JOŠ OVAJ PUT

Pre nekog vremena reprizirao sam film JOŠ OVAJ PUT koji je po scenariju Milana Jelića režirao Dragan Kresoja.

Dragan Kresoja je pre nego što je postao reditelj radio dugo kao vrlo pouzdan pomoćnik režije i deo te efikasnosti i poznavanja zanata je preneo i u svoje rediteljske radove. Međutim, rekao bih da su njime mogli biti zadovoljniji producenti nego estete. Njegovi filmovi su bili stabilno i pouzdano izvedeni ali nisu imali rafinman koji su zahtevali priče.

Otud fizionomija onoga što pamtimo kao jugoslovenski film osamdesetih koji volimo da mrzimo, zapravo definisao je Kresoja.

Jelić je od svojih scenarističkih radova najviše voleo JOŠ OVAJ PUT i zbilja to je zanimljivo postavljen predložak ali već 1983. kad je snimljen (ne znam kad je napisan) u priličnoj meri arhaičan jer kombinuje neke crnotalasovske prikaze kriminaliteta među totalnim kriminalcima i neke tada aktuelne forme kao što je prodaja narkotika.

U tom pogledu, Aleksandar Berček u najboljoj formi u glavnoj ulozi daleko nadrasta materijal koji igra i stvara zanimljiv disbalans. Film bi bio bolji sa slabijim glumcem jer Berček koji kao da je zalutao iz nekog boljeg filma, sa modernijim senzibilitetom od onoga što nudi ovaj scenario i režija, deluje kao način razotkrivanja slabosti umesto njihovog prikrivanja i prevazilaženja. Takve stvari se često dešavaju, "i u boljim kućama".

Bata Živojinović i Rada Živković se zato u ovoj vrsti crnotalasovske groteske snalaze sjajno, i deluje da su oni mnogo realnije shvatili kapacitet materijala. Bane Vidaković i Lane Gutović su elitni dodaci podeli, ponovo negde na razmeđi boljeg filma i onog što se zaista zbiva.

Kresojin rukopis nudi neku propulzivnost, stvari se ređaju, ali što su aktuelnije i društveno kritičnije, deluju sve apstraktnije i izmeštenije baš zbog te crnotalasovske dimenzije koja je u neskladu sa vremenom.

JOŠ OVAJ PUT je film u kome ima šta da se vidi. Zanimljivo je zapaziti par citata iz Jelićevog TIGRA, recimo kad prostitutka govori kako mora da prilagodi cenu rastu troškova života ili kad se robijaš zaklinje u slobodu, ali TIGAR ostaje mnogo "čistiji" film koji se bolje nosi sa svojim crnotalasovskim osnovama.

* * 1/2 / * * * *

TIGAR

Da bih posle CREED 3 malo došao sebi, reprizirao sam TIGRA Milana Jelića, jedan od najrelevantnijih filmova u njegovoj rediteljskoj karijeri.

Po scenariju Gordana Mihića, Jelić je snimio dinamičnu socijalnu melodramu sa dosta crnog humora o bokseru koji u završnici karijere gubi svoju ženu, a potom i čast, da bi potom kao penzionisani sportista krenuo da radi skromne fizičke poslove koje mu pronalazi klub. Na tom putu upoznaje mladog delinkventa koji ga postepeno odvodi na svoju stranu pogleda na svet iako je inicijalno sportista hteo da ga prevaspita.

Međutim, u društvu koje truli, delinkvent je onaj koji deluje i zrelije i spremnije za životne izazove, i sportista ubrzo od prevaspitača postaje prevaspitanik, pošavši polako stranputicom sitnog kriminala.

Mihićeva slika jugoslovenskog društva poznog titoizma prikazuje svet razoren korupcijom, konzumerizmom i partokratijom, u njemu amaterski sport postoji kao poseban vid gladijatorske perverzije gde borci više nisu zaista kao rimske preteče tu da bi svojim nasiljem zabavljali publiku već da bi bili hobi partijske nomenklature srednjeg ranga.

Jedina instanca u kojoj sistem funkcioniše jeste kažnjavanje "malog čoveka" i onemogućavanje njegovih naivnih pokušaja da "izmuva" malo sreće za sebe.

Predrag Popović Pega je slikao ovaj film vibrantno u svom stilu. Kadriranje je energično, sa dosta pokreta kamere i snimanja iz ruke, koje je inače karakterisalo najbolje radove ovog direktora fotografije. Jelićev rad sa glumcima uspeva da izvuče maksimum iz onoga što donose zvezde a podela je ispunjena personality actorima dobro postavljenim u funkciju.

Zanimljiva je upotreba muzike sa radija koji igra važnu ulogu u životima ovih usamljenika, premda sama selekcija pesama ne deluje do kraja osmišljeno.

TIGAR je fina vremenska kapsula o početku kraja jednog društva kog više nema, ali je i dalje to dosta dobar i emotivno ubedljiv film o amaterskom boksu i onome što sledi posle njega, a ne razlikuje se puno od kapitalističke brutalnosti profesionalnog.

* * * / * * * *

CREED 3

Nije lako snimiti loš film o boksu. Gotovo je nemoguće sa solidnim budžetom i Michael B. Jordanom snimiti loš film o Adonisu Creedu. Ali, snimiti tri loša filma za redom o Adonisu Creedu sa Michael B. Jordanom je pravi podvig.

Treći loš film zaredom režirao je Michael B. Jordan. U trećem delu Adonis je već u onoj fazi kad se Rocky povukao ali je još dovoljno fit da se može vratiti u ring a da to nije groteska - a biće i toga. E sad, sam Jordan iako nije mlad nije baš ni u godinama u kojima bi se uspešan bokser povlačio tako da možemo reži da on ovde malo trči pred rudu. U filmu on deluje veoma fit ali u redu, Adonis je druga generacija šampiona i recimo da zna za jadac, da neće da se povlači kao olupina i mentalni odnosno fizički invalid.

Kada mu se pojavi drug iz detinjstva koji je upravo izašao sa duge robije, za koju je delimično odgovoran i sam Adonis, on mu pruža ruku i pomaže mu da postane bokserski profesionalac, iako kreće u poznim godinama. Jasno je da će ga prijatelj ugristi za pruženu ruku i da će Adonis posle tri godine morati da se vrati u ring.

Film je zaista užasan gotovo u svakom pogledu. Idejno, pa čak i produkciono je skroman, i jedini koji donosi nešto što liči na emociju jeste Jonathan Majors u ulozi verolomnog, frustriranog prijatelja koji dobro kanališe servilnost i socijalnu neprilagođenost čoveka koji je izašao posle duge robije. Nesrećni Majors je ubrzo posle ovog filma upao u nevolje koje ga mogu skupo koštati, a u ovom filmu je on jedini znak života.

Scene porodičnog života, melodrame, svaki odnos među ljudima, to je sve istinski užasno, čak i vizuelno. Borbe su mediokritetske. ROCKY je krenuo kao socijalna drama, pa je postao rutina, pa je postao camp, pa je postao groteskni bookend. CREED je od samog početka jedna užasna konfekcija, mediokritetska kad se biju, i telenovelistična kad se vole, jedan kolaps i izvrgavanje ruglu svega onoga što smo navikli da dobijamo zdravo za gotovo.

Nedavno sam gledao SOUTHPAW, film koji samo sa par zahvata uspeva da dovoljno osveži formulu kako bi je učinio relevantnom. Čak i taj film koji ne bih sad smeštao u neki panteon sporstkog filma, deluje kao Mannov ALI u odnosu na ovo.

CREED je serijal koji me posebno iritira svojim propuštenim prilikama a sad shvatam da mu se vraćam upravo zbog neverice da će autori i dalje uspevati nemoguće.

* 1/2 / * * * *

PAIN & GAIN

Reprizirao sam PAIN & GAIN koji nisam gledao još od vremena kada je izašao i moram reći da mi je utisak isti kao onomad. Ovaj pokušaj grown up filmmakinga uz primenu njegovih tradicionalnih tehnika, meni nije bio potreban da shvatim kako je Michael Bay dobar reditelj. Međutim, u slučaju 13 HOURS trebalo mi je vremena da ukupno prihvatim njegove pokušaju grown up filmmakinga. Recimo, taj film mi je znatno napredovao u percepciji u odnosu na PAIN & GAIN.

U filmu PAIN & GAIN Michael Bay vrlo inteligentno pravi naličje svojih akcijaša. Smešten u Majami i sa junacima koje igraju Mark Wahlberg, Rock i Anthony Mackie, Bay praktično ima sve sastojke za nove BAD BOYSe ali umesto toga snima FARGO, manje-više istim tehnikama kao što je radio BAD BOYS, uz određenu intruziju post-skorsezeovskih postupaka.

Bayov testosteronski pristup savršeno odgovara ovoj priči čiji su protagonisti bodibilderi u manje-više neprekidnoj intoksikaciji kako vlastitim tako i veštačkim hormonima u svetu dekadentne niže klase bogataša u Majamiju prema kojima čovek nema puno griže savesti. 

Kada čoveku kog su oteli, mučili i orobili, policija ne veruje, nema bolje ilustracije sive zone u kojoj su se ovi tupani našli, pokazavši se gorim utoliko što su tragajući za pametnom kombinacijom koja će ih obogatiti našli zlo.

Bay umnogome odstupa od istinite priče i prilagođava je svom senzibilitetu. Stoga film sebi može da dozvoli čak i mini-akcionu završnicu kakve u stvarnosti nije bilo. Međutim, istina o ovim ljudima i njihovom moralnom i ljudskom sunovratu je tu.

Sa ovim filmom nisam imao previše problema ni onda ni sad, a ostali su isti. Uprkos visokom tempu izlaganja u prvoj polovini, ona postaje zamorna i film zapravo dolazi "na svoje" tek u drugoj polovini. Trajanje je u odnosu na potencijale priče nešto duže nego što treba i ima par scena koje su otišle stepen više u karikaturalnosti nego što treba. Ali, u principu, da, ovo je dobar pokušaj Michaela Baya da snimi film Braće Coen.

Ono što je međutim meni fundamentalno smetalo, mada nema veze sa filmom jeste to što meni kako tekoh nije bilo potrebe da Bay dokazuje bilo šta, a naročito ne da je dobar reditelj. Tako da na kraju, uprkos tome što je ovo dobar film, ipak bih više voleo da je on ove glumce skupio za potrebe nečega "njegovog" i "karakterističnog" za njega.

13 HOURS je potpuno drugačiji slučaj. On je odmak od onoga čime se Bay bavi, iako u njemu ima mnogo više potera, pucnjave, borbe i sl. I taj film vidim kao "neophodniji", a danas i zanimljiviji, iako mi je isprva PAIN & GAIN ostavljao superiorniji utisak. Danas, prosto više nije tako. Ali, sve ostalo je isto kao pre.

* * * / * * * * 

ME TIME

John Hamburg je relativno značajan autor savremene američke komedije, sa učešćem u naslovima kao što su MEET THE PARENTS, ALONG CAME POLLY i saradnjama sa najvećim zvezdama američke komedije raznih generacija.

ME TIME je njegova komedija za Netflix koju headlineuju Kevin Hart i Mark Wahlberg.

Kada u filmu imamo dve takve zvezde, jasno je da film ne može biti skroz bezveze, a Hamburg je takođe čovek koji zaslužuju respekt. ME TIME doduše kao da pokušava da ispuni ovaj izazov kako sa takvom podelom i rediteljem napraviti skroz bezveze film i umalo uspeva.

Međutim, film je ipak zahvaljujući glumcima živ klan-nedoklan jer ipak gde god se pojavi Wahlberg krene da se dešava neka kinematografija, koliko god mediokritetska da je. Pa tako i ovde, nisam uspeo a da se bar jednom naglas ne nasmejem, kao i da na dosta mesta možda ne uspem da se nasmejem odam poštovanje za trud i pokušaj.

ME TIME je ona vrsta filma koja naprosto ima toliko nekih elemenata usled kojih ćete ih pre ili kasnije pogledati i na svu sreću, uprkos tome što nije dobar, dovoljno je efektan da prođete neozleđeni kroz celo iskustvo.

* * / * * * *

LADY BALLERS

Ako izuzmemo ono što je očigledna ideja ovog filma, veoma je zanimljivo da je novi film koji je proizveo Daily Wire ponovo u žanrovskom pogledu jedna od onih deficitarnih roba - goofy sportska komedija kakve je u vreme naslova poput SEMI-PRO za New Line radio Will Ferrell. Takvih filmova danas nema onoliko kao pre, a Daily Wire to inače jako dobro prepoznaje i pokušava da nastupi baš u tim formama.

S druge strane, naravno, ovo je potpuno programski jasan rad. LADY BALLERS je komedija čiji je cilj da kritikuje fenomen transseksualnosti u sportu gde u pojedinim američkim koledž konkurencijama biološki muškarci počinju da dominiraju u ženskim sportovima jer su prosto fizički superiorniji. Ideja muškarca koji ulazi u ženski sport nije nova u svetu američke sportske komedije, setimo se filma JUWANNA MANN gde imamo sličan zaplet, muški košarkaš se doduše zbog ljubavi ubacuje u žensku ekipu.

Ovde je politička komedija naravno osnovna stvar, a ideja je da se kritikuje ulazak trans sportista u žensku konkurenciju, ali i generalno Woke kultura i sve druge stvari koje ekipa sa Daily Wire vidi kao sporne.

Film je režirao Jeremy Boreing, promoćurni bogataš i suvlasnik Daily Wire koji je ušao u svet biznisa preko zabave gde je radio kao producent ali i kao reditelj. On igra i glavnu ulogu i vrlo svesno odmiče film od neke tipične "filmske estetike" prema skeč-komediji, počev od toga što on igra glavnu ulogu. Verovatno je ideja da se ovaj film kao neki "specijal" ipak izdvoji od DW produkcije koja zapravo ima poprilično filmske ambicije i gde ideologija igra sporednu ulogu. Njihove ambicije na tom polju su velike, dočim je opet pa prostor politički angažovane komedije takođe veoma zasićeno, od samih alt-right simpatizera u bazi do samih medija koji ulažu u to.

Međutim, LADY BALLERS na kraju ipak jeste mnogo više film nego što su i sami producenti očekivali. Da, ovo jeste vrlo jednostavna, angažovana parodija jednog aktuelnog društvenog fenomena sa dosta elemenata estetike televizijskog i YT skeča, ali ovo nije ni blizu skeč kolekcija kakve je nekad recimo snimao Landis. Ovo je film koji ima priču, i koji - koliko god to neverovatno zvučalo ima centralnu ulogu Jeremy Boeringa koja celu stvar drži na okupu.

