Saturday, May 29, 2010

THE GHOST WRITER

Pogledao sam THE GHOST WRITER Romana Polanskog koji je realizovao po scenariju samog Harrisa. Čitao sam i roman i već sam pisao o njemu kako sam prilično nezadovoljan. Naime, Harrisov roman izgleda kao da je pisan da bi se prodao radi ekranizacije. U romanu praktično nema ništa više od onoga što ima u filmu, ni na nivou dešavanja, niti kad je reč o razvoju likova, Međutim, film sa tom količinom priče i takvom dramaturgijom može da prođe.

Reč je o trileru sa znatnim uplivom misterije i svakako da mi je to što sam pročitao roman, i što je film doslovna ekranizacija romana eventualno umanjilo ugođaj u tom smislu iznenađenja, ali ipak, ni dok sam čitao knjigu nije ovo bio plot napakovan naročitim preokretima.

Polanski je u tom smislu imao prostora da vodi show kako hoće i zahvaljujći odličnoj podeli koju čpine McGregor, Brosnan i Olivia Williams, on to i uspeva. Ovo nije barokni starački triler kao SHUTTER ISLAND, ali svakako jeste siguran potez starog majstora koji ne obogaćuje njegov kanon ali pokazuje da je i dalje klasa.

Polanski svoje majstorstvo pokazuje na sitnim detaljima, rediteljskim rešenjima u vođenju likova i kontrolisanja glumaca, nekim starim rešenjima koja su i dalje funkcionalana i prava je šteta što Harrisov materijal nije još provokativniji jer, nažalost, već ove sedmice izlazi Loncraineov SPECIAL RELATIONSHIP koji će se u formi istinite priče pozbaviti odnosom Clintona i Blaira.

* * 1/2 / * * * *

Friday, May 28, 2010

VALHALLA RISING

Pogledao sam VALHALLA RISING Nicolas Winding Refna. To je pravi primer heavy metal filmmakinga nove generacije. Winding Refn i Mikkelsen kao i svaki pravi metalci su pre svega šljakeri i znaju da svaki dinar mora da se zaradi. Otud je VALHALLA RISING film koji je pretenciozan na apsolutnim svim zamislivim nivoima izraza. To je film ĆUTANJA u kome junaci ĆUTE za sve pare. Ćute iz sve snage, ćute naglas, reklo bi se, a progovaraju samo onda kada treba da kažu neku važnu metaforu na engleskom, obično u pauzama meditacije ili dosta agresivnog nasilja koje provode jedni nad drugima. Potpuno je u duhu heavy metala da govore na engleskom. Uostalom nema dobrog Viking metala koji nije malo preveo drevne misli, priče o junacima i bogovima na savremeni engleski jezik.

Gde to rade? To rade u surovoj škotskoj planini nad kojom huči vetar i nadvija se magla naravno. Surova klima nadvija se nad ove ćutljive i surove ljude koji drže Madsa Mikkelsena na povocu i gnušaju se nad hrišćanima u pauzama masakra među sobom.

Kako to rade? To rade ćuteći, ponekad u slow motionu koji estetizuje nasilje i fetišizuje poziciju ovih surovih skromnih težaka u najboljoj tradiciji heavy metal spota s početka devedesetih.

Kao i svaki dobar heavy metal album o Vikinzima, VALHALLA RISING je podeljen na poglavlja, da bi ličio na knjigu. Da bi bio više od filma, kao što su albumi o Vikinzima više od albuma. Knjigu bardova sa kojima je Refn u dosluhu dok Burzum ne izađe sa mardelja. Naslovi poglavlju su kul. Ima poglavlje "Silent Warrior", to je dobar naslov za jednu mid-tempo numeru. Ima poglavlje "Hell". To je centerpiece.

Mads Mikkelsen je kul ali na jedan osobito kul način. On je kul među onima koji su kul. On dolazi zato što mora da dođe. Nijedan poglavica ga nije držao duže od pet godina. On dolazi da sa svim završi. On je rođen kao vihor... Ne pardon. On dolazi zato što mora da dođe. On je najćutljiviji i pod najambicioznijim je make-upom. On ima scene u kojima roni i u kojima sanja snove koji se boje u crveno. Kada mu stari hrišćanin kaže da se bol nalazi u duši, Mads ga značajno pogleda. Verovatno zato što on dolazi iz pakla.

Mads je prijatelj sa dečakom. Dečakom koji manje ćuti. To je katolički koncept koji se javlja među Vikinzima i na kraju dovodi do toga da oni postanu hrišćani. Na svu sreću, ipak dečaka nije mrzelo i da posreduje između Madsa i ljudi koje susreću u nizu iznenađujuće konvencionalno dramskih scena za ovu vrstu pretencioznog pokušaja povratka "čistom filmu".

U stvari povratak "čistom filmu" je možda i najmanje postignut u ovom filmu jer su dramske scene bazirane na upadljivo pozorišnom mizanscenu iz domena "dođe, stane, priča" pristupa režiji, kao da još nismo došli do "hodaju & glume" stadijuma. A replike su kako rekoh, bogate metaforama, iz perioda ranog kopirajtinga vikinške i hrišćanske mitologije. Pošto su ovo junaci koji ne govore mnogo, osim kada se nađu u situaciji iz SINOVACA na brodu zalutalom u magli, oni sve vreme diskutuju o samoj suštini života, religije, sudbine, bola, prokletstva i sl. Među njima nema small talka, samo suva ezoterija, tajne bolne i neizrecive.

Sound design je toliko prenaglašen da gura film u pravcu parodije. Udarci koji označavju smene scena u totalima oblačnih planina, zatim zvuci vađenja mačeva i krckanja kostiju su ridikulozni. Isto važi i za muziku koja se dosta dugo uzdržava od toga bude išta manje od ultrapretenciozna, droneasta ali kad pri kraju zatreba itekako ume da pumpa ritam sekcija.

Montažna sekvenca u svakako najpretencioznijem poglavlju "Hell" - u kome saznajemo prvo jednu veliku istinu a to je da je Amerika bila jedna najobičnija livada dok su vikinzi jeli viljuškama, u stvari ne, nisu jeli viljuškama, ali su držali Madsa na povocu što je jedna progresivna SM praksa, danas sigurno prisutna i legalizovana u vikinšlim zemljama - sadrži paralelnu montažu Madsa koji slaže kamenje, dečaka koji kontemplativno luta po blatu i sodomije između dva ratna druga dok ostali okolo puze. Da li ovo je kraj o kom je mama pričala Đuletu? Ili samo pokušaj fontritizacije filma kako ne bi previše bio melgibsoidan?

Kako protumačiti ovaj film? Možda je Mads u stvari inkarnacija Odina. Možda je sve ovo samo FRP koji igra grupa naših savremenika koji se izvitoperio u pravo nasilje. Sudeći po vukojebini u kojoj se junaci kreću, oni su tu lako mogli da dođu samo da bi na miru pogasili svoje SonY Ericssone - jer pravi Vikinzi ne furaju iPhone - i malo ćutali uz usputne izlive nasilja i druženje sa dečacima. Da se film završi kadrom u kome svi ustaju i odlaze da sednu u svoje džipove, ne bi uopšte pokvarilo ugođaj.

Inaće, Vikinge više mori žeđ nego glad. Refn stalno insistira na vodi kao problemu i to ne samo tokom lutanja na brodu.

Ne sporim da ova vrsta pustolovine, spoja maksimalne pretenzije i potpune budalaštine, nekome može biti zanimljiva. Čak mislim da je ovo povratak u kakav-takav smislen vid filmmakinga za Refna posle trećerazredne kopije CHOPPERa i McVICARa poznate pod naslovom BRONSON. U izvesnom smislu razumem i diskusiju o značenjima ovog filma jer verovatno i Burzumovi albumi podstiču na diskusiju među fanovima. Ako u ovakvom filmu međutim uzmemo enigmatičan kraj kao primer znakovitosti, nikada ne treba odbaciti mogućnost da ga Refn nije ovako završio zato što nije umeo bolje.

Ipak, samo bih molio da ne smetnemo s uma da je ovo ipak jedna detinjasta trećerazredna kempizacija vikinškog miljea, sa pomalo šarmantnog nasilja i mladalačkog nihilizma, plitke filozofije koja nije previše originalna, i sve to ima svoju publiku ali na duže staze ne može se smatrati naročito vrednim. U suštini, VALHALLA RISING je kao 300 za onu decu koja su suviše pretenciozna da im se Snyderov film dopadne.

Kao i svaki dobar heavy metal album i VALHALLA RISING ima jedan adut koji mu se ne može osporiti. Winding Refn pokazuje hvale vrednu istrajnost i ubeđenje dok nam prikazuje nešto što je u suštini potpuno besmisleno i sasvim je sigurno da i deo tog ličnog ubeđenja doprinosi harizmi ovog filma. U tom smislu, nisam bio nešto naročito iziritiran ovim filmom jer kad već imamo ORDINARY PEOPLE o Srbima i CRNCE o Hrvatima red je da se snimi jedan takav i o Vikinzima. Nažalost, Refn je u odnosu na Perišića i Devića & Juriča najmanje radikalan u formalnom smislu i paradoksalno uprkos toj sveobuhvatnoj Refnovoj pretenziji, VALHALLA RISING ostaje na pola puta između Europe i Sigur Ros, delom i zbog brojnih produkcionih ustupaka (najpre engleskog jezika koji je presavremen).

Wednesday, May 26, 2010

DRUŠTVENA IGRA

Kunac i ja smo danas komisijski pogledali DRUŠTVENU IGRU Srđana Karanovića. Reč je o jednom vrlo interesantnom art-house filmu sa vrlo radikalnim pristupom češkim i novotalasovskim tradicijama poigravanja sa konvencijama pripovedanja. U njemu, Karanović meša češku sklonost ka jednostavnim pričama i narturščicima u njima sa novotalasovskom samosvešću o odnosu na sam medijum u najmanje dve ravni - u samoj formi i u aproprijaciji gledalačkog iskustva i njenog uključivanja u sam film.

