Friday, September 30, 2016

THE GIRL WITH ALL THE GIFTS

Pogledao sam THE GIRL WITH ALL THE GIFTS Colma McCarthyja, ekranizaciju romana Mike Careya koju potpisuje sam književnik, i moram priznati da mi je ovaj film pružio više nego što sam očekivao, a očekivao sam baš dosta.

Careyev roman nisam čitao ali scenario koji je potpisao je izvanredan. Polazi od sjajne reinvencije premise zombi podžarnra i u čitavih dva sata trajanja ne prestaje da je produbljuje i razrađuje na impresivan način. Postavka likova je briljantna, njihov odnos neprestano stvara trougao žestoke tenzije, i ovaj scenario bi u bilo kojoj realizaciji rezultirao filmom koji se izdvaja.

Tu dolazimo do Colma McCarthyja koji u onome što je snimio uspeva da napravi novu englesku reinvenciju zombi požanra. Edgar Wright je učinio svoje u SHAUN OF THE DEAD, kao i Danny Boyle u 28 DAYS LATER, a bilo bi nepošteno da ne pomenemo i Paula WS Anderseno. Slobodno možemo reći da su britanski reditelji možda i najzaslužniji za novi život koji je unet u zombije. Pa ipak, THE GIRL WITH ALL THE GIFTS odlazi korak dalje, uvodeći barem dva nova sloja filmskog izraza preko McCarthyja.

Careyev zaplet i likovi su ekranizovani na impresivan način, uz vrlo sugestivan vizuelni pristup koji evocira nešto od Cameronovih ALIENSa - što samo po sebi nije novo jer su to poslednjih godina radili i Liman i Blomkamp - ali ono što jeste osveženje jeste ballardovski imaginarijum a zašto ne reći i histerija u odnosima koji nastaju kada junaci dođu u postapokaliptični London.

Ballardove košmarne vizije urbanog raspada, transformacije tela, društva i urbaniteta, na arhitektonskom i psihološkom nivou nalaze se u temelju onoga što je McCarthy izgradio u ovom filmu, i kako se film približava kraju tako se sve više u tone nešto što kao da je Ballard zamislio a Cronenberg se svemu tome obradovao.

Vrhunac užitka predstavlja surov, možda nihilistički a možda samo evolucionistički kraj u kome se spielbergovska paradigma odnosa sa Drugim predstavlja kao nešto što ipak nije ostvarivo. Da li zato što je to ipak produkt Fabrike snova ili zato što THE GIRL WITH ALL THE GIFTS kanališe tenzije života u savremenom svetu u kome duboke socijalne, rasne, etničke podele uz priliv migranata otvaraju žestoka identitetska pitanja, možemo da polemišemo, ali finale ovog filma je vagnerovsko po nivou gneva i ognja koje isporučuje.

THE GIRL WITH ALL THE GIFTS puno kvaliteta crpi i iz jake SF podloge, odnosno pokušaja da se nova varijacija na zombije kao novum nešto jače “naučno fundira” i na kraju ta podloga koja naizgled nije važna uspeva da postane presudna. 

Činjenica da će Beograd ugostiti Colma McCarthyja kao reditelja pilot epizode serije KRYPTON predstavlja veliku čast jer ovaj čovek je potpisao jedan od najboljih postapokaliptičnih/ SF/ horor filmova poslednje decenije, i zaslužuje veliko poštovanje.

* * * * / * * * *

SACAME A PAESAR

Pogledao sam UIO: SACAME A PAESAR Micaele Ruede, zanimljiv ekvadorski film koji bi se mogao opisati kao trećina BLUE IS THE WARMEST COLOR. Naime, ovaj film od nekih 68 minuta prikazuje ljubavnu priču između dve ekvadorske srednjoškolke i nevolje u koje upadaju kada se za nju sazna. 

U prvom trenutku, SACAME A PAESAR deluje očaravajuče, izuzetno dobro snimljen, sa dve fotogenične glavne glumice i dobro odabranim lokacijama i situacijama. Nažalost, onda počinje da izbegava ozbiljniji razvoj priče a to ne nadoknađuje atmosferom i do kraja ostaje nedorečen.

Umesto da u trajanju od 68 minuta bude jezgrovit ili barem isključivo atmosferičan, na kraju SACAME DE PAESAR postaje prilično nekonzistentan. No, kvaliteti vezani za glumu i fotografiju ostaju nesporni i što se toga tiče ovo ostvarenje svakako može da iskorači iz gay interest niše. Ipak, hardver koji je postigla Micaela Rueda mogao je biti ispraćen preciznijim i raskošnijim softverom.

* * / * * * *

SNOWDEN

Pogledao sam SNOWDEN Olivera Stonea, film u kome je reagovao na politički događaj verovatno i brže negio u slučaju Dubye, ali je reakcija bila zrelija i apsolutno na nivou i u ravni onoga što se očekuje od ovog reditelja i aktiviste. Stoneov W. bio je koncipiran kao satira o američkom predsedniku koji je zasluživao prezir i na autentičan način ostvario razumevanje sa najretrogradnijim slojevima stanovništva. SNOWDEN je s druge strane, SCARFACE našeg vremena, priča o mladom i vrlo bistrom konzervativcu koji se nije držao postulata iz De Palminog filma "Don't get high on your own supply" i previše je poverovao u američke vrednosti, da bi se na kraju ispostavilo da su one samo smokvin list za ispunjavanje američkih potreba, čak ne ni američkih interesa.

Snowden je zapravo otkrio da Amerika ratuje svuda po svetu boreći se za slobodu i prosperitet, a da je pritom kao nusefekat te borbe ukinula sve to svojim građanima. Snaga njegove priče nije samo u tome što je dao dokaze za nešto što su svi naslućivali ali je delovalo kao da je u domenu teorije zavere već i zato što je on sam bio dovoljno slab da podlegne mogućnostima koje mu je neograničeni pristup informacijama dugovao.

SNOWDEN međutim nije samo biografija (neko bi rekao hagiografija) Edwarda Snowdena već i priča o nastanku dva remek-dela - Guardianove priče i dokumentarnog filma CITIZENFOUR. Retki su reditelji koji s godinama postaju bolji, ali oni najveći uspevaju da s godinama ostanu isti, i rekao bih da je u SNOWDENu, Stone postigao upravo tu, sa punim angažmanom i lucidnošću, u formi igranog filma, ispričao je priču o gorućem pitanju. Dok je W. pokušao da bude to isto ali je suštinska bizarnost celog slučaja naterala i samog Stonea da svemu tome priče maltene kao komediji apsurda i da neke likove tretira kartikaturalno, ovde iznova prepoznaje "ozbiljnu" priču unutar nečega što takođe u sebi nosi mnogo predispozicija za satiru proisteklu iz nemoći.

Za razliku od vremena kada je snimao JFK i NIXON, i kada su major studiji ne samo stajali iza tih remek-dela već i bili spremni da naprave gubitak kako bi ih dobili, SNOWDEN je rađen kao nezavisni film, ali Stone se u toj formi odlično snalazi. Na neki način, većina velikih reditelja njegove generacije i pravi najbolje filmove upravo u takvim uslovima. Recimo, Zemeckis je prošle godine snimio THE WALK, film sa kojim SNOWDEN ima nekoliko sličnosti. Ne samo da je reč o biografskim pričama, i da imaju istog glavnog glumca već je u oba slučaja reč o igraim verzijama životnih priča koje su dokumentaristima donele oskara.

Ipak, Poetrasova je junak Stoneovog filma, i on obuhvata i sam nastanak CITIZENFOURa u svoj narativ, a oslanja se i na izvanrednu knjigu Lukea Hardinga, Guardianovog novinara koji je učestvovao u Greenwaldovoj ekspediciji. Dok je THE WALK namerno stilizovao svoju priču u stilu sa Petitovim showmanshipom, i SNOWDEN u izvesnoj meri oblikuje Edovu priču u skladu sa njegovim imaginarijumom. Ed je geek koji se našao u životnom tehnotileru, sa svojom devojom koja je igračica uz šipku, što je par koraka dalje od neke anime, a njegova omiljena je GHOST IN THE SHELL.

SNOWDEN ima taman dovoljno elemenata tehnotrilera ali i THREE DAYS OF CONDORa da se kvalifikuje kao špijunski triler preko svoje osnovne ideje a to je da ispriča istinitu priču. Jedan od ključnih trikova koje je Stone primenio jeste svojevrsna "mejnstrimizacija" ovih događaja kroz oslanjanje na Edov odnos sa devojkom kroz koji se prelama njegovo rastuće nezadovoljstvo u obaveštajnom sektoru. Rezultat je zanimljiv jer nas za Snowdenovu priču vezuje melodramski a da pritom ne manjka tehničkih objašnjena prilagođenih najširoj publici.

Struktura bazirana na retrospekcijama koju su postavili Stone i Kieran Fitzgerald funkcioniše dobro i ne deluje previše mehanički što je moja česta primedba u ovakvim narativima.

