Saturday, March 31, 2012

MIRROR MIRROR

Pogledao sam Tarsemov MIRROR MIRROR. Još od trejlera mi je konkurentski projekat sa Charlize Theron delovao zanimljivije i to zbog svog smeštanja bajke u realističnije okolnosti uz očuvanje fantasy elemenata. MIRROR MIRROR je na planu stilizacije drugačiji i što je vrlo neobično za Tarsema vrlo je campy. Naravno i IMMORTALS crpi veliki deo svog šarma iz campy detalja, međutim u slučaju MIRROR MIRROR Tarsemu je oduzeto njegovo glavno oružje a to su snažni, arhetipski prizori i brutalna iracionalnost. Nije to samo pitanje rejtinga već centara koji stimulišu njegove slike i u tom pogledu MIRROR MIRROR je zaista namenjen deci, bez prava da ih iole uznemirava.

Otud je Tarsem prinuđen da razotkrije svoj rediteljski postupak koji kada nema te iracionalne vizuelnosti i komunikacije sa gledaocem koja prevazilazi puko praćenje narativa zaista nije ništa naročito, i u tom pogledu moram priznati da me u pojedinim stvarima Tarsem čak i prijatno iznenađuje. Glumačka podela koju predvode Julia Roberts, Lily Collins i Arnie Hammer je u osnovi dobra i film na planu dramskih i humoristzičkih situacija donosi nekoliko dobrih rešenja.

Ista tako međutim, samo vođenje priče je prilično dekoncentrisano a određeni broj najspornijih rešenja zalazi u domen potpuno bizarnog. Ipak, ta bizarnost je sporadično toliko hrabra da se ne može osporiti da je Tarsem ostavio svoj pečat.

Nažalost, pored mnogih dobrih stvari i nesporne činjenice da MIRROR MIRROR odaje utisak da je režirao neki nesvakidašnji reditelj, ovo je prvi beznačajan film ovog reditelja koji će, ako bude ostvario veći opus, moći da se posmatra kao bizarni kuriozitet.

* * 1/2 / * * * *

Friday, March 30, 2012

MAN ON A LEDGE

Pogledao sam MAN ON A LEDGE Asgera Letha. Ovo je film o čijem scenariju se pričalo godinama, originalni predložak Pabla Fenjvesa je dugo išao od studija do studija kao film u koji je nepokolebljivo verovao Lorenzo Di Buonaventura, jedan od najmoćnijih holivudskih producenata. Kada se pogleda film, nije baš jasno šta je to toliko bilo značajno i novo u ovom scenariju, reč je o prilično klasičnom heist filmu sa malo izmenjenim motivacijama i nešto razrađenijom diverzijom koja prikriva "pljačku".

Sam Worthington je posle AVATARa i CLASH OF THE TITANS postao nova akciona zvezda u usponu, međutim u ovom filmu on nema puno prilike da bude u akciji, a povremeno ima i ozbiljne probleme sa akcentom tako da se može reći da se on ne razvija kao glumac onim tempom koji je od njega Holivud očekivao. On je otud u glavnoj ulozi tek pristojan ali nije ovo starmaking nastup.

Glumci koji ga okružuju u rasponu od Elizabeth Banks i Ed Harrisa do Jamie Bella i Bill Sadlera su prvoklasni, i u pojedinim momentima deluju zanimljivije od Sama. Međutim, problem Samovog lika nije isključivo gluma već i scenario koji svesno čini glavnog junaka prilično pasivnim.

Otud, MAN ON A LEDGE je film čiji se glavni adut na osnovu kog je snimljen, a to je scenario, ispostavlja kao izvore velikog dela problema.

U saradnji sa Tony Scottovim DPjem Paul Cameronom, Leth formuliš sve kao prijatno old school urbani triler. Ipak, nema nekih naročitih rediteljskih rešenja koja će ga preporučiti za neke buduće projekte.

* * / * * * *

MANDRILL

Pogledao sam MANDRILL Ernesta Diaz Espinoze. Nažalost, u odnosu na MIRAGE MAN Espinoza i Zaror pokušavaju da napreduju na polju refrenci i izraza ali za to nemaju pokriće. Otud MANDRILL gubi svoju grassroots dimenziju filma za marginalce koji prave marginalci i pokušava da se uhvati u koštac sa sofisticiranijim formama.

