MOJ PRVI PUT

MOJ PRVI PUT je Apollonov film snimljen po pozorišnoj predstavi Ane Đorđević, sa promenjenom podelom i u režiji Dee Novak, o kojoj nisam uspeo da nađem nikakve informacije.

Reč je o ekranizaciji tupave duo drame u kojoj glavne uloge igraju Stojan Đorđević i Aleksandra Balmazović. Igraju uloge koje su u predstavi igrali Milovan Filipović i Jasmina Večanski, i deluje mi da je možda pozorišna podela imala više smisla.

Aleksandra Balmazović nije naročito ubedljiva kao neka ozbiljna, stegnuta i usamljena gospođa, kao što je Stojan Đorđević još manje ubedljiv kao žigolo pozvan da joj po prvi put pravi društvo. Čak i kada odnosi krenu da se, doduše jalovo, preokreću, ova podela ne uspeva da postane ubedljiva, a scenario im ne daje ni približno dovoljno materijala za išta zanimljivo.

Otud, dok je Stojan Đorđević već prekaljeni apolonac, pomalo nije jasno zašto je Aleksandra Balmazović odlučila da naruši svoju reputaciju koja nije sad ne znam kakva ali je ipak iznad nivoa ovog sadržaja.

Da bi duo drama mogla biti osnov za film, za početak ta duo drama u nekoj od formi iz kojih je ponikla mora imati smisla. Nažalost, ova nema smisla, i nema apsolutno nikakvu misao u sebi ni u jednom pogledu, tako da je i rezultat možda jedino povoljan za snimatelja Zoltana Savina kome je ovo možda najuspelija fotografija u Apollonu.

PORED TEBE

PORED TEBE Stevana Filipovića je apsolutno najbolji film u njegovom dosadašnjem opusu.

Film bi paradoksalno bio zapravo još bolji da ostatak njegovog opusa ne postoji jer nažalost njegova ideja uber filma gde su svi filmovi nekako povezani utiče na samonametanje nekih ograničenja koja su nepotrebna.

U ovom filmu, Filipović se vraća gerilskom načinu rada sa ŠEJTANOVOG RATNIKA i to mu očigledno prija.

Iako ima svoju dijegezu i u klasičnom filmskom pripovedanju, PORED TEBE je umnogome screenlife film jer se dosta rešenja bazira na online video callovima među junacima, uključuju se elementi nadzora, CCTV kamera itd. I to rešenje prija Filipovića jer mu daje jednu izražajnu rigoroznost.

Osnovna misterija oko koje se gradi ovaj triler je interesantna, životna i savremena i film je u tom pogledu dobro postavljen. Za naše uslove ovo je vrlo zanimljivo postavljen triler sa whodunit zapletom, i debelim slojem socijalne kritike.

Međutim, prvi problem je činjenica što Filipović pravi uber film u kom se susreću junaci svih njegovih ranijih filmova u jednoj priči.

Dakle, ovde okosnicu priče čine junaci iz filma PORED MENE, i uprkos tome što je ideja drugova iz razreda koji se sada nekoliko godina kasnije nalaze u jednoj drugačijoj životnoj situaciji tokom pandemije korone, zapravo okosnica priče, nisam siguran da je bilo neophodno praviti nastavak iz najmanje dva razloga. Iako je PORED MENE bio gledan film nije to bi film koji je izgradio neke ikonične junake koji žive van konteksta priče i za koje publika ima nestrpljenje da shvati šta se desilo sa njima. U tom pogledu, PORED TEBE može da se gleda bez predznanja iz prvog filma, ali ipak je mnogo smisleniji ako se gleda sa barem elementarnim poznavanjem likova, što zapravo šteti filmu jer jedno bitno bolje ostvarenje dovodi u odnos zavisnosti od jednog slabijeg, a na sve to robuje glumačkoj podeli iz tog ipak isptinog filma koja, najblaže rečeno, ne može da iznese protagonizam koji im postavlja u novom.

U tom smislu, s jedne strane usiljeni protagonizam bake koju igra Miriam Margoyles, sa idejom da se film ukopča u neki internacionalni tok i uveže sa HARRY POTTERom i tim nekim franšizama gde je ona igrala, postavljen je u izvesnom smislu čak i bolje nego što sam očekivao, ali potpuno je obesmišljen time što se ona ne može kapitalzovati (ako ona uopšte ikoga i zanima) u nečemu što dolazi ipak kao nastavak, i to središnji, u nekakvoj srpskoj trilogiji. 

Dakle, ulaže se ipak solidan napor, pa i neko ispravno nadahnuće u nešto što je besmisleno.

Najdalje u tom smislu odlazi pojavljivanje Novice Marjanovića, glavnog junaka iz filma ŠIŠANJE, koji je ako se setimo - ubijen u ŠEJTANOVOM RATNIKU, što ŠIŠANJE čini prequelom tog filma, na čemu je Filipović veoma insistirao iako ta dva filma u svom žanrovskom predznaku nemaju ništa zajedničko.

Kako se Novica Marjanović ako je ubijen u ŠEJTANOVOM RATNIKU pojavljuje kao živ i odrastao čovek u PORED TEBE, osim ukoliko u nekom crisis eventu nije zapravo retconovan ŠEJTANOV RATNIK?

Pritom, kroz detalje biografije junaka mi znamo da je to Novica iz ŠIŠANJA, samim tim i iz ŠEJTANOVOG RATNIKA, dakle greške tu nema. 

Možda bi neko mogao reći da je ovo sitničarenje i da su ovo nevažne stvari, i to je istina, ali Filipoviću je očigledno važno da sve filmove uveže u jedan, i ako je to već tako, onda bi valjda i publika trebalo da očekuje neku elementarnu logiku u svemu tome. Prosto, ako on polazi od pretpostavke da će nekoj publici Novica Marjanović biti bitan kao prepoznatljiv lik, onda bi trebalo da očekuje da ta publika zna da je on već mrtav od ŠEJTANOVOG RATNIKA pa nadalje.

Ova mala digresija koja deluje komično, zapravo nas vodi do suštine problema ovog filma. Naime, Filipović posle ŠEJTANOVOG RATNIKA počinje da razvija interesovanje za realnost ne samo kao reditelj već i kao javni radnik, i sad to zakasnelo intersovanje za realnost nas dovodi po paradoksa u kome mi gledamo u filmove u kojima je tinejdžere s Voždovca pobio turski demon, potom se otkrilo da je jedan od njih pre ubistva od demonove ruke ubio jednog Roma, u istom tom svetu na drugom kraju grada se desila jedna noć suočavanja u režiji profesorke koja hoće da radi svoj posao, onda su svi oni zajedno porasli i tokom kovida pokazali kakav je ko čovek u ovom trulom društvu, da bi se sve to završilo u sledećem filmu PORED NAS, koji je potpuni opozit PORED TEBE - dakle najgori Filipovićev film - gde se junaci iz tog razreda nalaze u nekom BATTLE ROYALE rijalitiju.

I sad imamo s jedne strane ovu bizarnu celinu a nasuprot nje imamo PORED TEBE, kao jedan film koji bi da je urađen kao standalone, zapravo mogao biti zanimljiv dodatak našem korpusu modernog trilera.

Filipovićevo okretanje realnosti se odlikuje elementima sazrevanja uz rad, i njegove ideološke intervencije su grube, menjaju se od filma do filma, kako pročita nešto novo, i u PORED MENE je on sada postao partizan. Tako baba Engleskinja ima psa koji se zove Tito i neke komunističke inklinacije a BELLA CIAO i izvornoj verziji i srpskohrvatskom prepevu je neki muzički lajtmotiv druge polovine filma. To samo po sebi nije toliko van tokova naše kinematografije jer jeste se zbio taj filmski Gazimestan kada su naši autori jedne godine otišli u Berlin kao Srbi pokajnici a vratili se kao radnici, ali Filipović u tome da je partizan ima manje mere nego ostali, izuzev Srđana Dragojevića.

No, iza svega toga, imamo jedan dosta zanimljivo prikazan mehanizam fiunkcionisanja Vučićeve Srbije, sa spregom politike, tabloida, rijalitija i naravno internacionalnih trendova u pogledu sajberkriminala i političkog ekstremizma koji se mešaju u jednu novu celinu i predstavljaju izazov za sve.

U tom smislu kad se Brankica Stanković pojavi igrajući sama sebe, teško je ne postaviti pitanje kako to da Insajder nikada nije snimio ništa o pokolju tinejdžera na Voždovcu ili o tome da BIA diže skinhede iz grobova i od njih pravi svoje operativce. A opet kada vidimo šta je usledilo u PORED NAS, ne može se osporiti da je takav Insajder u svetu ovog uber filma moguć.

U svakom slučaju, PORED TEBE je film o kome kada govorim kao što vidite lutam kroz lavirinte nedomislica, dvosmislica i besmislica koje je sam prizvao, umesto da je bio ono što može i ono što tek delimično jeste - interesantan srpski screenlife film koji malo eksploatiše englesku staru glumicu da bi možda nekoga zainteresovao napolju. Ali, ne lutam samo ja kada govorim o njemu, luta i pažljiv gledalac koji reaguje na sve elemente koji su ovde uneti što bi valjda trebalo da bude pravi odnos prema pažljivom gledanju filma.

Zašto se kroz insistiranje na uber filmu vršio estetski suicid na kraju krajeva nije ni važno, ali optimistički gledano, PORED TEBE svakako sa svim nedostacima ima svoje mesto u tradiciji našeg trilera pre svega, ali i aktivističkog i političkog filma.

* * 1/2 / * * * *

BY ANY MEANS

BY ANY MEANS je film koji je po mnogo čemu neočekivan.

Naime, režirao ga je kvir afroamerički reditelj Elegance Bratton čije je debi bila jednostavna ali ipak vrlo arty priča o tome kako je biti gej marinac. Priča se bavi borbom FBI protiv Klana na Jugu 1966. godine ali rezultat nije prestige picture već mnogo pre jedan starinski studio film kakav bi snimio Gordon Douglas sa Frankom Sinatrom i Jimom Brownom u glavnim ulogama. I sa Markom Wahlbergom i Yahyom Abdul-Mateenom u glavnim ulogama, on ima Sinatru i Browna našeg vremena tako da repromaterijal je tu. Sam Elegance nije kao Douglas ali ima nerv da uznemiri gledaoca kad se najmanje nada i da kvirne mejnstrim kad treba.

Dakle, ovo je kao MISSISSIPPI BURNING kada bi bio B-film i kada bi mogao da se reši inhibicija i nagasi gas. Klanovci su tretirani kao esencijalni negativci, priglupe seljačine koje nisu deo neke preduboke zavere, FBI je prikazan kao Hooverova država u državi koja kad pritisne LBJ nema problem da angažuje mafijaškog egzekutora i kako zna i ume reši slučaj Klana koji sprovodi teror.

Dinamika između Grega Scarpe kao mafijaškog plaćenog ubice i doušnika FBI koji zbog toga mora da se zeza po Jugu sa Klanom i agenta FBI crnca koji mu pomaže na zadatku i bori se sa sisemskim rasizmom jer ne dobija priliku da radi teške slučajeve a istovremeno želi da bude pravi G-Man i koliko-toliko poštuje procedure za koje razobručeni Scarpa apsolutno ne mari.

Agent je u pogledu protagonizma dominanitniji lik od Scarpe i Yahya ga igra moćno jer je on generalno jedna filmična pojava. Međutim, Scarpa je sine qua non cele priče i Wahlberg od njega pravi istovremeno sociopatu kog volimo jer u suštini ima zlatno srce, i antiheroja koji je sebičan ali ima nekakav osećaj za dobro i pravdu.

Ne treba trošiti reči o tome da se od Elegancea očekivalo nešto drugo i da kritike to reflektuju itekakao. Međutim, ovaj film je bez ikakve sumnje bio njegova intencija, iz svakog frejma se vidi da je hteo da napravi film o normalizaciji nemilosrdne borbe protiv Klana, na sličan načim kao što je Tarantino s mnogo manje uspeha (što se mene tiče) napravio u INGLOURIOUS BASTERDS.

U odnosu na skript sa Black Lista, Elegance ga je ubrzao, očisto od opštih mesta i trošenja vremenai malo mu smanjio prestige voltažu još na papiru.

Ne znam da li Gordon Douglas i Chairman prate savremeni film sa neba ali verujem da bi im se ovaj projekat namenjen prikazivanju u biokopu 20. oktobar itekako dopao. I da bi Douglas imao poneki savet za Elegancea gde da ga skrati i dotera.

Imajući sve u vidu, u Americi se publika iznenađujuće dobro odazvala ovom filmu koji Paramount nije pustio s prevelikim ambicijama, ali borba za pravdu i obrasci policijskog B-filma ne izlaze iz mode.

Na kraju se Scarpa i kompozitni FBI agent baziran na nekoliko ličnosti rastaju kao da bi se mogli sresti u nekom novom filmu, a mladi agent potom ponosno hoda hodnikom FBI spreman za nove zadatke. Ovo je svakako one and done film, ali rado bih video ove momčine na još nekom zadatku.

* * * / * * * *

THE GET OUT

THE GET OUT Derricka Bortea je krimić baziran na romanu Thomsa Perryja u kom Russell Crowe duboko u svojoj mičamovskoj fazi igra albanskog vlasnika losanđeleskog noćnog kluba koji mora da izađe iz posla zbog zdravlja, da bi se ubrzo ispostavilo da mu ni glava na ramenima nije skroz sigurna.

Ekipu oko Crowea čine Luke Evans, Aaron Paul, Teresa Palmer i Nina Dobrev i svako daje svoj doprinos, gde je možda Evans dobio ponajmanju priliku.

Sama priča prati dobro razgaženu mustru o gradskom maheru koji se povlači ali se to ne može uraditi bez trvenja sa saradnicima iz podzemlja sa kojima je decenijama u sumnjivim poslovima. U ovom konkretnom slučaju smetaju mu meksički kartel za koji je prao novac i korumpirani policajac koji je ucenio koledž nastavnika da ga povemeno pljačka prirodom predaje pazara ili će u protivnom odati njegove mahinacije sa prijemnim ispitima.

Perry je očigledno pokušao da osveži tipičan gangsterski milje sa dva drugačija lika, jedan je ucenjeni profesor drugi je bankarska službenica koja se zaposlila kao šalteruša jer joj je POINT BREAK omiljeni film i volela bi da pljačke banke. Ovi likovi su zanimljivi i daju filmu jednu novu indie dimenziju ali mu ipak ne donose neko suštinsko unapređenje.

Russell Crowe je dobro raspoložen i deluje relativno angažovano u glavnoj ulozi, ali kao i sam film, i on je daleko od optimalne radne temperature. Naprosto, Borte ni sa tim indie dodacima ne uspeva da se izdigne iznad nivoa relativno tipičnog spoja autorskog i DTV filma u kojima reditelj neuspešno pravi svoj showcase a producent prodaje imena.

Ovde imena nisu vrhunska ali su takva da se nerado propuštaju, i Borte je imao solidnu meč loptu. Ipak, iako nije otišla u aut nije postala ni poen već mu je vraćena da kasnije proba da pobedi sa nečim drugim.

* * / * * * *

ŠLAGER

ŠLAGER Nevija Marasovića je film u kom on parafrazira svoj jedanaest godina stariji naslov VIS-A-VIS, i ponavlja priču o reditelju koji sprema film i kroz rad na scenariju prolazi kroz suočavanje sa svojim traumama. U VIS-A-VIS je to bila priča o reditelju i glumcu koji odlaze na Vis da bi radili na scenariju i tu njihovi odnosi i tenzije evociraju njihov životne odnose. U ŠLAGERU reditelj sa svojom bivšom partnerkom, takođe rediteljkom, ali manje poznatom i neostvarenom, tokom oporavka na Bledu piše scenario o njihovom odnosu i kroz to oni iznova prolaze kroz prošle dane.

Glumci Lana Barić i Janko Popović Volarić su koscenaristi sa Marasovićem i ovaj film deluje kao nešto što je ispod nivoa Bergmanovih pozorišnih drama o odnosima reditelja i glumica, čak i onih najjednostavnijih, prosto odnosi o kojima junaci razgovaraju nisu naročito zanimljivi, nisu nešto nesvakidašnje, i govorna radnja zapravo ostaje vrlo tupa. Marasović uspeva to nekako da zaokruži emotivnom završnicom na pulskom festivalu, kao epilogom par godina kasnije, ali to ne menja da film ostaje nedorečen uprkos zaokruženosti.

Naravno, jasno je koliko su se glumci i reditelj divili sami sebi misleći na setu kako promiču u neke nivoe glume, realizma, emocijalnih preispitivanja i sl. ali ukupno uzev, ovo nije ona liga filma bez scenarija i baziranog na žvaki koji postiže puno. Za to je potrebno mnogo više softvera.

U tom smislu, film ne dobacuje ne samo do Bergmana nego ni do Linklaterove BEFORE estetike, sa kojom zapravo ima manje veze, ali neke spojnice se uviđaju.

Zanimljivo je kako Marasović od svog odličnog debija THE SHOW MUST GO ON, snimljenog dovitljivo i snalažljivo na skromnom budžetu, nastavlja sa filmovima u kojima on prilazi svemu kao neko ko želi da bude autonoman, snima jednostavne priče, ali onda u njima pokazuje da njihovu simplifikovanost ne konvertuje u jednostavnost. I one ostaju na nivou simplifikovanih vežbi i improvizacija.

Gonzo je snimao film ali ni on ne donosi ništa naročito, a od njega bih očekivao svakako neka zanimljiva rešenja. Sve je vrlo akademski i nezanimljivo izvedeno, korektno ali bez sposobnosti da prevaziđe dešavanja u kadru.

Činjenica da je ovaj poluprivatni projekat uspeo da postigne ipak pristojan odjek u Hrvatskoj pokazuje da su kriterijumi dosta opali, i da se ne raspoznaje šta je je jednostavno a šta naprosto nedorečeno i nezaokruženo.

* 1/2 / * * * *

KENGUR SE VRAĆA KUĆI

Moguće je da sam snob i da imam potrebu da mi se dopadne nešto što su svi odbacili ali KENGUR SE VRAĆA KUĆI je film za koji mi se čini da se suočio sa orkestriranom kampanjom, za koju čak mogu da naslutim i iz kog centra dolazi, ali sve to na stranu, 

Pokušaću da priđem ovom filmu pre svega unutar jednog konteksta kako mog kriterijuma, tako i nekih širih okolnosti.

Poznato je da ja nisam ljubitelj filmova Miroslava Momčilovića, ni rediteljskih, ni scenarističkih, i ako bih morao da nekako objedinim moju averziju prema njima, rekao bih da ona proističe iz toga što je on nešto što ja vidim kao aromu, neke autenntične lokalne sirovosti, umesto začina učinio glavnom supstancom svojih dela, a istovremeno je onda unutar tih narativa, sa svojevrsnim strahopoštovanjem prema formi voleo da kroz male zahvate otvara velike priče. I meni taj spoj prosto nikada nije funckionisao kako treba i rezultirao je nekim maltene narodnim umetničkim filmovima u kojima je delovalo kao da se velike teme nekako svode na populistički izraz.

Jedan od elemenata na kojima je Momčilović vremenom radio i približavao se mom ukusu, koji je ovde konkretno subjektivan, jeste odustajanje od dramaturgije skeča i priča sa više koloseka i prelazak na fokusirane priče sa jasnim protagonizmom. I u tom pogledu njegova poslednja tri filma su takva, s tim što je ovaj otišao najdalje u tome i suštinski i formalno.

KENGUR SE VRAĆA KUĆI je hiperlokalpatriotska priča, dakle ta lokalna sirovost je jako prisutna u ovom filmu, ali ovog puta priča nije pretenciozna u pogledu simbolike i otvorene ambicije. Štaviše, ovo je film koji spolja deluje kao jedna nesputana haotična dionizijska zajebancija, koja se nadovezuje na naše društveno stanje rijaliti šoua i opšteg kolapsa moralnog i ljudskog. Međutim, upravo u tom ambijentu koji ne priziva veliku priču, Momčilović na kraju uspeva da je prizove.

KENGUR SE VRAĆA KUĆI je priča o golmanu koji je uprkos tome što nije zaigrao za naše velikane uspeo da stigne do engleskog fudbala i u nekom trenutku nastupa u Premijeršipu. Međutim, za razliku od skromnog radnika Saše Ilića koji je imao takvu putanju kao igrač, Kengur je postao nešto sličnije Saši Ćurčiću, autodestruktivna rijaliti budala koja je uprkos svemu tome materijalni i životni oslonac svog okruženja sa Bežanijske Kose.

Kengur je bio lik kog je u filmu Radivoja Andrića igrao Nikola Đuričko i bio je modelovan najpre po Saši Iliću. Kengur u Momčilovićevom nastavku je modelovan po Saši Ćurčiću i igra ga Andrija Kuzmanović koji je igrao golmana u MONTEVIDEU, inače. I negde u toj razlici između Saše Ilića i Saše Ćurčića kao fudbalera i javnih ličnosti možemo definisati i razliku između ova dva filma.

Prvi KENGUR je bio napisan za Novi Beograd, a sniman je na Voždovcu. Drugi se dešava na Bežaniji. Prvi je jedna gorko slatka, humorna urbana bajka o jednom kraju i njegovim stanovnicima. Drugi je agresivna found footage komedija o ekipi koja prati histeričnog sveže penzionisanog igrača i propalog drugoligaškog trenera koji se nakoksan vraća u svoj rodni kraj, što je znak propasti, i klimavog novog početka, u koji niko zapravo ne veruje.

U tom pogledu, potpuno mi je jasno zašto je novi KENGUR srušio sneška ljubitaljima starog, među kojima nisam. Ne znam da li u ovom filmu imamo neku polemiku Momčilovića sa načinom kako je Andrić ekranizovao njegov scenario jer predznaci filmova su zaista fundamentalno različiti ali ne bih isključio ni tu mogućnost.

Momčilovićev film se dešava znatno posle prvog, cele 22 godine, i tražiti nelogičnosti u kontinuitetu unurar serije je besmisleno. Njih je obilje. Međutim, i društvo je drugačije. Novi film nije andrićevski, mnogo je više dragojevićevski, iz recimo epohe RANA, pre nego što se posle PARADE okrenuo nekim drugim poetikama. Ipak, taj agresivni postupak sa histeričnim junacima pokušava da uhvati naš aktuelni trenutak društvenog kolapsa u kom su rijalitiji i tabloidi postali normalnost u komunikaciji, a sport je postao deo estrade.

Dok je u prvom filmu Kengur bio prisutan samo na ekranu tokom prenosa i u pričama, ovde nema nijednog lika iz prvog filma, a on je protagonista u dijegezi filma. Otud i stilska promena nije neočekivana jer se i simbolički otišlo na "drugu stranu" ekrana i sada pratimo kako izgleda život "malog čoveka iz televizora". Ima prostora za raconalizaciju iz pozicije fanova Andrićevog filma ali to nije moj posao jer nisam jedan od njih.

U filmu SMRT ČOVEKA NA BALKANU, Momčilović se odlučio za found footage kao sistem rada, ali ta priča o webcamu koji je ostao uključen kada komšije ulaze i nalaze leš vlasnika, da bi se tu dalje razvijala neka njihova drama, uprkos rigoroznosti koncepta, ipak ostala statična i estetski hendikepirana. U ovom filmu, Momčilović opet bira da radi found footage, ovog puta mockumentarni footage koji snima britanska televizija prateći Kengurov homecoming. I odjednom, ovde izgleda Momčilović nalazi balans između onoga što je očigledno njegova ideja, da glumci nesmetano, neprekinuto igraju scene, i određene mizanscenske i snimateljske koreografije koja je ovde efikasna ali jednostavna i efetkna, bez bravura, ali i sa začuđujuće funkcionalnim rešenjima koja drže stvari vizuelno zanimljivim. Ako imamo u vidu formu, naracija je solidno postavljena i uspeva da uspostavi određenu dinamiku uprkos konceptu koji isključuje određene načine njenog postizanja, pre svega kroz rez.

Koliko god da sam kritikovao angažman Gorana Volarevića kao pogrešan za film Lordana Zafranovića, ovde je on doneo baš ono što treba i ovaj film nudi jednu od njegovih narativno najfunkcionalnijih fotografija.

Međutim, glumci grade dinamiku unutar scena i ovaj film je mnogo bolje igran nego što deluje na prvi pogled. Iako ima karikaturalnih likova i groteske činjenica je da na kraju ovi junaci zažive i približe nam svoja stremljena i definišu neki luk svoje transformacije.

Da je ovo Dragojevićev film, imao bi u njegovom opusu status kao ZAVET u Kusturičinom, dakle nepretenciozni energični brejk u teškoj pretencioznoj fazi, u kom nije sasvim na svom nivou izvedbeno ali je svežiji nego inače. Ali kao Momčilovićev film, ima pre status CRNE MAČKE u Kusturičinom kontekstu, dobrodošao i neočekivani, samosvojni uspeh u jednom kontinuitetu okretanja ozbiljnim temama koji donosi i dosta zanatskih iznenađenja.

Sam milje Bežanijske Kose, Roma, sitnih marginalaca, kokainske groteske, harmonikaša koji kao štio marijači prati sikarija ide za Kengurom, umnogome vrši jednu aproprijaciju kusturičinog ornamentalnog stila u domen mockdoc komedije. S tim što ovo nije BORAT, i ne ide u takvu radikalnost, ali u pogledu odnosa prema miljeu kojim se bavi Momčilović jeste negde između Kusturičine fascinacije i Baron Cohenovog cinizma. Kengur ima nešto boratovsko, s tim što je on zapravo izgubljen ne samo u vlastitoj zemlji, nego i u svom najužem životnom krugu.

Da li je ovaj film trebalo nazivati nastavkom Kengura, u odnosu na emociju koju publika ima prema tom filmu, ili je možda neki drugi naslov bio prikladniji, ne bih da sudim. Po meni ima nekog panka u tom razaranju mita o Kenguru, odnosno odlasku u jedno depresivno naličje "blokovske"/"krajaške" komedije, u kojoj ne samo da se iskoračilo iz te topline u sveta u kome se svi znaju i svi nekako brinu jedni o drugima, nego i iz okvira finog urbanog filma u jednu ciničnu, depresivnu sliku sveta margine iz koje je maltene isisan moral a stilski brevijar je kusturicijanski ili u najboljem slučaju dragojevićevski, dakle urbanost je zamenio etno-ornamentalizam prelomljen kroz prizmu urbanog lokaliteta.

Narodnjaci su pobedili, kaže ovaj film. Ali, isto tako reklo bi se da su na kraju svega, dali i bolji film nego kad se išlo urbanom stazom u stilskom pogledu.

Da li je moguće biti užasnut ovim filmom?

Apsolutno. Kao što je moguće biti užasnut i Dragojevićem i Kusturicom u najboljim ili manje dobrim danima.

Ali, imajte na umu, niko se nije užasavao Kusturicom dok to nije legalizovano u javnosti jednom upornom i koordiniranom kampanjom grupe ljudi. I danas mi prisustvujemo situaciji da se svaki taksista ružno izražava o Kusturici nezavisno od toga da li je gledao i da li je razumeo, vrteći istu priču kako "nas prikazuje kao cigane".

Međutim, pametni autori ovde su znali da se u pravom trenutku okrenu Kusturici, bilo kao gegu u MI NISMO ANĐELI gde se priča o snimanju njegovog filma u Americi, bilo kao reditelju koji je u stanju da spoji fizionomiju bioskopskog spektakla da društveno-istorijskim trenutkom na dionizijski način u LEPIM SELIMA i naročito RANAMA. Dok taksisti potcenjuju Emira, on je i ovde možda direktno, možda kroz Dragojevićeve RANE ponudio neka validna rešenja.

U tom smislu, kao što niko nije stvorio atmosferu u kojoj bi se neko zgražavao nad Momčilovićevim ranijim filmovima, sada je stvoreno upravo to. Mesecima je još od trejlera film blaćen, što ga ne čini automatski dobrim, ali ga čini indikativnim. Međutim, kako to često biva, izgleda da su krenuli đonom na film koji je zapravo prilično zanimljiv.

* * * / * * * *

VERIFIED TARGET

VERIFIED TARGET je film koji spaja u sebi nekoliko stvari koje najviše film.

Prvo, film kao robu široke potrošnje koja se pravi sa jasnom idejom da mora imati imati publiku.

Drugo, autorski odnos prema materijalu čak i kada je on suštinski predviđen da bude ukalupljen i plasiran kao roba u najčistijem smislu.

Treće, autorski pečat koji nije samo lični već je na nivou cele kinematografije.

Pokušaj da se u Srbiji snimi film koji će biti plasiran na globalno tržište a da nije reč o usluzi u najčistijem smislu, ili usluzi iz vremena SFRJ, a toga ima i danas, gde film samo formalno ima naše državljanstvo ali zapravo ga nema u suštinskom pogledu, nije ništa novo.

U tome su u proteklih skoro sedamdeset godina pokušali da se okušaju reditelji u rasponu od Radoša Novakovića do Slobodana Šijana, u raznim formatima spoja lokalne autorske pameti i stranog novca ili ideje za tržišni plasman.

Među najuspelije naslove tog tipa spadaju, po mom uverenju, filmovi Časlava Damjanovića BOMBA U 10:10 i REKVIJEM, koji su oba bili izuzetno vešto izvedeni, funkcionisali glokalno, pružajući gledalačko uživanje podjednako i jugoslovenskom i američkom gledaoca, gde je BOMBA bila izvanredno izvedena i više mejnstrim a REKVIJEM više autorski s uplivom špageti vesterna.

Naravno, bilo je i raočaranja kao što su TAJNA MANASTIRSKE RAKIJE Slobodana Šijana ili DRUGI ČOVEK, Cormanov povratak na jugoslovenski teren posle saradnje sa Novakovićem i svog filma THE SECRET INVASION. 

U našoj generaciji ovaj pipeline oživeo Milan Todorovic sa filmom ZONA MRTVIH, a potom je krenuo trend usluga gde su postepeno naši reditelji počeli da rade na stranim serijama.

VERIFIED TARGET dakle nije film koji je pao s neba ali se umnogome razlikuje od svih dosadašnjih.

Na nivou scenarija, nema sumnje da je ovo film koji je zamišljen kao DTV triler o plaćenici poslanoj da ukloni čoveka koji joj je predstavljen kao nepopravljivi kriminalac ali se među njima rađa strast a potom ona shvata da joj on možda lažno predstavljen i da organizacija za koju radi možda ne ubija isključivo okorele kriminalce.

U uvodnom delu filma koji je u formalnom pogledu najbliži nečemu što su DTV standardi, ne samo u pogledu načina kako je postavljena ekspozicija već i po ambijentima u kojima se dešava a to su već znamo sastanci grupe u nekim stanovima koji imaju unutrašnji dizajn magacina, ili dogovori s klijentima u pitoresknim baštama kafića, autorka Milena Grujić uspeva da se dobro snađe i da uspostavi vizuelni žargon koji odstupa od standarda DTV filma.

To se pre svega ogleda u tome kako vizuelno postavlja protagonizam glavne junakinje koju u kompoziciji kadra ne stavlja kao dominantnu pojavu i ostavlja joj vrlo često poziciju uzdržanosti, i prisustvo kao sekundarnog lika u kadru.

Kada film pređe u sledeću fazu a to je njen dolazak u Beograd, postaje i najzanimljiviji kako za nas kao srpske gledaoce tako i za nas kao ljubitelje filma - naime tada postaje jedna melodrama o praćenju, upoznavanju, radoznalosti i strasti, sa velikim osloncem na vibrantnosti Beograda kao grada koji umnogome postaje protagonista ove priče.

Kad kažem da Beograd postaje jedan od protagonista pod tim ne mislim samo na lokacije koje su se generalno potvrdile do sada u raznim produkcijama kao zanimljive već i kroz sam život grada, bilo da je reč o starim bioskopskim dvoranama, skrivenim balkonima, uličnim baštama kafića, rokenrol klubovima.

I u toj fazi ovaj film postaje ne samo nešto drugo u odnosu na DTV očekivanja već postaje i nešto više od njih. I isto tako zapravo u toj fazi on i postaje drugačiji od sličnih pokušaja kod nas. Rekao bih da u toj fazi najviše podseća na euroamerikanu kojom su se bavili nemački reditelji iz perioda Novog nemačkog filma, kada su pred bukvalni odlazak u Ameriku pravili nemačke filmove sa ponekim nemačkim elementom.

Roland Klick i njegov WHITE STAR ili Wim Wenders sa DER AMERIKANISCHE FREUND mi najpre padaju na pamet, ali nisu meni lično adekvatno poređenje jer te konkretne filmove naročito ne volim a ovaj mi se više dopao.

U tom smislu, ovaj film kanališe jednu istorijsku ali do sada nerealizovanu tendenciju euroamerikane u našem filmu koja je bila prisutna u rokenrol generaciji beogradske škole filmadžija ali nije dala konkretnije rezultate u realizaciji.

Međutim, film je istovremeno vrlo moderan i svakako nije mišljen kao neko bavljenje onim kako su ranije generacije zamišljale da ostave svoj pečat u euroamerikani, ali senzibilitet filma, rokenrola, novog talasa i njihove neraskidive veze je ipak tu i dao je rezultat koji eto može da pokaže ranijim generacijama da su dobro razmišljale ali nisu umele da naprave.

I onda dolazimo do završnog dela filma u kome imamo akcionu završnicu u kojoj nema greške jer tu je Kalojan Vodeničarov, bugarski velemajstor koji je odavno nadrastao okvire produkcija Avija Lernera, i kome možemo da zahvalimo na podizanju nivoa akcije u našim filmovima u protekloj deceniji.

Međutim, ni akcija nije urađena kao neki second unit heavy rad kom nije prisustvovao reditelj, već film sve vreme ima jedan prepoznatljiv svež odnos prema izvedbi i ne liči na DTV snimljen u Bugarskoj koji je vrlo kompetentan ali vrlo često lišen personalnosti gde je očigledno da second unit radi ono što zna mimo razmišljanja o celini.

I to je verovatno najveći trijumf ovog filma u pogledu veštine, iako ima znatno manje akcije nego što obećava uvodni deo, on to nadoknađuje time što ne liči na rutinski DTV film već postaje nešto drugo, i zapravo postavlja svoja pravila.

U tom pogledu svakako odnos prema glumcima, ne samo u domenu kako su snimani već i kako igraju je veoma bitan. Glavni junaci su izgrađeni karakteri, dočim su sporedni postavljeni tipski čime je razdvojeno važno od nevažnog.

U tretmanu sporednih likova, naročito epizoda, Milena Grujić pokazuje jasan žanrovski rukopis - recimo veoma dobro su diferencirani henchmeni, nijedan nije neko meso koje se tu pojavilo i posao mu je da dobije metak ili udarac ili padne. A opet ni sa jednim nema digresija i skretanja sa osnovne putanje filma.

VERIFIED TARGET je film koji je umnogome prevazišao ono što su mu inicijalne ambicije ali na tom putu nije postao nešto što je tržišno neupotrebljivo. Naročito, ako imamo u vidu da ja pojam DTVa ne koristim pežorativno, već naprotiv kao kompliment najvišeg reda i kao ultimaitvnu formu filma koji se pravi da bi ljudi imali šta da gledaju.

Nadam se da će VERIFIED TARGET kod nas biti prikazan u bioskopima jer ovo jeste bez ikakve sumnje autorski film i kao takav je najbolja potvrda teze da se reditelj može nametnuti autorstvom u okolnostima industrijske proizvodnje sadržaja. Isto tako je najbolja potvrda da treba gledati sve jer nikada ne znate šta se u kojoj vrsti filma može naći.

* * 1/2 * * * *

LET'S HAVE KIDS!

Adam Sztykiel je već godinama provereni operativac kako na ambicioznim studio projektima, kako komedijama tako i DCEU spektaklima, tako i na televiziji.

LET'S HAVE KIDS! je njegov rediteljski debi. Striming komedija koju je napisao sa suprugom Ellie Knauss i koja govori o dve BFF drugarice čiji je plan da zatrudne u isto vreme i zajedno prolaze kroz trudnoću i materinstvo.

Međutim, jednoj to uspe, a drugoj ne ide i to dovodi do određenog raskoraka među njima i do prvog velikog jaza u njihovom višedecenijskom odnosu.

Sztykiel i Knauss dobro prepliću ozbiljne životne situacije sa humorom i sa pravom merom kombinuje komične tipske likove sa izgrađenijim karakterima, i u tom pogledu film je komedija ali nije neozbiljan, što je veliki plus.

Gledano kao striming film, sa podelom koju predvodi Karen Gillan u ozbiljnom raspoloženju, ovo je vrlo uspelo ostvarenje, komedija koja ne doseže KNOCKED UP Judda Apatowa i slične klasike komedije o trudnoći, ali može da bude sasvim dovoljna kada vam se gleda tako nešto. Ipak, da je sve to isto plasirano u bioskope, mislim da bi filmu nedostajalo i vizuelne energije i snažnijih gegova.

LET'S HAVE KIDS! je konzistentno smešan i mio. Karen Gillan se izdvaja i subjektivno i objektivno, ali Sam Richardson i Zoe Chao su tu odmah iza nje, sa simpatičnom epizodom Eda Begleya, i uspeva da uporedo izgradi i humor i priču.

Ono što mu nedostaje jeste da u potpunosti iskoristi kapacitete kako Karen Gillan, tako i vizuelnog aspekta da bi dostigao bioskopski nivo.

No, kako nije otišao u bioskope, i izašao je u optimalnom striming formatu, pre zaslužuje * * * jer bi da je bioskopski pre bio u domenu * *.

HOPEU

Od Shin Sang-okovog PULGASARIja preko Bongovog HOSTa do Na Hong-jinovog HOPEa, možemo pratiti razvoj creature featurea u korejskom filmu.

Kim Jong Il je u PULGASARIju hteo da napravi svoj kaiju film u kom će prikazati borbu korejskog seljaka protiv tlačitelja uz pomoć stvaranja mitskog bića koje se kao kaiju obračunava da despotima ali se na kraju okreće protiv tvoraca i mora biti uništeno. Zadatak je poverio kidnapovanom južnokorejskom doajenu i japanskim tehničarima koji su takođe strahovali da će biti oteti ali očekivani globalni uspeh je izaostao iako se Kim nadao fenomenu lucasovskih razmera.

Bong je snimio masterpis HOST u kom je osudio američko prisustvo na korejskom poluostrvu u kom je kaiju nastao trovanjem reke Han, i njegovim povratkom kao traume iz vremena terora i diktatur među rezignirane revolucionare u sadašnjosti gde ih sve to iznova aktivira. Bio je to spektakl koji je nanovo potvrdio Bongovu veštinu kao reditelja svetskog nivoa, i film koji je vrlo uspešno integrisao ideologiju i prvoklasnu žanrovsku i bioskopsku izvedbu.

HOPE Na Hong-jina je film reditelja koji, što se mene tiče, do sada nije uspeo da iskorači iz zanimljivog u dobar film. Iako ne mogu osporiti da je u svoja dva prethodna celovečernja rada imao sve predispozicije da napravi nešto odlično jer je imao zanimljiv osnov, gubio se u razradi priče, digresijama, vrćenjima u krug i ono što je najvažnije, u svom prethodnom filmu precenio je sposobnost publike da bude dva i po sata u jednom specifičnom pomerenom stanju koje iziskuje snoliki triler. Imam dosta primedaba na autore koji se komotno ponašaju prema svojim gledaocima i njihovom strpljenju, a Na Hong-jin je jedan od njih. Potcenjujući faktor trajanja filma kao deo umetničkog izraza, Na Hong-jin je umnogome kompromitovao ono što je zapravo bilo dobro u njegovim filmovima ranije i udaljavao je celinu od formalnog sklada koji čini "dobar film".

U pogledu sklada, čak je i novi dosta raspadnuti Bongov MICKEY 17 sa svim svojim nedostacima, bolji od HOPEa. Međutim, HOPE je ukupno uzev bolji film jer ima impresivnijih scena i ima uspeliju atmosferu.

HOPE u svoja dva i po sata u suštini jeste creature feature sa relativnim jedinstvom mesta i vremena, pa i radnje na neki način, ali opet to ne znači da se i u tome ne može otići u digresiju. Naravno, Na Hong-jinu je digresija omiljeni vid izražavanja i to jeste deo njegovog postupka, ali u ovom filmu je dovedena do paroksizma jer više nema naročitog narativnog osnova za nju sem usiljenog usporavanja i produžavanja situacija.

U tom pogledu, on inače u jednom visokooktanskom filmu dosta slow burnuje, da bi onda nagazio gas i ušao u jak intenzitet i to je dinamika filma, to je smenjivanje intervala i akcenata i to je u redu. Ali, onda film ode u jednu irelevantnost baveći se stvarima za koje ne treba biti ortodoksni akademski gledalac (što ja nesporno jesam) pa konstatovati da je to koješta.

Međutim, čisti tehnički i kinestetički landgrab creature feature akcije, kad se ona dešava, a ima je dosta je izvanredan. Ovo je skup film iz kinematografije koja je iznedrila HOSTa i to se vidi. Kada krene da se dešava taj deo, Na Hong-jin svemu prilazi i sa dosta veštine i sa smislom za humor. Film nije tehnološki bitno ubedljiviji od 20 godina starijeg HOSTa, što je verovatno umnogome stvar i režije, ali je u pogledu energije negde na nivou scena tog tipa iz tog filma.

Međutim, i sama geneza monstruma sa kojima se meštani bore (u epohi čija znakovitost mi izmiče, to su recimo neke osamdesete, ne pre toga, najkasnije rane devedesete) je jedno veliko ništa, i nažalost, film nema u tom pogledu meni čitljivu idejnost. Ne kažem da je ona nužna ali ako gledamo PULGASARI i HOST onda je ovo film koji se savršeno uklapa u stav ovogodišnjeg FESTa na kom je prikazan da u njemu nema politike. Ako su to osamdesete onda je to vreme jačeg antikomunizma, i onda blizina DMZ na koju se aludira jer su okruženi minskim poljem, dobija drugi predznak, premda tenzije daleko od toga da su prošle na tim prostorima do danas.

U svakom slučaju, monstrumi su mi bili razočaranje, naročito jer prvi trenutak "ljudske" konekcije sa monstrumom mi je obećavao nešto potentnije od onoga što smo na kraju dobili.

Nemam ništa protiv, ne naročito originalnog dolaska monstruma u naš svet. OAK STREET je pokazao kako to može da se fenomenalno uradi ne sa minimumom već i bez objašnjavanja, ali OAK STREET je film koji ima barem amblinovski porodični smisao.

HOPE je film koji u svom formatu, pa i mestom na kanskom festivalu ipak pretenduje da je elitni filmmaking ali realno nije. On je nedostojni naslednik Bongovog masterpisa koji doduše barem spolja podseća na njega i zato je to i dalje u domenu dobrog filma.

Ali, u kontekstu autorovog opusa, možda jeste problem zapravo to što je ovo njegov nesumnjivo najbolji film kao celina ali i njegov najmanje zanimljiv film u postavci, i to je zanimljiv paradoks.

U svakom slučaju, spadam u manjinu koja nije našla talasnu dužinu opusa ovog reditelja, ali eto HOPE pokazuje možda neke znake ohrabrenja da ćemo se naći, u nekom drugom filmu.

* * * / * * * *

MATCHBOX THE MOVIE

Kao producent filma MATCHBOX THE MOVIE uz Davida Ellisona ispred Skydancea potpisan je i Ynon Kreiz, CEO Mattela koji će sada sa Ellisonom voditi Skydance kao medijski gigant u kom su skupljeni Warner i Paramount i sve što uz njih ide.

Ynon Kreiz je čovek koji ima ogromno iskustvo u medijima pre nego što je počeo da radi za Mattel kao čuvenu imperiju proizvođača igračaka i ta sinergija igračaka i medija koji naratizuju način igranja sa njime i prave priče u koje se uklapaju njihovi proizvodi jedna je od bitnih stvari u modernom Holivudu.

Koliko god da je meni film BARBIE sa svojim silnim Wokeizmom bio problematičan, ipak je taj film bio "nešto". Daleko od masterpisa kakav su Lord i Miller osmislili za Lego kockice, ali i daleko od onoga kako je GI JOE oživljen kao franšiza prvo kod Sommersa posle kod Schwendtkea. Međutim, MATCHBOX THE MOVIE je jedno veliko ništa.

Kao dete sam od svih autića najviše voleo upravo Matchbox i još uvek imam neke od njih. I uprkos tome što su oni dolazili naravno u nekim kolekcijama, setovima i sl. obično sam ih kupovao odnosno kupovali su mi ih pojedinačno, naprosto zanimali su me određeni modeli autobombila. I nikada nisam razmišljao o tome da oko njih treba da se gradi neki narativ.

Međutim, ako hoćeš da snimiš film o tome onda mora da bude neki narativ, istina, i David Coggeshall koji je u prvom FAMILY PLANu sa Markom Wahlbergom jako dobro osvežio relativno generic TRUE LIES format priče o tati za kog se ispostavlja da je nešto mnogo opasnije i uzbudljivije, angažovan je da to napravi. I on je onda napravio jednu generic parafrazu TRUE LIESa, opet, sa elementima FAST AND THE FURIOUS.

Sve je režirao Sam Hargrave, znači ima zanimljive akcije, i ima je dosta jer ima dosta akcije kao takve, ali procentualno, zapravo one koja je dobra nema baš toliko koliko bismo očekivali od njega. Kada akcija postane nasilna, a ikao nema krvi ima ovde dosta veoma brutalnog vehicular mayhema, nažalost postaje nam jasno da mu akciona komedija ne ide od ruke, i da se bolje snalazi u nekim intenzivnijim prizorima što iskreno ovaj film čini dosta neprikladnim za ciljnu grupu, a to su pretpostavljam ipak deca i mladi.

Film je s jedne strane generic i infantilan, ali s druge je previše ozbiljan u načinu na koji prilazi temi, a temu je pritom u celosti promašio i ne vidim ni jedan razlog zašto je ovakav generic akcioni triler okvir u kom se ispoljavaju Matchbox autići. Prvo, ima jako mnogo akcije u kojoj nema vozila. U redu, završni set piece svakako ima u sebi i tu automobilsku dimenziju ali neki je zapravo nemaju. Ima pucnjave, ima tuče, ima raznih stvari i ništa što asociram sa Matchboxom nema mnogo protagonizma.

Naravno, stvar koja ujedinjuje glavne junake jeste da su oni kao deca bili Matchbox Gang i igrali se autićima, ali to ih ipak nije fundamentalno usmerilo ka tome da se jednog dana bave generic situacijom krađe nuklearnog oružja od strane odmetnutih operativaca CIAe koji žele da izazovu globalni konflikt.

John Cena je krenuo kod Rennyja u 12 ROUNDS i negde u to vreme u filmu MARINE. U međuvremenu izgradio je zanimljiv portfolio i otvorio je aktivnosti u više žanrova ali ovaj film uprkos brendu koji nosi u naslovu je na jedan loš način podsetio na to kako izgleda franchise fatigue. Iako, ovaj film (još) nije franšiza, Cena na neki način jeste i u ovom filmu na veoma loš način osećamo da stalno radi "ono svoje". A to je delikatan balans, ta tačka kada glumac od žanrovskog specijaliste i ikone, postane neko ko se ponavlja. Svakako da i sam kvalitet i ton filma utiču na to, a MATCHBOX MOVIE je po svakom od tih kriterijuma krajnje neuralgičan.

Stoga, ovo je film gde je ogroman trud i prilično veliki novac uložen u nešto što je besmisleno.

Ellison je uvek bio zastupnik holivufskog spektakla, još dok je bio samo finansijer, i MATCHBOX MOVIE jeste to spolja gledano, ali iznutra, on stoji na suprotnom polu u odnosu na recimo MAYDAY iste producentske ekipe koja je jako dobro smislila na koji način da se poigra sa hladnoratovskom akcionom komedijom. Ovde je nažalost promašena tema na jedan nemaštovit način, a talenat i sredstva su straćeni.

NARCISO

U dokumentarnom filmu CUCHILLO DE PALO dotaknuta je tema homoseksualnosti u Paragvaju, kao jedna od traumatičnih tema tamošnje diktature. U 45 godina Stroessnerove vladavine, pojavila su se dva zločina koja su poslužila za kažnjavanje LGBT manjine.

Prvi među njima je zločin tzv. 108rice, odnosno misteriozno ubistvo radio DJa, pevača i impresarija Bernarda Arande koji je pronađen spaljen u svom stanu i posle kog je krenulo masovno hapšenje homoseksualaca jer se sumnjalo da je reč o zločinu iz strasti. Tom prilikom okupljeno je ravno 108 homoseksualaca, privedeno i promptno autovano.

U filmu NARCISO reditelj Marcelo Martinessi fikcionalizuje Bernardov slučaj kroz priču o Narcisu Arevalosu, njegovoj fikcionalnoj verziji i njegovom vajbovanju u biseksualnom miljeu prikrivenih asunsionskih homoseksualaca.

Ni Martinessi, kao ni homofobna vlast tadašnjeg Paragvaja, ne dotiče osnovnu gej priču tog vremena, Stroessnerovog sina Gustava, čuvenu "Pukovnikovicu", koji je iako pukovnik vazduhoplovstva važio za razvratnog homoseksualca, pa u urbanim legendama i povezivan sa smrću četrnaestogodišnjeg dečaka 1982. godine, što je bio povod za drugi pogrom nad homoseksualcima.

Bez Gustava, NARCISO ostaje jedna solidna, vizuelno veoma lepo izvedena, energična fusnota iz istorije gej pokreta ali i rokenrola u Južnoj Americi, kako je u konzervativnoj, seksualno represivnoj sredini, jedan harizmatičan mlad čovek pun seksualne energije koja je privlačila i žene i muškarce uspeo da je kanališe u nešto presleyevsko, u jednu formu oslobađanja, iako on na kraju nije uspeo da se oslobodi, kao što je njegova smrt dovela do još veće represije i potiskivanja.

Martinessi fikcionalizuje priču da bi mogao da se opusti u prikazu glavnog junaka i ljudi koji ga okružuju i stvara jednu zanimljivu celinu, koja nažalost u pogledu same teorije o tome ko je zapravo ubio Arandu i stoji li nešto mračnije iza toga, ostaje unekoliko nedorečena.

Međutim, priča o jednom neobičnom seks simbolu, a rani rokenrol jeste vreme seks simbola je uspešno izvedena, i ovo jeste u tom pogledu ne samo bitan paragvajski queer film već i rokenrol film.

* * * / * * * *

COME WITH ME

COME WITH ME je nenametljiv ali solidan indie psihološki triler s elementima problemskog filma, o frustriranom radniku koji nalazi objašnjenje za svoje probleme u radijskim emisijama desnog gurua koji nudi populistička razmatranja svega, najpre laži kojima sistem drži običnog čoveka u problemu.

Film prikazuje ljude ophrvane svakodnevnim problemima koji sa njima ne mogu da se nose i postaju plodno tle za sejanje raznih manipulacija čiju cenu na kraju oni plaćaju.

Aaron Harvey snima jedan nenametljiv film, bez senzacionalizma. Onaj ko za ovaj film kaže da "nije ništa posebno" neće mnogo pogrešiti. Ali upravo u tom jednom svakodnevnom, naizgledom prozaičnom dešavanju gde ni radio guru nije superzli rasistički genije, gde ni glavni junak ne uzme veštačko đubrivo da digne u vazduh zgradu, ali gde svi oni zajedno greju atmosferu na plotni dok se ne završi tragedijom, imamo jedan vrlo dobar problemski rad.

COME WITH ME nije ideološki ambivalentan kao MANIFEST WEST, i objektivno nije ni približno emotivno snažan. Međutim, spada u sličan red rekao bih iskreno zabrinuth socijalnih filmova o tome kako se ljude otuđe od okoline, jer se ne snalaze u sistemu i upadaju u vrtlog koji ih vodi ka tragediji, uz puno razumevanje šta ih je odbilo od postuliranih institucija itd.

Theo Rossi je izvanredan u glavnoj ulozi i ovaj film služi kao još jedan showcase da zacementira ono što smo odavno znali o njemu, a to je da može da iznese jedan ozbiljan film. Možda ovaj naslov nije imao taj uspeh koji je potreban da Rossi dobije željenu studiju izvodljivosti, ali svakako ima nešto reprezentativno da pokaže. Mnogi će sve ovo možda manje ceniti nego ja, ali teško da bi ga iko vrednovao sa manje od * * 1/2.

* * * / * * * *

THE FLORIST

Od dvojice mojih švedskih štićenika bliskoistočnog porekla, Tarik Saleh je uspeo da napravi ozbiljnu karijeru, a Babak Najafi je krenuo u Holivud pa se to nije razvijalo očekivanim putem i njegov novi film je klasičan DTV, doduše sa prestižnim glumcima.

Dennis Quaid igra glavnu ulogu u filmu koji je svojevrsni rip-off LEONa, a Leon lično se pojavljuje u liku Jeana Renoa kao njegovog sidekicka. I tu se manje-više i završava upotrebljivost Jeana Renoa koji je ovde nažalost jedan tromi starac koji ničim sem svojom minulom filmografijom nije doprinosio.

S druge strane, Dennis Quaid je u punoj snazi i prilazi ovoj ulozi sa punim angažmanom, želeći da od ovoga svega napravi svoj TAKEN. I Babak Najafi je zajedno sa njim prilično nadahnut, iako film sam po sebi nije baš savršeno sklopljen, pre svega u postprodukciji.

Međutim, Quaid i Najafi se trude i napravili su film koji pokušava da prevaziđe svoja ograničenja. I oni su uradili dosta. Međutim, malo produkcija, a još više postprodukcija izmakli su ovom filmu bioskopski look.

Njemu svakako ne doprinosi i pomenuti Jean Reno.

Međutim, scenario među čijim autorima je i reditelj Eran Creevy koji je danas možda i jače ime od Najafija (po mom mišljenju, nezasluženo) nudi jedan sveden i dobro postavljen konflikt na tragu LEONa, koji sa Bessonovim filmom deli osnovni zaplet - imamo negativca koji je korumpirani policajac i mora da ukloni devojčicu koja je svedok njegovog kriminalnog delovanja. Razlika je samo što je ona svedočila ubistvu koje počini njen zaštitnik, i u okviru toga nečemu što ugrožava policajca.

U tom pogledu, Renoov angažman praktično legitimiše toliko oslanjanje na LEONa jer bi bez njega to bilo precipirano kao rip-off a ne omaž.

Quaid je učinio sve što treba da bi dobio svoj TAKEN. Najafi mu je izašao u susret ali ukupno uzev, produkcija to nije skroz ispratila. Međutim, dobili smo ozbiljan DTV koji može na dosta mesta da overi bioskop.

* * 1/2 / * * * *

DREAMQUIL

DREAMQUIL je pretenciozan i nažalost ne naročito dobro izveden film Alex Prager, o ženi koja odlučuje da u bliskoj budućnosti, kada depresivnu svakodnevicu u ekološki devastiranom svetu ljudi prekraćuju u AI simulacijama, ode malo da odmori od braka koji je ušao u krizu.

Kada se vrati nazad, shvata da ju je zamenila njena robotska kopija, koja je kao poboljšana verzija nje i koja deluje da je malevolentna i da nije baš samo "oživljena" lutka sa AI softverom.

Elizabeth Banks igra i ženu i robota, John C. Reilly je tu kao muž ali materijal je daleko ispod njihovog nivoa.

Ovaj film u kom je idila stvorena kao život u zatvorenom negde po mustri pedesetih, naravno nije ni blizu estetizacije jednog DON'T WORRY DARLING, niti nekih "svesnih" referenci u filmu kao što je STEPFORD WIVES. U vizuelnom pogledu, Prager kao vizuelni tip, ponajviše podbacuje i sve ovo liči na one neke poluunderground filmove osamdesetih sa Debbie Harry, samo sada već jako bajato.

Ukupno uzev, DREAMQUIL nije ni planirao da nas impresionira na nivou priče, pa mu u tom pogledu ne bih prebacivao previše njenu nedorečenost, osrednjost i preokrete koji se vide izdaleka. Ali, ono što jeste bio cilj su estetizacija i atmosfera, pa i glumački showcase. Uprkos okupljenim imenima, da ne kažem zvezdama, DREAMQUIL u tome najdramatičnije promašuje.

JEZERO

JEZERO Lole Đukića sam reprizirao u cilju podsećanja na način kako je u njemu prikazana dimenzija političkog ekstremizma koji ometa progres u prvoj petoljetki socijalističke izgradnje.

Đukićev film je nastajao sa raznim prekidima i pritiscima iz vlasti da se koriguje osnovna priča, a to je da otpor plavljenju sela u patrijarhalnoj dolini Neretve zapravo podstiču i ustaški agitatori. Detaljnije o problemima tokom rada na ovom filmu pisao je Bogdan Tirnanić u knjizi CRNI TALAS.

Na kraju je taj element subverzije maksimalno umanjen i tu imamo lik smutljivog fratra i jednog "ideologa" koji podgovara patrijarhalne seljake da se opiru odluci vlasti ali se ipak ne ulazi u eksplicitinije prikazivanje subverzivne delatnosti.

U odnosu na slične filmove o izazovima industrijalizacije i modernizacije, Đukićev film ipak bitno zaostaje za Živanovićevom ZENICOM recimo ili Bulajevićevim i Bauerovim radovima na iste teme.

Ono što je kuriozitet jeste da se Đukić kasnije pre svega istakao kao prevashodno televizijski komediograf. U nekoliko tekstova sam isticao njegov veoma zanimljiv doprinos jugoslovenskoj naučnoj fantastici, njegov doprinos filmu strave je takođe dokumentovan u tekstovima o filmu BALADA O SVIREPOM.

Iako, JEZERO prevashodno možemo sagledavati kao problemski film, pa tek sekundarno kao triler, i ovo je svakako bio iskorak izvan komediografije, najpre zato što u ovom filmu, kao i u BALADI O SVIREPOM nema apsolutno ni trunka humora, ni u postupku ni u situacijama.

Nažalost, za razliku od SVIREPOG, ovaj film iako u sebi ima par scena koje pretenduju na dozu bioskopskog spektakla, ipak nema rafiniran vizuelni rukopis, nema jasno definisan protagonizam likova i bavi se mnogim stvarima u isto vreme bez jasnog fokusa. Uprkos fotografiji izvanrednog Nenada Jovičića, i lokacijama koje su zanimljive, film nije vizuelno uzbudljiv.

Đukić u filmu JEZERO ne deluje kao komediograf koji je potpuno zalutao u "ozbiljnu" temu, i film nije nenamerno smešan i nevešt. Ali, ovo svakako nije onaj punokrvni Đukić koji potpuno menja sliku o sebi kao autoru u BALADI O SVIREPOM. 

* * / * * * *

ONSLAUGHT

Adam Wingard i dalje ne uspeva da snimi dobar film (premda nisam gledao baš sve što je snimio) međutim s godinama postaje sve samouvereniji što samim tim daje tragikomičniji rezultat.

ONSLAUGHT je film koji on snima za A24 posle velike prilike koju mu je dao Warner da snima njihov Monsterverse film, potpuno neočekivano i niotkuda. Tako da Wingard ovde dolazi naročito raspoložen da iskoristi svu slobodu koju mu nude indie uslovi.

I, u određenom smislu, ja mogu da shvatim šta je on hteo da napravi, ali teško da to ima smisla ovako kako je on to izveo.

ONSLAUGHT izgleda kao neki rip-off UNIVERSAL SOLDIERa koji je 1995. snimio recimo Fred Olen Ray, ali izveden u maniru Nicolasa Windinga Refna, odnosno pokušaj da se potpuni B a zapravo C ugođaj pretvori u art.

I sad ovo što ja opisujem nije nikakva persiflaža, nije ovo nikakvo preterivanje, pokušaj da se izgradi apsurd ili nekakav spoj nespojivog za potrebe komentara.

Ovo je zapravo to, i mislim da bi Wingard to potvrdio. Pokušaji da se ovaj film objasni kao referenca na akcioni film osamdesetih nije tačna, jer izmeštanje jednog potencijalnog žanrovskog spektakla van grada, u pustoš jeste jedan od načina kako se od kad je sveta i veka snimao B film u Americi. BLADE RUNNER u gradu budućnosti je skup, isto to u pustinji je iznenađujuće jeftino.

Tako i sam UNIVERSAL SOLDIER kreće scenom iz Vijetnama, onda ima jednu high tech akcionu scenu u nekom skupom high tech ambijentu, da bi se kasnije i on preselio malo u pustinje i neke country western ambijente gde pravi "uštede".

U ONSLAUGHTu, imamo jako puno 80s send upova, sa facama kao što su Biehn i Veljohnson u podeli, i u ulogama koje su iznenađujuće velike, naročito za legendarnog policajca iz DIE HARDa. Ipak, Adria Arjona je glavna junakinja, pulpy ratna veteranka koja živi u trailer parku sa drugim veteranima gde će put navesti nekoliko universal soldiera koje je reanimirao dekadentni poluživi nacistički naučnik upošljen u SAD, kog igra Dan Stevens pod teškom maskom.

Scena u kojoj se pulpy naučnik uvodi je čalićevska i Wingard verovatno namerno okreće sve na treš i šalu ali ukupno uzev, ONSLAUGHT ne funkcioniše kao satira žanra.

On fiunkcioniše kao film koji na malo tehnički ambiciozniji način simulira mid-90s rip-offove uspelih akcijaša, i pokazuje nam kako bi Wynorski i Olen Ray izgledali da su mogli da snimaju sa savremenom tehnikom i sa više para.

I to bi bilo u redu kada ne bi bilo besmisleno jer Wynorski i Olen Ray su reditelji koji imaju i dignitet pa i veštinu upravo u tim okvirima teškog exploitationa i šparanja, i kada se to radi sa većim parama postaje kič i postaje besmisleno.

Wingard nema ideju šta sa tim želi da postigne, i to je osnovni problem. U redu, lepo je da je gledao filmove te vrste i da ih se rado seća. Ali, da li je ta emocija dovoljna da pridobije nekoga kao što sam ja koji sam koliko pre neki dan reprizirao DEMOLITION HIGH i njegov nastavak?

Apsolutno ne. Jer to su filmovi koji imaju svoj integritet i nose se sa svojom mukom kako znaju i umeju, i dobri su onoliko koliko mogu. ONSLAUGHT je s druge strane jedno iživljavanje u kome se pulp kao pribežište onih koji nemaju para i moraju da se oslone na senzacionalizam i da se kače na tuđi marketing, podiže na nivo nekakvog arta i mejnstrima u isto vreme.

U tom smislu, Wingardov film pored toga što je bezveze kad se gleda, poguban je i kad se o njemu malo razmisli.

* 1/2 / * * * *

& SONS

& SONS je ekranizacija romana Davida Gilberta u kojoj je Pablo Trapero pokazao kako bi izgledao vrhunski film Miše Radivojevića snimljen po prozi Borislava Pekića.

Ivan Velisavljević je izvanredno pisao o Mišinim filmovima koji se bave pozicijom intelektualca u jugoslovenskom društvu, i ovo je film o intelektualcima iz jedne problematične porodice velikog literarnog genija, izvedena u formi komične melodrame sa suptilnom crtom naučne fantastike u sebi, kojom je Gilbert od Franzenovog naslednika na polju američke realističke proze uveo jedan pynchonovski detalj i time na neki način priznao poraz proznog realizma kojim se dotle sa uspehom bavio.

U samoj strukturi, reč je o drami koja se odvija u relativno suženom broju lokacija, ali i u nešto širem dramskom vremenu, koja kroz Traperov izuzetno vibrantan i visceralan vizuelni koncept postaje veoma kinestetična, iako se suštinski kreće kroz mahom verbalizovane konflikte na temu porodične traume.

Ali, u tom pogledu, Trapero baš kao i Miša Radivojević specifičnim osećajem za vizuelno uspeva da prevaziđe verbalni okvir, a da onda i ono što je neizbežno verbalno i gde reditelj nema kud, izvede izuzetno ekspresivno.

Ovaj film je energičan, atmosferičan i zaista je dignut na viši nivo kroz rediteljsku izvedbu. Sam scenario koji potpisuju reditelj i Sarah Polley je veoma solidan, ali mogao je rezultirati mirnijim, akademskijim filmom i dati dobar ishod. Međutim, energija koju je doneo Trapero je izvanredna, i kada se spoji sa ikoničnim ambijentima i situacijama gde se sve odvija, a to je Britanija (za razliku od Njujorka u romanu) ovo postaje nešto izuzetno snažno.

Bill Nighy u glavnoj ulozi je bolji nego inače, na neki način bolji nego ikad, jer iskoračuje iz tog stiffuppelipperyja kojim je sebe pretvorio u britanskog Billa Murraya. Noah Jupe je sjajno pojačanje i stabilno gradi karijeru dok su Johnny Flynn i George Mackay podjednako dobri s tim što Flynn proširuje područje borbe a Mackay se sigurno snalazi tamo gde obično i jeste.

& SONS nažalost nije galvanizovao kritiku na način na koji bi trebalo, velikim delom zato što filmove o intelektualcima mahom vole da gledaju glupaci pa je ovo što pravi Trapero njima ipak bilo prezahtevno.

No, ako uzmemo sve u obzir, & SONS je voleli temu ili ne, pre svega rediteljski masterclass na temu kako se vizuelnost, energija i dobar ukus primenjuju na nešto što se obično realizuje na drugačiji i nedovoljno kreativan način, u iluziji da akcenat filma treba da bude na nefilmskim aspektima izraza.

Trapero je ovde poštovao i literarnost i verbalnost i glumačke bravure ali iz toga i oko toga je napravio film koji diže punim plućima i živi punom snagom.

* * * 1/2 / * * * *

PRESCHOOL

PRESCHOOL je solidan rediteljski rad Josha Duhamela.

On je i dalje prevashodno glumac, ali u režiji je daleko od gosta i ova porodična komedija smeštena u Britaniji koja govori o dva oca koji se bore za jedno mesto u elitnoj predškolskoj ustanovi i žele pošto-poto da tu smeste svoju decu i usmere ih ka najvišim sferama društva je simpatična i sporadično duhovita.

Međutim, uprkos predanoj igri celog glumačkog ansambla, pre svih britanskog komičara Michael Soche kome je Duhamel diskretno prepustio protagonizam, film nema nešto čime bi se izdigao iznad onoga što mi po definiciji očekujemo od solidne porodične komedije.

E sad, nimalo nije lako dobaciti do ovog nivoa, i tu Duhamel zaslužuje poštovanje, ali filmu nešto fali za gornji dom. Šta je to tačno teško je reći?

Možda zapravo fali veći protagonizam dece, ne nužno jer su deca neophodna u ovoj priči, ali ako ih u njoj nema, kao što ih ovde nema, mogla je biti radikalnija, crnohumornija, možda i bizarnija. Duhamelov film nije ružičast i na granici je filma ove vrste gde ima i dece, ali nedovoljno iskoračuje u onu vrstu gde ih nema a odrasli prave haos.

Ne želim da budem nepravedan prema filmu jer ovo nije neki bland family entertainment ali nije onaj najviši nivo subvertiranja porodičnog filma kakav rade Danny De Vito ili Requa & Ficarra.

Otud ja se tu zaista lomim između * * * i * * 1/2.

Zbog soft spota za Duhamela, onda ipak * * *

ZLATNI REZ '42: DJECA KOZARE

Film Lordana Zafranovića o Djeci Kozare po scenariju Arsena Diklića jeste nešto što se proteklih četrdesetak godina pominjalo i pripremalo pomalo, pa sve više i više u proteklih deset godina.

Ako imamo u vidu da je Zafranovićeva kruna karijere ratni trilogija koju čine OKUPACIJA U 26 SLIKA, PAD ITALIJE i VEČERNJA ZVONA, a da je potom napravio i značajan dokumentarni film o ustaškoj vlasti i Jasenovcu, jasno je da u osamdesetinekoj godini, on bira da se vrati najznačajnijih autorskim opsesijama sa kojima je postizao antologijske rezultate u svom kanonskom periodu.

U trenutku izlaska filma, Zafranović nije režirao više od trideset godina nikakav igrani film, a naročito ne u formatu kakav iziskuje ZLATNI REZ '42: DJECA KOZARE što je naravno njegovom novom filmu dalo atribute i terrencemalickovske senzacije ali i sumnje da li će moći posle toliko duge pauze da snimi nešto dovoljno vredno ogromne ambicije s kojom se mora nositi.

U političko-strateškom pogledu, DJECA KOZARE prvo nisu bila prepoznata kao primarni projekat od nacionalnog značaja na temu Jasenovca ali je potom ipak shvaćeno da je film jednog od najvećih reditelja u bivšoj državi na tako veliku temu, koja nosi vrlo specifičnu osetljivost ipak pravi put, i obezbeđena su sredstva da se snimi.

Nažalost, film je dat u produkciju čoveku koji je po struci harmonikaš, i rekao bih da je to umnogome uticalo da se strateški zadaci takvog filma ne ispune.

Umesto da za direktora fotografije bude doveden neki veliki autoritet, najpre iz inostranstva, film je snimao Goran Volarević koji iza sebe ima naslove kao što su MONTEVIDEO i TOMA, koji su ipak jedna forma narodnog blokbastera, u kojima ima ambicioznih kadrova ali ipak nema onog monumentalnog film looka koji zahteva film o momunentalnoj temi i režiji jednog od najvećih reditelja na ovim prostorima.

To je filmu nažalost dalo jedan skroman izgled u kom je nesporno finansijsko ulaganje u produkciju ali sve ima štimung koji mnogo više priliči nekoj skupljoj televizijskoj seriji izmontiranoj film nego moćnom bioskopskom spektaklu.

Ako imamo u vidu da director's cut traje četiri sata, i da je očigledno reč o delu koje želi da ima status filmske freske, rekao bih da je odabir slikopisca koji će to da zabeleži morao biti ikoničniji jer najbliže što je Volarević došao takvim dometima jeste snimanje jednog segmenta Kusturičinog MLIJEČNOG PUTA, što nije mala referenca ali u kontekstu ovako golemog zadatka nije velika.

Kada je ispušten monumentalni izgled filma, ostalo je monumentalno trajanje od četiri sata koje dovodi do jasnog prikazivačkog samoubistva.

Naravno, DJECA KOZARE su mogla da traju četiri sata i da to bude statement ali kada se gleda film, istini za volju, nema tu neke monumentalnosti koja bi opravdala toliko trajanje. Iako film nije stricto sensu dosadan, čak je negde od drugog sata i prilično interesantan iz ovog ili onog razloga, prosto nema potrebe za tolikim trajanjem jer u njemu zapravo nema ničega toliko moćnog niti ima snažnog autorskog iskaza.

