THE NUDE BOMB

Pogledao sam THE NUDE BOMB britanskog veterana Clive Donnera, i mogu reći da je to jedan od najboljih Bond-spoofova ikada snimljenih. Reč je o dugometražnom filmu baziranom na seriji GET SMART u kome agenta Maxwella Smarta igra Don Adams glumac iz serije.

THE NUDE BOMB je izuzetno duhovit spoof koji se delom oslanja na mušičavu melbrooksovsku komedju (uostalom Brooks i Buck Henry su i kreirali seriju) a delom na izuzetno dinamičan i kreativan slapstick sasvim dostojan starih majstora.

Ova stilizacija toliko dobro funkcioniše da je zaista bila prava hrabrost izmestiti Smarta iz ovog retro konteksta i baš zato Peter Segal i zaslužuje sve pohvale za to što je u priličnoj meri uspeo da naše dobar ključ stilizacije za novog Smarta i da ne potpadne pod uticaj retro tematizacije na tragu AUSTIN POWERSa.

Kao što je ključ stilizacije jako bitan za akcionu komediju, jako je bitan i za špijunske akcione trilere poput Bonda. Otud je jasno koliko tek ključ stilizacije mora da bude važan onima koji pokušavaju da iz žanra komedije polemišu sa akcionim trilerima bondovskog tipa u kojima neumitno moraju da se dotaknu i akcije. U GET SMARTu, Peter Segal čak uspeva da snimi neke akcione scene koje su čak možda i previše ozbiljne imajući u vidu ostatak stilizacije i humora. U THE NUDE BOMB, akcija je data kao slapstick koji povremeno postavlja isskušenja pred kaskadere ali u suštini i dalje ostaje slapstick.

Isto tako, u Segalovom SMARTu, ceo svet je manje-više normalan i racionalan u ključu konvencionalne akcione komedije, jedino je Smart potpuno otkačen, dok je u NUDE BOMB ceo univerzum karikiran s tim što je Smart u svemu tome još i samouveren i nekompetentan.

U svakom slučaju, ljubitelji retro-bondastih stvari treba da vide THE NUDE BOMB kao odličnu old-fashioned zabavu.

* * * / * * * *

CHE

Pogledao sam Soderberghovog CHEa, courtesy of Ginger.

Nemam šta puno da kažem o ovom filmu. Soderbergh je uspeo da razvodni uzbudljivu biografiju jedne od ikona 20. veka. Iako to nisam očekivao, Soderbergh je snimio film o Cheu koji u svom većem delu izgleda kao pokušaj snimanja partizanskog filma od strane nekoga ko nije najbolje shvatio postulate art house filma.

Tako da na kraju CHE deluje naizmenično naivno i pamfletski, ne uspeva da zagrebe površinu Cheovog lika i dela, u pojedinim scenama dijalozi u kojima Che i Fidel časte u maniru "ja tebe serdaru, ti mene vojvodo" deluju kao da su prepisani iz neke vrlo cenzurisane istorijski čitanke.

Soderbergh je imao priliku da snimi veliki emancipatorski film koji samo gostujuća rediteljska zvezda može da snimimpoput Gilla Pontecorva u filmu BATTLE OF ALGIERS koji je istovremeno brzo reagovao na istorijske događaje u Alžiru i, bio žanrovski inovativan jer je spojio cinema verite i politički/ratni film.

Ili je imao priliku da kao Richard Lester u filmu CUBA snimi arty kontemplaciju o kubanskoj revoluciji.

Međutim, Soderbergh se uprkos zavidnom budžetu opredelio da u svom poprilično istrošenom i nezanimljivom pseudorealističkom maniru snimi neke poluzanimljive događaje iz Cheove svakodnevice, kontrastirajući Chea političkog supserstara i Chea borca koji je neustrašivo krvavio gaće po Kubi.

Pogledaću i drugi deo čisto da bih video kako je Soderbergh tumačio dalje odnose Chea i Fidela. Međutim, ovaj prvi me je zaista obeshrabrio, i zaprepašćen sam kako se ovaj naslov našao na brojnim kritičarskim listama.

* * / * * * *

SLUMDOG MILLIONAIRE

Pogledao sam SLUMDOG MILLIONAIRE Danny Boylea, courtesy of Ginger.

Reč je o jednom od najboljih filmova godine, ali istovremeno i o jednom od zanimljivijih slučajeva koji su se pojavili u savremenom filmu u poslednje vreme. Naime, SLUMDOG MILLIONAIRE je film koga nije zaobišao uspeh, nominovan je za razne nagrade, pomogao je reputaciji Danny Boylea, naizgled, sve je u redu. Međutim, ono što nije u redu jeste to da je Boyle u suštini snimio jedan punokrvi repertoarski film sa dickensovskom pričom, romansom na egzotičnom mestu, bajkovitom pričom o putu od dna do vrha, odličnim avanturističkim situacijama i uzbudljivim scenama, a da je na kraju ta old school avantura koja bi ranije bila tretirana kao pravi bioskopski film, sada tretirana kao art house.

Film je snimio Warner Independent, da bi zatim zbog nedostatka termina prepustio ovaj film Fox Searchlightu što samo znači kako su bili ubeđeni da je to art house film koji donosi prestiž (ostalo im je ime na špici, osvojili su prestiž) ali da tu nema ozbiljnog biznisa. I to pokazuje koliko je doživljaj filma danas među holivudskim studijima.

SLUMDOG MILLIONAIRE je više nego išta baš grand adventure koji bi ranije bio sasvim legitimno prikazivan u bioskopima nezavisno od toga što u njemu ne glume zvezde. Čak je i pitanje koliko u ovom filmu baš ne glume zvezde jer recimo glavnu ulogu igra mladi Dev Patel koji inače igra u popularnoj britanskoj seriji SKINS (koju inače gleda Boyleova ćerka, pa ga je on tim putem i regrutovao). O bolivudskim glumcima da ne govorimo.

Upravo je i sam film pre svega jedno furiozno postavljanje avanture i romanse u surove uslove savremene Indije, mnogo više nego što je istinski ekspoze života u Indiji. I Boyle zaista mastralno uspeva da unese sve pozitivne atribute oksidentalnog filmmejkinga u priču, nabijajući dobar tempo, kastujući glumce koji se razlikuju i dovodeći priču u parametre koji su svim gledaocima jasni bez prevelikog oslanjanja na neke lokalne kodove koje samo lokalci prepoznaju.

Boyle ne propušta da u sradnji sa svojim snimateljem mezimcem Anthony Dod mantleom, koji je obeležio Boyleov comeback posle lutanja po Americi, odradi niz izuzetno zanimljivih kadrova i da priču kadrira podjednako interesantno i senzacionalno kao što je i sam tempo. Boyleov doživljaj Indije je očigledno vrlo snažan, sa posebnim insistiranjem na gužvi, ogromnim kretanjima masa ljudi i vozil. isto tako, Boyle ne pepoušta da u duhu egzotične melodrame i avanture unese nešto glamura u svoj ghetto faboulous milje mumbajskih slumova, što u ovom konkretnom žanrovskom kontekstu ima smisla.

Važnu ulogu, kao u svim Boyleovim filmovima ima pop muzika. kažem pop muzika pošto Boyleovi filmovi uvek imaju kultne soundtrack albume a ovaj nije izuzetak. Glavni stožeri SLUMDOG MILLIONAIREa su MIA (inače šrilankanka) i AR Rahman. I Boyle sa njima filmu daje posebnu energiju i magnetičnost.

Dev Patel ima makings zvezde, i to je bilo jasno u SKINSu, a u SLUMDOGu to rutinski prenosi na veliki ekran i pokazuje da može da funkcioniše u dugometražnoj priči. Što se ostalih glumaca tiče, oni su odlični, a Boyle odlično koristi specifičan jezik osmišljn za potrebe filma koji je mešavina kolonijalnog i broken Englisha sa hinduom koji je podržan titlovima. Upravo ova manipulacija jezikom potvrđuje da je SLUMDOG bio pripremljen za široku eksploataciju i da čak nije imao ni prepreku stranog jezika opterećenog titlovima.

kad je reč o eventualnim nedostacma filma, meni je u dramaturškom smislu problem bio u tome što se priča pomalo mehanički odvija na bazi flash-backova koji prositiču iz jedne situacije u kojoj ima dosta ponavljanja. Sam mehanizam povezanosti kviza i policijskog isleđivanja na metaforičnom (i konkretnom nivou) je u redu, ali mislim da se možda mogao naći efektniji trigger za prisećanja čak i u tom kontekstu.

Ipak, ono što je meni najzanimljivije to je što u stvari SLUMDOG MILLIONAIRE na neki način ima svoje paralele u našem filmu. Dok sam gledao ovaj film imao sam fleševe na DOM ZA VEŠANJE i RANE. iako bi s moglo reći da us DOM ZA VEŠANJE pre svega ali i RANE bili na neki način prokaženi zbog toga što su se bavili pitoresknijim ali ipak manjinskim delovima našeg društva, kada se pogleda kinematografija koja je kasnije pokušala da izobražava urbane okolnosti i građanski milje, pitanje je čiji su filmovi bili zanimljiviji i energičniji.

Iako je SLUMDOG jedna u suštini racionalna interpretacija ponašanja jednog iracionalnog naroda u iracionalnim okolnostma, ne može se pobeći utisku da je Kusta zapravo prepoznao tu liniju pre 20 godina, ali da je ipak bio potreban britanski i holivudski reditelj kako bi to upakovao u jedan solidan i svima razumljiv bioskopski proizvod.

Ipak, šteta je što na kraju taj bioskopski proizvod nije tako i tretiran nego će završiti manje ili više getoiziran kao art house film i neće doći do klasa koje bi se mogle identifikovati sa pričom.

Izuzetno bizaran detalj jeste to da je koproducent filma Celador, firma koja licencira MILIONERA, iako ovaj kviz ima prilično kontroverznu ulogu u filmu i Boyle ga sigurno ne glorifikuje.

* * * 1/2 / * * * *

BRANNIGAN

Pogledao sam BRANNIGAN Douglasa Hickoxa. Moja ljubav prema matorom i danas već pokojnom Hickoxu je dobrano dokumentovna na ovom forumu.

Ovaj film je njegov pokušaj da se ubaci u holivudski mejnstrim. Nažalost, sam film je takav da je više na liniji nekog kempa nego ozbiljnog ulaza u prvu ligu iz prostog razloga što je reč o pokušaju da se John Wayne, u tom trenutku već prilično oronuo i mator ubaci u milje Clint Eastwooda.

Samim tim John Wayne deluje kao uljez u vlastitom filmu zato što ga Hickox režira u tempu koji Wayneu ne odgovara, sa pričom i likovima koji su svi od reda intrigantniji od Wayneovog lika i čini se da kako film odmiče, Wayne biva istisnut iz samog filma. Sa podelom u kojoj je John Vernon negativac, BRANNIGAN jako vuče na Siegelove filmove iz tog perioda tipa BLACK WINDMILL i sl. Sam Siegel je uspeo da snimi kvintesencijalni Wayneov film u tom periodu, Hickox se u tome nije snašao i u suštini nije uspeo da reši zadatak koji je postavljen pred njega a to je integrcija Waynea u savremene kimenatografske tokove u domenu kriminalističkog filma.

Sam film samim tim ostaje kao prilično zabavan curio sa nekoliko energičnih i vešto postavljenih scena kakve bi se i očekivale od Hickoxa. Edgar Wright ga je prikazivao na Hot Fzztivalu, reviji filmova koja je pratila izlazak filma HOT FUZZ kao preteču susreta mitosa američkog i britanskog policijskog filma. BRANNIGAN to svakako jeste, ali suštinski to preplitanje nije dosledno i dovoljno sprovedeno.

No, na kraju krajeva, kao majstor repertoarskog filma Hickox čini da ovo ostvarenje bude zabavno i a posluži kao solidan fix ljubiteljima 70s krimića kojima Wayne dolazi još samo kao dodatni egzotični dodatak.

* * 1/2 / * * * *

ESKALOFRIO

Pogledao sam ESKALOFRIO Isidra Ortiza.

Reč je o efikasnom i ekonomičnom exploitationu koji vrlo rano uspostavlja neku svoju unutrašnju logiku i ritam i drži ih se do kraja.

Iako nikada osnovni zamajac zapleta vezan za junakovu fotofobiju zapravo ne zaigra u priči, i čini da ESKALOFRIO izgleda kao španska DISTURBIA, što u suštini i jeste, kasnije svojom nepretencioznom pričom i tempom uspeva da zabašuri taj nedostatak.

Moja fascinacija španskom filmskom industrijom je poznata. Iako sam ubeđen da je Holivud na prvom mestu, i ne verujem u one priče da "Holivud nije sposoban da snimi ovo ili ono", ovaj naslov pokazuje da je Španija sposobna da snimi bolju DISTURBIU od američke.

Ortiz je vešt reditelj koji vlada zanatom, i uspeva da snimi film koji bez kompleksa može da se prikazuje uz američki. Ono što njegovom filmu može da ndostaje u kontekstu očekivanja koja publika gaji u odnosu na španski film jeste to što ovde nema više genre bendinga kojim bi se nametnuo.

Ipak, sasvim je očigledno da to Ortizu nije ni bio cilj, da je on želeo da snimi pošten i energičan repertoarski film i da je u tome i uspeo.

ESKOLAFRIO je film posle koga ću potražiti i druge Ortizove naslove. Što se njega samog tiče, on ovim filmom pokazao da je dorastao za Holivud, međutim kada bolje osmotrimo ovaj film, jasno je da Ortiz svoj Holivud već ume da proizvede i u Španiji.

* * * / * * * *

LAT DEN RATTE KOMMA IN

LAT DEN RATTE KOMMA IN Tomasa Alfredsona je švedski film o vampirima. Dakle to je istovremeno i švedski film i film o vampririma.

