Thursday, June 30, 2016

FIN

Pogledao sam FIN Jorgea Torregrosse, zanimljiv film o kraju sveta u kome se na vešt način prevazilazi čest problem žanrovskih filmova oslonjenih na interakciju među velikim brojem likova. Naime, čest je slučaj da žanrovski film sa velikim brojem likova ima nekakvu usiljenu interakciju među njima i sukob sve dok se žanrovska matrica ne zahukta kada naravno sve to ostaje po strani i kreće ono zbog čega smo se okupili. FIN međutim radi potpuno suprotno, kreće iz karakterne drame i ostaje u njoj, uprkos tome što počinje da nudi SF premisu, i neke vrlo jasne suspense set-pieceove.

Grupa prijatelja se okuplja na druženju i tokom izleta ih zatiče smak sveta čija priroda do kraja filma ostaje nedokučiva i njima i gledaocima, ali otprilike se nazire o čemu je reč. Pre nego što se apokalipska javi kao katalizator njihovih sukoba, oni su se već zakačili, a kada nevolje krenu, umesto razdora počinje ujedinjenje.

Ovu ekranizaciju romana Davida Monteaguda, napisao je čuveni Jorge Guericaechavarria u saradnji sa Sergio G. Sanchezom, i scenario uspeva da bude konzistentan uz sve žanrovske mešavine kojim se bavi. Najzanimljiviji odnos dat je najzanimljivijoj glumici u podeli, Clari Lago, koja uotsalom dobija priliku da bude i last girl, i to je u ovom sklopu istovremeno i najznačajniji doprinos u meldoramskom pogledu.

Torregrossa ima izuzetan dar u vizuelnom pogledu, i za njega u domenu inscenacije nema tajni, suspense scene koje realizuje su ne samo tehnički besprekorne već u sebi nose i finu dozu košmarne iracionalnosti. Ipak, ni u nekim vrlo direktnim suspense situacijama, Torregrossa ne gubi fokus na likove.  Stoga u pogledu rediteljskog postupka, likovi nisu nikada ispali iz centra pažnje iako se u prepričavanju filma može pomenuti dosta spektakularnih situacija. U tom smislu, FIN ostaje zanimljiv žanrovski hibrid sa evropskim pečatom. Uprkos što je reč o bitno različitim filmovima, svakako da u određenom smislu podseća na MONSTERS Garetha Edwardsa,

* * * / * * * *

Wednesday, June 29, 2016

GREEN ROOM

Pogledao sam GREEN ROOM Jeremy Saulniera, jedan od najočekivanijih žanrovskih filmova godine. Nažalost, u svom trećem ostvarenju, Saulnier nije napredovao dovoljno. Ovo bi se moglo smatrati njegovim drugim pokušajem da snimi “drugi film” jer je ipak bio veliki i vremenski i produkcioni procep između MURDER PARTYja i BLUE RUINa. Nažalost, GREEN ROOM je enciklopedijski primer sophomore slumpa.

U narativnom smislu, Saulnier je konvencionalniji nego u BLUE RUINu. Film počinje izuzetno dobro, prikazujući težak život mladog punk benda koji je na “turneji” i vuče se po američkim pustarama. Kako bi “izvukli neki dinar”, pristaju da sviraju u skinhed klubu, i tamo upadaju u nevolje sa domaćinima.

Sve do momenta dok bend ne zasvira na sceni u skinhed klubu, stvari deluju izvanredno. I punk i nazi scena deluju uverljivo, ali onda Saulnier počinje da se oslanja na naivnosti, glupost junaka, krajnje neuverljive uslovnosti, i film se pretvara u suspense tehnikaliju u kojoj više nema nikakvog razrešenja među karakterima nego se stvar prebacuje na ravan fizičkog konflikta koji je, kako već rekoh baziran na neuverljivim premisama, geografiji i fizici.

Sve to vreme, Saulnier želi da sve papri nekim arty iskoracija unutar nečega što bi on nazivao grindhouseom ali ja bih to pre definisao kao torture porn.

Krajnji rezultat je razočaravajući. Film kreće maltene kao Alan Clarke ali u drugoj polovini degeneriše u Greydona Clarka, samo sa više para.

Odlična glumačka ekipa je mogla da pruži više, a najsočniji je Patrick Stewart u parafrazi Toma Metzgera, čuvenog vođe ameirlčkih skinheda. 

Ipak, posle dva Kana, i izuzetno povoljnih kritika i za ovaj film, Saulnier će teško moći da shvati u čemu je pogrešio. 

* 1/2 / * * * *

THE NECCESARY DEATH OF CHARLIE COUNTRYMAN

Debitantski film švedskog reditelja reklama i spotova Fredrika Bonda može se posmatrati kao prototip holivudskog filma koji bi snimio jugoslovenski reditelj. Za razliku od DRIVE koji ostavlja sličan utisak, THE NECCESARY DEATH OF CHARLIE COUNTRYMAN nije uspešan film, međutim nepogrešivo kanališe tu jugovićku potrebu da uče Amerikance kako se film. Nota bene, Fredrik Bond jeste Šveđanin, ali u spoju svoje široke ambicije sa istočnoevropskim settingom ali i uticajem u kom se može prepoznati Kusturica, asocira gotovo isključivo na Jugoslaviju.

Roman Vasyanov je u svom holivudskom opusu snimio neke kvintesencijalno “američke” filmove kao što je END OF WATCH, ali kao i u Ayerovom FURYju i CHARLIE COUNTRYMANu kanališe svoje istočnoevropsko iskustvo u fotografiji. CHARLIE se dešava u Bukureštu i govori o mladom Amerikancu koji dolazi u Rumuniju podstaknut porukom koju mu je predao duh pokojne majke. Posle komunikacije sa još ponekom mrtvom osobom, mladić biva uvučen u kriminalni zaplet. Ipak, primarni akcenat je na ljubavnoj priči između dvoje stranaca, urbanoj romansi na granici bajke, smeštenoj u maksimalno estetizovane bukureštanske ćumeze. Vasyanov uspeva da ovaj višak motiva učini vizuelno konzistentnim i da film ima ujednačen vizuelni izraz, i da mu upravo taj sloj bude i najuspeliji.

Kad je reč o priči, Fredrik Bond je radio po scenariju Matt Drakea koji je radjo niz indie predložaka ali je meni najznačajniji njegov rad na filmu PROJECT X. CHARLIE COUNTRYMAN je u tom smislu jedan klasičan showcase scenario u kome je scenarista pokušao da uzme jednu konvencionalnu situaciju i da je iz scene u scenu obogati raznim detaljima i efektima, usput stvarajući jednu prenatrpanu celinu.

