Sunday, April 29, 2012

WOMAN IN BLACK

Pogledao sam WOMAN IN BLACK Jamesa Watkinsa, snimljen po romanu Susan Hill. Vidim da je ovaj film imao dosta uspeha kod kritike i moram priznati da ja nisam ukačio nijedan od tih kvaliteta. Ovo mi deluje kao skica za nekakav haunting film opšte prakse u kome nisam uspeo da ispratim priču od neverovatne količine opštih mesta, mlakog rediteljskog pristupa u kome se zarad građenja nekakve dosta sterilne atmosfere potpuno ispuste likovi i flah glume koju forsiraju Daniel Radcliffe i Ciaran Hinds. Prilično je teško napraviti svež i energičan haunting film, ova forma je dosta istrošena, ali watkins nije pravi čovek za to. Imao sam dosta primedbi na njegov EDEN LAKE, ali WOMAN IN BLACK mi je daleko slabiji film. Čudi me da je Jane Goldman, redovna saradnica Matthew Vaughna tako ispustila ovaj scenario.

* 1/2 / * * * *

Saturday, April 28, 2012

LOCKOUT

Pogledao sam LOCKOUT Jamesa Mathera i Stephen St. Legera. Posle velikog kreativnog i komercijalnog uspona sa TAKENom, EuropaCorp je bio padu kad je reč o kreativnosti svojih produkcija i LOCKOUT je povratak i to na velika vrata. reč je o stuartgordonovskom tipu akcijaša, priči o junaku koga Guy Pearce igra vrlo ubedljivo i sa iznenađujuće velikim personalityjem kakav se ne bi očekivao od ovog karakternog glumca. Uprkos tome što je mršavi Pearce evocirao dane kada je bio bilder u dečačkim godinama i nabacio mišiće za ovu ulogu, njegov hardboiled junak samo jednim delom kanališe Kurt Russella i njegovog Snake Plisskena ali nudi i nešto svoje - opasnog malog čoveka koji sporadično lukavošću nadoknađuje fizičku inferiornost. Pearce je početkom dvehiljaditih imao jedan kratak pokušaj da bude holivudski leading man i u tome nije uspeo, ali je potom uspeo da se stabilizuje kao karakterni glumac i da vrati karijeru u ozbiljan kolosek. U LOCKOUTu pokazuje koliko je veliki glumac - naime, ovo naizgled nije neka teška, produbljena uloga, ali Pearce bez ikakvih problema emituje energiju izpraksiranog akcionog junaka kome je ovo već deseti film ove vrste i bez ikakvog podsećanja na svoje ranije angažmane stvara nešto novo.

Scenario je jednostavan, Pearceov junak dobija odlične i duhovite hardboiled replike, a negativci su živopisni i podela je optimalna za ovu vrstu čistokrvnog B-filma. Maggie Grace igra predsednikovu kćerku, Peter Stromare igra agenta CIA koji vodi operaciju njene evakuacije iz svemirskog zatvora, Vincent Regan i Joseph Gilgun (znamo ga iz poslednje sezone MISFITSa) igraju negativce, Jacky Ido igra telohranitelja prve kćerke, a u ostatku uloga se pojavljuju razne živopisne face, između ostalog masa naših sugrađana koji znaju engleski. Recimo, jednog od glavnih Reganovih goonova igra Damjan Oklopdžić, sin Mike Oklopa, inače reper; teoretičar Greg De Cuir ima prilično krupnu ulogu momka iz štaba; reditelj BEOGRADSKOG FANTOMA Jovan Todorović igra nerdy naučnika; marinac iz obezbeđenja američke ambasade igra mučitelja Ruperta...

U svakom slučaju, našoj publici je LOCKOUT zanimljiv zbog mogućnosti da prepoznamo i razne domaće face.

No, ako imamo u vidu da je koštao "samo" 20 miliona dolara što za današnje uslove stvarno nije neka velika cifra, izgleda izuzetno dobro. Izuzev jedne scene u kojoj je CGI previše vidljiv, ostatak efekata i scenografija su vrlo dobri i u principu mislim da su se naši tehničari i uslovi za rad dosta dobro pokazali. LOCKOUT nije PROMETHEUS ali bez ikakvih ustezanja može da se prikazuje u bioskopima i jako je daleko od nekog DTVa.

Štaviše, LOCKOUT je jedan od čistihjih B-filmova koji su se pojavili u poslednje vreme i jedan od poštenijih po onome što isporučuje. Mather i St. Leger donose ne samo pulpy postavku koju plasiraju sa maksimalnim ubeđenjem već donose i izražen smisao za humor koji karakteriše prave predstavnike ovog profila filmova.

Zato LOCKOUT zaslužuje svaku preporuku.

* * * / * * * *

Thursday, April 26, 2012

TORSK PA TALLINN

Tomas Alfredson je pre svojih internacionalnih uspeha dosta radio za švedsku televiziju i ostvario je saradnju sa komičarskom grupom Killinggänget sa kojom je radio i jedan celovečernji film nešto kasnije. TORSK PA TALLINN je mockumentary o odlasku grupe švedskih neženja u Estoniju u pokušaju da nađu neveste za sebe. Efekat ove blago groteskne tragikomdije je prilično solidan, ako imamo u vidu da Skandinavci baš nisu poznati kao značajni humoristi, a u filmu postoji barem jedna briljantna sekvenca. Killinggänget sebe doživljavaju kao svojevrsni švedski Monty Python ali Alfredson iz njih izvlači komične ali i psihološki prilično ubedljive likove. U tom pogledu, TORSK PA TALLINN prevazilazi okvire tipične mock-doc komedije i deluje kao nešto što bi moglo proći i u formi indie filma. Ipak, ovaj TV film je koautorstvo i Alfredson je u njemu pre svega zaslužan što je dobro zabeležio ideje Killinggängetovaca.