U tome da je reč o švedskom filmu kriju se određeni stereotipi, i ovaj naslov se ne usteže od toga da nam te predrasude ostvari. Ovo nije švedski film u maniru Bo Arne Vibeniusa. Ovo je švedski film na tragu Bergmana. I to zaslužuje svako poštovanje. Naime, umesto aproprijacije žanrovske matrice i transformacije svog izraza u epigonskom maniru, Alfredson je snimio film koji je kvintesencijalno u duhu art house kinematografije njegove zemlje obogativši ga mitologijom vampira.

Šta rade švedski vampiri? Švedski vampiri se smaraju. Švedski vampiri dele sudbinu ostatka napaćenog švedskog naroda s tim što je njima kao i svakoj manjini još teže jer pored toga što se smaraju moraju da nabavljaju krv i ne izlaze na dnevno svetlo. Ovaj film spada u onu grupu ostvarenja čija je poruka da to što pripadaš nekoj ekskluzivnoj, glamuroznoj grupi ne znači da nemaš probleme kao i najobičniji građani.

Isto tako ovo je film povezanosti dve grupe koje svi odbacuju, to su starci i deca, s tim što je ovde starica u stvari u telu deteta od dvanaest godina i bonduje se sa dečakom istih godina. Ovaj bond je vrlo istinit i psihološki je utemeljen. Za razliku od našeg filma AGI I EMA, koji ima nešto od te skandinavske sporosti u sebi te ga ovaj naslov i evocira, ovaj ipak ima razvijenu priču u izvesnom smislu i tom bondu daje hardver u solidnoj priči. Paradigmatično je da u TWILIGHTu imamo starca u telu mladića koji ostvaruje vezu sa seksualno zrelom devojkom, i da je ta veza psihološki paradigmatična na jedan drugi način. Tu se paralele između ovih filmova ne završavaju, barem na nivou priče.

E sad, nažalost, da je film ostao dosledan u tom konceptu švedskog art housea i vampirizma ne bi bilo problema. Međutim, on nije dosledan u tome. Kad se reditelj žalio da ne treba da se radi američki rimejk, on je prenebregao da nam kaže kako je on sam posadio klice najtrošenijih tradicija američkog filma u svoj film. Recimo, ceo subplot sa bullyjima koji muče malo dugokoso Šveđanče, kao da je preslikan iz nekog B-koncepta. I u takvim detaljima, ovaj film izmiče svojoj švedskoj autentičnosti.

Ne kažem ja da u Švedskoj nema maltretiranja slabijih. Sigurno je da ima. Međutim, taj subplot je preočigledno sličan već potrošenim uzorima i preočigledno služi kako bi nam objasnio character arc glavnog junaka. Smatram da je autor morao da osmisli neki zanimljiviji proces kroz koji će se iskazati promena glavnog junaka u odnosu sa vršnjakinjom vampiricom.

Isto tako, da se ne lažemo emocija koju autor cilja između dvoje dece, nezavisno da li radi posao ili ne je besramno manipulativna. Čovek treba da stvarno ima kameno srce kako bi joj odoleo. Međutim, ta emocija nije zarađena autorovom veštinom već samom bestidnom postavkom, što u principu nikada ne bismo oprostili američkom filmu a ovom Švedu se toleriše.

Naravno, neću biti licemer, da sam malo skloniji art house filmu ovog tempa, tu emociju bih popio na keca, bez analize. Nemam da nameru da previše degradiram emociju koju proizvodi ovaj film. Samo želim da naglasim da je ona malo ready made, što ne umanjuje njen efekat.

Što se mene tiče, ja mislim da je sam film i na ovom nivou bez bullyja nudio sasvim dovoljno sadržaja koji bi mogli pokazati dečakovu transformaciju, naročito započeti pa potom zanemarne aspekt dečakove salonske fascinacije nasiljem nasuprot devojčicinoj potrebi da se okreće nasilju kako bi preživela. Čini se da je film prenatrpan motivima. Isto tako bolje bi funkcionisao da se manje bavio odraslim likovima komšija koji su devojčicine žrtve. Zanimljiv je recimo subplot sa ženom koju ujede, ali u suštini, nismo morali da ispratimo i njenu predistoriju pre ujeda. Od ujeda do smrti je sasvim dovoljna deonica koja se mogla inkorporirati u film.

Zatim, film je smešten u prošlost. Osim ukoliko u to vreme u Švedskoj nisu živela deca vampiri ne znam zašto je smešten u epohu, doba Brežnjevljeve vladavine. Ta epoha ni u jednom momentu ne zaigra kao značajan faktor u priči i deluje kao suvišna šminka bez ikakve znakovitosti. Moguće je naravno da u lokalnim švedskim okvirima ta epoha ima neku funkciju. Naravno, film je baziran na romanu, i verovatno je roman smešten tada, no film je po meni samo opterećen tom temporalnom dislokacijom zato što dizajn i detalji odvraćaju pažnju od priče. Dok sam gledao film mislio sam da se radi o epohi kako bi videli ostarele junake u današnje vreme ali to na kraju nismo dobili.

Moram priznati da meni kao nekome ko inače slabije vari švedski art house ovaj film uglavnom nije bio prijatan za gledanje, međutim siguran sam da će biti pravo uživanje onima koji to vole. U tom smislu, smatrajte se upozorenim da oni koji nisu ljubitelji švedskog art blefa nemaju šta da traže u ovom filmu. Pa ipak, verujem da bi svi trebalo da ga pogledaju, a ko mora i nek istrpi pošto u ovom filmu se nazire model ubedljive euroamerikane i solidne reinterpretacije vampirskog mitosa u okvirima serioznog filma bez ikakvih intervencija u kanonu.

Ripper sekvence su vrlo efektno urađene i mislim da u njima Alfredson odlično koristi kontrast između dešavanja u kadru i pristupa kadriranju koji forsira tako da mismatch radnje i tipa kadriranja čini ove scene energičnim i svežim. Što se mene tiče, ja volim dobru ripper sekvencu i ovaj film ih momački isporučuje u vrlo modernom maniru. Scena na bazenu je recimo nešto čega ni se južnokorejanski majstori ne bi postideli.

Ja u principu čak i kada neku tradiciju ne volim, imam sklonost da je poštujem. Ovaj film je pored toga što mi je bio teško snošljiv za gledanje, mogao da zasluži još veće poštovanje da je barem u tom svom švedskom blefu bio dosledan. Međutim, uvodeći bullyje, koncept susreta dva autsajdera, sve te jeftine sentimentalne elemente američkog filma (koji sami po sebi nisu loši ali u jednoj odlično koncipiranoj autohtonoj celini kao što je ova naprosto smetaju), a izbegavajući skupe sentimentalne trikove švedskog filma, ne mogu da kažem da ga poštujem u onoj meri u kojoj je koncept obećavao. No, ne mogu da kažem da ne zaslužuje quantum of respect.

Glumci su odlični. Deca su dobro odabrana i solidno su odigrala svoje uloge. Mislim da je bilo još potencijala da se igra na to da je devojčica starija od svog izgleda, i mislim da je to mogao biti adut filma. Isto tako, mislim da je bilo potencijala da se razradi odnos između devojčice i pratioca, da je možda on u stvari dečak koji je prethodno pošao sa njom, s tim što je on stario a ona nije i da je na kraju taj odnos nekako uveo. Uostalom, ja sam i ovaj odnos u ovakvom filmu čitao tako, da klinac ostaje kao provider za devojčicu koja će ostati večito takva a da se on u tako nepovoljnu pogodbu upušta jer je mali i naivan. Uostalom, devojčica se i upoznaje sa dečakom onda kada matori više ne uspeva da provajduje krv kada počne da pravi greške. Ipak, za takvu radikalnu postavku, devojčica bi morala biti malo veštiji igrač nego što je sada i mi bi to nekako morali da vidimo. No, u svakom slučaju, ovo sa objašnjavanjem prirode muško-ženskih odnosa je vrlo zanimljiva dimenzija filma

Nažalost, ovaj film nije mnogo više od TWILIGHTa za pretenciozniju publiku a svakako je mogao da bude. Manipulativnost koncepta u više navrata zamenjuje težak rad koji mora da se uloži kako bi se u manje manipultivnim okolnostima postigao efekat. No, ja mislim da svako ima pravo na svoj TWILIGHT. U razredu će deo dece voleti TWILIGHT a ona malo pretencioznija koja nose mantile dok svi nose perjane jakne će voleti ovaj švedski film. Ali, oba filma su u suštini manipulacija vampirskim mitosom radi jednog vanžanrovskog cilja. U prvom slučaju to je najbanalniji populizam, u drugom to je art blef koji je imao potencijal da bude zaista remek-delo. Meni je okej i jedno i drugo. U svakom slučaju je švedski film interesantniji jer se ovakvi filmovi pojavljuju mnogo ređe, i za razliku od TWILIGHTa koji je pop cinema karakterističan za Ameriku, Alfredsonov film je poučan nama van Amerike kako da spojimo lokalno sa ortodoksnim žanrovskim koncepcijama.

* * * / * * * *

LOS CRONOCRIMENES

Pogledao sam Nachov LOS CRONOCRIMENES.

Moram priznati da je ovo jedan od retkih žanrovskih hype naslova ove sezone koji je uspeo da doraste do svog hypea i da ga zaista opravda. Iako se ne može reći da je reč o punokrvnom klasiku kako ga predstavlaju, reč je o vrlo inteligentnoj žanrovskoj egzibiciji koja čini da se Nacho nametne kao zanimljiv reditelj za budućnost. Kao i većina španskih žanrovskih filmova, iako je snimljen na malom budžetu LOS CRONOCRIMENES ima jako preciznu i dobru egzekuciju.

Nacho je napisao odličan scenario, vrlo inteligentan i približio sve Sgetom Gralu niskobudžetnog a efektnog trilera, slično Ericu Redu nešto ranije ove sezone. Za razliku od Redovog filma koji uspeva da zahvaljujući zvezdi u glavnoj ulozi ima junaka koji biolje komunicira sa publikom, Nacho kreira junaka koji je dosta ubedljiv everyman sa svim svojim manama i vrlinama. Isto tako, iako scenario pledira da nudi dosta iznenađenja, mnoga od njih sam anticipirao, ali ne zato što su banalna već više iz varijante "bilo bi dobro kada bi se sada desilo to" i tako je i bilo. Mislim da je to kompliment za film kada na taj način zabavi gledaoca. Ako imamo u vidu da je ovo tip filma u kome gledalac zbog same teme putovanja kroz vreme očekuje preokrete, jako je važno da film uspeva da funkcioniše i pred vrlo koncentrisanim gledaocem.

Na rediteljskom planu, nacho gradi sjajnu atmosferu. Izražava se vrlo ekonomično. LOS CRNONOCRIMENES nema minimalistički izraz ali ima vrlo ekonomično kadriranje u kamernim okolnostima. Jedini ambiciozniji shot Nacho ubacuje na samom kraju. Ako imamo u vidu "vreme koje uništava sve2 iz IREVERSIBLE Gaspar Noea, ovaj ambiciozni kraj Nachovog filma deluje kao polemika sa Gasparom.

Ono što u svojoj vremenski oneobičenoj košmarnoj viziji Nacho nema to su izgrađeni odnosi među likovima kao kod Gaspara i zato njegov film nema emotivnu težinu pravog remek-dela već ostaje samo vrhunska žanrovska igra, što samo po sebi nije loše. Ako imamo u vidu da u nekim deonicama nacho polemiše i sa Hitchcockom, moglo bi se reći da su njegovi citati osvešćeni, pa me ne bi čudilo da ni ovo poređenje sa Gasparom nije učitavanje. Sasvim je moguće da je film savršen ovakav kakav jeste jer zaista jako dobro funkcioniše, međutim Nacho ne uspeva da prikrije kako iza vešto koncipirane mehanike, ne ostaje puno softvera.

Mađutim, meni to nije smetalo da se u okvirima onoga što jeste lepo zabavim gledajući Nacha. No, to ga onemogućuje da dobije najvišu ocenu. Što se mene tiče iako je reč o vrlo interesantno koncipiranom filmu koji je u svojim okvirima maksimalno iskoristio potencijal i zaslužuje * * * 1/2 na mene je lično ostavio utisak filma koji zaslužuje * * * .

* * * 1/2 / * * * *

HIGHLANDER: SWORD OF VENGEANCE

Pogledao sam najzad i animirani nastavak HIGHLANDERa. Ovaj vrlo inspirativni film je dobar povod da se da jedna generalna ocena dosadašnje sudbine ovog serijala.

Naime, HIGHLANDER je od svih trenutno DTV serijala verovatno najduže uspevao da bude thetrical. Imajmo na umu da je Dimension u bioskopima distribuiro ENDGAME i da je samo SOURCE bio striktni DTV. Čak je i animirani Kawajiri, kao i DEGENERATION imao limited release u Japanu. Inače, Japan je fasinantno tržište, u njemu je recimo STARSHIP TROOPERS 3:MARAUDER bio theatrical i zaradio je preko 400 000 dolara.

Panzer i davis su se tokom čitavog trajanja srrijala istinski dtrudili da filmove rade relevanti ljudi. Mulcahy je snimio prvi film kao jedan od najuspešnijih reditelja spotova, zatim je njegovu ulogu preuzeo Andy Morahan, takođe jedan od najrespektabilnijih reditelja spotova koji je bio zreo za bioskopski film (radio recimo NOVEMBER RAIN), poom je ENDGAME radio Doug Aarkiokoski koji nije previše poznato ime ali u to vreme je važio za veliku nadu pošto je bio poznati asistent Roberta Rodrigueza. SOURCE je režirao Brett Leonard koji ne samo da je u svoje vreme imao hitove (LAWNMOVER MAN) i kajor projekte (VIRTOUSITY, HIDEAWAY) nego je i SOURCE radio posle velikog umetničkog kambeka sa filmom FEED.

Dakle, HIGHLANDERi su uvek započinjani sa velikom ambicijom. Osnovni problem filmova bio je u slaboj priči, čestim slučajevima da moraju da se retkonuju raniji filmovi, nedoumicama ko je kanonski Highlander Lambert ili Paul i sl. Stoga, velika ambicija producenata se retko kada isplatila, ali je postojala.

