Wednesday, October 31, 2012

ESCAPE CLAUSE

Pogledao sam ESCAPE CLAUSE Brian Trenchard-Smitha, izuzetno zanimljiv TV film po scenariju Danila Bacha,i najpoznatijeg po tome što je osmislio BEVERLY HILLS COP.

Trenchard-Smith se u ovom filmu dotiče jedne u osnovi hičkokovske postavke, misterije o stručnjaku za osiguranje koji počinje da dobija indicije kako je žena naručila plaćenog ubicu da ga eliminiše i dobija prelog da otkupi svoj život plativši duplu sumu. Međutim, intriga se produbljuje kada neko ubije i ubicu i ženu...

Brian Trenchard-Smith je prošao relativno dug put od jednog od vodećih Ozploitation reditelja da priličnog produckcionog dna u kome nije skliznuo u DTV ali jeste u krute i nezanimljive televizijske projekte. To je sudbina koju on nije zaslužio jer upravo u naslovima kao što je ESCAPE CLAUSE pokazuje da može da pruži i nešto drugačije od živahnoh Ozploitationa čije je vreme prošlo. Naravno, Trenchard.-Smith nema kalibar George Millera ali nema sumnje da ima izvanrednu veštinu i u priličnom skromnim mada prihvatljivim produkcionim uslovima, uspeva da napravi vrlo dinamičan i intrigantan triler.

U ovoj vrsti misterije, razrešenje uvek ima tendenciju da bude artificijelno ali je Danilo Bach zapravo vrlo dobro motivisao zločinca, s tim što u retrospekciji ima nekih detalja u kojima se baš zločinac poneo nešto neuverljivije nego što bi trebalo.

Andrew McCarthy je solidan u glavnoj ulozi osumnjičenog tipa iz osiguranja, Paul Sorvino igra policajca koji rešava slučaj a tada još uvek mlada Connie Britton igra prijateljicu ubijene supruge sa nečasnim namerama prema udovcu. Danilo Bach je postavio nekoliko solidnih red herring rešenja i okružio je junaka sumnjivim figurama čije se varijantne sumnjivosti doduše ne poklapaju uvek po tomu ali Trenchard-Smith to dobro poravnava.

Čini se da ni dobar učinak u ovoj produkciji nije uspeo da zadrži Trenchard-Smitha u igri. No, ako imamo u vidu da je u TV uslovima uspeo da postigne skoro pa bioskopski ugođaj i da je u senama suspensea uspeo da podseti na "divlje dane" Ozploitationa, ovo se može smatrati jednim od njegovih poslednjih značajnih radova. U domenu TV trilera koje su u to vreme radili tipovi poput Geoff Murphyja za HBO i slične kuće, ESCAPE CLAUSE spada među najbolje primerke.

Monday, October 29, 2012

FIRE WITH FIRE

Pogledao sam FIRE WITH FIRE Davida Barretta. Barrett je televizijski reditelj, nekadasnji kaskader koji je dobio priliku da u jednom od DTV pranja novca Emmetta i Furle rezira izvanrednu glumacku ekipu u kojoj Josh Duhamel igra glavnu ulogu a podrsku mu pruzaju Bruce Willis, Rosario Dawson, Vincent D`Onofrio i Julian MacMahon. Barrett je u ovom filmu koji je inace jedna prilicno rutinska prica o zlocinu, svedoku, programu zastite, osveti i svim redovnim motivima na koje smo navikli i videli ih sto puta bio u nekoliko navrata da snimi pristojan film, medjutim, ta prilika mu se nekako uvek izmicala jer na svaku zanimljivu ili barem neutralnu ideju dolazi barem jedna koja je toliko vec potrosena da su poju sa Barrettovom rediteljsko-budzetskom nesposobnoscu da prevazidje ovkire klisea, rezultira necim sto moze da se podnese, ali ne moze da ima bilo kakvo mesto u savremenim okolnostima.

U tom smislu, FIRE WITH FIRE je susta suprotnost DAY OF RECKONINGu. Dok je u DAYu Hyams uzeo DTV materijal i krenuo da ga prevazilazi kako zna i ume iskoracivsi iz forme zanrovskog proizvoda u neki pokusaj da se iznova formulise neka prica, FIRE WITH FIRE sebe iz koraka u korak ukalupljuje u tu formu produkta koju prosto ne moze da realizuje dobro jer nema ni para ni talenta iza kamere da se tako nesto uradi.

Steta je sto je Hyams u glumackom smislu imao mnogo manje repro-materijala ispred kamere nego Barrett. Cini se da Willis doduse nije dosao sa namerom da se nesto previse angazuje ni u fizickom ni u glumackom smislu, ali ostali su delovali dosta raspolozeno. Barrett to nije iskoristio.

No, FIRE WITH FIRE koliko god bio klisetiziran, ima u sebi i te neke inherentne prednosti obaveznih zanrosvkih figura, pre svega nije dosadan i svima je jasno kakvu vrstu filma prave tako da su uglavnom prilicno efikasni. U tom pogledu FIRE WITH FIRE vise vuce u pravcu neke mediokritetske televizije nego loseg DTV filma.

* * / * * * *

Sunday, October 28, 2012

INNOCENT BYSTANDERS

Pogledao sam INNOCENT BYSTANDERS Petera Collinsona, po romanu Jamesa Munroa koji je za film adaptirao James Mitchell autor kultne špijunske serije CALLAN sa Edward Woodwardom.

Nažalost, INNOCENT BYSTANDERS je mnogo bolje percipiran kad se pojavio nego kada ga sagledavamo iz današnje perspektive. Glumačka podela je prilično slaba. Epizodni likovi su pristojno kastovani ali su glavni potpuni promašaj, priča je izložena potpuno konfuzno a priča se odvija krajnje antiklimaktično, ne samo po onome šta se dešava već i po izboru lokacija.

