Friday, July 30, 2010

BOY A

Pogledao sam BOY A Johna Crowleya po scenariju Mark O'Rowea koji je adaptirao roman Jonathana Trigella. Reč je o još jednoj produkciji Channel 4 koja je uspela da stigne do ozbiljne bioskopske i festivalske sudbine.

Na planu dramaturgije, BOY A ima krupne probleme, naročito u samoj završnici sa krajem koji previše insistira na nedorečenosti, dvosmislenosti i simbolici što je u neskladu sa do tada izgrađenim realizmom. Međutim, ono što je impresivno jesu gluma svih glavnih aktera, dakle Andrew Garfielda, Peter Mullana, Katie Lyons i Shauna Evansa koji zaista uepvaju da se izbore sa vrlo delikatnom pričom o mladiću koji izlazi iz zatvora gde je odležao kaznu zbog ubistva koje je počinio kao dete i sada sa novim identitetom pokušava da se uklopi u život za koji je nespreman, i da se suoči sa opasnostima koje nosi njegova prošlost dodatno ugrožena potragom za novim identitetom koji sprovode tabloidi.

Dramaturškli problemi filma BOY A proizilaze iz dosta pretencioznog pokušaja da se spoje konvencije antičke drame i realističkog postupaka i tako oštri i striktno kauzalni preokreti ne deluju dovoljno uverljivo, osećaju se kao intervencija autora u odnosu na vrlo upečatljive likove koje su glumci ostvarili.

Kad je reč o glumcima, zanimljiv curio je da Andrew Garfield igra glavnog junaka koji se u flešbekovima, u detinjstvu (gde ga igra drugi glumac) igra Spider-Mana. Verovatno će ovaj detalj u godinama koje dolaze biti landmark detalj za geekove.

U svakom slučaju, BOY A je obavezna lektira za ljubitelje britanske socijalno angažovane drame.

* * * / * * * *

Thursday, July 29, 2010

RED RIDING

Pre nekih godinu dana, recimo, pogledao sam seriju od tri TV filma RED RIDING koje je po romanima Deavid Peacea snimio Channel 4. Tada nisam pisao o njima jer sam čekao da se pojavi dobar titl koji bi mi pomogao da uhvatim sve reči koje severnjaci izgovaraju u ovom ostvarenju punom aluzija, detalja iz epohe i rekonstrukcije jednog vrlo bizarnog slučaja u kome se prepliću rad serijskog ubice, politika i građevinska mafija u jednom CHINATOWNOovskom, Ellroyevom maniru.

Došlo je vreme za reprizu.

Prvi film RED RIDING: IN THE YEAR OF OUR LORD 1974 režirao je Julian Jarrold, iskusan televizijski reditelj koji se pomalo oprobao i na filmu, a kao i sva tri filma scenario je po knjizi napisao Gilliamov scenarista Tony Grisoni.

Ova priča smeštena u 1974. godinu podseća na filmove iz tog perioda o beskompromisnim novinarima koji nailaze na zavere i dovode svoj život u opasnost. Zato i ne čudi što novi Spider-Man, Andrew Garfield u glavnoj ulozi dosta podseća na Warren Beattyja iz filma PARALLAX VIEW a triler je više uzrok raspadanja junakove psihe kao kod Ellroya ili Polanskog nego konkretne aktivnosti na nivou zapleta.

Otud junak polako silazi sa svog izvornog koloseka istrage nestanka nekoliko devojčica i potencijalnog serijske ubice u lični istraživački rat protiv lokalnog građevinskog magnata koji je povezan sa policijom i vlastima i na određeni način upleten u ubistva, odnosno postaje opsednut majkom jedne od devojčica.

Samo tri filma jedan za drugim čine zaokruženu celinu pošto pojedinačno oni započinju neke stvari koje i zaokruže a neke ostavljaju otvorenim. U tom smislu teško je filmove posmatrati kao pojedinačne celine. Međutim, kao priča o prvom junaku u nizu onih koli se upliću u chinatownovske mahinacije na severu Engleske, 1974 donosi čitavu seriju sjajnih uloga, sa Garfieldom na čelu koji je prošao veliku transformaciju od zbunjenog nerda do hunky novinara beattyjevskog profila.

Jarroldova inscenacija je filmska, energična, sa veštim korišćenjem trake od 16mm koja svemu daje specifično zrno i velikom uverljivošću svih situacija, od dramskih do izliva neočekivanog nasilja.

Za razliku od tipičnih britanskih gangsterkih filmova koji već imaju prepoznatljiv milje i likove, RED RIDING se izdvaja po tome što se bavi miljeom u kome se nalaze drugačije ličnosti potpuno izdvojene od tog gangsterskog kanona i korumpirane na jednom potpuno drugačijem nivou.

* * * / * * * *

Reprizirao sam i drugi RED RIDING film IN THE YEAR OF OUR LORD 1980 koji je režirao James Marsh poznat po uspelom dokumentarcu MAN ON WIRE. Ovaj deo je najmanje podignut uz pomoć titlova, manje-više je bio razumljiv i bez njih. Marsh donosi daleko konvencionalniji rediteljski postupak od prvog Jarroldovog filma, i za razliku od 70s filmmakinga u odnosu na 70s setting, Marshov film nema naročito istaknut identitet u vizuelnom, a ni u pripovedačkom smislu, pretvara se u relativno rutinsku policijsku dramu o nekorumpiranom policajcu-birokrati koji razotkriva zaveru korpumpiranih pandura i shvata da su oni koristili ubistva Yorkshire Rippera kako bi prikrivali neke svoje kriminalne radnje.

Iako je kvalitet na visokom nivou, Marshov film nema ni snagu ni rediteljski pečat prvog dela trilogije.

Inače, zanimljivo je da se kao DP na ovom filmu angažovao hrvatski snimatelj Igor Martinović.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, July 28, 2010

32. DECEMBAR

Pogledao sam 32. DECEMBAR Saše Hajdukovića, dugometražni film iz Republike Srpske. Prilično je neobično u istoj semici kad si gledao INCEPTION ili Moffatovog SHERLOCKa, dakle vrlo napredna dela vrhunskih kinematografija suočiti se sa jednim od prvih ostvarenja jedne koja je na svojim počecima.

A sudeći po ekipi filma 32. DECEMBAR, zaista je ekipa uglavnom bazirana na novim ljudima i nije previše kadrova uvezeno iz Srbije što je sjajno. Republika Srpska je poslednjih godina pod Dodikovim vođstvom postala prijatno sklonište srpske filmske mafije jer su našli ljude koje još uvek nisu uspeli da zavrnu te su od njih uzeli ogroman novac za SVETOG GEORGIJA i TURNEJU. Međutim, posle Zečevićevog novog filma NEPRIJATELJ nije bilo najava da će Republika Srpska uskoro ulaziti u neke ambicioznije vizije naših filmadžija. Iako su na tim filmovima mahom radili ljudi iz Srbije, na tim produkcijama je ipak bilo angažovano dosta i lokalne radne snage pre svega glumaca, tako da ovi filmovi jesu u izvesnom smislu pomogli razvoj kinematografije, ali ne u onoj meri u kojoj je trebalo.

32. DECEMBAR spada u vrstu filmova koje su kod nas legitimisali ljudi poput Miroslava Momčilovića i Srđana Koljevića neuspešno kopirajući zapadne i latinoameričke melodrame sa više irpepletenih priča. U tom smislu, 32. DECEMBAR najbolje definiše opis jednog mog druga koji je za njega rekao da je dobar "na momčilovićevski način".

I zaista 32. DECEMBAR je bolji Momčilović od samog Momčilovića sa tim adutom što se dešava u Banjaluci u jednom, za mene, potpuno novom ambijentu, a novom i za regionalni film, i sa novim "nepotrošenim" glumcima kojima kvalitet igre varira ali su zato uverljiviji kao nova lica i ne nude "poznato zlo" srpskog glumišta.

Neiskustvo ekipe je evidentno na planu realizacije rediteljskog koncepta tako da 32. DECEMBAR varira u rasponu od izgleda studentskog filma do nivoa prosečnog srpskog profesionalnog filma. Is pod naslaga takve neujednačene realizacije ipak prepoznaje se rediteljski koncept i određena osmišljenost.