High concept filma je sledeći - napravljen je javni konkurs na kome su se ljudi koji nisu glumci javili sa fotografijama, pismima o sebi i vizijama u kakvom bi filmu voleli da igraju. Karanović je to potom uklopio u jedan narativ koji je relativno konzistentan, vrlo teatralan ali sa niziom nesumnjivo lucidnih rešenja na nivou mizanscena. I zaista kada se gleda ovaj film, poprilično je jasno da je Điđa bio prilično ozbiljan vizionar u svoje vreme.

Ono štomeđutim ovaj film odvaja od statusa apsolutnog klasika i približava ga nemalom statusu izuzetno značajnog filma jeste to što mnoga rešenja ipak ostavljaju utisak hermetičnosti dočim su svi veliki klasici ipak i komunikativni barem na jednoj ravni.

Ipak, DRUŠTVENA IGRA svakako spada među najinventivnije filmove koje je proizvela naša kinematografija i u izvesnom smislu preuzimajući nešto što je već počeo Žilnik vodi sve još jedan korak dalje.

* * * / * * * *

NJIH DVOJICA

Žika i ja smo danas komisijski pogledali film NJIH DVOJICA Žorža Skrigina iz 1955. godine, snimljen po scenariju Stoleta jankovića, ratnog veterana koji će kasnije postati u partijskom smislu najviše pozicionirani filmski radnik u SFRJ.

Skrigin je snimio film u tzv. prvoj fazi partizanskog filma dakle u periodu kada su iskustva iz rata još uvek bila sveža i taj period se odlikuje filmovima koji se vrlo studiozno bave ratnim dešavanjima, nude ozbiljnu motivaciju likova kako među komunistima, tako i među kolaboracionistima i iako na kraju, kad je reč o poenti uglavnom bivaju propagandistički i crni-beli, nisu takvi u karakterizaciji. Moglo bi se reći da je u tom periodu sećanje na rat još uvek bilo dovoljno snažno da se nije moglo olako pojednostaviti u filmovima.

NJIH DVOJICA je film koji govori o dvojici komšija na selu u Mačvi oko kog operacije vode partizani, četnici i Nemci. Posle jednog krvavog obračuna, seljak čiji je sin u partizanima preuzima brigu o jednom ranjenom isnovljenom saborcu. Komšija to saznaje i počinje da misli kako će taj gest dovesti odmazdu četnika i Nemaca ptoriv svih njih...

Kao u ideologiji, i u dramaturgiji, socijalizam je preferirao dijalektiku kao polazište, dolaženje do zaključaka kroz sučeljavanje i sl. I u ovom filmu mi imamo priču koja govori o ljudima koji biraju između četnika i partizana, ratovanja i prikrivanja, patriotizma i ličnog interesa i sl.

Međutim, kada imamo film u kom su četnici na taj način karikirani kao ovde onda ceo potencijalno egzistencijalistički koncept priče pada u vodu pred vrlo direktnim esencijalizovanjem osobina jedne grupe junaka.

S druge strane, kao što je dijalektika ovog filma zapravo formalna, tako ni njegova filmska egzekucije nije naročito reprezentativna. Skrigin je svakako u tom periodu bio reditelj sa određenim iskustvom i ovaj film nije zanatski sporan ali isto tako u tom periodu već postoje reditelji sa upečatljivijim rukopisom.

* * / * * * *

Tuesday, May 25, 2010

YOUTH IN REVOLT

Pogledao sam YOUTH IN REVOLT Miguela Artete, jedan iz kanonske faze Michael Cerinih filmova o DušManu, s tim što je ovoga puta DušMan zarobljen u indie pomalo left-field postavci u kojoj je coming-of-age obogaćen nešto bizarnijim, često intelektualističkim humorom i formalnim zahvatima kao što su cepanje ličnosti i animacija.

Ceri se mora priznati da iako se drži već oprobane formule kad je reč o njegovoj screen personi i to radi zaista perfektno, istovrmeno zaista pokušava da je smesti u maksimalno raznovrstan asortiman različitih filmova i lično se nadam da će SCOTT PILGRIM biti krunsko delo tog talasa, i da će onda Cera naći način kako da produži dalje.

No, dok je još uvek u DušMan modeu, projekti kao YOUTH IN REVOLT su way to go jer se u njima ono što je kad je reč o Ceri već savladano i apsolvirano zaista plasira na svežiji način.

Ono što je najveći uspeh Artetinog filma i Nashove adaptacije C.D. Payneovog romana je to što humor koji očigledno dolazi iz knjige zaista uspeva da funkcioniše i u filmu. Replike bazirane na usiljenom i često deplasiranom korišćenju literarnosti u izražavanju koje su mogle biti klopka za glumce, palirane su virtuozno i pokazuju da takav vid pisanja nije dead end ako postoji ekipa koja je dovoljno kompetentna da to lepo plasira. U tom smislu, YOUTH IN REVOLT je film iz koga filmmakeri mogu dosta da nauče.

Ovo svakako nije veliki film, ali je sasvim odgovarajući za one koje ova vrsta filmmakinga zanima.

* * * / * * * *

Monday, May 24, 2010

REYKJAVIK WHALE WATCHING MASSACRE

Pogledao sam REYKJAVIK WHALE WATCHING MASSACRE Julius Kempa. To je jedan od retkih islandskih horora, ali svakako da sam imao prilična očekivanja iz nekoliko razloga. Pre svega, islandska kinematografija je vrlo razvijena i ima sjajne resurse, a izbacila je i nekoliko internacionalno priznatih autora dok je s druge strane ovaj projekat po imenima na špici više koncipiran kao art film nego kao exploitation. Uostalom scenarista filma je Sjon koji je pisao pesme za Bjork a među producentima su veliki finski igrač Markus Selin koji je lansirao Renny Harlina i Mike Downey koji je usual suspect na mnogim ex-jugoslovenskim produkcijama.

Ono što je u osnovi bila Sjonova ideja jeste da napravi islandski rimejk odnosno aproprijaciju TEXAS CHAINSAW MASSACREu na temu sukoba sofisticiranih stranaca koji dolaze da gledaju kitove i starih islanđana nostalgičnih za vremenom kada su bili Vikinzi i lovili morske nemani, i naravno dobro podgrejanih inbreedingom.

Ipak, kada se ta ideja sprovela u delo sve se pretvorilo u rutinski slasher koji nema ni trunku zaumne atmosfere TCMa ali zato ima izvanrednu tehničku realizaciju i monumentalne islandske lokacije koje mu stvarno daju izvanredan production value. Ta tehnička realizacija i ambicija se retko viđaju u hororu, naročito u hororu ovog TCM podžanra, i na tom nivou MASSACRE vredi pogledati.

Prosto je neverovatno kako su se ambicije i dometi pomešali na tako čudan način u ovom filmu i koliko je zaista sjajnih resursa pa i zanatske veštine uloženo u nešto tako besmisleno.

* * / * * * *

LA HORDE

Pogledao sam LA HORDE Yannick Dahana i Benjamina Rochera. Ovaj high concept zombie akcijaš je dinamična moderna parafraza Manoogianovog klasika ENEMY TERRITORY samo sa zombijima gde se u borbi protiv podivljalih, brzih & snažnih zombija udružuju odmetnuti panduri i kriminalac koga su došli da ubiju iz osvete a ulogu Jan Michael Vincenta iz ENEMY TERRITORYja preuzima svojevrsni veteran iz Vijetnama, matorac koji je učestvopvao u francuskim ratovima u Indokini među kojima je i čuvena bitka Dien Bien Phu. Ne znam da li je Yves Pignot koji igra veterana imao neko iskustvo kao glumac u filmovima o ratu u Indokini, odnosno da li izbor njega za tu ulogu ima neku naročitu znakovitost.

Kako god bilo u borbi protiv zombija ujedinjuju se crnci banditi, njihov beli saborac i policajci a rasisitičku predrasudu srušenu pred zombijima brani lik veterana. U Francuskoj su takođe nastali housing projects slični američkim a afroamerička subkultura je tu preuzela ulogu agensa tako da paradoksalno ENEMY TERRITORY kao koncept danas možda i više pije vodu u Francuskoj nego u Americi.

Dahan i Rocher su u ovom filmu nažalost ispustili priliku da naprave dublju studiju društvenih okolnosti u odnosu na žanr. U izvesnom smislu i same društvene okolnosti, kao recimo sličnost pariskih naselja getu iz američkih filmova gurnula ih je ka svojevrsnoj generičnosti a matori veteran iz Indokine (u bukvalnom smislu francuskog Vijetnama) ispušten je u pravcu energičnog comic reliefa.

Na nivou egzekucije, ono što im se mora priznati jeste da vladaju flashinessom u smislu inscenacije i da su akcije sa zombijama mahom vrlo atraktibvno realizovane sa odličnim i raskošnim makeupom i krvoprolićem, interesantnim pokretima kamere i montažnim rešenjima, kao i sa nekim efektima koji su svojstveni stop-motion animaciji. U tom smislu, LA HORDE uglavnom ne donosi neku izgrađenu režiju u smislu generisanja suspensea ali svakako donosi mnogo raznih raspojasanih atrakcija od kojih subjektivni planovi veterana sa mitraljezom kojim kosi zombije moram priznati evociraju ikatarzične momente iz igranja pucačkih igara.

Specijalni efekti kojima se ilustruje apokalipsa koja zahvata čitav grad su povremeno zanimljivo koncipirani kroz odsjaje i sl. a ponekad se vidi neubedljiv greenscreen rad i CGI. Ipak, to ne ispada previše iz nekog standarda evropskog filma.

LA HORDE je međutim u svakoj deonici nepretenciozan film u kome se svakako više moglo uraditi na motivaciji likova ali između neke nevešte half-cocked psihologizacije koja ko zna kako bi ispala i ovako dinamičnog devil may care pristupa, imajući u vidu da su reditelji debitanti, biram ovo drugo.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, May 23, 2010

UNDISPUTED 3: REDEMPTION

Pogledao sam UNDISPUTED 3: REDEMPTION Isaaca Florentinea, ali mi je trebalo malo vremena da artikulišem utisak jer ovaj film stoji kao nova faza u razvoju DTV estetike.