Ovo je prva Stoneova saradnja sa Anthony Dod Mantleom. Od kada ne radi sa Robertom Richardsonom, Stone menja DPjeve i Dod Mantle možda ima reputaciju DPa koji je preporodio Danny Boylea i Rona Howarda, ali je primer pitomosti u odnosu na pizdarije koje su pravili Stone i Richardson. Ipak, u nekoliko navrata, Stone mu priređuje vatreno krštenje u nekoliko visokoestetizovanih scena. Ukupno uzev, SNOWDEN spada u Stoneove "mirnije" filmove kad je reč o broju pozicija kamere i intervencija u koloru, ali ne znači da ih nema.

SNOWDEN je nastao u nezavisnoj produkciji, uz dosta teškoća u finansiranju ali Stone uspeva da napravi film koji u svakom aspektu ima major kvalitet. U metafilmskom pogledu, nudi par zanimljivih detalja koji mu nisu svojstveni - za početak govori o nastanku CITIZENFOURa a potom ima i scenu razgovora putem videolinka u kojoj aludira na vizuelni žargon ekranizacija Orwellove 1984. Ti detalji podvlače Stoneovu vitalnost i razigranost.

U mnogim detaljima Snowdenove životne priče, Stone prepoznaje sebe. Obojica su pošli iz želje da budu vojnici, američki ratnici, a završili su kod Putina, raskrinkavajući imperijalističke laži.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, September 29, 2016

COBARDES

Pogledao sam COBARDES Josea Corbachoa i Juana Cruza. Ovaj film iz 2008. nudi pitko ispričano i atraktivno snimljenu ali krajnje ispraznu priču o zlostavljanju u školi, njegovim korenima i posledicama. Možda imam generacijski problem jer se nešto ne sećam da je toga bilo na tom nivou "u moje vreme" ali taj obim filmografije o zlostavljanju u školama verovatno znači da je to sada goruća stvar na Zapadu.

Ipak, problem ovog filma pre svega leži u tome što je to jedna od onih loše postavljenih priča u kojoj sve može da se reši samo jednim otvoprenim razgovorom među junacima. Umesto da grade odnose i situacije, autori su se sveli na pronalaženje razloga zašto do tog "razgovora" nikako ne dolazi.

Istovremeno oslonjeni na tako banalno dramaturško rešenje a opet bežeći od nekog senzacionalnom melodramskog obrta, COBARDES na kraju ostaje film koji eventualno ima smisla nekada pogledati u popodnevnom televizijskom terminu.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, September 28, 2016

BAIKONUR

Filmska kritika u globalnim okvirima pala je na niske grane kada je internet generalno smanjio tiraže novina i doveo do toga da ozbiljnu platu mogu da zarade samo malobrojni i najiskusniji kritičari. Tada su i holivudski “industrijski” listovi dozvolili upliv amatera i raznih entuzijasta koji su imali dovoljno privatnog novca da putuju po festivalima o svom ruvu i kruvu, a u zamenu za akreditaciju da isporučuju kritike. Ubrzo, to je dovelo do opšte erozije.

Jedan od primera te erozije je slučaj filma BAIKONUR Veita Helmera, film koji bi se mogao smatrati školskim primerom ne kusturičijanskog već zapravo Kusturičinog filma. BAIKONUR je film koji bih pre pustio kao primer Kustinog filma nego bilo koji njegov film jer je zapravo objedinio svojstva njegovog opusa i svih njegovih faza. 

Ovde imamo sve, od ornamentalističkog pristupa, preko jednostavne porodične melodrame smeštene u zanimljive istorijske i socijalne okvire, pa sve do anarhičnog vizuelnog spektakla, razigravanja scenografije i opšteg produkcionog dizajna, tretiranja subalternih grupacija itd. Na neki način, BAIKONUR je obuhvatio jednostavnost DOLLY BELL, reinterpretaciju američkog žanra iz CRNE MAČKE, snažnu melodramsku dilemu ŽIVOT JE ČUDO, pa završno sa razvojem karaktera koji imamo u ZAVETU.

U vizuelnom pogledu, Helmer je za nijansu manje ekspresivan u kadriranju i pokretima kamere od Kusturice ali apsolutno je oslonjen na njegov imaginarijum, na njegove kontraste između modernog i arhaičnog, pomenuto razigravanje produkcionog dizajna, gotovo stripovsku stilizaciju likova.

Međutim, Variety i Screen Daily to nisu prepoznali. Kim Newman doduše u ScreenDailyju pominje Kusturicu ne bi li objasnio ko je Goran Bregović, kompozitor muzike za ovaj film, da perverzija bude još veća. 

Ono što i sam Kusturica odavno ne pruža, dakle pružio je Helmer i ovo je izvanredno duhovit, atmosferičan film smešten u kazašku stepu oko Bajkonura u kojoj meštani žive od skupljanja otpada koji otpada sa raketa prilikom letova u svemir. Mladi entuzijasta za svemirske letove zadužen je da seljanima sračunava gde će padati otpaci. On se iz daljine zaljubljuje u mladu Francuskinju koja će kao svemirski turista uzleteti iz Bajkonura. Stvari se komplikuju kada ona prilikom povratka na Zemlju pada mimo kursa i završava u njegovom selu, sa amnezijom a meštani je zabunom proglašavaju za njegovu nevestu.

Dakle, već iz kratkog prepričvanja jasno je šta su Helmerovi svetonazori. Uostalom, tu je Nevesta lično.

Bregovićeva muzika kod Helmera igra nešto manju ulogu nego kod Kusturice. Ali zato Helmer ima tu prednost što je muspeo da snima film u samom Bajkonuru, u nekim od spektakularnih i retko viđenih sovjetskih postrojenja koja izgledaju impresivno. Iako je BAIKONUR romantična bajka, sasvim sigurno da uprkos tome nudi dosta toga zanimljivog ljubiteljima filmova o putovanjima u kosmos.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, September 27, 2016

HORTENSIA

Pogledao sam crnu komediju HORTENSIA koju potpisuju Diego Lublinsky i Alvaro Urtizbarea. Reč je o “maloj” argentinskoj crnoj komediji čiji se humor “lako prevodi” jer je baziran na apsurdu i porodičnim odnosima. HORTENSIA je film koji je pristupačan ali i visokostilizovan tako da se nalazi negde na pola puta između art housea i komunikativnog repretoarskog filma u širem smislu. Ipak, ukupno uzev, zbog svoje svedenosti i stilizacije, ovo je film koji ipak preteže prema art houseu ali isto tako u okvirima festivala može da iskomunicira sa širom publikom. 

Glavnu junakinu igra Camila Romagnolo i na njena pleća oslonjen je čitav film, i dosta zavisi od njemog goofy šarma i mušičavosti koju ova odlično kanališe.

Povremeno se izvan američkog filma pojave komedije za koje se može reći da bi dobro komunicirale sa našom publikom, i mislim da je ovo svakako jedna od njih.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, September 25, 2016

LIBERAMI

Pogledao sam LIBERAMI Francesce Di Giacomo. Ovaj film je osvojio nagradu u venecijanskoj selekciji Horizonti. Reč je o dokumentarcu “nove škole” o sveštenicima koji rade egzorcizme u Italiji. Glavni među njima je jedan stari sveštenik iz Palerma koji izgleda kao ostareli fratar Tuck.

Priča je vrlo zanimljiva, naime Vatikan podržava aktivnosti svojih sveštenika egzorcista i njihov broj raste. Međuti, Francesca Di Giacomo prikazuje njihove aktivnosti u formi sakupljenih materijala sa lica mesta, bez intervencija u pogledu naracije ili objašnjenja o čemu je zapravo reč.

Jednim delom se nazire da su “posednuti” ljudi psihički bolesnici, da su neki egzibicionisti, sociopate, ili da pate od nekih drugih oboljenja, ali u osnovi film ne pokušava da demistifikuje ove činove egzorcizma. Odnosno, čini se da se oni sami od sebe demistifikuju time što ih sveštenici povremeno vrše putem mobilnog telefona i sl.

Međutim, na kraju, ne samo da film postaje repetitivan u jednom trenutku već počinje da prikazuje prizore koji verovatno pacijentima ovih sveštenika mogu delovati savršeno ubedljivo kao “pravi egzorcizam”. Ako je namera autora bila da ostavi gledaoce u stanju upitanosti, da li su stvarno demoni zaposeli ljude ili ne, onda im upravo egzorcisti ne čine uslugu, jer filmovi o zaposednutosti igraju jako značajnu ulogu u ovom dokumentarcu.

Naime, ljudi koje dovode kod sveštenika se mnogo više ponašaju u skladu sa filmskim kanonom koji su uspostavili Blatty i Friedkin nego sveštenici. U određenom smislu, rekao bih da je zaposednutost atraktivnija “zaposednutima” nego egzorcistima. Stoga, možemo pretpostaviti i da su filmovi na njih snažnije uticali nego na sveštenike.

Film nam daje mogućnost da sami donesemo zaključke, što je lepo ali se plašim da mnogim ljudima i dalje može davati lažni utisak o mogućnosti rešavanja raznih problema. Ipak, atraktivnost materijala je nesporna i verujem da će svuda nailaziti na radoznalost jer u najboljim deonicama zaista liči na vrhunski igrani horor film. 