32. DECEMBAR je nesumnjivo baziran na opštim mestima, ali ih dosta srčano plasira tako da Hajduković u suštini uspeva da iskomunicira svoju ideju publici i da likove vrlo jasno situira & motiviše. Ono što raduje to je da film iz Republike Srpske zaista u potpunosti pripada žanru urbane melodrame i da nimalo ne podilazi teškim istorijskim temama ili još gore koketiranju sa festivalima i stranim fondacijama kao što smo navikli od filmova iz Federacije.

Sasvim je sigurno da bih prema ovom konkretnom filmu bio stroži da dolazi iz Srbije i da se dešava u Beogradu, ali ako uzmemo sve u obzir, ovo je sasvim pristojan početak jedne nove kinematografije koji veliki deo svojih konceptualnih nedostataka duguje nezdravnoj klimi koja vlada u jačim kinematografijama koje je okružuju.

* * / * * * *

Tuesday, July 27, 2010

GET HIM TO THE GREEK

Sinoć sam pogledao GET HIM TO THE GREEK Nicholasa Stollera, svojevrsni spin off filma FORGETTING SARAH MARSHALL (inače ovaj pristojan naslov među Apatow produkcijama smatram najprecenjenijim) u kome se po prvi put pojavljuje Russell Brand u ulozi imaginarne britanske rok zvezde Aldousa Snowa. Iako Jonah Hill ima malu ulogu u tom "izvornom" filmu, ovde on igra drugog junaka, gimpastog službednika diskografske kuće koji treba da dovede divlju rok zvezdu od Londona do Los Anđelesa na koncert. To pomeranje glumca iz uloge u ulogu unutar franšize tek počinje poređenja sa dobitnikom nagrade za najgori srpski film 2006. godine.

Film nudi zaista pristojnu količinu jako duhovitih gegova, laugh out loud momenata i sl. Međutim, to na kraju u ukupnom zbiru ipak nije dovoljno. Najpre zato što se dosta mehanike gegova ponavlja, zatim zato što priča u suštini ima samo početak i kraj i ozbiljan problem sredine, i konačno, što je možda i najveći problem, nema onog prepoznatljivog elemnta kod Apatowa a to je emotivna razmena između junaka. Na kraju cele priče, niko se tu suštinski nije promenio, nijedan nije ništa naučio od drugog a neki odnosi koji su postavljena kao problematični na početku a na kraju bivaju neubedljivo reafirmisani.

Humor i duhovita gostovanja poznatih rok muzičara tek delimično pokrivaju tu suštinsku prazninu ovog filma.

Muzika kojom se Aldous bavi je do te mere simbioza raznigh opštih mesta o rok zvezdama da na kraju nije baš ni jasno koju vrstu zvezde ovde parodiramo. Neki poznanici misle da je to parodija na Liama ali ovo je široko postavljena parodija u kojoj na kraju nije jasno da li je u bilo kojoj fazi svoje karijere Snow zaista bio potentan roker.

Jonah Hill i Russell Brand su sjajan spoj i talentovani komičari ali u ovom filmu oni ne odlaze ispoid površinskih efekata.

U tom smislu transformacije likova i nekog idejnog plana, paradokalno, vrlo slični i na drugim nivoima slabiji A3 je zapravo mnogo efektniji film, koliko god to neverovatno zvučalo. U njemu možda emocija i lekcije koje su junaci naučili jedan od drugog možda nisu proživljene od srane publike ili vešto plasirane ali barem postoje na nivou koncepta za razliku od GET HIM TO THE GREEK koji je neobično isprazan u domenu gde bi Apatopw trebalo da bude jak.

* * / * * * *

Sunday, July 25, 2010

SHIFTY

Pogledao sam film SHIFTY Erna Creevyja, vrlo pristojan rediteljski debi iskusnog pomoćnika i reditelja kraćih formi u kome se na seriozan način tretira život engleskih kriminalaca, bez glamura ili humora koga je bilo poslednjih decenija.

Ono što je osnovni problem SHIFTYja jeste prilično konvencionalna priča koja pokušava da spoji tvrd realizam sa dramaturški konvencionalnim zapletom koji uključuje i preokrete i na kraju filmu pomalo nedostaje uverljivosti.

Međutim, Creevy je dovoljno vešt i ekonomičan da film do kraja ostane nepretenciozan i da u okviru kriterijuma savremene britanske drame poput dosta sličnog LONDON TO BRIGHTON ostane debi posla koga bi voleo da vidim i sledeći film tog reditelja.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, July 24, 2010

AFTER.LIFE

Pogledao sam AFTER.LIFE Agnieszke Wojtowitz-Vosloo, film koji sam dosta očekivao zvog interesantne podele koju čine Christina Ricci, Liam Neeson i Justin Long i koncepta na liniji William Castlea (setimo se filma MACABRE) - nažalost, film je daleko ispod očekivanja i renomea svojih zvezda.

Činjenica da je Christina Ricci gola maltene ceo film ipak nije dovoljna da prikrije greške ueled kojih se film zapravo sve vreme vrti u krug i da nema opravdanja za insistiranje na dilemi dali je glavna junakinja stvarno mrtva ili je zatočenica psihopate koji je ubeđen da može da komunicira sa mrtvima.

da je postavljen kao čisti suspense film AFTER.LIFE bi imao više svrhe. Ovako on nelagodno luta između trilera i pseudo-morbidne studije nepostojećih karaktera. Pokušaji autora da sve obogate nekom vrstom cinizma i crnog humora čine da sve deluje još bednije jer to je sve usiljeno i najobičniji je pokušaj da se film pretvori u nešto cool kad već nije dovoljno sadržajan.

Duodramska kičma filma koju čine Ricci i Neeson podseća na odnos između nje i sam Jacksona u BLACK SNAKE MOAN s to što je MOAN zanimljivija priča.

Neeson se ozdržao od hammy glume u glavnoj ulozi koja bi se očekivala od ostrvskog glumca u vincentpriceovskoj ulozi. Ricci takođe čini sve što može a Long u potpunosti odaje svu ispraznost materijala u krajnje neubedljivoj ulozi. Ipak, reklo bi se da su za ovaj fijasko glumci najmanje krivi.

Uostalom, film je slikao inače vrlo pouzdani DP Anastas N. Michos a sve izgleda kao TV film, dočim su Radiohead dali za završnicu filma svoju "Exit Music" (ekipa im se zahvaljujuje na špici) što samo pokazuje o velikim očekivanjima od ovog filma.

Na žalost, uz svu hrabrost i radikalnost u izboru uloga, Christina Riss je u karijeri snimila više promašaja nego pogodaka. Uprkos ambiciji izraženoj kroz ostatak elemenata, AFTER.LIFE je jedan od tih s tim što ta promašenost neće toliko smetati Neesonu i Longu kao njoj.

* 1/2 / * * * *

Friday, July 23, 2010

INCEPTION

Pogledao sam INCEPTION Chrisa Nolana. Reč je o jednom od filmova koji će sigurno izazvati masovnu histeriju i egzaltaciju, i to sa pravom jer na savršen malograđanski način manipuliše publikom. INCEPTION je film koji prilično slabo prodaje svoju priču, on mnogo bolje prodaje svog autora i sliku samih sebe publici. INCEPTION je film koji laska publici, kao banalna pop pesma koju mudar pesmopisac proda zvezdi ne zato što će to biti mega-hit nego zato što je zvezda našla sebe odnosno idealnu sliku sebe u toj pesmi. Tako i INCEPTION ostavlja utisak da čovek nije baš protraćio dva i po sata u bioskopu, da je gledao nešto interesantno i sadržajno, da se zamislio, da je tu bilo nekih teza, poslovica i emocija, karaktera sa traumama i sl.

To što su traume nacrtane, poslovice i emocije iskazane kroz simboliku svosjtvenu francuskom stripu (tipa, gde čovek u snu krije svoju podsvesnu tajnu - u sefu) i što se najveće mentalno naprezanje troši na pokušaj da se dokuče a zatim ostave na miru zjapeće rupe u zapletu (ko kada šta sanja) nije zapravo ni važno jer INCEPTION je uspeo da aktivira gledaoca na sličan način kao što je to uradio i THE MATRIX.