Ako imamo u vidu da Boreing zapravo nije ni reditelj u klasičnom smislu, prosto njegov osnovni posao je nešto drugo i režija mu je sporedna stvar, a da naročito nije glumac - on se odlično snašao u glavnoj ulozi trenera koji smišlja ideju da momcima iz svog srednjoškolskog tima ode na nekakve Global Games što je aluzija na Olimpijadu.

Johnny Knoxville je postigao neke ozbiljne vrhunce u tom smeru kroz film RINGER i LADY BALLERS ih ne dostiže jer se zapravo ne bavi na taj način karakterima i ne bavi se tom vrstom fizičke komedije. Ovde je košarka realizovana krajnje rudimentarno jer film i nije o tome. Imamo samo prvu petorku nekadašnjih high school šampiona koji se prave da su žene, nema celog rostera, a na terenu se dešavaju samo gegovi u kojima se pokazuje apsurdnost cele trans postavke.

Film je koncipiran kao aktuelni specijal ali ono što ja vidim jeste zapravo poprilično temporalno izmešten rad u kom se autori ne bave partikularno košarkom, a glavne poruke su zapravo vezane za teme varanja u sportu i životu i kako svako može naći svoje mesto i bez trenutnog Woke ludila i onoga što autori ovog filma percipiraju kao diktaturu te Cancel kulture i svega što ide uz nju.

Dakle, da, film je kritičan na prvu loptu ali srećom po film, to mu nije osnovno gradivo i neki moralni okvir u kom se dešava je zapravo dosta konvencionalniji. Otud, mislim da je ovaj film krenuo kao specijal o aktuelnostima a može ostati da živi kao još jedna goofy sportska komedija koju će gledati ljudi bez predrasuda odnosno pre svega ljudi van SAD, gde ovaj film može da se prikazuje manje-više bez teškoća.

Štaviše, počev od JUWANNE MANN u američkoj komediji se ideja muškog košarkaša savremene ere ubačenog među žene već tematizovala a sama tema pola u sportu je prisutna već čitav vek. Imamo već na berlinskoj Olimpijadi kontroverznog takmičara koji je bio intersex a nastupao kao žena (i o njemu takođe postoji film).

Otud LADY BALLERS želi da bude aktuelan ali zaptavo bi na duže staze mogao opstati baš kao klasičan primer goofy sportske komedije. Meni je recimo bitno slabiji od RINGERa ali bolji od SEMI-PRO, od kog sam doduše mnogo i očekivao.

Videćemo kakva će biti recepcija ovog filma i da li će se moja očekivanja ispuniti.

* * / * * * *

LES ENFANTS DE TIMPELBACH

David Winderfeld napisao je roman po kom je snimljen film LES ENFANTS DE TIMPELBACH i Nicolas Bary u njemu našao osnov za jednu visokoestetizovanu holivudsku bajku o deci iz steampunkinčne ali ne i steampunk prošlosti koja zbog svojih nevaljalstava bivaju kažnjena time što će svi napustiti njihov naslovni gradić.

Prepuštena sama sebi, deca regulišu svoj život, kako u pogledu snalaženja za opstanak tako i u pogledu prevaspitavanja onih najbezobraznijih među njima.

Nicolas Bary zaista postiže mnogo u pogledu dizajna i izgleda filma, u koji moram ubrojati i način kako je odabrao i decu i odrasle glumce. Ja sam jedan od onih koji vide film pre svega i iznad svega kao vizuelnu formu pa je meni akcenat na vizuelnosti ne samo o opštem dizajnu već i u izboru glumaca vrlo značajan, no verujem da se i oni koji ne dele to viđenje mogu složiti da je gluma svih učesnika a naročito dece jako dobra. Jednu od ključnih uloga starije dece igra tada još uvek mala Adele Exarchopoulos.

LES ENFANTS DE TIMPELBACH je vrsta ambicioznog francuskog dečjeg filma kakav ne predstavlja retkost. Dečji film je zapravo jedini žanr u kom je evropski film i spreman na ovako ambiciozne stilizacije. Međutim, ovo je redak primer takvog interesovanja koje je i uspeo film.

* * * / * * * *

FREELANCE

John Cena i dalje uspeva da ređa dosta zanimljive vehicle na nivou ideje, i onda kada to ne rezultira dobrim filmom a FREELANCE je jedan od njih.

Pierre Morel koji posle TAKENa ne uspeva da se vrati na taj nivo, snimio je ovu Amazonovu akcionu komediju sa zanimljivom premisom na jedan prosto nedovoljno dobar način, i to je šteta, pošto su i John Cena i Alison Brie doneli dosta dobro raspoloženje i predanost materijalu.

Film ima premisu iz koje može da se izrodi i akcioni fim i komedija. Međutim, kada treba da se izrodi akciona komedija očigledno treba ipak neka posebna doza alhemije koju Morel prosto nema. Ovaj film nije duhovit, nije smešan, i jedino što ga drži u životu upravo jeste akciona mustra koja pokreće stvari.

A opet u tom akcionom domenu, film nije dovoljno ozbiljno urađen. Da, ima akcionih scena, neke su čak i solidne, mada nijedna više od toga, ali prosto oseća se da Morel ne ide do kraja je ovo i nije straight akcijaš već jedan hibrid.

Akciona komedija je oduvek bila osetljiv žanr koji zahteva rad majstora baš zbog toga da bi se pronašao balans između humora i akcije i kako bi se očuvao ton filma. Ovde tog problema gotovo da nema jer komedije zapravo gotovo da nema.

Međutim, priča o military contractoru koji odlazi da obezbeđuje novinarku tokom intervjua sa latinoameričkim diktatorom da bi ih na licu mesta zatekao puč i usput se otkrilo da je stav diktatora samo poza i da je on u stvari čovek koji čuva svoju zemlju od multinacionalnih korporacija, nudi zaista razne zanimljivosti. Ali ono što dobijamo na kraju je to što sam prepričao i ništa više od toga. 

Cena je dobar i on je prosto već kao pojava film sam po sebi, i uspeva da sam za sebe bude pomalo i smešan. Alison Brie je solidna ali nema materijala. I njih dvoje ipak ne mogu sami od sebe da naprave to to treba. Međutim, ono što uspevaju je da sve vreme drže dobru volju kod gledalaca, a ni to nije malo.

* * / * * * * 

MANDIBULES

I u filmu MANDIBULES, ko zna kojoj meč lopti koju mu nudim, ostalo mi je nedokučivo šta to pokušava da snimi Quentin Dupieux. 

VOYAGE VERS LA MERE

Ruski reditelj Mihail Kozirjev-Nesterov režirao je film VOYAGE VERS LA MERE, danas izgubljen zbog međusobnih tužbi među producentima u kom je najznačajniji detalj činjenica da igra Adele Exarchopoulos. I to je možda najveći gubitak što ovog filma nema. Inače, reč je o vrlo monotonoj i ispraznoj priči o mladom Rusu koji na Azurnoj obali dolazi u posetu majci a ona umre te sa sestrom rešava pitanje njene ostavine, uz malo kontemplacije o životu koji je postojao pre njegog odlaska i jednom egzistencijalističkom dilemom koja će se kristalisati kasnije.

Kozirjev-Nesterov nije reditelj neke velike karijere koji je sa ovakvom podelom označio neki svoj uspon. Naprotiv, deluje da je angažman ovakve zvezde puka slučajnost i da se desio pre ogromnog uspeha njene role kod Kechichea, drugog objašnjenja nema.

TETE DE TURC

TETE DE TURC Pascala Elbea pokušaj je da se napravi socijalno angažovana melodrama o nekoliko ljudi povezanih kroz jednu nesreću koja se odigrala u jednom arapskom getu u Francuskoj. 

Mustra na koju se oslanja Pascal Elbe je jasna ali nažalost njegov rediteljski postupak a naročito osećaj za ritam nisu na adekvatnom nivou. Film je stoga dinamičan ali zbrzan, bez adekvatnih smirenja i sa jednoličnim ređanjem događaja.

Ni sama dešavanja nisu superzanimljiva ruku na srce, pa bi film i da ima bolju fizionomiju bio krajnje beznačajan. Izuzev nekih zanimljivih glumaca u podeli, TETE DE TURC nema puno stvari po kojima danas može privući pažnju.

* 1/2 / * * * *

FORTE

Katia Lewkowicz snimila je veoma zanimljivu francusku varijaciju na BRIDGET JONES čija je glavna junakinja debela mlada žena arapskog porekla koja ide iz ljubavnog brodoloma u ljubavni brodolom i shvata da mora nekako da se oslobodi i pobedi svoje strahove, a to pokušava da uradi kroz okretanje pole dancingu.

Međutim, ovo nikada ne postane COOL RUNNINGS o pole dancingu ili KUNG FU PANDA, dakle razrešenje nije u tome da ona sad zaista postane vrhunska igračica na šipci nego da se kroz to oslobodi svojih inhibicija.

Film ne donosi ništa novo, ali to staro na šta se oslanja radi vrlo dobro i što je najvažnije nepretenciozno i jednostavno. FORTE jeste u osnovi komedija ali se bazira na karakterima i tu odstupa od tipičnog postupka koji gaje Francuzi ka nečemu čemu su skloniji Britanci.

* * * / * * * * 

ALL THE MONEY IN THE WORLD

Ridley Scott je imao potentnu priču i izvanredan budžet da u filmu ALL THE MONEY IN THE WORLD ispriča bizarnu zgodu iz života Johna Paula Gettyja kada mu je otet unuk a on nije hteo da plati otkup, već je poslao svog specijalistu za bezbednost da sa bivšom snajom pokuša da ga nekako oslobodi, "za male pare".

Ovo je mogao biti triler, mogla je biti psihološka studija o neobičnoj filozofiji najbogatijeg čoveka na svetu, mogla je da bude priča o majci koja ne odustaje u borbi da spase sina, ali na kraju je - slično filmu AMERICAN GANGSTER - od svega toga pomalo i ništa zapravo.

Priča i glumačka podela su land grab, teško je ne gledati ovaj film sa izvesnom dozom pažnje, ali imajući u vidu snagu priče i okupljenu ekipu, ne samo da ima scena koje su ispod nivoa i to pre svega dramski, već na neki način i pomenuta pažnja vrlo često padne i odluta.

Velika je šteta što scenarista David Scarpa nije bolje intelektualno utemeljio ovu priču i što je Ridley Scott nije pripovedački fokusirao. Čak i ovoj formi, ALL THE MONEY IN THE WORLD nagoveštava dobar film koji se nije desio.

* * / * * * *

THE TRUTH ABOUT CHARLIE

Onaj postoskarovski period od desetak godina učinio je da pomalo zaboravimo koliko je Jonathan Demme jeben reditelj. Krenuo je sa samog dna Cormanove delatnosti, ispod onog nivoa sa kog su kretali Coppola ili Scorsese, da bi onda posle zanimljivog i energičnog opusa, zaokružio sve svojim najvažnijim filmom SILENCE OF THE LAMBS. Posle njega sledi tih desetak godina kad je bio pod presijom da snima nešto "važno" i po tome ga ljudi najpre pamte. 

A to je nepravedno jer je Demme stvarno prošao jednu novoholivudsku putanju a i pre te "prestige" faze a i posle nje je snimao vrlo zanimljive stvari. Uostalom, ni u tom "oskarovskom" periodu ne treba zanematiri činjenicu da je SILENCE OF THE LAMBS klasik koji je izmenio Holivud kao i da je PHILADELPHIA važan film svog vremena.

Elem, 2002. Demme se i zvanično oslobodio oskarovskih bukagija i snimio THE TRUTH ABOUT CHARLIE, bukvalno lepršav "pariski" triler u kom rimejkuje Donenov CHARADE i moram reći znatno ga prevazilazi.

E sad, ja generalno nisam među onima koji misle da je CHARADE neponovljivi klasik, iako mislim da je jako dobar i važan film. Međutim, nisam od onih koji misle da je blasfemija rimejkovati CHARADE kao što ne mislim da tu i ima per se šta da se rimejkuje. Demme je ovde pošao težim putem i izložio se pritisku kritike bez prekog razloga jer je i sam CHARADE bio jedna hičkokovska egzibicija bez nekog supstancijalnog zapleta.

Demme uzima tu ideju žene koja se upliće u misteriju i poteru u Parizu i istovremeno pravi jedan lepršav, dinamičan triler ali i omaž Novom talasu. I sve to sa veštinom prekaljenog američkog reditelja koji je savladao sve od Cormana do visokog mejnstrima. Ovde je imao budžet, ali Demme i Tak Fujimoto biraju jedan grungy stil možda najbliži ranom Godardu, usput izvlačeći najbolju rolu u karijeru Thandiwe Newton koja nas ovde podseća na vreme kada nije bila totalna smaračica.

Tu je i Mark Wahlberg u ulozi Cary Granta i Tim Robbins kao Walter Matthau, iako njih dvojica naravno nisu današnja korelacija ovih ikona, dočim Thandie jeste u izvesnom smislu naslednica Audrey Hepburn.

Sa kameo rolama ikona Novog talasa kao što su Anna Karina ili Charles Aznavour, sa odličnim epizodnim nastupima faca kao što je Ted Levine, sa Parizom koji je junak za sebe, sa Pierre Morelom kao švenkerom tada već vremešnom Fujimotu jer je bilo potrebno imati mladalačku energiju, Demme je snimio film pun energije, smisla za humor, spontan a opet bez ikakve sumnje savršeno planiran.

Tih godina kod nas je pokušano nešto slično u JUGU JUGOISTOKU Milutina Petrovića. Kakav Demme takav i pokušaj.

* * * / * *.* *

INFINITE

INFINITE je pravljen kao potencijalni bioskopski hit a onda ga je Paramount, studio koji je verovatno najveći majstor turnarounda i tax writeoffa pustio na svom streaming servisu Paramount Plus.

Bila je korona, filmovi koje je Paramount čuvao za bioskope kao što je TOP GUN MAVERICK ispostavili su se kao dobar poslovni potez ali je svaki mesec odlaganja enormno koštao i takva odluka je zapravo imala poslovni smisao.

Ipak, do te odluke ne bi došlo da je film bio dobar.

Međutim, nije.

Iako je bolji film od UNCHARTED, sličnog Wahlbergovog vehiclea iz tog perioda koji je ušao u bioskope i tamo napravio nekakav rezultat, INFINITE je zapravo uprkos sudbini na streamingu ozbiljan primer onoga što ne valja u studio filmmakingu.