* * * / * * * *

THE LAND

Pogledao sam THE LAND, Sundance film posle kog je Steven Caple Jr dobio mogućnost da pređe u višu rediteljsku ligu. Posle ovog filma koji je producirao Nas, izgleda da mu se smeši HBO serija koju će producirati Jay-Z. Ono što je u filmu THE LAND Caple Jr pre svega pokazao jeste sposobnost da stvori atmosferu i vizuelno oblikuje film kao i da izvuče vrlo dobre nastupe od mladih glumaca. To bi u najboljim slučajevima trebalo da bude dovoljno. Nažalost, u ovom filmu je on pisao i scenario koji nažalost previše stoji oslonjen na klišee i ne sprovodi ih sa nužnom ubedljivošću. Time umnogome degradira domet svog suštinski svežeg filma na nivo prilično bajatog i zastarelog ghetto flicka.

Jedna od moda koja se vraća je i geto film. Teme i situacije uz koje smo odrasli ponovo imaju značajnu ulogu u formiranju nove geenracije afroameričkih reditelja koji potom ulaze u mejsntrim, pogledajmo Ryana Cooglera koji sada radi za Marvel i Ricka Fujimwu koji sada radi za DC. U odnosu na njih Caple nema čega da se stidi. Nažalost, THE LAND nije imao tako snažnog pojedinca kao što je Michael B. Jordan ili tako iskošen pogled na geto kao DOPE da bi se nametnuo. Ipak, dok čekamo vrlo hajpovani MOONLIGHT, Capleov debi je dobra informacija. 

* * 1/2 / * * * *

Saturday, September 24, 2016

CAPSULE

Pogledao sam CAPSULE Andrewa Martina, niskobudžetni britanski film o njihovom tajnom pokušaju da pošalju čoveka u svemir. Martin je pisao i režirao ali jedino za šta zaslužuje pohvale jeste produkcioni dizajn ovog niskobudžetnog filma. Ipak, opredeljenjem da ovaj film praktično bude sačinjen od putovanja astronauta u kapsuli i njegovih radio komuninacija, Martin je sebe osudio na potpunu zavisnost od scenarija. A nažalost, ne samo da se sve svelo na scenaristička rešenja već slobodno možemo reći da scenario nije jača strana ovog fima. Martinov predložak nažalost teško da može da iznese sat i po filma i prilagođeniji je kratkom filmu.

Kad naglašavam da bi CAPSULE bio dobar kratki film nažalost ne mislim da ima dovoljno supstance za to. Ali ono čega ima, a to je solidan, uverljiv produkcioni dizajn jednog malog prostoa, zabavan ali prilično minor key preokret i požrtvovana gluma Edmunda Kinglseya jesu dovoljni da se gledalac zabavi u kratkoj formi.

Ipak, ono što se Martinu opet pa ne može osporiti jeste činjenica da je snimio konzistentan film. Stoga, ako naiđe na gledaoca koga ovakva priča nešto “jače drži”, onda bi taj gledalac mogao biti i bitno zadovoljniji tim filmom.

Ja kao priličan ljubitelj filmova o putovanjima u svemir, a naročito priča smeštenim u kanonsku epohu i istinitim događaima iz tog programa, nisam našao sebe u ovome. 

* * / * * * *

Friday, September 23, 2016

THE MAGNIFICENT SEVEN

Pogledao sam THE MAGNIFICENT SEVEN Antoinea Fuque, još jedan od pokušaja da se obnovi dobro potvrđena formula koja je zvanično i nezvanično reinterpretirana desetinama a možda i stotinama puta. Jedini kompliment koji se može dati ovom filmu jeste to da ostavlja utisak kako Fuqua nije gledao nijedan uspešan film snimljen po ovoj formuli jer THE MAGNIFICENT SEVEN deluje kao početničko, pionirsko glavinjanje kroz potpuno nov teren na koji još niko nije kročio. FGotovo je fascinantno koliko Fuquin film ne funkcioniše na nivou nekog elementarnog pripovedačkog žargona. Za preko dva sata trajanje, ne uspeva da uspostavi likove, pa čak ni njihov elementarni protagonizam što je gotovo nemoguiće u filmu u kome igraju Denzel Washington i Chris Pratt ali eto, moguće je. Ovo je film u kom Denzel i igra i ne igra, i ima ga i nema ga, i to generalno važi za svakoga. Naravno, to je veliko traćenje jedne izuzetno dobre podele koju predvode jedna dokazana i jedna dolazeća zvezda. Ipak, to se u krajnjem skoru ne oseća.

Zvezde nisu iskorišćene u pravoj meri a to naročito važi za Denzela u kome je ostalo itekako energije i svežine, a u ovom filmu kao da se nije ni zagrejao. Ali, kako iskoristiti zvezde u filmu koji poraktično nema nijednu PRAVU scenu za koju možemo da kažemo da je VAŽNA, da su se likovi prelomili, da smo to na bilo kom nivou osetili. Sve to ima veze i sa scenarijem, i sa glumom ali pre svega sa Fuquom koji je od reditelja kome se ne može osporiti poznavanje zanata sveo na reditelja kome je zanat najupitniji.

U THE MAGNIFICENT SEVEN, svaki junak je slikan isto, bilo da je pozitivac ili negativac. Ne samo da su uglivo kamere isti nego su iste i širine planova i trajanja kadrova. To je možda najočitije u izrazito neveštoj sceni prvog standoffa sa negativcima u okupiranoj varošici gde gledalac koji ne zna glumce uopšte ne bi znao ko je pozitivac a ko negativac.

Nic Pizzolatto je pisao scenario zajedno sa Denzelovim posilnim Richardom Wenkom, i Pizzolattovi monolozi nažalost nisu rediteljski adekvatno tretirani, pa predstavljaju jedan od elemenata koji bi trebalo da "prevaziđu" žanr a u stvari samo remete normalno funkcionisanje filma. Ipak, usled tako slabe režije, čak i ovako rutinska filmska priča deluje klimavo pa je pitanje koliko slojeva Fuquinih svinjarija treba razgrnuti da bismo stigli do nečega što je problem scenarija.

Ipak, ono što smeta na nivou koncepta, samim tim i scenarija je usiljeni diversity - tu su junaci svih boja, staleža i predistorija, a bez jasne ilustracije njihove pozicije. Denzel igra vođu ekipe ali nikada ne nailazi na neki strukturalni rasizam koji je tada morao postojati, neposredno po završetku Građanskog rata kada ni na Severu crnci nisu bili baš do kraja prihvaćeni, naročito ne kao vođe. Ako je ovo bio pokušaj da se u belački žanr uvedu crni junaci, a daleko da je ovo prvi put, onda je istorija ozbiljno izvrgnuta ruglu i to na štetu crnaca. Ako se setimo koliki je big deal bio biti crni vojnik o čemu govori Denzelov film GLORY, prva instanca gde je dobio nagrade, onda je neverovatno da njegov junak tako bez prepreka ide Divljim Zapadom i zavodi red. Uostalom, to bi se moralo očitovati ako ne kao rasni a ono kao klasni problem a toga ovde nema, iako je jedan od prvih monologa u filmu negativčeva lamentacija o kapitalizmu.

Sve u svemu, THE MAGNIFICENT SEVEN je film hipnotičkog mediokritetstva, dva sata čekanja da se nešto "zaista desi".

* 1/2 / * * * *

Thursday, September 22, 2016

THE PURGE: ELECTION YEAR

Dok čekamo nastanak hrvatskog exploitation filma PURGER u kome se prikazuje jedna noć u godini kada je u Zagrebu legalno ubiti Srbina, pogledao sam THE PURGE: ELECTION YEAR Jamesa DeMonaca, treći deo ove interesantne franšize koja je ostvarila napredak u drugom delu te uprkos tome što u nekim aspektima stagnira u trećem, postoje važni elementi u kojima napreduje. Određena stagnacija javlja se jednim delom u tome što Frank Grillo pokazuje znake zamora kao glavni junak serijala, a DeMonaco ne može tačno da se odluči između napete akcije i deliričnog krvoprolića, pa film luta između ta dva pristupa obračunima. Ipak, te dve krize ne remete vrlo pvooljan utisak koji proističe iz toga što je ELECTION YEAR uzoran pulp koji sada i eksplicitno zauzima svoje mesto u američkom društvenom dijalogu. 

Film je naime smešten u izbornoj godini, kao što izlazi u izbornoj godini i tema izbora je ideja da se ukine Purge koju zastupa kandidatkinja koja je preživela masakr svoje porodice tokom jednog od prvih. Protiv nje je ceo estavlišment, predvođen dekadentnim konzervativcima, izopačenim klerikalcima i nazi plaćenicima.

Analogija između heroine-kandidatkinje i poludelih desničara naravno može se na prvu loptu čitati kao odnos Hilary i Trumpa. I to jeste jedan ugao. Međutim, heroina je kandidatkinja koja dolazi izvan establišmenta, nema nikakvu zaleđinu u sistemu i ono što ona treba da donese sugeriše reformu sistema koja je dominantnim političkim silama neprihvatljiva, a to svakako onda nije Hillary i pre liči na Trumpa ili ponajpre Sandersa.