Kao što ni Braća Wachowski nisu svoj high concept smislila baš sama, tako je i INCEPTION u stvari razrada Rubenovog DREAMSCAPEa, jednog istinski sjajnog B-filma iz osamdesetih, sada dignuta na nivo simfonije čiji potencijal u određenoj meri Nolan uspeva da ostvari. Međutim, pitanje originalnosti nije važno, no ipak, važno je naglasiti da INCEPTION bilo kom prilježnijem gledaocu žanrovskog filma ne može delovati naročito mind-blowing.

Sam ton priče je Nolan dosta dobro profilisao, međutim INCEPTION ima jedan problem u tom domenu - naime, film deluje kao jedna dosta casual avantura. Iako, Nolan, nesporno intrigantan scenarista, ima sve pokrivenme ključne tačke u postavci likova i priče, INCEPTION naprosto ne odaje utisak te "once in a lifetime" priče koju je hard SF uvek imao i sve vreme postoji osećaj kako bi recimo ovaj skript bio sjajan predložak za jedan od filmova o agentu 007. Iako se filmu mora skinuti kapa za to što je po "originalnom" materijalu i što ne pretenduje da bude deo nekakve trilogije, serijala i sl. on nema to nešto što bi ga izdvojilo kao upečatljiv događaj.

Isto važi i za vizuelni aspekt. Nolan napreduje iz filma i iako ni u ovom nije postao velikan bioskopske akcije, napetosti i uzbuđenja, milje u kome se INCEPTION zbiva mnogo bolje leži reditelju njegovog rukopisa - dakle dosta oslonjenom na jedan vrlo konvencionalan pristup kadriranju i montaži. Sigurno bi neki filmski upečatljiviji autor uspeo da izvuče još više iz same postavke kakva je sada i još čisto filmski atraktivnije žonglirao paralelnim tokovima.

Posle ovog izrazito defetišizujućeg uvoda čiji je cilj bio da Nolanov INCEPTION baci u blato u kome inače obitava većina filmova treba reći i da je reč o jednom izuzetno zabavnom i u krajnjoj liniji pozitivnom dodatku savremenom bioskopskom repertoaru. Koliko god INCEPTION bio "običan", svakako se izdvaja od blokbaster mentaliteta prisutnog poslednjih godina i to pre svega zbog smrtne ozbiljnosti sa kojom ekipa prilazi ovom materijalu. Iako je INCEPTION pulpčina u vrlo čistom smislu, Nolan i saradnici rade to kao vrhunski masterpis, i ta njihova ubeđenost i samozaljubljenost svakako da na nekom nivou zavode publiku. Iako nije ništa smisleniji od SHUTTER ISLANDa i iako je Scorsese neuporedivo veći mag od Nolana, INCEPTION će mnogo bolje proći upravo zbog te smrtne ozbiljnosti koju Marty nema u svom skorašnjem polemisanju sa žanrom.

INCEPTION je u ritmu filma koji ima nešto da kaže, i iako u suštini nema šta da kaže, taj ritam svakako imponuje gledaocu a Nolan ima dovoljno kompetentnih glumaca da sve to održe gledljivim uprkos vrlo kabastom trajanju i potpunom odsustvu istinske emocije. U tom smislu, načpomenuo bih Scwentkeov film TIME TRAVELER'S WIFE kao primer filma sa snažnijom emocijom, sličnom premisom koja izmiče tlo pod nogama, ali i manjom sposobnošću da se proda publici.

Na kraju pune porjekcije u Koloseju u četvrtak uveče u 21, sala je kolektivno izbacila jedan uzdah oduševljenja i aplauz. Iako mislim da ja lično nisam imao razlog ni za jedno ni za drugo, premda sam se lepo zabavio, ne mogu da osporim da takav efekat na publiku zaslužuje puno poštovanje.

INCEPTION ima još jednu dodatnu dimenziju u kojoj će lepo komunicirati sa srpskom publikom a to je sam McGuffin u zapletu - ostavinska rasprava koja asocira na Šijanove MARATONCE, svet u kome ljudi rade dok spavaju i mogu neograničeno da grade bez dozvola i konačno ultimativna emo-replika ponovljena nekoliko puta između Lea i Amrion a to je želja "da ostare zajedno" plus mizogini element priče "vrhunskog stručnjaka koji je sve znao osim da sebi izabere ženu" što je tradicionalni bluz u našem poimanju stvarnosti i međuljudskih odnosa.

Leo mi je prijao u ovom filmu. Posle SHUTTER ISLANDa već postaje neka vrsta običaja da se u nekoj vrsti halucinacije njegovi likovi sureću sa ženom i decom i da mu formiranje porodice stoji kao eksplicitno traumatsko jezgro. S druge strane, Leo u ovom filmu produžava i lepu tradiciju iz TITANICa da tokom totalnog klimaksa i rasula ostane nasamo sa predmetom svoje neostvarive ljubavi. U svakom slučaju, mislim da će Leo ovde biti podnošljiv Leo-haterima.

INCEPTION je film od koga ne treba očekivati previše ali se zato treba radovati što publika oseća kako je dobila više nego što zaslužuje.

* * * / * * * *

Wednesday, July 21, 2010

CARELESS

Pogledao sam quirky indie triler CARELESS Petera Spearsa u kome Colin Hanks igra mladog nesnađenog ljubitelja književnosti zaposlenog u prodavnici detektivskih romana koji jednog dana u svojoj kuhinji pronalazi odsečen prst i pokušava da razreši misteriju kako je taj prst uopšte dospeo u njegov dom.

Od tog trenutka postaje vrlo zanimljiva mešavina romantične komedije, misterije i slacker indie postupaka, realizovan u dosta tvrdom indie duhu, ali sa dosta dobrom atmosferom koja nadoknađuje grubu tehničku realizaciju koja je verovatno i onemogućila ovom filmu da postane bioskopski naslov ozbiljnijih ambicija.

Pa ipak, softver na nivou podele i scenarija pokazuje na koji način se mogu nadomestiti ozbiljni tehnički nedostaci i u najmanju ruku snimiti solidan showcase film.

Colin Hanks je odličan u glavnoj ulozi everymana uvučenog u misteriju na tragu Lynchovog BLUE VELVETa koja kasnije doduše ima više pynchonovski nego lynchovski rasplet. Od svojevrsnih zvezda u filmu se pojavljuje još i Tony Shalhoub u ulozi njegovog oca, nažalost bez omaža Monku, njegovom detektivskom liku. Ostatak ekipe čine indie glumci koji su na sasvim solidnom nivou.

Inače, knjiga koju tokom čitavog filma Hanks pokušava da pročita je MOVIEGOER Walkera Percyja.

* * * / * * * *

Tuesday, July 20, 2010

CHERRYBOMB

Pogledao sam CHERRYBOMB koji su režirali Lisa Barros D'Sa i Glenn Leyburn. Reč je o britanskom youthsploitation filmu smeštenom u Severnu Irsku koji se nadovezuje na tradicije započete filmovima poput KIIDULTHOOD i serijama poput SUGAR RUSH ili SKINS ali sa dosta serioznim pristupom, bez previše humora ili žarenja & paljenja kojih ima u navedenim serijama.

Ono po čemu se CHERRYBOMB izdvaja jeste glumačka podela koju opredvode Robert Sheehan koga znamo iz serije MISFITS i Rupert Grint koga znamo iz HARRY POTTERa. Dok je Sheehan u MISFITSu zapravo već dao jedno viđenje SKINSa, Grintu je ovo odličan iskorak iz POTTERa i u ovom filmu pokazuje da se odlično snalazi u omladinskoj drami koja zarobljava frustraciju, strast i gnev svojstvene ovoj grupaciji.

Sheehan i Grint zaista uspevaju da sa svojim likovima postignu sve ono što treba i da uz pomoć vrhunskog dizajna kako na nivou scenografije tako i fotografije Damien Elliotta iznesu ovu "malu" priču na nivo jednog vrlo efektnog "malog" filma. U tom smislu, CHERRYBOMB sasvim ispunjava svoj domet. Ipak, nisam siguran da može biti naročito interesantan onima koji ne vole omladinske filmove i navedene serije.

Naslov filma inače nema veze sa pesmom severnoirskog power pop sastava Ash iako je i sam smešten u njihov rodni kraj.