Tuesday, April 24, 2012

DISKO JA TUUMASODA

Pogledao sam vrlo zanimljiv estonski dokumentarni film DISKO JA TUUMASODA Jaaka Kilmija koji govori o snažnom propgandnom uticaju finske televizije na sever Estonije koji je u početku bio svojevrsna laboratorija KGBa kako Sovjeti reaguju na zapadnu propagandu da bi potom Talin postao centar za rasturanje američkih filmova snimljenih sa finske tlevizije i nahsinhronizovanih na ruski u amaterskim uslovima.

Baltičke zemlje prave dosta interesantne dokumentarce o životu u SSSRu, doduše sve one su vrle pristrasne i prikazuju SSSR kao "tamnicu naroda" no ovaj o medijskom ratu SSSR i zapada preko Finske je vrlo zanimljiv. Naime, stari kadrovi estonske Partije danas smatraju da je baš finska televizija svojim prikazom života u kapitalizmu nagrizla lojalnost naroda a još je zanimljivije da je celu priču počeo SSSR koji je pre Finaca počeo da emituje televiziju u tim predelima i da nudi program na finskom. Otud je finska televizija i nastala pod direktnim pritiskom Amerikanaca i uz njihovu pomoć.

U svakom slučaju, niko ne osporava da je finska televizija bila deo soft power borbe u ovim predelima.

Međutim, mnogo zanimljivije od toga su lične ispovesti ljudi koji su se dovijali da gledaju finsku televiziju i bizarnim slučajevima kao što je recimo slanje pisama rođacima iz unutrašnjosti o tome šta se dešava u seriji DALLAS i kolektivnog dolaska ljudi sa uga u Talin kako bi gledali prvo emitovanje filma EMMANUELLE. Sasvim sigurno da u tim pričama ima i dosta preterivanja ali one daju posebnu sočnost ovoj zapravo vrlo ambivalentnoj studiji o jednom slučaju medijskog rata.

* * * / * * * *

Sunday, April 22, 2012

PARADISE NOW

Oskar za strani film ne garantuje reditelju da će mu sledeći film imati smisla, pogledajmo Florian Von Donnersmarcka, ali ipak Hany Abu Assad, reditelj filma PARADISE NOW je skončao sa marginalnim DTV naslovom koji po svom profilu više leži nekom isluženom DTV delatniku profila Brada Mirmana, recimo.

Jeffrey Dean Morgan predvodi pristojnu glumačku ekipu u kojoj su još i Mickey Rourke, Miguel Ferrer, Liliy Taylor i Mark Margolis u priči o "kuriru" koji za 100 000 dolara treba da doturi paket misterioznom kriminalcu. Scenario je krajnje konfuzan, dosadan, istovremeno pretenduje na pažnju gledalaca a izneverava je na svakom koraku, a pojedine scene deluju kao da su improvizovane na licu mesta u skladu sa ambijentom i fazom priče u kojoj su se našle, i često nemaju nikakvo pokriće u onome što smo do tada videli.

Izuzev jedne zanimljive scene torture koja donosi nešto novo, uopšte nije jasno šta je u tom scenariju privuklo Hany Abu Assada.

Što se glumaca tiče, niko od njih do sada nije previše izbegavao promašaje ovog tipa i njihovo bauljanje po ovom projektu u suštini ima smisla. Oni, kao i obično kad je reč o ovakvim projektima, deluju kao potentan repromaterijal za nešto bolje. Sa rediteljem takve reputacije zaista je neobično da nešto bolje nije snimljeno...

* 1/2 / * * * *

Saturday, April 21, 2012

BATTLESHIP

Pogledao sam BATTLESHIP Petera Berga. Reč je o filmu koji je jedan od glavnih letnjih aduta studija Universal a nastao je kao Bergov zalog ne bi li mu ovaj studio kasnije omogućio da snimi svoj pet project LONE SURVIVOR o akciji Navy SEALs a u Avganistanu. Pošto u principu filmovi o američkim akcijama na Bliskom Istoku mnogo slabije prolaze na blagajnama od filmova o invaziji vanzemaljaca baziranih na Hasbrovim igrama i igračkama, što je potvrdila i sudbina Bergovog izvanrednog filma THE KINGDOM, ovakav aranžman se ne može smatrati nepravednim - osim iz vizure samog Berga koji je proveo dve godine svog života praveći film po priči koju je jako teško realizovati dobro.

BATTLESHIP je akciona extravaganza na tragu Michaela Baya iz TRANSFORMERS faze i oba filma uostalom i spadaju u domen Hasbrovih ekranizacija. Za razliku od Baya koji je imao atraktivniju postavku na nivou same franšize, sa robotima koji su nam ipak koliko-toliko poznati, Bergova situacija je potpuno apsurdna jer on ekranizuje igru na ploči, delimično izmišljajući zaplet.

Otud je prvi svojevrsni trijumf Petera Berga u tome što je uspeo da u ključnoj sekvenci u filmu oživi osećaj igranja igre BATTLESHIP i da u jednoj važnoj situaciji sistem igre bude preuzet kao modus operandi junaka. Zatim, uspeo je da jednu u osnovi nelogičnu invaziju tehnološki superiornih vanzemaljaca, koliko toliko opravda, mada i ovog puta dosta nategnuto, a dizajn vanzemalajaca je zanimljiv jer su prilično humanoidni. Među filmovima u kojima se ljudi raduju što su pobedili vanzemaljce iako su zapravo samo odbili prvi udar agresora, BATTLESHIP deluje kao naslov u kome su se ljudi daleko najpreranije obradovali.

U svojoj zreloj fazi, Berg je snimao filmove sa dosta pokreta kamere i rezova, ali BATTLESHIP je u tom pogldu znatno smireniji od Baya i geografija akcije je mnogo jasnija. Jedna od stvari koje je Berg sa iskustvom glumca uneo u ovu vrstu filma jeste da film ima koliko-toliko logičnu priču i da može da se prepriča šta su junaci radili tokom tih 24 sata koliko su se obračunavalai sa vanzemaljcima, što se recimo ni za jedan nastavak TRANSFOMERSa ne može reći. Doduše, ta priča nije epohalna niti po bilo čemu nova, ali treba pozdraviti Bergov fokus na "živu silu" u sred ovoliko tehnike.