* 1/2 / * * * *

Saturday, October 27, 2012

UNIVERSAL SOLDIER: THE DAY OF RECKONING

Novi UNIVERSAL SOLDIER: THE DAY OF RECKONING je ne samo najbolji film u serijalu UNIVERSAL SOLDIER što nije previše teško, ali nije baš ni lako, ako imamo u vidu da je prvi bio showcase na osnovu kog se Roland Emmerich probio u Americi. Film Johna Hyamsa je međutim nešto drugo, mnogo je bliži Gasparu Noeu kao reditelju i Aleksandru Radivojeviću kao scenaristi nego bilo čemu što su radili Emmercih, Van Damme ili Lundgren. Doduše, u ovom filmu Van Damme i Lundgren su pre svega garnirung, glavnu ulogu igra Scott Adkins, britanska akciona zvezda, Ben Affleck na steroidima, Avi Lernerov odgovor na izazove 21. veka. Njegov osnovni protivnik sa kojim ima tri izuzetno inspirisane borbe je Andrei "Pit Bull" Arlovski koji pratkično ne izgovara nijednu reč ali je otprilike onakav kako zamišljamo Ruse iz Garth Ennisovih stripova, nezaustavljiva mašina za ubijanje koja ne postavlja pitanja.

Film traje skoro dva sata i izuzetno je atmosferičan. Hyams poput Gaspara Noea u filmu ENTER THE VOID insistira na kadar-sekvencama. Nije bap ceo film iz jednog kadra ali se trudi da bude. Te kadar-sekvence su bliže Noeu nego recimo onome što radi Alfonso Cuaron u CHILDREN OF MEN jer i Hyamsova atmosfera, prigušenija, osvetljena treperacim neonima, dosta se insistira na treptajima, stroboskopskim efektima, golim telima, intenzivnim prizorima i THE DAY OF RECKONING nimalo ne ličli na tipičan akcioni film po svom vizuelnom identitetu i rtimu. Hyamsu je sigurno jako puno pomoglo što je film sniman u Luizijani a ne u Bugarskoj, i sada Amerika ponovo postaje lokacija za vlastite filmove. U eksterijeru ima nekoliko izvarednih scena, uključujući jako energičnu automobilsku poteru. Ipak se izgled Amerike nigde ne može slagati, naročito u eksterijeru.

Akcija je izvanredna. U UNIVERSAL SOLDIER REGENERATION, Hyams je nastojao da neke scene uradi iz jednog kadra, ali je film mahom bio konvencionalno kadriran. Ovde je akcija data što je više moguće integralno i izuzetno je nasilna, meci i tvrdi predmeti idu u glavu, amputiraju se delovi šaka i stopala,
Gaspar Noe je referenca na vizuelnom planu. Aleksandra Radivojevića sam pomenuo kao referencu na pripovedačkom nivou - ona naravno možda nije svesna, mada sumnjam da Hyams nije gledao SRPSKI FILM, međutim, u svakom slučaju čak i da nije konkretno vezana za njega jeste proistekla iz tog koncepta da se jednostavne filmske žanrovske forme prožimaju sa tradicijom stripa i prethodnih filmova u jednom edgy pravcu. Emmerichov prvi film je u sebi imao elemente SFa i horora i ti elementi su se posle izgubili tako da je UNIVERSAL SOLDIER postao akciona franšiza u kojoj je od horora ostalo samo to da je akcija izuzetno brutalna. Ovde međutim, imamo horor i SF atmosferu jednog "pronalaska" koji truli, koji za razliku od prvog dela i one scene kada oslobađaju taoce u hi-tech ambijentu, više nije nov, sada je svima poznat i raspada se. Tu je zaista prepoznatljiva linija BLADE RUNNERa po tom elementu raspadanja a APOCALYPSE NOW je film na koji se otvoreno referiše.

Hyams je snimio ovaj film kao 3D i za sada je izašao u Rusiji i Ukrajini gde je ostvario sasvim solidan rezultat. Čini mi se da ga čeka izlazak u bioskope u još nekoliko zemalja. Očigledno je da je sve svoje talente upregao kako bi se probio u bioskopsku ligu i bila bi prava šteta da to ne rezultira nekim bioskopskim aranžmanom. Naravno, i po budžetu i uslovima rada, THE DAY OF RECKONING nije običan DTV film, međutim, pošteno govoreći, američki film je ono što je na američkom tržištu a tamo ipak jeste DTV sa nekim limited izlaskom u bioskope. Žalosno je da EXPENDABLES (ili EXPENDABLES 2) dobije globalnu distribuciju, taj bedni zbir očajnih situacija i poniženih veterana, a da ovaj film koji je zaista i vredan i zanimljiv, a pri tome je snimljen kao 3D ne dobije.

No, pošto se gledaoci često pitaju zašto češće, da ne kažem, zašto redovno talentovani ljudi ne pokušavaju da se pokažu u DTVu, ovo je film koji pokazuje da u DTVu može da se snimi jedan od najboljih filmova godine.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, October 26, 2012

THE SELL OUT

Reprizirao sam THE SELL OUT Petera Collinsona i čini mi se da na ovoj restauriranoj verziji koju je napravio Warner Archive taj film bolje izgleda nego kad je izašao 1975. godine. Gledao sam ga pre dvadesetak godina na televiziji i u tim krhkim sećanjima, čini mi se da je ta TV kopija delovala znatno bleđe. U svakom slučaju Warner Archive mu je povratio snagu i Collinsonov film spada u vrh opusa ovog reditelja ali i u vrhunske "tezge" u živopisnoj karijeri Olivera Reeda. Collinson je reditelj koji je j kratko živeo i radio i nije ostavio puno iza sebe, ali u tom opusu koji je napravio ima samo nekoliko filmova koji su u potpunosti dobri, sa zaokruženom pričom i rediteljskim postupkom, dočim s druge strane u svakom od njih, Collinson pokazuje da je reditelj solidne vizuelne kulture i mašte sa razvijenim osećajem za kompoziciju kadra i tempo. Nažalost, on praktično nije uspeo da se izbori za mnogo prvologaških projekata.