Paradoksalno, animirani DTV nastavak radi možda i umetnik sa najvećom reputacijom od svih, uprkos tome što se uključuje u šestom delu. To je Yoshiaki Kawajiri, jdna od najbitnijih figura ortodoksne, žanrovske anime, potpisnik klasika NINJA SCROLL i WICKED CITY kao i ambicioznog VAMPIRE HUNTER D. Kawajiri je u poslednje vreme aktivniji na Zapadu putem, recimo ANIMATRIXa, i uopšte uspeh Braće Wachowski mu je pomogao u afirmaciji.

U svakom slučaju, Kawajiri je napravio zaista impresivan HIGHLANDER film. Iako se ne bi moglo reći da je scenarista David Abramowitz rešio pitanje priče, napisao je scenario u kome nema priče već se ilustruje višemilenijumski sukob dva Highlandera koji obiluje flešbekovma podstaknutim u futurističkom svetu u kome se sprema njihov završni obračun.

U priču o dorbom i zlom besmrtniku, unosi se i klasni momenat. Onaj zli je uvek na strani tirana i okupatora, bilo da je u ulozi Rimljanina ili naciste dok je pozitivac uvek na strani potlačene raje.

Tako je i u budućnosti koja je vrlo karpenterovski, da ne kažem italoapokaliptično urađena. U budućnosti kako negativac postaje dementan, tako je i dizajn mešavina antičkog Rima i nacizma, i taj koncept je sproveden vrlo dosledno u jednom 80s ključu koji je na razmeđi Carpentera i Camerona.

Kao i uvek na nivou priče, Kawajiri je naklonjen Cameronu, tako da i ovde imamo spoj snažn melodrmae i akcije sa motivima žrtvovanja ljubavnika zarad višeg dobra i sl.

Sam stil animacije je vrlo retro, anime iz najboljeg vremena. Jasno je da Kawajiri u Japanu više nije prva liga, pre svega zato što ne radi family friendly stvari, međutim isto tako odlično je što radeći za Zapad, nije prestao da bude zanimljiv i u najboljem smislu oslonjen na japansku tradiciju.

U tom smislu HIGHLANDER je ako uzmemo stilske reference italoapokalipse, Carpentera, Camerona, nekih Kawajirijevih ranijih landmarkova (roboti sa nogama pauka) vrlo apartan film koji po mnogo čemu nema veze sa onim što običan zapadni naručilac očekuje od japanimacije.

* * */ * * * *

RUSKO MESO

Pogledali smo Kunac i ja hrvatski krimić RUSKO MESO Lukasa Nole. Iako je teško žanrovski definisati ovaj film, najpre bih ga definisao kao krimić.

Naime, priča prati devojku koja želi da istraži i osveti ubistvo svoje sestre koja se bavila prostitucijom. Smatra da je najbolji način za to ukoliko se zaposli u bordelu i sama počne da radi kao kurva.

U bordelu međutim shvata da je vlasnik zapravo umešan u mnogo kritičnije poslove koji će mu doći glave i da mora da stane u red kako bi ga ubila.

Nažalost, sve ono što su ključni elementi zapleta se uglavnom prepriča ili se prebrzo odvija dok nevažne stvari poput dugih priča među kurvama i sl. zauzimaju i previše vremena. U tom smislu RUSKO MESO je odličan primer kako reditelj ne ume da razdvoji važno od nevažnog i koliko je jednu premisu imao kad je pisao a drugu kad je režirao film.

Priča je smeštena u vreme Domovinskog rata tako da su zanimljivi detalji u kojima se sporadično pominju i Srbi, i nabavka oružja za vojsku uz pomoć krimosa i sl. Međutim, suštinski film je na bizaran način potpuno temporalno izmešten pošto ima deonica u kojima javna kuća izgleda kao neki pogrešno shvaćen remiks vestern ikonografije, a ulice Zagreba povremeno dobijaju potpuno sulud exploitation oreol carpenterovskog tipa.

Očigledan uticaj na Nolu ostvario je Tony Scottov TRUE ROMANCE, ima lik narkodilera koji je preslikan Gary Oldman iz ovog filma, kao i završni obračun. Nažalost, Nola je jako pogrešno shvatio Scotta. Gotovo je neverovatno kako neko ko pravi film po uzoru na TRUE ROMANCE može da snimi ovakav film.

Nola je okoreli erotoman pa ne čudi da je rediteljski najzainteresovaniji za scene seksa. Iako ni one nisu poreviše uspešne i začuđujuće malo mesa se vidi, ipak u njima je evidentna snažna rediteljeva zainteresovanost.

U odbranu filma, mogu reći i to da je kopija filma bila prilično užasna, tako da bi možda na očuvanijoj kopiji delovao pristojnije. Ovako, RUSKO MESO ostaje kao nepretenciozna hrvatska preteča Bajićevog LEPOG PLAVOG DUNAVA.

* 1/2 / * * * *

THE SILENCERS / MURDERERS ROW

Posle dugogodišnje potrage, konačno sam uspeo da lociram filmove o Matt Helmu. Serija filmova o Matt Helmu je Columbijin pokušaj da istovremeno parodira i reinterpretira Bobnda kraje šezdesetih. Nastala su četiri filma sa Dean Martinom u glavnoj ulozi a piotom i TV serija sa Anthony Franciosom.

U ovom periodu bilo je još nekoliko pokušaja da se bondolika koncepcija odvuče u nekom drugom pravcu. U Americi su bili Matt Helm i ultrapsihodelični filmovi o Flintu sa James Coburnom, u Britaniji harry Palmer sa Michael Caineom i sl. Bond je bio fenomen koji je zaista inspirisao ne samo druge studije nego i sam United Artist da ga replicira.

Matt Helm je baziran na romanima Donalda Hamiltona i ukratko bi se mogao opisati kao rat packovski susret s Bondom, pun humora, ili pokušaja humora, poigravanja sa Helmovim alkoholizmom, pošto ga igra Dean Martin, pevanja ili slušanja Dinovih pesama i sporadično vrlo zanimljive akcije.

Iako je AUSTIN POWERS nominalno parodija na Bonda, u suštini Matt Helm je mnogo veći uzor, pošto je zbog Dina ceo hedonistički život ovog superagenta doveden do paroksizma.

Ono što je meni bilo takođe zanimljivo jeste to da su partnerke Matta Helma, iako nude znatno vulgarniju seksualnost od Bondovih, u suštini mnogo upečatljivije. Stella Stevens u THE SILENCERS je uspela da napravi sjajan i upečatljiv karakter i da Dinu ukrade show, dok je Ann-Margret u MURDERERS ROW takođe vrlo solidna.

Za sada sam pogledao prva dva filma THE SILENCERS i MURDERERS ROW iz 1966. Prvi je režirao Phila karlson, kasnije jedan od godfathera exploitation filma, a drugi je radio Henry Levin, jedan od iskusnijih holivudskih rutinera koji je radio sve i svašta u svojoj karijeri.

U THE SILENCERS bih istakao Stellu Stevens koja je napravila sjajnu komičnu ulogu, kao i neka rešenja u postavci doomsday plota koja su kasnije citirana u Bondu, pa čak i neka scenografska rešenja koja su kasnije preslikana u igri FROM RUSSIA WITH LOVE, iako nisu nikada viđena u Bond filmovima. I uopšte reklo bi se da je Helm dosta uticao na Bonda kasnije, iako nijedan od Helm filmova suštinski ne dostiže Bonda.

MURDERES ROW je intresantniji u akcionom smislu i ima internacionalne lokacije za razliku od SILENCERSa koji je smešten u Americi. U domenu potpunog austinpowersovskog kempa jesu scene kada Dino otkriva instituciju diskoteke.

U MURDERERS ROW negativca igra karl malden, kao i godinu dana kasnije u BILLION DOLLAR BRAIN o kome sam već pisao. Iako filmovi o Helmu zaista bude nostalgiju za dekadentnim Technicolorom, poređenje između ovih filmova i onoga što Ken Russell radi u filmu o Harry Plameru, koliko je zaista Stari Holivud bio na izdisaju i van svih tokova u odnosu na potencijale filmsog izraza u tom trenutku.

Naravno, danas, kada je to sve retro, sve deluje nekako drago, ali ovakva poređenja žanrovski bliskih filmova odlično pokazuju okolnosti u kojima je Novi Holivud postao nužnost.

Oba filma o Matt Helmu koja sam do sad pogledao, dobijaju

* * 1/2

TRANSPORTER 3

Pogledao sam TRANSPORTER 3 Olivier Megatona, courtesy of Ginger.

Dovoljno me poznajete da znate kako je reći da mi je RANSPORTER 3 jedan od najočekivanijih filmova godine understatement. Puno sam očekivao od novog TRANSPORTERa i mogu reći da sam deo toga i dobio.

Za Olivier Megatona sam znao da je najslabiji u Bessonovoj rediteljskoj ekipi. Njegov film sa jean Marc Barrom i Asiom Argento SIRENE ROUGE je bio prilično slab, a s duge strane, koliko god da mi je HITMAN bio drag, a na njemu je Megaton asistirao Gensu, to je bila jedna od slabije realizovanih Bessonovih produkcija.

Iako je meni prvi TRANSPORTER bi cool, iako ništanaročito, drugi je zaista dao naročit kvalitet seriji. Louis letterier ga ja zaista maestralno napravio i tek sa drugim delom je serija dobila identitet a Louis je i završio u Holivudu snimajući HULKa i započinjući mainstream karijeru. TRANSPORTER2 je isto tako bio u Stathamov uvod u ozbiljan action stardom koji je potom zacementiran CRANKom.

Treći TRANSPORTER je slabiji od drugog, ali što se mene tiče, bolji od prvog dela. Ipak, ove sezone, nije uspeo da bude najbolji Besson-related akcijaš, tu titulu ipak zadržava maestralni Morelov TAKEN. Očiglwedno je kako TRANSPORTER 3 nailazi na razne prepreke koje mu onemogućuju da se istakne.

Ipak, rekao bih da je TRANSPORTER 3 sasvim solidan film. Megaton, kao najslabiji reditelj u serijalu čini da se vide mnogi šavovi u rediteljskom postupku. Recimo, dopušta da ima dve vrlo slične fistfight scene, u jednoj poteri je vrlo očigledno da su slike ubrzane (kako se inače i rade automobilske potere, s tim što se kod majstora to ubrzavanje ne provaljuje), ima najslabije međuljudske odnose u priči, no isto tako u finišu filma isporučuje izvanredna dva set-piecea, sa padom Stathama u reku kojom prilikom ne sme da se odvoji od automobila koji tone, i napad Stathama kolima na voz koji je ludicrous u najboljoj tradiciji drugog dela i moćno urađen.

Inače, TRANSPORTER 3 se dosta oslanja na WEDLOCK koncept narukvice koja onemogućuje junake da se udaljavaju od kola i jedni od drugih, čime se približava koncepciji CRANKa. Postoji čak jedna scena kada Statham pokušava da sustigne auto koji su preoteli koja je vrlo solidna i kao da je preuzeta iz CRANKa.

Ono što je takođe vrlo zanimlivo to je da Megaton još i više od Paul WS Andersona koristi Stathamovu moćnu figuru i u TRANSPORTERu 3 ima još više scena u kojima je Statham u old school maniru go do pojasa. I zaista Statham je verovatno posldnji akcioni heroj koji ima impresivnu fizičku pojavu, naravno ne u maniru Slya i Arnieja, ali definitivno u nekom novomilenijumskom obliku toga. Slično, Arnieju, Statham se trudi da u domenu akcijaša radi što zanimljivije high concpt naslove, kao što je u najboljim danima radio i Arnie, s tim što sama indusrija više nije onako vitalna kao što je bila u njegovo vreme, i lako se sklizne u DTV.

Kao što postoje deonice koje vuku na CRANK tako i napad kolima na voz ima eho Timurovog WANTEDa s tim što je WANTED naravno skuplji i ambiciozniji u toj deonici.

No, TRANSPORTER 3 jeste ono što je nedostajalo fanovima akcionog filma ove sezone, jedan solidan fiks prljave akcije sa harizmatičnom zvezdom. Nadam se da će ukupni zbir omogućiti da se ova serija nastavi.

* * 1/2 / * * * *

CAPRICORN ONE

Zahvaljujući Gingeru, podsetio sam se jednog od graddaddyja conspiracy filma CAPRICORN ONE Peter Hyamsa.

Gledajući njegove naslove iz sedamdesetih, počinjem da shvatam te očetne uspehe koji su doveli Hyamsa do pozicije u Holivudu koja me je kasnije mahom nervirala. Nije Hyams oduvek bio mediokritet. Pored BUSTINGa, dobar primer toga je upravo CAPRICORN ONE.

Hyams je pisao scenario za ovaj film u kome meša rollercoaster poteru sa paranoia trilerom u kome se iskazuje skepsa prema establišmentu, nasleđena iz naslova kao što su PARALLAX VIEW. Naravno, CAPRICORN ONE nije toliko pretenciozan kao Pakula ali kao što se ovaj na mala vrata bavi ubistvima Kenneddyjevih, i Hyams ekranizuje jednu od najčuvenijih teorija zavere a to je teorija da ljudi nkad nisu sleteli na Mesec nego da je sve inscenirano u TV studiju.

U ovom slučaju, on govori o futurističkoj misiji na Mars. U samom zapletu Hyams uspeva da postavi jednu briljantno crnohumornu postavku, a to je kako jedna poluplemenita prevara može da postane fatalna i kako lako pozitivni junaci, čak i heroji mogu postati ubice.

Iako je reč o filmu koji u početku ima vrlo komplikovan zaplet, Hyams uspeva da drći relativnu relaksiranost u glumačkoj igri kroz ceo film i da je podrži duhovitim dijalozima.

