Yablonski dosta šupalj glavni lik, jako su zanimljivi likovi ubica. Ellen Barkin igra curu propalicu čiji ljubavnik treba da organizuje egzekuciju i njega igra Robert Schenkkan koji će se kasnije specijalizovati za scenarije o Drugom svetskom ratu u seriji PACIFIC, baš za HBO, i filmu HACKSAW RIDGE, a inače je i vrlo aktivan dramatičar. Njihov odnos je seksualno izopačen, i taj milje seksualno devijantnih marginalaca u kom se regrutuje egzekutor Jocka Yablonskog je veoma zanimljiv i najveći je doprinos ovog filma jer dobro realizuje nešto nesvakidašnje.

John Mackenzie stvari režira jasno, mišićavo, tvrdo i u tom pogledu nema greške, zato ACT OF VENGEANCE stoji kao solidan TV film i dan-danas.

THE RELIANT

THE RELIANT Paula Mungera je alt.right film iz 2019. godine koji je imao jednu malu, opskurnu distribuciju, i po svojim kvalitetima možemo reći da i nije zaslužio više. Doduše, u tom trenutku Dallas Sonnier je još uvek vodio Cinestate i nije se radikalizovao kao sada, odnosno pokušavao je da se ne okrene otvoreno trampizmu, antivakserizmu i ostalim temama.

Munger je kao “hrišćanski” aktivista već tada bio “autovan” pa ne čudi da je headliner ovog filma Kevin Sorbo koji je takođe u međuvremenu postao ikona alt.righta i krenuo da zastupa razne njihove stavove uključujući i teorije zavere, ali sa jačim “hrišćanskim” uglom gledanja.

U THE RELIANT Kevin Sorbo je headliner ali nije glavni lik i pogine veoma rano. On igra hirurga, pater familiasa koji nastrada tokom pobune rulje usled ekonomskog sloma Amerike. Deca mu se povlače u šumu gde do izražaja dolaze neke survivalističke tehnike kojima ih je naučio i provode vreme pružajući oružani otpor i posle hrišćanski diskutujući o tome da li je u redu pucati i ubiti u samoodbrani itd.

Međutim, i sam Kevin Sorbo je promovišući ovaj film na Fox Newsu rekao da je to film o “hrišćanskoj porodici koja sticajem okolnosti koristi oružje”, i zbilja rekao bih da je Second Amendment bitna, da ne kažem bitnija stavka ovde. Čak jedan pro-gun aktivista ima kameo pojavu u filmu.

E sad, ima pro-gun cinema boljih filmova od ovog počev od Miliusovog RED DAWN koji se smatra zlatnim standardom otvorene NRA propagande. U određenom smislu THE RELIANT pokušava čak da ponovi matricu RED DAWNa. Ameriku “okupira” unutrašnji neprijatelj (mada, nota bene u dvočasovnoj verziji koju sam ja gledao, naoružana rulja nema neku ideološku agendu, čak deluju kao prilični hillbillys) i mladi posle smrti roditelja beže u šumu odakle organizuju otpor.

Ima naravno vrhunskih kurioziteta u svemu ovome. Recimo porodica nastrada jer ne stigne da krene na vreme jer je anti-gun ćerka sakrila ključ od sefa za oružje. Nota bene, tata je za pojasom imao Glock pa je pripucao ali tu se izgubilo vreme. Elem, kasnije deca dođu i otvore sef i tu vidimo da je dobrohotni hirurg imao dosta automatskog oružja u šteku.

Zanimljiva je ta reafirmacija sefa za oružje kao načina da se ono bezbedno drži. To je jedan od osnovnih NRA narativa, a samim tim kad je tu sef, zašto i oružje ne bi bilo automatsko.

Glavni negativac u filmu ali opet prilično atipičan jeste otac jednog deteta kome hirurg nije uspeo da spase život i koji polazi da ga ubije i osveti mu se za svoj gubitak (iako čovek nije kriv za smrt deteta) a onda na kraju doživi iskupljenje i iznova otkrije veru.

Ovog negativca igra Brian Bosworth, nekadašnja NFL senzacija koji je imao svoju priliku početkom devedesetih kao akciona zvezda a sada se bavi svim i svačim pa se pojavio i u ovom filmu iako bih rekao da on nije do sada imao neko ideološko profilisanje, pa je sva prilika da su on i Eric Roberts tu jer prosto nemaju druga posla.

THE RELIANT je naravno neuporedivo interioran u odnosu na ono što je radio Dallas Sonnier, a za njega je prelomna tačka radikalizacije film RUN. HIDE. FIGHT koji je na kraju izašao za strim na Daily Wire. Videćemo kako će proći njegovi novi filmovi koje u startu snima za Daily Wire i kakvi će biti.

THE RELIANT je ipak slično kao PERSECUTED fringe film sa niskim dometom, sličan drugom ekstremu koji čine amateurish queer i underground filmovi.

* 1/2 / * * * *