Naime, ovo je film u kome je glavni junak Bojka, negativac koji postane sapatnik u drugom delu, Prvi film je bio theatrical rad u kome su se susretli Ving Rhames i Wesley Snipes u režiji Waltera Hilla. Drugi je bio sniman u Bugarskoj sa Michael Jai Whiteom kao začinom koji svemu treba da pruži viši nivo i ukus theatrical iskustva. Treći je, međutim, čista unapologetic DTV priča, bez ikakvog pokušaja da komunicira sa svetom mejnstrima, bioskopa, bilo čega. Naravno, uvek možemo reći da je tu Čileanac Marko Zaror, koji ima izvesnu težinu u geek zajednici, ali je theatrical samo u rodnoj zemlji, i da budem iskren, nisam imao priliku da naiđem na njegove filmove, mada bih voleo da overim nešto od toga.

Dakle, čak je i J.J. Perry otišao i sada radi majore. Florentine je u izvesnom smislu regenrisao ne samo DTV već i major scenu.

Na neki način, ekipa UNDISPUTED 3 je toliko DTV da podseća na očajnike koji su protagonisti filma. Ako je ranije dakle bilo osramoćenih šampiona iz slobodnog sveta, sada su samo inmatesi unutra.

I upravo kao što inmatesi nekako najbolje funkcionišu među sobom, i razumeju se, tako i U3 ima svoju autohtonu DTV estetiku koja je potpuno pročišćena.

Nesumnjivo je da klasikke akcionog žanra čine filmovi koji su bili genrebenderi koji su na ovaj ili onaj način umeli da obogate idiome, međutim, vremenom, akcioni film je postao kao i horor opterećen svim onim domenima koje je u njemu prepoznala teorija i u strukturalnom smislu, akcioni film je počeo da se degeneriše.

U3 je u tom smislu potpuno čist. Svakako da publici sklonoj mejnstrim akciji deluje glupo, nedorađeno i rudimentarno, a poznavaoci filmskog zanata bi mogli imati primedbe na to što se u filmu optika praktično i ne koristi ili ako je i ima to su neki groteskni široki objektivi, montaža je prepuna jeftinih trikova i sl.

Međutim, ovaj film jedan drugi adut a to je vraćanje prljavštine akcionom filmu i udaljavanje ovog žanra od multipleksa i industrije. Florentine u izvesnom smislu radi isto ono što i Chabrol u art-house filma, bez obaziranja na potrebe mejnstrim publike za zaokruženim filmom eksperimentiše u onim domenima u kojima je on najjači, i ja tako i gledam na ovaj film.

U tom smislu, nije važno da li Florentine to radi svesno ili zato što ne zna bolje, ali on je uspeo da izgradi jedan potpuno samosvojan i autohton koncept akcionog filma u kome je dosledan i nema koketiranja sa mejnstrimom.

S jedne strane, njegov adut su borbe. Dok je J.J. Perry bio tu, bilo je više wireworka, sada je tu Latrell Stovall - za kog se čini da će uskoro otići iz DTVa takođe - koji je suprotan J.J.u i mnogo više je na liniji čistog MMA sa malo enhancementa. Florentine usotalom već dosta koristi usporavanja i ubrzavanja da bi akcentovao udarce i poteze tako da su oni kompatibilni.

Činjenica da su junaci u ringu, u bokserskim gaćama čini da se stvar radi bez previše rigginga, sa dosta otvorenim kartama i to sve poteze čini još impresivnijim. Iako ima nekih koji se ne slažu, ja mislim da je Scott Adkins skoro sasvim kompletirana akciona zvezda kojoj fali jedan segment a to je signature način borbe. Međutim, U3 svakako nije film u kome se to može postići jer je sam stil akcije vrlo direktan.

Drugi aspekt u kome je Florentine jak je postavka jednostavnih badassova koji funkcionišu a u Scottu Adkinsu koji je njegovo svojevrsno otkriće je našao glumca koji to odlično kanališe. Bojka je uspeo da izraste od jednog izvorno disposable lika polu-mistke ličnosti koja u freeze-frameu zaključuje film. To samo naizgled deluje lako, ali u suštini potrebno je tu itekako ozbiljno glumačko i rediteljsko vođenje.

Raniji DTV naslovi su uvek imali tendenciju da imitiraju A-naslove i da budu neka vrsta jeftinije kopije tih filmova. avi lerner i cela post-Cannon ekipa bili su pioniri tog postupka i u mnogim svojim naslovima su pravili razne kombinacije kako bi po postigli. Od tih varijanti najbolje su se ispostavile one sa početka dvehiljaditih kada su doveli HK majstore da rade Seagala i Van Dammea te su tom prilikom nastali njihovi ponajbolji filmovi poput REPLICANTa, IN HELL ili BELLY OF THE BEAST.

Ipak, u istorijskom smislu, smatram da je Florentineov rad ne samo značajniji već da je u izvesnom smislu već i prepoznat jer je on uspeo da baveći se jednom ovako ekskluzivonom formom koja ne podilazi trendovima ili preovlađujućim kriterijumima izgradi ime i vlastitu poetiku. Vremenom, nisu samo Will-O'-The-Wisp i Vern poznavaoci Florentiena već i mnogi drugi.

Ono što je u političkom smislu najzanimljivije jeste ko je zapravo publika ovog reditelja i ove vrste filma izvan svojevrsne grupe filmskih intelektualaca? To je ono što je meni interesantno. Na koji način danas Florentine komunicira sa ovim filmom na terenu, na ulicama a aduta za ulicu ima jer kod njega uvek igraju martial artisti sa street credom.

U tom smislu, ovaj film pored Scott Adkinsa ima jedan specifičan hook za kotivisanje publike a to je Marko Zaror koji barem u Čileu ima težinu na terenu a logično je očekivati da je bitan u celoj Južnoj Americi. Ako tome dodamo da je reditelj Izraelac, glavni glumac Britanac a setovi su u Bugarskoj, U3 iz amerike dobija samo originalni predložak i distributivnu mrežu koju treba da nahrani. U izvesnom smislu dakle ovo je neamerički žanrovski film koji se obraća intelektualcima, marginalcima i Južnoamerikancima. Skoro kao Žižek...

CRNCI

Pogledao sam CRNCE Devića i Jurića.

Kod ovog filma dosta je teško odlučiti odakle da se počne. U tom smislu počeo bih od analize rediteljskog koncepta i rezultata koji su u tom domenu postignuti.

Dević i Jurić su definitivno ciljali da snime jedan kontemplativan film koji treba da služi gledaocu kao hrana za razmišljanje i od tog domena pa i u ostalim CRNCI su itekako par ORDINARY PEOPLEu. Sam vizuelni koncept sa sirovom fotografijom, dugim kadrovima, ambijentima koji se raspadaju, znakovitom socijalističkom arhitekturom koja sada biva rekontekstualizovana kao improvizovana kasarna, pokretima kamere koji prate junake i sl. nudi dosta potencijala za odrđenu vrstu filmski pismenog izraza. U tom smislu, CRNCI su m bili interesantniji od Perišićevog ORDINARY PEOPLE.

Dević i Jurić nude mnogo više dramskog od Perišića. Perišić postavlja infantilno pitanje kako to neko može da ubija ljude i bavi se maltene isključivo njima sa minimum intervencija u bilo kom smislu dok Dević i Jurić ipak odlaze u sfere određenog dramskog konflita. U tom smislu, njihov film je pitkiji od Perišićevog, ali ako uzmemo u obzir filmocidnu koncepciju koje su se latili, Perišićev postupak deluje skrupuloznije i hrabrije. Naime, uvođenjem dramskih scena i sukoba među likovima Dević i Jurić su razvodnili svoj koncept i ostali negde na pola puta jer ni jedan ni drugi postupak nisu ispoštovali do maksimuma.

Isto važi i za senzacionalistički kraj, odnosno početak priče, u šumi kada se stvar razrešava gotovo antički, što zaista ne liči na taj koncept filma bez priče, samo sa stanjima i nekim događajima kroz koje se iskazuju likovi.

Pomalo je čudno pomenuti THE HURT LOCKER u glibu filmova kao što su ORDINARY PEOPLE i CRNCI ali zapravo Kathryn Bigelow je najdalje otišla u formulisanju te vrste filma.

Međutim, ovi esetetski problemi su samo deo mojih nevolja sa ovim naslovom. Naime, ja imam jedan krupan zanatski problem sa njim a to je što ja zapravo nisam razumeo o čemu se radi u ovom filmu. Odnosno razumeo sam šta sad ti neki likovi tu rade i delimično šta hoće, i u manjoj meri šta su njihovi problemi ali nikako nisam uspeo da sintetizujem temu filma iz toga.

Zatim, tema ratnog zločina i Glavaševih garaža je dotaknuta kroz dva i po dijaloga. Saznajemo da se nešto desilo u garaži zbog čega Ivu Gregurevića hoće da ostavi žena. Šta se tamo desilo? Mi koji smo senzibilizirani na to da su Hrvati zlikovci i uom gasu živimo već 20 ili 60 godina u zavisnosti od porodičnog bekgraunda naravno znamo šta je to. Znaju i Hrvati. Ali, recimo, da sam Englez koji nije imao iskustvo da mu Hrvati ubiju bližnjeg, mislio bih da su se Ivo i Emir švajsali u garaži i da narod priča tračeve o tome a ne da su provodili (ratne?) zločine u njoj...

Zaista taj motiv suočavanja sa zločinom je potpuno stavljen u drugi plan, ako ne i dublje.

Naravno, meni je kao nekome iz Srbije, slučaj garaže poznata priča koja se podrazumeva, i ne znam kako u Hrvatskoj odjekuje pomen garaže, odnosno da li postoji ta svest o zločinima iz Domovinskog rata u javnom diskursu, pa to možda na lokalnom trenu ima više smisla, ali meni je to, kako rekoh dato kao nešto sporedno i marginalno.