Šteta je samo što film biva ispušten u razrešenju gde postaje previše neuverljiv, pa gotovo i banalan u svom avanturističkom štihu. Međutim, i kada nastupi taj raspad, ono što su aduti su dobro postavljeni likovi i neke maestralno inscenirane akcione scene.

Naročito je sugestivna upotreba helikoptera MD-500 koji su u istoriji filma poznati kao simbol demonskih futurističkih letilica. Iako ovaj helikopter ne spada u sam vrhunac ponude na tržištu u samom realnom svetu helikoptera, i nije vrhunska borbena mašina, zbog svog futurističkog, gigerovskog dizajna je masovno korišćen na filmu i to mahom kao mašina koju koriste negativci.

Recimo, u filmu FIRE BIRDS terorista vozi MD-500 protiv Cobri i Apachea i svi imaju silne muke da ga pobede iako bi ga u stvarnosti oduvali sa neba. Ovaj dizajn star 40 godina još uvek uzbuđuje filmmejkere.

A Hyams je među prvima fetišizovao ovaj helikopter, i u jednoj sceni maltene uspeva da ostvari utisak kao da dve mašine ovog tipa komuniciraju među sobom i ta scena jeste jedan od vrhunskih primera filmmejkinga u kome autor uspeva da mašini da utisak duše.

CAPRICORN ONE je izuzzetno zanimljiv, vrhunski realizovan film koji uprkos svojim brojnim pre svega dramaturškim nedostacima stoji i dan-danas. Upravo su ti nedostaci ono što autorima naja+vljenog rimejka daju za pravo da pokušaju i da ga usavrše u drugom pokušaju.

* * * / * * * *

RESIDENT EVIL: DEGENERATION

Pogledao sam RESIDENT EVIL: DEGENERATION Makoto Kamiye, i beskrajno sam uživao. Doduše, ja sam fan i RESIDENT EVIL filmova, i Andersonovog i Wittovog i Mulcahyjevog. Ipak, DEGENERATION je ne samo odličan animirani dodatak ovim filmovima već se može posmatrati kao ravnopravan naslov.

Meha bi moglo zanimati to što je scenarista ovog filma Shotaro Suga pisao i igru DEVIL MAY CRY 4.

Iako se ni po budžetu, ni po ambiciji ne može porediti s BEOWULFom, DEGENRATION ima dosta skičnosti sa ovim filmom Roberta Zemeckisa. Naime, bespoštedna akcija koju omogućuje animacija je u ovom filmu dovedena do savršenstva, i što se ambicije u akcionim scenama tiče, retko koji aktuelni igrenjak može da mu parira ne samo po sadržaju akcionih scena nego i po kadriranju.

Kamiya zaista briljantno kadrira akcione scene i svaka od njih je vrlo razrađen set-piece što se retko sreće u animiranim filmovima, a upravo je BEOWULF dobar primer toga. Dok je mo-cap odličan, performace capture je daleko slabiji od BEOWULFa, međutim kada krenu akcione scene, DEGENERATION uopšte ne zaostaje previše.

Još je zanimljivije to što u akcionim scenama Kamiya zaista jako ozbiljno kadrira i nema previše iživljavanja sa pokretima kamere koji su u animiranim ambijentu mogući. Kamiya je na nivou izraza izrazito funkcionalan, i vrlo mudro koristi tehniku koja mu je na raspolaganju.

Što se scenarija tiče, on je vrlo rudimentaran kad je reč o osnovnom zapletu filma, međutim unutar tri čina filma, unutar samih scena, film je jako dobro napisan i osmišljen, a scenarista se odlično izmakao Kamiyi i prepustio mu da puca penale.

Obe akcione scene na aerodromu (uz eho Pekićevog BESNILA) i završna u high tech zgradi korporacije koja je nasledila Umbrellu su sjajno scenaristički postavljene na nivou odnosa likova, koji Kamiya zaista sjajno inkrporira u širu akcionu sliku.

Iako ova animacija nije po svom tonu toliko horor koliko akcijaš, i nije mnogo bliža igra od filmova, Kamiya upeva da napravi i odličan horor momenat koji je u neku ruku filmovima izmicao u monumentalnoj sceni kada inficirani ljudi tupavo izlaze iz olupine aviona. Film obiluje takvim off the wall momentima koji čine da DEGENERATION apsolutno prevazilazi nivo animiranog spin-offa RESIDENT EVIL serije.

Štaviše, nadam se da će producenti istrajati i da će sa ovom ekipom raditi još animiranih filmova na ovu temu, odnosno da neće odustati kao producenti animirane serije STARSHIP TROOPERS.

Da priča nije tako lapidarna u odnosu na RESIDENT EVIL univerzum, DEGENERATION bi imao punokrvni theatrical potencijal, a čini mi se da bi ga mogao imati i sada na tržištima gde je RE serija filmova i igara jako popularna. U Japanu je imao limited release u bioskopima i zaradio je 300ak hiljada dolara.

U svakom slučaju DEGENERATION mi je jedno od najprijatnijih iznenađenja ove sezone. Jedini razlog zašto nije dobio veću ocenu je to što su autori prepričali neke bitne stvari za rasplet priče koje bi po meni morale da budu pokazane čime je, čini se svesno, umanjen theatrical potencijal i generalni "umetnički dojam" filma.

* * * / * * * *

BABYLON AD

Pogledao sam BABYLON AD Mathieu Kassovitza. Moram priznati da me je ovaj film prijatno iznenadio iako mi se sasvim jasno zašto je Kassovitz napravio onoliku frku u vreme izlaska i distancirao se od filma.

U BABYLON ADu krije se Kassovitzov pokušaj da sa holivudskim zvezdama snimi dvoipočasovni genrebending epic koji će možda biti slavljen kao remek-delo a možda i ismejan u Kanu, ali će u svakom slučaju delo biti delo koje je po svojim dimenzijama dostojno ovog nekadašnjeg vunderkinda francuskog filma. I kassovitz je u ovoj priči video priliku da snimi tako nešto. Holivud je i u toj priči a i kasnije kad je pogledao materijal video nešto drugo, SF akcIjaš od 90 minuta sa Vin Dieselom i to je na kraju i prikazao u Americi (to je verzja koju sam i ja gledao).

Iskreno rečeno, iako je sasvim jasno koje su deonice skraćivane, kao i da određeni likovi nemaju razrešenje, ova verzija od 90 minuta je sasvim legitimna. Ipak, s druge strane, sasvim je jasno šta intimno smeta Kassovitzu u njoj. On je naprosto želeo da BABYLON AD bude njegov FIFTH ELEMENT a na kraju je ispalo da je to njegov TRANSPORTER. I ta degradacija od pokušaja da snimi film kao Besson a da na kraju izgleda kao Bessonov minion ga je dotukla.

Ipak, BABYLON AD je vrlo dinamičan i simpatičan film, naročito u prvoj polovini dok se dšava u bivšem Sovjetskom Savezu pošto je to lokacija koja koliko god da je česta u novijim akcijašima, retko kada je dobro realizovana a ovde jeste. U tom segmentu ima niz dinamičnih scena poput recimo prenošenja automobila helikopterom što je inače direktno preuzeto iz igre MERCENARIES na koju me je navukao Meho, čak je vrlo slično i kadrirano.

Isto tako, scena sa nuklearnom podmornicom koja prevozi izbeglice je sjajna.

Iako hand-to-hand combat nije Kassovitzova jača strana, BABYLON AD u celom svom toku odaje utisak jedne solidne classy produkcije. Štaviše, pažljiva realizacija određenih scena, naročito tretman enterijera upravo pokazuje ono po čemu se izdvajaju evropski reditelji kad je reč o kreiranju atmosfere.

Što se gejminga tiče, nekoliko setova neverovatno podsećaju na setove iz igara i čini se da ih je Kassovitz koristio kao referencu. Ipak, za razliku od Paula Andersona, kod njega igre nimalo ne utiču na dramaturgiju filma.

U svakom slučaju, ja sam na onim nivoima na kojima je to moguće zaista uživao u BABYLON AD.

* * 1/2 / * * * *

JCVD

Pogledao sam dugo očekivani JCVD Mabrouka El Mechrija, courtesy of Ginger. Ovaj film je bio dugo i ozbiljno iščekivan pošto se činili da je El Mechri otkrio Sveti Gral filmova sa Van Dammeom u ovoj fazi.

Naime, El Mechri je u ovom filmu pretendovao da adresuje dve ključne opsesije Van dammeovih fanova a to je a) zašto Van Damme kad toliko snima ne pokuša da snimi dobar film b) zašto neko ne pokuša da snimi film o Van Dammeovom životu koji je ionako zanimljiviji od zapleta njegovih renectnih filmova.

Nažalost, El Mechri je samo dotakao ove dve premise a onda je obe upropastio vodeći se sličnim mehanizmom kojim se vodio i Van Damme dok je uništavao svoju karijeru. Prvi kliše pod koji je Van Damme potpao bio je pokušaj da posle par promašaja u najuzbudljivijoj i najkreativnojoj deonici svoje karijere, pokuša da se oživi nastavkom svog najvećeg hita UNIVERSAL SOLDIER, čime se totalno pokopao, a drugi kliše je navlačenje na kokain zbog koga su članovi ekipe nazivali Van Dammea Van Gram. Dakle, Van Damme je čovek klišea koji je propao ponavljajući uspele forme svojih uspelih filmova i poznate klišee sunovrata velikih zvezda.

El Mechri je ponovio slične klišee tako što je svoj film strukturirao kao što kažu kalupi post-RESERVOIR DOGS indie filma, na nejasnoj razmeđi između meta i repertoarskog filma, sa nepotrebnom mešavinom fantazije i realizma, pseudo-anrovske priče i filma-eseja, pokušavši da jedan naslov ugura sve moguće ready made postavke Sundance filma.

Samim tim JCVD je frustrirajući film zato što kako koji sekund odmiče tako se ovaj film udaljava od ogormnog kvaliteta koji je mogao da ima.

Na kraju, postaje čak i prilično mučan nezavisni film u kome negativni apsekti dominiraju nad pozitivnim.

Međutim, svežina koncepta a u kontekstu Van Dammeovog trenutnog stanja omogućuje da se ovaj naslov posmatra kao neka vrsta preokreta u njegovoj karijeri. Naravno da pravi fanovi znaju još od Ringo Lamovog REPLICANTa da on zna da glumi, no lepo je da ovaj festivalski hit sa tim upozna i kritiku koja ne prati DTV ponudu.

Nažalost, El Mechri, koliko god da je uspeo na nivou gimmicka, nije uspeo da istinski snimi bolji film od onoga što Van damme sada snima. Međutim, iza žaljenja nad propuštenom prilikom ipak ostaje osmeh na licima fanova koji su sada sa ovim prehvaljenim filmom, a koji je u suštini lošiji od mnogih DTV naslova, dobili potvrdu da ni Van Dammeov uspeh niti njegov neuspeh nisu bazirani na realnim rezultatima.

I to je negde tačno, Van Damme je u DTV fazi snimio naslove poput SECOND IN COMMAND, REPLICANT ili IN HELL koji su bolji od njegovih najvećih komercijalnih hitova iz theatrical faze, da ne govorim o tome da je Van Damme bio učilo u holivudskim debijima John Wooa, Tsui Harka i Ringo Lama a da je recimo potpuno zaboravljeni KNOCK OFF jedan izuzetan film u njegovom opusu.

Stoga, JCVD će nadam se Van Dammeu doneti još poneku respektabilnu ulogu u Evropi, u koju bi, a imajući u vidu uspon francuske i ruske industrije industrije akcijaša trebalo i da se preseli.

* * / * * * *

HOW TO LOSE FRIENDS & ALIENATE PEOPLE

Pogledao sam HOW TO LOSE FRIENDS & ALIENATE PEOPLE Roberta B. Weidea.

Ne samo da je output Simona Pegga kada ne radi sa Edgar Wrightom, očekivano slabiji od nivoa koji su zajedno uspostavili nego mi se čini da je iznenađujuće bled čak i za neke prosečne standarde produkcija u kojima se Pegg kreće. Naime, neverovatno je da Pegg kada se već opredelio za žanr romantične komedije koji je generalno vrlo razvijen, naročito u Britaniji odakle on dolazi, mahom glumi u naslovima koji su ispod proseka čak i u okvirima žanra, dok u nekom širem kontekstu uopšte ni ne mogu da privuku pažnju.

HOW TO LOSE za razliku od RUN FATBOY RUN barem pokušava da bude solidna classy produkcija, ali to ne uspeva da ga izleči od toga da je suštinski potpuno besmislen i šupalj film. Ne samo da ne uspeva da prevaziđe konvencije romcoma što uporno pokušava, nego ne uspeva ni da ih dostigne.

Simon Pegg u svemu tome, uspeva da unese izvesnu harizmu i pokrene stvari, ali HOW TO LOSE je tipičan primer velikog talenta zarobljenog u projektu koji je daleko isod njegovih mogućnosti. U jednoj od kritika, Simona Pegga porede sa Dudley Mooreom, i da, kada se pogledaju projekti bez Wrighta, Pegg ima sličnu putanju sjajnog talenta u mediokritetskom materijalu.

HOW TO LOSE je gledljiv, ali svakako nije film na Peggovom nivou, niti je film koji mu je bio potreban u ovoj fazi.

* * / * * * *

MAJSTORI, MAJSTORI!

Podsetio sam se klasika Gorana Markovića MAJSTORI, MAJSTORI! Iako su u istoriji SFRJ filma retka spotless remek-dela, a ovo svakako nije jedno od njih, uprkos svim svojim greškama ovaj naslov spada u sam vrh onoga što je kod nas snimano.

Ovaj film Gorana Markovića pre svega odlikuju jako dobro osmišljena konceptualna rešenja na svim nivoima. Na planu priče, sjajno je rešenje što je film smešten u jedan dan, i što praktično prati 24 sata u jednoj školi u koja prilično uverljivo uspeva da smesti niz događaja koji mahom funkcionišu. Zatim, na planu zapleta, odlično je što se film nadovezuje na prepoznatljivu matricu Gogoljevog REVIZORA što čini da se u priču unese neka vrsta ready made znakovitosti koja proističe iz samog Gogoljevog izvornika.