Kod iskusnijeg reditelja, takav scenario bi prošao kroz “čišćenje” ali ne i kod Bonda kome se to učinilo kao pravi balans između žanrovske baze i umetničke nadogradnje. Svakako, da Bond nije imao mnogo onih koji bi imali primedbe jer je u glumačkoj ekipi Shiu LeBouefa, Evan Rachael Wood i Madsa Mikkelsena, a epizodne uloge su takođe podeljene ozbiljnim imenima kao što su Melissa Leo i Aubrey Plaza. Rečju, ovaj scenario je uspeo da privuče ozbiljan “talenat” ispred kamere. Ipak, na kraju cele priče, taj “talenat” je posle ove ekskurzija nastavio da se bavi svojim komercijalnim zadacima, a Bond nije dobio ponudu ovog tipa, odnosno isti producent ga je zvao da radi LONDON HAS FALLEN.

Taj spoj jednostavnosti osnovne priče koja je nadograđena raznim baroknim detaljima, bizarnostima, sitnicama, digresijama, upravo ponajviše asocira na Kusturicu i njegov narečeni uticaj.

CHARLIE COUNTRYMAN odlično izgleda, dinamičan je, međutim, zbog svoje ambicije da “bude nešto više” ne uspeva da ubedi gledaoca u neke od klišea koji se nalaze u njegovoj samoj postavci. Stoga, umesto upmarket filma za najširu publiku, CHARLIE je više jedna simpatična digresija za sinefile koje zabavlja prepoznavanje autorskih zabluda. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, June 28, 2016

INKARNACIJA

Pogledao sam INKARNACIJU Filipa Kovačevića. Reč je o low budget debitantskom filmu koji je unikatan po tome što se može smatrati SF trilerom. Ovakav žanrovski izbor prilično je ekskluzivan u našim uslovima gde nema ni trilera mnogo a nekmoli SFa.

Kovačević je snimio film potpuno izvan sistema i pojedine stilske i pripovedačke odluke koje je doneo sasvim sigurno proističu iz niskog budžeta sa kojim je radio. Prva među njima je sama koncepcija filma a to je da se priča bazira na repeticiji. Čovek sa amnezijom se budi u Knez Mihajlovoj, ustaje i odmah biva ubijen od strane maskiranih  ljudi u odelima. U početku pokušava da nekako poživi što duže, da im umakne, i da oktrije tajnu koja se krije iza njegovih inakrnacija.

Te inkarnacije u izvesnom smislu testiraju gledaočevo strpljenje, između ostalog i zato što Kovačević nije imao uslove da ih snimi na neke izrazito kreativne načine kao recimo Doug Liman u filmu EDGE OF TOMORROW. Međutim, ako gledaocu legne Kovaćevićev rediteljski postupak, onda mu ova repeticija neće biti mučna.

Mladi glumac Stojan Đorđević ima noseću ulogu. Nažalost, Kovačević bazira njegov lik na nešto “tišoj” interpretaciji i ne otvara mu puno prostora za identifikaciju publike. Ipak, u ovako dominantnoj glavnoj ulozi, Đorđević uspeva da izgradi lik.

Kovačević nudi nekoliko jako vešto realizovanih scena, pre svega jednu poteru i tuču. U celini, INKARNACIJA svakako nije srpski Blomkamp, i nije uspela da suštinski prevaziđe svoja budžetska  ograničenja, ali svakako ovo jeste film koji nikada ne pada ispod nivoa barem studentskog filma. To bi u neka ranija vremena moglo delovati kao primedba ali danas su studentski filmovi često ne samo svežiji i zanimljiviji već i bolje realizovani od profesionalnih.

Ne može se pobeći od utiska da je INKARNACIJA “silom” razvučena na celovečernji film, i ne može se osporiti da je razrešenje priče moglo biti efektnije, međutim obrni-okreni, ovo je celovečernji debi koji obećava. Ne koliko OTVORENA ali svakako da za ovog mladog reditelja ima mesta da opet nešto pokuša u našem filmu. 

Na godišnjem nivou preplavljeni smo ovakvim low budget SF pokušajima mladih reditelja sa oskudnom produkcijom i iNKARNACIJA u toj konkurenciji ne zaostaje previše. Štaviše, lako bih nabrojao nekoliko naslova koje je kritika pohvalila a da je INKARNACIJA sa svim svojim nedostacima i bolja od njih.

* * / * * * *

Monday, June 27, 2016

НОЧНОИ ПРОДАВЕЦ

Pogledao sam НОЧНОИ ПРОДАВЕЦ Valerija Rožnova. Nažalost, ovaj ruski film iz 2005. podsetiome je na TOČKOVE Đorđa Milosavljevića, što nikada nije dobar znak. Reč je o svedenom kamernom derivatu crnohumornog trilera o noćnom prodavcu u moskovskom supermarketu, njegovoj aferi sa gazdinom ženom i serijskim ubicom koji luta tim krajem u kišnoj noći.

Nažalost, Rožnov kao scenarista ne uspeva da ponudi predložak koji bi mogao da opravda vrlo solidan talenat okupljen u drugim resorima. Recimo, ovo je jedan od prvih celovečernjih igranih filmova koje je slikao Roman Vasyanov, i fotografija je nesporno jako dobra, međutim, nažalost ono što mu je dato da snima nije baš opterećeno smislom.

Umesto nekakvog autentičnog pečata,НОЧНОИ ПРОДАВЕЦ deluje kao oni klišetizirani niskobudžetni debiji koji na kraju ne uspevaju da afirmišu svoje autore ili ih se ovi kasnije stide ako na neki drugi naćin postignu uspeh. 

Ova mešavina CLERKSa i PULP FICTIONa kao uticaj je dugo uticala na filmove širom sveta i dobro je da je taj uticaj konačno uminuo. Ipak, evo, baš je ovaj naslov primer dela koje je nastalo u desetoj sezoni tog odjeka.

* 1/2 / * * * *

GYEONGSEONHAKYOO: SARAJIN SONYEODEUL

Pogledao sam južnokorejski horor THE SILENCED Hae-young Leeja. Reč je o tipičnom filmu smeštenom u internat za devojke koji nažalost ne uspeva da donese mnogo toga novog u ovaj podžanr koji je pored klasike u ravni Argentove SUSPIRIE imao i neke svežije a odlične primere kao što je Laugierov SAINT ANGE. U određenom smislu, mogu se povući paralele između THE SILENCED i SAINT ANGE, ali nažalost Hae-young Lee nije ni približno datovit kao Laugier.

Za početak, ovde sam ponovo imao stari problem nerazlikovanja glavnih junaka, što naravno može imati veze sa mojim nedovoljnim gledanjem azijskih filmova ali bih rekao da itekako ima veze i sa tim što se ovde glavne junakinje nedovoljno razlikuju.

Kada stvari postanu nadrealne, odnosno kada počne da izbija iracionalnost cele situacije i strave, imao sam dosta tegoba da utvrdim kome se šta dešava, pa samim tim mi je možda deo te sirealnosti i izmakao.