Warner je stao iza THE SELL OUT ali je u osnovi to ipak izraelska koprodukcija uslovljena snimanjem tamošnjih eksterijera. Jedna jenodtsvna priča o lovu na špijuna u Jerusalimu pretvorena je u nešto komplikovano i kriptično i čini mi se da je Collinson u saradnji sa glumcima pokušao da produbi ovu priču, obogaćujući je slojevima ambivalencije i da se na tom putu donekle izgubio. Richard Widmark igra junakovog najboljeg prijatelja i drugog glavnog junaka i on je solidan kao i uvek, Reed je doneo specifičnu težinu ulozi s tim što njegova emotivna nadogradnja lika nekada savršeno funkcioniše a negde samo usporava stvari. Sam Wanamaker i Vladek Sheybal su solidni mada ipak rutinski negativci. Iako THE SELL OUT nikada ne postane potpuno apstraktan, negde pri sredini ga Collinson i glumci vežu u čvor od kog se priča nikada ne oporavi.

Ipak, pošto je ova špijunska priča smeštena u konvenciju akcionog trilera, obračuni i potere - a za autobmobilski deo je bio zadužen Remy Julienne, su izvanredni, što i ne treba da čudi od reditelja Collinsonove reputacije kome su takve stvari zaštitni znak. Uostalom on je režirao ITALIAN JOB.

Dobra glumačka podela, odlična akcija i interesantne lokacije svakako su aduti ovog filma. Međutim, u ovom periodu, postoji dosta mnogo boljih naslova u ovom podžanru.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, October 25, 2012

THE GIRL

Pogledao sam THE GIRL, koprodukciju HBOa i BBCa o napetim odnosima Alfreda Hitchcocka i Tippi Hedren u toku rada na filmovima BIRDS i MARNIE. Ovim filmom je konačno stavljena tačka na šarmantne mistifikacije o Hitchovom seksualnom životu koje je on sam lansirao, i pokazala se dosta žalosna istina o tome koja svakako nagoveštava da su snažne seksualne frustracije oblikovale njegov opus. što je u principu bilo jasno i stoji kao osnov čitave fascinacije psihoanalitičara njegovim opusom. Međutim, intelektualizacija Hitchovih seksualnih frustracija nije u punoj meri bila opisana kroz njihovu praktičnu manifestaciju i u tome je dosta pomogla knjiga o odnosu Hitchcocka i njegovih diva, na osnovu koje je i nastao ovaj film.

U principu, u literaturi je i pre bilo poznato da je Hitchcock imao specifičan odnos najpre sa Tippi Hedren, ali ova knjiga je to razjasnila i po reakcijama Melanie Griffith na film, reklo bi se da ovaj pogled na stvari ima njen blagoslov. Inače, mala Melanie se pojavljuje kao devojčica u nekoliko scena.

Toby Jones u ulozi Hitcha je izvanredan. Verovatno će i okoreli šmirant Tony Hopkins učiniti sve što može da se dokaže igrajući ovu istorijsku ličnost, ali Toby ponovo nije inferioran u odnosu na "skupljeg" glumca kao ni u slučaju Capotea. Jones i Sienna Miller uspevaju da ubedljivo prikažu Hitchcocka i Hedren sa potrebnom doyom glumačke bravure koja je taman dovoljna da publika ipak ne zaboravi i na njihov identitet. Ali, upravo je Hitchcock kao gospodar artificijelnog filma fetišizovao svoje zvezde i ostavljao malo prostora da se njihov star power nikada ne zaboravi.

Julian Jarrold je iskusan reditelj televizijskih programa koji je radio i na filmu, i THE GIRL je u svakom pogledu izuzetno vešto i precizno realizovan film, sa dosta hičkokovske atmosfere u sebi i jasnom mehanikom akcija i reakcija među glavnim likovima. Kao i Hitchcock u svojim filmovima ni Jarrold ne preza od toga da objasni duboke motivacije i traume svojih junaka, a to sve takođe ostvaruje kroz potentne dramske situacije, detalje, nuđenje mogućnosti gledaocu da zna višpe nego junaci itd.

Neke od tehnika koje je Hitchcock usavršavao su bez ikakve sumnje postale prepoznatljiva karakteristika dobrog filma i nikada ne možemo garantovati da li je Jarrold te postupke odabrao samo zbog teme ali teško je verovati da nije mudro odabrao sve načine na koje će intervenisati na priči o čoveku koji je osmislio sve ključne načine za intervenisanje na priči.

THE GIRL je izvanredan rad i uprkos tome što HITCHCOCK dolazi sa snažim pedigreom i velikim budžetom, mislim da neće biti lako da ga nadmaši.

Wednesday, October 24, 2012

ASSIGNMENT TO KILL

Pogledao sam ASSIGNMENT TO KILL Sheldona Reynoldsa, krimić iz 1968. godine koji je ponovo postao dostupan zahvaljujući ediciji Warner Archive. Sa autorskom ekipom i glumačkom podelom koja nije uspela da se trajnije udomi u holivudskom Panteonu, ne čudi da ASSIGNMENT TO KILL nije bio reizdavan, ili češće emitovan. Sam film nije izgubljeni klasiik, i gledaoci nisu nepovratno uskraćeni, ali je reč o vrlo atmosferičnom krimiću koji ima svoje adute sve dok se nepovratno ne iskomplikuje i postane nejasan u drugoj polovini, ne toliko zbog zamršenosti priče, koliko zbog problema u izlaganju. Uprkos svemu tome, ASSIGNMENT TO KILL ostaje zanimljiva fusnota za ljubitelje žanra.

* * 1/2 / * * * *

JELENA, KATARINA, MARIJA

Pogledao sam JELENU, KATARINU, MARIJU Nikite Milivojevića, ekranizaciju romana Dušana Miklje koju su napisali književnik i reditelj, bez pomoći scenariste. Mislim da je na početku cele priče svakako to jedan od temeljnih problema. Naime, ovaj film je toliko prestrašno realizovan - snimljen, glumljen, insceniran - da je na neki način paradoksalno još govoriti o tome da ne valja scenario. Međutim, možda je u nekoj formi Mikljin bestseler (nisam ga čitao) eventualno i mogao da ima smisla kao film - priča o tri Srpkinje o tuđini koje imaju određene probleme zvuči kao nešto što bi moglo biti zanimljivo, naročito jer se ceo film dešava u Njujorku. Ali od te tačke kada su se producenti još u korenu cele priče odrekli bilo kakvog filmskog know howa, ne treba da čudi da je isti izostao do samog kraja.