Tako MANDRILL pokušava da se nastavi na 70s filmove o plaćenim ubicama ali Espinoza i Zaror uprkos šarmu nemaju kapacitete ni kreativno ni produkciono da na bilo koji suvisli način isprate tu viziju. Odmičući se od grind korena "uličarskog filma", u kome je Zarorovo fizičko prisustvo osnovno oruđe, otkriva se niz nedostataka.

Uprkos činjenici da Espinoza i Zaror imaju neke vrlo duhovite ideje, u gotov svakom pogldu MANDRILL zaostaje za filmove koje nastoji da reinterpretira. Kad je reč o Zaroru, nema nikakve sumnje da je on dorastao da se oproba i u višim akcionim ligama a rekao bih da je za Espinozu došao trenutak da se izmakne iz ovog miljea. Nisam toliko siguran u njegove potencijale kao u Zarorove ali nastavak ovog puta je poguban za njegovu poetiku.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, March 27, 2012

CRNA ZORICA

Pogledao sam CRNU ZORICU Radoslava Pavkovića i Kristine Haždiharalmbus. Ovaj film je reprezent jedne prevaziđene poetike sa kraja osamdesetih i početka devedesetih koji je tada možda mogao imati nekog smisla ali danas je to već prilično davna prošlost srpskog filma. Uostalom, danas više ni poetika sredine devedesetih kakvu možemo videti u PARADI ne spada u domen iole relevantnog izraza u srpskom filmu. Naprosto, stvari su u proseku ipak znatno napredovale.

O scenariju Gorana Mojsina na osnovu kog je snimljen ovaj film, postojao je jako veliki buzz. Međutim, ovo što je sada snimljeno je znatno sažeta i izmenjana varijanta Mojsinovog teksta tako da je on potpisan kao autor priče i stavljen je kao pisac scenarija zajedno sa rediteljima. Činjenica da je Mojsin od jedinog scenariste došao do ove pozicije pokazuje da je scenario prolazio kroz velike transformacije.

Mojsin je poznat kao jako talentovan i duhovit tip. Imao je odlične epizode MILETA PROTIV TRANZICIJE, radio je RITAM SPORTSKOG SRCA i TV MANIJAKA, ali CRNA ZORICA nije naročito duhovit film, delom što humor nije opstao u scenariju, delom zato što je prilično loše režirano a delom i zato što u glumačkoj podeli ima dosta miscastova.

Bane Trifunović je takav kakav je, ali Ljuma Penov u glavnoj ulozi je jako slaba i rekao bih čak da ona nije baš ni shvatila u kom žanru se ovde izražava. I uopšte, glumci dosta često iskaču iz žanra, ali Ljuma je potpuno miscast i nažalost plašim se da na osnovu CRNE ZORICE nije ostavila dobar utisak.

Pored prevaziđenosti, CRNA ZORICA ostavlja i snažan utisak da smo ovo sve već videli. Konkretno, zaista je jako teško oteti se utisku da ovo izgleda kao da ČARLSTON ZA OGNJENKU režira Debeli, i sigurno je izlazak OGNJENKE takođe u priličnoj meri umanjio validnost ovog projekta.

Zanimljivo je da su 2007. na konkursu FCSa filmovi MA NIJE ON TAKAV i CRNA ZORICA bili izabrani kao "filmovi za publiku". Oba su izašla sa 3-4 godine zakašnjenja i oba su bili promašaji na svakom nivou i nisu doprli do publike.

Kad se pogleda koliko je Twitch ispratio činjenicu da CRNA ZORICA postoji i koketira sa nekim detaljima koji bi se mogli posmatrati kao daleka asocijacija na horor, prava je šteta da se u međuvremenu nije pojavio film koji bi na pravi način iskoristio taj medijski kapital SRPSKOG FILMA.

Naravno, CRNA ZORICA je zalutala na Twitch i ovo je marginalan naslov čak i u našim uslovima...