Kad je o "živoj sili" reč, Berg je napravio potpuni FNL sevdah reunion. Taylor Kitsch igra Rigginsa u vojsci, Jesse Plemons igra Landryja u vojsci i uopšte podela je bazirana na facama iz TV serija, iako su Alexander Sarsgaard i Jerry Ferrara minimalno iskorišćeni. Tadanobu Asano igra japanskog oficira kvislinga koji učstvuje na vojnoj vežbi na Havajima, poprištu čuvenih američko-japanskih bitaka, ali sada je vrlo lojalan i predan odbrani "zajedničkih interesa".

Kad sam pisao o THE KINGDOMu, pomenuo sam kako to deluje kao prototip filma koji bi Nemci u svojoj zreloj fazi snimili na temu Otpisanih. BATTLESHIP u tom domenu patriotskog filma odlazi jedan korak dalje u odnosu na uobičajene flag-waving filmove. Ne spadam među one koji se iščuđavaju zašto Amerikanci snimaju patriotske filmove, smatram to potpuno logičnim, ali Bergov pristup ovde je dubinski. Naime, ne samo da su njegovi glavni junaci replika TOP GUNa, gde je Riggins Maverick a Landry Goose već se u filmu pojavljuju pravi ratni veterani, pravi ratni invalidi, cela vertikala američkih ratnika, nova ali i stara vojna tehnika, jedna duga tradicija imperijalizma koja je potrebna da bi se pobedilo.

U tom pogledu, BATTLESHIP nije film koji u sebi asocira na nacističku propagandu, on je po tome autentično američki.

U Bergovom opusu, BATTLESHIP je bez svake sumnje najmanje zanimljiv film ali je isto tako potvrda da njegove rediteljske veštine dobacuju do toga da vrlo vešto može da snimi jedan od onih nesnimljivih blockbuster materijala sa kojima je teško ispasti pametan. Uostalom on u BATTLESHIPu ima jednu sekvencu u kojoj definitivno ispada pametan i jasno namiguje publici kakav mu je odnos prema materijalu.

* * * / * * * *

THE COMIC

Pogledao sam izvanredno zanimljiv film Carla Reinera THE COMIC sa Dick Van Dykeom u glavnoj ulozi. Za razliku od drugih bioskopskih filmova u kojima je Van Dyke mahom preslikavao svoju personu, u ovom se direktno pozabavio nečima štoi ga lično tišti a to je sudbina starih komičara iz nemih filmova. Van Dyke je osećao veliu privrženost starim majstorima, i sam je u velikoj meri insistirao na fizičkom humoru i THE COMIC je njegov omaž njima.

Sudbina glavnog junaka THE COMICa je svakako malo drastičnija od sudbina pravih zvezda nemaog filma, ali činjenica je da su neki od najvećih umrli potpuno zaboravljeni i živeći prilično skromno.

Reiner i Van Dyke su genijalni u rekonstrukcijama starih komedija. Ono gde se slabije snalaze jesu odnosi među likovima pošto je THE COMIC ipak u osnovi mnogo pre melodrama nego crna komedija. Očigledno je da Reineru ne leže ozbiljne i depresivne teme i koliko je vešt u komičnim detaljima, toliko negde ipak ne uspeva da postavi odnose i na kraju neka razrešenja mogu da se prihvate tek uz dosta podrazumevanja.

Dick Van Dyke u principu nije previše ekspresivan, ali to doprinosi tragičkoj dimenziji njegovog lika koji nikada ne postaje u potpunosti heroj ove priče već u sebi ima dosta vlastite krivice.

THE COMIC je u žanrovskom smislu dosta mutan film pa je prilično mutno i prošao. Ipak, iz današnje vizure reč je o vrlo značajnom prilogu istoriji Holivuda i refleksu industrije u danima kada su zvezde nemih filmova počele da izumiru.

* * * / * * * *

Tuesday, April 17, 2012

THE COMPANY YOU KEEP

Pogledao sam THE COMPANY YOU KEEP Roberta Redforda. Reč je o trileru u kome Redford pokušava da napravi jednu malu fresku Weathermena i njihovog starenja u ilegali. Sidney Lumet je snimio značajniji film na tu temu pod naslovom RUNNING ON EMPTY u kome je tematizovao odnos između nekadašnjih radikalizovanih studenata koji su doveli kulturu mladih i pobunu do ekstrema i njihove dece koju je konstantno bekstvo nateralo na život u vrlo zatvorenoj zajednici koja je potpuno suprotna od roditeljskih ideala.

THE COMPANY YOU KEEP spada u red bookend filmova koji se pomeraju na sam kraj životnih priča kanonskih junaka iz raznih razvoja u istoriji Holivuda i pokušava da prikaže savremenu intrigu o autiranju grupe Weathermena.

Nažalost, Lem Dobbs i Robert Redford dosta mlako adaptiraju roman Neila Gordona, svodeći ga na klasičnu, gotovo pa šund-melodramu u kojoj brojna glumačka imena koja su skupljena od samog Redforda preko ridikulozno izoperisane Julie Christie, do dostojantsvenih Susan Sarandon i Nicka Noltea, a potpuno je apsurdno videti Brit marling koja isključivo igra u cutting-edge stvarima kako ovde valjda vraća uslugu Redfordu kao njegova Sundance mezimica i ima ulogu koja kao da je prepisana iz neke lokalne sapunice.

Shia u tom smislu čak nije ni uspeo da bude problematičan jer je njegov lik nekakva bizarna parafraza Woodwarda koja pokrene priču u prilično apsurdnim okvirima lokalnog štampanog medija koje Redford tretira sa istovremenom svešću da je reč o izumirućoj vrsti i neumornim reprodukovanjem istioh kliše-situacije iz filmova nekih davnih vremena.