Zatim, likovi. Lažni miner, lopov koji je tu protiv svoje volje - to jst ne ratuje mu se ali bolje i to nego zatvor & dobrohotni narkoman kome je ratnog zločina preko glave i sad bi malo da bude dobar. Hm. Ne znam. Ne verujem nimalo tim junacima.

Vođa paravojne formacije sa bračnim problemima nažalost nije Tony Soprano, odnosno bio bi genrebenderski lik kada mu bračni problem ne bi bio vezan za zločine koji su tema filma već da oni postoje i inače.

Ko je Emir Hadžihafisbegović? Jel on neki starešina regularne vojske? Po filmu bi se reklo da je on Hrvat iz Bosne, a jasna je znakovitost te postavke u hrvatskim uslovima - ipak su to dani Gojka Šušaka i razonode.

Konačno, SPOILER ALERT, zašto se oni pobiju na kraju? Zato što je vođa koga ostavlja žena nesposoban vojskovođa i vodi ih u krug? Zato što je vikao na njih? Zato što je narkomanu dosadio rat?

Mislim, previše je to nedoslednosti i nejasnoća da bi CRNCI bio film koji išta više od mazohističkog iskustva za kompletiste.

No, možda grešim. Ipak, medni deluje da je ovo film koji može biti eventualno razumljiv onima koji su preživeli boravak u jedinici komandanta Ive i crnu vijetnamku čuvaju u ormanu kao lepu uspomenu.

Friday, May 21, 2010

A SERIOUS MAN

Pogledao sam A SERIOUS MAN Braće Coen u fazi kada je moje interesovanje za njihov rad dostiglo apsolutni minimum. U stvari, ovo je bio film koji sam planirao da ne gledam, jedna onako bizarna, ezoterična komedija u kojoj oni planiraju da do ekscesa dovedu svoju trenutnu, meni potpuno besmislenu fazu.

Međutim, umesto toga, dobio sam film koji ih sasvim rehabilituje, i stoji kao nešto među najboljim u njihovoj čitavoj karijeri. A SERIOUS MAN je film koji uspeva u potpunosti da spoji sklonost ka bizarnoj komediji sa izvesnim formama istinske metafizike ili barem kontemplativnosti. Očigledno su Coenovi upravo u svom jevrejskom nasleđu koje je u osnovi ovog filma uspeli da nađu ključ koji će im omogućiti da po prvi put u karijeri snime film koji je istinski višeslojan i nema metafizičku postavku na nivou stonerskog vica.

Ritam filma i Deakinsova vizuelna koncepcija su praktično perfektni. U epohi kada je rekonstrukcija pedesetih i šezdesetih postala deo mode, Coenovi snimaju film u kome se šezdesete fetišizuju na jedan fundamentalan način pre svega kroz siustema vrednosti koji opstaje na površini ali je suštinski potpuno korodirao te shodno tome omogućuje da se apsurdnost mitskih matrica koje dopunjuju veru glavnog junaka dovedu do ekscesa.

Film se otvara jednom apsurdnom prićom iz jevrejske tradicije od koje se očekuje moralna pouka jer je narativ tako uspostavljen a dobija se paradoks i kasnije se rako razvija i priča među junacima koji su odgajeni u tom duhu i sada treba da prihvate kako im vera neće dati konkretan odgovor.

Odličan dodatak svemu tome je i profesija glavnog junaka koji je profesor fizike i kome su apsurdi, paradoksi i entropija svakodnevni posao.

A SERIOUS MAN je jedan od onih filmova o kojima se sjajno može teortetisati društvu čak i bez upotrebe psihoaktivnih supstanci. Iako svakako nije prvi film te vrste ikada snimljen, sigurno je prvi film Braće Coen koji je meni ostavio takav utisak i pružio toliko višeslojan užitak.

A SERIOUS MAN je odličan companion piece za čitanje Žižekove knjige ON BELIEF jer zapravo dosta govori o psihoanalitičkoj dimenziji vere.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, May 19, 2010

IRON MAN 2

Pogledao sam IRON MAN 2 Jon Favreaua i mogu reći da spadam među one kojima je bolji od keca. Prvo ovde nema te hipoteke origin storyja koji se odvija praktično odsečeno od same priče filma. Ovde je sve manje više u funkciji priče, jedne šire priče svakako ali i jedne celovite priče unutar filma. I dalje tu postoje neke stvari koje mi smetaju, to su pre svega neki tonal shifts ali mnogo ih je manje nego u prvom filmu i to je za svaku pohvalu.

Ono što mi suštinski smeta to je što Favreau nije uspeo u dva aspekta. I to oba važna.

Prvi važan je rediteljski postupak koji ne objedinjuje sve segmente filma već IRON MAN 2 nažalost deluje kao jedna celina u kojoj su razni set-pieceovi, svi uglavnom dobri, zašiveni međusobno. To je naravno, jako teško postići u ovoj vrsti filma i stilizacije, ali pravim majstorima to uspeva i nema tog počinjanja drugog filma kako se promeni situacija i potonjeg vraćanja u prvi film.

Drugi važan aspekt je sama IRON MAN akcija. Nažalost, u tom domenu Favreau po meni ima jednu pirovu pobedu. Uspeo je da napravi film u kome se govori o ljudima se metalnim egzoskeletima a da je zaista ljudski faktor dominantan i to je sjajno. Međutim, same mecche zapravo deluju suvišno u toj celini i one su, izuzev situacije u Monte Karlu, kada, upadljivo, Stark nije Iron Man, u suštini manje zanimljiv deo filma.

Drugi problem ovog krupnog problema je sama tehnička realizacija egzoskeleta. Naime, meni oni ni u jednoj situaciji ne deluju gvozdeno, ne deluju kao mehanika. U stvari deluju kao animacija, deluju besmisleno i nemaju neko fizičko svojstvo. Iako u AVATARu i DISTRICT 9 junaci rukuju realističnijim uređajima, koji vuku korene još iz ALIENSa, čini mi se da je i IRON MAN mogao da u sebe uklopi još malo te mehanike.

No, IRON MAN 2 iako ne postiže neke od kriterijuma da bude klasik, svakako jeste zabavan film u kome sam uživao u priličnoj meri.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 18, 2010

BEAR ISLAND

Pogledao sam BEAR ISLAND Dona Sharpa, film po romanu Alistaira MacLeana. Ovaj naslov je neopravdano oklevetan. To ne znači da je naročito dobar, ali isto tako nije trebalo ni da bude ubrojan među mnogobrojne All-Star promašaje iz sedamdesetih jer to zaista nije.

MacLeanov roman je smešten na zanimljivu lokaciju, u polarne predele ostrva u Barencovom moru, među internacionalnu naučničku ekipu koja je to došla da bi proučavala klimatske promene da bi se ubrzo uspostavilo da sve nije onako kao što smo mislili odnosno da nije protivnik naučnik iz Varšavskog pakta koji želi da manipuliše rezultatima promena klime u korist SSSRa već da se sve vrti oko nekadašnje nemačke podmorničke baze iz doba Drugog svetskog rata.

Priča i dramske scene nisu jača strana ovog filma, iako su manje više korektne. Međutim, zato su scene akcije na snegu koje su brojne, zaista izvanredno zanimljive. Isto važi i za set-pieceove na vodi.

Glumačka ekipa deluje ne naročito inspirisano. Očigledno je da je Donald Sutherland lead koga u tom periodu zanima druga vrsta filma, a slično je i sa Vanessom Redgrave, međutim, svi oni su manje-više na nivou.

Zahvaljujući lokacijama i akciji, BEAR ISLAND ima smisla ali teško da ima razloga da ga gledaju oni koji nisu ljubitelji i kompletisti.

* * 1/2 / * * * *

Monday, May 17, 2010

THE RISE AND FALL OF LEGS DIAMOND

Pogledao sam THE RISE AND FALL OF LEGS DIAMOND Budda Boettichera, gangsterski film iz 1960. godine sa kojim je Warner Bros želeo da se malo vrati na teren žanra u kome je bio jako uspešan tokom tridesetih i četrdesetih.

Boetticher je poznat po svojim klasičnim vesternima i vrlo je zanimljivo kako se snalazi u uslovima urbanog gangsterskog filma. U urbanom miljeu, njegov rediteljski postupak je i dalje jasan i sveden, reklo bi se da je za nijansu slabiji u savladavanju drugog plana i stvaranju ubedljive atmosfere rekonstrukcije epohe. U izvesnom smislu svet u kome se dešava njegov film deluje blago artificijelno, reklo bi se čak i arhaično, iako objektivno gledano, filmovi tog tipa, dakle crno-beli filmovi B-profila tog perioda manje više izgledaju tako. Ipak, reklo bi se da se u tom periodu, u koloru i u drugim žanrovima naprosto dešavaju uzbudljivije stvari.

1957. godine, Don Siegel je snimio BABY FACE NELSONa u kome su se direktno preplitali eros i tanatos, kriminal i seksualna tenzija a LEGS DIMANOND je produžetak te energične linije.

Boetticherov film ima paklen tempo i slično sociopati u centru Siegelovog filma kog igra Mickey Rooney, i Budd pravi vrlo kompleksan lik Legsa Diamonda koji je istovremeno bolesno ambiciozan, podmukao, spreman na svaku vrstu zloupotrebe da bi došao do cilja ali i impozantno usamljen u svojoj borbi što je u suštni i jedina kopča preko koje se gledalac može identifikovati sa njim. Ray Danton koji igra Diamonda i koji nije velika zvezda, vrlo dobro uspeva da spoji simpatičnu spoljašnjost i neizlečivu ambiciju svog junaka. Danton upravo zbog odsustva neke prepoznatljive magnetičnosti jer se u svojoj karijeri nije nametnuo kao prava zvezda i pozitivac uspeva da plasira tu ambivalentnost lika.

U tom smislu, iako gledalac tokom filma uspeva da razvije određenu simpartiju za Legsa Diamonda, kada se sve uzme u obzir Boetticherov film je daleko od sentimentalnog prikaza gangsterskog života.