Monday, March 26, 2012

GHOST RIDER: SPIRIT OF VENGEANCE

Pogledao sam GHOST RIDER: SPIRIT OF VENGEANCE, nastavak prilično isplative ekranizacije Marvelovog stripa koju snimili Neveldine i Taylor. Marvelu se mora skinuti kapa što je isproducirao ovakav film i pokazao da ih uspesi posh ekranizacija kao što je X-MEN : FIRST CLASS nije razmazio. SPIRIT OF VENGEANCE u produkcionom smislu vraća Marvel u vreme PUNISHERa sa Dolph Lundgrenom. Neveldine i Taylor su svoju histeriju sa pločnika LA preneli u Rumuniju, film je tamo sniman i tamo se dešava i deluje prilično odvratno kad je reč o tamošnjim lokacijama i radnoj snazi. Štaviše, u uvodnoj poteri, junaci se trkaju u "dačijama" a ceo film na planu lokacija ima nepogrešivi DTV look. Prijavljeni budžet od 57 miliona dolara je sasvim sigurno samo poreska prevara, a ako imamo u vidu da su film realizovali bećari iz Hyde Parka Entertainmenta gotovo da nema sumnje da je film snimljen za upadljivo manje para - ne bi me čudilo da je budžet za ovaj film zapravo onaj povraćaj poreza koji su dobili od Rumunije.

Neveldine i Taylor su sa CRANKovima snimili par upečatljivih ekscentričnih akcijaša, JONAH HEX po njihovom scenariju je bio potcenjen po mom mišljenju i šteta je što ga nisu režirali ali SPIRIT OF VENGEANCE je film u kome se oni snalaze u nekim neuslovima i uprkos tome što film nosi njihov pečat nema dovoljno elemenata koji bi ga opravdali.

Oskudica se oseća na svakom koraku, ali baš to bi Neveldine & Taylor prevazišli da film ikakvu priču i da ima barem nagoveštaj strukture. Iako oni umeju sjajno da freestyleuju, ovo je film u kome improvizacija, ili barem tolika mera improvizacije nema previše smisla.

Ako se izuzme finansijski deo produkcije, odabir ovih reditelja, za ovaj Marvelov property je zapravo idealan. Šteta što nije bilo uslova da se to u potpunosti ostvari.

* 1/2 / * * * *

Saturday, March 24, 2012

WRECKERS

Pogledao sam britansku dramu WRECKERS koju potpisuje D.R. Hood a igraju slavni Benedict Cumberbatch i Claire Foy. Nažalost, WRECKERS je relativno vešte realizovana porodična drama koja se bazira na tome da junaci imaju prikrivene traume koje se uprkos svemu ispoljavaju, a svaka od njih je beskrajno predvidiva, sve do te mere da na kraju sva ta histerija, tajna i tenzija postaju potpuno opšte mesto. Otud, WRECKERS pretenduje da bude film o stvarima koje nisu onakve kakve se čine a izgleda kao nešto što je baš onako kako izgleda. Ozbiljna produkcija i zanimljivi glumci u spoju sa relativno kratkim trajanjem od 80 minuta čine da WRECKERS bude podnošljiv.

* * / * * * *

RESISTANCE

Pogledao sam RESISTANCE Amita Gupte, ekranizaciju romana Owena Sheersa o Britaniji u kojoj se nije desio Dan-D i onda su došli Nemci i okupirali je 1944. godine.

Film je malo nejasan, delom kritpičan, delom konfuzan ali u osnovi reč je o melodrami o krivici i odnosu između žene čiji je muž "otišao u šumu" i Nemca koji je zadužen da vodi računa o tom selu.

"Alternativna" istorija suštinski nema preveliki značaj. Niti film govori o tome kako bi se Britanci ponašali da su ih nacisti okupirali (uostalom Nemci su ionako okupirali deo britanskih ostrva pa nije potrebna "alternativna" istorija da se pokaže kako su se vladali) niti je ideologija okupatora na bilo kom nivou bitna za priču izuzev jednog artefakta koji Nemci traže kako bi udovoljili Himmleru.

Nota bene, ovo nije film o potrazi za artefaktom, nije avantura ili fantastika, tako da ovaj opis sugeriše atraktivnost koje u filmu nema.

Otud premisa kojom se RESISTANCE služi deluje neuporedivo atraktivnije kada se nagovesti nego kada se gleda i suštinski zbilja nema potrebe da se film dešava u "alternativnoj" niti bilo kakvoj drugoj istoriji.