Rediteljska egzekucija je podnošljiva ali mlada i ovo je vrsta rutinskog repertoarskog filma u kome se ne snalazi Redford ali se ne snalazi ni Dobbs. Njegovi najuspešniji scenariji kao KAFKA, LIMEY ili HAYWIRE i DARK CITY su uvek bili bazirani na izuzetno zanimljivom rediteljskom konceptu i pečatu a toga u ovom filmu, uprkos tome što je Redford izvanredan reditelj, zapravo nema.

Redford nikada nije otišao toliko duboko u radikalizam kao Weathermeni ali svakako jeste čovek koji je uostalom kroz svoje razne uloge ovaplotio tu eru i tu misao. Ipak, čini se da posle igranja u ALL THE PRESIDENT'S MEN i THE THREE DAYS OF THE CONDOR nije uspeo da sumira te radove u ovom filmu.

* * 1/2 / * * * *

CONTRABAND

Pogledao sam CONTRABAND Baltasara Kormakura i u ovom rimejku vlastitog filma uspeo je da snimi jedan od najslabijih holivudskih filmova koje sam gledao u poslednje vreme. Working Title poslednjih godina nije imao puno sreće sa svojim američkim produkcijama i čini mi se da im je u ovom slučaju malo nedostajalo ekspertize koju u ovom polju imaju neki drugi producenti. Mark Wahlberg kao glavna zvezda i oslonac filma donosi jednu relativno angažovanu ali praznu riolu a scenario Aarona Guzikowskog ne adaptira islandski izvornik kao priču sa iole uzbudljivim aspektima. Ako izuzmemo par pojedinačnih scena koje su više skicirane nego razrađene, CONTRABAND je ravan i zakržljao krimić koji bi da nije zvezda bio zreo za DTV. Ako imamo to u vidu, zapravo je prilično dobro prošao.

* 1/2 / * * * *

Monday, April 16, 2012

SWITCH

Pogledao sam novi film Frederica Schoendoerffera SWITCH po scenariju Jean-Christophe Grangea i radi se o verovatno najmanje sadržajnom ali isto tako i najkomunikativnijem filmu ovog izvanrednog reditelja krimića koji je sa svakim svojim filmom postizao odličan rezultat na ekranu ali ne toliko dobar kod kritike i na blagajnama. Čini mi se da posle izvanrednih AGENTS SECRETS i TRUANDS paradoksalno sa filmom SWITCH ima priliku da postigne nešto više i van Francuske, na drugim tržištima.

Glavnu ulogu igra vrlo solidna Kanađanka Karine Vanasse (znamo je iz serije PAN AM) koja deluje ubedljivo u ulozi nepravedno optužene kanadske dizajnerke u Parizu, a policajca koji je juri i jedini ima pravi entuzijazam da reši slučaj igra Eric Cantona koji se posle fudbalske karijere prilično ozbiljno i dosta uspešno posvetio glumi. Čini se da je Cantona i jedan od faktora tako velike otvorenosti stranih tržišta za ovaj film.

Grange je ostao ne samo jedan od visokotiražnih već i najčešće ekranizovanih francuskih pulp pisaca. Posle blockbustera sumnjivog kvaliteta LES RIVIERES POURPRES Matthieu Kassovitza, pristojnog Nahonovog L'EMPIRE DES LOUPS i prilično groznog LE CONCILE DE PIERRE, prošle godine je imao SWITCH koji mu daje pravu meru.

SWITCH je film potere slično Tyldumovom HODEJEGERNE i nesumnjivo je bolji od krimića koje na sličnu temu snima Fred Cavaye i sa kojima postiže velike uspeh kod publike i prava na rimejk. Schoendoerfferov film ima mnogo bolji ritam i rafiniraniji stil u odnosu na Cavayea a po inscenaciji akcionih prizora ne zaostaje za američkim filmovima. Ako imamo u vidu da Grangeov zaplet kako na nivou ideje tako i na nivou samog scenarija ima dosta rupa i ne "pokriva" sve uslovnosati na najpažljiviji način, Schoendoerffer to sve pokriva akcijom i u tome uspeva. Iako je reč o trileru o serijskom ubici, količina akcije čini SWITCH naslovom koji bi se pre mogao svrstati u akcioni triler.

Jedan od elemenata koji ga gura put akcionog trilera jeste zaista visoka veština sa kojom se nevino optužena devojka snalazi u bekstvu, naročito na polju fizičkih konfrontacija. Iako Schoendoerffer i Grange prikazuju da je ona vrlo posvećena rekreaciji, vožna bicikla nikoga nije učinila Bourneom a njegova junakinja je maltene na tom nivou kad je reč o fizičkoj otpornosti. Ipak, njene fizičke mogućnosti nisu preterane kao kod onog severnokorejskog civila u YELLOW SEA.

U svakom slučaju, ko voli dinamičan euro-triler, u američkoj tradiciji kad je reč o tempu i akcentovanim adutima, SWITCH je nešto od najboljeg na tu temu što smo imali 2011.

* * * / * * * *

Sunday, April 15, 2012

PATTY HEARST

Pogledao sam PATTY HEARST Paula Schradera. Ovaj film je u vreme premijere bio napadnut svim snagama i smatran je znakom Schraderovog totalnog sunovrata. U tome ima delimične istine, međutim, po svom rediteljskom postupku PATTY HEARST nesumnjivo pokazuje da je Schrader bio itekako raspoložen da snimi ozbiljan i zanimljiv film, i da mu kreativnosti nije manjkalo iako veštine verovatno jeste.

PATTY HEARST je priča o Patriciji Hearst, naslednici čuvene medijske imperije Randolpha Hersta koju je otela Symbiolese Liberation Army, opskurna teroristička banda na pola puta između Black Panthersa i Porodice Manson. Kada su Hearstovi odbili da plate otkup za Patty, oni su joj isprali mozak i naveli je da im priđe. I zbilja, Patty Hearst je nekoliko meseci učestvovala u njihovim akcijama i nije im bežala iako je mogla, sve dok nije uhapšena za dela zbog kojih je provela pet godina u zatvoru dok je Predsednik nije pomilovao, ali je optužnica nikada nije ukinuta.