Bez namere da spoilujem užitak, ali na kraju premisa pokazuje da su junakinje suočeve sa pretnjom koja ima utemeljenje I u realnosti, međutimm dotle je moje interesovanje bilo ozbiljno razvodnjeno…

Hae-young Lee je debitovao zapaženim animiranim filmom koji je krasila invencija. Plašim se ipak da je ovaj film umnogome smanjio očekivanja od ovog reditelja. Doduše, deo mojih problema jeste anuliran na domaćem južnokorejskom i azijskom tržištu, gde je film sigurno bolji samim tim što je lakši za praćenje.

Ipak, kad se podvuče crta, ni gledalac koji je sve ispratio u ovom filmu ne biva nagrađen sadržajem koji suštinski ili formalno ispunjava sve one potencijale koje su ljudi istraživali u filmovima ovog tipa od SUSPIRIE do INNOCENCEa.

* 1/2 / * * * *

Sunday, June 26, 2016

EQUALS

Pogledao sam EQUALS Drakea Doremusa, indie SF melodramu smeštenu u dosta često eksploatisanu postavku antiutopije u kojoj su ljudima ukinute emocije. U društvu u kome se emocija tretira kao bolest, dvoje ljudi se zaljubljuje. 

Igraju ih Nicholas Hoult i Kristen Stewart. U sporednoj ulozi pojavljuje se Guy Pearce. Doremus sve to vrlo fino minimalistički dizajnira i gradi antiutopiju sa vrlo malo sredstava i bez namere da ona posluži kao kulisa za rušenje.

Nažalost, uprkos svim navedenim kvalitetima, EQUALS nam ne otkriva ništa novo, ne otkriva nam ništa naročito, i do kraja ostaje prilično ravan i nedorečen.

EQUALS ne bih mogao da otpišem kao potpuni promašaj jer naprosto u ovom filmu ima šta da se vidi, i ima ko da se vidi. Ali, film pati od jednog bizarnog fundamentalnog problema. Naime, film polazi od pretpostavke koja je pomogla Doremusovovom proboju u LIKE CRAZY a to je da se u centar postavi zanimljiva ali jednostavna priča među karakterima i da se onda pusti da se kroz odnose među likovima, glumačku igru itd. desi nešto transcedentno.

Nažalost, EQUALS nije takav materijal, potreban mu je još jedan strukturalni sloj kako bi zaista omogućio punokrvno filmsko iskustvo. Naročito, tome treba dodati i bogato iskustvo koje je američka kinematografija stekla u ovoj vrsti filma, što sve te propuste čini neočekivanim, da ne kažem nedopustivim.

EQUALS međutim isto tako može biti zanimljiv gledaocima koji su na ovom ili onom nivou, bilo u domenu indie melodrame, bilo u domenu SFa, imali manje gledaočko iskustvo. 

* * / * * * *

Friday, June 24, 2016

THE PRIESTS

Pogledao sam THE PRIESTS Jae-hyun Janga, južnokorejski exorcism triler koji je nažalost previše oslonjen na konvencije američkih filmova na tu temu. Nažalost, ovo nije gamechangersko ostvarenje i praktično nudi samo južnokorejsku egzekuciju već poznatih situacija. Iskreno, inače mi trileri i horori sa temom egzorcizma nisu među nadražim podžarovima, tako da je verovatno i to razlog što je ovaj film ostavio krajnje skroman utisak na mene.

Nažalost, ovo je vrlo vešto realizovan film kome se formalno nema mnogo toga zameriti. Problem je samo u tome što Jae-hyun Jang praktično ne unosi ništa novo u svoj film, a u reprizi starih rešenja, što meni generalno ne smeta, naprosto nema dovoljno svežine i ubedljivosti.

Otud, THE PRIESTS najpre zaslužuje poštovanje zbog vete tehničke realizacije ali pravu publiku može najpre naći među mlađom publikom koga nije gledala puno exorcism filmova. Otud ne čudi da je film dosta dobro krenuo na domicilnom tržištu jer pretpostavljam da je baš tamo našao zahvalnu publiku.

Ukupno uzev, THE PRIESTS je film koji bi svojom veštinom verovatno imponovao svakoj kinematografiji van Amerike ili Španije, ali nažalost uprkos solidnom tehnološkom nivou nema potencijal za crossover. 

* * 1/2 / * * * *

Thursday, June 23, 2016

RED FAMILY

Pogledao sam RED FAMILY Ju-hyoung Leea, producentski i scenaristički rad Kim Ki Duka. Reč je o crnohumornom trileru o grupi severnokorejskih špjuna koji se infiltiriraju na jug, pretvarajući se da su skladna porodica. U početku, oni su spremni na sve, ali jedna regularna i zavađena porodica iz komšiluka ubrzo počinje da snažno utiče na njih i da među njima budi istinsku porodičnu dinamiku usled koje međusobni i porodični odnosi polako postaju značajniji od zadataka na koje ih je poslala domovina.

RED FAMILY se može pojednostavljeno definisati kao južnokorejska parafraza serije THE AMERICANS, međutim ovaj film dolazi u kinematografiji koja je proizvela SECRETLY GREATLY, dakle ima jako visok domet u toj oblasti. RED FAMILY je izašao iste godine kada i SECRETLY GREATLY i nažalost neuporedivo je manje maštovit i slabije realizovan. Ju-hyoung Lee nažalost nije uspeo da dovoljno razradi motive kojih se dotiče, a postavio je temu dosta široko. Tu je motiv porodice u kojoj su pravi odnosi potpuno drugačiji od onih koji se predstavlajju okolini, zatim motiv porodičnih odnosa koji se uprkos formacijskom rasporedu razvijaju na bazi drugih vidova dinamike i starešinstva, odnos surogat i prave porodice, i naravno špijunska intriga. Nažalost, na kraju ništa od svega ovoga nije razrađeno ni blizu potencijala koji nosi. Ju-hyoung Lee je i tonalno nesiguran u pojedinim deonicama, i ne uspeva dobro da nađe balans između humora i surovosti. Ipak, u krajnjoj instanci, RED FAMILY uspeva da se nekako sastavi kao celina.

Kim Ki Duk se ovom temom u određenom smislu bavio u svoj produkciono-scenarističkom filmu POONGSAN koji u ovom filmu junaci odlaze da gledaju i koriste kao svojevrsnu temu za razgovor. 