U filmu su akcione scene prilično dobre. Antoine Fuqua za kog sam u REPLACEMENT KILLERSu mislio da će biti bog akcije pa se ispostavilo kasnije da nije, ovde se pokazao dosta solidno. I akcioni set-pieceovi su razrađeni i dobro osmišljeni. Osmišljeno je i to o čemu se radi u filmu. Jedino što nije urađeno jeste da se to što su smislili o čemu se radi prenese u neku narativnu celinu i formuliše u priču, nego je ostalo na nivou prepričavanja toga o čemu se radi. I onda film odaje utisak permanentne ekspozicije sa ponekom scenom akcije.

Sam koncept nije ništa novo, ima tu polovnih delova iz raznih franšiza, od HIGHLANDERa, pa nadalje, ali sve to nije moralo biti loše da je Ian Shorr to nekako pretvorio u dramski tekst. Međutim, nije.

Stoga, INFINITE ostaje jedna velika ekspozicija, jedno prepričavanje o čemu se u filmu radi sa jednom ozbiljnom masom solidne akcije. Šteta. Te scene između akcionih tački ga jako degradiraju. Da je ikakva smislena drama tu izgrađena, film bi bio neuporedivo bolji, čak i sa manjim high conceptom od ovog koji kao juri.

* * / * * * *

THE MARSH KING'S DAUGHTER

Neil Burger je jedan od reditelja koje cenim. Ima eklektičan opus u tom nekom B+ i A- miljeu i uprkos tome što se pojavljivao u raznim korelacijama, naročito sa Nolanom gde maltene ima tri slična filma s njim, čini mi se da je izgradio veoma zanimljiv i kredibilan opus, i to u raznim žanrovima, sa raznim pristupima.

THE MARSH KING'S DAUGHTER je nažalost slab film iako je verovatno profilisan da bude "A minus" ostvarenje jer glavne uloge igraju Daisy Ridley i Ben Mendelsohn. Ona igra odraslu ženu koja danas ima svoju porodicu ali je kao dete sa majkom bila oteta i držana u močvari. On igra psihopatu koji je možda njen otac kog je volela ali danas je opasnost i upravo je pobegao iz zatvora.

Možda bi neko očekivao da bi ovo mogao biti CAPE FEAR ili nešto slično, ali u suštini ovde nema zaista ničega vrednog. Čak ni direktor fotografije Alwin Kuchler nije uspeo da pruži nešto naročito iako je reč o potvrđenom majstoru.

Neil Burger je dosta puta u svojoj karijeri uspevao da istrošene pripovedačke matrice učini svežim. Ovde u tome nije uspeo. Ne samo da publika ima znanje kako se unapred sve odvija već nažalost izgleda kao da ga imaju i likovi, ako ne likovi a ono glumci koji ih bez mnogo ubeđenja igraju.

Na kraju, ovo ostaje jedan krajnje tanak, apsolutno predvidiv film ispod nivoa svih koji su bili umešani.

* 1/2 / * * * *

PEDAGIO

Carolina Markowitz režirala je brazilski film PEDAGIO, zanimljivu brazilsku melodramu sa elementima socijalne kritike i krimića koja na kraju uspeva da uspešno preplete dve naizgled nepovezane linije priče.

Jednu čini priča o ženi zaposlenoj na naplatnoj rampi i njenom sinu koji je queer i ona ne zna šta da radi sa njim, i želi da ga pošalje na "lečenje", a uporedo je u vezi sa jednim sitnim kriminalcem i da bi skupila novac odlučuje da mu pomogne u njegovoj kombinaciji.

PEDAGIO je film u kome junaci prolaze mahom kroz neprijatne situacije i žive u krajnje depresivnim okolnostima, međutim i dalje su puni energije i film uspeva da ima jednu vitalnu dimenziju uprkos tome što je sve u osnovi pesimistično.

Carolina Markowitz je sve ovo u pogledu inscenacije, ritma i estetizcije veoma dobro spakovala.

Naplatna rampa je sjajna lokacija i ona maltene dobija status lika sama za sebe. Imajući sve to u vidu, PEDAGIO je film zasnovan da dobrim odlukama, od kojih su neke možda i slučajno nadrasle svoju osnovnu funkciju. 

* * * / * * * *

PENAL CORDILLERA

Felipe Carmona snimio je film PENAL CORDILLERA, zanimljiv film o grupi čileanskih generala zatvorenih u planinskoj vili, u nekoj vrsti luksuznog zatvora za mučitelje iz vremena Pinochetove diktature. Takav objekat je zapravo i postojao svojevremeno i oni su u njemu boravili sve dok jedan televizijski intervju nije privukao pažnju na njih i doveo do toga da im se beneficije ukinu i film se zapravo bazira na toj zgodi, ali se onda i širi u raznim smerovima od kojih su neki ispravni a neki baš i ne.

S jedne strane, blaziranost i dekadencija generala koji smatraju da im pripada apsolutno sve je jako dobro prikazana. Njihovo ponašanje u kom su oni u najgorem slučaju nepravedno zatočeni a u najboljem, prosto dovedeni na isto mesto kao veliki umovi i gospoda je vrlo zanimljivo i stvara finu grotesknu atmosferu.

Međutim, film onda iz te groteske odlazi i u neke meni nejasne sporedne epizode, neke digresije koje nisam baš do kraja shvatio a koje se tiču najpre serijskog ubice aktivnog u okolini njihovog zatvora i sl.

U svakom slučaju, malo kontrolisaniji obim priče i eliminisanje digresija mnogo bi pomogli ovom dobro zamišljenom i inače solidno realizovanom filmu.

Kao da mu ono što je već imao nije bilo dovoljno, Carmona je onda započeo i nešto više a bez preke potrebe.

* * / * * * *

OURA EL JBEL

OURA EL JBEL Mohameda Ben Attie je prilično besmislen pokušaj da se napravi nekakav lirski metafizički film o čoveku koji je prezupčio u okolnostima moderne civilizacije, doduše u Tunisu, napravio incident na poslu, završio u zatvoru a onda po izlasku na slobodu otima sina i vodi ga u planinu da mu nešto pokaže. I da, izgleda da može da leti.

Mislim, to su onako sve manje-više neke stvari iz domena studentskog filma, izvedene relativno osrednje, iako je film snimao francuski direktor fotografije i moram priznati sve to mi nije baš držalo pažnju. Film doduše nije moguće gledati dijagonalno ali da jeste, verujem da se ovde ne bi puno propustilo.

VERA Y EL PLACER DE LOS OTROS

Federico Actis i Romina Tamburello snimili su upečatljiv film VERA Y EL PLACER DE LOS OTROS, argentinsku priču koja umnogome zaobilazi žanrovsku definiciju jer uspešno kombinuje melodramu, komediju i erotsku ljubavnu priču u jednoj celini koja se u suštini bavi odrastanjem.

Glavna junakinja je devojka koja iznajmljuje svojim vršnjacima jedan od stanova za čije je rentanje zadužena njena majka. Njeno organizovanje njihovih ljubavnih susreta vremenom dovodi do seksualnog buđenja i radoznalosti i pitanje je trenutka kada će se i ona uključiti u živote svojih klijenata. 

Luciana Grasso u glavnoj ulozi je čarobna. Kanališe energiju mlade Vicky Luengo u spoju topline i enigmatičnosti kojim ovaj glavni lik približava publici. Uspeva da uživanje svoje junakinje podeli sa publikom i da tu perverziju učini ne samo bliskom gledaocima već i da ih uključi u to. Naročito je efektna činjenica da ona nije seks simbol u klasičnom smislu, nema fizionomiju tipične glumice kakvu srećemo u ovoj vrsti zapleta što svemu daje jedan potpuno drugačiji predznak.

Actis i Tamburello vrlo jasno i efikasno vode priču, sa finom dozom estetizacije i funkcionalno iskorišćenim aspektima produkcionog dizajna, naročito scenografije i kostima koji zapravo i jesu osnovni deo priče o mestima za tajne susrete i raznim formama "pretvaranja" kojima se bave junaci ovog filma.

VERA Y EL PLACER DE LOS OTROS je nepretenciozan, precizan film, sa izvrsnom glumačkom podelom i veštim rediteljskim vođenjem koji zaslužuje veliku pažnju, i nadam se da će je dobiti.

* * * 1/2 / * * * *

SHE DONE HIM WRONG

Lowell Sherman je 1933. snimio pre-code film SHE DONE HIM WRONG po pozorišnom hitu Mae West u kom je ona zaigrala glavnu ulogu sa Cary Grantom.

Nažalost, ovaj značajan film, makar po mestu u kvizovima jer je najkraći kandidat za Najbolji film u istoriji "oskara", nije uspeo da očuva tu svežinu devedeset godina kasnije.

Naprosto, ovaj film nema fizionomiju dovoljno razvijene dramske strukture i to je početak i kraj njegovih problema. I pored nekih jasnih žanrovskih odrednica i sinopsisa koji možemo da pročitamo u literaturi, to se iz samog materijala, iz gledanja samog filma jako teško može shvatiti.

U tom pogledu, SHE DONE HIM WRONG treba ipak da ostane u svom vremenu jer naprosto nije ilustrativan ni za šta, pa ni za to kako su Pre-Code filmovi inače izgledali.

DES MORCEAUX DE MOI

Nolwenn Lemesle režirala je Adele Exarchopoulos u prvoj značajnoj ulozi pre proboja sa Kechicheom u Kanu. Reč je o filmu DES MORCEAUX DE MOI, priči o odrastanju jedne devojke iz unutrašnjosti koja živi u komplikovanim uslovima - majka joj boluje od MS, otac je tu ali ne može dovoljno da pomogne a sestra je napustila kuću godinama ranije i odjednom se vraća, trudna.

Svi ovi izazovi u kući dešavaju uporedo sa sazrevanjem same junakinje koja voli da kamerom beleži svoju svakodnevicu.

Za film koji pretenduje na spontanost i neke verite detalje, Nolwenn Lemesle se zaista oslanja na čitav niz konvencija, povrh ove o junakinji koja voli da snima svoj život, međutim film funkcioniše i nikada se ne pretvara možda u nešto čudesno i autentično čemu je verovatno stremio ali se ni ne raspada po šavovima otkrivajući svoju mehaniku.

Otud, za DES MORCEAUX DE MOI možemo reći da je po mnogo čemu generic film o odrastanju i socijalna melodrama ali da je sve to uradio sa punim ubeđenjem i prevazišao je dosta očigledan kroj po kome je oblikovan. Tu velike zasluge ima Adele Exarchopoulos za koju je već neposredno pre Kechicheovog filma, recimo po ovom ostvarenju jasno da je karijera pred njom. Ona uspeva da u svojoj harizmatičnoj roli objedini sve elemente koje Lemesle želi da dotakne. S druge strane, sama Lemesle ima osećaj za ritam i za meru. Film je zahvaljujući tome dinamičan i svestan svojih kapaciteta pa ni nivou scena ni na nivou celine ne očekuje previše od gledalaca već traje baš onoliko koliko i pruža.

* * * / * * * *

LA GUERRA ERRA DEL TIBURTINO III

Luna Gualano režirala je film LA GUERRA DEL TIBURTINO III, italijansku SF komediju o nekoj backdoor maloj invaziji vanzemaljaca sa velikim ambicijama, i po svojim premisama, ali nažalost ne ni po humoru ni veštini, a naročito ne po nivou glume, podsetila me je na seriju BRAINDEAD koju sam tek nedavno gledao.

Dakle, vanzemaljci rade po body snatchers postupku, ljigava su bića koja ulaze u ljude kroz nos i menjaju im ponašanje, a cilj im je da kroz agitovanje ljudi oko raznih problema izazovu nered i pokore zemlju.

Kako su se pojavili u Tiburtinu III kreću sa lokalnim problemima.

Dakle, deluje da je BRAINDEAD koji se bavi komedijom na temu vanzemaljaca koji radikalizuju čovečanstvo da bi ga iscrpili u političkoj borbi i pokorili bio veoma bitna referenca za ovo. No, Luna Gualano prosto nije dovoljno vešta i njena ekipa nije dovoljno talentovana da izvuče takav domet. 

Ovde se dešava sve ono što treba, imamo čak i specijalne efekte sa tim ljigavim bićima, ali ničemu nije nađena prava mera i svrha. Nije dovoljno smešno, nije nimalo napeto, a priča uprkos tome što je vrlo svedena u svakom pogledu, opet uspeva da bude digresivna.

Pa ipak, ovo je jedan od onih slabih filmova koji ipak ostavlja utisak da vam je milo što ste ga pogledali, verovatno najpre zahvaljujući samom žanru koji vrti gde talenat neće.

* * / * * * *

SHE CAME TO ME

SHE CAME TO ME Rebecce Miller je film u kom igraju Marisa Tomei i Anne Hathaway. Znači, trebalo je baš ozbiljno unerediti motku da mi se ne dopadne.

Rebecca Miller je međutim dorasla zadatku. Snimila je film koji ima dovoljno uslova za realizaciju i dobrih glumaca u kadru da nikada nije neprijatan za gledanje, i dovoljno tu ima neke konsekventnosti da se ne može nazvati nebulozom, no odavno nisam gledao besmislenije ostvarenje od ovoga. Ovako nešto isprazno, besmisleno, žanrovski i idejno nejasno, odavno nisam video u izvedbi ljudi sa tako jakom reputacijom.

Činjenica da je ovaj film prikazan u Berlinu samo pokazuje koliko je glad festivala za zvezdama velika jer realno ovo pas s maslom ne bi pojeo. Film je toliko uzaludan da je kritiku zbunio. Niko ga nije u potpunosti pljunuo ali ga je malo ko pohvalio.

Svaka čast onome ko je uopšte dokučio šta su autori uopšte želeli da postignu u ovom filmu. Iskreno, ja baš i nisam.

THE CREATOR

Hrvatski teoretičar umetnosti Matko Meštrović zastupao je ideju funkcionalnog spomenika kao objekta koji bi imao spomeničku ulogu ali i funkcionalnost u životu zajednice. Gareth Edwards u filmu THE CREATOR napravio je upravo to - funkcionalni spomenik Jamesu Cameronu koji istovremeno ima spomeničku ulogu ali je istovremeno i film koji služi da bi publika imala šta da gleda.

THE CREATOR je proizveo Fox ali ga je nasledio Disney kao uostalom i sam AVATAR, tako da je Gareth Edwards završio u Cameronovom domu i kao da mu je to dalo carde blanche da se osloni na opus velikog majstora.

Vizuelni žargon, postavka priče, elementi zapleta, sve to je na Cameronovoj liniji sa samo jednim pitanjem - da li uzima ono što je radio Cameron ili ono što je od Camerona rimejkovao Blomkamp. Svemu tome daje svoj pečat, ali u suštini nema mnogo kod Edwardsa što ne vuče korene iz Camerona.