Sasvim je sigurno da LEGS DIAMOND u svoje vreme nije bio naročito bitan naslov u filmskim tokovima jer su se tada već dešavale neke druge stvari u kinematografiji. Ali, sada, 50 godina kasnije, stoji kao značajan film značajnog autora iz koga štošta može da se nauči.

* * * / * * * *

Sunday, May 16, 2010

AFTER DARKNESS

Pogledao sam AFTER DARKNESS Sergio Guerraza i Dominique Othenin-Gerarda. Reč je o jednom od retkih filmova Johna Hurta i Juliana Sandsa o kojima praktično nema kritika. Po IMDB profilu naslutilo bi se da je reč o nekom exploitation hororu snimljenom u Španiji, međutim reč je o filmu koji je u suštini psihološka drama u kojoj se elementi horora javljaju isključivo na planu vizuelnih rešenja i kadriranja. Film je vrlo atmosferičan sa dosta subjektivnih planova i pokreta kamere svojstvenim za argentovski i depalmijanski horor.

Sama priča je posvećena dvojici braće Britanaca u Španiji od kojih je jedan hospitalizovan u ludnici a drugi pokušava da mu pomogne tako što će ga sam lečiti. Kako film odmiče tako ludilo počinje da se širi, ne samo među junacima već i u strukturi filma, ali, na sreću ili ne sreću, ne zahvata gledaoca tako da film postaje prično nerazumljiv.

Hurt i Sands su očekivano odlični. Sandsu prirodno sjajno leži uloga ludaka. Victoria Abril glumi ali se ne ističe i deluje kao silom dodati španski element.

* * / * * * *

BLACK GUNN

Pogledao sam BLACK GUNN Robert Hartford-Davisa, blaxploitation film koji je režirao Britanac, belac, do tada dokazan pre svega u žanru horora. Kao što sam već ranije naglasio, Jim Brown je meni najdraži blaxploitation glumac i u ovom filmu on ima priliku da u svoju filmografiju ubroji još jedan stylish naslov sa britanskim pečatom.

1968. godine, Brown je igrao u krimiću THE SPLIT Gordona Flemynga, takođe Britanca, po romanu Donalda Westlakea odnosno Richarda Starka. BLACK GUNN je drugačiji film utoliko što THE SPLIT nije bio blaxpoitation a GUNN jeste,

Sva Blaxploitation obeležja su tu. Jim Brown je potpuni uber-mensch, superioran u svakom smislu, od virilnosti do tanatosa. Zatim, sukob je sa the Manom, belcem zlih namera koji radi za Organization - belo kriminalno udruženje izrazito rasističkog stava. Konačno, leža glavnom junako čuvaju crni militanti. Black Action Group je jasna parafraza Black Panthersa. Iako se glavni junak sa njima u načelu slaže ideološki, ne opravdava njihov način borbe sve dok ne dođe u fazu totalne osvete.

Hartford-Davis kao belac ima dovoljnoi mere u dopuštanju crnim likovima da džajvuju u čemu crni velikani blaxploitationa poput Gordan Parks Jra. nisu imali mere. Glumačka podela je izvanredna, pošto The Mana igra Martin Landau a vođu B.A.G. Bernie Casey.

Hartford-Davis donosi dosta sjajnih rediteljskih rešenja iz svog evropskog i horor backgrounda tako da BLACK GUNN ima vrlo lepo realizovano akcione set-pieceove sa dosta upotrebe subjektivnih planova, širokougaonih objektiva i karakteristično svetle boje krvi svojestvene 70s exploitationu.

Paradoksalno, literatura ne prepoznaje BLACK GUNN kao bitan blaxploitation naslov a smatra ga prosečnim ostvarenjem, ali ja ne bih pre rekao da je reč o potcenjenom filmu koji ne odstupa od formule ali je zato sprovodi izuzetno dobro.

* * * / * * * *

Thursday, May 13, 2010

TRUE LEGEND

Pogledao sam povratničku režiju Yuen Woo Pinga TRUE LEGEND. Meni je Yuen Woo Ping jedan od najdražih, ako ne i najdraži hongkonški reditelj. Iako naravno ne spadaju svi filmovi u njegov kanonski opus tipa TIGER CAGE ili IN THE LINE OF DUTY, ono što volim je stvarno klasika i pokazuje da je on nesporno najbolji koreograf među Yuenima. DRUNKEN MASTER, IRON MONKEY a naročito TAI CHI MASTER spadaju ne samo u vrhunac njegovog opusa već stoje i kao najbitnije tačke glumaca koji su u njima igrali.

Nažalost, u novom filmu Yuen Woo Ping pokazuje da luta. Godine rada na poslu akcionog koreografa učinile su da malo izgubi rediteljski edge. Ranije je pored akcije, Woo Ping odlično vodio priču, o okvirima onoga što su zahtevi žanra. Uostalom pogledajmo TAI CHI. Sada međutim, u ovom talasu renesanse HK filma, Yuen ne uspeva da nađe ono po čemu se ranije izdvajao. U izvesnom smislu Yuen Woo Pinga je iskvario Zapad. I to ne samo u smislu pokušaja da približi HK film zapadnoj publici. Štaviše, TRUE LEGEND ima manji potencijal crossovera nego ikada. Problem je u tome što on primenjuje neke stvari koje je pokupio sa Zapada u lokalnim filmovima koji nemaju puno perspektive van matičnog tržišta u Kini.

Prvo, TRUE LEGEND je neopravdano ambiciozan na nivou priče. Yuen Woo Ping nudi tri filma, ili barem dva filma u jednom. Od ta dva, barem jedan, to jest samo razrešenje priče na borilčačkom turniru je apsolutni višak jer se ne bavi onim što je osnovna tema filma niti postavka karaktera. Svakako da su izvesni motivi u tom razrešenju proistekli iz tog središnjeg dela, ali oni sugerišu jednu epsku strukturu koju sama priča ne zaslužuje.

Glumačka podela je lokalna, bez ikakve mogućnosti crossovera. Meni kao nekome ko ipak poznaje HK film ali ne može da pobegne od problema nerazlikovanja azijskih glumaca, ovaj naslov nije bio tegoba. Junaci su kastovani tako da se razlikuju, međutim, glumci su potpuno lišeni harizme. U zanemarljivo maloj ulozi pojavljuje se Michelle Yeoh.

Ono što je najzanimljivije na nivou reference jeste Yuen Woo Pingova polemika sa KILL BILLom. Ne samo da se u maloj ulozi negativca pojavljuje David Carradine već i Gordon Liu igra rolu vrlo sličnu Pei Meiju. Inače, Yuen Woo Ping je bio koreograf borbi u KILL BILLu i izvorno je razmatran da igra Pei Meija.

Pored toga, film nudi sličnu priču o osveti i rehabilitaciji povređenog junaka, tehniku Five Deadly Venoms i živosahranjivanje junakinje.

Ono što je možda najveći letdown su borbe. Yuen Woo Ping je doveo wirework do ovoga što je on danas, i tu mi wirework sam po sebi ne smeta. Međutim, ovde je zaista prevelik spoj CGIja sa wireworkom, a čak su i čitavi setovi CGI tako da se izgubio onaj stari utuisak da u tim borbama ima istinske akrobatike i čisto filmskih trikova sa kamerom i montažom. CGI sve to obesmišljava i čini se da umesto proširi horizont Yuenovih zahvata on ih sužava.

Tako se TRUE LEGEND svodi na sećanje na neke mnogo bolje filmove čiji se duh povremeno oseti u ponekoj situaciji, ali to ipak nije dovoljno od jednog takvog reditelja kao što je Yuen Woo Ping.

* * / * * * *

Wednesday, May 12, 2010

L'EAU FROIDE

Pogledao sam L'EAU FROIDE Olivier Assayasa, film koji bi se mogao smatrati neoklasicističkim ako tekovine Novog Talasa smatramo klasikom. Naime, predstavnik francuskog Novog Novog Talasa prošao je sličnu školu kao novotalasovci samo pra godina kasnije. Posle pisanja za Cahiers i specijalizaciej za azijski, naročito hongkonški film, Assayas je postao reditelj. Negovo porodično stablo inače dolazi iz potpuno anti-novotalasovskih korena-njegov otac je Jacques Remy, scenarista koji se upravo bavio kinematografijom protiv koje su novotalasovsci uspeli.

Assayas u svom film L'EAU FROIDE uspeva da učini nešto što naizgled deluje dosta jednostavno a to je oživljavanje novotalasovskih rediteljskih manirizama na tragu ranog Godarda po stilu i ranog Truffauta po temi, ali primenjenim na priču koja evocira uspomenu na njegovu adolescenciju. Film je smešten u 1972. i deo je grupe filmova koji su bili koncipirani kao dela reditelja insipirisana njihovom mladošću. Ono što je međutim dragoceno u ovom Assayasovom filmu jeste to što pored manirizma novotalasovaca uspeva da rekreira i njihovu energiju i L'EAU FROIDE ima onu viruletnost koju su nosili i njegovi uzori. Sasvim je sigurno da ovaj film ima snagu da stilski odredi nekog mlađeg, labilnijeg wannabe filmmakera i to je najznačajnija dimenzija assayasovog postupka ovde.

Njegov prikaz mladosti je pre svega baziran na ideji da je mladost skup nekonsekventnih postupaka, neuroza i iluzija, a odnos između mladih i starih, odnosno između pobunjenika i establišmenta je zapravo odnos između dve generacije podjednako zbunjenih i izgubljenih ljudi koji nisu sposobni da reše bilo šta ali su neki među njima na poziciji da donose odluke. U tom smislu, Assayas prikazuje jedan svet baziran na entropiji gde je deo junaka pobunjen a drugi deo je naprosto umoran.

Jedan od zadataka postavljenih pred reditelje bio je da u filmu mora biti scena žurke tako da je ima i kod Assayasa. Soundtrack je prilično raskošan sa dosta skupih klasika a ako imamo u vidu da je film smešten u 1972,. godinu rekao bih da možda ima i nekih anahronizama.

Glavnu junakinju igra Virginie Ledoyen, genetski modifikovana glumica stvorena kako bi meni približila francuski film. Ovo joj je prva ali ne i poslednja saradnja sa Assayasom i zaista je ubedljiva kao i njen partner Cyprien Fouquet.