Nick Kazan, koji se u nekoliko navrata potvrdio kao izvanredan scenarista ovde ima nekoliko potentnih tema kojima može da se bavi. Prva je brainwashing, druga je ceo ideološki korpus reakcije javnosti na otmicu Patty Hearst, treći je iskrenost njenog učešća u akcijama SLA, četvrti je naravno odnos Suda prema Patty i pitanje da li je ona od SLA do samog Suda uzeta za primer, zahvaljujući svom uglednom prezimenu.

Temu reakcije javnosti na otmicu Schrader i Kazan preskaču, ona je prikazana samo kroz nešto malo informacija koje Patty dobija od otmičara. Brainwashing je prikazan najintrigantnije, vrlo teatralno i u tom pogledu dosta artificijelno, i Schraderov film je svakako primer na koji su se ugledali filmovi poput BRONSONa. U estetskom smislu, taj uvodni brainwashing deo je i najekscentričniji i najunikatniji. Natasha Richardson je izvanredna u glavnoj ulozi koja je vrlo teška jer mora da održi tonus glavnog lika iako njena junakinja nema puno aktivnosti i prilično je pasivna. Ubedljiva zbunjenost koju Natasha kanališe međutim stvara dosta ambivalentan utisak prema odnosu Patty Hearst i SLA, koliko je bilo iskrenosti u svemu tome. Sama završnica sa Sudom je svedena na postavljanje suštinskih pitanja o slučaju i u njoj je ideologija najeksplicitnija.

Moglo bi se reći da je na nivou dramaturškog i rediteljskog postupka filma prilično epizodičan - počinje teatralnošću, u sredini se bavi melodramom i završava se sa dosta proklamativnosti što dovodi do određene simetrije između početka i kraja.

Schrader i Kazan su napravili film koji nas nije učinio mnogo pametnijim o slučaju Patty Hearst i nije ponudio definitivne odgovore, ali nesumnjivo je uneo nešto estetike nemačkog i francuskog političkog filma u američku kinematografiju koja je ovu vrstu tema dotle više radila na tragu Costa-Gavrasa. Otud i ne čudi da je PATTY HEARST ne samo bio previše apstraktan već i prilično odbojan američkoj javnosti.

* * 1/2 / * * * *

KLOVN THE MOVIE

Vest o rimejku me je naterala da pogledam KLOVN THE MOVIE Mikkela Nergaarda, bioskopski produžetak danske serije. Jasno je šta je u ovom filmu zainteresovalo Todda Phillipsa i Danny McBridea za rimejk i jasno je šta će oni sve unaprediti u svojoj verziji. Moram priznati da nisam puno puta uživao u severnoevropskim komedijama a KLOVN se kreće klizavim terenom koketiranja sa savremenim tendencijama awkward komedije iako je, pošteno govoreći, ipak više na liniji čistog buddy filma i gross outa. U tom pogledu mehanizmi komedije u ovom filmu su prilično neposredni i čitljivi, i sami po sebi nisu acquired taste.
Međutim, u globalnim okvirima, a naročito u poređenju sa Amerikancima i Britancima, KLOVN jeste druga liga. Pre svega, iako ima priču na nivou celog filma, struktura je krajnje epizodična, ima duge deonice koje ne samo da nisu smešne nego to ni ne pokušavaju da budu niti su na bilo kom nivou sadržajne, a čini mi se da je rediteljski film morao biti znatno zreliji. Koketirajući sa verite aspektima awkward komedije, ni na nivou inscenacije, ni na nivou dizajna, KLOVN me nikada nije ubedio da se dešava u nekom konzistentnom univerzumu sa jasno uspostavljenim parametrima u odnosu na koji se ti blamovi uopšte mogu meriti. Isto tako melodrama koja je u osnovi svega nije dovoljno jaka da iznese film u celini kao što imamo u savremenim američkim komedijama.
Srećom, film uglavnom jeste smešan onda kada pokušava da bude i ako se uzme u obzir da za standarde komedije to ne pokušava previše često, gledanje prođe prilično brzo. Todd i Danny u svakom slučaju imaju dosta prostora za popravku danskog izvornika.

* * / * * * *

DRAGON EYES

Pogledao sam DRAGON EYES Johna Hyamsa i žao mi je što njegova karijera ne napreduje na način na koji je trebalo. Naime, posle trećeg UNIVERSAL SOLDIERa a svakako i zahvaljujući porodičnoj reputaciji, Hyams je ipak morao da postane reditelj ambicioznijih DTV filmova. Koliko god after Dark produkcija u kojoj je urađen DRAGON EYES imala iza sebe korporativno zaleđe, ovaj film je prilično dno i izuzev par podnošljivih tuča, spada u red substandardnih filmova sa Van Dammeom, između ostalog i zato što je ovo naslov u kome Van Damme igra sporednu ulogu mentora.

Glavnu ulogu igra Cung Le oko koga je postojao veliki i poptuno neosnovan hype. Ne samo da je drvo javorovo kao glumac nego i izgleda prilično bezveze i spada u red martial artista koji su zaista zalutali na film, u ravni sa Gidrom i Ron Marchinijem. Peter Weller ima žalosnu rolu negativca u filmu koji po svim elementima nije dorastao njegovom imenu, koliko god njegova karijera bila mrtva.

Hyams kako rekoh snima par pristojnih tuča ali ostatak filma je potrošen u beskrajnim dijaloškim scenama, smeštenim na odvratnim lokacijama, sa manje-više groznim glumcima. Čini mi se da je Hyams u ovom filmu hteo da ide back to basics putem kao Ben Ramsey u BLOOD AND BONE ali na kraju DRAGON EYES upravo deluje kao upozorenje šta je BLOOD AND BONE mogao da bude da ga nisu radili vanredan reditelj i glumac kao što je Michael Jai White.