Ono što je u ovom filmu najedwardsovskije jeste zapravo dramaturgija filma putovanja kroz egzotičnu Aziju, kao u njegovom prvom filmu, ranom remek delu MONSTERS, ostalo dolazi iz Cameronovog šinjela - fizički invalidan junak unapređen mehaničkim pomagalima koji dolazi iz radničke klase ali je mobilisan od strane vojske i duboke države da uzme ulogu u tajnoj misiji strateškog značaja, njegov susret sa neprijateljem kog gleda kao nešto subhumano da bi na kraju ne samo shvatio ideju transhumanizma već i prešao na njihovu stranu i prelomio rat na štetu zapadnog establišmenta i SAD. Susret čoveka sa surogat-potomkom koji to i jeste i nije, odnosno možda nije biološki ali transhumano mora biti. Sve su to Cameronovi motivi najpre iz AVATARa sa kojim THE CREATOR ima ogromne sličnosti, i u odnosu na koji može biti tumačen bukvalni kao rimejk.

I u tom pogledu, THE CREATOR poprima obrise ozbiljnog spomenika - naime, rimejkujući AVATAR, film poznat po rudimentarnoj priči pokazuje koliko je to višeslojno delo koje nudi brojna čitanja.

Od Camerona preuzima i punu uverljivost tog naučnofantastičnog sveta u kom imamo utisak da se u njemu živelo, da se on već pomalo ofucao i potrošio, i gde je najviša tehnologija postala ne samo svakodnevica već i način na koji subalterne zajednice pokušavaju da izbore svoje mesto u svetu.

Ovde je AI ekvivalent današnjem nuklearnom oružju. AI u rukama dalekoistočnih naroda je fobija zapadnih sila i SAD ih progone zbog toga. S druge strane, Amerikanci misle da su svi kao oni i ne razumeju da je na Istoku, AI spregnut sa duhovnošću, tako da i dete-robot s velikim AI moćima kada kontroliše aparate pravi gest molitve.

Film je izuzetno ekspresivno slikan. Greig Fraser potpisuje novu majstoriju u saradnji sa Orenom Sofferom. Edwards je pohvaljen kako je ovakav spektakl snimio za "samo" 80 miliona dolara što je naravno mala cifra samo u današnjim dekadentnim uslovima, ali da, film zaista izgleda jako ozbiljno, vrhunski izrađeno, sa sjajnim rešenjima gde se puni utisak brojnih specijalnih efekata gradi tako što ih redielj smešta u drugi plan.

Jedini istinski problem filma osim toga što bi neko možda loše reagovao na reference spram Camerona, jeste zapravo pripovedanje u par deonica koje je za moj ukus moglo biti ne toliko efikasnije koliko veštije, ali to su zaista one mane koje čine dobar film.

Dok se na akademskom nivou ovde mogu izricati zamerke, ono što je specifičnost ovog dela jeste uživanje, a ono je u mom slučaju bilo zaista enormno.

* * * 1/2 / * * * *

LE REGNE ANIMAL

Thomas Cailley snimio je film LE REGNE ANIMAL vrativši se formatu koji odavno nismo imali u evropskom, naročito ne francuskom filmu - ambiciozan žanrovski high concept film koji u sebi kombinuje elemente melodrame o odrastanju, fantastike i body horrora i rezultira nečim veoma ozbiljnim i zanimljivim.

Thomas Cailley nije Bong i LE REGNE ANIMAL nije HOST, ali na neki način možemo reći da je ovo film sličnih ambicija.

Smešten u svet u kom su ljudi počeli da mutiraju u pojedine životinjske vrste i samim tim postaju nesposobni za život u zajednici, film prati oca i sina koji se sele van grada da bi živeli blizu sanatorijuma/ logora/ zoo vrta u kom žive ljudi posle transformacije - jer će tamo biti smeštena supruga/ majka. Kada tamo stignu, dešava se nekoliko prelomnih događaja - prvo transport u kom je majka prevožena doživljava nesreću i ona beži u šumu a zatim i sin kreće sa transformacijom u vuka.

Verujem da će holivudski rimejk pročistiti malo stvari u ovom filmu jer Cailley ne propušta priliku da to postane film o mnogim stvarima. Ali, LE REGNE ANIMAL uprkos izvesnoj raskomoćenosti u svoja dva sata ipak ostaje dovoljno tenzičan i bez digresija koje bi ga formalno razorile.

Cailleyeva inscenacija je vešta. Ne donosi ništa novo ali pokazuje da je dosta dobro savladao lekcije raznih američkih prehodnika ali i ponekog iz Azije. Maska je izvanredno izvedena i stvorenja na prelazu iz ljudskog u životinjski oblik imaju jako sugestivan izgled i bude emociju mnogo veću od puke groteske.

Paul Kirchner je u suštini glavni junak - on igra dečaka koji je u centru priče iako Romain Duris koji igra oca ima top-billing i taj dečko je zaista senzacionalan.

LE REGNE ANIMAL ne treba propustiti na Festivalu autorskog filma koji predstoji, pošto je kao i sa svakim evropskim filmom, dolazak u bioskope obično neizvestan.

* * * / * * * *

ALL ABOUT NINA

Eva Vives napisala je i režirala moćan indie film ALL ABOUT NINA u kom je Mary Elizabeth Winstead slično filmu SMASHED ostvarila centralnu rolu oko koje se gradi ceo film.

Ovaj film bi se žanrovski mogao odrediti kao melodrama ali obiluje smislom za humor, jednim delom jer ga u postupku Eva Vives prosto ima, ali pre svega zato što je junakinja stand up komičarka i voli da se zeza na sceni i van nje. Međutim, ovde je humor profesija junaka, a kako ćemo kasnije u priči videti i odbrambeni mehanizam kojim se bori sa veoma ozbiljnom traumom i problemima.

U tom pogledu, ALL ABOUT NINA je veseo i energičan film, s tim što najveći deo veselja i energije proizlazi iz ponašanja junakinje ali zapravo ne i iz onoga što je radnja. Ovo je vrlo ozbiljan i rekao bih "tragičan" film o duhovitim i veselim ljudima.

Slično svojim junacima, ALL ABOUT NINA krije suočavanje sa traumom iza humora i to je jako zanimljivo rešenje. Teško je ne biti veoma galvanizovan i veseo gledalac ovog filma, ali na kraju kad se pomisli o viđenom, malo šta je zapravo veselo tu.

Film je dakle studija karaktera i u sam izraz prenosi ono što je suština tog karaktera, dakle ne samo da ovde imamo naslovnu junakinju već je ona u svakom smislu suština ovog filma.

Mary Elizabeth Winstead je impresivna u glavnoj ulozi. Common je pozvan da joj parira i uprkos dosta dobro zamišljenoj podeli, povremeno se oseća disbalans između dva nivoa igre, i to ne zato što Common ne ume da se snađe na ekranu već upravo zbog pokušaja da se izbaci na njen nivo, a to mu ne ide lako. Ipak, hemija među junacima uspeva da se ispostavi.

Naravno, tu uvek možemo da govorimo o paradoksu Angele Winkler i KATHARINE BLUM, dakle, da li je glumica nadrasla film koji nije dorastao izgrađenom liku ili ga je lik prosto demolirao. Međutim, ovde se to srećom ne dešava na nekom drastičnom nivou.

No, činjenica je da u raznim žanrovima, Mary Elizabeth Winstead ima takve nastupe u kojima nosi i nadrasta filmove, setimo se recimo Netflix akcijaša KATE. U svakom slučaju, veliko je zadovoljstvo biti savremenik jedne glumice u tako vrhunskoj formi.

* * * / * * * *

SWISS ARMY MAN

Kad god pomislite koji sve veliki autori nemaju "oskara", setite se da ga Daniel Kwan i Daniel Scheinert imaju. U svom prvom filmu, SWISS ARMY MAN ovi momci su obećavali, ali su pokazali i neke mane koje će - što se mene tiče - potopiti njihov najuspešniji film, a što se drugih tiče učiniti ga remek-delom.

Kwan i Scheinert u svom prvom filmu pokazuju sklonost da pokušavaju da se naprave pametnijim nego što jesu i onda se preigraju. Dok je drugi film sav bio sazdan od preigravanja, prvi baš i nije jer je svedeniji.

Naime, SWISS ARMY MAN izgleda kao jedan od onih edgy scenarija koji se pojave na tržištu, uđu na Black List, i nikada se ne snime jer prosto inovativna umetnička vizija pisca nije u dodiru sa realnošću onoga kakvi filmovi zbilja jesu, ali isto tako autoru donese neke "pitomije" poslove. 

Kwan i Scheinert su međutim uspeli da ekranizuju svoju "radikalnu" viziju i ovo na neki način jeste veoma specifičan film. Naime, bazira se na jednoj bizarnoj premisi - čovek izgubljen u pustoši, pronalazi leš i koristeći ga kao fizičko pomagalo, naročito u pogledu gasa koji se skuplja u njemu, ali i kao psihoterapeutsku lutku umesto prijatelja, kreće na put kući gde ga čeka ljubav njegovog života.

Način odnosa sa lešom, od raznih kojima su mogli da pribegnu, jeste komičan, sa dosta groteske i gross outa, i sa jasnom namerom da se poigraju sa našim poimanjem glupog i neukusnog. 

Isto tako, u vizuelnom pogledu ovo je estetizovan, dinamičan, atmosferičan i vizuelno ekspresivan film koji donosi jedan praktično cinema-ready izgled, pa na neki način i princip egzekucije.

Dakle, ovo je mešavina nedozvoljenih elemenata i najsugestivnijih i najpitkijih tehnika mejnstrima, i teško mu je zameriti da taj spoj izvodi dosta vešto, i da to na nekom nivou funkcioniše. 

Međutim, onda ipak u svemu tome ispliva jedan višak ironije, jedan preokret više nego što treba, i cela stvar se obezvredi. Srećom, količina ironije i ispitivanja terena je tolika da u suštini teško da ikome to mnogo kvari utisak jer se za ovog junaka i njegovu priču gledalac vrlo teško može istinski vezati.

No, ovo je film koji svakako treba videti, mnogo pre od onog koji im je doneo "oskara" jer se ovde zbilja ispituju neke stvari, i ispod te ogromne količine ironije i šuplje pameti, ima i neke emocije.

* * * / * * * *

ORPHELINE

Danas ću govoriti o jednom poučnom filmu za sve one koje zanima stvaranje u kriminalističkom žanru.

Reč je o filmu ORPHELINE iz 2016. godine koji je režirao Arnaud des Pallières. Na IMDB ovaj film nije ni upisan kao krimić ili kao triler, već isključivo kao drama, i to je veoma zanimljivo pošto nije greška stricto sensu ali sasvim sigurno smanjuje domet ovog naslova.

Naime, ORPHELINE jeste jedna kriptična psihološka melodrama o četiri žene čije su priče povezane, svaka od njih je u različitom životnom dobu, i na kraju filma možemo tumačiti da je ovo priča o četiri razlitičite osobe, ili o četiri različita životna doba jedne žene. Dakle, film ostaje otvoren za interpretaciju iako je zapravo u oba aspekta dosta jasan, i ostaje više na samom gledaocu da se opredeli kako će ga doživljavati. To rešenje da različiti glumci igraju istu osobu u različitim dobima i situacijama, svesno naglašavajući diskontinuitet i različitost nije novo, ali je retko davalo optimalne rezultate. Međutim, ovom odlukom da prepusti samom gledaocu da odluči kako će doživeti film, des Pallieres rasterećuje svoje delo.

Ono što je zaplet zapravo jeste kriminalistička priča, sa povremeno jakim iskrama erotskog naboja. I svaka od junakinja proživljava svoju malu kriminalističku priču iz domena zločina u koji bivaju umešani obični ljudi što je posebno zanimljivo jer nas vraća esenciji ovog žanra a to je istraživanje čovekove sposobnosti da počini transgresiju, pa samim tim i zločin.

Nijedan zločin u koji su junakinje umešane nije u potpunosti iznuđen, u svakom od njih postoji njihovo svesno učešće i taj deo ličnosti sklon transgresiji se iskazuje, stoga iako ovde ima napetosti, čak i one vrlo klasične, velika je šteta što ovaj film nije prepoznat i kao krimić.

ORPHELINE iako dominantno percipiran kao psihološka drama jeste zapravo mnogo više krimić od mnogih koji se prevashodno bave nekom zgodom sa kršenjem zakona i zločinom u klasičnom smislu.

Štaviše, ako ga posmatramo kao celinu u četiri sloja iste ličnosti, ORPHELINE na kraju krajeva pre svega stoji kao slojevita studija žene koja je sazrevala upravo kao neko ko će počiniti zločin. A tako se može razumeti i raslojen, kao četiri generacijske/ životne vizije te teme.

Ovde vidimo ogroman potencijal kriminalističkog žanra za istraživanje delikatnih psiholoških nijanski koje se u nekim drugim situacijama možda i ne mogu tako dobro istaći.

* * * 1/2 / * * * *

THE KILLER

THE KILLER bi mogao da bude odličan srpski film recimo Dejana Zečevića.

Ali, od Finchera, za ove pare, u ovim uslovima, očekuje se mnogo više.

Jean-Pierre Melville, veliki autor za ljude bez ukusa i oni koji ih sažaljevaju i neće da im kažu da taj čovek nije znao mnogo, imao puno fanova u Srbiji. Kako i da ih nema, kad je čak i u ovoj zaostaloj sredini njegov nivo inscenacije i zamisli zapravo dostižan.

Ali, kada neko u današnje vreme ovako nekritičku aproprijaciju Melvillea, a pritom je taj neko ipak znalac - iako već četvrt veka autorski mrtav - onda to stvara šum.

Čak i ovako mesečarski snimljen, Fincher ipak previše zna kao reditelj da bi sebe sveo na tu Melvilleovu fetišizaciju "radnog procesa", proisteklu iz toga što nije znao kako da napravi najveće majstorstvo na filmu - a to je elipsa, i mi ovde gledamo jedan mrtav, dobro realizovan - mada ne i impresivan sub B-film, koji bi bio okej kako rekoh za srpske uslove, i to za neki eto tako bajat al kao korektan film.

Ovo je film koji bi bez mnogo problema završio na DTVu a ne u Veneciji, da nije Fincherovog filma. Mogu u poslednjih nekoliko godina da nabrojim solidan broj sličnih a superiornih radova, počev od THE CONTRACTOR pa nadalje.

Kad je tu Fassbender nema razloga da se malo ne blamira i Tilda Swinton, međutim, srećom bar nema neke prestige ekipe da skroz utuče film.