Denis Lenoir je odlično ispratio Assayasovu zamisao u ulozi DPa i L'EAU FROIDE je u svakom smislu jedan nadahnut i vešto realizovan film čiji blagi utisak nezaokruženosti proističe iz preplitanja stila i teme, odnosno zato što poenkad tema ovog filma postaje sam stil.

* * * / * * * *

Tuesday, May 11, 2010

DARK ECHOES

Kunac i ja smo komisijski pogledali film DARK ECHOES George Robothama, poznatog kaskadera, koji je sniman na Bledu u Sloveniji i govori o undead starom kapetanu koji izlazi na obalu i ubija naslednike porodica koje su krive za njegovu smrt. Ukratko, DARK ECHOES se može definisati kao rip-off Carpenterovog FOGa snimljen za jako malo novca od strane ne preterano talentovaih filmmakera.

Ovaj film je danas sa pravom zaboravljen, ali nama je naravno zanimljiv pošto u njemu možemo da vidimo neka nama dobro poznata lica poput Tanje Bošković, Duška Tadića, Janeza Vrhoveca, Mirjane "Leptirice" Nikolić, Dragana Bjelogrlića i Gorana Sultanovića. Vrhovec čak pada i kao prva žrtva u filmu a najerazrađeniji victim set-piece u filmu ima Neda Arnerić koja igra naivnu čobanicu koju undead satera u ambis. Nažalost, u filmu nema skidanja tako da je Neda ostvarila jednu atipičnu rolu u svojoj karijeri.

O reputaciji stranih glumaca, Kunac zna mogo više ali koliko sam ga shvatio glavnu ulogu igra zvezda iz nemačkih krimića koja je bila aktuelna koju deceniju ranije. U tom smislu malo je apsurdno što je u filmu tretirana kao neka vrsta polu-mlade romantične figure i ima karakter koji baš ne odgovara glumičinim godinama.

Efekata maske i gorea ima u određenoj meri i uglavnom su jako slabi, osim jednog inventivnog i prilično bukvalnog "ispadanja" mozga. Tehnička ekipa je uglavnom naša. Muziku koja je bazirana na synthovima radili su Sanja Ilić i Sloba Marković, pioniri naše elektronike i skor je u principu rip-off tada aktuielnih synth skorova. Scenografija Vladislava Lašića je generic ali uglavnom ispunjava funkciju da se u Sloveniji lažu austriojski ambijenti, iako u nekoliko navrata probijaju neki jugoslovenski dizajnirani ambijenti naročito u nekim eksterijernim ugostiteljskim objektima.

Film ima nekoliko guilty pleasure scena, pored ubistva Nede Arnerić, mahom vezanih za lik vračare/veštice/vođe kulta Frau Ziemler koja organizuje ritualne skupove u jednoj pećini.

U svakom slučaju, ovo jematerijal samo za fanatične filmske arheologe koje zanimaju stvari snimljene na prostoru ex-YU.

Inače, film je izašao 1986. godine a sniman je 1982. ili 1983. po nekim informacijama što podatak sa IMDBa o 1977. kao godini izlaska čini potpuno promašenim.

Monday, May 10, 2010

SALVAGE

ogledao sam vrlo interesantan, kloverfildast, ali jako zanimljiv niskobudžetni britanski film SALVAGE Lawrenece Gougha koji kombinuje žanrovske koncepte kamerne drame, filma katastrofe i neke varijacije na zombi-film.

Film se bavi porodičnom dramom između poročne majke (MILFa) i kćerke koja joj dolazi u posetu za vreme Božića kada u okolini dolazi do izlivanja neke toksičćne materije koja uzrokuje transformacije ljudi u izdeformisane ubice. Na ulice izlaze vojnici, a majka pokušava da se ponovo nađe sa kćerkom koja je posle svađe pobegla iz kuće uz pomoć svog inače oženjenog ljubavnika sa kojim je imala one night stand.

Situacija u kvartu napadnutom zarazom polako eskalira i majka koja u početku dobija uverevanja da treba da sedi u kući i ćeka da se stvari smire, mora da izađe napolje...

Gough režira u mešavini britanskog televizijskog stila sa dosta pokreta kamere i fakturom slike koja je dosta old school, nimalo nije glamurozna i podseća na filmove Ken Loacha. Ne preza od toga da snima suspense scene ili jump scares, a sami oboleli agresivci su prikazani vrlo gadno i na vrlo old school način. Gough dosta dobro prožima dramu i ripper sekvence sa većim akcentom na drami ali sa dovoljno vešto postavljenoma stmoferom da oni željni akcije i horora neće biti razočarani.

U ovakvoj vrsti filma, koji pokušava da ode iza scene jedne tipšično žanrovske priče i da je gleda iz duge vizure, uvek se može polemisati sa tim šta je prikazano a šta nije, ali u svakom slučaju SALVAGE je delo vrlo moćnog rediteljskog rukopisa koji čini da se Goughov sledeći film čeka sa pažnjom.

* * * / * * * *

Sunday, May 9, 2010

KICK ASS

Pogledao sam KICK ASS Matthew Vaughna po stripu Marka Millara jedan od most anticipated naslova ove godine. Ono što mi je drago jeste da je film kao forma pomogao Millarovom stripu da prevaziđe svoje nedostatke. Scenario Jane Goldman i Matthew Vaughna je vrlo skrupulozna adaptacija Millara koja se dosta oslanja na strip ali za razliku od LOSERSa, Millar i Goldman su ga i pomalo menjali i dosta vizuelno unapredili tako da film nije ponavljanje onima koji su čitali strip.

Ono što je specifična stilizacija KICK ASSa jeste da se film dešava u konzistentnom miljeu koji nije striktno realističan, odnosno to je milje u kome određena stilizovana ponašanja mogu da prođu. Dakle to je filmska realnost u kojoj su mafijaši ne sasvim nesvesni reinvencije tog miljea iz vremena Tony Soprana ali imaju dosta praksi iz pred-sopranovske faze.

Ono što je važno to je da Matthew Vaughn drži sve konce stilizacije i ne pušta film da sklizne u bilo kom pravcu i po tome KICK ASS najviše podseća na BLADE Stephena Norringtona. Naravno, razlike između BLADEa i KICK ASSa su suštinske, jer BLADE je film o isključivo neobičnim ljudima koji su uključeni u suklob u "našem svetu" dok je KICK ASS film o "običnim" ljudima koji žele da u stvarnosti sprovode moral iz superherojskog stripa.

S druge strane, KICK ASS je film u kome stvari ne treba da se razvijaju u nekom grotesknom pravcu, odnosno cilj je da stvari ishoduju akcijom, i u tom smislu potpuno je opravdana ta mala izmeštenost sveta koja dozvoljava na kraju totalni akcioni mayhem. U tom smislu, oni koji očekuju kontemplaciju o razlici između realnosti i superherojskog etosa ne treba da očekuju previše od KICK ASSa. Ovo je samo jedan od segmenata ovog filma.

U tom smislu može se reći da je KICK ASS zapravo pastiš pop kulturnih konvencija high school filma, mafijaškog filma i superherojskog stripa, s tim što je strip tretiran kao artefakt koji postaje agens a konvencije teen i mafijaškog filma su tretirane kao "realnost".

U tom smislu jedina nedoslednost koju sam primetio jeste Aaron Johnson u ulozi dečaka koji postaje Kick Ass. Ovaj junak je koncipiran kao "običan" i on to zaista jeste. Problem je u tome što realnost filma koja je malo odmaknuta ne toleriše tu vrstu "običnosti" i zato su u principu svi oko Kick Assa scene stealeri.

U vizuelnom smislu, Vaughn je u saradnji sa DPjem Ben Davisom očuvao izvesnu artificijelnost stripovskog sveta, izražene kontraste u koloritu, svedenost detalja u pojedinim situacijama. Slično Whiteu u LOSERSu, on zaista pravi konzistentnu "stripovsku stilizaciju".

Međutim, ono što je bolje nego u LOSERSima je to što je Vaughn mnogo hrabriji i aktivniji u akcionim situacijama i fetišizacija stripovskog dizajna ga ne sprečava da se raspusti u akcionim sekvencama i da napravi neke zaista sjajne set-pieceove. Vaughn je engleski reditelj i ovaj film nije holivudski spektakl, to treba imati na umu tako da je i akcija u njemu drugačija nego u američkom filmu, sa više akcenta na pojedinačne kadrove, i po tome su LOSERSi opet slični i opet daleko slabiji.

Izuzev Johnsona, i u izvesnom smislu Marka Stronga koji je dobar ali ne nudi ništa više od parafraze De Nira, svi ostali glumci su izvanredi. Chloe Moretz će sasvim sigurno imati veliku karijeru a ako imamo u vidu da je line-upovala LET ME IN, HUGO CABRET i TEXAS KILLING FIELDS ima velike šanse da dok poraste ima i sjajan skor zanimljivih projekata. Nic Cage je odigrao pre svega simpatičnu ulogu koja je zanimljiva na nivou izbora materijala. Međutim, Mintz-Plasse je scene stealer. On jeste u izvesnom smislu i ovde produžetak McLovina, ali bi svakome ko nije gledao SUPERBAD ova rola delovala antologijski i da nije McLovina, pamtili bi ga kao Red Mista.

KICK ASS je sasvim ispunio svoja očekivanja i nesumnjivo je reč o vrlo bitnoj i vrlo kvalitetnoj ekranizaciji stripa. Iz ove vizure zanimljivo je kako su Britanci ne samo u svetu stripa već i u svetu filma postali značajan faktor u reinvenciji comic book propertyja. Posle Steve Norringtona, Vaughn nastavlja tu britansku liniju. A Branagh planira da se nadoveže sa THORom.