JELENA, KATARINA I MARIJA je film kome prosto nedostaje elementarna veština na nivou onoga što bismo mogli smatrati filmskim izrazom, ne samo pripovedanjem. Jedan od osnovnih problema srpske kinematografije je to što u njoj ne postoji standard. Kod nas zbilja ne postoji standard za koji možemo da kažemo, "OK, to je neki minimum izraza na koji se može računati kod srpskih filmskih autora i saradnika". Sve je postalo jedno ogromno lutanje kroz zanat a tome u prilog ide i činjenica da su poslednji uspesi filmova poput pre svega KLIPa a zatim i TILVE ROŠ vezani za dela koja se na specifičan način odnose prema filmskoj formi i nisu tipični bioskopski filmovi.

Međutim, pošto su kod nas pristojno napravljeni filmovi kao što je recimo NEPRIJATELJ postali poptuna egzotika, a čak i vrhunski reditelji poput Dragojevića dopuštaju sebi da popuste zanatske ulare u filmovima kao što je PARADA, onda Milivojević istovremeno i jeste i nije ispod nivoa, jer nekakv nivo postoji ali nije standardizovan.

Zato neko sa smislom za humor može da kaže kako je ovo neuspeo eksperiment, a ja sam više sklon tome da kažem da je ovaj film neizbežan rezultat čitave serije pogrešnih producentskih odluka.

Ipak, ako postoji nešto što može da se uzme kao svojevrsna olakšavajuća okolnost jeste to da je JELENA, KATARINA, MARIJA snimljen dosta davno i da, čini mi se, ovakvih faulova u našoj kinematografiji ipak više nema. Ovo je film koji najviše vuče na 2005/2006. godinu, vreme kada se Dragan Kojadinović igrao Rogera Cormana i davao pare svakom projektu koji je mogao da fingira početak snimanja posle kolapsa konkursa 2005. godine. Sada su se stvari promenile, i čini mi se da će ovakvi filmovi u budućnosti moći da se javljaju samo kao relikti te ere.

Otud, ova vrsta filma više ne može da izazove čak ni bes jer naša kinematografija se izlečila od bolesti koja se javlja sa ovakvim simptomima.

Monday, October 22, 2012

THE CAMPAIGN

Pogledao sam THE CAMPAIGN Jay Roacha i moram da priznam da me je ovaj film pre svega u estetskom pogledu izuzetno razočarao. Sa MEET THE PARENTS se Roach nametnuo kao jedan od sofisticiranijih reditelja u svetu Brat Pack komedija i izdvojio se u odnosu na puke realizatore. Kasnije je iskoračio iz sveta komedije u svet političkog filma sa HBO radovima RECOUNT i GAME CHANGE a THE CAMPAIGN je u izvesnom smislu neka mešavina te dve vrste filma - Brat Pack star-driven filma i političke satire. Nažaslot, Roachov film je u rediteljskom smislu na nivou sitkoma u kome ni Will Ferrell ni Zach Galifianakis na kraju niti imaju punokrvne star turnove niti su postavljeni u funkciju neke ozbiljnije ideje. Kada se tome doda činjenica da se THE CAMPAIGN zapravo bazira na nizu opštih mesta o pokvarenosti i neobrazovanosti američkih političara, ali da na kraju ne samo da ne dovodi u pitanje funkcionisanje sistema već unutar njihovog ličnog besmisla nalazi način za iskupljenje, THE CAMPAIGN deluje kao čudna para-kaprijanska budalaština koja je pitomija nego što bi čak i mejnstrim očekivao od nje.

THE CAMPAIGN nije dosadan i funkcioniše na nivou skeča, postoji niz prilično duhovitih detalja, međutim, za razliku od najuspelijih Roachovih komedija koje su imale likove i tenziju koji prevzilaze okvire pukog humora, ovaj film to nema.

* * / * * * *

Saturday, October 20, 2012

SHATTERED SILENCE

Pogledao sam TV film SHATTERED SILENCE, ekranizaciju romana Johna Farrisa, koju je režirao Philip Leacock, sa jednom od ranih uloga u opusu Michaela Douglasa, kada je bio na samom početku, neopredeljen da li je glumac ili producent. Nezavisno od Douglasa, SHATTERED SILENCE spada među najznačajnije horore u istoriji TV filma i čini mi se da je ta reputacija nezaslužena. Doduše, verovatno da deo prevaziđenosti ovog TV filma proističe iz toga što je snimljen 1972. godine kada ovaj vid priče o psihopati koji uznemirava građane telefonom nije bila toliko potrošena. Četrdeset godina kasnije, to sve deluje potpuno irelevatno, ali nezavisno od prevaziđenosti premise koja se često javlja kao problem kod starih filmova, ovde nemam utisak o nekim drugim kvalitetima.

SHATTERED SILENCE je bio prisutan i pod naslovom WHEN MICHAEL CALLS. Po ovom drugom naslovu je i poznatiji ali je kopija koju sam gledao imala naslov SHATTERED SILENCE. Ne znam da li su pod različitim naslovima išli različiti cutovi pošto film varira u trajanju sudeći po literaturi ali ovo što sam ja gledao deluje kao "duža" verzija.

Friday, October 19, 2012

LOOPER

Pogledao sam LOOPER prvi film Riana Johnsona posle koga sam pomislio da taj čovek ipak ima nekog talenta. Posle BRICKa i BROTHERS BLOOMa delovao mi je kao nekakva indie senzacija koja voli da čeprka po žanru ali nema tačnu ideju čime bi ga dopunio i obogatio. U tom smislu LOOPER je pre svega dobar kao izvanredan B-film, i counter-programming mekšim žanrovskim sadržajima, i rekao bih da kroz podelu Johnson sugeriše kakav film želi da pruži - uparujući Nolanovog Joseph Gordon-Levitta i Bruce Willisa kog su oblikovali razni majstori. U tom smislu, rekao bih da je Willis kod Johnsona možda najbliži Willisu iz Hillovog LAST MAN STANDINGa pa je i sam LOOPER zapravo na razmeđi tog soft-smart nolanovskog pristupa i spoja vesternizovanog urbanog krimića sa elementima urbanizovanog vesterna kojim se Hill bavio.