* * * / * * * *

Sunday, July 18, 2010

REPO MEN

Pogledao sam REPO MEN Miguela Sapochnika, snimljen po romanu Erica Garcie, SF akcijaš koji pokušava da bude savremeni pokušaj filma na tragu BLADERUNNERa ili LOGAN'S RUNa, pa u krajnjoj liniji i SOYLENT GREENa. Jude Law i Forest Whitaker su glumci koji su upravo potvrda visoke umetničke ambicije ovog filma, koji u izvesnom smislu i jeste jedan od onih filmova o kojima se stalno priča kao nekim mnogo ludim, edgy projektima za koje se studiji i reditelji attachuju a na kraju ih nikada ne snime.

REPO MEN u principu ima sve odlike takvopg projekta, dovoljno "oneobičene" akcije da privuče glumce-elitiste, a opet dovoljno konvencionalne da ih podrže studio i veći finansijeri. Konačno, studiji nesporno možda i najveću slobodu dopuštaju kada je reč o SF projektima, i na neki način, jedini žanr koji se dosta ozbiljno i ambiciozno shvata u studijima je SF te mu se dopušta nešto transgresije i originalnosti.

REPO MEN međutim na dosta mesta pokazuje kako postoje dosta solidni razlozi zašto se ti izvikani scenariji ne snimaju. Naime, sve ono što je originalno u ovom filmu svodi se an nivo vica i usiljene ruštvene kritike koja je jasna na nivou loglinea filma. Ideja je dakle da u budućnosti, ljudi često menjaju obolele organe a da ih biotech firme daju na kredit, te da postoje repo men koji te organe ako isplata ne stigne na vreme, oduzimaju.

To je interesantno kao ideja za novinsku kolumnu, ali na nivou celog filma, pisci i Sapochnik ne uspevaju da postignu utisak da je reč o ičemu dubljem od malo groteksnijeg SF akcionog zapleta koji pak na nivou akcije ne funkcioniše jer autor ipak misli da ima nešto da kaže pa film usporava u mnogim deonicama unoseći banalne i predvidljive dramske scene.

Osim te pretenzije koja utiče na trajanje i ritam filma, osim jedno 15 minuta viška i celih komada filma koji su se mogli izbaciti, i generalno pretencioznog tona, REPO MEN iza sebe krije pristojan akcioni B-film.

Možda bi neko mogao reći da on u sebi na podjednakoj dubini krije i podjednako zanimljiv kontemplativni SF, ali ja nisam od tih. Mislim da je REPO MENov društveni angažman izuzetno jasan i čitljiv već u ovoj formi i da ga ovi autori ne bi mogli bolje pdorubiti, između ostalog i zato što je ovo film sa mehaničkim razvojem karaktera - recimo glavni junak shvata da je reposession organa ružna praksa onda kada on postaje srećni posenik transplantiranog srca.

Glumačka ekipa je odlična, Jude Law i Alice Braga nose filjm bez problema a fanovi Carice Van Houten će biti razočarani koliko je njena uloga mala i beznačajna.

Sapochnik kao reditelj sa iskustvom u svetu videoklipova i meksički DP Enrique Chediak nude visokoestetizovano nasilje i interesantne ambijente i dizajn likova. Meni je lično smetala Sapochnikova okrenutost upotrebi pop muzike kao zvučne slike između ostalog i zato što se oslanja na savremenu muziku a film se dešava u budućnosti.

U svakom slučaju, u proporciji sa nekritičkim uživanjem u provokativnim sadržajima koji su sami sebi svrha, utisak o ovom filmu nekome može biti još i povoljniji. Sasvim sam siguran da ima ljudi koji će mnogo više ceniti završnicu u kojoj se hirurgija i seks bukvalno izjednačavaju dovodeći Cronenbergovu paradigmu na ekran u najvulgarnijoj formi.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, July 17, 2010

GUNMEN

Reprizirao sam GUNMEN Derana Sarafiana, jedan od nezaboravnih B-akcijaša sa početka devedesetih, iz onog kratkog vremenskog raspona kada je B-akcioni film bio prisutan u bioskopima a da je imao u sebi nešto A-rediteljske kompetencije. Iako je Sarafian preko oca Richarda deo holivudske aristokratije, pa je možda bilo malo popuštanja prema njemu, on je imao sreće da je uspeo da se izvuče iz guttera B-priodukcije, omiriše A-produkciju i dožiovi svojevrstan hepiend kao reditelj prestižnih televizijskih serija.

U fazi rada u A-produkciji, on je radio filmove koji su imali snažnu exploitation akcionu notu, setimo se izvanrednog akcijaša TERMINAL VELOCITY sa Charlie Sheenom. Ono što je bila karakteristika Sarafianovih A-filmova jeste da je s jedne strane nudio izvanrednu tehničku egzekuciju, prepoznatljivu po in-your-face rešenjima i potpuno odsustvo bilo kakva pretenzije koja je itekako počela da se javlja u ovom žanru pod uticajem Camerona i McTiernana.

U tom smislu, televizija je hepiend za sarafiana, iako bi famovi svakako voleli da ga vide kako opert radi neki skup akcijaš.

GUNMEN je srednjebudžetni akcijaš sa početka devedesetih, nezavisno finansiran, u kome glavne uloge igraju Christopher Lambert, Mario Van Peebles, Denis Leary i Patrick Stewart a cameo uloge ostvarili su Learyjevi MTV drugari Dre i Lover plus Big Daddy Kane.

Dešava se u Meksiku i govori o odd coupleu, prevarantu i policajcu u potrazui za stashom drug moneya koji je sakrio veliki narko baron.

Film je sačinjen od potere, hapšenja, torture, bekstva i tako u krug, sa svim očekivanim mačo ritualima koji se mogu pojaviti u ovoj DEFIANT ONES formuli pomešanoj sa tradicijom špageti vesterna, uključujući i epigonstvo i plagijate svojstvene tom žanru. Inače, zanimljivo je da je scenario pisao Stephen Sommers, koji je potom uspeo da se nametne i održi kao prepoznatljivi autor infantilne holivudske zabave.

Kada film krene, sarafian pruža 90 minuta neprekidnog exploitationa, trk, pucnjave, stuntova i prljavog humora, i iako GUNMEN ne uspeva da sve to složi u nekou koherentniju celinu, nesumnjivo je da ovako prijatnih filmova više gotovo i da nema.

* * 1/2 / * * * *

Friday, July 16, 2010

KILLERS

Hm. Imam utisak kao da sam ovaj post već pisao na Corneru, ali pošto ne mogu da ga nađem, pepričaću šta sam prvobitno zabeležio.

pojeden u crashu ili ne, ovaj post je govorio o gledanju filma KILLERS.

Sinoć sam posle dužeg izbivanja iz bioskopa pogledao film KILLERS Roberta Luketica koji mi, priznaću nije ni bio liste prioriteta, i gledao mi se a i izbegavao, no prelomila je činjenica da nije bilo A-TEAMa u odgovarajućem terminu. Kako bilo, nije mi žao što sam pogledao KILLERS, to nije dobar film, nije film za preporuku, ali svakako nije neprijatno iskustvo ako se slučajno naleti na njega.

KILLERS je označio ponovnu priliku da uživam, u radu dragog DPa Russella Carpentera i pisanju Ted Griffina koji je bio second-billed iza Bob DeRose, a Ashton i Katherine su star pairing koji mi je mnogo atrakticniji od Cruisera i Diaz u KNIGHT AND DAY, filmu upadljivo slične tematike.

KILLERS se nadovezuje na seriju filmova u kojima junak otkriva da mu je supružnik/kolega/komšija plaćeni ubica/superagent i naslove poput MR. AND MRS. SMITH Doug Limana (koji mi je bio cool) ili WHOLE NINE YARDS Jonathan Lynna. U ovom nizu, KILLERS ne nudi ništa novo ali to što radi sprovodi prilično pristojno.

Pre svega, Ashton i Katherine su zvezde u punoj formi i sve dobre replike sprovode do cilja kako treba, tako da čak i one koje evidentno ne funkcionišu ne deluju kao preveliki promašaj. Njihova gluma se može uporediti sa hemijom zvezda u sitkomu i film ima malo tog televizijskog utiska u sebi, ali u ovoj vrsti žanrovskog hibrida gde se mešaju akcija i komedija - komedija itekako može da opravda TV look.

Posebno lep detalj u podeli je Tom Selleck u ulozi njenog oca koji pokazuje da je odličan igrač sa klupe i glumac koga se ne treba olako odreći.