DeMonaco je dakle zamutio situaciju i do kraja filma ostaje pitanje koliko je ideološki kredo ovog filma konzistentan ali nesumnjivo jeste provokativan i u principu ovo je školski primer ortodoksnog pulpa koji pokazuje da je svestan svoje ideološke potencije.

Taj elexploitation momenat je vrlo zanimljiv i ako imamo u vidu da se ovaj film morao pripremati i snimati neko vreme, DeMonaco pokazuje  solidan dar anticipacije političkih dešavanja. 

Glumačka podela nije bazirana na zvezdama, ali tu ima glumaca koji su nam intimno dragi, recimo Kyle Secor iz HOMICIDEa čija svaka nova uloga raduje. Ipak, kad je reč o zanatu, svi članovi podele pokazuju punu funkcionalnost.

ELECTION YEAR je odličan primer nastavka koji čuva svežinu serijala neprekidno otkrivajući neki novi ugao iz kog se može prići konceptu.

* * * / * * * *

I.T.

Potpuno je neverovatno da se sa nemalim resursima nezavisnih producenata i finansijer snimaju filmovi kao što je I.T. Johna Moorea sa Pierce Brosnanom. Moore je reditelj koji je predugo bio tolerisan u studiju Fox, i kada se taj njegov iracionalno dugi ostanak tamo zahršio kreativnim krahom petog DIE HARDa, otišao je kod nezavisnih producenata ali je dobio priliku da snimi film koji je po kapacitetima mogao biti prestižni DTV a u nekoj varijanti možda stići i u bioskope. Ipak, I.T. je film koji će potonuti u duboku opskurnost uprkos tome što je Moore reditelj koji je bio u dodiru sa ozbiljnim filmom, kao uostalom i sam Brosnan. Ruku na srce, Brosnan nije redovni bioskopski igrač, ali je uspevao u svojoj post-Bond fazi ne samo da odigra zanimljive uloge već i da se nađe u izuzetnim filmovima kao što je recimo bio NO ESCAPE Braže Dowdle. I.T. je barem na papiru čak i skuplji od NO ESCAPE ali je nažalost neuporedivo gluplji i besmisleniji.

I.T. je za početak film koji želi da bude izuzetno moderan, da govori o savremenom fenomenu, maltene da podseti na njegovo izopačenje, ali rezultat je potpuno obrnut, deluje arhaično kao da je snimljen recimo sedamdesetih. Zaplet je jednostavan, bogati vlasnik avio kompanije (rip-off RANSOMa) otpušta malo neobično prisnog IT tehničara iz svoje firme i ovaj svojim hakovima kreže da mu uništava život, između ostalog i kroz hakovanje njegove vrlo moderne kuće i njegovog novog automobila.

Ta cela priča sa hakovanjem je apsurdno zastarela iz više razloga, ali ponajpre zato što se junaci ponašaju kao da nikada nisu čuli za hakovanje tako da njih sve ovo neverovatno iznenađuje. I to ne važi samo za roditelje koji su sredovečni ljudi već i za njihovu kćer tinejdžerku. Svi su doživeli hakera kao neverovatnu pretnju biblijskih dimenzija, a intruziju u privatnost i funkcionisanje uređaja kao užas koji je teško pojmljiv čoveku.

Pierce Brosnan nema mnogo šta da igra u ovom materijalu i onda, vrlo neobično za ovog prekaljenog profesionalca, počinje da gazi, da šmira, da prenaglašava u pokušaju da unese “nešto” u ovu praznu dramsku ljušturu. Međutim, u filmu gde haker ima poređane led ekrane i go hakuje pošto ga to uzbuđuje, zaista nema nekog razloga da se Brosnan toliko unosi.

Moore praktično nije snimio nijedan dobar film, ali ipak je bio prisutan kada su snimani major filmovi i to se na pukom tehničkom nivou vidi u ovom ostvarenju. Tim pre je žalosno što i takva limitirana rediteljska veština ne uspeva da se iskoristi za nešto smisleno. Kada tome dodamo traženje Brosnanovog pojavljivanja, onda se postavlja ozbiljno pitanje kako je neko odobrio snimanje BAŠ OVOG scenarija.

I tu dolazimo do možda najzanimljivije dimenzije ovog promašaja. Dakle, kako je neko izabrao da snima baš ovaj scenario. Naime, ovaj predložak deluje kao namerna zavera sa idejom da se marginalizuje non studio film. Prosto je neshvatljivo da je u bilo kom trenutku i na bilo kom nivou iko pomislio da ova priča može funkcionisati. Očekivalo bi se da barem Brosnan koji je u ovom filmu imao tituli izvršnog producenta, i Moore koji je, kako rekoh, do pre neki dan radio za majore, imaju neki kriterijum. Ipak, u poslednje vreme imam vrlo bizarna iskustva i kao gledalac i kao čitalac stvari koje se radi na toj ničijomj zemlji između DTVa i nezavisnog filma.

Sve su češće odluke da se snimaju scenariji koje niko ne bi greenlightovao pri zdravoj pameti. Dok to donekle mogu da razumem za neke indie scenarije ili neke outrageous žanrovske premise koje naprosto ne bi prošle u major studijima i nezavisni producenti hoće da se kockaju sa tim, nije mi jasno kada pogledamo film kao I.T. koji je bizarna mešavina rip-offa RANSOMa i recimo onog muškog teen FATAL ATTRACTIONa sa Mark Wahlbrgom i još koječega, ali sa tim dodatkom da ovde ukradena rešenja nikako ne funkcioništu, dakle nema leka ni u rip-offu. Ako je dakle kockanje sa nečim “svežim” a besmislenim razumljivo, teško je objasniti kocku sa nečim bajatim i nevešto postavljenim.

I.T. je scenario koji je zahtevao ozbiljan scenario kao repromaterijal za stvaranje napetosti i što bolje korišćenje “glumačkih kapaciteta”. U tome nije uspeo i za to je kažnjen. Pa ipak, zauvek će ostati misterija zašto su Moore i Brosnan ovo sebi uopšte dozvolili.

Ono što je u ovom filmu pozitivno jeste da je deo njegovog profesionalno realizovanog segmenta bio i naš čovek, reditelj Ivan Andrijanić, ovde u svojstvu montažera. 

* 1/2 / * * * *

Tuesday, September 20, 2016

EL CIUDADANO ILUSTRE

Pomalo je dirljivo kada vidimo potpunu histeriju koju izazove neamerički film kada relativno pristojno mada ne bez neveštine ponovi formulu koju bismo smatrali potrošenom u Holivudu. EL CIUDADANO ILUSTRE Gastona Duprata i Mariano Cohna je primer takvog filma. Ovo je priča o nobelovcu koji se vraća na predavanja i dodelu nagrade u rodnoj varošici a tamo se naravno suočava sa raznim opštim mestima, od stare ljubavi i drugova, pa sve do optužbi da je stekao slavu pljujući svoje selo itd.

Sam film se praktično po malo čemu može izdvojiti o čitave plejade holivudskih filmova o povratku bludnog sina, čoveku koji nije prorok u svom selu, slavne ličnosti koja se suočava sa iskrivljenom percepcijom svog rada itd. Međutim, iako je argentinska kinematografija na vrlo visokom nivou, što je pokazala prošle godine u Veneciji sa filmom EL CLAN, ovde je dobila tretman nesposobnog deteta koje zaslužuje prekomerne pohvale jer je uspelo da napravi nešto što koliko-toliko ima smisla. 

Sam film je podnošljiv i zapravo najveći problem je ekstatična recepcija kritika i nagrade u Veneciji koje deluju zaista prenaglašeno u odnosu na sadržaj. EL CIUDADANO ILUSTE je u tom smislu jedan by the numbers pregled opštih mesta, urađen u nešto slabijem tempu u odnosu na potencijalni holivudski film snimljen na ovu temu, i sa glumom glavnog junaka u nešto nižem ključu. Pa ipak, lako mogu da zamislim holivudski rimejk sa glumcima u rasponu od Larry Davida do Billa Murraya.

U nekoliko navrata se citira proza naslovnog junaka. Nažalost, mislim da je mogla biti još efektnije napisana, a ovako je relativno mlak spoof latinoameričke književnosti, ali je namera očigledna i hvale vredna. Tehnička realizacija je korektna ali ne i više od toga.

* * 1/2 / * * * *

Monday, September 19, 2016

TODOS ESTAMOS INVITADOS

Pogledao sam TODOS ESTAMOS INVITADOS Manuela Guterrez Aragona, neobično ljigav spoj melodrame i trilera, sa ozbiljnim slojevima saharoze i plakatskih dijaloga. Film počinje furiozno dok prikazuje jednu akciju pripadnika ETA i obećava da će biti zanimljiv triler ali onda tone u nezasluženu sentimentalnost, i sentencijalnost. Paralelno se razvijaju dve priče - o mladom pripadniku ETA koji tokom akcije nastrada i doživljava amneziju i o umerenom baskijskom intelektualcu koji nastupa protiv nasilja i dolazi na metu ekstremista. Njih dvojicu povezuje defektološkinja iz Italije koja je ljubavnica intelektualca a terapeut mladom ekstremisti. Kada krenu konktretne pretnje protiv intelektualca, prilično je jasno u kom pravcu će da se zaplete stvar…

Aragon uspeva da na svakom nivou uneredi stvar, od zanimljive premise gde čovek usled amnezije potpuno menja svoj životni kredo preko pozicije umerenog intelektualca unutar zajednice gde ekstremisti najlakše dižu ruku na svoje, i na nenaoružane. Relativna vizuelna ispoliranost filma kao da samo podvlači slabo postavljene fundamente priče u dramskom i intelektualnom pogledu. ETA je kao tema dobila mnogo manje filmova od onoga što zaslužuje. Šteta je što je jedan od njih i ovako slab.