Ono što je međutim primetno jeste utisak da RESISTANCE spada u novi talas WW2 filmova koji žele da imaju razumevanja za naciste, da se malo vidi da ni njima nije lako da se potucaju po okupiranim zemljama i strahuju od potlačenih naroda.

Zanimljiv aspekt prikaza nacista je njihovo postepeno suočavanje sa monstruoznim postupcima vlastitog režima ali i to je na neki način opšte mesto.

Nove televizijske zvezde zbog kojih sam se najviše radovao ovom filmu - Iwan Rheon i Kimberley Nixon imaju potpuno epizodne uloge a Michael Sheen je više gostujuča zvezda nego značajna uloga.

Andrea Riseborough i Nemac Tom Wlaschiha igraju glavne uloge i u njima su vrlo ubedljivi. Šteta što sami likovi nisu uključeni u neki zanimljiviji zaplet i odnose.

Kad je reč o vizuelnom aspektu i atmosferi, Amit Gupta postiže dosta i seoski ambijent je maksimalno iskorišćen.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, March 22, 2012

WHITE DWARF

Pogledao sam jedan totalni curio - WHITE DWARF, televizijski film Bruce Wagnera koji je prvobitno trebalo da posluži kao pilot za televizijsku seriju koju je želeo da producira Francis Ford Coppola. U ovoj formi, kao neprodat pilot deluje kao nešto što nije ni film ni epizoda, ali isto tako, ako izuzmemo Wagnerovu prepoznatljivu ekscentričnost i maštovitost koja se kreće u rasponu od Lyncha do Cronenberga, očigledno je da WHITE DWARF u sebi nema potencijal da bude pravi naslednik mini-serije WILD PALMS sa kojom je Wagner obeležio rane devedesete. WHITE DWARF iz 1995. spada u period kada televizija nije bila u usponu prema fazi u kojoj će u mnogim stvarima prevazići film... Otud je ovo pre svega kuriozitet za poštovaoce Wagnerovog dela, a zašto ne i vrlo živopisnog lika...

Wednesday, March 21, 2012

LA MEUTE

Pogledao sam francuski torture porn LA MEUTE Francka Richarda i moram priznati da je reč o jednom od najslabijih, ako ne i najslabijem predstavniku francuskog pogleda na ovaj podžanr. Ako imamo u vidu da su Francuzi napravili MARTYRS, daleko najbolji film u ovom miljeu, onda je LA MEUTE na potpuno suprotnoj strani i u sebi sabira sve ono najgore u torture pornu i spaja sa svim onim najgorim što se može sresti u francuskom filmu. Groteskni karakteri koji se u neuverljivo bizarnom lokalnom miljeu bave žanrovski uslovljenim delatnostima deluju čak i gore nego da su autori pokušali da budu u američkom kalupu. Dakle LA MEUTE je film protiv koga se sve okrenulo.

Sunday, March 18, 2012

STRANGE INVADERS

Pogledao sam STRANGE INVADERS Michaela Laughlina, vrlo neobičan alien invasion/body snatchers film na čijem je scenariju između ostalih radio i Bill Condon u svojoj "žanrovskoj fazi". Laughlin je snimio krajnje neobičan film i to je istovremeno i pozitivan i negativan aspekt cele stvari. S jedne strane, ovaj film je atmosferičan, ima neobičan lagan tempo a nije dosadan, međutim u pogledu drama i sukoba je dosta ispušten, i sve do samog kraja čitav slučaj sa vanzemaljcima nije objašnjen pa samim tim ni sukob nije iniciran.

Laughlin ceo film režira u nekim dosta čudnim širokim planovima i to u spoju sa činjenicom da Paul Le Mat igra glavnu ulogu (iz današnje vizure zvuči vrlo bizarno da je Paul Le Mat u svoje vreme bio leading man) čini da STRANGE INVADERS na kraju deluje dosta pretenciozno. Nejasna struktura scenarija, konstantna ekspozicija, nedefinisan konflikt sa vanzemaljcima i Paul Le Mat čine da atmosferičnost, žanrovska heroina Nancy Allen i specifičan new wave duh ranih osamdsetih ne razultiraju delom koje je potencijalno moglo da se izvuče iz ovog materijala.