Zatim, na planu režije, lokacja novosagrađene škole je sjajna. Ne samo da je arhitektura sedamdesetih u Jugoslaviji izuzetno fotogenična nego bi se moglo reći da izgleda istovremeno i kao savršen reprezent duha vremena a istovremeno i kao simbol Jugoslavije kao jedne too good to be true platforme što će ona na kraju postati. U samom filmu, u jednom trenutku direktorka počinje da priča kako je škola počela da se kvari kada je postala savremena, dobila novu zgradu, puno učenika i postala ustanopva za uzor. Zar to nije zapravo prilča o Jugoslaviji koja je u svojoj najdekadentnijoj fazi bila najzabavnija.

Na rediteljskom planu, Marković sve radi školski, vrlo precizno i jasno sa rediteljskom kulturom koju ima malo koji naš reditelj.

O glumačkim bravurama i harizmi stavljenim u funkciju da ne govorimo. U filmu su vrlo odmerene i ozbiljne uloge ostvarili čak i Ljuba Moljac i Zoran Radmilović koji su poznati kao sjajni glumci koji razaraju celinu, dok su Berček i Paja Vuisić prosto ponovili ono što ih čini zvezdama a Semka Sokolović Bertok i Pepi Laković su napravili autentične karaktere. Kad je o radu sa glumcima reč, Goran u ovom trenutku svoje karijere nije imao premca.

Uloga Radeta Markovića u ulozi Miloja je briljantno pripremljena, po uzoru na Gogolju i shodno tome Nušića. "Miloje je sila!", naglašava na početku Pepijev lik i ovaj lik je toliko dobro pripremljen kroz reakcije drugih likova da kada se Rade pojavi zaista dominira.

Ono što je u glumačkom smislu najslabiji deo filma jeste Goranova posveta praškoj školi odnosno radu sa naturščicima, a to je sama Keva koja je prilično nezahvalan lik za naturščika jer je pasivna.

Kad je o slabim delovima reč, i deonica sa Milojem i direktorkom ima tendenciju da bud malo konfuzna pošto Milojeva agenda tu postaje malo nejasna.

Takođe, trebalo je izbaciti i prebukvalnu, i isto tako konfuznu poentu filma sa Berčekovom recitacijom pesme o majstorima koja sve zaokružuje na jedan istovremeno i prebukvalan i nejasan način. Sličan problem Goran ima i u TURNEJI sa monologom Jelene Đokić.

Treći nedostatak je prilično preposterous seksualna praksa profesora fizičkog tarzanofila koja nije ni autentinčno perverzna ni smešna.

Međutim, izvan toga MAJSTORI, MAJSTORI! je zaista izvanredan film koji pokazuje šta je zapravo dalo kredibilitet tadašnjoj i kasnijoj dominaciji praške škole koja nažalost kasnije nije postizala ovakve rezultate a iznedrila je i prilično slabe epigone.

Ipak, njihov uspeh nije potpuno proizvoljan a MAJSTORI, MAJSTORI! jeste jedno od objašnjenja.

* * * 1/2 / * * * *

THE LOVE GURU

Pogledao sam THE LOVE GURU Marca Schnabela.

Ovaj film je bio planiran kao veliki comeback Mike Myersa, i pokušaj da se sa originalnim materijalom vrati na visine svojih uspešnih franšiza SHREK i AUSTIN POWERS. U tom pokušaju sa ovim filmom nije uspeo, i LOVE GURU ne samo da nije franchise starter nego nije ni bio ni hit, štaviše nije ni vratio uložene pare.

Neuspeh je sasvim opravdan. LOVE GURU svakako nije dobar film, međutim, nije ni toliki promašaj kao što se čini. Štaviše, LOVE GURU je gross out gromada. Myers u njemu uspeva da podigne gross out na nivo autorskog koncepta. Evidentno je da se Myers u ovom filmu sa puno uživanja posvećuje grossoutu koji povremeno dostiže ekstremne razmere i apsolutno prevazilazi rutinsku upotrebu grossouta radi eksploatacije. Za LOVE GURU se može reći sve sem da je reč o rutinskom proizvodu.

Koliko god bizarno zvučalo, u ovom Myers istinski pokušava da istražuje teritoriju grossouta i iako LOVE GURU nije naročito dobar film, sporadično je toliko smešan da zaista potvrđuje Myersa kao jednog od najinteresantnijeg komičara na mejnstrim sceni.

Ne samo da sa ovim filmom potvrđuje svoj status "second best Peter Sellersa" nego zaista čini da sa iščekivanjem pratimo šta će raditi na sledećim projektima. Svi veliki komičari,uključujući i samog Sellersa su snimali filmove koji su povremeno zgražavalči kritiku ali u tim filmovima su probali neke nove stvari koje su kasnije ugradili u klasike. LOVE GURU je takav film.

Inače, ako se ima u vidu potpuni trijumf Boyleovog SLUMDOG MILLIONAIREa i potpuni debakl LOVE GURUa, čini se da je Indija ove godine u raznim domenima obeležila Holivud.

* * 1/2 / * * * *

BILLION DOLLAR BRAIN

Pogledao sam BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella. Ovo je film iz serijala o tajnom agentu Harry Palmeru, o kome je pisao Len Deighton. U kanonskoj fazi, snimljena su tri filma o njemu, a pored Russella režirali su Sidney J. Furie i Guy Hamilton.

Kasnije su snimljena i dva DTV nastavka u kojima je igrao Caine.

BILLION DOLLAR BRAIN je svakako najbolji u seriji. Tokom šezdesetih vrlo često su avangardni filmmejkeri radili špijunske filmove. Već sam pominjao QUILLER MEMORANDUM koji je pisao Harold Pinter i koji vrca od off the wall rešenja.

Međutim, kao reditelj, Russell dovodi celu art priču do totalnog ekscesa. BILLION DOLLAR BRAIN je više Russellov film nego što je klasičan repertoarski naslov. Unutar samih scena na nivou mizanscena, Russell je potpuno raspojasan, u celu priču ubacuje dosta arty slapsticka, ali isto tako svojim vrlo zanimljivim kadriranjem oplemenjuje neke od tipičnih situacija iz ove vrste filmova.

Ukoliko ponekad zamišljamo, kako bi recimo izgledao neki Bond film kada bi ga radio neko tipa Kuste u najboljoj formi, onda je BILLION DOLLAR BRAIN odgovor na to pitanje.

Ono što je još luđe jeste da BILLION DOLLAR BRAIN koliko god ekscentričan jeste zapravo jedan od politički najinteresantnijih filmova u svom žanru. Naime, negativac u ovom filmu je američki penzinoisani general koji je postao naftni magnat i sada pokušava da sruši SSSR tako što će izazvati secesiju Letonije, uz pomoć tamošnjih disidenata od kojih su neki, međutim, ranije bili simpatizeri nacista.

Zvuči poznato?

Tokom Palmerovog susreta sa svojim ruskim kolegom, ovaj mu kaže "Možda želiš da nam neko uništi državu, ali ne želiš da to bude neka banda..." Za razliku od nekih zapadnih vlada kasnije, Harry Palmer se složio sa dežmekastim Sovjetom, i stao je na put ratnom pohodu teksaškog naftnog magnata.

Stoga, kao što su neki autorski filmovi Kena Russella istali večito aktuelni, tako se čini da je imao tu sreću da mu i film, koji bi se mogao smatrati "tezgom" bude aktuelan i dan-danas, i da se jedna hiperstilizovana vizija ispunila u stranosti.

* * * / * * * *

THE END OF THE AFFAIR

Reprizirao sam THE END OF THE AFFAIR Neil Jordana, courtesy of Ginger. Jako sam voleo ovaj film još onomad kad se pojavio pre skoro deset godina i još tada sam ga upamtio kao nešto što bih rado reprizirao. Na ovo ponovno gledanje motivisao me je Fritz Lang i MINISTRY OF FEAR koji sam nedavno gledao. To su u oba slučaja ekranizacije Grahama Greenea smeštene u London pod bombama.

Sličnosti se tu ne završavaju. Lang i Jordan su obojica veliki stilisti. U svom filmu, Lang ke kako sam već opisao demonstrirao rediteljski stil koji je apsolutno sinhronizovan sa onim kakao se film radi danas, samo sa nešto manje pozicija kamere. Jordan je sa druge strane podelio Langovu sudbinu. I Jordan je neprevaziđeni stilista koji s jedne strane prevazilčazi svoje evropske korene, međutim s druge strane ni Holivud ne zna šta da radi sa njim pošto prečesto njegov stil jede supstancu. Međutim, fascinacija Holivuda Jordanom uspeva da opstane i on se pojavljuje na najneočekivanijim mestima a uz to ni ne prestaje da radi u Evropi.

THE END OF THE AFFAIR je slučaj u kome je Jordan umešno spojio stil i supstancu. Štaviše deo stila je učinio supstancom. Jordan je koncipirao svoj film kao namerno vrlo staromodan film, gotovo blizak Langu, sa vrlo svedenim vizuelnim stilom koji samo povremeno unapređuje inovativnijom upotrebom objektiva ili slow motiona, primer za to je scena eksplozije. S druge strane, na nivou glume, pošto je kadriranje vrlo svedeno kao u starim filmovima, gluma je vrlo precizna i vrlo old school čemu svakako pomažu i mahom britanski glumci koji imaju iskustva sa takvim redirteljskim konceptom još od BBCjevog minimalizma. Konačno u samoj inscenaciji, Jordan ne ide na modernu demistifikaciju epohe, štaviše on insistira na epohi kao okviru u kome takva melodrama može da funkcionđe. Tako i scene seksa, iako steamier nego što bi Lang i pomislio, ako izuzmemo gole grudi Julianne Moore, radikalnije samo u detaljima, u tome šta junaci čine sa rukama, ali konvencija je ista.

Dakle, moglo bi se reći da u ovom filmu Jordan perverzno uživa u formi. Štaviše, formalizm utiče na to da THE END OF THE AFFAIR bude na neki način vrlo distanciran što naizgled nije dobro za melodramu, međutim ljubavna priča sa ovako oštrim melodramskim obrtima, bi potpuno izgubila svoju kontemplativnost da je još na sve to i sentimentalna. U svakom slučaju, Jordan uspeva da do maksimuma eksploatiše karakteističnu filozofsku crtu Greeneovog rukopisa, i ja mislim da bi Greena bio zadovoljan ovom adapracijom što je i važno jer je roman navodno autobiografski.

Iako se glavni junak ne zove Graham, on vodi svoju ljubavnicu na film 21 DAYS i kaže kako je njime nezadovoljan a taj film pisao upravo Greene.

Slutim da možda žene u ovom filmu mogu naći i sentimentalnu vrednost, međutim meni je, kako već rekoh to odsustvo nametljivih emocija bio veliki plus, ali razumem da nekome baš to može biti mana.

* * * 1/2 / * * * *

OPERATION CROSSBOW

Reprizirao sam OPERATION CROSSBOW Michaela Andersona.

Reč je o jednom od kultnih WW2 trilera koji nažalost ne uspeva da odoli zubu vremena. Slično HEROES OF TELEMARKu, ovaj film u suštini prati više misija i stilski je neujednačen. Počinje kao špijunska intriga u kojoj paralelno pratimo nemački razvoj bespilotne bombe i britanski pokušaj da ih otkriju, zatim se pretvara u gotovo vodviljsku intrigu prilikom infiltracije agenata kod Nemaca i konačno zavšava se kao rutinska priča o uništenju nemačkog postrojenja iza neprijateljskih linija.

Ovi razni prilazi ne čine film raznovrsnijim već upravo razbijaju gledaočev fokus, a uprkos tome što su dobro realizovani pojedinačno, ne postoji nikakva vezanost za likove koja bi događajima dala težinu. Iako je film za svoje vreme vrlo spektakularan, on danas zaista ne može da drži pažnju na nivou tehničke senzacije, i tu se nedostaci likova ispostavljaju kao još očigledniji problem.

Ja inače jako volim Michael Andersona kao reditelja, i mislim da je jedan od najpotcenjenijih ljudi u istoriji filma. U tom smislu OPERATION CROSSBOW svakako spada među njegove značajnije projekte pošto uprkos tome što ne funkcioniše kao celina ima jako dobro i pažljivo realizovane segmente. U tehničkom smislu, iako povremeno ima ubacivanja dokumentarnih materijala, deluje kao jedan od ambicioznijih WW2 naslova svoje epohe.

Posebno zanimljiv touch je kenadamovsko scenografsko rešenje nemačke tajne fabrike. Upliv scenografskih rešenja koja su već tada a naročito kasnije krasila Bonda daju filmu naročito zanimljivu stilizaciju koja je retka unutar ovog žanra.

U svakom slučaju, OPERATION CROSSBOW je obavezna literatura za fanove žanra pošto uprkos nedostacima nudi dosta svežih rešenja. Isto tako, išao bi kao dobar double bill uz HEROES OF TELEMARK kao još jedan akcjaš o prečavanje Nemaca da dođu do detternt weapona.

* * * / * * * *

DVOSTRUKI OBRUČ

Žika i ja smo juče komisijski pogledali film DVOSTRUKI OBRUČ Nikole Tanhofera.

Reč je o vrlo zanimljivom filmu iz NOBa koji bi se mogao podvesti pod žanr akcionog trilera. Scenario je napisao Ivo Štivičić čiji sam BRISANI PROSTOR nedavno gledao i mogu reći da je Ivo potpuno neočekivano pravi majstor pisanja akcijaša sa teroristčkim elementom. Naime, Iva znamo iz nekih potpuno drugihb konteksta.

DVOSTRUKI OBRUČ govori o bekstvu komunističkog ilegalca koji je na poternici u NDH. Na mestu sastanka u nekoj krčmi biva prepoznat i lokalne ustaše odlučuju da ge zarobe. Međutim, da bi to uradili potrebna im je pomoć ljudi koje zanima isključivo novac.