* 1/2 / * * * *

Sunday, September 18, 2016

LA CUEVA

Pogledao sam found footage LA CUEVA Alberta Montera. Javier Gullon, scenarista koji je kasnije uspeo da dođe i do holivudske karijere, bio je scenarista ovog filma zajedno sa rediteljem. Ideja ovog filma je jednostavna, ali je ona istovremeno i njegova najveća vrlina i najveća mana.

Grupa mladih ljudi odlazi na odmor u divljini. U početku se dobro zabavljaju a onda ulaze u vrlo skučenu, divlju pećinu i u njoj se izgube. Priča je tu mogla poći u raznim smerovima, od kojih je svaki potrošen - tipa da naiđu na neke podivljale životinje ili ljude, na se pećina obruši, da se desi nešto natprirodno. Gullon i Montero biraju naizgled odbar put - njihovi junaci naprosto zalutaju u pećini i život im se samo zbog toga pretvori u pakao. I zbilja, ta premisa je jako zanimljiva, a autori se dosta dugo čuvaju nekih usiljenih rešenja, tipa da čovek čoveku postane vuk i sl. Pa ipak, uprkos tome što je lokacija na kojoj je film sniman izvanredna, i praktično stoji kao još jedan od junaka filma, LA CUEVA naprosto ne uspeva da profunkcioniše.

Gullon imaju likove, imaju njihove sukobe, imaju diferencirane osobine, pa čak i found footage sa kamerom iz ruke odgovara ovom skučenom prostoru, međutim, nedostaje neki kohezivni X-faktor koji bi na kraju sve ove elemente spojio u efektnu celinu. Moguće je da lik koji drži kameru nije dovoljno integrisan u radnju i da je on, uprkos tome što povremeno uzima protagonizam, ipak dosta jak podsetnik na artificijelnost ove found footage okolnosti.

No, LA CUEVA nije film bez određene vrednosti, pre svega za ljubitelje žanra i one koji pretenduju da se njime bave.

* * / * * * *

QUE DIOS NOS PERDONE

Pogledao sam QUE DIOS NOS PERDONE Rodriga Sorogoyena. Pre nekoliko godina, veliku pažnju privukao je Rodriguezov LA ISLA MINIMA, film koji je nezasluženo hvaljen preko svake mere iako nije uspeo da kapitalizuje ključne elemente svoje premise. QUE DIOS NOS PERDONE je film koji baš zaslužuje takav nivo pohvala. Reč je o uzbudljivom trileru o dva madridska detektiva koji pokušavaju da reše slučaj serijskog ubice i silovatelja starica, u danima Papine poteze, i u klimi gde šefovi ne žele da objave ništa o samoj prirodi slučaja kako ne bi uzbunjivali građanstvo. Međutim, neprekidno falsifikovanje izveštaja i sprečavanje curenja u medije dovodi do toga da se ubica okuraži i krene da sve češće čini zločine.

Na zadatku su dva potpuno suprotna detektiva - jedan je siledžija koji tek treba da se u potpunosti vrati u službu posle kršenja propisa koje je njegovog kolegu učinilo invalidom a drugi je stidljivi istraživač koji bi postao sjajan detektiv da nema ozbiljan problem sa mucanjem. Iako ovo nije buddy film, i humora ima samo onoliko koliko proističe iz pojedinih dešavanja, njih dvojica zapravo čine pravu ekipu, jednog "kompletnog" detektiva.

Glumci su svi redom odlični, a Antonio de la Torre je napravio odličan lik kao stidljivi, mucavi detektiv. Roberto Alamo odlično kanališe Luisa Tosara kao kolega-siledžija. Pored same serije zločina, vrlo efektno i bez mnogo moralisanja prikazane su unutarpolicijske smicalice i deluju prilično ubedljivo. U tom smislu, Sorogoyen je postigao efekat madridske autentičnosti a da nije izgubio efikasnost i dinamiku američkog policijskog filma.

LA ISLA MINIMA je po određenim detaljima uspela da se nadoveže na atrakciju koju je tada stvorio TRUE DETECTIVE. QUE DIOS NOS PERDONE je međutim mnogo konkretnije delo te "generacije". Zločini kojima se bavi su groteskni i brutalni i tako su tretirani. Sorogoyen nije toliko bitan žanrovski reditelj u ovom trenutku, čak naprotiv ali verujem da će posle ovog filma svakako postati. Njegova jača strana su likovi i tu izvanredno gradi atmosferu i prati njihovu transformaciju, međutim ni brutalni prizori na mestu zločina, pa ni scene suspensea i nasilja mu nisu slabost, čak naprotiv. U pojedinim scenama QUE DIOS NOS PERDONE predstavlja žanrovskog velemajstora u nastajanju.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, September 17, 2016

ARQ

Pogledao sam ARQ Tony Elliotta, novi SF naslov koji je svoju distribuciju vezao za Netflix. Ova odluka verovatno nagoveštava budućnost distribucije za filmove koji nisu tipičan DTV materijal a ne mogu da generišu interesovanje koje bi opravdalo marketinško ulaganje u bioskopsku distribuciju. Na ovaj način, ARQ je sačuvao svoju "respektabilnost" a nije ušao u eksploataciju u kojoj bi samo gubio novac. Da li je ARQ zaslužio da sačuva "respektabilnost"? Pa zapravo jeste. Ovo je jedan od GROUNDHOG DAY derivata kojih je bilo i pre i posle Ramisovog filma. Ove godine imamo čak i kod nas INKARNACIJU Filipa Kovačevića, srpsku intervenciju na tu temu. Naravno, pre dve godine tu je bio EDGE OF TOMORROW koji je svemu tome dao jedan izuzetan visokobudžetni kvalitet.

ARQ nas vraća u kamerne okolnosti. Robbie Amell, televizijski glumac, nalazi se u glavnoj ulozi, a Rachael Taylor igra njegovu izabranicu koja sa njim deli loop. Ono što pokušavaju da reše jeste dan koji se iznova ponavlja u postapokaliptičnom svetu gde ratuju velika korporacija i pobunjenički savez, a možda se baš u njihovom loopu nalazi ključ pobede u tom ratu.

Film tehnički jeste smešten u budućnost ali apokalipsa se desila maltene sutra, tako da Elliott svu mašineriju i novume tretira pre svega kao McGuffin, fokusirajući se na kamerne aktivnosti junaka i njihovih protivnika. Takvim opredeljenjem Elliott snima film koji svesno ne može da konkuriše EDGE OF TOMORROWu, a opet ne nudi ništa ingeniozno kako bi prevazišao ograničenja, međutim ono što postiže jeste dostojanstveno nošenje sa premisom i ograničenjima. Dakle, ARQ je film koji pokriva sve ono što bi moglo pasti na pamet autoru koji nije bilo blagsolovljen nekom izvanrednom isnpiracijom u tretmanu ove teme.

Samim tim ARQ ima budućnost među ljubiteljima žanra, a naročito među onima koje uzbuđuje ova vrlo specifična podvrsta priča o putovanju kroz vreme.

* * 1/2 / * * * *

Friday, September 16, 2016

DNEVNIK MAŠINOVOĐE

Pogledao sam DNEVNIK MAŠINOVOĐE Miloša Radovića, sam u Tuckwoodu, u petak uveče, dva dana posle svečane premijere. Nažalost, i nerado to kažem, ispunilo se jedno moje davnašnje predviđanje da ćemo skupo platiti produkcioni javašluk s početka dvehiljaditih. Tada je Radović snimio MALI SVET i PAD U RAJ. Ja imam soft spot za Radovića i skloniji sam da imam verovatno i više razumevanja za njega nego što je potrebno, ali to nisu bili filmovi koji su baš stvoprili želju za još nekim njegovim ostvarenjima. Ako tome dodamo čitavu hrpu filmova u kojima je Lazar Ristovski bio punktum filmske slike a koji se nisu mogli gledati, ne treba da čudi ovako slab odziv za DNEVNIK MAŠINOVOĐE.

A film je zapravo odličan. No, u to niko ne veruje. Od zaposlenih u bioskopu do ljubitelja i poznavalaca filma sa kojima sam kasnije razgovarao, niko mi nije verovao da je film dobar. A i kako bi? Sve predispozicije za fijasko su tu. Reditelj koji se nije dokazao ni onomad vraća se posle duge pauze. Lazar Ristovski ponovo u centru pažnje. Kako može biti dobro?