* * 1/2 / * * * *

A BULLET FOR THE GENERAL

Reprizirao sam A BULLET FOR THE GENERAL Damiana Damianija. Ova verzija koju sam sada gledao je ona srednje dužine koja je i najrasprotsranjenija, a sada više ne mogu da se setim koju sam gledao na VHSu međutim u svakom slučaju verovatno nije bila ona surovo skraćena od 77 minuta koja se svodi samo na akciju i nasilje.

A BULLET FOR THE GENERAL mi i na drugo gledanje stoji kao jedan od najboljih špageti vesterna ikada. Ako ostavimo Leoneove vestern-opere na stranu sa visokoestetizovanim Clintom Eastwoodom i nekim rešenjima koja su obeležila savremeni film u celini, što ih prirodno čini nedodirljivim, A BULLET FROM THE GENERAL je verovatno najbolji špageti vestern snimljen "na zemlji", van Leonovog panteona.

U određenim stvarima čak, Damianijev film je daleko kompleksniji od Leoneovog jer se mnogo više društveno angažuje i u sebi sadrži rafiniranije psihološke nijanse. Otud je i prirodno da je Leoneov opus uradio sve one grube radove u ime špageti vesterna a da su Damianiju prepušteni finiji radovi.

Za razliku od američkog vesterna, A BULLET FOR THE GENERAL započinje da sprovodi formulu belca koji pomaže "urođenicima" u borbi protiv kolonijalizma, ali je ne rašava na način koji je Holivud uspostavio. Damianijev gringo u tom smislu jeste misteriozni BLondie koji počinje iz pozicije hladnokrvnog oportuniste a završava kao kapitalista naivne ubeđen u snagu svoje prepredenosti. Lou Castel nije prvoklasna faca za ovu ulogu i Leone je imao sreće da njegove Gringose igraju Clint Eastwood i James Coburn.

Međutim, glavni junak zapravo je Gian Maria Volonte, junak koji počinje kao blentavi odmetnik sa simpatijama prema revoluciji, evoluira u oportunista zavedenog kolonijalnom prepredenošću i završava ponovo kao odmetnik koji umesto hleba savetuje sirotinji da kupuje dinamit.

Evolucija ovih junaka data je kroz priču o Amerikancu koga odmetnici otimaju/uvode u svoju bandu koja se istovremeno bavi opiranjem vladinim snagama i otimanjem njihovog oružja koje planira da proda revolucionarima.

U stilu punokrvnog političkog filma, Damiani preuzima jednu žanrovsku matricu i koristi je da prevaziđe ideološke postavke žanra i prenese svoju poruku ali za razliku od većine politićkih filmova, snima briljantan vestern, i žanrovsku matricu sprovodi do kraja na jedan izvanredan način. Otud A BULLET FOR THE GENERAL danas mnogo više i znamo u istoriji kao najbolji špageti vestern nego kao politički film. Međutim, domet u okvirima vesterna ne znači da se politička dimenzija može zanemariti.

Damiani je ovog puta snimio jedan od filmova kome sve ide u korist, od glumačke podele do lokacije i doprinosa autorske ekipe. Ne znam sa kolikim pretenzijama je sniman ovaj film ali čini se da su Damiani i ostatak ekipe bili svesni da imaju dobar materijal u rukama. Uostalom, činjenica da ovaj film egzistira u tri verzije pokazuje koliko Italijani umeju da budu beskrupulozni prema svojim filmovima.

Uz DUCK YOU SUCKER ovo je po meni najznačajniji Zapata Western, premda verovatno fanovi Sergio Corbuccija smatraju njegove radove ključnim u ovom podžanru.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, March 15, 2012

KILLER: A JOURNAL OF MURDER

Pogledao sam KILLER: A JOURNAL OF MURDER Tima Metcalfea, pozntaog scenariste kome je ovo jedini rediteljski rad. Reč je o produkciji Olivera Stonea i istinitoj priči o Carlu Panzramu ozloglašenom robijašu i ubici čiji su život i priključenija bili izvor velike medijske pažnje i polemike tokom tridesetih.