Kao što je Hill u LAST MAN STANDINGu stvarao taj efekat da su junaci gansterskog filma zalutali na set nekog vesterna, tako i ovde Johnson uspeva da napravi efekat kako su junaci iz nekog futurističkog krimića zalutali na set vesterna ili krimića iz sedamdesetih, i to je pravac koji u ovom slučaju meni lično nije prijao, ali to je sad zaista stvar ukusa i potpuno sam uveren da ima ljudi kojima će to biti jedan od glavnih aduta filma.

S druge strane, na nivou ritma, Johnson nikada ne gubi kontrolu i zamajac ali se film bitno strukturalno izmeni u drugoj polovini što stvara određeni utisak nesklada, doduše vrlo blag.

Hronomocija je u LOOPERu postavljena dosta jednostavno, igra značajnu ali ne i presudnu ulogu tako da i neke nelogičnosti, od kojih je jedna očita na nivou same premise, u principu ne smetaju. U jednoj sceni infodumpovanja, Willisov lik doduše i kaže da ne treba lomiti glavu oko toga kako to sve funkcioniše.

Naravno, LOOPER je hajpovan preko svake mere, i u principu ne treba se obazirati na najave kako je ovo nešto najpametnije i najuzbudljivije ikada jer nije. Ali je ovo jedan pošten B-film, sa A-dometom, dosta smisla za humor, odličnom glumačkom podelom, solidno postavljenom pričom i dovoljnom količinom originalnosti.

LOOPER nije bio preskup film i uprkos tome što u njemu ima dosta akcije, dosta lokacija, dosta raznih stvari, on se ipak kvalifikuje kao "mali" film. U tom pogledu, čini mi se da Johnson zapravo mora da uposli svoje krajnje rediteljske moći da bi sve to obuhvatio i sredio što znači da još nije spreman ili bar ne izgleda da je spreman za neki kompleksniji zahvat ili film većih pretenzija na nivou obima priče i likova. Ali, svakako da posle LOOPERa, odaje utisak reditelja koji nije za potiskivanje kako se činilo posle BRICKa i BLOOMovih.

Kada se pojavi kineska verzija sa dužim šangajskim segmentom rado ću je pogledati.

* * * / * * * *

Thursday, October 18, 2012

THE SUPER COPS

Pogledao sam THE SUPER COPS Gordona Parksa, jedan od ključnih policijskih filmova sedamdesetih. Iako već pre ovog filma iz 1974. godine imamo primere filmova koji su bili preteča talasu buddy cop filmova, ovaj je bitan po tome što je govorio o istinitim događajima i partnerstvu Dave Greenberga i Robert Hantza, dvojice njujorških policajaca koji su prozvani Batman & Robin po svom avanturističkom duhu i ogromnom broju hapšenja koja su izvršili.

Parksov film ima u sebi nešto underground vibracija tadašnjeg Njujorka i čitav hippe cops motiv u svojoj razbarušenosti. Parks dinastija je bila značajna okosnica blaxploitationa, i THE SUPER COPS ima dosta crnih likova iako su policajci / pozitivci isključivo belci, no zbog Parksa bih ga definitivno ubrojao u blaxploitation. Uostalom, ako se filmovi mogu po konceptu glumačke podele ubrojati u taj talas, onda mogu i po reditelju, kao vrlo značajnom elementu identiteta filma.

Parks nažalost ne uspeva da napravi efikasnu celiku. THE SUPER COPS je epizodičan, površan i jedva da postoji neki generalni konflikt koji ga drži kao celinu. Svojevrsni negativci Braća Hayes se javljaju kao lajtmotiv ali akcije su repetitivne i često krajnje digresivne. Parks na nivou scena ima nekih briljantnih rešenja ali i ona variraju u rasponu od dobro rešene komedije do istinski napete akcione scene tako da se na kraju ni njegova rediteljska ekspertiza ne može tačno stilski i žanrovski odrediti u ovom filmu.

THE SUPER COPS je značajan film koji nažalost za razliku od mnogih filmova iz tog vremena nije ogledalo sedamdesetih kao krunske decenije u istoriji američkog filma.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, October 16, 2012

SOUND OF MY VOICE

Pogledao sam SOUND OF MY VOICE žanrovski indie film koji dolazi iz slične kreativne atmosfere kao i ANOTHER EARTH. Brit Marling koja je pisala i glumila u ANOTHER EARTH ovde ponavlja te funkcije ali je reditelj drugi i Zal Batmanglij je uradio sjajan posao.

SOUND OF MY VOICE je minimalistički, kamerni, triler sa određenim elementima fantastike u kome Zal Batmanglij postiže izuzetne efekte kroz izvanrednu glumačku igru i stvaranje atmosfere u svedenim ali izuzetno sugestivnim ambijentima. SOUND OF MY VOICE spada u red onih američkih nezavisnih filmova koji potvrđuje da kinematografija koja snima najskuplje filmove istovremeno pravi i najbolje niskobudžetne filmove na svetu.

Stepen rediteljske veštine i artikulacije koju donosi Zal Batmanglij je izvanredna i postiže neverovatno mnogo sa vrlo malo sredstava. Za razliku od suštinski vrlo sličnog SAFETY NOT GUARANTEED koji je multiplex-ready komedija na temu ljudi koji tvrde da su iskusili putovanje kroz vreme, SOUND OF MY VOICE je hermetičniji i beži od zahvata koji bi ga približili masovnoj publici. Međutim, Batmanglij uprkos delikatnosti nekih poteza i rešenja pravi film koji je jasan i zapravo vrlo nepretenciozan zato što se likovi dotiču pretencioznih pitanja ali ne i sam film.

U izbegavanju jeftinih rešenja, na kraju SOUND OF MY VOICE posustane i završi se kako se i očekivalo. Ponovo, sličan problem kao i u SAFETY NOT GUARANTEED s tim što mislim da je "slab" kraj u SAFETY ipak hrabriji.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, October 14, 2012

SAFETY NOT GUARANTEED

Pogledao sam SAFETY NOT GUARANTEED Colina Trevorrowa, indie SF romantičnu komediju sa ovogodišnjeg Sundancea koji je bio neobično SF-heavy. Uopše, čini se da je Sundance poslednjih godina krenuo da radi na tome da preporodi ozbiljan SF kroz indie prizmu, setimo se neobičnog filma ANOTHER EARTH.

