Pogledao sam EL PENALTI MAS LARGO DEL MUNDO Roberda Santiaga, adaptaciju kratke priče Osvalda Soriana. Ova priča bi se mogla ekranizovati u raznim zemljama u kojima se igra fudbal jer nudi jako zanimljiv koncept za film.
U slučaju Roberta Santiaga, svi potrebni elementi za uspešnu komediju su prisutni ali bi film svakako bio još bolji da je imao harizmatičnijeg glavnog glumca. Fernando Tejero, španski glumac koji dosta podseća na Ljubu Moljca, naprosto nema dovoljnu harizmu za glvnog junaka da bi postigao širu identifikaciju, iako je ideja da se glumac takvog profila stavi na ekran sama po sebi uopšte nije loša.
Tejero čini sve što može ali naprosto, nešto mu nedostaje da bi u potpunosti dočarao simpatičnog austsajdera. Delom pored Tejerove igre tome doprinosi i način na koji je lik napisan gde se on naprosto ni po čemu ne ističe, nema nekih naročitih skrivenih vrlina.
No, premisa je briljantna, glavni junak je rezevrni golman amaterskog trećeligaškog kluba koji treba da brani jedanaesterac dosuđen na kraju prekinute utakmice. I sada, samo jedanaesterac treba da se izvede, a sve nade male varoši polažu se u ovog fudbalskog diletanta. Ipak, svi u gradu će učiniti sve da ga odobrovolje pred ključnu odbranu. On međutim sa druge strane želi da iskoristi dolazak u cenar pažnje da bi se približio devojci koja mu se dopada.
Roberto Santiago nudi nepretenciozan rediteljski postupak u kome na kraju ipak uspeva da izgradi određenu atsmoferu malog grada, njegovih stanovnika i ambijenata za koji su vezane njihove sudbine, i dosta dobro rešava komične situacije. Međutim, isto tako može se reći da je u svetlu reditelja kao što je Javier Ruiz Caldera, Santiago prilično arhaičan. Ipak, posao je na kraju obavljen pristojno i film pruža u osnovi ono što treba.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment