MOTHER'S INSTINCT

Samo nekoliko godina posle francuske ekranizacije, francuski direktor fotografije Benoit Delhomme snimio je američku adaptaciju romana Barbare Abel DERRIERE LA HAINE pod naslovom MOTHER'S INSTINCT.

Sa Anne Hathaway i Jessicom Chastain u glavnim ulogama, Delhomme je nasledio projekat od reditelja izvornog filma koji je napustio rad iz porodičnih razloga. I ono što je snimio jeste vrlo zanimljiv spoj američkog i francuskog senzibiliteta, u kom se prožimaju cinična i perverzna francuska ideacija sa onim kako Amerikanci kroje psihološki triler, što nama nije sasvim nepoznato kako izgleda, pre svega iz opusa Briana De Palme.

MOTHER'S INSTINCT počinje kao priča o dve žene, najbliže komšinice i rado viđene prijateljice koje imaju jednu vrstu zajedništva u inhibiranim šezdesetim, ali i određene razloga za surevnjivost tim ispod površine odnosa. Kada porodična tragedija udari obe porodice, posle nesreće u kojoj jednoj od njih strada sin jedinac, kreće da se zapliće mreža sumnje, krivice, grizodušja i neuroze između njih dve.

Sa Anne Hathaway i Jessicom Chastain u centru, nema nikakve sumnje da je to vrhunski odigrano i da vrhunski izgleda, kao što je i sam Delhomme doneo svoj francuski senzibilitet u prikaz hiperameričkog miljea i učinio ga još američkijim nego što jeste baš onako kako samo Evropljanin može to da uradi, međutim, isto tako pokazao je zrelost u pogledu žanrovske mešavine koju gradi na nivou celine.

MOTHER'S INSTINCT kombinuje ono što je chabrolovski postupak izvornika sa detaljima anatomije ameriškog psihološkog trilera o ugroženoj ženi u domačinstvu koji ima iteracije od visokog sofisticiranog horora Curtisa Hansona u THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE do čitavog niza potrošnih Lifetime produkcija, ili suspense klasika Josepha Rubena. Međutim, Delhomme na sličan način kao i Meksikanka Michelle Garza Cervera shvata da je vreme klasičnog porodičnog suspensera u američkom filmu prošlo jer je porodica na filmu razorea a odnosi su patologizovani, i više uopšte nije problem da li je neko lud, već kako se integriše u zajednicu, tako da svi ti elementi kao i u njenom rimejku Hansona daju više za pravo tom evropskom senzibilitetu.

Naravno, Delhomme kao čovek sa izvora oseća tu francusku dimenziju priče i sprovodi je sa ukusom, a isto tako ume i da je prilagodi anatomiji američkog filma, i rezultat je nešto gde verujem da je deo publike očekivao više, ali ja iskreno nisam siguran da je bitno više od ovoga, u ovim okolnostima moguće, a da se ne radi o delu nekog samosvojnog autora, kao što je Paul Verhoeven iz faze filma ELLE.

Ovo svakako nije ELLE, ali jeste jedan sofisticiran triler o krivici, o gaslightingu, o traumi, zaokružen jednim depalmijanskim lobovanjem koje je što se mene tiče ušlo u gol, mada razumem i one koji imaju utisak da je lopta završila na tribinama.

Cela podela je maksimalno predana materijalu i ako imamo u vidu kakva šmirologija je mogla eksplodirati u ovakvom sadržaju, nje ni približno nema.

Otud i mlak prijem ovog filma pokazuje da je publika možda očekivala više nego što je nego realno dobiti danas, vođena mnogo više svojim uspomenama na neke stare filmove nego njihovim realnim dometima.

* * * / * * * *