Trevorrow je snimio jedan od onih indie filmova koji mogu da igraju u multipleksima, dakle vrcaju od humora, efikasno su pripovedani i ono što je u njima neobično adaptirano je da obogati kanon repertoarskog filma a ne da bude moneta za merenje oneobičenosti. U tom pogledu, SAFETY je odličan showcase za scenaristu Dereka Connellyja, a reditelj Trevorrow pokazuje kako ima velike mogućnosti ali se postavlja pitanje u kom pravcu bi njegova karijera dalje mogla ići, da li je put komedija, romantične priče ili neobičan SF.

Međutim, bez ikakve sumnje SAFETY NOT GUARANTEED služi kao odskočna daska za bioskopsku karijeru televizijske zvezde Aubrey Plaze koja je u ovom filmu pokazala da može da iznese ceo film kao glavna glumica i da pored smisla za humor ima i izuzetnu karakternu ubedljivost. Ostatak glumačke ekipe je odličan ali čini se da je Audrey ta koja sa ovim filmom najviše postiže na gloalnom planu unapređenja statusa.

Jedini krupniji nedostatak filma je samo zaključenje koje samo po sebi nije sporno ali je za nijansu manje pametno od ostatka dešavanja. U tom pogledu kao romantična komedija na ttemu putovanja kroz vreme HAPPY ACCIDENTS ostaje kao znatno snažniji primer jer uspeva da održi nivo do samog kraja.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, October 13, 2012

AIR DOLL

U sklopu priprema za CLOUD ATLAS pogledao sam AIR DOLL Hirokazu Koreede, u kom Doona Bae igra lutku koja oživi, vrlo slično CLOUD ATLASu gde igra osvešćenog androida. Pretpostavljam da CLOUD ATLAS neće imati toliko prostora da se Doona Bae razigrava glumački ali je ona na tu temu zaista sve rekla u Koreedinom izuzetno zanimljivom filmu. Njena rola je u centru ovog filma i upravo je ona razlog zbog kog AIR DOLL uspeva da prevaziđe sve svoje padove na nivou ritma, krize u vođenju priče i sl.

Na kraju spoj briljantne glumačke igre Doone Bae i intrigantne tačke zapleta čine da AIR DOLL bude vrlo atmosferično i zadovoljavajuće iskustvo. Ova premisa nije po prvi put dotaknuta u AIR DOLLu ali mi se čini da ju je Koreeda najživopisnije iskoristio i ponudio najzaokruženije delo. Najznačajniji domet je prvo besprekorno integrisanje glumice i lutke u izgradnji lika Nozomi, izuzetno jednostavna rešenja kojima Koreeda uspostavlja svoju pripovedačku konvenciju unutar premise koja je bajkovita i izuzetno delikatna u svakom smislu.

S druge strane, ako imamo u vidu Koreedin tradcionalni modus operandi, i uopšte očekivanja koja bi se od ove forme mogla imati, AIR DOLL je zapravo prilično dinamičko ostvarenje, sa izgrađenom elegičnom crtom i izvanrednom realizacijom.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, October 12, 2012

SAVAGES

Pogledao sam SAVAGES, dugo očekivanu adaptaciju Dona Winslowa koju je kaparisao Oliver Stone još pre izlaska knjige. Film je solidan ali nije onoliko snažan koliko je mogao da bude i koliko je, u krajnjoj liniji, trebalo da bude. Čini mi se da Stone ima želju da nadgradi Winslowa i krimić koji je bio osnov, ali u tome ne uspeva jer nema tačnu ideju na koji bi način to postigao.

SAVAGES je film koji bi se u Stoneovom opusu mogao osloniti na radove kao što je SCARFACE, NATURAL BORN KILLERS i U-TURN, ali nema snagu ni jednog od tih naslova koji su, svaki na svoj način, bili prelomni filmovi unutar svog podžanra. Ono što Stone na kraju nudi kao nadgradnju jeste ekipa grungy likova i naravno maestralna egzekucija na nivou vizuelne kulture i ritma.

SAVAGES u Stoneovim rukama postaje više od rutinskog repertoarskog krimića (mada možemo se s punim pravom upitati šta je to u današnjim okolnostima i da li to postoji uopšte u savremenom Holivudu) pošto taj stepen veštine u čisto tehničkom pogledu ima malo koji reditelj koji se bavi takvim materijalom.

Produkcioni dizajn, fotografija, celokupan udar na čula koji film nudi je izvanredan. Međutim, ovde se Stone ne bavi nekim esktremnijim nadražajima kao recimo u U-TURNu što verovatno ima veze i sa tim da je film slikao solidan profi Dan Mindel a ne DP autor kao što je Robert Richardson.

U tom pogledu, ovde Stone zapravo nudi neka rešenja koja su u međuvremenu postala mejnstrim zahvaljujući njemu i Tony Scottu. Pokojni Tony bi se čak sa ovim materijalom bolje snašao jer je SAVAGES u određenom smislu i bio potencijalni TRUE ROMANCE za 21. vek.

U ovoj formi ipak nije na nivou TRUE ROMANCE ali se uklapa u aktuelni trend priča o opakim meksičkim kartelima koju popularizuju ostvarenja poput serije BREAKING BAD.

SAVAGES nema previše dodirnih tačaka sa Gibsonovim HOW I SPENT MY SUMMER VACATION ali svakako da ova dva filma predstavljaju dosta upečatljive spomenike novoj generaciji meksičkih kartela uz naslove kao što je tamošnji MISS BALA i sl.

SAVAGES u osnovi ima sve elemente osim jakog kohezivnog faktora koji bi na nivou celine uspeo da pokrene ceo film izvan bazične žanrovske postavke. To ne bi bio problem da Stone ne želi da postigne to prevazilaženje žanra. To mu je uspelo u U-TURNu, a SAVAGES više deluje kao vrlo uzoran primer standardnog repertoarskog krimića.