Ilegalca sa poternice igra Severin Bijelić koji uspeva da nas ubedi zbog čega je on toliko bitan i daje svom inače pasivno postavljenom liku izvesnu težinu. Partizane iz njegove ekipe igraju Bata Živojinović i Boris Dvornik u jednom od svojih ranijih partnershipa. Boris Dvornik je mlad i izgleda fenomenalno, daleko od karikature u koju će se kasnije pretvoriti.

Međutim, što se glumaca tiče, show krade jedan od mojih omiljenih ex-yu glumaca Bert Sotlar, slovenački Trintignant i Heston u jednom, jedan od najupečatljivijih villaina jugoslovenskog filma koji je igrao dosta, a opet nedovoljno da se iskoristi njegov fenomenalan izgled i disciplinovan underplay, podvučen slovenačkim izgovorom srpskohrvatskog jezika. Naravno, daleko je Sotlar od autsajdera jugoslovenskog filma. On je ipak igrao dosta i bio je priznat glumac, međutim danas je prilično zaboravljen a takav tip glumca je gotovo istrebljen iz naših regionalnih kinematografija.

Štivičićev scenario nije ništa epohalno, međutim nudi jednu zaista dobro postavljenu hostage situaciju, vrlo je kameran i iako se bavi već dosta puta rabljenom temom nije dosadan. Što se samog formalnog sklada tiče, čini mi se da ga remeti uvod u kome se relativno brz smenjuju lokacije da bi praktično druga dva čina bila smeštena na jednom mestu što remeti protok vremena. Isto tako backstory Dvornikovog lika je redundantan pošto ni u jednom momentu ne zaigra to što je on novopridruženi član ekipe. Međutim, ovo su sad sve primedbe koje su ma koliko važne u suštini samo unapređivanje jednog vrlo solidnog scenarija, nastalog 1963. godine što mu samo daje na kvalitetu, imajući u vidu uzore kojima je Štivičić tada raspolagao.

Tanhoferova režija je vrlo disciplinovana sa dosta dobrih pokreta kamere koji su još uvek bili dosta ekskluzivni u tadašnjem jugoslovenskom filmu. Direktor fotografije bio je najčuveniji jugoslovenski DP Tomislav Pinter i po ovom filmu je jasno kako je kasnije izrastao u velikog maga. Akcione situacije su mahom solidno urađene na nivou inscenacije iako u pojedinim slučajevima glumci nisu dorasli zadacima koje pred njih postavlja Tanhofer.

DVOSTRUKI OBRUČ je NOB triler vredan pažnje koji treba nabaviti za svoju kolekciju.

* * * / * * * *

ELECTRIC DREAMS

Pogledao sam ELECTRIC DREAMS Steve Barrona, courtesy of Ginger.

Reč je o fascinantnom filmu britanskog reditelja koji je prektično učinio muzičke spotove onim što su danas i što su počeli da bivaju početkom osamdesetih. Barron je jedan iz seeder generacije, mnogo pre nego što su Ficher i ekipa proslavili reditelje spotova. Pre ekipe formirane oko Propagande iz koje dolaze Fincher, Sena i sl. bili su Britanci poput Alana Parkera, Braće Scott, Adrian Lynea i Steve Barrona.

Barronov najveći filmski hit bio je TEENAGE MUTANT NINJA TURTLES i njegov holivudski opus je nezasluženo mali. On danas pretežno radi visokobudžetne bajke za Hallmark na smenu sa hermetičnim art filmovima pošto posle naslova kao što je CONEHEADS očigledno nije uspeo da funkcioniše u mejnstrimu.

Međutim, ELECTRIC DREAMS je autentično umetničko delo u pravom smislu te reči pošto je relevantan na ogromnom broju nivoa. Na bazičnom nivou, to je već dobrano oprobana ljubavna priča između momka, devojke i komopjutera koji isprva pomaže momku pa se onda i sam zaljubljuje. Pre svega zahvaljujući Barronovoj režiji i magnetizmu Virginie Madsen ova ljubavna priča uspeva da generiše i iščekivanje i emocije.

S druge strane, nijedna epoha kao osamdesete nije uspela da iskaža fascinaciju računarima i strah od njih. Danas su računari često tema filmova, međutim samo u devedesetim oni su imali gotovo bajkovite atribute, iako tehnika istovremeno i jeste i nije uspela da dostigne i prevaziđe ono što su autori anticipirali. U tom smislu, poput TERMINATORa, ELECTRIC DREAMS uspeva da sublimira dane potpune fascinacije računarima. U osamdesetim su računari po poslednji put imali svoj karakter.

Sama muzika u filmu je posebna priča. Naime, potpisao ju je Giorgio Moroder koji je radio skor za SCARFACE, a na soundtracku se može naći razni electro pop iz tog vremena. Međutim, i sama muzika se poigrava sa tim elementom kompjutera sukobljenog sa klasičnim instrumentima. Ako imamo u vidu da su osamdesete još uvek bile period kada je praktično elektronska muzika još uvek bila usko vezana za na napredak u tehnici (primer za to je fetišizam određenih modela sintisajzera u tome periodu, sličan fetišizaciji gitara u rokenrolu) Moroderov skor i ostale pesme odlično korespondiraju sa bazičnim konflitima u filmu.

U rediteljskom smislu, Barron koristi brojne trikove iz spotova. Međutim, to nisu stvari kojima će Fincherova i Bayova generacija definisati “spotovsku režiju”, to je više jedan gotovo ejzenštajnovski pogled na vizuelno i na pripovedanje kao eventualno segment te vizuelnosti. Vizuuelnost ranih video klipova nije bila bazirana na tehničkoj napadnosti, brzim rezovima, već više na stvaranju jednog apartnog univerzuma unutar spota vezanog za temu pesme, bend, priču spota ili lokaciju na kojoj se dešava. Barron se služi tim sredstvima na odgovarajućim mestima u filmu i koristi ih kao produžetak klasičnih narativnih tehnika.

Barron sjajno postiže bajkovitu atmosferu unutar ove ljubavne priče, tako da maltene u njemu osamdesete izgledaju kao neka imaginarna decenija. Stoga ni ne čudi da se Barron i kasnije bavio bajkama, prelascima u neke iracionalne dimenzije i sl. Ja sam uvek imao veliko poštovanje prema autorima koji su uspevali da konstituišu ubedljive svetove u svojim filmovima bilo da su bazirani na realizmu ili bajkama a Barron je jedan od njih.

Kao jako zanimljiv film neblagoslovljen talentom velikih zvezda, ELECTRIC DREAMS je danas više curio nego mejnstrim ljubavni film što bi u suštini trebalo da bude.

* * * 1/2 / * * * *

INDIANA JONES AND THE KINGDOM OF THE CRYSTAL SKULL

NDIANA je film u kome se ponovo vidi Spielbergov fušerski rad kada se okreće populističkim, žanrovskim projektima. Taman kad sam pomislio da se vratio u formu sa odličnim MUNICHom, on je snimio film koji po nivou ispod već prilično jadnog WAR OF THE WORLDS.

Reći da je scenario loš je undersatetement. Scenario Davida Koeppa je tekst kome fale neki obavezni delovi. Svi holivudski filmovi su manje više prepoznatljivi po tome što imaju početak, kraj i dva plotpointa između. Neki imaju bolja, neki lošija rešenja, ali u svakom ćeš to prepoznmati. INDIANA to nema. On nema plotpointe.

INDIANA samo počne i traje dok se neumitno ne završi.

Odnosi između likova ne postoje. Ne postoji nikava dinamika među njima a tobožnji preokreti tipa Shia je Fordov sin su flah i što je najgore od svega nisu dobro iskorišćeni čak ni u komične svrhe.

Ono po čemu su filmovi o Indiani poznati su i scene iznenadnih izdaja i sl. Ovde ima samo jedna i desi se na početku, sve do kraja ostaje status quo među likovima.

U čitavom filmu postoje možda dva uspela one-linera.

Misterija je napisana bukvalno kao u LAVIRINTU. Zagonetke su uvredljivo jednostavne a rešenja su nedostojna savremenog filma i potpuno proizvoljna. Međutim, čak i u LAVIRINTU Gaga Nikolić i Leka imaju dilemu hoće li skrenuti levo ili desno. U INDIANI takvih dilema nema. Kao i sam film tako i svi lavirinti imaju samo jedan smer.

Međutim, tek sada dolazimo do režije koja je kardinalna. Ako bi se poredio sa ranijim INDIANAma, ima scena koje su slične, međutim razlika je u tome što su u ono vreme to snimali sa pravim ljudima i to je scenama davalo čar. U četvrtom delu, specijalni efekti su preočigledni i sve akrobacije su potpuno neuverljive, pošto u nekim momentima, jasno vidimo da glumci nisu videli tu lokaciju ni na fotografiji.

U mnogim scenama, efekti su preočigledni.

Ono što iznenađuje jeste da pored nekih scena koje su underdirected, ima scena koje su baš heavyhanded. U tome se izdvaja tuča na groblju sa nekim neobjašnjivim bizarnim gimpovima koja je onako baš sramotno urađena.

Kada kažem underdirected daću primer. Kada posle potere koju smo inače videli u mnogo boljoj varijanti u DIE ANOTHER DAY, Indiana i Indidanina dinastija padaju niz vodopade u ruskom amfibijskom vozilu, njihov pada vidimo u totalu. Kamera nikada ne uđe u vozilo da vidimo borbu na život i smrt, kako to da nisu ispali iz vozila i sl.

Isto tako, u nekim scenama, fale najzanimljivije faze neke akcije, tipa skočili su, rez, pali su. Nema onog najuzbudljivijeg dela kad padaju i sl.

Kad se sve uzme u obzir, novi INIDANA pre svega liči na LAVIRINT pošto se postavlja pitanje šta je u ovom filmu toliko dugo spremano i kakav su tobožnji visoki stndard Lucas i Spielberg decenijam pokušavali da dostignu, ukoliko smo na kraju završili sa ovim promašajem.

* 1/2 / * * * *

NOZ W WODZIE

U ciklusu repriziranja evropskih filmova koji mi se nisu dopali odgledao sam opet NOZ W WODZIE Romana Polanskog. Na prvo gledanje bio mi je nepodnošljiv ali sam imao više vremena za kontemplaciju.

Naime, na novo gledanje, ubeđen sam da je NOZ W WODZIE potpuno pogrešno pročitan film. Naime, dominantno čitanje ovog filma i glavni atribud je to što je reč o svedenoj igri tri karaktera, snažnoj spihološkoj studiji i sl. Međutim, ovaj film je zapravo dokaz o superiornosti akcionog, avanturističkog i kriminalističkog filma. Sve ključne dramske situacije proističu iz sukoba junaka i njihove jedrilice sa prirodom, olujom i zločinom.

S druge strane, sve situacije bazirane na sukobu između karaktera, psihološkim nijansama i tenzijama nimalo ne funkcionišu. Dakle, u njemu je najslabije ono po čemu je najčuveniji. Iako, ne mogu da kažem ni da je avanturističko-kriminalistički segment naročito jak, činjenica je da je taj deo barem inspirativan pa ne čudi da su potom snimljeni slični ali znatno efektniji naslovi poput DEAD CALM Phil Noycea.

Kao mali disclaimer dodao bih da ovaj stav nisam napisao kako bih ikoga šokirao ili nervirao, provocirao i sl. Ovi utisci mi u stvari čak i ne deluju kao neko naročito otkriće. Kad sam gledao film činili su se sasvim očigledni.

* * ½ / * * * *

O NAKAZAMA I LJUDIMA

Odlučio sam da za promenu malo repriziram evropske filmove koji mi se nisu dopali.

Za početak reprizirao sam Balabaonovljev O NAKAZAMA I LJUDIMA koji mi je bio upadljivo odvratan kad sam ga prvi put gledao, više se ni ne sećam gde, da li na Festivalu autorskog filma ili tako negde. Moram priznati da mi se na drugo gledanje nije popravio utisak.

Prvo šokira me da film traje devedesetak minuta pošto ostavlja utisak dvočasovnog filma. Balabanov je očigledno pokušao da maksimalno uspori temo, valjda u cilju referisanja na epohu nemog filma, uostalom ni u njegovim drugim filmovima, tempo nije jača strana, ali u tome porpilično promašuje stvar pošto su nemi filmovi zbog brzine snimanja i broja sličica u sekundi mahom uglavnom brži od savremenih filmova, a drugo nemi su, dok je Balabanovljev film krajnje verbalan.

Tako da taj sam koncept je više gimmick nego što ima neku funkcionalnost i moram priznati da meni to liči na neku Makavejevljevu liniju i neke slične susrete proučavanja ontologije filma, seksa i poltitike. Međutim, politika ovog filma je dosta mutna. Osim dekadencije visokih klasa i zamene uloga između sluga i gospodara do koje su dovele izopačene želje gospodara, neke ozbiljnije politike tu nema. Kad je reč o seksu, to su isto sve manje-više neka opšta mesta bez naročite eksplicitnosti prikaza, a opet i bez ozbiljnijeg emotivnog odjeka proisteklog iz odnosa među likovima.

Konačno, u svemu ovome nema neke dokumentarne težine, tako da na kraju sve ovo opstaje jedan prilično besciljan kuriozitet. Doduše, balabanovljeva ambicija da bude bizaran je za svaku pohvalu, tako da ovo nije jedan od onih besmislenih filmova za koje mislim da ne treba da postoje. Iako mu se nije dopao i ne nudi neku naročitu vrednost, ne osećam se oštećenim što sam ga dva puta pogledao.

* * / * * * *

HISTORY OF VIOLENCE

Kad je reč o Davidu Cronenbergu, povremene reprize njegovih filmova su okrepljujuće i poučno iskustvo, čak i onda kada se radi o njegovim promašajima. Iako nisam siguran šta bih mogao naučiti iz ponovnog gledanja HISTORY OF VIOLENCE, sigurno bi se tu nešto moglo naći. Naime, isto tako sam mislio za M.BUTTERFLY koji je u stvari prvi veliki Cronenbergov misstep u karijeri. Međutim, sad kad sam ga reprizirao došao sam do raznih uvida.