Thursday, April 12, 2012

PROJECT X

Pogledao sam PROJECT X Nime Nourizadeha i zaista je reč o filmu koji donosi nešto novo u žanr omladinske komedije. Ako imamo u vidu koliko su Todd Philips i Warner Bros mistifikovali high concept na kome se ovaj film bazira, bilo je jasno da ne postoji forma koja će moći da dostigne taj nivo hypea. U krajnjoj liniji, u formalnom smislu novitet je da je PROJECT X zapravo found footage film i to je osnov celog high concepta koji se krio. Međutim, još od vremena kada je sam Todd bio u fullu nije bilo ovako izopačenog, neodgovornog i neuračunljivog teen filma. Na nivou zapleta, PROJECT X je kao IVKOVA SLAVA na kreku - priča o običnom klincu koji želi da napravi upečatljivu žurku, međutim, žurka se pretvara u "događanje naroda". Na nivou zapleta, to je manje više to. Međutim, scenaristi Matt Drage, Michael Bacall (sa Wrightom radio SCOTT PILGRIM) i reditelj Nima rade na tome da podignu tonus na mnogo viši nivo, i u odnosu na PROJECT X serije poput SKINS deluju kao DOWNTOWN ABBEY.

U tom pogledu, high concept PROJECT Xa nije ni toliko u found footage aspektu već u tome što je film snimljen kao neka vrsta narkotičkog iskustva, sa produženim deonicama u kojima se sve fokusira na atmosferu mnogo pre nego na priču. PROJECT X dosta podseća na ekonomičnu verziju ENTER THE VOID Gaspara Noea.

PROJECT X je jedinstven film a Nima Nourizadeh se pokazao kao reditelj koji stvarno ima dara i razmišlja izvan standardnih žanrovskih postavki. Ne samo da je bio sposoban da prevaziđe prokletstvo komedija koje producira Joel Silver i koje su retko bile uspešne već potvrđuje da je Todd izuzetno relevantan kao lovac na talente koji je Warneru omogućio da postane sila u svetu komedije što odavno nije bio.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, April 9, 2012

PARKER KANE

Reprizirao sam PARKER KANE jedan od naslova koje je jevanđelizovao Tripp još davnih dana. Reč je o TV filmu koji je producirao Joel Silver a režirao Silverov redovni saradnik, pomoćnik režije i producent Steve Perry po scenariju Peter Lenkova koga znamo kao pisca nekih stripova, DEMOLITION MANa, nekih sezona 24ke...

PARKER KANE je TV film koji se nadovezuje na template ROCKFORD FILESa i prožima ga sa estetikom akcionog preterivanja buddy cop filma osamdesetih sa kojim se Joel Silver i proslavio. Po ležernijem tempu pojedinih scena i uvođenjem karaktera koji do kraja priče ne zaigraju značajnu ulogu u priči ali igraju bitnu ulogu u životu glavnog junaka, evidentno je da se radi o pokušaju da se kroz celovečernji film inicira snimanje serije o ovom junaku. Šteta što Silver u tome nije uspeo.

Parker Kanea igra Jeff Fahey, priličan blast from the past, a od ekipe koja ga okružuje zanimljivo je da bi stalnu sidekickicu igrala Marisa Tomei koja je ubrzo potom dobila oskara a kao negativac, "gost", se pojavljuje mladi Stellan Skarsgaard.

Budžet naravno ne omogućuje da se PARKER KANE poredi sa drugim Silverovim produkcijama ali scenario koji je Lenkov napisao ide linijom FORD FAIRLANEa i sličnih detektivskih radova iz tih dana.

Parker Kane je kao lik toliko uronjen u osamdesete da se u jednom trenutku on i sam upita kako će se snaći devedesetim. O istoj temi će kroz čitavu scenu kontemplirati Willis i Wayans u LAST BOY SCOUTu.

Sunday, April 8, 2012

AMERICAN REUNION

Pogledao sam AMERICAN REUNION Jona Hurwitza i Haydena Schlossberga. Reč je o bookend nastavku AMERICAN PIE. Moram priznati da su meni u celom serijalu omiljeni bili neki od DTV delova i iako ne mogu osporiti da je AMERICAN PIE značajan deo istorije popularne kulture, pa makar zbog uvođenja Mehove omiljene reči, nisu to bili bogznakakvi filmovi. U svakom slučaju, REUNION je povratak sa DTV teritorije u respektabilnije bioskopske vode i zbilja, ako je AMERICAN PIE bio film koji je nastao na vrhuncu popularnosti Braće Farrelly, onda REUNION izlazi u periodu kada je već i Judd Apatow na zalasku i Todd Phillips proživljava svoj "drugi život". Dakle, stil komedije se promenio a reklo bi se da su u svom povratničkom filmu HALL PASS i Farrellyjevi pokušavali da isprate trendove Judd Apatowa.

U svakom slučaju, REUNION ima junake koji su sada u godinama koje su bliže Apatowu tako da je i sam film stilski blizak tome. Hurwitz i Schlossberg su režirali HAROLD & KUMAR ali u ovom filmu nema nipšta od stonerskog nadrealizma iz tog serijala.

REUNION, koncipiran kao pojednostavljani Apatow funkcioniše dosta pristojno. Smešan je sasvim dovoljno i prijatno je videti da su se bećari opet skupili na jednom mestu. Međutim, ono što je meni mnogo zanimljivije jeste generacijski aspekt. Naime, AMERICAN PIE je serijal koji praktično prikazuje transformaciju jedne generacije i njihovo sazrevanje od jednog do drugog stila, od Farrellyja do Apatowa, i pošto su junaci konkretno mojih godina, zanimljivo je posmatrati na koji način Holivud prikazuje generaciju kojoj na neki način pripadaš u smislu promene žanra, podrazumevane društvene stratifikacije i sl. Potresno je shvatiti da u holivudskim filmovima sada ljudi tvojih godina služe za sprdnju i primer anahronosti.