Nije mi žao što sam ovo gledao. Žao mi je što se i dalje sećam vremena kad je tlo pucalo pod Fincherom.

* * / * * * *

BAC NORD

Imam 42 godine i svakako bi mi za razne metaboličke funkcije prijala injekcija testosterona.

Dobio je sam je od Jimenez doktora Cedrica, nenametljivog francuskog specijaliste koji je odmah krenuo dosta jako ali i radikalno, brzo našavši mesto u okvirima lokalnog mejnstrima.

Izlazak na Netflix je ipak dao globalnu priliku njegovom filmu BAC NORD, istinitoj priči o jednoj operativnoj trojci marsejske policije koja je hajdučki pristupila problemima narko dilera iz geta a onda herojstvo platila surovom istragom Unutrašnje kontrole.

Cedric Jimenez je odlično izučio playbook Davida Ayera iz STREET KINGSa i END OF WATCHa, i u tom smislu teško je prihvatiti da je istina bila baš ovako dinamična, ovako zabavna, da su svi ovakva momčadija koja se stalno zadirkuju ali bi rado umrli jedni za druge, kako ipak postoje kodeksi ulice čak i kad krene istraga Tužilaštva. Međutim, to nije ni bitno. Ovi likovi funkcionišu i uživao sam u filmu o njima, nezavisno od toga što je Jimenez izgradio jednu povišenu realnost.

Film je vibrantan, pun života, panduri su samostalni, očvrsli i depresivni, šefovi su ballbusteri, njihove žene su uz njih, a arapske bande u getu su jedna superorganizovana narko-intifada.

Dok ATHENA pokušava da bude jedan vizuelni spektakl koji se usput pravi da je reč o priči o tome kako su "very fine people on both sides", ovo je priča koja je "kao" kritika okoštale i birokratizovane policije koju zapravo istinski pravda i red baš i ne zanimaju, ali je srećom čini momčadija koja se ne obazire na pravila i red ne bi li uspostavila pravila i red.

Dakle, živimo u kontradikciji.

Isitnita priča ovde vodi ljubav sa raspojasanim policijskim filmom, i mislim da je dosta jasno ko je top a ko je bottom.

Jimenez pravi testosteronski akcijaš, uspeva povremeno da postigne istinski suspense, koketira sa rasizmom da razumne granice, naprosto zato što izgleda ko uđe u marsejski geto teško ostane liberal, ali povrh svega film u završnom činu ne ide ka velikom akcionom klimaksu već ka velikom karakternom klimaksu jer policajci završe u zatvoru. Sude im kao u Škorinoj pesmi, nepravedno. Dakle, emocija je tu i dalje jednostavna, ali teško je održati tenziju kad se sve preokrene. Iz velikih prostora gde se po zelenim površinama i igralištima jure s dilerima, policajci završavaju u samicama, izolovani od generalne zatvorske populacije da bi se izbegla osveta. To utiče i na estetiku i na sva do tada uspostavljenja lučenja dopamina.

I tu me je Jimenez možda i najviše prelomio. Film tu ne padne. Već uspeva da održi tonus iako nema tu neke lažno konstruisane akcije. Međutim, kada se emotivni intenzitet prebaci sa fizičke akcije na psihološki agonizam, on ne gubi tonus. A to je već ozbiljno znanje.

Otud BAC NORD po svojoj fizionomiji nije neki kapitalni film. Ima on svoje korene u francuskoj dramskoj produkciji, recimo u seriji BRAQUO. Ali, ovo je superioran primer toga i ozbiljan korak napred.

* * * 1/2 / * * * * 

A.C.O.D.

Stu Zicherman je scenarista krajnje eklektičnog opusa a A.C.O.D. je romantična komedija o mladom čoveku kome je vreme za ženidbu koji otkriva da su njegovi roditelji zbog svog razvoda postali ogledni primer i da je svojevremeno izašla knjiga u kojoj je on opisan kao pokusni kunić da se ispita ponašanje dece usled razvoda.

Zanimljiv koncept. Nažalost, Zicherman zapravo od tog koncepta ne uspeva da napravi apsolutno ništa. Na bazi njega razvija neke odnose koji se ne pretvore u nešto bitno, i na kraju ceo taj high concept sa knjigom može da se baci u đubre i da se sve svede zapravo na priču o čoveku koji pred bratovljevu ženibu i u životnoj fazi kad i on treba da se ženi, promišlja o tome da li se i sam plaši braka i kako doživljava pitanja monogamije i raznih forma zajednice.

I kao takav film je pitak, sporadično duhovit, ali su suštini ono što u njemu treba da bude novo nikad ne zaživi, a pojava jako dobre glumačke ekipe u sporednim ulogama ne donosi mnogo više od njihovog pojedinačnog šarma.

* * / * * * *

UNA JAURIA LLAMADA ERNESTO

Everardo Gonzalez snimio je LA LIBERTAD DEL DIABLO, dokumentarac o deci i nasilju u Meksiku prikazan na FESTu 2018. godine i samim tim poznat našoj publici. U to vreme sam žalio i samog sebe i sve ostale ljude koji su mu se podvrgli.

Gonzalezov novi film UNA JAURIA LLAMADA ERNESTO je to isto, samo vizuelno bolje izvedeno.

Naime, film čine kadrovi snimani s leđa u kojima pratimo protagoniste kako hodaju kroz neke zanimljive i lepo snimljene objekte. Osobe oko njih su u neoštrini, i to nije slučajno, u kadru ima i oružja i droge.

Nažalost, to što nam protagonisti govore iz voice overa su neka opšta mesta o načinima kako karteli koriste ljude, kako je sve korumpirano i strašno.

Ono što je vizuelno zanimljivo u postupku ostaje ujednačeno visokog nivoa od početka do kraja, ali naravno posle određenog vremena, osvežavajući efekat kopni i meni je to sve na kraju bilo lepo ali dosadno.

Gonzalez je napredovao formalno, ali ne i suštinski.

* * / * * * * 

SIBYL

SIBYL je crnohumorna psihološka melodrama u režiji Justine Triet u kojoj se na simpatičan način i na velika vrata vraća sve ono što posprdno nazivamo "francuskim" filmom.

Dakle, imamo intelektualizam, seksualizaciju, psihoanalizu, odnost stvarnosti i umetnosti, zbilje i sećanja, i sve to u priči o psihoanalitičarki koja se povlači da bi pisala roman ali zadržava jednu novu klijenktinju, mladu glumicu koja je u vezi sa kolegom i neočekivano je zatrudnela.

Logično, najsmirenija junakinja, psihoanalitičarka koju igra Virginie Efira do kraja filma će skroz da izludi a glumica koju igra Adele Exarchpooulos do kraja će da se kroz psihoanalitički i umetnički rad skroz oporavi.

Julie Triet se na tom putu dobro zabavlja, i to čine i gledaoci koji su u raspoloženju za ovu vrstu aktivnosti. Ko nije, neće imati mnogo strpljenja za ovo i najbolje je da ni ne pokušava.

* * * / * * * *

LOCKED IN

Nour Wazzi snimio je film LOCKED IN po scenariju Rowana Joffea, jedan zaista užasan pokušaj modernog gothic trilera koji uzima zaplet i odnose iz nekog starog gothic noira i prebacujući ih u današnje vreme. Niti priča preneta u današnje vreme funkcioniše, niti sama po sebi ima kvalitet, niti je Wazzi reditelj koji pravi zanimljive stvari nezavisno od toga o čemu se radi.

Rezultat je apsolutni promašaj na svim nivoima i izdržao sam ovo do kraja samo zato što u filmu igraju Finn Cole i Famke Janssen, čiji sam fan.

HELENA RANTA - SODAN VIIMEINEN SANA

HELENA RANTA - SODAN VIIMEINEN SANA je film u kom je Elli Rintala pokušao da prikaže antologijske avanture Helene Rante u predigri za NATO agresiju 1998. odnosno 1999.

Iskreno govoreći, ovaj film dolazi pred mene kao jednog od onih gledalaca kojima kreće da curi slina na pomen Račka i cele te priče jer mi nju znamo jako dobro, njeno lice, naličje i detalje. Međutim, isto tako ovaj film dolazi u trenutku vrlo intenzivnih dejstava izraelske vojske u Pojasu Gaze, gde istini za volju, sve ono što su bili ratni zločini na prostoru bivše SFRJ tokom devedesetih, deluje kao dečja igra, a osuđenici iz Haga kao pičkice koje treba da se pokriju ušima sad kad se vidi kako proverbijalni Musa "dere jarca". Otud, jako je teško gledati ovaj film a ne pomisliti koliko je negde naivno to što mi polemišemo o tome da li su borci OVK ubijeni pa doneti, da li su stradali u borbi ili egzekuciji i slične "tričarije" od kojih je nama zavisila sudbina države a danas se to ne bi ni otvorilo kao pitanje recimo u Ukrajini ili Gazi.

No, slučaj Helene Rante je takav-kakav je, a reditelj Elli Rintala pošteno govoreći misli da je to onako, nešto umereno zanimljivo, i ne peni na način kako bi penio neko ko je otkrio neki foul play.

Štaviše, Elli Rintala dosta relaksirano iznosi i iskaz Danice Marinković koja je kao istražni sudija izlazila na teren u Račku, i sve ono što je deo sive zone tog slučaja, relativno komotno donosi, bez nekog žara da nam otkrije nešto bitno. Ima tu čak i suđenja Miloševiću gde je on naterao Rantu da defanzivno objašnjava kako je ona "samo patolog".

Dakle, nekog žara nema jer u suštini ovaj film ni ne pokušava da nešto naročito aktivno debunkuje Račak. Film otprilike kaže da postoje dve strane. Ali onda kada kroz slučaj ubistva Bajrama Keljmendija uveže Helenu Rantu i Danicu Marinković nekako i poentira da je Kosovo u suštini "završena priča" i da možda Račak nije bio onakav kako je rečeno, ali nije bio ni bitno drugačiji.

Nezavisno sad od ovih meditacija o srpskoj istini bolnoj i neizrecivoj, o novim i brutalnijim načinima borbe sa islamističkim faktorom u odnosu na one koji su primenjivani kod nas, ovaj film je estetski zanimljiv jer zapravo ja nikada ranije nisam gledao materijal na ovu temu koji je do te mere nonšalantan, koji je do te mere "no biggie".

Film je nenametljiv, i nije lenjo realizovan, išlo se na teren, skupljena je arhiva, ali na kraju, jedini utisak koji imam je da Elli Rintala napipava da oko Račka možda nije sve bilo baš čisto, ali u suštini bilo je sve kako treba, iako je zapravo na kraju sve bilo kako mora. Otud, moguće je da me je ta generalna smirenost sagovornika i samog autora u postupku zbunila.

Chexploitation fanovi će sigurno u nekim scenama prepoznavati jak antisrpski vajb, tipa patolozi-lažovi ili bar patolozi-neznalice oko Klečke. Mene to nije toliko trigerovale jer ima dosta arhive koja pokazuje da je tada naša infrstruktura bila u fazi truljenja na celoj teritoriji Srbije a naročito na Kosovu. Čak ni Helena Ranta ne uzima našim patolozima za zlo neke priče koje su tu probali da prodaju pa ih je pobila DNK analiza. Stoga, čini mi se da film nije inicijalno čisto antisrpski ali je dovoljno spakovan u tom duhu da ga ulovim na Al Jazeeri.

U suštini, ovo je zapravo prevashodno televizijski materijal, no tretiram ga kao film jer je bio na festivalima.

* * 1/2 / * * * *

LICENSED TO KILL

LICENSED TO KILL Lindsaya Shonteffa nije knock-off Bonda, ali u suštini promovisan je kao da jeste. O tome uostalom i govori njegov alternativni naslov THE SECOND BEST SECRET AGENT IN THE WHOLE WIDE WORLD pod kojim je distribuiran u Americi.

Međutim, ovo je u suštini više kao neki private dick krimić sa bondovskim zapletom jer se priča tiče nekog superoružja koje produkuje hladnoratovsku tenziju.

Nažalost, osim završnog obračuna u kom ima neke dinamike i stila, ovaj film iz 1965. ima veoma skroman domet i ne uspeva da prevaziđe svoj nizak budžet.

MUNDO GRUA

MUNDO GRUA Pabla Trapera je dramedija o skromnom građevinskom radniku koji kroz poznanstvo sa sredovečnom radnicom u lokalnom bifeu iznova uspeva da se seti dana slave, kada je bio mladi basista lokalno poznatog benda. U tom trenutku život deluje kao da iznova kreće unapred jer mu se smeši i posao kraniste. Ali, kada se posao izjalovi, sledi težak pad.

MUNDO GRUA je u suštini vrlo svedena-crno bela priča, izvanredno glumljena i snimana na uzbudljivim lokacijama gradilišta, iskopina, raznih radničkih ambijenata.

Svi elementi koje je Trapero uključio iskorišćeni su maksimalno da bi ispričao ovu "malu" priču. U tom smislu, ovo je zaista i dobar showcase, kako se pravi ova vrsta skromnog celovečernjeg debija.

* * * / * * * *

something big

Kad smo već sagledali kako se Sinatra snašao sa velikim topom, da vidimo kako je išlo na tom polju i ostatku Rat Packa. 

Dean Martin je u filmu SOMETHING BIG, u režiji Andrewa McLaglena, snimio vestern komediju o dobrodušnom razbojniku koji želi da nabavi novi Gatling, ali onaj koji ga je ukrao od vojske traži u zamenu jednu ženu. Bandit kreće u seriju prepada na kočije ali nikako ne uspeva da nađe ženu koju ima srca da zameni za višecevni mitraljez, i na tom putu otima suprugu svog velikog protivnika, pešadijskog oficira pred penzijom.

Film je mogao biti fokusiraniji i sa manje digresija, ali ako imamo u vidu da kumče Johna Waynea nije neki velikan režije, reč je o vrlo solidnoj vestern komediji gde svi protagonisti uspevaju da se žanrovski iskažu, od Dina koji je uvek bio mačka u džaku do Honor Blackman u ulozi oficirove supruge.

Naslovnu pesmu je pisao Burt Bacharach sa stihovima Hala Davida a atipičnu, nekad efektnu a nekad sasvim promašenu muziku potpisuje Marvin Hamlisch.

U fazi Smrti vesterna, tržište je bilo preplavljeno tim komičnim vesternima, od kojih su neki bili zaista remek-dela a neki baš i ne. Ovaj nije ali je isto tako i potcenjen. Ko voli, ima šta da vidi.