Ali, eto može. DNEVNIK MAŠINOVOĐE pre svega ima izuzetno duhovit crnohumorni scenario. Ovo nije komedija koja neprestano generiše smeh, ali uspeva da proizvede dosta dubok efekat vrlo često. Radović je jedan od najboljih naslednika Dušana Kovačeviča i ovde do sada na najbolji način interpretira njegov princip potpuno racionalne razrade iracionale premise. Sci elementi kovačevićevskog imaginarijuma su tu - rezignacija, samoubistvenost, alkohol, depresija, nemogućnost ljubavi i fini preliv lokalnog treša.

Ono što međutim smešta DNEVNIK MAŠINOVOĐE u jedan poseban kontekst unutar istorije jugoslovenskog filma jeste tema mašinovođa. Naime, jedan od najznačajnijih reditelja u istoriji jugoslovenskog filma, Živojin Pavlović bavio se železničarima i vozovima kroz čitav svoj opus. Pre njega oni su bili prikazivani kao vesnici progresa, a kod njega su imali ulogu radničke klase čiji surovi život pokazuje naličje socijalizma. Međutim, kod Radovića dobijaju potpuno novi ključ tumačenja. Oni rukuju zastarelim mašinama i njihov posao deluje kao neki opskurni stari zanat iako to zapravo nije. Umesto ideje progresa, oni se školuju kod majstora, stiču iskustvo kao šegrti, čak se i oslovljavaju sa majstore, a žive u ambijentima koji su toliko arhaični da deluju skoro kao propala zdanja nekih aristokrata. Stoga, kad glavni junak počne da ima priviđenja svoje stare ljubavi koju je pre skoro tri decenije zgazio voz, Radovićevi železničari dobijaju auru poovskih aristokrata koji su potonuli u dekadenciju a ne radnika na odgovornom i fizički tzahtevnom poslu koji je simbol progresa.

Dušan Joksimović je ponudio estetizovan pristup Radovićevom inače svedenom stilu režije. Postupak je pogledu kadriranja konzistentan, blago arhaičan, i sasvim sigurno da bi se lakše "oprostio" nekom reditelju koji je konzistentno ređao uspehe i bio prisutan. Međutim, Joksimovićeva fotografija čini da izgled filma suštinski bude savremen i da ne zaostaje, što je bio čest slučaj sa rediteljima starije generacije poput Gorana Markovića u prethodna dva igrana filma.

Relativno mlaka internacionalna recepcija filma nažalost pokazuje diskontinuitet relevantnog pristupa naših reditelja ovog profila na ozbiljnim festivalima, pa samim tim i vrlo slabo interesovanje za ovakav sadržaj. Kada se tome doda i evidentno slab odziv na našim blagajnama, kazna sa nepodobštine iz ranih dvehiljaditih je surova - dobar film koji nema nikakav odjek, izgubljen u šumi loših pokušaja koji su potrošili interesovanje publike i selektora.

* * * / * * * *

SOMOS GENTE HONRADA

Pogledao sam SOMOS GENTE HONRADA Alejandra Marzoe, špansku komediju o dvojici pripadnika srednje klase pred bankrotstvom koji na pecanju pronalaze paket sa čistim kokainom i pokušavaju da ga plasiraju ne bi li se izvukli iz besparice. Stvari kreću isprva zanimljivim tokom jer oni ne uspevaju da nađu kontakte iz sveta podzemlja, međutim kasnije film gubi na kreativnosti i ostaje tek simpatičan, vešto realizovan, solidno glumljen film koji nažalost nije previše snažan kad je reč o osmišljavanju sudara između mlakonja iz srednje klase i narko biznisa. 

* * / * * * *

Thursday, September 15, 2016

SECOND NATURE

Pogledao sam televizijski film SECOND NATURE koji je po scenariju F. Max Fryea i Stephena Giffithsa režirao britanski televizijski veteran Ben Bolt. Glavnu ulogu igra Alec Baldwin, a negativac je Powers Boothe. Ipak, 2003. godine nisu bili baš u najboljoj formi tako da ova priča, uz prilično arhaičnu režiju Bena Bolta deluje dosta slabo, a glavni glumci nisu nimalo fizički ubedljivi u svojim ulogama. Ipak, 2016. godine, SECOND NATURE ima određenu težinu pošto je praktično anticipirao premisu filma CRIMINAL Ariela Vromena. Naravno, takve premise su bile prisutne u raznim ostvarenjima pre SECOND NATURE međutim, CRIMINAL je maltene rimejk te premise, naravno superiorno realizovan. F. Max Frye je potpisao nekoliko značajnih scenarija pre i posle ovoga, recimo PALMETTO i FOXCATCHER. SECOND NATURE svakako nije njegovo bitno ostvarenje ali ako imamo u vidu da je jedna od premisa kasnije preuzeta, reklo bi se da je on na kraju bio najjača karika ovog projekta.

Tuesday, September 13, 2016

TRAIN TO BUSAN

Pogledao sam TRAIN TO BUSAN Sang-ho Yeona. Reč je prvom igranom filmu dokazanog animatora koji u ovom ostvarenju pravi veliki zombi spektakl, pod uticajem naslova u rasponu od najočiglednijeg SNOWPIERCERa pa sve do BULLET TRAINa Shinye Satoa. Kritike koje porede TRAIN TO BUSAN sa SNOWPIERCERom ili mu ga čak pretpostavljaju, odmah treba odbaciti a njihove potpisnike staviti na spisak ljudi kojima se ne može verovati. Naime, TRAIN TO BUSAN jeste sličan po mnogo čemu SNOWPIERCERu ali prvo niti pretenduje da pored žanrovsog ugođaja pruži dublji društveni komentar, niti kretanje kroz klase voza poistovećuje sa socijalnom mobilnošću. Zombi filmovima je u svakoj iole smislenoj interpretasciji praktično inherentna politička dimenzija, pa je tako ima i ovde, ali sa znatno manjim zamahom i ambicijom. U zombi hororu svaki akt nosi nešto političko u sebi, i ako tako gledamo TRAIN TO BUSAN, ne govori ni nešto novo niti nešto pametno.

Kad je reč o žanrovskom ugođaju, opet se SNOWPIERCER i TRAIN TO BUSAN ne mogu porediti. Bongov film je hirurški precizan čak i kad je najhaotičniji. TRAIN TO BUSAN je s druge strane, energičan, populistički film u kome Sang-ho Yeon pokazuje da za njega u pogledu inscenacije potera, obračuna i kanibalizma nema tajni, ali na tasu efektnosti s jedne strane postavljena vešta realizacija a sa druge relativna limitiranost ideja koje Sang-ho Yeon plasira.

U njegovom filmu praktično ima samo jedan način kako se zombiji zaustavljaju, ima samo jedan način kako se izbegavaju, i on te dve žice dosta vešto svira dva sata. Ono u čemu je TRAIN TO BUSAN dosta solidan jeste pripovedanje kroz sliku, ali i kroz promene odnosa u akcionim prizorima. Sang-ho Yeon zaslužuje jedan od najvećih komplimenata koje reditelji trilera i akcije mogu zaslužiti a to je da se kroz obavezne žanrovske figure istinski ispoljavaju junaci.

Kad je reč o tretmanu zombija, ne treba verovati ni kritikama koje kažu da je ovo značajan korak unutar tog podžanra. Nije. Sve smo ovo već videli, možda ne u Koreji i ne ovako vešto. Ali ovo su nam dobro poznate stvari.

Južnokorejski film još uvek nosi tu egzotiku da stvori utisak čim produkuje nešto dobro da je to istovremeno i sveže i znakovito. Nije. Ali da, ovo jeste dobar film u kome nema puno toga novog, ali mu zbog toga ne fali puno.

* * * / * * * *

TORO

Pogledao sam TORO Kike Mailloa. Posle odličnog debija EVA, Maillo je snimio je potpuno drugačiji drugi film. EVA je bio ambiciozan spoj melodrame i SFa, pa i trilera, a TORO u sebi ima sve one osobine koje nosi sophomore slump ali to nije. Prevashodni problem TOROa kao "drugog filma" jeste u svežem žanrovskom spoju koji Kike Maillo pokušava da donese u španski film. Naime, TORO je andaluzijski triler sa suptilnim uplivom lokalne ornamentalistike i ozbiljnim južnokorejskim uticajem. Maillo odlazi u sfere stilizacije koje nisu karakterisale savremene španske reopertoarske trilere. Posle izuzetno efektnog i reklo bi se rutinski stilizovanog početka, TORO kreće put blage stilizacije, nikada ne iskoračujući dalje od onoga što je Helgeland radio u PAYBACKu ili onoga što smo videli u JOHN WICKu, s tim što je u ovom konkretnom slučaju španski krimić podmazan južnokorejskim uticajima.