Luketic nije akcioni reditelj ali Russell Carpenter jedte jedan od najvećih snimatelja akcije poslednjih decenija tako da oni u saradnji sa stuntmenima isporučuju prilično solidne, sporadično čak i duhovite akcione sekvence i obračune i film je u tom smislu vrlo pošten i što je još važnije dobra akcija ne odudara od tona filma.

U stvari taj hitchcockovski ton filma sa screwball elementom gde je Ashton kao Cary Grant a Katherina kao Kim Novak predstavlja adut filma. Koliko god sama priča bila neoriginalna, Luketic ne odstupa od tona koji je postavio i u tom tonu akcija i komedija idu zajedno.

Iako je šteta što KILLERS nije upečatljiviji film, svakako da nije zaslužio takvo iživljavanje od strane kritike koja kao da ga je iskoristila da počisti prostor pred izlazak upadljivo sličnog KNIGHT AND DAY koji je doduše imao skoro dvostruko veći budžet, premda će po zaradi na kraju ta dva filma u Americi proći maltene isto.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, July 14, 2010

ILUZIJA

Pogledao sam ILUZIJU Krste Papića iz 1967. godine, urbanu melodramu o ljubavnom trouglu, između dva brata, jednog starijeg inače ratnog veterana i njegovog mlađeg brata i devojke zbog koje stariji rasturio svoj brak ali joj je mlađi bliži po godinama i senzibilitetu.

Iako je u prvom planu melodrama, ILUZIJA je tek blago prikrivena socijalna kritika koja se zapravo bavi, tada već dosta aritikulisanim konfliktom "boraca" i posleratnih generacija odnosno idealima mladih koji shvataju da socijalističko društvo koje je izgrađeno zapravo nije onoliko pošteno koliko režim sugeriše da jeste.

U tom smislu, stariji brat je tipičan primer đilasovske "nove klase" ali mlađi brat nije primer studenta "šezdesetosmaša" niti nekoga ko bi mogao postati ta vrsta buntovnika. Ovde su studenti prikazani više kao bunovnici kojima ni ulica nije strana, u smislu kafane ili tuče, ali ideali nekih od njih su čisti.

Papićeva režija je sigurna, bez neke vizuelne raskoši ali vrlo efikasna i precizna u glumačkom smislu. Zanimljivo je da mlađeg brata igra Slobodan "Lobi" Dimitrijević, jedan potcenjen glumac iz tog perioda a da njegovog druga u epizodnoj ulozi igra baš mladi rade Šerbedžija, koji iz današnje vizure deluje kao prirodna podela za tu ulogu.

Papić je u ILUZIJI uspeo da isporuči najbolji primer onoga što bi se u istorji SFRJ filma moglo nazvati problemskim filmom, ali ovaj naslov se isto tako može rangirati i među uspešnijim urbanim melodramama. Ovaj naslov vrlo dobro zarobljava osnovne društvene i generacijske kontradikcije tog doba i jedno društvo koje počinje da mutira i udaljava se od svog bazičnog ideološkog narativa na čjem braniku ostaju oni koji bi trebalo da ga napadaju iz generacijske pozicije.

* * * / * * * *

Tuesday, July 13, 2010

BEYOND THE POLE

Pogledao sam BEYOND THE POLE David L. Williamsa, britamsku mockumentary komediju u kojoj se ismevaju eco-disaster dokumentarci i filmovi poput TOUCHING THE VOID. Ne samo da ovaj film ne uspeva da dosegne sam VOID ili pak bilo koji od uspešnijih eco-disaster filmova, i na kraju deluje samo kao manje uspešan predstavnik žanra koji pokušava da parodira. U filmu je slabo šta meni bilo smeštno, ali čini mi se da ni nekom drugom gledaocu ovaj film neće ponudtiti više smeha. BEYOND THE POLE je kompetentno realizovan što se hardvera tiče, ali to nije dovoljno za preporuku bilo koje vrste.

* 1/2 / * * * *

Monday, July 12, 2010

IL BOSS

Pogledao sam IL BOSS Fernanda Di Lea iz 1973. godine koji spada u njegovu kanonsku fazu u kojoj su nastali najbolji filmovi. Za razliku od njegovih filmova smeštenih u Milanu na severu, ovaj se dešava u Palermu na Siciliji. Di Leo se ovoga puta fokusira na tradicionalnu mafiju i njene unutrašnje obračune kojima prilazi sa kombinacijom realističnog, gotovo angažovanog izlaganja sistema korupcije i grešaka u sistemu sa exploitation elementom usamljenog i beskrupuloznog ubice koji se poput Westlaekeovog parkera uspinje kroz hijerarhiju amoralnih bosova i njihovih sluga.

Ćutljivog asasina koji pridobija ceo klan samo za sebe igra Henry Silva prema kome je Di Leo očigledno imao afinitet i ponovo imamo neubedljivog leading mana, koji opet, voli da gađa ljude preteranim kalibrima, u konkretnom slučaju pojedince ubija tromblonima, ali i drugim oružjima.

Sama inscenacija je inače veštija i fokusiranija nego inače kod Di Lea, sa kompetentnijim izborom planova i pokretima kamere, i generalno više elegancije.

Ono što je tipično za Di Lea a i izdvaja ga to je odnos prema ženama koje su tretirane istovremeno kao seksualni objekti, žrtve seksualnog nasilja ali i i bića vrlo često sposobna da u tome uživaju. Kod Di Lea je seks često na ivici silovanja ali se i silovanje često pretvara u seks u kome oba partnera uživaju. IL BOSS donosi ovo drugo kroz lik mafijaške kćeri koja je sticajem okolnosti narkoman i nimfomanka pa joj ne smeta što je otmičari siluju, čak naprotiv, ona u tome uživa.

Italijanski krimići obiluju silovanjima i objektifikacijama žena, međutim, Di Leovi se među njima naročito izdvajaju.

Di Leo uspeva dosta solidno da uhvati atmosferu nepotizma i porodične atmosfere među mafijašima sa juga, ali u tom realističkom ključu ne ide previše daleko, i generalno ima veliki problem sa odvajanjem važnog i nevažnog tako da uprkos brojnim idiosinkrazijama njegovi likovi ostaju krajnje tipski.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, July 11, 2010

WOLF

Posle 16 godina reprizirao sam film WOLF koji sam gledao na VHSu u vreme premijere. Ovaj film Mike Nicholsa mi je ostao u sećanju kao nešto što mi nije pružilo ono što sam očekivao tada ali na novo gledanje zapravo mislim da sam tek sada postao ciljna grupa za taj film. Deo kritike je definisao WOLF kao film sa vukodlacima koji nije za publiku koja inače gleda vukodlake i ta definicija stoji. WOLF je posle Coppoline ekranizacije DRACULAe, bio još jedan od high profile filmova koji se u eri kada je horor bio na margini bioskopske ponude doticao horor mitema.

U WOLFu je pre svega reč o trileru, horora zapravo i nema, a likantropija je prikazana kao postepeno i ireverzibilno transformisanje čoveka u vuka, dakle čitava mitologija je drugačije konstituisana. Ono što Nichols međutim radi sa temom likantropije jeste da je aktuelizuje u miljeu visoke srednje klase i koristi je kao simbol transformacije pojedinca i njegovog drugačijeg snalaženja u toj klasnoj formaciji.

U tom smislu, slično TEEN WOLFu paradoksalno, likantropija nije problem glavnog junaka već rešenje za njegove probleme utoliko što otkriva neke njegove sakrivene zatomljene potencijale, i to ne u smislu animalnih instinkata ili sposobnosti da sprovodi nasilje već pre svega u pojačanoj percepciji koja pored fizičke dovodi i do većeg emotivnog zapažanja.

U tom smislu, iako je po strukturi svakako reč o trileru, i preuzetio si mnogi lementi ranijih WOLFMANa, Nicholsov film zapravo nije tipičan film o vukodlacima već pre svega ljubavni triler u kome čovek kroz kletvu postaje bolja verzija sebe i onda neumitno strada.