Taylor Kitsch i Aaron Johnson su vrlo solidni kao narko dileri u vezi sa Valley Girl koju igra Blake Lively, a antagonisti su Salma Hayek i Benicio Del Toro koji su harizmatičniji od njih, ali sa likovima koji su groteskniji i manje ubedljivi tako da ne nastupa disbalans između mladih i već formiranih zvezda.

Tayloru je ovo bila treća meč lopta u sezoni i iako SAVAGES nije razvalio blagajne, prošao je zapravo prilično bolje i procentualno neuporedivo bolje od JOHN CARTERa i BATTLESHIPa. Ipak, čini mi se da ovaj film nema snagu da Taylora izbaci tamo gde bi on trebalo da bude.

Stone po prvi put ne nudi pubertetsku energiju koja inspiriše njegove obožavaoce i frustrira njegove protivnike ali i dalje se drži i SAVAGES deluje kao film znatno mlađeg reditelja što znači da ima snage za još bitaka.

* * * / * * * *

Wednesday, October 10, 2012

BAFFLED!

Pogledao sam BAFFLED! britanskog reditelja Philipa leacocka koji je napravio nekoliko antologijskih TV filmova upravo u žanru trilera i horora. Ovaj TV film je nešto što bi trebalo da bude triler premda nije preterano efektan u tom žanru. Leonard Nimoy igra auto trkača koji tokom jedne napete trke doživi vizije opasnosti koja preti nekim ljudima u engleskom dvorcu i polako se ispostavlja da on ima vidovnjačke moći uz pomoć kojih može da se suprotstavi satanističkoj sekti. Nažalost, iako je iste 1973. godine po Mathesonovom scenariju snimio izvanredan suspense TV film DYING ROOM ONLY. ovde Leacock na domaćem terenu deluje dosta konfuzno, ne konrtoliše priču ni na jednom nivou, tako da ni bizarna premisa sa auto trkačem i satanistima ne uspeva da zaživi što je šteta jer je Nimoy bez ikakve sumnje prilično upečatjiva faca kojoj su ovakve bizarne postavke prirodno okruženje.

Tuesday, October 9, 2012

THE STRANGE POSSESSION OF MRS. OLIVER

Pogledao sam THE STRANGE POSSESSION OF MRS. OLIVER televizijski film Gordona Hesslera po scenariju Richarda Mathesona. Matheson u ovom filmu, kao i u nekoliko ranijih slučajeva ima ženu u centru pažnje. Ovog puta reč je o ženi koja počinje da oseća potrebu da se pretvori u drugu osobu, u čemu uz blagu transformaciju uspeva a zatim kreće da istražuje šta je to što je gura u tom pravcu.

Matheson ne uspeva da iskontroliše ovu ideju do kraja. Sama postavka i anksioznost bračnog života su u njegovom maniru prikazani vrlo upečatljivo ali kada sve krene da se zapliće, Matheson se opredeljuje za iracionalnost kao osnovnu monetu kojom kupuje pažnju gledalaca, misteriozni detalji se gomilaju i razrešenje ne uspeva da ih zadovoljavajuće rasplete.

Hesslerova egzekucija je efikasna i u pojedinim detaljima elegantna a Karen Black je solidna u zahtevnoj glavnoj ulozi.

Monday, October 8, 2012

THE STRANGER WITHIN

Pogledao sam THE STRANGER WITHIN televizijski film iz 1974. godine, baziran na priči i adaptaciji Richarda Mathesona. Film je vrlo solidno realizovao Lee Philips, jedan od najsolidnijih televizijskih reditelja svog vremena. Kao i inače kod Mathesona, izlaganje priče je lagano i on se perfektno snalazi u ovoj formi, uspevajući da kroz ležerne a opet zanimljive dijaloge i situacije izloži događaje i uz pomoć reditelja izgradi odličnu atmosferu.

Najznačajniji rezultat u realizaciji ove priče jeste to što su Philips i Matheson uspeli da ubedljivom učine apsurdnu medicinsku situaciju junakinje koja sve vreme ima "demon seed" trudnoću ali u tom sledu događaja nema nikakve otpore prema tome da ode kod lekara,

I što je najvažnije samo razrešenje priče, uprkos tome što nije radikalno i nije preokret, po atmosferi mnogo bolje uspeva da se uklopi u celinu nego u slučaju intenzivnijeg i uzbudljivijeg DYING ROOM ONLY. Ležernost fTHE STRANGER WITHINa čini da ovaj TV film nema bioskopsku snagu, ali ima puni integritet i efekat na televiziji.

Saturday, October 6, 2012

TAKEN 2

Megatonov TAKEN 2 sam gledao u punoj sali Koloseja i to je stvarno optimalna situacija za gledanje crowdpleasing akcijaša. Nažalost, ovu retku priliku nije ispratio kvalitet filma i moram priznati da mi je žao što je propupštena prilika za jedno kolektivno bioskopsku iskustvo starog kova. Prvi TAKEN je kod nas imao skoro pa minornu distribuciju u odnosu na potencijal zato što se pojavio i posle pirata i posle američke premijere (koja se takođe desila posle leakovanja filma ali ga nije omela u velikom rezultatu). Nažalost, sada kada je TAKEN 2 izašao bez leakovanja, sa izgrađenom fan bazom i svim što treba, Besson je angažovao Olivera Megatona, svog trećepozivca koji je već sahranio TRANSPORTER sa trećim delom, i snimio vrlo loš Saldanin vehicle COLOMBIANA da ga snima i upropasti. Doduše, prva liga Bessonovih mezimaca koju čine Morel i Letterier je otišla u Holivud tako da je Megaton verovatno bio sledeću u naslednom redu. No, siguran sam da ima reditelja iz EuropaCorpa koji bi se bolje snašli od njega.

Najpre, TAKEN 2 jedva da traje sat i po, što bi bilo u redu da nije toliko dosadan da mi se i za tih sat i po pridremalo. Film gotovo da nema nijedan ozbiljan akcioni set-piece a količina akcije je zabrinjavajuće mala. S druge strane, u prvom TAKENu su uvodne porodične scene bile loše i kratke. Ovde su prilično loše i jako duge. TAKEN 2 pokušava da emotivno i psihološki iskomplikuje priču glavnog junaka i da nam oduzme ono što je upravo bilo najprivlačnije u prvom filmu a to je jednostavnost. Ako imamo u vidu da je svojevrsni TAKEN 2 već snimljen u formi filma UNKNOWN koji je bio vrlo solidan, onda je ovo zaista nepotrebno narušavanje kultnog statusa originala i reinvencije Liama Neesona do koje je doveo.