Ipak, na jednom paradoksalnom nivou, uprkos tome što je SECRETLY GREATLY u vsakom pogledu superiorniji film, RED FAMILY sa svojim ipak konvencionalnijim izrazom može stajati kao gateway feature za gledaoce koje zanima ova tema. Pa, ipak, ovo svakako nije jedan od naslova koji dokazuje superiornost južnokorejske kinematografije.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, June 22, 2016

A CAMBIO DE NADA

Pogledao sam A CAMBIO DE NADA Daniela Guzmana, melodramu o madridskom srednjoškolcu koji beži od kuće u kojoj živi sa zavađenim roditeljima i luta gradom pronalazeći novu porodicu u najboljem drugu, ostarelom automehaničaru i starici koja prepravlja odbaeni stari nameštaj. Postavka zvuči sentimentalno ali nije jer je glavni junak vrlo vitalan i usmeren prema svojim mladalačkim ciljevima. U saradnji sa direktorom fotografije Josuom Inschausteguijem, Guzman uspeva da zarobi atmosferu Madrida leti i ponudi zanimljjivu mešavinu socijalne melodrame i omladinskog filma. I uopšte, reklo bi se da je Guzman prepoznao kako je sada idealno vreme za tu vrstu filma kada Holivud sve manje uključuje takve naslove u svoju ponudu i kada oni sve ređe stižu do bioskopa van Amerike.

A CAMBIO DE NADA praktično ne nudi ništa novo ali ono što je prepoznatljivo realizuje na energičan način i sa punim ubeđenjem, pronalazeći atraktivne vidove interpretacije nekih arhetipskih situacija odrastanja, osamostaljenja i inicijacije. U odnosu na holivuski film, Guzman pronalazi prostor da se istakne time što njegove junake na kraju priča ne očekuje potpuno ispunjenje, odnosno u nekoliko navrata od velikih očekivanja ne nastane ništa, čime stvara utisak istinitosti u svom filmu koji zapravo barata tipskim situacijama.

A CAMBIO DE NADA je film kakav bismo mogli zamisliti u distribuciji nekoj major studija pre tridesetak godina bez problema, i po prvi put u istoriji suočavamo se sa vremenom u kome Holivud više ne proizvodi dovoljno filmova u žanrovima u kojima je najbolji jer je preveliki akcenat stavio na spektakl. Otud, Guzmanov film uspeva da istovremeno bude jednog lako prepoznatljivog kanona ali da u današnjem kontekstu bude itekako različit.

Guzman, inače glumac, odlično se snalazi sa naturščicima u glavnim ulogama i pokazuje da se od njega može očekivati dosta u budućnosti, pre svega kao reditelja koji istovremeno spaja “ozbiljne teme” i forme koje “traže publiku”. 

* * * / * * * *

Tuesday, June 21, 2016

EL PENALTI MAS LARGO DEL MUNDO

Pogledao sam EL PENALTI MAS LARGO DEL MUNDO Roberda Santiaga, adaptaciju kratke priče Osvalda Soriana. Ova priča bi se mogla ekranizovati u raznim zemljama u kojima se igra fudbal jer nudi jako zanimljiv koncept za film.

U slučaju Roberta Santiaga, svi potrebni elementi za uspešnu komediju su prisutni ali bi film svakako bio još bolji da je imao harizmatičnijeg glavnog glumca. Fernando Tejero, španski glumac koji dosta podseća na Ljubu Moljca, naprosto nema dovoljnu harizmu za glvnog junaka da bi postigao širu identifikaciju, iako je ideja da se glumac takvog profila stavi na ekran sama po sebi uopšte nije loša.

Tejero čini sve što može ali naprosto, nešto mu nedostaje da bi u potpunosti dočarao simpatičnog austsajdera. Delom pored Tejerove igre tome doprinosi i način na koji je lik napisan gde se on naprosto ni po čemu ne ističe, nema nekih naročitih skrivenih vrlina.

No, premisa je briljantna, glavni junak je rezevrni golman amaterskog trećeligaškog kluba koji treba da brani jedanaesterac dosuđen na kraju prekinute utakmice. I sada, samo jedanaesterac treba da se izvede, a sve nade male varoši polažu se u ovog fudbalskog diletanta. Ipak, svi u gradu će učiniti sve da ga odobrovolje pred ključnu odbranu. On međutim sa druge strane želi da iskoristi dolazak u cenar pažnje da bi se približio devojci koja mu se dopada.

Roberto Santiago nudi nepretenciozan rediteljski postupak u kome na kraju ipak uspeva da izgradi određenu atsmoferu malog grada, njegovih stanovnika i ambijenata za koji su vezane njihove sudbine, i dosta dobro rešava komične situacije. Međutim, isto tako može se reći da je u svetlu reditelja kao što je Javier Ruiz Caldera, Santiago prilično arhaičan. Ipak, posao je na kraju obavljen pristojno i film pruža u osnovi ono što treba.

* * 1/2 / * * * *

Monday, June 20, 2016

KRIGEN

Pogledao sam  KRIGEN Tobiasa Lindholma. Od kako su Noer i Lindholm prestali da rade zajednom, moram priznati da mi je Noerov output bolji ali je Lindholm uspeo da se dva puta nađe u konkurenciji za oskara, pa bi se reklo da njemu ipak bolje ide. KRIGEN mi je ipak slabiji od njegovog prethodnog filma, iako je ovo rad u kome se nema šta puno zameriti. Reč je o vrlo preciznoj melodrami o danskom oficiru u Avganistanu i porodici koja se snalazi sama u Danskoj. Ponovo se sreću kada on nehotice počini ratni zločin u pokušaju da izvuče živu glavu iz jedne talibanske zasede.

Lindholmov film je sa ovakvom premisom mogao biti i mnogo lošiji jer je otvorio niz pitanja koja nisu nimalo ekskluzivna ali su rizična, međutim, na kraju osnovni problem filma ostaje to što je u drugoj polovini kada bi moralo doći do klimaksa, neobično ravan, i tu konceptualnu inovaciju Lindholm ne uspeva da efektno plasira. Iako me u osnovi raduje što u tako osetljivom delu priče nije otišao u opersku grandioznost, a mogao je, isto tako nije uspeo da isprati tu atipičnu dinamiku, i u drugoj polovini film dobija određena televizijska svojstva.

To je jedan od rizika koji nosi ova vrsta kamerne angažovane melodrame, i Lindholm ga je do sada u svom radu uspešno prevazilazio. Ipak, ovog puta se nije snašao. Ne znam da li je možda Noer pomagao da se to ne desi u filmu R, recimo.

Ukupno uzev, Lindholmov film na kraju stoji kao dobro zaokružen produkt iz domena angažovanog filma, koji će imati svoje mesto i u bioskopu i na televiziji. Šteta je što u filmskom pogledu nije bolje odgovorio na vlastiti izazov koji je postavio kao scenarista. Da je KRIGEN imao ozbiljnu filmsku nadgradnju, uspeo bi da bude delo veće vrednosti. Ovako ostaje častan ali mlak pokušaj da se angažman prenese u mejnstrim nekim arty detaljima. 