Metcalfe je posvetio svoj film Sam Peckinpahu i u ključu ove posvete treba i sagledavati ovaj nevaljali mali B-film u kome Metcalfe seže dublje u istoriju Peckinpahovog bavljenja filmom - sve do Siegelovog RIOT IN CELL BLOCK 11 na kome je Sam radio kao pomoćnik režije i bio zadužen za pronalaženje autentične lokacije i ubedljivih statista. RIOT IN CELL BLOCK 11 je ključ u kome je najbolje sagledavati KILLER: A JOURNAL OF MURDER. U centru je zvezda - James Woods koji igra panzrama, oko njega su minimalistička, efektna B-inscenacija, radikalan marksistički pristup temi u kome se autor nimalo ne fascinira iracionalnim aspektom Panzramovog delovanja već želi da ga objasni naturalistički i kao deo socijalne determinisanosti. I zbilja, ako je suditi po filmu koji je Metcalfe snimio, Panzrama je moguće čitati na taj način.

Na sve to, sam film nije naturalistički u stilskom pogledu. Metcalfe ga je suptilno estetizovao. Na svim novima i sama epoha je snimljena u skladu sa filmskim postupcima ako ne baš tog a ono prošlog vremena - reklo bi se od Siegela pa unazad.

KILLER: A JOURNAL OF MURDER je kao i Stoneovi filmovi vrlo direktan i energičan ali je u stilskom pogledu znatno pismeniji i intrigantniji nešto šte je kritika htela da prizna u vreme premijere.

* * * / * * * *

AND STARRING PANCHO VILLA AS HIMSELF

Pogledao sam AND STARRING PANCHO VILLA AS HIMSELF Bruce Beresforda, izuzetno simpatičan i retko interesantan film o filmadžijama. Scenario je pisao veteran Larry Gelbart i uspeo je da vrlo dobro sažme legenadrnu priču o tome kako je Pancho Villa 1914. prodao prava za snimanje svojih bitaka Mutual studiju za koji su u to vreme radili Charlie Chaplin, D.W. Griffith i Fatty Arbuckle. Prvi film koji je samo dokumentarno zabeležio Villine bitke nije postigao uspeh, između ostalog zato što su ga Hearstovi mediji sahranili jer je Hearst u to vreme imao velike poslovne interese u Meksiku. Uprkos ovom neuspehu odlučuju da po prvi put snime film od sedam rolni, da to bude priča o Pancho Villi u igrano-dokumentarnoj formi i da revolucionar igra samog sebe.

Beresfordov postupak je vrlo zanimljiv zato što on pored pričanja istinite priče mora da rekonstruiše i film o Villi koji nije sačuvan. Artificijelnost postupka nemog filma je međutim tolika da Beresford ima priliku da rekonstruiše nemi film i snima movie o Villi a da se postupci razlikuju.

U tom pogledu, ni ovaj film ne beži od činjenice da je zapravo movie o Villi i očigledno je da su Gelbartu i Beresfordu, karakteri i dobra priča na prvom mestu.

Antonio Banderas je izvanredan u ulozi Ville, kao šarmantni i opasni revolucionar čija snaga leži u nepredvidljivosti a Eion Bailey ima dovoljno talenta da istovremeno bude temelj priče kao narator i aktivan glavni junak koji sazreva kada ga filmski studio pošalje da radi u Meksiku. Od poznatih filmadžija kao likovi se pojavljuju Raoul Walsh - u to vreme samo glumac - i igra ga Coach Taylor lično, Kyle Chandler i D.W. Griffith kog igra Colm Feore. Zanimljivo je da je film o Villi režirao Christy Cabanne a da je Griffith bio samo pokrovitelj. Ako imamo to u vidu Cabanne je na kraju ispao svakako manje ime nego Griffith ili Walsh u istoriji filma iako je ostvario dosta dugu karijeru kao minorni reditelj u raznim žanrovima. činjenica da je Cabanne režirao film o Villi deluje skoro kao da je scenaristička konstrukcija ako imamo u vidu da je on jedan od B-pionira ako se pioniri uopšte mogu deliti na taj način. U tom pogledu, kao ni istorija, ni autori filma nemaju previše milosti prema Cabanneu.