Jack Nicholson je već dosta uspešno i na sličan način doticao temu žanra, fatastike i horora u Millerovom WITCHES OF EASTWICK u kome je bilo reč o sličnoj primeni žanrovskih obrazaca. WOLF je neobično sveden film i u tom smislu ne može se porediti sa živopisnim Millerovim ostvarenjem ali Nichols zato isporučuje niz izuzetnih dramskih scena, znatno pomognutim sjajnim scenarijem koji je napisao odd couple Jim Harrison i Wesley Strick. Strick je u to vreme bio specijalista za skuplji triler tipa CAPE FEAR ili FINAL ANALYSIS dok je Jim Harrison književnik potpruno drugačijeg senzibiliteta koji je obogatio Strickovu žanrovsku kompetenciju.

Michelle Pfieffer je žena oko koje se bore dva vuka i seksualna dimenzija je majstorski podcrtana, a seksualnost koju emituju vukodlaci jack Nicholson je snažna i izopačena, tako da se uprkos Nicholsovoj pitomoj ekranizaciji, ne može sakriti ta iskra.

Zanimljivo je kako se kao dva ključna elementa koja muče savrmenog čoveka i popravljaju zahvaljujući likantropiji podvlače posao i seksualni život, i u izvesnom smislu većina emocija u ovom filmu proističe iz tog dualizma. WOLF je i rediteljski i ideološki nesumnjivo film osamdeetih u kojima je posao po prvi put u tolikoj meri bio povezan sa seksom, pre svega u likovima koje je tumačio Michael Douglas kod Stonea, Lynea i Levinsona.

Iako je Rick Baker radio masku, nje zapravo u ovom filmu i nema puno, odnosno nema punih transformacija, likantropija se više manifestuje kao vampirizan nego kao nastanak monstruma u pravom smislu.

Nicholsov WOLF je u svakom slučaju film koji zaslužuje reprizu.

* * * / * * * *

Saturday, July 10, 2010

AD OGNO COSTA

Pogledao sam AD OGNO COSTA Giuliana Montalda, poznat još i pod nazivnom GRAND SLAM, jedan od najboljih i najznačajnijih italijanskih krimića u istoriji.

Reč je o ambicioznom i, za italijanske uslove, pedantno realizovanom heist filmu o internacionalnoj grupi lopova čiji je zadatak da obiju sef banke u Riju a sakupljaju se u Njujorku, Londonu, Parizu, Madridu da bi se završnica desila u Rimu.

Masterminda iza cele pljačke igra Edward G. Robinson, ikona američkog gangsterskog filma, devojku zaposlenu u banci u parafrazi svoje role iz Hitchcockovog PSYCHOa igra Janet Leigh a tim pljačkaša predvodi Klaus Kinski. Montaldo je skupio odličan tim rezervista za glavne uloge i odsustvo pravih zvezda nadogradio je strpljivom režijom, ulaskom u radni proces i sirovim suspenseom čiju energiju ne može da pokvari ni sporadično aljkava egzekucija, svojstvena Italijanima.

GRAND SLAM je film koji apsolutno zaslužuje kultni status koji ima. Montaldo nažalost posle ovog filma nije snimio delo takve ubedljivosti, radio je niz biografskih i/ ili istorijskih filmova a okušao se i u brojnim korpodukcijama sa američkim glumcima koje međutim nisu bile prava stvar jer nisu bile ni Holivud ni Evropa. Zanimljivo je da je Montaldo snimio nekoliko svojih filmova na prostoru bivše Jugoslavije, a da je u njegovom biografskom filmu o Dostojevskog iz 2008. glavnu ulopgu igrao Miki Manojlović. To što u svom opusu nema filma tako prepoznat kao što je GRAND SLAM ne znači da Montaldo nema ugled i on je jedan opd retkih italijanskih reditelja koji su overili žanrovski film a posle stekli visoku reputaciju.

Ovaj film je svakako vrlo jasan primer da je reč o ozbiljnom reditelju.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, July 9, 2010

THE ECLIPSE

Pogledao sam THE ECLIPSE Conora McPhersona. Posle ogromne količine italo-šunda koju sam gledao ovih dana, pretpostavljao sam da će mi bilo šta od anglosaksonske kinematografije ostaviti utisak potpunog remek-dela, i to je tek delimično tačno.

Naime, THE ECLIPSE je film koji ima dosta stila, dosta kvaliteta, nekoliko maestralnih scena kako na rediteljskom planu tako i kad je reč o glumačkim bravurama. Nažalost, ono što McPherson jedino nije uspeo da realizuje jeste smislen spoj jumpy priče o duhovima i vrlo solidne studije karaktera.

To čini THE ECLIPSE jednim filmom koji se raspada pod pritiskom preambiciznog žanrovskog hibrida u kome je horor element apsolutno suvišan i samo smeta ubedljivoj i emotivnoj priči o usamljenom piscu-amateru iz malog irskog mesta u kome volontira na književnom festivalu.

S druge strane, THE ECLIPSE je pogrešno tumačiti kao horor nadograđen odličnom dramom, a to je učinio deo kritike, jer ovaj film naprosto nije to.

Ipak, uprkos ovom vrlo ozbiljnom problemu, smatram da je reč o filmu koji treba da pogledaju ljubitelji solidne britanske drame u kojoj je Conor McPherson svakako jedan od potvrđenih kadrova.

Ciaran Hinds u glavnoj ulozi je izuzetan, ostvaruje odličnu savremenu ulogu i pokazuje da itekako može sam da iznese film. Aidan Quinn nudi zapaženu epizodu.

Šteta je što ECLIPSE nije nastavio pozitivan trend koji je počeo (McPhersonov zaštitnik) Neil Jordan sa ONDINE kada je reč o irskim genrebending naslovima.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, July 8, 2010

IL GIUSTIZIERE SFIDA LA CITTA

Pogledao sam IL GIUSTIZIERE SFIDA LA CITTA Umberta Lenzija. U ovom filmu Lenzi sarađuje sa Tomasom Milianom koji igra ulogu Ramba (navodno scenarista je čitao roman FIRST BLOOD pa se inspirisao) ali ukupni rezultat je slabiji od filma MILANO ODIA.

Prvo Milianov lik bajkera-sociopate-usamljenika-pravednika je mnogo manje zanimljiv od negativca iz MILANO ODIA a zatim i zaplet je krajnje konfuzno izložen, sa ponovljenim Lenzijevim problemom da podjednak akcenat stavlja i na pozitivce i na negativce. Međutim, u ovom filmu, zapleta je prosto previše za film u kome on ne može da se isprati zbog nejasnoća u pripovedanju, tako da filmu nedostaje dinamičnost.

Publika koja je kupljena u prvih desetak minuta filma pričom o bajkeru izuzetne borilačke snalažljivosti koji odlučuje da pomogne privatnoj kompaniji za obezbeđenje da pričuva neki tovar i/ili pronađe jedno oteto dete, svakako ne želi da se kasnije film bavi time kako ovaj junak stvaru zavadu među mafijaškim porodicama.

Naprosto Rambo nema dovoljno akcije, a i to što ima nije naročito upečatljivo. Ako uzmemo u obzir da su reditelji italijanskih krimića stavljali naročit akcenat na motorcikle (uostalom zar likvidacija sa motora nije poznat italijanski stil ubijanja) onda je ipak prilično mali broj bike stuntova i uopšte akcionih situacija.

Ako tome dodamo nekonzistentan ton i slabe likove, dobija se utisak jednog osrednjeg filma u žanru koji se samo u svojim vrhunskim izdanjima može podičiti relevatnošću u širim okvirima.

* * / * * * *

ROMA VIOLENTA

Pogledao sam film ROMA VIOLENTA Marino Girolamija, reditelja čije je najznačajnije ostvarenje u istoriji filma to što je napravio Enza Castellarija. Ovaj film snimio je u svojoj 61. godini i bez ikakve sumnje, sa oxca je dosta talenta prešlo na sina. Dok je Enzo radio kanonske bitne polizioteschije sa Francom Nerom, otac u ovom filmu režira Francovog dvojnika Maurizio Merlija, u priči koja je svojstvena italijanskom policijskom filmu.

Ponovo imamo glavnog junaka policajca koji je nezadovoljan sistemom jer je sud nesposoban da osudi počiniocenajtežih dela, i svoju nesposobnost da razdvoji pravdu od zakona počinje da ispoljava kroz vigilante akcije, prvo ubijajući zločince na zadatku a potom i pridružujući se grupi građana koji su nekada u životu bili žrtve nekažnjenog zločina i sada se organizovano posvećuju istrebljivanju kriminala na rimskim pločnicima.