* * 1/2 / * * * *

NOW YOU SEE ME 2

Pogledao sam NOW YOU SEE ME 2 Jona Chua, nastavak Letterierovog prijatnog iznenađenja u kome je ponovo okupljena ista ekipa izuzev Isle Fisher (koja je zamenjena sa Lizzy Kaplan) koja je ove godine doduše sarađivala sa francuskim hitmejkerom na GRIMSBYju ali je preskočila novi NOW YOU SEE ME. Ipak, činjenica da su Mark Ruffalo, Jesse Eisenberg i Woody Harrelson i dalje tu predstavlja pravi uspeh ako imamo u vidu koliko se reputacija ovih glumaca izmenila u proteklih par godina. Ruffalo i Eisenberg su uspeli da se ustale u strip-ekranizacijama, a Harrelson je oporavio svoju karijeru u TRUE DETECTIVEu, pa ipak ostali su deo ove franšize koja potiče iz nezavisne produkcije. Summit je proteklih sezona uspeo da odgaji nekoliko YA franšiza a učinio je sve da ih izgradi u drugim formama. U konkretnom slučaju, NOW YOU SEE ME, ista ova podela je u startu pravi uspeh.

Kad je o samom filmu reč, zvuči kao prvoloptaški vic ako bi se reklo da filmu “nedostaje magija” prvog dela, ali to je upravo istina. Međutim, ako apstrahujemo taj X-faktor, nema nikakve sumnje da su se svi umešani u nastanak ovog filma svojski potrudili da bude na nivou prethodnog, pa čak i da ga prevaziđe.

Trud nije urodio plodom naprosto zato što ta dramaturgija mađioničarskog efekta koji zbuni publiku i potonjeg otkrivanja trika koji je oduševi, nije do kraja ponovljen u ovom filmu - jer bi to bilo besmisleno - ali nije ni zamenjen nečim boljim. Stoga, ono što je bilo sveže rešenje u prvom filmu, sada je istovremeno ponovljeno ali i “utišano” a ničim novim nije zamenjeno. Otud, NOW YOU SEE ME 2 naprosto nema šta da ponudi publici, nema puno suštinski novog a ni staro nije u potpunosti rekonstruisano.

Slično Marvelovim filmovima, NOW YOU SEE ME 2 počinje da prati i od viška likova koje treba pratiti, a neke nekonzistentnosti u odnosu na prvi film (recimo , zašto nema Isle Fisher) su bez ikakvog razloga elaborirane i time se samo dodatno ukazalo da se ekipa nije mogla okupiti, a to je jako loš signal za film koji govori o okupljanju ekipe. Otud, baš onaj veliki uspeh da su Ruffalo, Eisenberg i Harrelson tu, nekako biva pojeftinjen tim objašnjenjem zašto nema Isle.

Drugi krupan problem jeste činjenica da su autori filma svoju nesigurnost u materijal pokušali da reše obiljem mađoničarskih trikova koji s jedne strane deluju porpilično arbitrarno, a nije ponuđena “uverljiva” rekonstrukcija kako su izvedeni. Stoga, u pojedinim fazama junaci filma NOW YOU SEE ME 2 maltene postaju superheroji. Još jedan detalj koji me nije obradovao jeste to što film donosi dve scene tuče iako je zanimljivost ovih junaka baš u tome što uvek izbegnu tuču.

Dakle, NOW YOU SEE ME 2 definitivno ima problem mašte i ideja, ali i scenarističke moći da se rekonstruišu aduti prvog filma. Međutim, u film je uložen veliki trud i energija, tu je odlična glumačka podela i kada je tako, film sa takvim hardverom naprosto ne može pasti ispod nekog nivoa, naročito kada se sva ta imena potrude. Dinamo u ekipi je Lizzy ali definitivno niko, pa ni Morgan Freeman ne zabušava. Stoga, glumci i ekipa iza kamere, zalaganjem uspevaju da učine film prilično dinamičnim i pitkim.

Stoga, iako prvi film nije ponovljen, nema sumnje da je NOW YOU SEE ME 2 pošteno urađen nastavak kome se naprosto samo nije desilo da bude istinski zanimljiv. Međutim, u ovoj poplavi nastavaka i rimejkova, NOW YOU SEE ME 2 nema čega da se stidi.

Uprkos tome što je teško prepoznati gde su se desile ključne greške, Chu je ipak znatno nesigurniji reditelj od Letteriera, i to upravo u domenu vođenja priče, pa je NOW YOU SEE ME 2, iako njegov najbolji film do sada, ipak ogledalo i njegovih moći.

Uprkos svim greškama u ovom delu, u serijalu kreativno ima života jer se protagonisti filma dovoljno izdvajaju na savremenoj sceni opterećenoj franđizama. Ako se budu stekli uslovi za nastavak, nadam se da će duh prvog filma biti detaljnije analiziran. 

* * / * * * *

Saturday, June 18, 2016

THE REZORT

Pogledao sam THE REZORT Steve Barkera, film koji deluje kao da je dumpovan malo u španske bioskope a posle na DTV iako to nije zaslužio. Da li bi imao svoje mesto u bioskopima ne znam jer ipak danas potpuno drugačiji film ide u bioskop, ali definitivno je reč o zombie filmu koji zaslužuje pažnju, što se u poslednje vreme vrlo retko može reći.

THE REZORT kreće kao rip-off JURASSIC PARKa sa zombijima. Naime, zemlju je pogodila zombi epidemija. Ljudi su pobedili, ali postoji jedno egzotično ostrvo na kome ljudi mogu ići da turistički ubijaju zombije. Na tom ostrvu naravno, sve je prilagođeno hirovima bogatih turista sve dok jednog dana ne dođe do kolapsa bezbednosnog sistema.

Barker je krenuo kao perspektivni reditelj u Velikoj Britaniji i odmah se opredelio za žanrovski film. Nažalost, nije imao sreće da se izbori za high profile projekte ali je i dalje zadržao određene ambicije u svojim filmovima, pa tako i THE REZORT nudi jednu vrlo specifičnu političku dimenziju koju iskreno nisam očekivao od filma ovog profila…

Kako je reč o britansko-španskoj koprodukciji, film uspeva da izgleda mnogo bolje od onoga što budžet sugeriše. Lokacije na Kanarskim ostrvima su izvanredne, a fotografiju je radio Roman Osim, DP sa ozbiljnim projektima u svom CVu i to se vidi. Dougray Scott je najpoznatije ime u glumačkoj podeli, ali ako imamo u vidu Barkerov usud da snima film sa zombijima u kome ima dosta likova koji su tu samo da bi nastradali, rukovođenje “ljudskim faktorom” u ovoj priči je dosta solidno.

THE REZORT je jedan od onih B-filmova kakvih je u poslednje vreme sve manje, koji nisu uspeli da se nametnu na žanrovskim festivalima a nisu uspeli ni da se izbore za neku dobru poslovnu poziciju, a iznenađuju nekim zahvatima koje su preduzeli autori. Imajući u vidu kontekst, ovaj film zaslužuje jaku preporuku.

* * * / * * * *

Wednesday, June 15, 2016

NEVER BACK DOWN 3: NO SURRENDER

Pogledao sam NEVER BACK DOWN 3: NO SURRENDER Michael Jai Whitea. White ponovo režira i piše u saradnji sa Chris Hautyjem, piscem prva dva filma, i ponovo je jako uspešan, ne samo daleko iznad onoga što inače snima u poslednje vreme već se vrlo lako može upisati među reprezente onog uspona DTVa koji je krenuo pre nekoliko godina. U ovom filmu, Whiteov lik odlazi na Tajland posle odslužene robije i tamo pomaže prijatelju da se spremi za MMA turnir. Međutim, u toku pripreme za turnir, White mora da preuzme ulogu borca, kako valja i trebuje. 

Drugi deo NEVER BACK DOWN u Whiteovoj režiji karakterisali su dobri likovi i zanimljive dramske scene. Sa prilično niskim budžetom i ograničenim brojem lokacija, White to ponavlja i u ovom filmu. Likovi su ponovo dobri i stvara se fina borilačka melodrama praćena sirovim scenama borbe za koje je ponovo zadužen Larnell Stovall.

Lep dodatak događajima je cameo koji je napravila Jeeja Yanin, štićenica Prachye Pinkaeea kojoj sam prorekao veliku budućnost posle njegovog filma CHOCLATE. Nažalost, ono što je potom radila nije bilo na nivou ali se sada uzdam u njene pojave na DTV scene da je nekakav crossover ipak moguć. Koliko shvatam posle NEVER BACK DOWN 3 čeka je i HARD TARGET 2 Roela Reinea.

Film je snimao Ross Clarkson, redovni saradnik Isaaca Florentinea, ali u saradnji sa Whiteom postiže jedan ipak siroviji, organski izgled filma. Borba kao ni u drugom delu koji je radio White, ne dominira filmom ali su scene vrlo efektne i ubedljive, sa dosta telesnosti i Whiteom koji u njima pokazuje svoj protagonizam.

Zanimljiv detalj je skor filma koji je odsvirao simfonijski orkestar makedonske radio-televizije. Posle Gruovih pesama u UNDISPUTED 2, ponovo bivša Jugoslavija učestvuje na soundtracku za borilački film. Iako UNDISPUTED ima nešto ekskluzivniji koncept jer se iz filma u film menjao protagonizam junaka, NEVER BACK DOWN je svakako apsolutno konkurentan serijal, za koji mi se čini da je bez razloga još uvek percipiran kao da je nekako ispod UNDISPUTEDa. Mislim da svaki od ova dva ima svoje adute i da NEVER BACK DOWN zaslužuje sličnu reputaciju. 

* * * / * * * *

Tuesday, June 14, 2016

LOVE & FRIENDSHIP

Pogledao sam LOVE & FRIENDSHIP Whita Stillmana, ekranizaciju rane novele Jane Austen. Moram da priznam - zbunjen sam većinski pozivitvnim, da ne kažem hvalospevnim kritikama koje je dobio ovaj film jer reč je o pretencioznoj, i na pogrešan način svedenoj ekranizaciji Jane Austen. čija je ambicija verovatno bila da na neki način ponudi drugi ugao gledanja na čuvenu spisateljicu ali rezultat je više konfuzan i nerazrađen nego šro je istinski inovativan. Stillman se opredelio da prikaže junake krajnje teatralno, uz natpise o njihovom imenu i karaktersitikama, i ti natpisi pored svoje pretencioznosti apsolutno ne nude nikakav ključ za razumevanje likova, niti pomažu praćenju priče. Vizuelni koncept je sveden na mahom statične kadove i vrlo skromno raskadrirane situacije u kojima se tekst Jane Austen izgovara na prilično letargičan način.

Kako je ovaj film dobio kritike u kojima se smatra najboljom ekranizcijom Jane Austen i nečim jako komičnim zaista teško mogu da razumem, osim ako kritika nije cenila to što Whit Stillman zaista ne prilazi materijalu kao tipični adaptatori Jane Austen. Međutim, to novo što nudi očigledno sadrži neke kvalitete i u pogledu igre i u pogledu humora koji uopšte, dakle ni u tragovima nisu doprli do mene.

Ostavljam mogućnost da nisam bio u stanju da razumem ovaj film...

Monday, June 13, 2016

EYE IN THE SKY

Pogledao sam EYE IN THE SKY Gavina Hooda, nepodnošljivo politički korektnu polemičku dramu o moralnim dilemama koje se pojavljuju pred ljudima koji putem bespilotnih letelica ubijaju druge ljude u dalekim predelima. Scenario Guya Hibberta je nepodnošljivo tupav i pokušava da u polemičkom maniru suoči razne stavove oličene u različtim likovima, a sve ih postavlja u situaciju da se dronom mora ubiti ozloglašeni islamista u Keniji, ali, avaj, pred kućom koju treba gađati sedi mala devojčica i prodaje neke somune.

Hibbertove namere su ili časne ali on ne dobacuje do njih jer je glup, ili su nečasne i realizovane na način da deluje kao da je on jako naivan. S jedne strane, Hibbert predstavlja svet drone warfarea kao milje u kome se brine o kolateralnoj šteti do mere da se vaga o smrti jedne devojčice, što možda i jeste tako kada su mete manje značajne od onih koje se gađaju u ovom filmu. Ako se setimo sluaja RTSa, NATO nije imao apsolutno nikakav problem da ubije 16 civila kako bi uništio antenu koja nije bila od vitalnog značaja za odbranu Jugoslavije ali se za nju mogla upotrebiti. I kada se pogleda njihov CDE za tu akciju u dokumentima Haškog tribunala, apsolutno nisu imali nikakvu dilemu oko toga da li usput treba pobiti civile, kao što nisu imali nikakve iluzije o suštinskoj beznačajnosti tog postrojenja koje su gađali. Stoga situacija u kojoj ih jedna devojčica sprečava da ubiju par ozloglašenih terorista i bombaša samoubicu koji se upravo opasuje eksplozivom apsolutno nema nikakvog smisla. Ubili bi devojčicu kao kolaterlanu štetu bez razmišljanja.

Ipak, činjenica da film tobože hoće da nam pokaće hladan i ciničan svet u kome neko uopšte diskutuje o tome da li treba da se ubije devojčica ili ne, predstavlja inicijalnu laž i glupost. Kada se ta laž uvede, onda gluposti kreću da se nagomilavaju, pa tako centrala maltene žrtvuje život svog operativca kako bi spasila devojčicu od ekslozije, i sve u svemu, film osuđuje ljude koji prave kolateralnu štetu, ali ih opet i razume, pa se na kraju sve svede na priču o tome kako NATO ubija neke ljude po svetu ali to ne znači da ubicama povremeno nije teško zbog toga.

Ono što je najperveznije od svega jeste zapravo status ovog filma koji ponajviše podseća na neke polemičke drame iz vremena komunizma gde se kao iznose argumenti za i protiv ali je vrednosni sistem jasan, a vrednosni sistem je onaj vladajući. Umesto da bude tako i percipiran, kao priča koja pokazujući malo naličja Rata protiv terorizma zapravo samo reafirmiše njegovu neophodnost jer na kraju krajeva, NATOvci jesu ubice ali se prvo jako dugo pitaju da li da usput ubiju devojčicu, ovaj film je doživljen kao inteligentno preispitivanje drone warfarea.