Isto tako zanimljiva je pretpostavka da ovaj stil komedije zapravo više ne može ni da prođe kod mlađe publike i na neki način REUNION je nastavak teen serijala koji se više ne obraća tinejdžerima. Očigledno su stvari poput found footage filmova nova generacijska stvar. Zato i ne čudi da je za BAŠ mlade napravljen film poput PROJECT X.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, April 7, 2012

THE DAY REAGAN WAS SHOT

Pogledao sam THE DAY REAGAN WAS SHOT Cyrus Nowrasteha, produkciju Olivera Stonea koja se bavi haosom koji je nastupio u Beloj Kući kada je Reagana upucao psihotični obožavalac Jodie Foster. Cela situacija atentata na Reagana je blago apsurdna i Nowrasteh ne uspeva da iskontroliše priču koja često sklizne u komediju. Pojedini događaji tokom atentata na Reagana zaista deluju ne samo kao duhovit splet okolnosti već i bukvalno kao geg. Srećom, Richard Crenna ne igra Reagana kao komičnu figuru ali po tonu, THE DAY REAGAN WAS SHOT jeste jako blizu Stoneovog filma W. o Dubyi. Zanimljivo je da tata Bush u ovoj storiji ima bitnu i prilično ambivalentnu ulogu.

Reagan je verovatno prvi američki predsednik čija je sudbina bila u toj meri okružena pažnjom medija, paranojom na svim nivoima, i medijskim pritiskom koji je u znatnoj meri uticao i na same političare. Reklo bi se da je Reaganova administracija verovatno bila prva koja je u toj meri imala samosvest u odnosu na medije što u još većoj meri karakteriše današnje političare. Međuitim, posle Nixonovog kraha, svi ovi političari su pored bavljenja tekućim problemima očigledno bili opterećeni slikom koju će ostaviti kako u javnosti tako i u istoriji.

Nixonovsku ulogu u ovom slučaju preuzima Alexander Haig, "jastreb" čije je ponašanje s jedne strane bilo poptuno u klišeu proisteklom iz političkog profila a sa druge strane, neko čiji postupci proističu više iz suptilnijih psiholoških nijansi nego iz ideologije. Haig kao ratni heroj zapravo nije uspeo da se na pravi način snađe u medijskim okolnostima i na neki način, rekao bih da je on najpre želeo da isopuni američki ideal "čoveka od akcije" pa je u svemu ispao i najveća budala.

Haiga solidno igra Richard Dreyfuss mada se čini da je više mogao da brani taj lik. Face poput Michael Murphyja i Colm Feorea bez većih problema kanališu likove zvaničnika.

Nowrasateh je kao scenarista i reditelj ostao u okvirima TV forme i nažalost nije je prevazilazio na način koji je već bio prisutan 2001. godine kada je ovaj naslov izašao. Ipak, kad uzmemo sve u obzir, ovo je i dalje jedan vrlo snažan TV film po istinitoj priči koji ima svoje mesto kako kod gledalaca koje zanima tema tako i kao primer solidne TV produkcije s kraja devedesetih.

Thursday, April 5, 2012

WRATH OF THE TITANS

Pogledao sam WRATH OF THE TITANS Jonathana Libesmana koji se vrlo brzo posle BATTLE OF LA snašao za mesto čoveka od poverenja u Warneru. Ovo je korektan sequel koji je u mnogim apsektima dinamičniji od Letterierovog CLASHa jednim velikim delom zato što nema ekspoziciju, a ima više zanimljivih monstruma sa kojima se Persej i ekipa susreću. Nažalost, u međuvremenu, pojavio se Tarsemov IMMORTALS koji je sličnom sadržaju dao jednu specifičnu arty notu i ispostavio se kao neuporedivo upečatljiviji i snažniji film tako da WRATH dolazi u nepovoljnom trenutku i loše stoji u poređenju sa IMMORTALSom. Ako imamo u vidu da je Henry Cavill iz IMMORTALSa ono što je Sam Worthington bio u vreme CLASHa i da se Worthington nije razvijao očekivanim putem kako se tada mislilo onda WRATH zaista deluje kao prilično B-projekat.

Svi elementi velikog corporate A-filma su tu, Liam Neeson, Ralph Fiennes i Danny Huston ponovo šmiraju uloge bogova, Edgar Ramirez maltene kao u James Bondu dobija ulogu negativca za ovaj nastavak, a Sam Worthington i izgleda kao zvezda koja se odomaćila u ovom miljeu i podseća me pomalo na fudbalske zvezde koje dođu kao najskuplji igrači u istoriji a onda u istom klubu tri godine kasnije izgube glamur i izlaze na teren zapušteni i neobrijani. Otud gledajući Worthingtona sinoć nisam mogao da se otmem utisku koliko me je podsetio na Christina Vierija kad se raspojasao u Interu.

Warner nesumnjivo jeste pružio najbolje uslove za rad ali se Tarsemov relaksirani pristup unutar Relativityja koji se bori za svoje mesto ispostavio kao plodniji.

Sa konkurencijom koja je napredovala, nedostatkom svežine i sveopštim utiskom već viđenog, WRATHu ne vredi mnogo čak ni to što su pojedine akcione scene možda i bolje nego u CLASHu i što film načelno funkcioniše. Naprosto, WRATH ima atmosferu pristojnog sequela koji ponavlja formulu unutar jedne postavke koja ipak ne trpi tu vrstu otaljavanja.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, April 4, 2012

SUTURE

Pogledao sam SUTURE rediteljski debi dvojca Scott McGehee-David Siehel koji im je 1993. producirao Steven Soderbergh. U ovoj fazi, Soderbergh je započinjao svoje intresovanje za noir, a SUTURE je arty crno-beli noir sa nadrealističkim tonovima i besprekornim dizajnom. Idejnost ovog filma izneta je u prvi plan. McGehee i Siegel se zanimaju za pitanje identiteta i publici prodaju osnovnu premisu da su polubraća - crnac fizički radnik i belac bogataš - zapravo neobično fizički slični, kako za sebe tako i za svoju okolinu. Izuzev ove bazične premise koja je u osnovi bunjuelnovska, ostatak filma je razvijan potpuno "racionalno" u skladu sa konvencijama žanra i uslovnostima filma.