Beresforda ne smatram velikim rediteljem, međutim, nesporno je da je snimio nekoliko upečatljivih filmova - naročito onda kada je imao dobru temu. AND STARRING PANCHO VILLA AS HIMSELF je upravo to - izuzetno dobra tema koja u spoju sa Beresfordovom kompetencijom daje pravi rezultat.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, March 13, 2012

ŠEŠIR PROFESORA KOSTE VUJIĆA

Pogledao sam ŠEŠIR PROFESORA KOSTE VUJIĆA Zdravka Šotre, adaptaciju rado čitanog romana Milovana Vitezovića i mogu reći da je Šotra počeo da se izruguje celoj branši. Ako su njegovi filmovi poput ZONE ZAMFIROVE počeli da snižavaju kriterijume, onda je sa VUJIĆEM prešao u fazu izrugivanja branši.

VUJIĆ je proizvoljni skup skečeva, film bez ikakve priče i razvoja likova, samo sa školskom godinom koja na neki način vodi celu ovu agoniju prema kraju. Skečevi su strukturalno upadljivo bliski KURSADŽIJAMA - počinju kao pitanje profesora đacima ili kao pitanje đaka za profesora i onda se pretvore u neku vrstu mlakog i retko kada smešnog vica. KURSADŽIJE su u tom smislu kao forma koja se bavi prepričavanjem starih viceva, podvlačenjem etničkih stereotipa i ostalih vidova neukusa, ipak efektnija forma a moram priznati da su VUJIĆ i KURSADŽIJE po vizuelnoj egzekuciji, kako po postavci kadrova, tako i po montaži tu negde. Rekao bih čak da su KURSADŽIJE na neki način ambicioznije.

Šotra je doveo Aleksandra Berčeka za glavnu ulogu i prilično je tužno gledati ovog glumca koji je ostvario vrlo relevantnu filmografiju kako svoje retko pojavljivanje na filmu traći na ovako besmislen rad. S druge strane, tu su i mladi glumci iz MONTEVIDEA koji stečene simpatije olako troše u ovakvom projektu - umesto da svoju popularnost iz MONTEVIDEA konvertuju u nekakav umetnički vredan rad oni je traće u ovakvom trećerazrednom populizmu.

Plašim se da VUJIĆ neće imati naročitog smisla ni kao serija. Znamo da je ovo premontirana serija i da je serija bila osnovni produkt. Pa ipak, sasvim je jasno da ovaj materijal po svojim tehničkim svojstvima ne zadovoljava zahteve savremene televizije.

VUJIĆ je u osnovi bio dobra ideja, kao što je čest slučaj sa Šotrom. Nažalost, ovo je jedan senilan rad reditelja čiju je poznu fazu obeležio potpuni gubitak veština i neočekivane simpatije publike.

Otud i VUJIĆ dok ovo pišem već ima nekih 170ak hiljada gledalaca. Međutim, kada je reč o ovakvom, kako već rekoh, izrugivanju branši, više se niko ne može kriti iza gledanosti. Naime, postoji tačka u kojoj gledanost ipak ne može više da se koristi kao kriterijum i celoj kinematografiji, ukoliko ona uopšte postoji kod nas, sve ovo može da se osveti.

Monday, March 12, 2012

MY NAME IS BILL W.

Pogledao sam MY NAME IS BILL W. Daniela Petrieja, biografski TV film o osnivaču Alcoholics Anonymousa. James Woods igra Bill wilsona a James Garner koji je producirao film Dr Boba koji ga je inspirisao da započne ovaj support group. Film je dosta čudno postavljen, u prva dva čina se bavi Billovim sunovratom u svet alkoholizma i nemogućnošću da se izleči. Doduše, moramo imati na umu da je on osnovao AA još 1935. godine kada bolesti zavisnosti još uvek nisu bile u dovoljnoj meri prepoznate i metodi lečenja nisu bili razvijeni. U tom smislu, Bill Wilson je kao intuitivan poslovni čovek prepoznao da zapravo alkoholičari nikada ne prestaju da budu robovi navike i da treba da se povežu međusobno i da želju za pićem ubijaju razgovorima o iskustvima koja su im poremetila i uništila život.

Naravno, fascinantno je kako je Bill W. bez ikakvog formalnog medicinskog obrazovanja pronikao u suštinu problema i na određeni način prevazišao tadašnje poznavanje ovakvih metoda odvikavanja. Doduše, moramo imati u vidu da su crkve već tada postojale i bile svojevrsna support grupa za ljude sa raznim problemima. Ipak, Bill W. je napravio sekularni support group ili alkoholičarsku crkvu, kako se uzme.