Pre svega, ja kao neko sklon pop izrazu, uopšte ne mislim da ima išta loše u ponavljanju formula. I čini mi se da je prva Cronenbergova greška bila u tome što je odlučio da M. BUTTERFLY ne radi u svom suštinski kliničkom (iza kamere) ali vrlo eksplicitnom (ispred kamere) maniru. Sasvim je jasna, a i racionalno opravdana, ideja da on u M. BUTTERFLY ne gradi priču na senzacionalizmu već da će njena snaga izbiti kroz najkonvencionalniji mogući pristup. U ovoj nameri nema ništa loše. Uostalom, izuzev stvari koje se dešavaju u samom kadru, skoro svi Cronenbergovi filmovi donose sasvim konvencionalan storytelling. U tom smislu, potencijalna subverzivnost romanse između francuskog diplomate i Kineza trandžiranog u opersku divu mnogo veći potencijal sadrži ako bi se uradila u maniru arhaizirane melodrame tipa SAYONARA sa Marlon Brandom. Cronenberg je dakle naizgled mudro žrtvovao jedan od aduta nadajući se većem dobitku.

Zašto je dobitak izostao? Pa zato što je M. BUTTERFLY u suštini anti-cronenbergovski projekat koji toliko liči na Cronenberga da je i njega samog zavarao.

Cronenbergova osnovna karakteristika je apsolutno racionalan tretman iracionalnih postavki. Međutim, opredelivši se za melodramu kao žanr i određenu stilizaciju, pre svega oličpenu kroz sentimentalnost, Cronenberg se odrekao racionalnog tretmana ove iracionalne preiče.

Koliko god bio sposoban da nemoguće stvari učini uverljivim u ranijim filmovima, u M. BUTTERFLY je jednu moguću stvar učinio krajnje neuverljivom. Uostalom, svako uključivanje razuma u ovaj slučaj definitivno bi razbio svaku sentimentalnu auru ili bi je pak razgradio na drugim osnovama.

Odrekavši se razuma i prešavši u ravan sentimentalnosti, Cronenberg odjednom deluje šuplje, tromo i inferiorno u odnosu na druge manje vredne reditelje koji mnogo bolje vladaju sentimentalnošću.

Ipak, sama kontemplativnost ovog istinitog slučaja, čini da u skupu Cronenbergovih promašaja, M. BUTTERFLY stoji kao najdostojanstveniji, možda baš zato što je sentimentalnost generalno cenjenija na filmu od vigilantizmai gangsterizma.

Međutim, ukupno uzev u M. BUTTERFLY nalaze se slične greške u postupku kao u HISTORY OF VIOLENCE ili EASTERN PROMISES. No, M. BUTTERFLY je izašao u trenutku kada je kritika još imala snage da koriguje Cronenberga te se on posle ovog promašaja vratio u red, i isporučio svoje poslednje remek-delo CRASH. Nažalost, posle HISTORY OF VIOLENCE i EASTERN PROMISES, kritika je samo produbila Cronenbergove zablude.

* * / * * * *

WHAT HAPPENS IN VEGAS

Pogledao sam WHAT HAPPENS IN VEGAS Tom Vaughna.

Ovaj film je prvobitno trebalo da režira srpski zet Julian Farino, muž Branke Katić, koji inače radi HBO serije. Međutim, na kraju je uzet drugi reditelj, vrlo sličan Farinu. Tom Vaughan je takođe britanski reditelj. Takođe je prošao HBO školu i nedavno sam gledao njegov coming-of-age film STARTER FOR TEN koji je imao svoje probleme.

WHAT HAPPENS IN VEGAS je znatno usavršenije delo. Dana Cox potpisuje jednu jasnu high concept romantičnu komediju sa elementima gross outa, a Vaughan je odlično realizuje sa sjajnim izborom glumaca i odličnim komičarskim tajmingom.

Kritika je osporila ovaj film kao ponavljanje formule i taj stav jasno nije bez osnova. Međutim, Vaughan je realizovao delo koje na superioran način ponavlja formulu i to ne bi smelo da mu se osporava.

Inače, krajnje curious detalj za ljubitelje srpskog filma jeste mali omaž HADESRFILDU kada AshtonKutcher skine vrata sa kupatila u stanu koji deli sa Cameron Diaz. Divan touch.

* * * / * * * *

CLOAK AND DAGGER

Reprizirao sam CLOAK AND DAGGER Richarda Franklina, courtesy of Ginger.

Reč je o jednom od klasika mog detinjstva, briljantnoj integraciji špijunskog i dečjeg filma, sa obiljem citiranja Hitchcocka za odrasle, savršenim naslednikom u filmu MONSTER HOUSE Gil Kenana.

Franklin je pre svega, imao odličnu polaznu osnovu u izvanrednom scenariju Tom Hollanda, koji je ne samo jedan od ključnih scenarista osamdesetih već je i u nekoliko navrata pokazao kako ume da izvanredno integriše konvencije omladinskog filma sa tradicijama trilera i horora. U tom smislu naročito bih istakao Winnerov manje poznati film SCREAM FOR HELP.

U CLOAK AND DAGGER, Hollandov odličan, moderan koncpet u kome se starinska hitchcockocvska intriga meša sa klincima i novim tehnologijama biva realizovan u jednom pregnantnom hitchcockovskom maniru u kome se susreću ingeniozno osmišljeni mininalizam inscenacije u skladu sa svim konvencijama suspensea sa izlivima najmračnijih podsvesnih strahova.

Primer maestralno postavljene hitchcockovske scene je situacija u kolima kad se otkrije da su baba i deda negativci. To je stvarno majstorski postavljena i realizovana situacija, odličan rad kakav se retko sreće.

U tom smislu je šteta što CLOAK AND DAGGER još uvek nije uvršten u panteon klasika osamdesetih.

* * * * / * * * *

BOOT CAMP

Pogledao sam BOOT CAMP Christiana Duguaya, courtesy of Ginger.

Iako spadam među verovatno najređi soj ljui koji cene Duguaya kao reditelja i dočekuju njegove filmove sa punom pažnjom, izuzev možda kanadskij i američkih televizijskih producenata, više nisam siguran koji bi bili eventualni parametri njegovog uspeha.

Naime, BOOT CAMP je film koji po svemu sudeći neće biti theatrical, a nema ni žanrovsku jednostavnost svojstvenu DTVu i čini mi se da će najbolju sudbinu imati na malom ekranu. Ova kontemplacija nema puno veze sa kvalitetom samog filma, koji je vrhunski, već naprosto sa mojim razmišljanjem kojim bi putem Duguay mogao doapeti do pozicije da potpisuje dela neke šire relevantnosti.

I BOOT CAMP pokazuje da Duguay ima vrhunski kvalitet i da donosi neodloljivu energiju, high production value i gloss svakom materijalu.

BOOT CAMP je ekspoze o Tough Love boot kampovima koji postoje još od sedamdesetih i kroz koje su prošle stotine hiljada mladih ljudi a nekih 40 je u njima ostavilo kosti.

Naravno, odmah na um padaju naslovi LORD OF FLIES, BATTLE ROYALE i BEACH, međutim, Duguay za razliku od njih svoju priču smešta u jednu sivu zonu. Niti su zatočena deca sasvim nevina, niti je čovek koji vodi kamp sasvim zao. Naravno da kako film odmiče, totalitarni eksces vođe kampa počinje da opravdava decu. No ipak, nu u jednom trenutku vaspioštač be prestaje da iskreno veruje da radi pravu stvar.

U tom smislu, iako se bavi već eksploatisanom temom i jednim velikim opštim mestom, BOOT CAMP se ne zadržava previše na opštim mestima i ponaša se kao da zna da smo sve to već gledali.

Ko voli Milu Kunis, obradovaće se da ona u ovom filmu pokazuje grudi. Ko prati Peter Stormarea primetiće da njegov lik ponavlja zaposlenje iz HAPPY CAMPERSa. Ko analizira Duguaya, konstatovaće da režira k'o mladić, poletno, ambiciozno, dosta slično Peter Bergu u FRIDAY NIGHT LIGHTS, sa odličnim akcentima, uglovima kamere kojima nadoknađuje sterilnost ambijenata i uopšte uz upotrebu svih trikova koje jedan B-reditelj danas može da koristi kako bi unapredio neki materijal.

Otud se nadam da će Duguay uskoro imati priliku da se potpiše na nečemu što će prrivući veću pažnju.

* * ½ / * * * *

LARS AND THE REAL GIRL

Pogledao sam LARS AND THE REAL GIRL Craig Gillespiea, courtesy of Ginger.

Ovaj isti reditelj je zločinački potcenjeni MR WOODCOCK o kome sam pisao nešto ranije, i taj film se smatra jednim od katastrofalnih promašaja studija new Line i Craig je zbog njega stavljn na studb srama dočim se LARS AND THE REAL GIRL lsavi kao pun pogodak posle lepe sudbine na Sundanceu i odličnih kritika. Čini mi se da se ove godine Craigu desila nepravda ali da je na kraju ipak imao happyend pošto je ipak reč o reditelju na koga treba obratiti pažnju.

LARS je primer kako ne treba praviti film. Ali je istovremeno to primer kako ne treba praviti film baziran na pretpostavkama kako bi se možda mogao napraviti zanimljiv film, što ovaj promašaj donekle ublažava.

Koju je to premisu Craig dobro namirisao. Naime, često kada gledamo filmove sa previše dramatičnim ili pak artificijelno iskonstruisanim sukobima, imamo na umu da bi se sve te nesuglasice i sukobi mogli rešiti kada bi ljudi seli i razumno razgovarali sa dosta tolerancije. LARS je upravo film o jednoj takvoj zajednici u kojoj su svi ljudi inteligentni, tolerantni i strpljivi. I to je zanimljiv koncept ali u konkretnom slučaju pokazuje kako u prikazivanju takvih okolnosti nema drame pa shodno nema ni konvencionalnog narativnog filma kojim Gillespie, when all is said and done, ipak namerava da se bavi.

To upadljivo odsustvo drame proisteklo iz vrlo uverljive koncepcije da su ljudi razumni i da mogu da se dogovore nikako ne pomaže bizarnoj premisi u kojoj upadljivo asocijalni Lars kupuje lutku, pred celim svetom je proglašava za svoju devojku i ponaša se prema njoj kao da je živa.

Ova priča je vrlo lako mogla otići u grossout, i eventualno bi izrasla u nekakv high concept grossout film. Međutim, Gillespie je pošao drugim putem, retirao ju je kao jednu atipičnu dramu, ali na kraju tog puta gledaocu zapravo nije dao neki dublji pogled u dušu svojih junaka ili stanje sveta, a to je nameravao.

Stoga LARS ostaje kao jedan zanimljiv ali zapravo prazan i ravan promašaj, koji je na nivou tehnike vrhunski izdanak Sundancea, ali nema puno razloga da iskoračuje van tog geta.

* * / * * * *

100 GIRLS

Pogledao sam 100 GIRLS Michaela Davisa.

To je reditelj koji je radio SHOOT EM UP. U ovoj teen komediji koju je režirao, mogu se videti neki nedostaci i opsesije koji će dovesti i do problema u SHOOT EM UPu.

Naime, iako se bavi vrlo čistom žanrovskom postavkom, Davis oseća potrebu da snimi film-esej o žanru u kome se izražava, i tako u 100 GIRLS pokušava da prevaziđe formu teen komedije, uvodeći jedno tri high concepta u jedan film i ne razlikujući važno od nevažnog.

To se naročito odnosi na broj i tretman karaktera. iako je whodunit po principu Klueda jedan od high concepata kojima se služi, elaboracije karaktera potpuno zaustavljaju priču i film vrlo često staje iako je na nivou mikrostrukture postavljen kao teen komedija.

Upravo zbog svojih atipičnosti ovaj film ima najviše problema, a opet baš zbog njih ljubitelji žanra i treba da ga vide.

Inače, nekoliko glumaca koji su igrali u ovom DTV naslovu su posle napravili karijeru. Najviš je uspela Katherine Heigl, zatim Emmanuelle Chirqui (Sloan iz ENTOURAGE) i Jaime Pressly.

* * 1/2 / * * * *

JAS SUM OD TITOV VELES

Juče sam dobio temperaturu 38 gledajući JAS SUM OD TITOV VELES Teone Strugar-Mitevske. Osećao sam se loše kada sam pošao u bioskop i ne mogu da kažem da mi je film išta kriv, no isto tako ne mogu da kažem da mi je pomogao da lakše podnesem temperaturu.

Na FESTu sam ranije, ili je to bio Autorski, gledao debitantski film KAKO UBIV SVETEC koji nije bio naročito dobar ali je ponudio neki nov rukopis za balkanski film. taj film je imao neku energiju i grozničavost koja je bila autentična.

Ovaj novi film je atipičan po tom što ima relativno pristojnu tehničku egzekuciju (film je koprodukcija niza država, DP je iz inostranstva, sve je filmska traka) za jednu kamernu priču koja je u suštini privatno iživljavanje glavne glumice, rediteljkine sestre i producentkinje Labine Mitevske.

Ovaj film ima nezrelost najpretencioznijeg studentskog filma, sa sve pričom o tri sestre zarobljene u Titovom Velesu koje pokušavaju da odu, direktnom polemikom sa Čehovom, kao i jednom od sestara koja je zbog prezira prema svetu odlučila da prestane da govori. dakle, dosta gadan spoj.

Ako tome dodamo crn pogled na stvarnost gde je najstarija sestra navučena na metadon, srednja se podaje svakome kome stigne ne bi li otišla iz Titovog Velesa, a najmlađa, mutava, lunja po gradu, onda je jasno da imamo posla za infantilnim makedonskim art houseom.