ROMA VIOLENTA je u tom smislu parafraza brojnih američkih filmova o samoorganizovanju građana protiv kriminalaca, a pošto je policajac umešan u to, oseća se i eho MAGNUM FORCEa Teda Posta iz 1973. godine.

Girolamijev film donosi hammy glumu i heavyhanded melodramu kao osnov za zaplet a akcija je nasilna, efikasna i kao što je svojstveno italijanskom policijskom filmu puna odličnih automobilskih potera. Ono u čemu su Italijani iz ovog perioda generalno slabi jeste stuntwork u tučama pa u tom smislu Girolami nije izuzetak.

Scenario je dosta epizodičan i slabo je strukturiran jer se razočarani policajac tek duboko u drugoj polovini filma pridružuje vigilante grupi a na nivou celog filma ne postoji glavni negativac koga policajac progoni, a reklo bi se i da su likovi svih prekršilaca zapravo dosta slični i mogu se pomešati.

Dakle, VIOLENTA ROMA kao filmska celina nije skladno izgrađen. Međutim, kao exploitation film je sasvim kompetentan i efektan.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, July 6, 2010

KILLER VS KILLERS (aka DEATH COMMANDO)

Pogledao sam KILLER VS KILLERS odstupan i pod naslovom DEATH COMMANDO pozni rad velikana italijanskog krimića Fernanda Di Lea iz 1985. godine. ovaj naslov mu je i poslednji u bogatom opusu i ne može se reći da se Di Leo oprostio vrhunskim ostvarenjem.

U žanru italijanskog krimića koji je tada već blizu izdisaja, sa Henry Silvom u glavnoj ulozi, što je u tom trenutku već poprilično bizarna odluka i tehničkom realizacijom koja je na granici amaterizma, Di Leo ipak uspeva da sprovede nekoliko inventivnih rešenja i da snimi film koji se u izvesnom smislu izdvaja.

Henry Silva kao leading man je bizaran jer naprosto nije leading man, mator je i pogrbljen a to ne nadoknađuje glumačkim talentom. Di Leo međutim konstituiše njegov lik kao ćutljivog usamljenika - plaćenog ubicu koji ima svoj vlastiti zoo vrt i voli da ljude ubija bazukom čak i kad su sami i nezaštićeni što je vrsta ekscesa kome čovek eventualno može biti sklon u igri kada ima manjak protivnika i višak protivtenkovskih raketa, a na one koje ne raznese pušta životinje. Nažalost, ovo je zanimljivije na nivou ideje nego što je Di Leo uspeo da realizuje.

Isto važi i za ostatak filma koji je daleko manje ekscesan ali podjednako slabo realizovan.

Di Leo nudi i neku vrstu političkog stava na nivou samog zapleta, KILLER iz naslova je plaćeni ubica sa, očekivano, tvrdim moralnim kodeksom koji se sukobi sa naručiocima posla, velikom naftaškom korporacijom koja iako se bavi legalnim tokovima, u stvari nema nikakav etički kodeks. Ipak, u vreme izlaska ovog filma, to je već bio dobro poznat etički obrt.

KILLER VS KILLERS je dinamičan, ali ipak nedovoljno kvalitetan film kojim bi se oprostio majstor tog profila.

* 1/2 / * * * *

Monday, July 5, 2010

WUSA

Posle duže potrage uspeo sam da pogledam film WUSA Stuarta Rosenberga, snimljen po romanu Roberta Stonea. Reč oe Newmanovom pet projectu iz 1970. godine u kome je želeo da kanališe svoj liberalni angažman kroz ekranizaciju intelektualističke, ali pomalo i junkie proze Robert Stonea i priču o lutalici i prevarantu, u duši liberalu koji postaje DJ na ultradesničarskoj radio stanici i postaje deo jedne šire rasističke političke zavere.

WUSA se dotiče brojnih tema, života na margini, hipi pokreta, rasne segregacije, evangelista šarlatana, političkog oportunizma i sl. ali na kraju svega film se svodi na masu polu-pretencioznih dijaloških scena postavljenih između nešto efektnijih dramskih čvorišta.

Rosenberg u rediteljskom smislu kombinuje ekspresivnost Novog Holivuda naslonjenu na francuske uzore i klasičnije pripovedačke tehnike, a Newman gradi karakter koji je ubedljiv ali polako počinje da opterećuje praćenje celine. Pa ipak, WUSA iako je evidentno reč o promašaju, i najsabijoj saradnji između Newmana i Rosenberga, ne prestaje da bude izuzetno intrigantan do samog kraja i vredi ga videti kao jednu od manifestacija holivudskog liberalizma sedamdesetih.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, July 4, 2010

ČUDNA NOĆ

Pogledao sam ČUDNU NOĆ Milana Jelića, rediteljev pokušaj da se posle godina lutanja i tezgarenja vrati ozbiljnom filmu. Ovu melodramu iz savremenog života, posvećenu mladim ljudima koji pokušavaju da zajedno sa celokupnim društvom pređu iz komunizma u kapitalizam, napisala je Maja Volk a Jelić je za DPa uzeo tada još uvek mladog Predraga Bambića, starog kinoamatera i redovnog saradnika Milutina Petrovića od koga je tražio da snimi film u jednoj poludokumentarnoj/gotovo novotalasovskoj fakturi.

Nažalost, ishod je više televizijski i to u smislu RTBa iz tog vremena, s tim što su ipak najveći problem glumci. Peđa Bjelac, koji je kasnije postao poznat po epizodama u američkim filmovima i upečatljivom kameu u KAD PORASTEM BIĆU KENGUR u ovom filmu izgleda kao jedan od najslabijih leading manova našeg filma, i upečatljiv izgled ne uspeva da isprati iole ubedljivom glumom. Njegova direktna partnerka je Olivera Ježina koja ponavlja svoju misguided "ozbiljnost" koju je pokazala kod Jelića još u MATURANTIMA.

Dakle, osnovni problem ČUDNE NOĆI je jako loša i neubedljiva gluma koju ne uspeva da nadomesti već tradicionalno osrednji scenario koji se na kraju od jedne potencijalno zanimljive priče o mladima u sred društvene promene i pitanju ostati ili otići, na kraju svodi na jednu od najprisutnijih trauma u jugoslovenskom filmu a to je problem trudnoće i stambenog pitanja.

Jelić je očigledno predugo tezgario da bi se mogao vratiti onom nivou koji je pokazivao u BUBAŠINTERu i zato je ČUDNA NOĆ iako pokušaj respektabilnog filma zapravo još opskurnija od nekih njegovih šundova.

Saturday, July 3, 2010

UI-HYEONG-JE (aka SECRET REUNION)

Pogledao sam UI-HYEONG-JE Hun Janga, poznat i kao SECRET REUNION. Film mi je bio izuzetno zanimljiv i lepo mi je legao. Kada je SHIRI uspeo da omasovi i internacionalizuje visokobudžetni korejski repertoarski film uvodeći koncept rip-offa na visokom nivou kao koncept, nešto što je delovalo kao dead end na kraju se pretvorilo u početak razvoja jedne vrlo kvalitetne i autentične filmske industrije koja će potom iznedriti Chan Wooka i Bonga. UI-HYEONG-JE je povratak na liniju te rip-off koncepcije, ali sa iskustvom vrlo kreativne kinematografije nastale u međuvremenu.

Ono što karakteriše UI-HYEONG-JE je pre svega utisak da taj rip-off više nije samo mehaničko preslikavanje američkog uzora već i da uspeva da funkcioniše na nivou karaktera i emocije što raniji filmovi tog tipa nisu uspevali. Sigurno je tome doprineo i Song Kang-ho koji je uostalom almunus SHIRIja iako ga prevashodno znamo po radu sa Chan Wookom i Bongom.

Song ovde ima ulogu sa kojom želi da se nametne kao korejski Bruce Willis. Njegov lik počinje kao južnokorejski Jack Bauer a potom ga sudbina učini tamošnjom Joe Hallenbeckom. Buddy formula se sprovodi spajanjem njega sa starim severnokorejskim rivalom. Pošto je obojicu napustila matična služba, oni su primorani da rade kao private dickovi na ponižavajućem poslu lova na odbegle mail order brides, iako zapravo pokušavaju i da rade jedan drugom o glavi.