* * 1/2 / * *.* *

THE PRIDE AND THE PASSION

Stanley Kramer režirao je prilično tromu ekranizaciju romana C.S. Forestera THE GUN pod naslovom THE PRIDE AND THE PASSION. 

Film je sniman u Francovoj Španiji, u kojoj će nekoliko godina kasnije Frank Sinatra imati neprijatnosti i zavetovati se da više nikada neće otići ovim fašistima na noge, ali u vreme rada na ovom ostvarenju, Franco je jako držao do tga da ugosti holivudske produkcije dajući im raskošne lokacije i izdašnu pomoć vojske.

Nažalost, film u kom igraju Cary Grant i Frank Sinatra, uz podršku Sophie Loren, umesto da bude vrcav i dinamičan, uspeva da umrtvi čak i dva tako harizmatična glumca i jednu divu. Naprosto, Kramerov film nudi nulu kreativnosi, nema nijednu zanimljivu ideju, potpuno je lišen dinamike, kadriran je krajnje uopšteno, kao da reditelj nije ni prisustvovao snimanju i sve je snimio neki asistent u strahu da ne pogreši.

Stoga, ove tri dinamične zvezde i ogroman hardver u pogledu lokacija i statista ne pomažu filma već nam više ukazuju kako je gotovo neverovatno snimiti ovako besmislen film o napoleonskim ratovima, i pokušaju da se od osvajača sakrije najveći top na svetu.

* 1/2 / * * * *

TIGER STRIPES

TIGER STRIPES je malezijski osvajač nagrade u Kanu, potom u Siđesu, a sada i kandidat za "oskara". Amanda Nell Eu snimila je inteligentno postavljen film koji ne radi ništa preterano novo, niti radi išta bolje od onoga što je recimo CARRIE radila, ali sve to pakuje na svež način.

Prvo, ceo malajski ambijent je svež. Priča o devojčici kojoj se život menja kada dobije prvu menstruaciju i prevodi je u svet demona i natprirodnih bića smešten je u prostor kojim se nismo kretali. Malajski ambijent nije tipično striktan u pogledu Islama ali ima taj aspekt, međutim, tu su i druge kulture, kretanje je slobodnije a opet postoji strogost u ponašanju, pa onda kada krene transformacija i strava koja proizlazi iz nje, recepcija toga kod okoline je drugačija.

Zatim, iako u filmu ima nekih poprilično jasnih horor scena, on nije horor, niti do kraja razjašnjava šta je stvarnost a šta deluzija glavne junakinje. U tom pogledu, ovo je tema koju je na neki način već i Pixar apsolvirao u TURNING RED, nije ovo toliko novo, ali Amanda Nell Eu drži tu ambivalentnost vrlo interesantno, ne dajući filmu da kroz dobijanje žanrovskog predznaka podstane predvidiv.

On nikada ne ostaje socijalna i etno ornamentalistička drama o odrastanju, i ne pretvara se u horor, a oba u njemu ima dosta.

Glavna glumica predvodi vrlo ekspresivan ansambl devojčica koje su u centru priče. Rediteljski stil je jednostavan i unutar njega se integrišu i situacije strave koje su vešto izvedene, i rekao bih da je evidentan know how možda i koproducenata iz Evrope, premda filmovi u Maleziji nisu nimalo naivni u izradi.

TIGER STRIPES je jednostavan i mali film, ali izveden sveže, uprkos tome što je u njemu sve odavno isprobano.

* * * / * * * *

SAS: RED NOTICE

Kada plaćanici otmu voz u kanalu koji povezuje Britaniju i Francusku njihov komandant poviče taocima da budu mirni i da budu pametni, ako budu slušali i prežive postaće slavni, pisaće biografije i zaradiće pare.

Ne znam da li je Andy McNab ovde hteo da bude ironičan ili je to iskren predlog, ali reč je o njegovoj sudbini. Naime, on i Chris Ryan su dva pripadnika ekipe SASa koja je posle propalog napada na konvoj Scudova u Iraku tokom prvog Deset Storma pala u ruke Sadamove vojske. McNab je zarobljen i po njegovoj ispovesti je Tom Clegg snimio TV film dok je Chris Ryan pobegao i imao je čast da Paul Greengrass snimi po njegovoj.

U svakom slučaju, McNab je postao pravi selebriti i SAS: RED NOTICE, na nekim tržištima poznat kao SAS: RISE OF THE BLACK SWAN ekranizacija je njegovog romana, u adaptaciji Laurencea Malkina. Režirao je Magnus Martens, skandinavski televizijski specijalista i moram priznati da mi je film stvorio nostaligiju za onim starim Euro-Trash akcijašima ali i za vremenima kad su Britanci radili akcione filmove mimo Holivuda ili ih snimali sami pa nudili Holivudu.

Ovo je korektan akcioni film, jedan DIE HARD hibrid koji nema budžet, zvezde i efekte kao najskuplji američki primerci, nema neke inventivne akcione deonice iz azijskih produkcija ili američkih kad ih rade neki novi talenti ili neku svežinu kakvu donose Bessonovi učenici. Film je konvencionalan i u tom pogledu vrlo solidno urađen. Ali, uprkos tome što mi se čini da je pretendovao i na bioskope, i uprkos tome što bi izgledao korektno u bioskopima, danas je ovo ipak maloekranski materijal, pa je Netflix ispao dosta dobro mesto za njega.

U tom pogledu, ovaj film u toj svojoj blagoj anahronosti, vraća nas u vremena WHO DARES WINS i sličnih zahvata, i uprkos tome što ne nudi mnogo toga novog, dovoljno je solidan da je meni bio dosta simpatičan, s tim što priznajem da je sasvim sigurno mogao biti kraći jer u jednom trenutku krene malo da se ponavlja.

Glumačka podela je britanski precizna i tačna. Sam Heoghan se snalazi solidno sa glavnim likom, i mogu da zamislim franšizu sa njim, čemu se sam kraj filma otvoreno nada. Nisam siguran baš da će se to i ostvariti ali ako Netflix pođe tim putem, neće pogrešiti. Bilo je sličnih pokušaja u poslednje vreme, setimo se STRATTONa i ovo je zbilja bitno bolje.

* * 1/2 / * * * *

MR. RICCO

Paul Bogart je reditelj koji je u svojoj karijeri prevashodno radio klasike dramske književnosti i klasike mjuzikla, mahom na televiziji. Međutim, zadužio je kinematografiju sa barem dva filma - remek-delom SKIN GAME (gde je bio umešan i veliki Gordon Douglas) a zatim i odličnim filmom MARLOWE.

Otud je MR RICCO, poslednji bitan vehicle Dean Martina sam po sebi privlači pažnju. Martin je ovde igrao advokata koji biva uvučen u slučaj rasno motivisanih ubistava. 

Nažalost, scenario onda ulazi u neka lutanja, a film uprkos trajanju od 98 minuta ima viškove u kojima se prosto ne bavi ničim važnim, a Dino nije naročito zainteresovan da taj prostor nekako popuni.

Bogartova lakoća izlaganja likova i smisao za humor nažalost ne dolaze do izražaja. Ali, sve ovo je šteta jer je priča inicijalno zanimljiva.

* 1/2 / * * * *

THE PIGEON

Earl Bellamy je režirao televizijski film THE PIGEON u produkciji Aarona Spellinga, sva je prilika sa idejom da iz njega izraste pilot za buduću televizijsku seriju u kojoj će glavnu ulogu igrati Sammy Davis Jr. 

Nažalost,  na nivou scenarija se u ovom TV filmu ne desi ništa ni zanimljivo, niti vešto, a rekao bih da radnje čak i manjka. To Sammy kao atipična podela u glavnoj ulozi i Ricardo Montalban ne mogu da pokriju i nadoknade tako da THE PIGEON ostaje samo kao jedan kuriozitet američke televizije s kraja šezdesetih.

ALEMANIA

ALEMANIA Marie Zanetti je zanimljiv argentinsko-španski film o odrastanju u kome je glavna junakinja devojka sa ambicijom da nekako ode na školovanje u Nemačkoj, delom pritisnuta teskobom života u domaćinstvu sa starijom sestrom koja ima psihičke probleme.

Film ima "tešku" i pesimističnu temu, ali isto tako veoma je vibrantno realizovan i odiše optimizmom, a nemalu zaslugu za to ima izuzetna glumačka podela na čelu sa Maite Aguilar koja igra glavnu junakinju Lolu sa puno energije i ubedljivom emocijom.

Film je vešto izveden, estetizovan i atmosferičan, te u potpunosti ispunjava svoju mudro kalibriranu ambiciju.

* * * / * * * *

LIUBEN

Venci Kostov snimio je film LIUBEN u špansko-bugarskoj koprodukciji ali film je nažalost po svojim dometima neuporedivo više bugarski nego španski.

Priča o bugarskom iseljeniku u Španiji koji tamo vodi otvoren gej život, ima partnera i dom, ali tokom posete rodnom selu obnovi vezu sa Romom kog zna iz detinjstva, nudila je prostora za nešto mnogo zanimljivije od onoga što smo dobili. I to ne samo na nivou priče, već pre svega na nivou realizacije.

Ovo je bled, neupečatljiv film, lišen kreativnosti koji zbog svoje teme dobija određenu dozu samilosti po festivalima.

LA MORSURE

LA MORSURE je pisao i režirao Romain de Saint-Blanqat, i film je prikazan kako u Locarnu tako i na Sitgesu, i to sa velikim uspehom. Neki su ga u najavama poredili sa nečim što bi nastalo u saradnji Rohmera i Argenta, ali iskreno, nisam osetio mnogo ni od jednog ni od drugog.

Da, film je ispričan, baš onako kako bi bilo kod Rohmera i ima nešto čehovljevski u sebi, taj osećaj da se ne dešava ništa a ispod površine se dešava svašta, međutim Romain je ipak bitno konvencionalniji reditelj. Kod njega se uvek dešava nešto samo što to nije uvek nužno žanrovski i ono što očekujemo od priče o dve devojčice iz katoličke škole koje 1967. uspevaju da se iskradu i odu na žurku na kojoj će biti momaka, pa tu jedna od njih upozna lika koji tvrdi da je vampir.

U izvesnom smislu, ovaj dugometražni film ponajviše podseća na jednu dugometražnu i umetnički ambicioznu verziju središnje priče iz omnibusa KAKO JE PROPAO ROKENROL, samo sa senzibilitetom francuskog arty hipstera.

Kad je o Argentu reč, opet ni njega nisam previše osetio ovde. Prvo u filmu snovi igraju veliku ulogu, ali su tretirani vrlo racionalno, i to malo logike sna koja se javi u nekim radnjama nije baš u argentovskom maniru, a naročito nema onih nekih apsurda i naivnosti kojima on pojačava taj osećaj odlaska u onostrano. Možda bih pre pomenuo Polanskog kao poređenje, kad se junaci konačno late tela, vrlo su konkretni i koncizni.

LA MORSURE u svojoj suštini nije horor film po ugođaju, niti po tome da li u njemu ima strave. U suštini ovo je melodrama koja se dotiče određenih tema i situacija koje su svojstvene hororu, pa je na taj način prebačena u taj žanr. No, dobro, tako je i sa filmovima smeštenim na prostor danas poznat kao Divlji Zapad, šta god se dešavalo u njima, nazivaju se vesternima čak i kada nemaju nimalo veze sa konvencijama tog žanra.

LA MORSURE je elegantan, zanimljiv, "mali film" koji zaslužuje pažnju, ali kad je reč o Romainu, nešto važno u njegovom opusu tek treba da se desi.

* * * / * * * *

JOHNNY CONCHO

Ne može se reći da Frank Sinatra nije snimao vesterne, i da nije radio sa značajnim rediteljima žanra, na nekim solidnim primercima. Ali, od tradicionalnih holivudskih žanrova njegovog doba - vesternom se ipak ponajmanje bavio i u njemu je ostavio najplići trag.

JOHNNY CONCHO je režirao Don McGuire, ozbiljan holivudski profesionalac koji se okušao u raznim poslovima, i kao glumac i kao scenarista, pa je eto malo i režirao. U ovom filmu on je i jedan od pisaca scenarija.

Reč je o vrlo zanimljivom B-vesternu nastalom u Sinatrinoj produkciji u kom on igra naslovnog junaka, mlađeg i slabijeg brata lokalnog revolveraša i kabadahije koji živi "sladak život" odjeka bratovljeve strahovlade, sve do momenta kada drugi bandit ubije brata. U tom momentu Johnny gubi ugled, uzimaju mu sve što je on uzimao "na crtu" i očekuju da vide ima li petlju da proba osvetu za bratovljevu smrt.

Film se na vrlo jednostavan ali efektan način bavi transformacijom naslovnog lika i Frank Sinatra se odlično snalazi u ulozi vestern antiheroja. U suštini, ovaj film je karakterna melodrama u vestern imaginarijumu i u tom pogledu je veoma uspešna.

* * * / * * * *

VOLEUSES

Adele Exarchopoulos je svoj proboj doživela zahvaljujući ekranizaciji stripa.

Kanski pobednik Blue Is the Warmest Color u režiji Abdelatifa Kechichea zapravo ekranizacija stripa Julie Maroh. Holivudske ekranizacije stripova gotovo su nas potpuno odučile od traženja stripskih izvornika u pričama takvog karaktera, filmovima koji nisu bioskopska zabava namenjena deci i omladini. Međutim, takvih slučajeva je dosta – recimo i jedan od najboljih filmova 2021. godine Les Olympiades, Paris 13e nastao je po stripu Adriana Tominea, autora izdatog čak i kod nas.

Otud, posebnu pažnju privlači prva krajnje konvencionalna strip ekranizacija u kojoj je glavnu ulogu odigrala Adele Exarchopoulos.

Voleuses je Netflixova ekranizacija stripa Les Grande Odalisque čiji su autori Bastien Vives, Florent Ruppert i Jerome Mulot. Reč je o stripu velike pljačke o timu iskusnih profesionalki koji treba da obave veliki posao, sa nekoliko novih članica.

Melanie Laurent je velika francuska glumačka zvezda koja je zaigrala u američkom filmu, najpoznatija je po Inglourious Basterdsima Quentina Tarantina, ali u slučaju ovog ostvarenja najbitnije joj je iskustvo sa Now You See Me serijala ali i sa 6 Underground Michaela Baya. Dakle, ovde Melanie Laurent uzima u svoje ruke jedan punokrvni blokbaster u produkciji Gaumonta za koji je možda i šteta što je otišao pravo na Netflix. Njeno rediteljsko iskustvo nije zanemarljivo, čak je snimila i američki film Galveston po prozi Nica Pizzolatta, dakle bila je i tamo gde svaki dinar mora da se zaradi. Pa ipak, ovo je izazov i moram reći da mu je Melanie sasvim dorasla.