To je naravno opet problem kada se produkcijom bavi harmonikaš koji nema ni autoritet ni znanje da iz toga napravi film, i da konstruktivnim putem dovede reditelja poznaniju formata.

Činjenica da su DJECA KOZARE krajnje oportunistički snimljena zapravo i kao serija i kao film, ali da su inicijalno krenula kao film, iziskuje poseban sloj odgovornosti, iako je sam Lordan Zafranović sa ozbiljnijim producentima uspeo da napravi takav projekat sa VEČERNJIM ZVONIMA koja su postojala uporedo i kao smislena serija.

Nije problem snimanje serije i filma uporedo kao neki način da se uštedi ili uzme više novca ali na projektu sa ovakvom temom i rediteljem to je nedostojno.

Sa neadekvatnim saradnicima i u neadekatnoj produkciji u pogledu znanja, Lordan Zafranović nije imao na koga da se osloni i snimio je film koji je u prvih sat vremena nažalost jedna repetitivna hrpa opštih mesta bez likova koji zaista zažive i tek kada junaci stignu u logor, film nekako počne da se formira o dobija obrise. Premda do kraja filma nećemo uspeti da identifikujemo ko su glavni likovi, i šta je osnovna priča filma, nastaju obrisi nečega što koliko toliko ipak ima neke osobe koje razaznajemo i neki zaplet koji pratimo.

Film je vroma labavo konstruisan u pripovedačkom smislu, i prati nekoliko pripovedačkih tokova koji nisu svi podjednako zanimljivi, nisu svi podjednako uspeli, a nažalost i nisu svi podjedanko zaslužili da se nađu u filmu.

U tom pogledu, jedan recimo veoma ozbiljan problem ovog filma jeste Zafranovićeva možda lična zabluda da i dalje snima film u SFRJ od pre 40 godina u kojoj možeš da snimiš bilo šta i nećeš naići na otpor ako je iole na liniji. Međutim, on sada snima u vremenu kada postoji jak pokret negiranja Holokausta, koji je u Hrvatskoj ne samo na društvenoj margini a on im ovim filmom daje obilje materijala.

Prvo u filmu imamo neke arhaične reflekse priča o preplitanju seksualne perverzije i nacizma iz filmova koji su Zafranovića inspirisali u onoj ranoj fazi rada, naslova koje su radili Visconti, Wertmuller i Cavani, koji u današnje vreme deluju deplasirano pa i vulgarno, svakako nedostojni priče o ovakvoj tragediji. Cela linija zapleta sa sekretaricom Jevrejkom i njenom sadističkom odnosu sa ustašom koji joj je šef je potpuno neukusna i gotovo parodična u kontekstu modernog filma, slično je i sa prizorom izopačenog ustaše koji posle klanja žena onaniše na skeli i tera orkestar da mu svira. Pored ovog očiglednog ekscesa nedostojnog ovakvog filma spomenika, imamo i niz nekih evidentno izmišljenih situacija kao i upotrebu imena istorijskih ličnosti kod junaka čija se sudbina razlikuje od ljudi čija imena nose, i kombinovanje svega toga sa pravim istorijskim ličnostima koje jesu postavljene da izgledaju verodostojno.

Sve to je moglo 1980. da prođe pa možda da bude i provokativno i aktuelno ali 2026. godine to daje materijal negacionistima da se podsmevaju filmu i da naglašavajući ono što je u njemu evidetno izmišljeno i tendenciozno prenaglašeno osporavaju i ono što je u njemu tačno.

To su neke stvari koje se javljaju prirodno kod starijih autora i to nije ništa neobično ali je to sve isto tako nešto što mora da prevaziđe ozbiljna produkcija, naročito kada je reč o državnom projektu.

Glumačke kreacije su na jednom širokom polju od prihvatljivih pa i solidnih kao kod mladih glumaca Alekseja Bjelogrlića ili Pavla Mensura, pa i iskusnog Leona Lučeva koji ovde donosi nešto svežiju rolu od onoga što je pružao u poslednje vreme, preko nekih koje deluju istorijski istinito kao što je Rene Bitorajac pa sve do pomalo operetskih Dušanke Glid i Milana Marića koji igraju svoje likove dosledno ali pomalo van tona ostatka filma.

Međutim, teško je govoriti o glumi kada nemamo celovitu sliku uloga jer je sasvim sigurno da neki od ovih likova u bitno širim verzijama postoje u seriji.

Ukupno uzev, evidentno je da ja ovom filmu prilazim pre svega estetski u odnosu na opus Lordana Zafranovića ali i ideološki-instrumentalno jer je potpuno očigledno on pristao da svoj dar ideološki instrumentalizuje u aranžmanu naših vlasti i njihovih eksperata za kulturu.

Nažalost, iako ne sumnjam u iskrenost pa i umetničku validnost Zafranovićevih namera, kao što ne sumnjam i ni u njegov najčasnije namere u svakom drugom pogledu kao i to da je pozvan da snima film o ovoj temi - u estetskom pogledu svakako najpozvaniji - iz niza razloga mislim da je napravio veliku grešku.

Prvo i osnovno, nije imao saradnike koji mogu da odgovore monumentalnosti njegove vizije. U najboljem slučaju ovaj film deluje kao MONTEVIDEO samo što je umesto fudbala tema Holokaust a to je nedostojno ovakve teme i ovakvog autora jer Lordan Zafranović nije Fadil Hadžić već ozbiljan autor.

Ovaj film je morao da slika neki vrsni strani snimatelj kakvih ima čak i na našim produkcijama - pogledajmo recimo BAUK Gorana Radovanovića.

Isto tako, scenario za film i planiranje negove fizionomije moralo je uzeti primat i sve se moralo formatirati u skladu sa onim što je zahtev ambicioznog filma freske. Nije problem napraviti film od četiri sata, ako je to potrebno ali mora se videti koja je prava mera.

Film nije išao na velike festivale ne zbog toga što se bavi srpskom tajnom bolnom i neizrecivom već zato što traje predugo a to trajanje ne opravdava, zato što je Lordan Zafranović bio veliki festivalski autoritet ali pre 45 godina i u međuvremenu se pojavilo 100 nekih drugih i nažalost morao bi da snimi nešto mnogo snažnije od ovoga da bi bio u nekoj elitnoj selekciji, a nije i konačno zato što harmonikaš nema nikakve ozbiljne kontakte u strukturama evropske kinematografije i festivalskih kadrova.

U tom smislu, ovo je jedna protraćena prilika. Rekao bih prokockana ali nije. Ovaj film je sistemski onemogućen da bude zaista dostojan, ozbiljan, pa i dovoljno dobar da bi dobacio ne samo do značaja i osetljivosti teme već i do monumentalnosti samog autora koji ga pravi.

U tom pogledu, mislim da je velika šteta što je jedna ozbiljna umetnička i istoriografska meč lopta promašena i to na ovakav način, i što će Lordan Zafranović umesto krune svoje karijere kojoj se nadao snimiti svoj ipak verovatno najslabiji film i to baš u času povratka filmu i povratka svom kanonu decenijama kasnije.

Ljudi zaduženi za kulturu u režimu Aleksandra Vučića pretvorili su je u privredni kriminal čak i u situacijama u kojima su im namere, po logici stvari, morale biti najčasnije moguće. Međutim, ovaj film nisu dokusurili lopovi već budale i neznalice, a tragedija koja su proizveli nije isključivo u domenu nacionalne teme već i karijere jednog velikog sineaste.

I onaj koga mi je žao u ovom slučaju je jedino i isključivo Zafranović jer sam uveren da je na ovom filmu jedino on imao časne namere ali nije imao dovoljno snage i koncentracije da ih ostvari na pravi način, a ljudi oko njega nisu znali kako da mu pomognu jer su prosto neznalice, i ne vide film kao svoju osnovnu delatnost već kao vid privrednog kriminala.

DEMOLITION UNIVERSITY

DEMOLIITION UNIVERSITY je nastavak filma DEMOLITION HIGH Jima Wynorskog, ovog puta u režiji Kevina Tenneya, kog pamtim iz tih vremena i po filmu PEACEMAKER sa Robertom Forsterom u glavnoj ulozi.

DEMOLITION HIGH sam gledao davnih dana ali UNIVERSITY mislim da nisam, ili sam gotovo siguran da nisam, što ne znači da ne bih mogao da ih pomešam jer su zabilja veoma slični. Praktično dinamika pa i namere negativaca su identični, ukrali su neku tajnu vojnu spravu - ovog puta otrov i ucenjuju državu da će nešto napraviti s tim - ovde konkretno otrovati vodovod.

Unutar grupe terorista je ista dinamika, imamo ženu kao egzekutora i muške vođe, s tim što ovde ima neke muško-ženske tenzije ali i mobinga među negativcima.

Corey Haim je ponovo u miljeu gde treba da se dokaže. Tamo kao đak koji se tek doselio iz velikog grada, ovde kao student pri početku studiranja, i naravno, on zbog policijskog porodičnog bekgraunda, dobija priliku da se istakne kad studenti tokom posete pogonu za prečišćavanje vade padnu šaka teroristima kao taoci.

Tenney radi sve vrlo slično kao Wynorski i u tom jednom old school DTV pristupu u kome ima izvesnog handmade osećaja, pruža vrlo korektan program.

Opet je to negde između * * i * * 1/2 i to je stvar ukusa i otvorenosti prema ovakvim stvarima.

U određenom smislu, kako sam već rekao meditirajući o DEMOLITION HIGH, ovo su low key parafraze DIE HARDa, i one nikada neće biti pri vrhu rang-liste najboljih u tom podžanru. Ali, nepretenciozne su i časno urađene, što se za neke ambicioznije ne bi moglo reći.

* * 1/2 / * * * *

MOTHER'S INSTINCT

Samo nekoliko godina posle francuske ekranizacije, francuski direktor fotografije Benoit Delhomme snimio je američku adaptaciju romana Barbare Abel DERRIERE LA HAINE pod naslovom MOTHER'S INSTINCT.

Sa Anne Hathaway i Jessicom Chastain u glavnim ulogama, Delhomme je nasledio projekat od reditelja izvornog filma koji je napustio rad iz porodičnih razloga. I ono što je snimio jeste vrlo zanimljiv spoj američkog i francuskog senzibiliteta, u kom se prožimaju cinična i perverzna francuska ideacija sa onim kako Amerikanci kroje psihološki triler, što nama nije sasvim nepoznato kako izgleda, pre svega iz opusa Briana De Palme.

MOTHER'S INSTINCT počinje kao priča o dve žene, najbliže komšinice i rado viđene prijateljice koje imaju jednu vrstu zajedništva u inhibiranim šezdesetim, ali i određene razloga za surevnjivost tim ispod površine odnosa. Kada porodična tragedija udari obe porodice, posle nesreće u kojoj jednoj od njih strada sin jedinac, kreće da se zapliće mreža sumnje, krivice, grizodušja i neuroze između njih dve.

Sa Anne Hathaway i Jessicom Chastain u centru, nema nikakve sumnje da je to vrhunski odigrano i da vrhunski izgleda, kao što je i sam Delhomme doneo svoj francuski senzibilitet u prikaz hiperameričkog miljea i učinio ga još američkijim nego što jeste baš onako kako samo Evropljanin može to da uradi, međutim, isto tako pokazao je zrelost u pogledu žanrovske mešavine koju gradi na nivou celine.

MOTHER'S INSTINCT kombinuje ono što je chabrolovski postupak izvornika sa detaljima anatomije ameriškog psihološkog trilera o ugroženoj ženi u domačinstvu koji ima iteracije od visokog sofisticiranog horora Curtisa Hansona u THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE do čitavog niza potrošnih Lifetime produkcija, ili suspense klasika Josepha Rubena. Međutim, Delhomme na sličan način kao i Meksikanka Michelle Garza Cervera shvata da je vreme klasičnog porodičnog suspensera u američkom filmu prošlo jer je porodica na filmu razorea a odnosi su patologizovani, i više uopšte nije problem da li je neko lud, već kako se integriše u zajednicu, tako da svi ti elementi kao i u njenom rimejku Hansona daju više za pravo tom evropskom senzibilitetu.

Naravno, Delhomme kao čovek sa izvora oseća tu francusku dimenziju priče i sprovodi je sa ukusom, a isto tako ume i da je prilagodi anatomiji američkog filma, i rezultat je nešto gde verujem da je deo publike očekivao više, ali ja iskreno nisam siguran da je bitno više od ovoga, u ovim okolnostima moguće, a da se ne radi o delu nekog samosvojnog autora, kao što je Paul Verhoeven iz faze filma ELLE.

Ovo svakako nije ELLE, ali jeste jedan sofisticiran triler o krivici, o gaslightingu, o traumi, zaokružen jednim depalmijanskim lobovanjem koje je što se mene tiče ušlo u gol, mada razumem i one koji imaju utisak da je lopta završila na tribinama.

Cela podela je maksimalno predana materijalu i ako imamo u vidu kakva šmirologija je mogla eksplodirati u ovakvom sadržaju, nje ni približno nema.

Otud i mlak prijem ovog filma pokazuje da je publika možda očekivala više nego što je nego realno dobiti danas, vođena mnogo više svojim uspomenama na neke stare filmove nego njihovim realnim dometima.

* * * / * * * *

ENGELEN DES DOODS

Leo de Boer je u filmu ENGELEN DES DOODS snimio pokušaj grupe, po raznim osnovama zainteresovanih Rusa da obrade stratište Vlasovljeve armije. U Rusiji, kao i u bivšem SSSRu nije bilo mnogo dilema koja je bila uloga Vlasovljeve armije. Tu su i Solženjicin i Staljin bili na istim stanovištima ali na Zapadu je deo bele emigracije koja je petljala sa Rajhom pokušavao da relativizuje njegove aktivosti, da im neki drugi predznak i dobije neku apanažu na bazi njega, u čemu su delimično uspeli.

Vlasov je u Rusiji ostao dosledno anatemisan i ovaj film prikazuje jednu grupu, reklo bi se, nezvaničnih arheologa koji odlaze da posete stratište na kom je pobijena Vlasovljeva armija i praktično ostavljena da istrune. Sami snimci tih ljudi i onoga kako oni traže te ostatke su impresivni i ovaj dokumentarni film je u tom segmentu dokumenta najimpresivniji, neke stvari koje se dešavaju pred kamerama zaista bi bilo teško inscenirati.