Andrew Niccol je napravio takođe slab ali ipak kudikamo smisleniji film o tome. A koliko vidim i Anne Hathaway će ekranizovati pozorišni komad o tome koji upravo igra. Dakle, drone warfare je sasvim zasluženo došao u fokus filmskih autora, ali tek treba da rezultira dobrim filmom. 

Gavin Hood je posle dolaska u Holivud imao čudnu putanju u karijeri, između ostalog i zato što je želeo da se bavi osetljivim političkim temama. U tom smislu, Hoodov RENDITION je daleko vredniji film od ovoga. Pa opet, ako govorimo o uništenju svetova sa distance, verujem da je ENDER’S GAME još snažnije delo na ovu temu iako govori o dalekoj budućnosti.

* 1/2 / * * * *

Sunday, June 12, 2016

EKIPAŽ

Ruski majstor saspensa Nikolaj Lebedjev snimio je rimejk navodno najgledanijeg filma sovjetske ere - EKIPAŽ Aleksandra Mite. Mitin film je snimljen pre nekih 35 godina i u svoje vreme je bio sovjetska narodna adaptacija američkog serijala AIRPORT, sa razrađenim odnosima među junacima, čak i u većoj meri nego što je bilo potrebno. Lebedjev snima film koji se u pogledu balansa između melodrame i disaster movieja dosta stabilno pozicionira na strani disastera. Međutim, problem je u tome što su svi odnosi među likovima u filmu postavljeni ne samo šablonski i površno, već i distancirano maltene na nivou kadra, tako da film u pogledu karaktera zapravo nikada ne zaigra. Danila Kozlovski i Vladimir Maškov su dovoljno velike zvezde da naprave nekakav odnos na bazi svoje rutine i gledalaćkog iskustva, ali ukupno uzev, EKIPAŽ ne uspeva da izgradi zanimljive karaktere, pa ni populističke likove koji bi komunicirali sa publikom.

Spoj flah likova i CGI-heavy letačke akcije čini da EKIPAŽ ponajpre može da se posmatra kao uspešan televizijski proizvod. I van Rusije i bivšeg SSSRa upravo najbolje i može proći na tom formatu.

Mitin EKIPAŽ je u sebi nosio dozu ekskluzivnosti, govorio je o visokorizičnoj a opet civilnoj profesiji, prikazivao je ljude koji putuju po svetu, odlaze i na Zapad, i to je svemu davalo egzotičnu dimenziju. Rimejk EKIPAŽA dolazi u trenutku kada Rusija ponovo nije baš otvorena, ali sasvim sigurno putovanje van granica nije nikakva ekskluziva. U tom demistifikovanom dobu, posao pilota dat je kao jedan zanimljiv spoj blue collar i white collar posla, u kome zapravo nema naročitog glamura.

Stoga, iako na nekoliko letova, Lebedjev prikazuje panorame gradova van Rusije, njegovi junaci čak ni ne voze najveći avion u floti Aeroflota već jedan običan avion. Naravno, kada se desi taj let na kome se sve uroti protiv junaka, onde stvari počnu da se izdvajaju i mi shvatamo da je ovo kao TOP GUN u kome je komandant ispunio pretnju Mavericku i izbacio ga iz vojske.

Danila Kozlovski igra pilota ruskog vazduhoplovstva koji je vozeći transportni avion napravio “disciplinski prekršaj” i izbačen je iz vojske. On se zapošljava u Aeroflotu i dobro je da Lebedjev odlučuje da se fokusira na jednog junaka i da priču steše u odnosu na prethodni film. Međutim, onda se pojavljuje njegov starešina u Aeroflotu čija porodična priča postaje snažnije od Daniline, i u pojedinim trenucima preti da “zamasti” film više nego što bi trebalo, po uzoru na Mitin original, ali se to na kraju ne dešava.

EKIPAŽ je inače bio prevod Zemeckisovog FLIGHTa za rusko tržište, i uprkos tome što ovde nije ista tema, oba filma dele činjenicu da prikazuju scenu nesreće i pilotskog majstorstva. Čak im ni budžeti nisu sasvim neuporedivi jer je EKIPAŽ koštao 10 miliona dolaza. Zemeckis u tom letačkom segmentu ostaje nedosegnut, jednim delom jer Lebedjev previše računa na CGI a ipak nema dovoljno visok nivo a zatim i zbog toga što su zamisli onoga što se dešava u vazduhu prilično apsurdne (šifra AIRPORT 75). Mislim da je za Lebedjeva bilo bolje da je pokušao da odigra baš na realizam, i da prikaže neku letačku pat poziciju koja je iole ubedljiva jer ovo što prikazuje deluje kao da se neko takmiči sa najapsurdnijim zamislima loših američkih reditelja.

U poređenju sa najboljim filmovima ove vrste, mislim da EKIPAŽ dobro pokazuje kako “holivuski spektakl” nije isključivo stvar tehnike, i paradoksalno najviše problema i u pogledu karaktera i u pogledu osnove koja treba da pravda tu “tehničku” nadrgradnju. Srećom, sa Kozlovskim i Maškovim, Lebedjev barem uspeva da iskoristi holivudski recept i koliko-toliko se osloni na zvezde. Štaviše, uprkos trajanju od 138 minuta koje nije nimalo nežno, za film svakako možemo konstatovati da nije dosadan publici koju ovakav sadržaj elementarno zanima.

U nekoliko detalja, pre svega kroz dizajn stanova, Lebedjev pravi omaž Mitinom filmu.

Lebedjev najbolje radi ponovo u scenama saspensa, s tim što ovde one imaju lokaciju na zemlji. U par zahvata, Lebedjev pokazuje da je majstor, ali su te situacije manje obeležene efektima i spadaju u red scena koje se mahom rade baš na terenu i “u kameri”.

Posle 22 miliona dolara na ruskim blagajnama, a to nije konačan skor, EKIPAŽ sasvim sigurno neće pretendovati na titulu najgledanijeg ruskog filma, ali definitivno će uspeti da se isplati. 

* * / * * * *

CELL

CELL Toda Williamsa niie ni prva ni poslednja ekranizacija Stephena Kinga koja je ispala toliko loše da se ne može pustiti u bioskope. Međutim, čekanje na ovaj film se odužilo tako da je Sam Jackson u ovom filmu odigrao jednog od preživelih posle apokalipse izazvane mobilnim telefonina, a pre toga se u bioskopu pojavio kao negativac u KINGSMANu koji želi da izazove apokalipsu putem mobilnog telefona. Ruku na srce, KINGSMAN je snimao pre CELLa, ali CELL je mogao izaći pre, da je bio za izlaženje.