Naravno, Bessonu se ne može zameriti što je izgurao nastavak. Uostalom i prvi film je snimljen zbog para, a ne zbog umetničkog izražavanja, ipak plašim se da je sa ovako slabim filmom izbio sebi iz ruku svaki estetski pa čak i produkcioni argument jer TAKEN 2 ne samo da je slab film, uostalom i veliki autori snimaju slabe fimove, TAKEN 2 je prevara.

* 1/2 / * * * *

Thursday, October 4, 2012

LE GUETTEUR

Pogledao sam LE GUETTEUR Michele Placida. Neverovatno je da Placido nije naučio više o pravljenju krimića radeći seriju LA PIOVRA sa velikanom kakav je Damiano Damiani, a ni od nebrojenih drugih majstora sa kojima je radio druge stvari. LE GUETTEUR je konfuzan uprkos ome što ima prilično jednostavnu i prilično naivnu priču i Placido jedino uspeva da postigne određeni efekat u akcionim scenama koje nisu ništa naročito ali su svakako bolje od ostatka elemenata u ovom filmu.

Zbunjuje da su se Auteil koji ima veliku reputaciju u francuskom policijskom filmu i Kassovitz koji ima veliku reputaicju u svakom smislu uopšte našli u ovakvom projektu. Još više zbunjuje da se od mase boljih evropskih krimića baš ovaj nađe u našim bioskopima.

* 1/2 / * * * *

CHERNOBYL DIARIES

CHERNOBYL DIARIES Brada Parkera koji se dokazao kao stručnjak za specijalne efekte i pomoćnik Matt Reevesa ispisuje jedno vrlo prijatno poglavlje u priči o Strancima u raju. Pre svega ovaj film uspeva da maksimalno iskoristi beogradske lokacije, da izvuče iz njih neke prizore koje naši autori nikada nisu uspeli, i da donese impresivan kreativni učinak našem velikom scenografu Aleksandru Deniću, koji je odavno prerastao okvire srpskog filma, ali je ipak deo naše kinematografije. Pored Denića, važan kreativni posao na filmu radila je i naša Momirka Bailović kao kostimograf i takođe je postigla solidan rezultat.

Međutim, ono što je Denić postigao na beogradskim i budimpeštanskim lokacijama je izvanredno. Rekonstrukcija Černobila, jezive atmosfere u stambenim blokovima za radnike nuklearne elektrane, čini da scenografija postane ne samo ravnopravan lik u odnosu na one koje igraju glumci već da postane i glavni junak i osnovni razlog zašto ovaj film treba videti.

"Ljudski" faktor je pristojan, nema ovde velikih kreacija ni na nivou scenarija ni na nivou glume, ali ako imamo u vidu dosadašnja iskustva sa filmovima o grupi likova kojima se dešava nešto neprijatno, ovo je na sasvim solidnom nivou.

Svakako, ja sam subjektivan u sagledavanju ovog filma iz prostog razloga što mi je bio dodatno zanimljiv jer je sniman kod nas pa je interesantno prepoznavanje naših lokacija i epizodista, ali jednu od primedbi koju je imala strana kritika, ja nisam imao. Naime, njima je film bio scare-free, meni nije. Jedan snažan scare koji sam ja imao bio je upravo vezan za lokaciju i efekat protoka vremena koje junaci provode na kontaminiranom mestu pošto se na početku objasni da je bezopasno samo ako budu tamo par sati. Otud mi je svako odugovlačenje njihovog povratka samo po sebi imalo priličan horor efekat. Međutim, ima dosta i jump scare i suspense momenata pored toga, ali ne onoliko koliko bi se očekivalo od uobičajenog repertoarskog filma ovog tipa. Doduše, film više bazira svoj horor na konflitu junaka sa ambijentom nego sa "protivnicima" koji su profilisani kao "glavna opasnost". Doduše, koliko je sam konflikt sa ambijentom inventivan i zanimljiv, toliko je ono što se ispostavi kao glavna pratnja manje zanimljivo i efektnije u fazi kada se Parker opredeljuje za less is more pristup.

Oren Peli kao scenarista i producent nije nametnuo found footage pristup. Ima found footage detalja ali je CHERNOBYL DIARIES u stvari konvencionalno insceniran film. Otud je rezultat na tako malom budžetu još ubedljiviji. DIARIES je koštao koliko i srpski filmovi a izgleda znatno bolje. Brad Parker je čovek na koga treba obratiti pažnju i ne čudi me da su ga Matt Reeves i JJ Abrams regrutovali i za neke nove zadatke.

* * * / * * * *

TOP SECRET

Pogledao sam TV film TOP SECRET iz 1978. godine u kome Bill Cosby igra tajnog agenta na zadatku u Italiji. Cosby je pre svega poznat kao komičar, premda je igrao u špijuna u relativno laganoj seriji I SPY, ali ja sam poznat kao fan njegovog "dramskog" rada u izvanrednom trileru HICKEY & BOGGS Roberta Culpa. TOP SECRET naravno nije na tom nivou ali ne spada ni u onu prvu ligu TV filmova sedamdesetih koji su u tom periodu dostigli svoj zenit. Cosby se prilično dostojanstveno snalazi u materijalu sumnjivog nivoa koji je krajnje rutinski režirao Paul Leaf, no ipak čudi da mu nije pruženo nešto zanimljivije imajući u vidu da je scenario pisao poznati pisac i producent David Levinson koji je aktivan i danas. Čini se kao da je TOP SECRET celovečernji pilot za neku seriju koji s pravom nije kupljen, uprkos potencijalu koji nosi Cosby i njegovoj sposbnosti da odvede materijal korak dalje.

Zanimljiv detalj u podeli jeste Gloria Foster koja će postati poznata kao Oracle u serijalu MATRIX.