* * * /* * * *

COCKFIGHTER

Reprizirao sam klasik Monte Hellmana COCKFIGHTER po scenariju Charlesa Willeforda koji je adaptirao vlastiti roman. Willeford je pisac sa čijim opusom me je upoznao ratko radunović i reč o jednom od sjajnih nastavljača odnosno savremenika pre svih Elmore Leonarda ali i Donald Westlakea i cele te struje duhovitog ali ipak tvrdog krimića. COCKFIGHTER nije krimić iako je smešten u svet cockfightinga koji je sam po sebi jedna zabranjena disciplina zbog svoje krvoločnosti, klađenja i sl. Ipak, ima država u SAD u kojima je cockfighting potpuno dozvoljena disciplina, o čemu svedoči i vrlo duhoviti tagline filma na kome su radili Joe Dante i Allan Arkush, tada još službenici Rogera Cormana: He came into town with his cock in hand, and what he did with it was illegal in 49 states.

Iza tako senzacionalističkog naslova jedino što se ne krije je nekakav exploitation film i COCKFIGHTER je više depresivni savremeni vestern obogaćen Willefordovim smislom za humor. Film je svakako dinamičan i komunikativan ali u ovom konkretnom slučaju, završni proizvod koji je dopao Cormanu u ruke je atmosferičan, sporadično vizuelno impresivan film o mentalitetu, inatu i autodestrukciji smešten u vrlo interesantan milje.

Deo kritike je tumačio COCKFIGHTERa kao studiju o seksualnosti ali ja ne bih išao toliko daleko niti mislim da taj pravac zbog samog naslova uopšte mora da se smešta u domen denotativnog, a isto važi i za temu američkog društvenog tkiva. Po strukturi, COCKFIGHTER je ponajviše zapravo bokserski film koji je dobro realizovan i dodatno unapređen odličnim izborom teme. Samim tim on dobro ilustruje jedan segment društvene margine.

U izvesnim segmentima svakako da su Hellman i Willeford ostali nedorečeni, a čini se da je cela postavka sa junakom koji se obavezao na zavet ćutanja dok ne prevaziđe prepreku koju je sebi zacrtao istovremeno i potentna dramska postavka i lobovanje. Međutim, nedostaci ovog filma su minorni ukoliko imamo u vidu milje u kome je nastao i koliko je prevazišao sva ograničenja nametnuvši se kao jedno od bitnijih ostvarenja sedamdesetih na nivou celokupne kinematografije.

* * * / * * * *

METROPIA

Pogledao sam film METROPIA Tarika Saleha. Kad sam pročitao sinopsis i video da je Zentropa producent pomislio sam da sam taj film već gledao ali na kraju sam shvatio da sam ga pomešao sa filmom ONE POINT O sa Jeremy Sistom koji je producirala ZentAmerica ali u kome takođe igra Udo Kier.

Oba se bave temom teskobne egzistencije kafkijanski koncipiranog službenika u antiutopijskim okolnostima s tim što je METROPIA animirani film koji ima dosta zanimljiv vizuelni koncept u kome se pravi kolaž između animacije i snimljenog detalja, ali nažalost to ne prati i pričom koja je konfuzna, prilično već prevaziđena po svojim stilskim i ideološkim implikacijama i nedovoljno dinamična da bi održala pažnju pri tako radikalnom vizuelnom konceptu u kome se prožimaju animacija, kolaž i karikatura.

Film je očigledno imao velike pretenzije na indie tržištu o čemu govori podela među onima koji su pozajmili glasove a tu se mogu naći Vincent Gallo, Juliete Lewis, Stellan Skarsgaard i Udo Kier. Mđutim ta američka vokalna podela samo doprinosi konfuziji u priči koja je toliko oslonjena na Evropu.

U svakom slučaju, iako je već ranije bilo sličnih evropskih naslova kao što je recimo FREE JIMMY, METROPIA eventualno zalužuje pažnju kao informacija za fanove animacije i profesionalce.

* 1/2 / * * * *

Saturday, May 8, 2010

THE LOSERS

Pogledao sam THE LOSERS Sylvain Whitea. Reč je o ekranizaciciji DC stripa koja paradoksalno iako je upadljivo nepretencioznija od WATCHMENa deli neke od istih problema sa tim filmom. Pre svega na nivou scenarija, Peter Berg (koji je bio razmatran i za reditelja ovog filma) i James Vanderbilt (koji je na kraju radio shooting draft) praktično baziraju film na prvom od story arcu stripa i to bezmalo doslovno. U tom smislu, ko god je čitao strip praktično već zna većinu situacija a neke su izmenjene tek na nivou detalja.

Zatim, u vizuelnom smislu, ovo je ekranizacija u kojoj su uzeti u obzir i Andy Diggle i Jock tretirani kao autori jer je film u vizuelnom smislu jako vezan za strip, od scenografije preko kostima do celokupnog dizajna karaktera. U tom smislu THE LOSERS u bukvalnom smislu tretira termin "stripovske stilizacije".

Scott Kevan je kao DP to relativno konsekventno uspeo da realizuje, međutim reditelj Sylvain White se poprilično izgubio u toj estetizaciji LOSERSa i na kraju smo završili sa filmom koji je na planu filmske akcije dosta tanak, previše oslonjen na CGI, i dosta opterećen odnosom prema grafičkom rešenju stripa a suviše negližozan prema pokretu unutar kadra, pozicijama kamere (izvan estetizacije) i upotrebi slow motiona koji se mahom koristi da bi fetišizovao određene prizore i nema funkciju na nivou ritma koju je imao svojevremeno od Peckinpaha do Wooa i Braće Wachowski koji su ga svaki na svoj način reinventovali.

U tom smislu LOSERS je sličan WATCHMENu jer je dosledna rekonstrukcija stripa ali ne funkcioniše sasvim u skladu sa svojim filmskim pretenzijama. Ipak, pošto je sam strip izuzetno jednostavan, rudimentaran po svojoj priči i bliži formi filma još u startu, te je onda i konkretan film kudikamo efektniji od Snyderovog WATCHMENa.

Naime, Digglove situacije su u osnovi dobre, i to što ih White nije izgradio do kraja ne znači da one ne stoje u filmu. Isto važi i za pojedine Digglove dijaloge koji su često lobovanje, kao i inače u savremenom stripu ali nekada i imaju smisla. NAjstripovskiji lik svakako je negativac koga igra Jason Patric. Iako je verovatno on doveden da filmu da klasu, na kraju je on pre svega tu da bi uvećao pulp efekat.

Što se samog tima koji čine Jeffrey Dean Morgan, Chris Evans, Zoe saldana, Columbus Short, Idris Elba i Oscar Jaenada, oni su prilično solidni s tim što u suštini ima likova koji se po svojim osobinama dupliraju tako da je tu Columbus Short odnosno Cougar ispao svojevrsni višak. Pošto film nije prošao naročito dobro, neće biti nastavka pa nećemo ni imati priliku da vidimo da li bi se "okrnjen" tim bolje snašao u nastavcima.

U svakom slučaju THE LOSERS je simpatičan film, za koji je šteta što nije ubedljiviji u akcionom domenu. Isto tako, šteta je što tri naslova studija Warner koja su ovog proleća ciljala mušku publiku akcionog filma nisu prošli bolje, iako na kraju dana ni COP OUT ni THE LOSERS neće biti komericjalni promašaji, ali neće biti ni hitovi koji će podstaći nastanak novih filmova sličnog tipa.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, May 6, 2010

FOBOS

Pogledao sam ruski horor FOBOS nemačkog đaka Olega Asadulina. Reč je o produkciji Fjodora Bondarčuka koga znamo po pristojnoj DEVETOJ ČETI i ozloglašenoj ekranizaciji Braće Strugacki. Bondarčukovo ime otprilike objašnjava šta nas čeka u FOBOSu. Reč je o ruskoj kopiji američkog omladinskog horora na liniji FINAL DESTINATIONa recimo koja pokušava dosta površno da neke od potrebnih obaveznih figura učini lokalnim, ali nedovoljno da bi film dobio ikakvu autentičnost.

Ja nisam još uvek pogledao četvrti FINAL DESTINATION, ali voleo sam prva dva, naročito drugi, tako da meni generalno ovahj high concept nije problem. Međutim, pored te FINAL DESTINATION dimenzije, FOBOS se oslanja i na bezbrojne filmove o tinejdžerima zaglavljenim u nekom prostoru u kome se prepliću zle zamke sa njihovim međusobnim trvenjima tako da FOBOS nema tu relativnu raznovrsnost i razigranost koju su imali FINAL DESTINATION filmovi.

Ono što se može može posmatrati kao ruski pečat scenariste Aleksandra Ševcova (koji je prilična zvezda u Rusiji zahvaljujući uspešnom serijalu MI IZ BUDUŠĆEVO) na američkoj formuli jesu odnosi među likovima koji su u velikoj meri determisnisani imovnim stanjem, odnosno provejava kritički odnos prema novim bogatašima, sitnom lopovluku njihovih zaposlenih i besprizornom životu njihovih potomaka a sam high concept vezan je za ukleto tajno postrojenje u kome mladi bogataš želi da otvori klub. Do kraja filma ova galerija nezanimljivih karaktera čak uspeva i da zaživi ali početak je dosta naporan za gledanje.

Pored relativne zanimljivosti činjenice da je ovo ruski rip-off američke formule u kome ekipa pokušava da se nadholivuđuje sa samim Holivudom (a to u ovom žanru više nije novo, setimo se filma SSD Vadima Šmeljeva) ono što se mora istaći jeste vrhunska tehnička realizacija koja zaista nimalo ne zaostaje za američkim theatrical filmom ovog tipa (FOBOS je koštao oko 2,5 miliona dolara i na ruskom box ofice je skorovao oko 0,6) i izuzetno zanimljiva scenografija koja čak i prevazuilazi američke filmove ovog tipa po svom dizajnu i funkcionalnosti u okvirima zahteva priče.

Ova tehnička veština, čini stvar u izvesnom smislu i žalosnijom pošto je očigledno da su dosta veliki resursi iskorišćeni za ponavljanje formule koju je neko već odavno apsolvirao. Ipak, ako imamo u vidu da su ruski blokbasteri generalno koncipirani tako da repliciraju direktno američkim filmovima i da ih samo zanima da im pariraju, onda je ekipa uradila dobar posao.