Nažalost, CELL je pokušaj da se Cusack posle 1408 iznova okrene Kingu za ideju, ali rezultat je ovog puta u ravni ne B nego C produkxije. CELL je film u kome Cusak i Jackson pokušavaju moguće ali nedostižno, da kroz karaktere unesu nekakav smisao u priču, i u tome ne uspevaju, a para nema dovoljno da se inscenira nekakav spektakl, i ako pogledamo ogroman broj producenata na špici među kojima su i Cusack i Xavier Gens, reklo bi se da ta ekipa nije dobro uradila svoj posao.

KIng i dalje radi na više koloseka. Reklo bi se da neprekidno dobija mogućnost da se ekranizuje i u projektima visokog profila. Međutim, kada iz mase njegovih ekranizacija odbijemo kratke filmove, nažalost opet većinu čine baš ovakvi nezreli B i C projekti sa nekim imenima koja su možda nešto garantovala ali više ne znače previše.

CELL je ekranizacija skorašnjeg bestselera Stephena Kinga sa uglednim imenima na špici, i ne treba da krivite sebe ako nasednete i uložite sat i po vremena u ovo.

Wednesday, June 8, 2016

LE DERNIER DIAMANT

Pogledao sam LE DERNIER DIAMANT Erica Barbiera, francusko-belgijsko-luksemburški heist film koji mutira u noir. Yvan Attal i Berenice Bejo u glavnim ulogama celom ovom projektu daju klasu, ali ukupno uzev reč je o prilično konfuznom i prilično mlakom euro-krimiću.

Attal je osuđivani lopov koji odlućuje da uradi posao posle kog će se povući. Sa ekipom priprema pljačku retkog i navodno “ukletog” dijamanta. Da bi se dokopali dijamanta, on mora da se zbliži sa njegovom vlasnicom. Rađa se ljubav koja ipak ne sprečava lopova da obavi pljačku. Međutim, posle toga on shvata da je izmanipulisan i ljubav će ih ponovo ujediniti u pokušaju da raščiste stvari.

Barbierov film nažalost preciše koristi koincidencije i neuverljive situacije kako bi razvijao zaplet i ima ozbiljne probleme da pogodi kojoj situaciji odgovara kakav ritam. Zato na kraju, rezultar svakako ne evocira uspomenu na glamurozne evropske filmove velike pljačke na koje želi da se nadoveže.

Domet je nažalost neki sporedni televizijski termin, mnogo pre nego ozbiljno bioskopsko gledanje. Šteta što zvezde nisu dobile snažniji materijal u kome su se mogle istaći.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, June 7, 2016

KLOVN FOREVER

Pogledao sam KLOVN FOREVER Mikkela Nordgaarda. Reč je o nastavku danske komedije KLOVN i rekao bih da je nastavak slabiji od orginala, odnosno prvog bioskopskog izdanja komedije koju na danskoj televiziji rade Christensen i Hvam. U nastavku, deo priče smešten je u Los Anđeles, i njemu, recimo kroz cameo Isle Fisher, oni pokazuju kakve su kontakte stekli u međuvremenu (Sacha Baron Cohen želi da ekranizuje njihov scenario, recimo). Moram priznati da ni prvim KLOVNom nisam bio impresioniran ali zbilja imao je nekoliko gegova i vrlo ekscentričnu rediteljsku i glumačku postavku koje sam zapamtio. KLOVN FOREVER mi deluje manje sveže, usiljenije, i sa vrlo čudnim struktualnim odlukama koje ovog puta nisy ostavile utisak inovacije. Na kraju krajeva nisam siguran koliko je odluka da se napravi toliki broj cameo uloga pomogla sirovosti ovog filma, iako mu je svakako privula fanove koje donose Isla Fisher ili pevač Maroon 5. 

* 1/2 / * * * *

THE CALL UP

Pogledao sam THE CALL UP Charlesa Barkera, dobro prihvaćen ali zapravo prilično slab britanski akcioni SF koji pretenduje da se tobože dešava u Americi i govori o grupi gejmera koji su pozvani na nekakav tajni turnir u VR ambijentu, na kom se kasnije ispostavlja da ljudi kada poginu u igri zaista stradaju i u stvarnosti.

Nažalost, Barker ne ide nikuda sa tom premisom, scene se ređaju i mahom donose preokrete koje smo mogli očekivati od oavkve premise, a ona iako već prevaziđena, urađena je na retko mlak i neubedljiv način.

Sve u svemu, THE CALL UP je slab film koji nažalost neće poslužiti za nekakvu naročitu afirmaciju autorske ekipe koja je njime htela da se afirmiše.

Sunday, June 5, 2016

URGE

Pogledao sam URGE Aarona Kaufmana, novo scenarističko ostvarenje Jerryja Stahla bazirano na filmskoj priči reditelja i producenata filma, i prvi utisak koji imam jeste prisećanje na sedamnaest-osamnaest godina stare scenarije Aleksandra Radivojevića koji su u to vreme bili preteča nečega ovakvog. Stahl je odličan prozni pisac i prilično dobar scenarista ali problem je svakako u tome što je URGE pao u ruke nedoraslog reditelja. Besmisleno je iz današnje vizure porediti URGE i pomenute Radivojevićeve scenarije ali u odnosu na ovo što je Stahl ovde složio, ti nesnimljeni scenariji su bolji jer su unutar slične strukture nudili mnogo maštovitiju horor invenciju.

URGE ima nekoliko radivojevićevskih strukturalnih detalja koje čak i publika može da prepozna, pre svega taj sturkturalni shift da na polovini trajanja filma umesto klimaksa ponudi diskontinuitet, što smo imali kao rešenje u SRPSKOM FILMU. Kad je reč o tematskim opsesijama, dele ih nekoliko, ali one nisu mogle biti viđene do sada što je velika šteta.

Zatim, tu je i karakteristični radivojevićevski sofisitcirani negativac visoke verbalne veštine koji argumentuje svoje postupke. Ovog puta ga igra Pierce Brosnan, što je zapravo jedan od zanimljivijih detalja u filmu.

Nezavisno od poređenja sa Radivojevićem, a ona ne laskaju URGEu, ovo je film koji zapravo nije pao na nivou scenarija već na nivou režije. Aaron Kaufman nije uspeo da savlada horor koji je trebalo stvoriti iz transformacije stvarnosti a tipičnih prizora nasilja nije bilo dovoljno da bi održao tenziju. Scenario je pružio seriju izazova na rediteljskom planu i Kaufman im po pravilu nije dorastao, i to se ponavlja iz situacije u situaciju.

Međutim, URGE je film koji potvrđuje da je dobar scenario preduslov za nastanak pristojnog filma, tako i Kaufmanovo delo na kraju, uspeva da bude ne samo gledljivo već i da uprkos brojnim nedostacima nađe svoje mesto na savremenoj žanrovskoj sceni.

* * 1/2 / * * * *