U clom tom mediokritetskom mish-mashu, zanimljivo je da imamo scenu oralnog seksa u kome Labina Mitevska stavlja spolovilo u usta i spolovilo se nazire CLOVERFIELD style. Ipak, spolovilo deluje vrlo pornićarski tako da slutim da je reč o protezi.

U svakom slučaju, Labina odrađuje već izanđalu blowjob rutinu iz evropskog art housea.

U poređenju sa srpskim filmom, ovaj film je budžetski ambiciozniji i u svom autizmu se pozitivno razlikuje od srpske ekstrovertnosti, no srpski film odavno zanima samo forenzičareb kao što smo Žika i ja.

* * / * * * *

FRIDAY FOSTER

Pogledao sam FRIDAY FOSTER Arthura Marksa, courtesy of Ginger.

Arthur Marks je iskusni blaxploitation reditelj koji je radio razne pokretne slike u svojoj karijeri, bio je aktivan i kao autor, i kao producent i distributer a između ostalog, Plissu će se dopasti detalj da je bio i jedan od velikih poštovalaca i pomagača Williama Girdlera.

FRIDAY FOSTER je ekranizacija relativno poznatog stripa o crnoj reporterki, bivšem modelu koja se bori protiv zločina. Reč je o derivativnom konceptu u kome se kombinuje socijalni status Lois Lane i Batmanova taktika.

U duh stripovskog koncepta i FRIDAY FOSTER se kreće brzo i nepretenciozno. ja moram priznati da mi je ovaj film delovao kao neki Antonioni ipo tome što me je podsticao na razmišljanje. Ceo film sam proveo razmišljajući o drugim stvarima pošto mi je Marksov koncept to dozvolio jer je film zaista koncipiran za absent minded gledaoca i gotovo da pospešuje lutanje misli. Međutim, s druge strane, isto tako nije mi dao povod da zaustavim film ili da gledam nešto drugo što mislim da dosta govori o Marksovoj rutiniranosti.

Kad je reč o ideologiji, ovo je atipičan blaxploitation pošto smešta crne junake u srednju klasu i ovde se srećemo sa junacima koji zaziru pd sveta pimpova, dilera i kurvi, koji su inače u blaxploitationu prikazani sa simpatijama i prihvatanjem, a često i junaci dolaze iz tog miljea.

Ovde međutim, junaci pokušavaju da se izbore da budu srednja klasa i film odlazi u geto samo onda kada junaci traže opasnost i kontakt sa podzemljem. po ovoj težnji ka asimilaciji crnaca, FRIDAY FOSTER predstavlja izuzetak.

Kad je reč o samoj strukturi priče i etici junaka, film je već dosta bliži tradicionalnom blaxplitationu. Junakinja se ponaša kao do te mere oslobođena žena da ne preza od toga da svoje telo upotrebi u borbi za pravdu i bez problema u filmu promeni tri partnera, od kojih je sa barem dvojicom radi svog zadatka i njihove moći.

Politički ugao priče koja govori o zaveri da se ubiju crnačke vođe, liči na tradicionalan blaxploitation, međutim ovde je struktura vođa takva da crnci pokušavaju da se bore kroz sistem, dok je u blaxploitationima inače obično forsiran koncept stvaranje paralelne institucije.

Očigledno je dakle da je American International Pictures hteo da približi Pam Grier najširoj publici koja uključuje i belu srednju klasu i da malo steriliše blaxploitation izraz. Međutim, upravo zbog tih iskliznuća van klasičnog blaxploitatona, FRIDAY FOSTER zaslužuje posebno mesto.

* * * / * * * *

MILOŠ BRANKOVIĆ

Pogledali smo MILOŠA BRANKOVIĆA Nebojše Radosavljevića na velikom ekranu i mogu reći da je to jedan vrlo dobar film što se retko sreće u našoj recentnoj produkciji.

Nažalost, film smo gledali pod utiskom svega što se dešavalo na mirnom protestu i potonjoj nemirnoj završnici tako da je to sigurno bio jedan faktor dekoncentracije.

No, MILOŠ BRANKOVIĆ je vrlo dobar film, srpska varijanta nečega što bi recimo radio Seijun Suzuku, Takashi Miike, ili u kontekstu srpske tradicije recimo Jovan Jovanović ili Miša Radivojević.

U stvari, ako bi se držali srpskih okvira najpre bih definisao MILOŠA BRANKOVIĆA kao film Jovana Jovanovića urađenog u tempu Miše Radivojevića. dakle, Jocina anarhičnost urađena sa Mišinom kontemplativnošću i logikom u zapletu i odnosima karaktera.

naravno, savremeno srpsko društvo je manje rigidnog od onog u kome je radio Joca pa je Jocin domet u tom smislu ekskluzivniji, ali paradoksalno, savremeni srpski film je rigidniji od onog iz Jocinog vremena tako da ako je Joca više odskakao u odnosu na ondašnje društvo, Radosavljević više odskače u odnosu na sadašnju kinematografiju.
Film bi se žanrovski mogao definisati kao alter-noir, na liniji već pomenutih Suzukija, Miiikea ili Boormanovog POINT BLANKa. Film govori o mladom beogradskom arhitekti koji živi okružen karakterističnim srpskim haosom, pokvarenim pedagozima, razularenim uličnim bandama, etabliranim kriminalcima, korumpiranom policijom, bahatim nevladinim organizacijama, rezigniranim umetnicima... On trpi čitavu seriju poniženja sve dok jednog dana ne sretne svog druga iz škole, gangstera srednjeg ranga koji mu daje da pričuva pištolj, i arhitekta počne da ga koristi...

Radosavljević vrlo korektno uspeva da balansira između pričanja urbane kriminalističke priče i intimne drame i angažovanog filma. I ono što je najvažnije, na oba koloseka uspeva da bude relevantan. Ako imamo u vidu da većina savremenih srpskih filmova pokušava da ima neku vrstu "intimne" relevantnosti i neku vrstu političke relevantnosti, MILOŠ BRANKOVIĆ je raritetan po tome što pokušava da bude konkretan i da najzad tu neku političku liniju koja je u našem filmu obično opšte mesto, a ovde ima konkretnu maltene imenom i prezimenom definisanu metu. i to je super, zato što najzad imamo politički film (posle BUĐENJA IZ MRTVIH) koji će verovatno uspeti da proizvede neku reakciju i ima profilisan stav.

Ono što je u tom stavu zanimljivo jeste da nije reč o nekom generic soft centrističkom pogledu na svet, već film nudi jedan izraz dendističke beogradske desnice koja nije imala puno manifestacije na filmu. MILOŠ BRANKOVIĆ je art house film tako da on neće uspeti da izleči problem potpunog odsustva desnog filma u zemlji u kojoj je desnica dominantna politička opcija ali film nudi osveženje u ideološkom smislu.

Film je snimljen na minimalnom budžetu za srpske uslove tipa SUTRA UJUTRO ili ODBAČEN. Međutim, na ekranu se vidi svaki dinar, i ovo je film iz tog miljea koji najbolje izgleda na nivou production valuesa, ima odličnu upotrebu velikog broja lokacija, koje se sveže, nisu ranije previše rabljene i film donosi jednu svežu likovnost.

Inscenacija je isto tako vrlo ubedljiva za naše uslove, rukopis je sličan rukopisu Miše Radivojevića, naravno sa nešto savremenijim konceptom kadriranja, dosta upotrebe steadycama koja svemu daje jednu svežinu u odnosu na standardne srpske produkcije u kojima se pokreti kamere obično baziraju na faru ili snimanju iz ruke.

Fotografija Miloša Kodema je odlična i vrlo zanimljiva u fakturi slike pošto film NIJE crno-beli ali nije ni u boji već se boja blago probija i sporadično biva akcentovana u određenim situacijama u kojima se pojavljuju krv, urin i sl. Mislim da je Kodemo posle ovog filma zaista DP to watch, naročito sa laganim prelaskom srpske kinematografije na HD. Naročito ga treba imati na umu za Novi srpski film koji je osuđen na HD.

Miloš Vlalukin u ovom filmu dobija svoju prvu glavnu ulogu i njoj je prilično dobar. Vlalukin odlično izgleda i ima filmski pristup glumi tako da ako bude više radio ispuniće pun potencijal koji je nagovestio u ovom filmu. Jovana Stipić u ovom filmu nudi svoju treću ulogu, i konačno imamo glumicu koja solidno glumi, odlično izgleda i ne preza od scena seksa, što je u našem glumištu još uvek problem. Nada Šargin je već standardno solidna kao i Nebojša Milovanović. Boris Komnenić pokazuje da je raspoložen za eksperimente i donosi nešto sasvim novo u odnosu na svoje ranije uloge. zanimljivo je da u svoja poslednja dva filma Komnenić igra pobornika nešto aletrnativnijih seksualnih praksi. Pera Božović je postavljen kao zvezda filma, u vintage ulozi policijskog inspektora koju on tradicionalno dobro radi.

Dakle, MILOŠ BRANKOVIĆ je film koji zaslužuje podršku i pažnju. Nadam se da će i mejnstrim kritika podeliti ovaj dobar utisak o filmu i što je još važnije da će imati plasman na festivalima.

* * * / * * * *

RUN FAT BOY RUN

Pogledao sam RUN FAT BOY RUN Davida Schwimmera, courtesy of Ginger i obradovao sam se da ponovo pogledam Pegga.

Pegg je bio i ko-scenarista ovog filma sa Michael Ian Blackom, i očigledno je da se sa njim dobija full-time job ili da barem on ne želi da igra ukoliko nema priliku da scenario malo prilagodi sebi.

Schwimmer je Peggov saigrač još iz filma BIG NOTHING i mislim da su oni još tu uspeli da pronađu nekakav zajednički jezik. Isto tako, mislim da je Scwimmer vrlo mudro odlučio da se posveti režiji pošto, iako nije neki vrhunski reditelj, barem za sada, ipak ima mnogo veću perspektivu nego kao glumac koji posle FRIENDSa nije imao relevantnijih ostvarenja.

RUN FAT BOY RUN je kad je reč o režiji vrlo pristojan, nije u samom vrhu romcoma ali je u zlatnoj sredini nesumnjivo.

Kad je reč o scenariju, tu RUN FAT BOY RUN ima najveći problem pošto film ima nekoliko high concept ideja u sebi a nijedna nije previše plauzibilna. Naime, imamo junaka koji je pobegao sa venčanja i sada, pet godina kasnije želi da mu se napuštena nevesta vrati. I to kao koncept nije loše ali zahteva znatno bolju scenarističku razradu od kasnijeg high concept rešenja da će on da istrčći maraton KAKO POSTATI HEROJ-style, kako bi mu se ona vratila.

Iako ima izvesne simetrije u trčanju sa venčanja i trčanju na maratonu, čak i u okvirima romcoma ovakva postavka je prilično neuverljiva. Dakle, pored prilično mediokritetskog, sporadično solidnog pisanja unutar scena RUN FAT BOY RUN pati od starog romcom problema a to je da se u high conceptu izgubi emocija koju bi junaci trebalo da razviju i da se razvoj njihove romanse previše uslovljava.

Uprkos svemu ovome, i priličnoj neopredeljenosti u smislu settinga (film je pisan za Njujork pa je sa ulaskom britanskih producenata prebačen u London), Pegg uspeva da ga digne na jedan dosta visok nivo, iako suštinski ne uspeva da prikrije činjenicu da ovo ipak nije prvorazredni proizvod.

Ipak, samim tim što je Pegg unutar Working Title priče, nadam se da će ga oni uskoro importovati u neki svoj romcom najvišeg kvaliteta.

* * / * * * *

ZOO

Pogledao sam ZOO Robinson Devora, courtesy of Ginger i moram reći da sam se razočarao.

Ova igrano-dokumentarna pretenciozna pseudo-rekonstruckija sudbina i stanja svesti koji će dovesti do smrti jedno zoofila i do kriminalizacije zoofilije u drđavi Washington, nažalost ne uspoeva da bude ništa više od filma eseja koji nema nikakvu umetničku ni dokumentarnu vrednost.

Devor je pokušao da nam predstavi zoofile kao nežne, krhke ljude koji su ubeđeni da voloe životinje do te mere da su spremni i da seksualno opšte sa njima, i to bi bio zanimljiv koncept kada snimljeni verbalni iskazi tih ljudi ne bi bili podvučeni ispod serije asepričnih pokretnih slika koje po svojoj strukturi podsećaju na neme rekonstrukcije iz boljih Discoveryjevih emisija a po fakturi deluju kao neki pretenciozan art, dakle izgledaju kao pretenciozan arty tretman jedne trivijalne forme kao što je dokuemntarna rekonstrukcija iz TV emisije.

Nažalost, na Discoveryju i sličnim kanalima ima mnogo boljih rekonstrukcija veće umetničke vrednosti tako da se za ZOO čak ne može reći ni da je u toj formi vrhunsko delo.

Ono što ZOO jeste bi se moglo defnisati kao jedno gusvansantovsko žestoko promašivanje teme, u kome uljuljkivanje i hipnotičkim prizorima i uživanje u delikatnosti detalja potpuno odvlači pažnju reditelja od bazične razložnosti.

Otud u ovom filmu ne razlikujemo čak ni kada koji sagovornik govori, i sve do same završnice u kojoj imamo upliv dokuemntarnog materijala ne znamo o čemu ovaj film uopšte govori. Konačno, čitav autorov pokušaj da sagleda slučaj iz vizure zoofila biva potpuno izvitoperene njegovim tretmanom njihovih reči pošto je film toliko distanciran i toliko su stvari oneobičene da kroz sam postupak vidimo da Devor želi da smesti njihove priče u neku vrstu patološkog konteksta. Nažalost, ni sama zoofilska priča nije naročit big deal. Seks sa životinjama je jedna od ustaljenih praksi, i Devor greši što primenjuje tako pretenciozan postupak na jednu temu koja vapi za racionalnim, ali nepretencioznim postupkom.

Uostalom, kako besmrtni Slobodan Stanković kaže, za zoofilski pornić je teže našao konja nego devojku.

* 1/2 / * * * *