Ta osnovna nadrealistička premisa jeste potentna da se sažme u ideju od dve rečenice ali ona na kraju gledaocu postaje potpuno prihvatljiva. To nije pitanje samo strpljenja gledaoca već i odnosa prema filmskoj formi. Čak i najmanje obavešten gledalac prihavata svaku konvenciju iznetu na početku filma. U tom pogledu meni zapravo za ovaj film nije presudno to što McGehee i Siegel preispi5tuju identitet već upravo odnos prema formi - naime, pošto je premisa da su ljudima crtnac i belac jako slični uvedena odmah na početku, prihvatio sam je i nimalo mi nije smetala da se koncentrišem na druge aspekte ovog filma.

U tom smislu, SUTURE možda neće moći da se nametne kao školski primer za priču koja tematizuje identitet ali može biti školski primer koliko je filmski gledalac kondicioniran da prihvata određene forme. U tom smislu, na nivou praćenja priče, SUTURE je klinički hladan a takav je i u pogledu ritma, izlaže svoje radnje vrlo sistematično i lagano i na tom polju je vrlo konzistentan.

Izvan ove premise, SUTURE je briljantno dizajniran i slikan noir pastiš u crno-beloj tehnici, smešten u savremeno doba ali sa akcentom na manje moderan pristup životu. Ne može se reći da je film retrofuturistički, pre bi se moglo reći da američki Zapad tretira kao plodno tlo za noir način života, iako Phoenix u ovom filmu više liči na LA.

Dennis Haysbert je odličan u glavnoj ulozi i u crno-beloj fotki zaista evocira uspomenu na tipove kao što je bio Jim Brown i nije "house nigger" kao u seriji 24 i u recentnijim radovima.

* * 1/2 / * * * *

Monday, April 2, 2012

LA CAJA 507

Pogledao sam španski triler LA CAJA 507 Enrique Urbizua iz 2002. godine. Urbizuova postavka nije nezanimljiva - priča o bankarskom službeniku koji priprema vrlo komplikovan plan kako da se osveti za smrt svoje kćerke nudi dosta potencijala ali Urbizuova realizacija je prilično površna, sa nezanimljivom glumačkom podelom i slabom ubedljivošću filmskog prizora što u principu nije karakteristično za španski film. Otud, LA CAJA 507 više deluje kao film koji bi svoje mesto najpre mogao da izbori kao predložak za američki rimejk/popravku nego kao samostalno delo.

* 1/2 / * * * *

THE HUNGER GAMES

Pogledao sam THE HUNGER GAMES Gary Rossa, ekstremno popularnu ekranizaciju romana Suzanne Collins i moram priznati da ovako loš holivudski film odavno nisam gledao. U pokušaju da dobije formu velikog spektakla, film je silom produžen na 140 minuta i ovo sad više nije pitanje da li će se doslovno ispoštovati knjiga već da li će se scene skratiti na razumnu meru i uskladiti sa ritomom kakav obično imaju filmovi. Ne bi li se postigao epski efekat u priči koja realno treba da zaprema 90 minuta nekog B-filma, ovde imamo 140 minuta nerazumno dugih scena i očajničkih pokušaja da se THE HUNGER GAMES predstavi kao nešto ozbiljnije od onoga što jeste a to je besramni i ne naročito maštoviti pulp.

Pomisao na nastavke deluje zastrašujuće, ali oni su bili izvesni još pre početka snimanja.

Jennifer Lawrence je dobra glumica i ona pokušava da igra ovo sa punim ubeđenjem, međutim THE HUNGER GAMES je evidentno samo jedan izuzetno vešt potez kojim se plasirala i osigurala u holivudskoj prvoj ligi. Čini mi se da ovo čak neće uspeti da postane ni neki zapamćen populistički karakter jer između ostalog, njen lik je krajnje ambivalentan, nejasan i neupečatljiv na nivou predloška.

Ovakvu hrpu besmislica nisam očekivao od Gary Rossa. On nije velikan ali je odavao utisak reditelja i scenariste koji shvata značaj filmske priče. U ovom slučaju on to ne pokazuje...

Sunday, April 1, 2012

THE DIVIDE

Pogledao sam THE DIVIDE Xaviera Gensa. Gens nije bio najbolji francuski reditelj torture porna ali nije bio ni najgori. Sad kada je izašao iz zaštitničkog zagrljaja Luc Bessona i snimio ovaj indie film u Kanadi, pokazuje kako je ipak bio znatno sigurniji kada je radio pod okriljem EuropaCorpa. THE DIVIDE je predug film preoptrećen nizom senzacionalističkih ali ne i provokativnih ideja na temu grupe ljudi zarobljenih u skloništu tokom apokalipse koji, naravno, kreću da udaraju jedni na druge.

Gens je složio polovičan scenario, napunio ga polovičnim idejama i skupio je polovičnu glumačku podelu koja deluje sastavljeno bez jasnog sistema, sa B-ikonama poput Michael Biehna, starim asovima kao što je Roseanna Arquette i nekoliko mlađih faca čiji se stilovi glume dosta razlikuju.

Otud THE DIVIDE funkcioniše na nivou samo nekoliko scena ali je kao celina prilično slab i tek podnošljiv po ukupnom utisku. Ako je mislio da će sa ovim filmom pokazati svoju pravu poetiku koja je bila utišana korporativnim zahtevima EuropaCorpa, onda moram priznati da Gens treba da se nada novom Bessonovom pozivu jer samo pod njegovom supervizijom njegov rad ima smisla.

* 1/2 / * * * *