Kike Maillo uvodi motiv zaumne osvete, prepune religijske simbolike, a glavnog junaka kog igra Mario Casas umnogome oblikuje po južnokorejskim osvetničkim uzorima. Na sve to, Kike Maillo smešta film u izuzetno koloritam ambijent španske Coste del sol van turističke sezone, sa specifičnom kič arhitekturom modernizma koja u pojedinim deonicama zauzima protagonističku ulogu. I zbilja, arhitektura letovališta u filmu TORO nije mnogo udaljena od gigantskih konzumerističkih konstrukcija o kojima piše Ballard. U tim ambijentima, dešavanje dobija dodatnu stilizaciju i pokazuje da je Maillo vrlo ambiciozno prišao ovom gangstersko-osvetničkom gradivu.

Stilizacija naravno otvara prostor za analizu kako se ovaj film zaista treba žanrovski definisati. Ipak, ako imamo u vidu da je mnoge aspekte pripovedačke uverljivosti ostavio iza sebe, rekao bih da će u filmu TORO upravo ponajviše uživati ljudbitelji gangsterskog filma i akcionog trilera. Uprkos tome što su južnokorejski uzori poput BITTERSWEET LIFE konzistentniji u svom izrazu pa i reinvenciji konvencija, Maillov film ima visok tempo i Maria Casasa koji "maturira" u glavnoj, naslovnoj ulozi.

Za izvanrednu fotografiju zadužen je Arnau Valls Colomer, redovni saradnik Javiera Ruiza Caldere. Njegov doprinos je svakako jedan od najjačih aduta ovog filma. Maillov rediteljski postupak je podrazumevao verovatno i više rizika od debitantskog filma EVA. Nisu se svi rizici podjednako isplatili ali bez ikakve sumnje dobili smo jedan "autorski" gangsterski film i konfirmaciju jednog potentnog reditelja.

Uprkos tome što kažu da nema ništa toliko loše u "autorskim" rediteljima, reklo bi se da su All Star imena španskog trilera Fernando Navarro i Rafael Cobos, više dali mašti na volju nego pokušajima da to "upakuju" u kontistentniju celinu. Pa ipak, da nije mašte, TORO ne bi imao ta vrlo zanimljiva uvrnuća klišea na koja smo navikli.

U ovoj podeli uloga, Luis Tosar je tu da pruži podršku Casasu i čini to na nivou svoje reputacije.

* * * / * * * *

TRANSPECOS

Pogledao sam TRANSPECOS Grega Kwedara, zanimljiv indie triler o trojici teksaških graničara koji sticajem nesrećnih okolnosti moraju da transportuju drogu lokalnog meksičkog kartela. Kwedarov film izvlači dosta iz niskog budžeta, iz glumačke podele koju predvode Gabriel Luna i Johnny Simmons takođe izvlači maksimum, ali na kraju umesto da istraje u svojoj svedenoj triler formi, počinje da luta, sa nekim nešto širim pretenzijama, ne samo u prikazu surovog života u pograničnom delu već i pointilističke naracije.

Kwedarov film ima scenario koji se donekle mehanički razvija, likovi povremeno rade stvari više zato što to treba priči, nego zato što to proističe iz karaktera, međutim ova forma trpi takva rešenja sve do trenutka kada Kwedar ne krene da pokušva da prevaziđe žanr, i tu presahne sva svežina ovog ostvarenja. Onda se otkriva ipak suštinska inferiornost ovog filma u odnosu na END OF WATCH i druge filmove o pograničnim shenanigansima sa kartelima.

Pa ipak, TRANSPECOS svakako ima svoje mesto na sceni, kao jedan solidan predstavnik indie interpretacije žanra koji nažalost nije uspeo da u potpunosti očuva konzistentnost pristupa. TRANSPECOS ostaje svojevrsna indie obrada NO COUNTRY FOR OLD MEN koja tom neovestern narativu dodaje svedenost indie krimića.

* * 1/2 / * * * *

Friday, September 9, 2016

LEVEL UP

LEVEL UP je niskobudžetni triler Adama Kendalla koji ne nudi ništa naročito originalno ali još dodatno nema sreće zato što se pojavio dok je NERVE još uvek u bioskopima. Opet je reč o čoveku koji neočeivano biva uvučen u nekakvu "igru" gde biva primoran da radi razne neobične stvari, a po svemu sudeći to sve neko snima i gleda.

Nažalost, u LEVEL UPu junak nekako ništa ne uradi, a ne biva bogznakako ni sankcionisan, tako da je ovo film o uceni u kome zapravo negativci kao da baš i nemaju efikasan sistem za sprovođenje svoje volje. Nažalost, ovo je jedan od onih filmova koji je nedovoljno zanimljiv i originalan da bi smo posle gledanja imali za čime da žalimo. Adam Kendall je ovo sve ostvario sa niskim budžetom, i svakako da bi sa više novca imao bolji film, ali kada se sumiraju utisci LEVEL UP ne deluje kao ostvarenje koje sugeriše išta više od toga da ovaj čovek može da sklopi osamdesetak nečeg što je, hajde da kažemo, podnošljivo.

* 1/2 / * * * *

MECHANIC: RESSURECTION

MECHANIC: RESURRECTION Dennisa Gansela nudi odmak u odnosu na Winnerov original pa i Westov rimejk. Naime, ovog puta Statham je stavljen u poziciju Avi lernerovog Bonda ili Ethana Hunta, a Ganselova inscenacija pre svega ide u smeru visoke estetizacije aktivnosti Arthura Bishopa. Scenario Philipa Shebyja i Tony Moshera, u pojedinim fazama odstupa od uobičajenog rasporeda akcionih scena za ovu vrstu filmu, nudeći nešto dužu melodramsku deonicu u uvodnom delu filma ne bi li nam stvorio utisak kako se Bishop zaista zaljubio i kako više nije onako hladan kako ga se sećamo, međutim, to ulaganje u vremena kako bi gledalac imao emotivnu investiciju na kraju nije bilo potrebno. Odnos koji uspevaju da razviju Statham i Jessica Alba u tom uvodnom delu, kasnije ne igra neku naročito veliku ulogu, osim u tome što Jessica Alba ima ipak znatno veću reputaciju i harizmu od glumica koje tradicionalno motivišu akcione heroje da ih spasavaju. S druge strane, čini se da posle tako detaljne uvodne melodrame, Ganselu ne ostaje puno vremena da razvije unutrašnju dinamiku u onome što je glavni adut filma a to su ubistva koja Bishop izvodi tako da izgledaju kao nesreća.

Za početak, nijedno od ubistava koje je izvršio ne izgleda kao nesreća, svako deluje ne samo sumnjivo već nedvojbeno kao ubistvo. Ali, povrh toga, svaka meta ima neku zjapeću rupu u obezbeđenju koja omogućuje Bishopu da napravi plan. Za ljude koji se tako plaše ubica, njegove mete u ovom filmu deluju neverovatno lakomisleno i imaju baš riskantne ventile za opuštanje u inače paničnom strahu od svega.

Otud su verovatno najbolje akcione scene one koje se u vezane za jahtu sa koje Stathan pokušava da spase Albu.

Gansel je u rediteljskom pogledu ovde pokazao da je u punom angažmanu. Moram priznati  da sam gansela zapazio kao vrlo veštog egzekutora još u nemačkoj kinematografiji i u RESURRECTIONu pokazuje da može da funkcioniše u holivudskom akcionom filmu ali da on lično možda baš i nije neophodan. Naprosto, Gansel mnogo stvari radi dobro ali u to sve ne unosi ništa novo.

Ne znam tačno kakav aranžman ima Tommy Lee Jones sa Lernerima ali u ovom filmu je ostvario malu ulogu jedne od meta. Jones je naravno stara kuka, sa njim nema mnogo problema ali svakako je mogao biti bolje iskorišćen.

Ukupno uzev, RESURRECTION je korektan film ali u ovogodišnjoj Lernerovoj ponudi ostaje iza CRIMINALa koji je na svakom nivou znatno bolji film ali i LONDON HAS FALLEN koji kao film nema mnogo dramskih kvaliteta ali ipak ima znatno bolju i maštovitiju akciju. Ono što ohrabruje jeste da Gansel ovom projektu prilazi sa punom koncentracijom i ambicijom. Šteta što rezultat nije bolji i maštovitiji.

Inače, važno je naglasiti da je i u ovom filmu Tajland na velika vrata ušao kao konkurencija Bugarskoj u imaginarijumu Avija Lernera.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, September 8, 2016

NOČNO ŽIVLJENJE

Pogledao sam NOČNO ŽIVLJENJE Damjana Kozolea. Moram priznati da sam teško mogao da zamislim nezanimljiv film inspirisan aferom Saše Baričeviča, ali skup dva vodeća regionalna filmska mediokriteta Kozole-Sviličić uspeva da ga isporuči. Ne samo da su tu moćnu priču uzeli tek kao polazište i nisu se suštinski osvrnuli na njenu najpre društvenu subverzivnost,a o konkretnoj perverziji i da ne govorim, već su iz nje pokušali da izvuku nekakvu kao savremenu dilemu kojoj uopšte nisu dorasli. Ovo je jedan od onih filmova u kojima supruga pita muža advokata kako može da brani krive ljude a on joj onda kaže kako je njegov posao da bude branilac.

Ako imate ljudi čiji su intelektualni kapaciteti na nivou uključivanja takvih replika, onda nemate čemu da se nadate kada malo pojačaju svoju moralnu zabrinutost.