Sasvim sigurno da ovaj tehnički zahvat neće biti nenangrađen i na međunarodnom DVD tržištu koje ipak ne dobija često DTV naslov ovako visokog produkcionog nivoa.

* * / * * * *

Wednesday, May 5, 2010

A DANDY IN ASPIC

Pogledao sam jedan izvanredan i potpuno zaboravljen klasik špijunskog filma koga samo mali deo kritike uopšte smatra relevantnim a to je A DANDY IN ASPIC Anthony Manna, koji je po vlastitom romanu napisao Derek Marlowe. Mann je umro za vreme snimanja ovog filma tako da je film do kraja snimao Laurence Harvey, međutim ne oseća se ta nekonzistenost u rediteljskom postupku. Štaviše, ovaj film iz 1968. godine ima neverovatno moderan i atraktivan rediteljski postupak a u vizuelnom smislu, nikada se ne bi reklo da je Mann najbitniji zbog svojih vesterna sa Jimmy Stewartom. Mann je doduše važan i zbog svoje noir faze a ključni adut njegove rediteljske poetike jeste vezan za unošenje uticaja noira u vestern i rekontekstualizacije Divljeg Zapada u jednom mračnom i pretećem pravcu. Manna je doduše posthumno rehabilitovao Martin Scorsese kao zaboravljenog klasika i neprekidno je insistirao na njegovom značaju.

A DANDY IN ASPIC je špijunski film smešten u London i Zapadni Berlin koji prikazuje ove lokacije kao atmosferične, prepune pretećih obeležja i vešto se poigrava sa nekim od tipičnih prizora koje smo očekivali od ovih mesta.

Naročit akcenat stavljen je na upotrebu vizuelnih sredstava za prikazivanje psihološđke transformacije glavnog junaka, od objektiva do kadriranja i pokreta kamere, i to je urađeno na bezmalo avangardan način, naročito ako imamo u vidu da u tom periodu slične eksperimente unutar žanr trilera rade autori poput Antonionija. U svom poslednjem filmu, iskusni holivudski profesionalac deluje svežije i vitalnije od mnogih mlađih konkurenata.

Posebnu dimenziju svemu daje scenario Derek Marlowea koji je prepun crnog humora i ciničnih dijaloga i zapravo vrlo je jasan, iako mu je deo kritike spočitavao da je konfuzan. Ipak, pre će biti da su razlozi za tu dosta paušalnu diskvalifikaciju koja je uostalom netačna proistekli iz toga što ovaj naslov nije ni analiziran sa punom pažnjom.

Laurence Harvey je enigmatičan u glavnoj ulozi ali realno nedostaje mu harizme da bi bio pravi leading man, iako ta ambivalentnost gledalaca prema glavnom glumcu potpuno u skladu sa osobinama junaka koga igra otac Tony Scottove muze Domino. Ostatak ekipe u kojoj su i Tom Courtenay i Mia Farrow je odličan a Mia svemu daje poseban arty šmek tada vrlo aktuelnog trenda kooky junakinja koje je apsolvirala Goldie Hawn.

A DANDY IN ASPIC je hidden gem i na ovaj naslov svakako treba obratiti pažnju, čak možda i početi istraživanje Manna od njega jer upravo ovde ima najviše kopči sa savremenim filmskim izrazom.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 4, 2010

A SINGLE MAN

Pogledao sam A SINGLE MAN rediteljski debi modnog kreatora Toma Forda. Reč je o ekranizaciji romana Christophera Isherwooda, jednog od književnika čije se viđenje homoseksualnosti smatra među najubedljivijim, kao i pozicija unutar gay zajednice. Isherwood je najpoznatiji po tome što su po fragmentima njegove knjige napisali CABARET Boba Fossea, ali imao je i druge ekranizacije svog rada a radio je i kao scenarista.

Tom Ford je snimio izuzetno zanimljiv rediteljski debi. Fordu režija nije strana jer je predvodio neke od televizijskih kampanja za promociju svojih kolekcija i to iskustvo iz reklama se oseća u njegovom dosta sugestivnom korišćenju boje i promena u koloritu koje prati raspoloženje glavnog junaka. Ono čime Ford suvereno vlada to je domen estetizacije priče. On je doveo epohu u kojoj se film dešava (rane šezdesete) do nivoa fetiša, što u principu nije nov zahvat, gledali smo slične zahvate u MAD MEN, a tu epohu je overio i REVOLUTIONARY ROAD Sama Mendesa.

U ovom konteklstu, kao priča data iz vizure profesora homoseksualca u kasnim srednjim godinama koji se polako gasi posle smrti svog dugogodišnjeg partnera, taj rediteljski koncept apsolutno ima smisla.

Ono što je takođe značajno jeste da Fordov postupak istovremeno ima identitet, izražen kroz korišćenje promena boje (što mu je kritika prebacila) i fetišizaciju epohe (što mu kritika odobrava) ali da je u samoj suštini vrlo bojažljiv i školski, u najboljem smislu. Ford je samouverenost zamenio obazrivošću početnika u najboljem smislu i zato je A SINGLE MAN pre svega jasan i konzistentan film.

Colin Firth je pružio jednu izvanrednu ulogu. Teško je reći da li mu je ovo loga karijere, ali svakako se izdvaja i izbacuje ga od jakog britanskog drugoligaša u samu prvu ligu. Juliane Moore je uspela da svoj visok nivo uklopi u priču a Nicholas Hoult je sa ovim filmom posle reinvencije u seriji SKINS konačno napravio i nešto sa čime može da se plasira i na američkom tržištu i da se vrati na veliki ekran u velikom stilu. Na polju glume, Ford pokazuje izuzetnu zrelost koja podseća na naslove kao što je ICE STORM Ang Leeja.

Svi ovi dobri potezi čine da A SINGLE MAN bude jedan od onih debitantskih filmova koji pevazilaze hype oko ličnosti reditelja pristiglog izvan filmskog miljea i zaista se nameću kao bitni naslovi u sezoni.

* * * / * * * *

Monday, May 3, 2010

BRAIN SMASHER... A LOVE STORY

Reprizirao sam BRAIN SMASHER... A LOVE STORY Alberta Pyuna, To je jedan od filmova u kojima je Andrew Dice Clay pokušao da postane akciona zvezda sa smislom za humor. Posle odličnog FORD FAIRLANEa koji ipak nije bio hit, Clay je prešao u B-produkciju i pokušao da ponovi formulu. BRAIN SMASHER je u tom smislu nadovezivanje u najbukvalnijem smislu - ponovo je reč o stripovskoj stilizaciji, pokušaju da se Clay profiliše kao nešto što će kasnije recimo biti Rock, a u tom trenutku mogao bi biti opisan kao samoironični Stallone.

Rock je međutim, pre svega počeo kao glumac sa ogromnim potencijalom u fizičkom smislu i smislom za humor koji se nametnuo iz drugog plana, dočim Clay je komičar i njegova fizičke predispozicije se svode na to što je krupan dok u samoj akciji nije baš ubedljiv. Harlin je to umeo da savlada u FORD FAIRLANEu ai Pyun nije taj kalibar.

Ipak, ono što je adut BRAIN SMASHERa jeste da se Pyun ovde rip-offovanjem filma koji nije preskup, kao inače, i produkciono BRAIN SMASHER ne szaotaje previše za vrstom studio B-filma koju imitira, plus Clay i Teri Hatcher su dosta atipičan zanimljiv kast koji uspeva da prevaziđe ozbiljna ograničenja scenarija i Pyuna.

U tom smislu, BRAIN SMASHER je nevažan i tanak, ali prijatan film koji je već 1993. završio direktno na VHSu iako je prethodni Pyunov film NEMESIS bio theatrical. Posle ovoga, Clay je snimio još jedan akcijaš NO CONTEST, rip-off DIE HARDa u kome je igrao negativca i posle toga se nije vraćao akcionom filmu. Šteta.

* * / * * * *

Saturday, May 1, 2010

POUR ELLE

Pogledao sam POUR ELLE Fred Cavayea, francuski triler koji je došao sa velikim preporukama i već snimljenim holivudskim rimejkom. Ovo je jedan od onih filmova kojima bi uprkos hypeu, holivudski rimejk zapravo pomogao, ali ako imamo u vidu da ga režira Paul Haggis, ko zna šta će biti krajnji rezultat.

Ono što je osnovni problem Cavayeovog filma je sama postavka o belcu iz francuske srednje klase čija supruga nevino biva osuđena na drakonsku kaznu zatvora zbog ubistva koje nije počinila. Do sada smo se previše puta uverili da Zapad osim u pop kulturnim delima koja pokušavaju da na takvom primeru iskažu neku vrstu vlastite anksioznosti zbog drugih stvari, u principu tako ne funkcioniše.

Dakle, POUR ELLE ne pije vodu na nivou premise a junak je suviše white collar da bi privukao bilo kakvu simpatiju. Isto tako, njega cela situacija sa suprugom urne u kontakt sa podzemljem ali na kraju on izb tog kontakta izlazi nepromenjen, neokrznut praktično i što je najvažnije bez razumevanja za problem. U tom smislu POUR ELLE je na emotivnom nivou jedna potpuno ravna linija o pseudo-dramatičnom nerazumevanju pojedinca sa birokratijom, a podzemlje u koje čovek biva gurnut, i Treći svet u koji na kraju beži dati su kao totalni kliše, istovremenog izvorišta delinkvencije odnosno raja za begunce.

Sama Cavayeova egzekucija pokušava da spoji u sebi smrtnu ozbiljnost francuskog filma i hardver američkog trilera ali ni u jednom ni u drugom ne uspeva tako da je film čak i onda kad je pristojan krajnje neuverljiv na nivou fakture miljea u kome se dešava a u pojedinim situacijama, naročito kad je reč o suspenseu, dosta nevešt.

Na kraju, POUR ELLE me je u stvari samo podsetio da repriziram superioran primer sličnog filma, mnogo realističniji film LA FILLE DE L'AIR Marouna Bagdadija, jedan od zaboravljenih klasika iz bioskopa pod sankcijama.

* * / * * * *