Ideja da je ovo akciona komedija sa ženama u centru pažnje, i u svim glavnim ulogama, ima u sebi jasnu emancipacijsku crtu i angažman. Međutim, ono što je kod Melanie Laurent zanimljivo jeste način na koji gradi tu žensku dimenziju filma. Naime, njene junakinje nisu kao muški junaci koje igraju žene, kao što se često dešava u ovoj vrsti filma. Naprotiv, njene junakinje su žene u situacijama u kojima se tradicionalno na filmu nalaze muškarci ali one donose nešto drugačije u njih. Njihova snaga nije toliko seksualna koliko pre svega psihološka, mada ima i ovog prvog, i vreme između žanrovskih obaveznih figura fokusirano je na prijateljstvo dve glavne junakinje i njihov prisan odnos. Charlie’s Angels bi se mogao pomenuti kao referenca ali to ne bi bilo tačno.

U tom smislu, kad je akcija, Melanie Laurent pravi film kog se po veštini izvedbe ne bi postideo neki američki reditelj iz A minus lige ili neki jako talentovani štićenik Luca Bessona, ali kad su karakterne scene film je potpuno drugačiji i u suštini je topla melodramska komedija o istinskom prijateljstvu. Ono što je u ovom filmu neobično i delu publike može delovati kao da nije u pravom ključu, iako zapravo jeste baš pečat koji daje kvalitet, jeste to što nisu svi odnosi i situacije u čistoj funkcionalnosti kakvoj nas uči holivudska dramaturgija. Međutim, to nije greška već naprosto francuski film.

Sedamdesetih godina u ovakvom nekom filmu bi briljirao recimo Jean-Paul Belmondo i takav film bi punio bioskopske sale širom sveta. Sem u Americi. Danas, takav film ide pravo na Netflix i uskraćuje tu dozu kolektivnog uživanja u bioskopskoj pustolovini koja malo odstupa od holivudskih „nevidljivih“ standarda koji su nam već upisani u gledalački gen.

Scenario su adaptirali rediteljka i Cedric Anger koji nas je baš putem Netflixa (mada zbog Covida, ne namerno) obradovao filmom Comment je suis devenu super—heros, francuskom varijacijom na temu kako bi izgledao život sa superherojima u „našoj realnosti“, premda tu inspiracija nije bio strip već roman. I uspeli su da izgrade taj francuski ton koji razlikuje ovaj film pomalo od holivudske norme. Međutim, ako ćemo da budemo pošteni, ovakvi hibridi akcije i komedije o međuljudskim odnosima umeju da donesu scenarističke inovacije. Setimo se slučaja Mr and Mrs Smith Douga Limana u kom recimo nikada ne vidimo glavne negativce i gradaciju borbe junaka protiv njih.

Melanie Laurent igra glavnu junakinju, vođu lopovske bande ali film je u suštini šou Adele Exarchopoulos. Ne znam da li je zanima da se nadalje bavi akcionim filmom, ali pokazala je uverljivost u borilačkim scenama i šarm koji može da oraspoloži punu bioskopsku salu.

Francuski pečat akciji daje jedna upečatljiva potera na motociklu koja nas podseća na vremena kada je Remy Julienne u matičnoj kinematografiji donosio deo svoje zvezdane prašine sa Bond-produkcija. Stripski element je takođe prisutan, recimo u izboru lokacija i nekih vizuelnih rešenja kao što je obračun u kući ogledala u šumi i smrt zeca.

Voleuses neće od svih gledalaca dobiti ovako povoljno mišljenje kao od mene jer će nekome ta „francuska asimetrija“ smetati. Međutim, ko poznaje materiju zna šta je u pitanju, a ko ne zna, ima drugih stvari kojima će se zabaviti.

* * * / * * * *

DOUBLE DYNAMITE

Irving Cummings, jedan iz stare, možda i najstarije škole, holivudskih profesionalaca, režirao je u produkciji Howarda Hughesa komediju DOUBLE DYNAMITE u kojoj su glavne uloge ostvarili Hughesova muza Jane Russell, Frank Sinatra i Groucho Marx.

Hughes je u tom periodu bio vlasnik značajnog studija RKO a Russell mu je bila inspiracija čak i za naslov ovog filma. Nažalost, Jane Russell nije najveća komičarka svog vremena ali je dovoljno talentovana da se izbori u ovom nepravedno potcenjenom filmu.

DOUBLE DYNAMITE nije onoliko slab koliko mu se pripisuje ali isto tako daleko je od antologijskog naslova. Međutim, priča o siromašnim bankarskim službenicima koji ne mogu da se venčaju jer nemaju para a onda mladoženju optuže da je opljačkao banku jer je iznenada dobio novac na klađenju, funkcioniše kao jedna dobro podmazana mašina.

Naprosto, ovo je jedna od komedija koja ono što Jane Russell ne postiže kao komičarka nadoknađuje zapletom i pričom, te veoma ekonomičnim trajanjem, i nesputano se kreće prema razrešenju.

U odnosu na simpatije koje imate prema zvezdama, utisak može varirati od * * do * * *, ali sasvim sigurno ovo nije naslov koji bi trebalo olako otpisati.

THE FIRST DEADLY SIN

Poslednja glavna uloga Franka Sinatre na filmu, sva je prilika uopšte nije trebalo da bude poslednja.

U filmu THE FIRST DEADLY SIN, ekranizaciji romana iz serijala DEADLY SINS Lawrence Sandersa, Chairman of the Board je zaigrao lik Eda Delaneya, njujorškog detektiva za krvne delikte pred penzijom koji će se kasnije pojavljivati i u ostalim romanima u ovoj liniji pomenutog pisca.

Film je režirao Brian G. Hutton, i on nikada u karijeri nije dostigao tu čistotu izraza iz WHERE EAGLES DARE, ali pošteno govoreći, reč je o ozbiljno šljakeru koji je znao da svaki dinar mora da se zaradi, i ko sedne da gleda nešto njegovo ima šta da vidi.

THE FIRST DEADLY SIN je film o serijskom ubici kog Sinatra, slično svojoj pretposlednjoj ulozi u ovde predstavljenom televizijskom filmu CONTRACT ON CHERRY STREET, želi da ulovi mimo policijskog protokola jer prosto nema snage za gluposti. Na neki način možemo reći da u poslednje dve uloge, Sinatra okajava grehe što ipak nije prihvatio DIRTY HARRY i što mu je Magnum 44 bio preveliki. Ipak, istorija pamti Sinatru kao glumca koji je zamalo zaigrao Harry Callahana i igrao Johna McClanea van DIE HARD što su sve ozbiljne stative.

Doduše, zanimljiv je kuriozitet da se dva glumca koje igraju detektiva Rodericka Thorpa na kraju sretnu baš u ovom filmu jer se Sinatra mimoiđe sa Willisom u jednom kadru. Uostalom, iako ovo nije ekranizacija istog pisca, ovaj film jeste na neki način u istom redu sa DETECTIVEom Gordona Douglasa, sa kojim deli neke zanimljive sličnosti.

Ono što je u adaptaciji Manna Rubina evidentno jeste da je ovaj film planiran kao iniciranje serijala. Ceo zaplet sa Faye Dunaway kao suprugom glavnog detektiva koja boluje od nečeg vrlo komplikovanog ne doprinosi fundamentalno zapletu filma, ali svakako može biti veoma bitno u nekim sledećim fazama razvoja serijala. Uostalom, Faye nikada ne bi ni prihvatila ovako malu ulogu u to vreme da nije bilo nekog šireg okvira u kom bi to imalo smisla.

Paralela koja je interesantna sa Douglasovim DETECTIVEom jeste to što i tamo imamo neke produžene deonice u kojima se razjašnjava odnos glavnog junaka i supruge koju igra Lee Remick, i to definitivno čini film neobično strukturiranim, ali je njegov istorijski značaj izuzetno veliki, konkretno zbog prikaza marginalizovanosti homoseksualne scene u tadašnjem Njujorku.

U FIRST DEADLY SIN nema istorijskog značaja kao kod Douglasa, premda Lawrence Sanders spada među pisce koji su bili značajni za razvoj "psihološkog trilera", podžanra koji se kretao ničijom zemljom prema hororu.

U ovo vreme su već postojale serijske ubice na filmu, ali zločinac ovde ima jednu dužu situaciju u kojoj se upoznajemo sa njegovom traumom i simptomom i sve do te scene o njemu ne znamo mnogo što evocira razne ubice iz slashera.

Reč je o zanimljivom filmu, veoma komotnog tempa, bez čijeg gledanje je mozaik poznavanja američkog krimića potpun. Međutim, ko voli ovaj milje i epohu, svakako može da nađe nešto za sebe. Tako će ga i doživeti, između * * 1/2. i * * *.

EL BONAERENSE

EL BONAERENSE Pabla Trapera je sirova priča o provincijalcu, bravaru po struci, koji posle naivnog prestupa gde ga neki mangupi nagovore da im obije sef misleći da radi sa vlasnicima kase, odlazi u zatvor a potom preko veze u Buenos Aires gde se zapošljava u policiji.

Trapero potom slika policiju Buenos Airesa kao neizlečivo korumpiranu grupu improvizatora i pokvarenjaka, gubitnika i neznalica koji surovošću na ulicama nadoknađuju svoju sistemski gajenu nekompetenciju. U tu grupu se ovaj junak teško uklapa jer je ipak previše naivan provincijalac za standarde tih međuljudskih odnosa.

Gledao sam puno policijskih filmova. Među njima i puno onih i korupciji i nekompetenciji policije, međutim, ovako nešto do sada nisam video. Slika je surova ali verujem da je uverljiva pre svega zbog toga što Trapero nikad ne izbegne da naglasi banalnost okolnosti koje produkuju ovakve greške u sistemu.

U stilskom pogledu ovo je veoma jednostavan i sirov film. U njemu Trapero radi drugačije nego inače, i estetiku gradi na temelju "prljavog", svedenog, bazičnog pristupa.

* * * / * * * *

CONTRACT ON CHERRY STREET

William A. Graham je pretežno televizijski reditelj kog sam zapazio gledajući televizijski film 21 HOURS IN MUNICH u kom je posebno veliki domet ostvario nemački direktor fotografije Jost Vacano koji je obeležio karijere mnogih velikana evropskog filma i u njihovim domovinama, i kasnije kada su dospeli u Holivud. Među njima bih svakako istakao Volkera Schloendorffa, Wolfganga Petersena i naravno Paula Verhoevena.

William A. Graham režirao je i dvoipočasovni televizijski film CONTRACT ON CHERRY STREET u kom se Frank Sinatra vratio glumi posle sedmogodišnje pauze tokom koje se prevashodno bavio muzikom. Krajem šezdesetih, pred kraj ugovora sa Warnerom, Sinatra je snimio jedan od svojih ponajboljih filmova THE NAKED RUNNER koji je bio i umereni hit ali ga je kritika skroz odbacila, dočim neki drugi filmovi nisu dobro prošli i na blagajnama. To je generalno zagorčalo njegovu ljubav s Holivudom pa je i ovaj kambek krajem sedamdesetih bio kratkog veka.

Sinatra je ozbiljno zadužio krimić svojim raznim rolama, od kojih ja najviše cenim ono što je radio u tri saradnje sa Gordonom Douglasom. Ovu ekranizaciju romana Philipa Rosenberga, Chairman of the Board je odabrao da radi jer je to omiljena knjiga njegove majke, i Graham ovde opet uz pomoć jednog značajnog direktora fotografije Jacka Priestleya uspeva da postigne izgled filma. Neka literatura navodi da je razmatrano puštanje ovog filma u bioskope van Amerike, ali koliko shvatam do toga nije došlo.

Sada već šezdesetogodišnji Chairman predvodi ansambl u kom se nalaze i takve face kao što su Martin Balsam (koji je toliko igrao policajce da je čak i razvijen kritičarski pojam "fenomena Martina Balsama" u analizi horora) i Henry Silva (sa kojim je decenijama ranije overio zajedno Frankenheimerovo remek-delo THE MANCHURIAN CANDIDATE).

Dvoipočasovno trajanje ove ekranizacije Rosenbergovog romana je dosta komotno, i sve je moglo trajati kraće iako sam film nije težak za gledanje, niti je spor. Sama priča diktira praktično dve ravnopravne linije radnje jer se zaplet tiče grupe policajaca koji se bore protiv kriminalaca i odlučuju da reše probleme tako što će krenuti da ih ubijaju a potom da krive rivalske grupe i tako izazovu rat i s druge strane samih mafijaša koji nasedaju na plan.

Lako je zamisliti isti ovaj scenario Edwarda Anhalta samo fokusiran na grupu policajaca sa mnogo manje uvida u mafijaške aktivnosti.

Ono što je najvažnije jeste da ovaj film - iako slabiji od moje omiljene ekranizacije Rosenbergovih knjiga BADGE OF THE ASSASSIN sa Jamesom Woodsom i Yaphet Kottom - funkcioniše pre svega na nivou likova policajaca koji su zanimljivi i duboko uronjeni u sivu zonu, gde čak i Chairman igra lika više vođenog mačističkim narcizmom nego nekom romantičnom vizijom pravde.

U tom smislu, iako je Sinatra nekoliko godina pre toga vratio DIRTY HARRY jer mu je revolver bio preveliki i nije osećao da je u formi, ovde deluje prilično ubedljivo kao policajac pred penzijom koji je kadar stići i uteći, za toliko koliko mu treba. Film u tom smislu nije apsurdan, već naprotiv, u finalu nosi dozu melanholiju pošto postaje jasno da se ovaj junak kad je iskoračio izvan zakona polako nalazi jednom nogom i izvan svog ovozemaljskog života.

CONTRACT ON CHERRY STREET svakako nije nešto zanimljivo za najširu gledalačku publiku, kao uostalom i malo koji televizijski film iz 1977. Ali za hardkor fanove epohe ili nekog od glumaca, svakako zaslužuje da se zabeleži.

LEONERA

Pablo Trapero u svom filmu LEONERA iz 2008. godine pravi jedno ozbiljno objašnjenje kako se pravi estetizovani naturalizam - odnosno film koji ima svoju dinamiku, ima svoje načine stilizovanja stvarnosti a da opet zadržava jednu hiperrealističku dimenziju.

Sama priča je jako zanimljiva. Mlada narkomanka završava u zatvoru zbog zamršenog ubistva o kom nikada ne saznamo baš sve potanko, niti deluje da i ona zna kako se sve zbilo, i tamo se ispostavlja da je trudna. Pošto po zakonu ima pravo da bude s detetom do četvrte godine a onda ono ide ili njenoj familiji ili u sirotište, u početku ga gaji u zatvorskim uslovima, međutim razdvajanje ne može da podnese i upada u krizu...