Film počinje sudskom presudom o kojoj ne saznajemo mnogo sem da je kontroverzna i da je neko ko nije dobar oslobođen. Sve to je zapapreno ponekim plakatskim dijalogom u kome "zli kapitalista" kontemplira o tome kako je odavno trebalo ugasiti državna preduzeća. Pobednik tog procesa, ugledni advokat iste noći biva pronađen na ljubljanskoj ulici, izujedan skoro nasmrt, sa strap-on dildom.

I onda film počinje da prati njegovu ženu koja ide okolo i komunicira sa raznim državnim službenicima u nadi da će saznati šta se desilo njenom mužu, a kada nasluti da je reč o nekoj perverziji, možda čak i osveti, pokušava da podmiti ljude koje susreće ne bi li nekako sprečila bruku i medijski linč. E sad, to podmićivanje joj ne ide od ruke jer svi zapravo rade svoj posao i neće da kažu da je čovek koji je pronađen go i izujedan zapravo pao sa bicikla i nešto tome slično. Dakle, sistem zapravo funkcioniše, ne reaguje dobro na korupciju, ne dešava se ništa nepravilno, ali ni neobično ili interesantno.

Uprkos tome što junakinja sve vreme emituje zabrinutost da je njen suprug žrtva nekakve odmazde ili zavere, mi kao gledaoci nemamo dovoljno informacija o tome, i sve nam to deluje kao pokušaj da opravda supruga oslanjajući se na opšta mesta o atmosferi političkog obračuna.

Kozole je verovatno malo hteo da se nadoveže na atmosferu LAZARESCUa, i to nije nov film, ali Kozole je ipak stara mejnstrim njuška i njemu naprosto ta vrsta minimalizma ne leži što on pokazuje i ovde. Fotografija Miladina Čolakovića je atmosferična, visokoestetizovana i neumitno menja predznak onome što je Kozole želeo da postigne kroz kadriranje. Kozole je pisao scenario sa Sviličićem i Uršom Menart kao saradnicom, i dok je priča neizlečivo zanimljiva uprkos njihovim pokušajima da je unište, dijalozi su i dalje plakatski, naivni i lišeni sadržaja.

No, Kozole ipak jeste visoka liga, ova priča je živa klana nedoklana i NOČNO ŽIVLJENJE na kraju uprkos njihovom trudu nije sasvim nezanimljivo. Ipak, bilo je zamalo.

* * / * * * *

Tuesday, September 6, 2016

PERSECUTED

Jedan od zanimljivijih fenomena u savremenom američkom filmu jesu naslovi koji se obraćaju vrlo konkretnim ciljnim grupama, bilo da su to LGBT osobe ili hrišćanska desnica. PERSECUTED je film koji se obraća hrišćanskoj desnici a po nivou realizacije ima u sebi to nešto pomalo “off” što ga paradoksalno čini vrlo bliskim LGBT kinematografiji. PERSECUTED za početak nije naročito dobar film, ali nije to osnovni razlog zašto deluje malo “off”.

Glavnu ulogu igra James Remar, izvrsni grubijan iz naših omiljenih filmova koji danas primarno igra epizode na velikom i malom ekranu. Za početak, ovde igra glavnu ulogu, što mu u principu nije ni strano ni nepoznato, ali u poslednje vreme nije baš často, a paradoksalno, reklo bi se da je PERSECUTED kudikamo čak i skuplji od filmova koji bi sada zvali Remara za glavnu ulogu. Međutim, ostatak podele, naročito epizodne uloge čine glumci koji su daleko ispod nekog proseka epizodista čak i za ovu vrstu produkcije. PERSECUTED u sebi ima niz produkcionih idiosinkratičnosti, za početak reč je o B-filmu sa izvesnom DTV sudbinom koji je sniman u Americi što je u startu dosta retko. Zatim, u glavnim ulogama ima kakva takva imena kao što su James Remar, Fred Dalton Thompson, Dean Stockwell i Bruce Davison, ali su oni kako rekoh okruženi ispodprosečnim epizodistima. Sve to svedoči o tome da je ovaj film ipak imao teškoće da okupi ekipu zbog svoje specifične agende.

Ffred Dalton Thompson je bio republikanski senator pa je donekle logično da mu ovako žestoko politizovana priča nije strana, iako je dosta odmaknuta od bilo kakvog političkog mejnstrima kome je on pripadao. James Remar je verovatno samo očajnik. Ipak, zanimljivo je da Bruce Davison, ikona američkog “liberalnog” filma iz sedamdesetih, igra negativca koji je takođe “liberal” ili što bi naš narod sočno rekao socijaldemokrata. Praktično u ovom marginalnom filmu koji opet pa privlači pažnju, Davison na neki način pravi aluziju na samog sebe.

Reditelj i scenarista Daniel Lusko pokušava da koncipira ovaj film kao parafrazu paranoia trilera sedamdesetih prilagođenu potreba svoje desničarske publike. Nažalost, film je prenaivan da bi profunckionisao kao triler. Sukob između born again propovednika koji je vodio život greha pre nego što je postao born again hrišćanin i senatora koji želi da donese neki antireligiozni zakon kako bi država još jače kontrolisala vernike (sic!) deluje krajnje neuverljivo, naročito kada po senatorovom naređenju Secret Service krene da smešta posrnulom ali ponovo uspravljenom junaku.

James Remar je glumac na čijem licu se očitava burna prošlost i on je relativno uverljiv kao pali grešnik koji je otkrio vrlinu ali okolnosti nameštaljke zbog kojih on postaje glavni junak naprosto ne mogu da se tako lako prihvate.

Mehanika trilera ostaje ipak nedostižna Luskou i PERSECUTED pada već na nivou tog dramskog osnova kroz koji treba da se plasira ideologija.

Pa ipak, ono što je zanimljivo jeste da osim osnovne paranoidne premise, a to je da će neko progoniti vernike po Amerci, i da iza svega stoji Vlada - po vertikali - u principu glavni junak ne samo da nema neke spiritualne momente koji ga inspirišu, niti su njegovi vernici prikazani kao ljudi koji bi mu pomogli. Štaviše, Luscov film ne nudi baš laskav prikaz junakovog najbližeg okruženja, naročito ljudi iz njegovog mega churcha koji su srebroljubivi i željni moći.

U pogledu prikaza megachurch vernika i tog miljea, možemo reći da je PERSECUTED propustio priliku da bude istinski politički nekorektan tako što bi ove ambijente naselio vrlim junacima. Pa ipak, atmosfera generalne antirelegijske pretnje ostaje osnovno obeležje filma, iako ne pokazuje način kako bi to junak mogao prevazići osim silom kojoj na kraju pribegava.

Paradokalsno, reklo bi se da na faith-tržištu bolje uspevaju filmovi bazirani na matricama melodrame i fokusirani na porodicu ali ovo žanrovsko krilo itekako opstaje. Možda više ne produkuju theatrical izdanja kao što je bio OMEGA CODE ali i dalje olasiraju svoje radove na DTV.

PERSECUTED je verovatno bio pokušaj da se ova tema plasira u mejsntrim, pa sam rezultat nije do kraja uspešan u prenošenju poruke, i to pre svega zato što akcentuje strahove a nedovoljno ističe vrlinu. 

* 1/2 / * * * *

ПИКОВАЯ ДАМА: ЧЕРНЫЙ ОБРЯД

Pogledao sam ПИКОВАЯ ДАМА: ЧЕРНЫЙ ОБРЯД Svjatoslava Podgajevskog i mogu reći da sam izuzetno zadovoljan tim filmom. Reč je u ruskoj aproprijaciji Blumhouse horora i film koji nema čega da se stidi u danima LIGHTS OFFa, CONJURINGa ili novog POLTERGEISTa. Naravno, neke od ovih filmova su radili prekaljeniji reditelji (mislim na Gila Kenana, pre svih) ali Podgajevski zbilja nema ništa naročito da nauči recimo od Jamesa Wana.

Njegov film donosi tehnički izuzetno vešto realizovan haunting/ possession film smešten u urbani moskovski milje koji je fino estetizovan, i sa etno-elementom koji se javlja samo kao neki eho iz prošlosti. Nema zbora da je tradicija veštičarenja, magije i tome sličnog direkcija koja prija istočnoevropskom hororu, ali ovaj film definitivno nje folkloresploitation i najpre se nadovezuje na američki film, prebacujući samo traumatsko jezgro iz kog izvire pretnja iz puritanskih ogrešenja u kulačke korene stare Rusije.

Glumačka podela je odlična, klici su dobro izabrani i dizajnirani a glavni “odrasli” glumci su izuzetno svedeni i sugestivni u igri. Podgajevski uspeva da jako dobro održi tenziju, prikaže jednu natprirodnu priču u okolnostima savremenih vidova komunikacije i urbane alijenacije, i što je najvažnije jako dobro prepoznaje format svoje priče i format u kome treba da je ispriča.

Ovo je film koji tačno zna šta treba da pruži i sve to radi u adekvatnom obimu, i stoga stoji kao jedan od primera dobro shvaćene holivudske lekcije.

* * * / * * * *