E sad, da li je Leo de Boer hteo još nešto da kaže, da li je ovo hteo da predstavi kao jednu nerazrešenu traumu iz SSSR, da humanizuje Vlasovljeve vojnike i sl. zaista ne znam jer film ne uspeva da sasvim isteše svoju agendu ali rekao bih da je ima. Međutim, ovo je film snimljen posle raspada SSSR a pre dolaska Putina i ovo nije tipična savremena hladnoratovska i antiruska propaganda u tom smislu.

No, to u krajnjoj liniji nije ni važno, ti ljudi na ekranu i to što rade su meni bili zaista osnovna stvar koja me je kupila i zadržala u svemu ovome.

* * * / * * * *

RUNNER

RUNNER Scotta Waugha je izašao za Angel Studios ali kada pogledamo ovu vrlo efektnu akcionu komediju, iskreno, ne znam tačno šta je to hrišćanski u njemu.

Mislim, u redu, ima tu nekog elementa žrtve za viši cilj, borbe dvojice mismatched buddyja da doture organ koji treba da se transplantira bolesnom detetu i njihova spremnost da učine sve pa i da daju život kako bi to uspelo, ali u suštini, ovo je punokrvni akcijaš, u kom se brutalnosti javljaju često i u njima se nedvosmisleno uživa.

Žrtve ima, ali praštanja i strpljenja, pa i molitve, ima vrlo malo. U jednom trenutku čak junak odbaci molitvu kao rešenje svoje situacije i potrebu za molitvom tumači kao znak da je "najebao".

Otud, kako je ovo dospelo u Angel Studios je vrlo zanimljivo, naročito ako imamo u vidu da je osnovna tema filma transplantacija organa od mrtvog donora, prema čemu crkve širom sveta imaju različita gledišta, jer kao što znamo, sahrana se smatra čuvanjem tela za kasnije biblijske događaje. Naravno, velike crkve su u međuvremenu manje-više stale na stranu transplantacije, ali i to je jedna tema kojom se ovaj film ne bavi s teološke strane.

Otud, rekao bih da je ovo bio negative pickup a ne film koji je profilisan kao neko pravo verničko Angel Studios štivo, i kao takav je ipak drugačiji akcioni film od recimo trilera SOUND OF FREEDOM koji isto nije bio nužno mnogo hrišćanski ali je bio agendaški na drugi način.

Ovde ništa od toga nema. Alan Ritchson igra burnoutovanog američkog vojnog penzionera sa traumom iz porodičnog života koji radi kao kurir u Brizbejnu, a Owen Wilson igra kurira koji donosi jetru za transplantaciju devojčici s retkom krvnom grupom. Takva jetra je prava retkost i u poteru za njom se uključuje kartel koji to želi za svog vođu.

Rodirgo Santoro je solidan i fizički sposoban u ulozi tipa iz kartela koji vodi poteru za organom.

U izvesnom smislu motiv kartela koji za svog vođu želi da nabavi jetru javlja se u izvrsnom Melovom filmu HOW I SPENT MY SUMMER VACATION iliti GET THE GRINGO. I to rešenje nije naročito novo. Međutim, ovo je film koji radi Scoptt Waugh, nekadašnji kaskader i akcenat je na fizičkoj poteri.

Brat talentovanijeg Rica Romana Waugha, ovde po prvi put snima zaista dobar film, i radi drugačije u pogledu kvaliteta od brata. Dok je Ric Roman sklon da spoji visceralnu akciju sa tough likovima kao u FELONu i SHOT CALLERu, Waugh se bavi čistim akcionim eskapizmom koji je ranije radio Besson u svojim produkcijama.

I ovo mu je prvi slučaj, da je sastavio dobar film u potpunosti, sa nekoliko izuzetnih scena, u čemu se posebno ističe eksplozivno finale u bolnici oko kog imam soft spot jer sam svojevremeno imao sličnu zamisao, mada naravno daleko jednostavniju i pitomiju u nesnimljenoj MEZIMICI.

Waugh je ovde konačno napravio uzoran film kakav bi trebalo da režiraju kaskaderi. Nije njemu ni ranije bilo nejasno šta treba da gađa, ali sada je to tačno i pogodio.

Ritchson je odličan u naslovnoj ulozi. Ipak, zanimljivo je da on igra u filmu Angel Studiosa jer je do sada svoj imidž mišičavog akcionog heroja koji ne izbegava komediju pokušavao da amortizuje Woke izjavama. Wilson je takođe kako treba. ALI... Wilson je ipak glumio u filmu NO ESCAPE i time je što se mene tiče dosegao jedno neobično visoko mesto u akcionom panteonu, pa je eksces tog filma na neki način možda malo i poremetio tu hijerarhiju kako se mere njegovi nastupi u akcijašima. Naročito, ako imamo u vidu da je on overio i Dobkinov izvanredni SHANGHAI KNIGHTS.

Dobkin je tada bio majstor. I to su neke visine koje Waugh ne pokušava da dosegne. Ali, ono što uspeva je jedan dobar akcijaš smešten na pravom mestu gde rastu dobri akcijaši, a to je Australija. Ne bih sad da učitavam, ali ima ovde malo arome Ozploitationa u nekim detaljima, počev od značajne uloge motornih vozila u celom tom haosu.

Ako se tome doda i malo ta vanamerička dimenzija lokacije koja ipak ima znakovitost neku u okvirima žanra, RUNNER dodatno dobija na ceni.

* * * / * * * *

ONE LAST SHOT

ONE LAST SHOT Jamesa Nunna je možda završni nastavak njegove akcione franšize u kojima pravi filmove sa Scottom Adkinsom.

U ovom nastavku operativac kog igra Scott Adkins treba da upadne sa grupom specijalaca da spase američki vrhovni savet odbrane koje teroristi žele da skeniraju kako bi aktivirali nuklearni arsenal. Kako bih ih okupili na jednom mestu aktivirali su "prljavu" nuklearnu bombu i izazvali haos i u tom metežu, Nunn postavlja svoje junake u nečemu što po motivaciji terorista, a zapravo bivših vojnika starije gledaoce podseća na Aldrichev TWILIGHT'S LAST GLEAMING a mlađe na THE ROCK Michaela Baya.

Nunn naravno ima dosta fillera u ovom materijalu, ima tu dosta situacija u kojima ima žvake i diskusije, ali mora se priznati da on i to inscenira sa dozom tenzije. Kada krene ono što je izazovno a to je akcija, on se u tome odlično snalazi i film ima jedan veoma visok nivo tehničke kompetencije pa i maštovitosti.

Ovde su objekti efektni, mada na kao aerdrom iz drugog dela, no vibrantni su i što je retkost u ovoj vrsti filmova koji se tiču državnog vrha - ubedljivi su.

U tom pogledu Nunn se možda odjavljuje iz serijala, a možda će ga nastaviti, no bilo da ga završava ili sprema za nastavak, to radi na visokoj nozi.

* * * / * * * *

RAGE OF STARS

RAGE OF STARS Lukasza Roga je zanimljivo gledalačko iskustvo za profesionalce. Ipak, nisam siguran da takav ishod zadovoljava autora niti da će ovaj film profesionalci radije gledati neko klasična publika.

Rog je snimio film u kom je želeo da pokaže da za pola miliona evra može da snimi lookalike nekog američkog B-filma, i u tome je uspeo. Napravio je film koji se dešava u nekoj tenzičnog predapokaliptičnoj zemlju u kojoj se jedna specijalna jedinica bori protiv trgovaca decom.

Zvuči zanimljivo i kao da nema prostora za grešku, međutim, Rog se nije snašao u pogledu vođenja priče i nije se snašao ni kad je reč o ritmu jer su neke scene prosto preduge, i puno puta gledamo iste fetišisitičke prizore brige o oružju i sl. a premalo imamo priče ili prilika gde se ono koristi.

Čini mi se da je Rog napravio razvučen i slabo koncentrisan film čija priča nikada ne profunkcioniše. Međutim, isto tako pokazao je da ima umeće da postigne look američkog B-filma i da ga radi svežije nego što bi ga radili neki tipični DTV autori što se sada javlja kao novi zahtev u tom domenu kinematografije.

Otud RAGE OF STARS jeste promašaj kao celina ali ne i kao showcase za Roga.

IDIOTS

IDIOTS je novi film Macona Blaira, glumca koji je počeo da režira i za kog sam posle debitantskog filma rekao da treba obratiti pažnju šta će raditi dalje.

Dalje sam pogrešio?

I da i ne. Nisam pogrešio u pogledu toga da je opet snimio jedan dobar indie film, ali jesam utoliko što nije napredovao jer je opet ista meta i isto odstojanje u odnosu na ono što je već radio. Možda mi je čak prvi film bio za nijansu zanimljiviji.

No, IDIOTS je film koji ima odličnu podelu u kojoj imamo Davea Francoa i O'Sheu Jacksona u glavnim ulogama i Masona Thamesa kao njihovog štićenika, u priči o dva propala vozača-kurira koji dobijaju najniži posao od svih, da u ime porodica i staratelja voze njihove potomke u klinike za odvikavanje. Na tom putu, ispostavlja se da je mladi džanki veoma nestašan, da su njih dvojica ubeđeni da su namazani ali da nisu i da se iz velikog animoziteta iz kog kreću na kraju razvija ljubav.

Macon Blair je okupio All-Star ekipu u sporednim ulogama tako da se kao sporednjaci bez problema mogu sresti Killer Mike, Kiernan Shipka ili Peter Dinglage odnosno Nicholas Braun, a među njima je Shipka napravila najbolju minijaturu kao striptizeta za kućne nastupe koja se uplete s ovom ekipom u nekom momentu.

U vizuelnom pogledu film je sugesitvan ali nije preagresivan, međutim maksimalno kapitalizuje stonerski aspekt komedije u kinestetičkom pogledu. Isto tako, Macon Blair naravno ima osećaj za glumačku igru i sve ono što može da izvuče od glumaca je vrlo solidno i deluje kao deo zajedničke saradnje, ali bez samoupravljanja.

IDIOTS dobro izgleda, ali kad je reč o tempu, ima namernih usporavanja koja proističu iz priče i stanja junaka, pa nekim gledaocima možda ta neujednačenost može zasmetati. Meni nije jer je postavljena u kontekst ali kontraargument bi bio da je tempo kao i ritam stvar celine i mora se ujednačiti.

Blair nije napredovao u ovom filmu, ali nije ni stagnirao. IDIOTS je solidan indie film, komedija sa elementima stonerske kontemplacije i krimića potere, pre svega naravno road movie koji neće zaseniti THE LAST DETAIL i njegovu slavu ali će možda neku omladinu privući da ga pogleda.

* * * / * * * *

AFFECTION

Pogledao sam film AFFECTION koji potpisuje BT Meza i reč je o jednom u suštini vrlo oskudnom SF trileru koji rasteže premisu dovoljnu za epizodu TWILIGHT ZONEa na dugometražnu formu i u tome u suštini uspeva.

Međutim, sam rezultat nije naročito impresivan ali opet nije loše jer Jessica Rothe u glavnoj ulozi kao Scream Queen našeg vremena svemu tome daje neku klasu i taj lik kroz njenu kako emotivno tako i fizički predanu glumu uspeva da nadraste svoju ulogu u priči.

U tom smislu, Meza je svakako imao dosta koristi od Rothe u podeli, ali to i jeste njen zadatak tako da je ne treba tretirati kao cheat code.

Ono što mi se dopada jeste jednostavnost postavke koju Meza pravi, ali isto tako dopada mi se što nam relativno brzo otkriva osnovnu misteriju i ne pravi nas budalama kroz neko odugovlačenje. Ono gde je mogao da se više istakne jeste razrada šta se dešava sa junacima od momenta kada svi sve shvate, i tu mislim da je bilo više prostora ne samo za zanimljive situacije već i za neke delicije.

Ipak, rekao bih da to prevazilazi Mezine sposobnosti. U slabijem raspoloženju, ovom filmu bih možda dao i * *.

* * 1/2 / * * * *

DEMOLITION HIGH

DEMOLITION HIGH Jima Wynorskog sam reprizirao u sklopu pripreme za RUN HIDE FIGHT: INFIDELS i u njemu majstor exploitationa pokazuje da se nekih njegovih filmova ne sećam slučajno sa velikim simpatijama.

DEMOLITION HIGH je film o srednjoj školi koju pohađa Corey Haim, u ulozi mladog momka iz Bronksa koji je došao u heartland i tamo stigao baš kad sticajem okolnosti teroristi dođu i okupiraju školu stvarajući talačku krizu dok uporedo imaju neku drugu agendu.

U tom pogledu, DEMOLITION HIGH zapravo ima dosta elemenata koji ga vezuju za RUN HIDE FIGHT: INFIDELS s tim što se dešava na koledžu, u pogledu klinaca koji se pobune, i samih terorista koji imaju agendu.

Naravno, INFIDELS ima još niz nekih drugih elemenata i dešava se na koledžu, no okej i DEMOLITION HIGH ima nastavak DEMOLITION UNIVERSITY pa ćemo tu možda naći veće poklapanje.

B-film je tada kao uostalom i A-film pokušavao da aproprira formulu DIE HARDa i dobili smo neke razne vrlo curious derivate, u rasponu zvezda od Andrew Dice Claya do evo Corey Haima.

Ovaj film sam upamtio pre 30 godina kao zabavan i dinamičan, sa dosta zlim negativicima koji su laki na obaraču i relativno dinamičnim dešavanjima, i zbilja, takav utisak je i na novo gledanje.

Wynorski je tada bio u zenitu i to mu se ne može osporiti, tako da je film dinamičan i za skromnu exploitation produkciju ne izgleda ni toliko loše. Ipak je to period kad je izlazak u bioskope uvek vrebao DTV stvari kao mogućnost.

* * / * * * *

SACRIFICE

Gavrasov sin je uvek reditelj na kog treba obratiti pažnju.

Čak i kad mu je kritika sahranila novi film SACRIFICE u Kanu bilo je i dalje velikih očekivanja jer ovo je ipak njegov ako ne holivudski a ono debi na engleskom jeziku s holivudskim zvezdama.