Film je zanimljiv na mnogo nivoa, počev od tog motiva odgajanja deteta u zatvoru. Imali smo doduše i život cele porodice u meksičkom zatvoru u GET THE GRINGO Mela Gibsona ali se film ipak nije bavio time. Imamo međutim i zanimljivu psihološku studiju osobe koja iz jednog neodgovornog života ulazi u fazu brige o sebi i o drugima i načinima na koje se to reflektuje.

Fotografija Guillerma Nieta daje svemu zaista poseban kvalitet. Koliko je Martina Gusman u naslovnoj ulozi zaista zvezda pred kamerom, toliko je on bitan Traperov saradnik iza nje.

LEONERA je impresivan film koji izmiče žanrovskoj klasifikaciji, i ostavlja utisak na svakog gledaoca.

* * * 1/2 / * * * *

YELLOW DOOR: 90s LO-FI FILM CLUB

Lee Hyuk-rae snimio je predivan dokumentarni film YELLOW DOOR: 90s LO-FI FILM CLUB, priču sa kojom se mogu identifikovati u većoj ili manjoj meri svi filmofili na svetu, a naročito oni koji su uspeli da uđu u filmsku industriju i prave nešto svoje.

Ovo je film o ponajboljem među njima - protagonista je Bong Joon Ho i ovo je priča o kino klubu u kom je to tokom ranih devedesetih, dok je južnokorejska kinematografija kakvom je danas znamo bila u povoju, stajao kao okupljalište grupe ljubitelja filma koji su prosto voleli to što gledaju ali nisu imali jasne planove šta bi dalje.

Otud, ovo nije priča o kružoku budućih reditelja, iako Master Bong nije jedini među njima koji se dokopao filma, već pre svega filmofila koji su ušli u sve to sa najrazličitijim namerama i napravili jednu zajednicu koja je postojala sve do momenta kada se južnokorejska kinematografija konsolidovala - napravila distribuciju art house filma, osnovala festival i filmske škole i tada se ta priča i završila.

Yellow Door je institucija čiji je Bong najslavniji izdanak, a on je bio najagilniji član kao student sociologije. Međutim, možda najbolju definiciju daje učesnica koja je kasnije postala logoped, kako joj gledanje filmova van kino kluba više nije bilo zanimljivo kada je odlazila u bioskop kasnije.

Film opisuje sve aktivnosti kino kluba i muke koje su svim filmofilima dobro poznate, recimo nabavka i kopiranje filmova na VHSu, pa nabavka knjiga, samouko savladavanje osnova kritike, pisanje fanzina, a okosnica je nastanak Bongovog kratkog stop motion filma LOOKING FOR PARADISE.

Ne znam koliko ovo može biti interesantno onima koji ne znaju protagoniste ili nemaju ovakva iskustva, ali meni je bilo zaista izuzetno i katarzično gledalačko iskustvo.

* * * * / * * * *

SUITABLE FLESH

SUITABLE FLESH je pokušaj Joe Lyncha da se nadoveže na filmove Stuarta Gordona, direktno ili indirektno bazirane na pričama H.P. Lovecrafta.

Dennis Paoli, scenarista Gordonovih filmova koji su koketirali sa lavkraftovštinom iako su to zaista veoma razlićiti naslovi, potpisuje i ovaj film a Brian Yuzna, Gordonov verni saborac, pojavljuje se kao jedan od producenata. Na sve to, bitno je naglasiti da se sam Joe Lynch veoma diči idejom da radi u StuartGordonverseu, šta god to značilo i da mu je očigledna namera da napravi neki throwback.

Međutim, vreme Gordonovih filmova sa Combsom se ne može vratiti, a SUITABLE FLESH nije DAGON. Naprosto, ono što Lynch na kraju isporučuje je jedan oskudan, idejno šupalj film koji se vrti oko jedne situacije koju ne uspeva da razradi onoliko koliko bi mogao. Unutar toga, svi pokušaji da snimi film koji liči na Gordona, nisu baš uspeli. Iskreno, da nisam znao da mu je to namera, ne bih baš ni pomislio toliko na Gordona gledajući ovaj film. Lynch je potpisao sjajan i veseo film MAYHEM, sa kojim kopču čini Judah Lewis, partner Samare Weaving iz filma BABYSITTER, ali pošteno govoreći to je izgleda bio eksces u njegovoj inače mlakoj karijeri. Gordon je kao pozorišni reditelji koji je postavljao Mameta dramski ozbiljniji, a kao majstor koji se upustio u težak Grindhouse i neuporedivo, usto i spontano luđi od Lyncha kad je reč o goreu i exploitationu. Ova dva atributa Gordonovog rukopisa, Lynch nikada ne postiže.

Dakle, kad je reč o toj referenci i Gordonu, najbolje što mogu reći je, "Aha, pa jeste malo", ali i to tek kad pročitam Lynchov intervju.

Otud, ovo je jedan od onih filmova koji su bolji kad autor o njima daje intervju nego kad se zaista gledaju.

Judah Lewis i Heather Graham su uložili energiju u ovaj film i kritika će im taj napor uzvratiti. Sve ostalo je međutim veoma skromno.

* 1/2 / * * * *

MARSHAL LAW

MARSHAL LAW je film posle kog se sin Johna le Carrea, Stephen Cornwell oprostio od američkog B-filma. Nisam ga gledao u ono vreme, za razliku od ostalih njegovih dela, i rekao bih da nisam mnogo propustio.

U izvesnom smislu, podsetio me je na film THE TAKING OF BEVERLY HILLS koji je izašao nekoliko godina ranije. Samo ovog puta, reč je o elitnom naselju van grada koje napada jedna banda propaliteta koji su surovi ali nisu previše organizovani.

Otpor im pruža jedan od prvih građana tog elitnog naselja, nekadašnji šerif kog igra Jimmy Smits. James Le Gros igra vođu bande, i manje više to se svede na pokušaje Smitsovog lika da sakrije decu, da pobegne, sakrije se i bori se - po RUN HIDE FIGHT protokolu.

Međutim, borbe su nezanimljive. Naselje je nezanimljivo. Kuće po kojima se biju su prazne. Sve je šuplje i bezveze iako je moglo biti dobro. Ali u ovom izdanju, nije.

* 1/2 / * * * * 

HERMANA MUERTE

HERMANA MUERTE je samostanski horor u kom Paco Plaza pokušava da izvede obaveznu figuru svakog španskog žanrovskog reditelja a to je da se malo dotakne i katolicizma i strave koja bi iz njega mogla da se izmuze.

Međutim, ovde nema neke preterane maštovitosti, sve se vrti oko devojčice kojoj se možda ukazala Gospa a možda i nije, ali koja sad prolazi kroz suočavanje sa duhovima i mora da vidi šta je to - jel to neki demon zaposeo njenu okolinu ili je to neki greh iz prošlosti koji ih progoni.

Scenario De La Iglesijinog redovnog saradnika i prvog pera španske žanrovske produkcije - a to je naravno Jorge Guerricachevarria - ne donosi apsolutno ništa novo i malo toga dobrog je tu, tako da film koliko toliko opstaje zahvaljujući glumicama i Plazinoj generalno elegantnoj egzekuciji nečega što je u stvari veliko ništa.

* 1/2 / * * * *

LA QUIETUD

LA QUIETUD se može ukratko opisati kao "francuski film Pabla Trapera". U njemu Pablo Trapero zbilja uzima lepršavost nekog francuskog porodičnog "trilera" kakav bi snimio Claude Chabrol i kombinuje ga sa svojim visceralnim stilom.

Rezultat je chabrolovski film koji nije pretenciozan i dosadan, a to je već uspeh, ali naravno uz niz inherentnih chabrolovskih karakteristika, neko će reći nedostataka.

Svakako među njima je osnovni chabrolovska lapidarnost koju je Trapero ubedljivo zarobio. U filmu ima puno toga dramatičnog, teškog i dramski izazovnog ali sve to je izvedeno sa tom chabrolovskom dekadencijom u kojoj ništa ne mora biti baš toliko preozbiljno, i zbog toga ispada perverzno.

U određenom smislu, LA QUIETUD ostavlja utisak jednog dosta svesnog omaža Chabrolu ali istovremeno to je i Traperov film jer se usput dotiče i političkih tema koje njega zanimaju, pre svega naravano vojne diktature, tranzicije u demokratiju i onoga što se do danas dešava sa elitama iz vremena represije, a koje nisu do kraja razmontirane.

Francuski element istaknut je i angažovanjem Berenice Bejo, koja jeste iz Argentine ali je prevashodno francuska glumica, a internacionalnu ambiciju podvlači i Edgar Ramirez. Ipak, ovo je argentinska priča, sa tim elementom da su junakinje živele i da jedna i dalje živi u Francuskoj, pa je taj produkciono-reputacijski element dobro uklopljen.

* * * / * * * *

GONDOLA

Samo par dana posle izdaje koju je priredio Vojvoda Stamat, pogledao sam novi film Veita Helmera GONDOLA.

Ovde Veit Helmer ponovo režira kao jedan od najdoslednijih sledbenika Emira Kusturice, ali rezultati su bitno manji nego u prethodnim naslovima kao što su BAIKONUR i BRA.

GONDOLA je naročito uporediva sa filmom BRA jer je i ovo sveden film bez reči, ali nažalost ni u 75 minuta "krtine" ne uspeva da izgura viziju na podjednako uspešan način kao prethodni naslov, jednim delom zato što ima scena u kojima je govor ipak bio neophodan i Helmer ih nije baš sjajno rešio.

Uvek je zanimljivo videti film bez dijaloga i to je vrsta ekscesa koji ja ponajviše volim. Helmer je u filmu BRA uspeo da napravi to u jednom doslednom kusturicijanskom maniru. Ovde je taj manir prisutan, a konačno ta ideja opseda i samog Kusturicu u poslednje vreme - setimo se završnice MLEČNOG PUTA, međutim, priča nije dovoljno dobro realizovana, nije adekvatno osmišljena, potreba za dijalogom nije skroz prevaziđena.

Pa ipak, GONDOLA koliko god da nije uspela i da se ponavlja, opet stoji kao zanimljiv artefakt.

* 1/2 / * * * *

MANIFEST WEST

Joe Diestch i Louie Gibson u svom drugom filmu MANIFEST WEST snimaju nešto potpuno drugačije ali opet veoma zanimljivo. Dok je HAPPY HUNTING bio film koji je u žanrovskom pogledu na ničijoj zemlji između mentalitetskog trilera i horora, MANIFEST WEST je u suštini socijalna melodrama režirana kao triler. Na sličan način ovaj film je na ničijoj zemlji između radikalne levice i radikalne desnice jer govori o ljudima koji žele da pobegnu od sistema jer u njemu shvataju da ne mogu opstati kao porodica pošto majka ima izvesni psihički poremećaj a otac takođe ne nalazi lako svoj mir u "organizovanom društvu". 

Sa dve ćerke, među kojima ona starija naslućuje da se porodicom nešto nije u redu ali da je opet primarno da opstane kao porodica a mala je prosto naivno dete, odlaze u planinu, sa idejom da će sve rešiti ako odu van sistema i sklone se. Međutim, bekstvo je nemoguće, odlazak na Zapad je ostao mit iz perioda naseljavanja Amerike i bliži se tragičan kraj, kao i u mnogim slučajevima ljudi koji su poverovali u priču da u Americi svako može da gleda svoja posla, iako odavno ne može.

Film u svakom slučaju osuđuje rigidni sistem koji nudi rešenja iz kojih može proizaći samo radikalizacija sukoba, nema takta i razumevanja. S druge strane, ne beži od romantične slike naoružanih odmetnika koji brane svoj dom i žele da očuvaju porodicu, ali ih na kraju ipak osuđuje za doprinos svojoj nesreći, dok lik starije kćerke oličava svest o tome da ni porodica kad bi bila ostavljena na miru ne bi bila baš idealno mesto.

Ipak, na kraju filma, u monologu shvatimo da je porodica, kakva takva ipak temelj. To je svakako stav koji nikada ne izlazi iz mode.

Činjenica da sam morao da izložim ideološku dinamiku priče pre svega služi da bi bi se uopšte moglo diskutovati o ovom filmu, ali ništa od toga nije spoiler. Naime, kretanje ove priče prema tragičnom ishodu jasno je gledaocu. Pitanje je samo kako se do njega stiže.

No, svaki element iznet ovde izuzetno je ideološki potentan. Ovaj film zaista mogu da vidim kao uspeo indie rad koji pravi posao na Sundanceu i gleda se na televizijama - i u tom pogledu HBO Max zaslužuje pohvale da je uvrstio ovaj film, mada, oni kod nas često uzimaju i radove Cinestatea. Ali, isto tako nema mnogo relevantne mejnstrim kritike o njemu što mi stvara utisak kako je ipak ostao off, i percipiran kao jedna elegija koju bi rado pogledala neka naoružana porodica u nekoj flyover državi.

Naprosto, MANIFEST WEST kao i Taylor Sheridan razume ljude koji su glasali za Trumpa, koji se zaista osećaju izgubljeno u savremenoj Americi, iako i sami možda imaju neke probleme sa kojima se nose na pogrešan način.

Diestch i Gibson sve ovo realizuju mišićavo, efikasno a estetizovano, što nimalo nije lako. Film priča priču efikasno a opet veoma lirično u vizuelnom pogledu. Film na koji me je podsetio, iako sa njim ima vrlo malo veze jeste Lapeyreov i Wilsonov I DECLARE WAR, ali isto tako i Terry Malick kada bi bio maksimalno strukturalno i narativno disciplinovan.

Louie Gibson je pozvao brata Miloa za glavnu ulogu a tu je i njegova supruga Annet Mahendru koju znamo kao Ninu iz AMERICANSa. Nigde na filmu se ne pominje i ne pojavljuje Mel, ali veruje da u slučaju ovog filma itekako ima razloga da bude ponosan na ove momke. 

Lexy Kolker u ulozi starije kćerke je otkriće ovog filma u ravni Dafne Keen iz LOGANa i nadam se da će posle ovoga dobiti neke supstancijalne ponude u kreativnom i poslovnom pogledu.

Ipak, ponovo naročitu pohvalu zaslužuje Joe Diestch koji je i reditelj i direktor fotografije, za sve ono što je postigao u pogledu izgleda filma.

Verujem da bi i ljudi na nacionalnim frekvencijama voleli da vide ovaj film i da ima više da pruži od života na HBO Max.

* * * 1/2 / * * * *