UI-HYEONG-JE što se mene tiče, ima koncept pravljen za lokalno tržište ali uspeva da se nametne kao sasvim pristojan dodatak internacionalnoj tradiciji buddy cop filma. Svakako da kao i inače sa azijskim filmom ima tih nekih uneasy promena u tonu između ozbiljnosti i komedije, ali to je svedeno na minimum. Doduše, sasvim je moguće da mi je film lepo legao jer sam sucker za buddy cop filmove.

Interesantno je koliki stepen uvažavanja prema pojedincima iz Severne Koreje pokazuju južnokorejski autori. Ako imamo na umu stepen zaoštrenosti odnosa, čini se da su ovi filmovi pravljeni ne samo kako bi pokazali empatiju prema narodu, nego kao da postoji i svest o tome da se gledaju na Severu. Znamo da je Kim Jong Il ozbiljno potegao da nabavi SHIRI u vreme izlaska, a ovaj film će mu biti još zanimljiviji jer se deo zapleta odnosi i na ubistvo njegovog odbeglog rođaka.

Film nudi dosta male bondinga i bromancinga za one koji to vole ali i dva izvanredna akciona set-piecea u kojima Hun Jang radi onu vrstu akcije po kojoj je Holivud poznat i pokazuje da to itekako može dobro i ubedljivo da se uradi u Koreji.

U krajnjem zbiru, što potvrđuje i odličan rezultat sa blagajni, UI-HYEONG-JE nudi odličan crowd pleasing, u jednoj formi koju je proslavio Holivud ali joj se sve ređe vraća na pravi način.

* * * / * * * *

Friday, July 2, 2010

LASSITER

Pogledao sam LASSITER Rogera Younga, drugi pokušaj Golden Harvesta da učini Toma Sellecka bioskopskom zvezdom uz pomoć studija Warner. Selleck u to vreme još uvek nije uspeo da preboli odbijanje Indiana Jonesa, pa ne čudi da je LASSITER heist film smešten u London 1939. u kome britanska policija ucenjuje američkog lopova da ukrade dijamante iz nemačke ambasade.

Roger Young je reditelj koji nam je poznat po televizijskoj verziji BOURNE IDENTITYja sa Richard Chamberlainom, a ovaj film je snimio u saradnji sa starim iskusnim DPjem Gil Taylorom koji je je overio reditelje od Polanskog do Donnera, tako da je LASSITER jedan vrlo stylish film koji sjajno koristi epohu i londonske lokacije.

Tom Selleck ima leading man potencijal. Iako se može reći da on sam ne nudi ništa novo i da u to vreme već ima nekoliko glumaca tog profila, i sa takvim mogućnostima, on sasvim dobro igra glavnog junaka i uspeva da postigne sve obavezne figure kada je reč o šarmu, neposrednosti hitchockovskih junaka iz TO CATCH A THIEF stila,

Scenario Davida Taylora je jednostavan, opterećen svim mogućim klišeima, ali Young u saradnji sa Selleckom i Bob Hoskinsom koji igra policajca ucenjivača uspeva da te klišee plasira efektno. Ono što Taylor donosi kao novinu jeste bizarna seksualnog nemačke negativke, njena sklonost ka prljavom i bolnom seksu koja je nagoveštena u nekoliko dosta direktnih detalja. U tom smislu LASSITER je efikasan i uprkos tome što na kraju niti nudi išta novo, niti pred glavnog junaka postavlja neko ozbiljno iskušenje, funkcioniše kao sasvim solidna zabava koja nije samo za one koji žele da gledaju špijunske i lopovske intrige iz predratnog Londona.

* * 1/2 / * * * *

KOTA 905

Pogledao sam KOTU 905 Mata Relje, film koji bi se uslovno mogao nazvati partizanskim iako se zapravo bavi fazom "jurenja bande" po vrletima.

Mate Relja je snimio film po scenariju Milutina Jankovića koji je u našoj kinematografiji scenaristički opus koji obeležavaju efikasni, žanrovski filmovi smešteni u udbaški milje. Janković je pisao OPASNI TRAG koji govori o aktivnostima Službe na Kosovu dok KOTA 905 govori o mladom operativcu OZNE koji se infiltrira u četničku grupu koja se krije na planinskom području i vešto koristi podršku lokalnih gazda, ucenu i geografski položaj.

Zaplet je vrlo jednostavan ali precizno koncipiran, kada OZNA presretne radio signal četničke grupe, ona infiltrira svog čoveka umesto predstavnika emigracije koji im je poslat. Stvari se komplikuju kada u posetu ocu, inače četničom jataku, dođe devojka iz grada koja je prethodno sasvim slučajno srela kapetana OZNE koji se sada predstavlja kao Major kraljevske vojske.

Likovi su izloženi efikasno, i na nivou zapleta KOTA 905 spada u red uspelijih "malih" partizanskih filmova. Relja se naročito istakao sa odabirom glumačke podele pošto je ulogu leading mana dao Dušku Bulajiću, jednom od najupečatljivijih lepotana naše kinematografije tog doba, dok se u sporednim ulogama među četnicima mogu videti Pavle Vujisić, Milan Srdoč, Stole Aranđelović i Dušan Janićijević koji likovima četnika daju jednu humanu dimenziju. Štaviše, četnici su u ovom filmu prikazani kao ljudi koji ne mogu da prihvate poraz, ali su izgubili iluzije i motivaciju, žele da se vrate kući, ali su ometeni deluzijama svojih oficira (Majora Momira, vođu četnika igra Ilija Džuvalekovski) ili psihopata koji su okusili krv i ne mogu da se adaptiraju na bilo šta drugo (lik kog igra Stole Aranđelović).

Jedan od osnovnih dramaturških problema je zapravo u tome što maltene veći akcenat daje skrivanju četnika nego operaciji protiv njih, ali se film svakako i izdvaja po tome što četnici nisu prikazani crno-belo kao u mnogim drugim filmovima.

Relja je realizovao film prilično kompetenetno, uz pomoć čuvenog DPa Tomislava Pintera, ali ne može se govoriti o nekim naročitim rediteljskim obeležjima koja bi izdvojila ovaj film. Ipak, za pohvalu je to što iako se ne izdvaja KOTA 905 spada među kompetentnije realizovane filmove svog žanra & vremena.

* * * / * * * *

Thursday, July 1, 2010

THE ENORMOUS SPACE

Pogledao sam adaptaciju Ballardove priče THE ENORMOUS SPACE koju je napisao i režirao Richard Curson Smith, iskusni britanski televizijski reditelj. Ova adaptacija je uglavnom bazirana na Ballardovoj priči ali su u nju uneti elementi i nekih drugih njegovih radova.

Reč je o jednočasovnom televizijskom filmu koji uspeva da se izbori sa vrlo komplikovanim high conceptom a to je da govori o jednom čoveku zarobljenom u jednoj najobičnojoj kući. Antony Sher je uradio odličan posao u glavnoj ulozi naučnika koji polako gubi razum, a scene u kojima se glavnom junaku silom prilika ipak pridruži partner služe kao odmorišta u ovoj dosta radikalnoj postavci.

Curson Smith u suštini dobro zarobljava Ballardovu opsesivnu temu ponovnog promišljanja savremenih svakodnevnih ambijenata, njihovog truljenja ili pretećeg karaktera. Isto tako, ekranizacijom ove potentne ali suštinski ne toliko filmične priče, samo pokazuje koliko bi neke druge knjige iz ove Ballardove faze bile interesantne za filmovanje.

Curson Smith pre svega stavlja akcenat na Shera kao glumca, ali HOME je prosto koncept koji vapi za ozbiljnim vizuelnim rešenjima i Curson Smith ih realizuje u jednom vrlo uspelom ključu.

BBC Four uopšte nema problem ni sa hermetičnošću ovog projekta ni sa prisustvom horor elemenata koji su kao i uvek kod Ballarda izraženiji kroz krizu junakove ličnosti nego kroz tipične ripper elemente (premda ima i toga) tako da HOME zaista prevazilazi domen tipične televizijske adaptacije literarnog klasika, ili zabave, i nesumnjivo je reč o art house ostvarenju. Ako imamo u vidu da je nastalo za televiziju, to ovaj projekat čini još ekskluzivnijim i fascinantnijim.