Mnogo šta oko premise pa i recepcije filma me je podsetilo na RICH FLU koji je takođe bio otpisan, pa i sahranjen, a na kraju se ispostavio kao najbolji film godine.

Ovde imamo sve te elemente, čak se u nekim aspektima estetike i teme RICH FLU i SACRIFICE prepliću, ali Romainov film svakako nije ni blizu filma godine, ni prošle ni ove.

Ono u čemu se RICH FLU i SACRIFICE prepliću jeste spoj Eat the Rich premise, apokaliptičnog scenarija koji stoji u jezgru priče i pokušaj da se sa holivudskim zvezdama i evropskim novcem na evropskim lokacijama snimi jedna organska celina.

U tom pogledu, Gavrasov film je bitno manje uspeo od RICH FLU. Naprosto, skupio je više zvezda, ali nijednu pravu kao Mary Elizabeth Winstead koja će izneti film. Uzeo je evropske lokacije, među njima izvukao jednu supervibrantnu ali zanimljivu, ali prosto ona je na kraju ispala kao da je dekor, onda je deo filma i smestio u dekor i Evropa kao takva mu prosto nije zaigrala iako su objekti gde se dešava film, realno odlični.

Glumci koje je skupio imaju star wattage - tu je Chris Evans koji je poslužio kao balvan da se Master Bong probije u Ameriku, sa svojim, pogađate Eat the Rich masterpisom SNOWPIERCER, ali ovo nije ni približno tako moćan film. Tu je Anya Taylor-Joy koja je sjajna, imamo i Johna Malkovicha i Vincenta Cassela. Ako ćemo objektivno, RICH FLU nema šta da traži pored ovog filma - međutim, pored Anye Taylor-Joy koja se jeste predala liku i odigrala ga sa punim angažmanom, ostali naprosto nisu zasijali.

Međutim, Gavras i Will Arbery imaju jako dobar koncept i sve je to zamišljeno na način koji mi nekako iz daljine evocira film INTERRUPTION Yorgosa Ziosa u kom mladi revolucionari uzmu publike jedne elitne pozorišne predstave za taoce. Ali, ovde Gavras u svemu nadalje traži nešto dugo.

Naime, kod njega se celebityji okupljaju na jednom ekološkom fundraiseru u napuštenom grčkom rudniku, ali onda na skup upadaju pravi eko-teroristi sa kojima celebritiji čak imaju i neke simpatije dok ovi ne iznesu svoju agendu - žele da se najslavniji među njima žrtvuje tako što će uskočiti u vulkan.

Zanimljivo je u nedelju dana pogledati RUN HIDE FIGHT: INFIDELS i SACRIFICE jer oba su politički filmovi i imaju neke slične plot pointe.

Naime, u oba slučaja imamo liberale koji se bave ovom ili onom vrstom virtue signallinga i onda se pojave teroristi koji zastupaju naizgled istu ili sličnu stvar ali se onda ispostavi da vrag odnosi šalu jer očekuju da se podnese prava žrtva.

INFIDELS ide iz političke satire odnosno društveno kritičke postavke u smeru akcionog filma, ali Gavras uprkos oružju koje se pojavi u kadru i uprkos opsadi koja naravno može povući na DIE HARD derivat ne odlazi u smeru akcijaša.

Iako je film ATHENA bio ta studija izvodljivosti na kojoj se bazira podrška ovom projektu a u njemu ima akcije - premda nije klasičan akcioni film - ovde Gavras izbegava visceralnost i ulazi na jednu osetljivu teritoriju.

Ovo je priča koju smo navikli da gledamo u formi akcionog filma, i on nam ne daje taj žanr, ali zapravo nema likovi koji su nešto dublji da ovo postala istinska melodrama, pa čak ni egzistencijalistička polemička drama.

Sam Gavras ne ide u smeru akcije, načinje pomalo egzistencijalističku dramu ali onda polazi put bajke, onog tipa kojima su skloni reditelji spotova i reklama (šifra: Gondry ili Jonze, mada više Gondry) i sve to zajedno na kraju postaje jedan zapravo simplifikovan akcijaš samo bez akcije.

E sad, Will Arbery sa reputacijom rada na SUCCESSIONu donosi malo tog stardusta. Njegovi likovi nisu “proživljeni”, oni su ovde ipak površna kritika celebrity kulture kojoj se pritom Gavras ipak kao autor i jetsetter, koliko bio cool, neumitno životno priklanja. Otud, sve poznate ličnosti koje se zapljunu u tom uvodnom delu filma, na kraju zapravo više uzimaju ovaj film kao svoj virtue signalling nego što mu doprinose.

SACRIFICE rečju ima dosta problema, i u svojoj supstanci i u svojoj fizionomiji, i Gavras ovde nije uspeo da dobaci ni do SNOWPIERCERa ni do RICH FLUa po umetničkom rezultatu, premda mu u pogledu recepcije kritičara RICH FLU ostaje u domašaju.

Isto tako, ja sam preveliki sucker za Gavrasa da otpišem ovaj film. Ima u njemu nešto njegovo što ga čini estetizovanim, čak i onda kada nije u potpunosti razvijen dramski, pa i inscenacijski. Isto tako, uprkos toj satiri jet seta koja nije urađena na način koji volim, ima tu nekog zanimljivog stava koji provejava kroz film.

Otud, meni SACRIFICE nije apsolutno bezvredan, kao što mi nije zapravo ni neprijatan za gledanje, naprotiv. Bio mi je zanimljiv iako nije imao kapacitete da me u potpunosti angažuje.

Međutim, isto tako mogu da zamislim gledaoce koji na ovo gledaju kao na hrpu poluosmišljenog i što je još gore dopola snimljenog smeća. I neće pogrešiti.

Međutim, pored Gavrasa i njegovog rukopisa, ovde ima još jedna zanimljivost. Naime, ovaj film nosi u sebi nešto veoma retro. Ovo je mogao da bude nekakav CASSANDRA’S CROSSING sa celebrityjima ali nije, i to je okej. Ali, isto tako ovaj film ipak ima nešto tog starog euro-puddinga u sebi gde holivudske zvezde dolaze u Evropu i snimaju neke polulokalne priče s političkom ili umetničkom dimenzijom. U tom smislu, daleko je od ovo od masterpisa kakav je Wilderova FEDORA ili tako nešto, ali ima nešto tog euroamerikana ugođaja koji se javljao u raznim varijantama sedamdesetih, pa i osamdesetih.

SACRIFICE je film o kom ljudi mogu misliti drugačije ali nije film koji polarizuje, nije ovo film gde je gledaocima preterano stalo da zastupaju svoje mišljenje. 

* * / * * * *

DRIVE THROUGH FIRE

DRIVE THROUGH FIRE Jima Carlsona i Lauren Bond je jedan od onih filmova koji "pritisnu pravu dugmad" kod određenih gledalaca, eto recimo mene.

U tom pogledu, ovo nije film za koji nedvosmisleno mogu išta da kažem ali eto meni je uradio posao.

Reč je o surovom DTVu odmah da se razumemo ali su, po mom mišljenju, u njemu neke stvari naprosto urađene dobro.

Priča prati vozača ride sharea koji oseti da je prostitutka koju vozi u opasnosti, upadne u stan gde ordinira, ubije klijenta i da se s njom u bekstvo.

Malo je nezgodno što je klijent senator i što je ona deo jednog beskrupuloznog ringa pimpova koji ne prezaju ni od čega.

Tu krece igra mačke i miša a za korak iza glavnih učesnika potere je policijski inspektor kog igra Michael Jai White i koji ovde igra istinski supporting role iako će njegovi fanovi ovo optužiti za geezer teasing.

Jim Carlson je napravio ovaj film kao ko-reditelj i ko-scenarista da mu posluži kao showcase. I, iskreno, meni je u ovom filmu on odličan. Međutim, ne deluje kao glumac koji je dovoljno unikatan i baš jako neophodan Holivudu. U tom smislu, podjednako mogu da ga vidim kao profesionalca koji radi neke sekundarne role u ozbiljim filmovima i serijama, i kao glavnjaka u DTVu i kao nekog ko će možda ostati iza kamere.

Jennifer Bond kao njegova partnerka je ovde takođe dobila showcase i mogla bi biti možda čak i potentnija na tržištu rada od njega kao "obična" a opet opasna heroina.

Međutim, u rediteljskom pogledu Jim Carlson i Lauren Bond pre svega u ovoj jednostavnoj priči uspevaju da profilišu likove, da sa malim budžetom izgrade napetost i atmosferu, da Michael Jai Whitea kako film odmiče potčine celini i nateraju da glumi, što on itekako zna i da se izmaknu od tipičnog DTVa dozom Amerikane u pogledu objekata i ambijenata.

Ovo je surov low-budget ali dobar je film i iako ovo nije neka indie bravura na mikro-budžetu jeste pošteno urađen B-film koji sa ponosom nosi i svoju oskudicu kao orden.

Možda bi u nekim drugim uslovima ovakav film dobio * * 1/2 ali sad ću biti široke ruke i ubeležiti * * *

WHITE STAR

WHITE STAR Rolanda Klicka nije njegov prvi pokušaj da snimi euroamerikanu, ali je ovaj manje uspešan.

WHITE STAR je snimljen u fazi kada je Dennis Hopper ozbiljno nabijen na bjelovar i na sve to igra erodiralog rokenrol impresarija koji pokušava u Berlinu da od klavijaturiste new wave benda napravi ozbiljnu pop zvezdu koja će proizaći iz punka.

Terrance Robay igra mladog muzičara i ima tu harizmu mladog ukletog talenta. I zbilja, samo deset godina kasnije umro je od AIDSa. U glumu je ušao kao član kratkovekog new wave benda Vivabeat kojima je karijeru započeo Peter Gabriel jer je dao njihove snimke svojoj izdavačkoj kući. Hemija između Hoppera i Robaya nije snažna ali postoji, međutim generalno kad je Hopper u kadru to je mahom samoupravljanje.

Robay je daleko od ikone u bilo kom smislu jer je tada otprilike njegova ozbiljna muzička karijera bila gotova i znalo se ko je on. U tom pogledu, sve što danas čitamo kao meta nivo u pogledu toga da je on muzičar i tad je svima bila jasna, i on i Hopper su bili već definisani u svom širem kulturnom okviru.

U tom pogledu, teško je zamisliti da je Klick intenzivnije imao Vivabeat na umu kada je profilisao Robaya kao junaka. S druge strane, on jeste bio aktivan u bendu koji jeste imao nekakav status, ploče i nastupe i to prosto ne treba zanemariti.

S druge strane, Hopper kao kontrakulturna ikona, trebalo je da donese puno i doneo je, no ostaje pitanje koliko je tog uloženog znoja (pun intended jer ovo je Hopperova znojava BLUE VELVET faza) zaista dalo rezultat.

Jedan od razloga leži i u samom Klicku. U pogledu priče on je ovde dosta komotan i deluje da snimanje s Hopperom nije bilo jednostavno. Otud film ima jednu simplifikovanu postavku unutar koje nema mnogo dinamike - Hopper igra menadžera koji pošto-poto želi da izgura novog štićenika do statusa zvezde ali u jednom trenutku razne agresivne medijske akcije, ujdurme i podmetačine postaju bitnije od muzike.

I onda zbunjeni i pasivni pulen i njegov zaštitnik formiraju gubitničku kombinaciju koja rezultira tragedijom za obojicu, moralnom za pevača a ljudskom i poslovnom za menadžera.

Roland Klick je dobro zamislio ovaj film i pre svega odlično je izabrao Berlin kao uverljiv backdrop za ovu priču o dva Amerikanca u pokušaju da naprave karijeru jer takav Berlin jeste postojao. Međutim, nije u dovoljnoj meri razvio priču, nije se bavio zapletom i unutrašnjom dinamikom dešavanja i dobio je film koji je dobro zamišljen ali veoma klimavo sproveden do kraja.

Klick je u realizaciji visceralan kao inače, ali ipak sa malo manje svežine, i sa energijom koja nije konzistentna. Na kraju, ovaj film ima sve atribute kultnog ostvarenja ali uprkos tome što je nezaobilazno štivo iz više razloga, on ipak nije dobar.

* * / * * * *

BUBCHEN

BUBCHEN Rolanda Klicka iz 1968. godine je jedan od filmova koji su inaugurisali raskorak ovog reditelja sa ostatkom Novog nemačkog filma. Nastao je u koprodukciji legendarnog Roba Houwera koga primarno naravno pamtimo kao Verhoevenovog producenta ali i bitnu figuru za podršku Novom nemačkom filmu, i nudi jednu mračnu, nasilnu, gotovo buchnerovsku priču o dečaku koji oseća zapostavljenost i odlučuje da ubije svoju malu sestru, što uspeva da izvede jer mlada komšinica ostavljena da ga čuva radije ide na seks sa nekim tipom.

Kada je dečko ubije i ukloni, surovo, hladno i beskrupulozno, kreće istraga u kojoj niko ne sumnja na njega ali okolo ima sasvim dovoljno lične i porodične truleži, da se svašta razotkrije i ispostavi.

Film je hladan, ali sa osećajem za prikaz korozije porodice i društva. Dakle, klinički je ali nije neutralan i naročito je uznemirujući što nudi naturalističku ali dramsku nemotivisanu odluku dečaka da ubije sestricu što je čini naročito dijaboličnom i životnom.

Rasplet je takođe vrlo snažan i nudi prostor za jedno veoma crno razumevanje kako sveta tako i čovekove psihe.

Publika koja očekuje dramsku motivaciju u centralnom događaju filma, neće je dobiti, ali dobiće jednu naturalističku i u patološkom pogledu uverljivu. U tom smislu BUBCHEN je film koji je jako značajan jer ulazi zaista u entropičnost čovekove patologije i zločina koji iz nje može da proistekne. Za kulturu koja je toliko fascinirana ludilom, i nasiljem koje iz njega proističe, veoma je indikativno da je Klickov film inicijalno odbačen, ali da se danas prepoznaje kako bez njega ne bi mnogo čega bilo, počev o znatnog dela Hanekeove poetike.

Roland Klick je snimio film ispred svog vremena. Ipak, na kraju je uspeo da mu ovo delo bude prepoznato i da živi kao klasik, ako već nije postiglo mnogo kao aktuelan film.

* * * / * * * *