Ono što je osnovni problem ovog inače solidnog i naravno jako dobro glumnljenog filma jeste to što je manji deo posvećen nastanku AA i razvijanju te mreže a mnogo više se bavi problemom osnivača. Naravno, put do toga kako čovek sam smisli metod lečenja treba prikazati, ali je osnivanje jedne takve specifične organizacije ipak zanimljivije, važnije i u krajnjoj liniji ključno da bi se istaklo po čemu se Bill W. zapravo izdvaja.

U priči o osnivanju nema gotovo nikakve drame, osnivanje je tretirano kao neka vrsta razrešenja a ne osnova priče i zato Petrie uprkos solidnim uslovima i izvrsnim glumcima propušta priliku da napravi definitivni film o ovoj temi.

MADE IN ROMANIA

Pogledao sam MADE IN ROMANIA Guy J. Louthana, tipa koji je sticao iskustva radeći u produkciji na nizu manjih i većih filmova. To iskustvo je kanalisao u filmu MADE IN ROMANIA koji je na neki način fin omaž svima onima koji su odlučili da budu Stranci u Raju i snimaju u Istočnoj Evropi.

MADE IN ROMANIA je snimljen u formi mockumentaryja koji se snima kao bonus feature za DVD ekranizacije viktorijanskog romana koja se snima zbog nižih cena u Rumuniji. Priča prati entropiju nastanka filma, bizarne i svakako karaikirane, ali zapravo vrlo istinite teškoće na koje nailazi filmska ekipa. Te teškoće naravno rezultiraju raznim neočekivanim kreativnim odlukama i rekao bih da je ovaj film potencijalno jako zanimljiv ljudima koji su prošli kroz iskustvo snimanja filma ili onima koji tek žele da se upuste u to, recimo studentima produkcije.

Slično filmu SEED OF CHUCKY, Jennifer Tilly igra samu sebe, a Louthan je i učestvovao u radu na tom Mancinijevom filmu. Ona svojim smislom za humor na vlastiti račun dodaje filmu dodatnu dimenziju i jedino je šteta što karijere ljudi koji igraju sami sebe nisu još "dokumentarnije". Njihova pozicija u industriji je manje-više tačno postavljena, ali su filmovi na kojima uporedo rade dosta iskarikirani. U tom pogledu ENTOURAGE ostaje nedostižan standard.

* * * / * * * *

Sunday, March 11, 2012

URBAN EXPLORER

Pogledao sam URBAN EXPLORER Andy Fetchera i moram priznati da se odavno nisam sreo sa filmom koji je toliko drugačiji od onoga kako ga kritika prikazuje. Naime, URBAN EXPLORER je predstavljen kao atraktivan horor smešten u berlinske podzemne tunele a zapravo se radi o prilično bednom torture pornu snimljenom na potpuno proizvoljnim lokacijama, sa nezanimljivim likovima žrtava i nezanimljivim likovima zločinaca, tehnički prilično oskudan i slab.

* 1/2 / * * * *

MISS BALA

Pogledao sam MISS BALA Gerarda Naranja, meksički film o ozloglašenom Baja kartelu i jednoj misici koja postaje njihov pion u jednoj od krvavih bitaka za prevlast. Film su producirali Gael Garcia Bernal i Diego Luna što mu je omogućilo internacionalnu sudbinu. Naranjo je snimio jedan klasičan triler u suštini ali ga je formalno oneobičio time što je film sastavljen od kadar-sekvenci i samim tim kamera često snima pasivne delove lokacije tokom akcionih scena ili se samo vezuje za glavnu junakinju i prati njenu poziciju unutar situacije. Ovo rešenje ne nudi onoliku estetizaciju koju je Naranjo zamislio ali definitivno ostvaruje vrlo upečatljivu atmosferu.

Baja narko karteli su generalno zanimljiva tema i u poslednje vreme su dosta afirmisani kroz romane Dona Winslowa i seriju BREAKING BAD. U principu posle čitanja Winslowa koji je kompletirao celu priču o njima, preostaje da se prepoznaju motivi koji se obrađuju i u tom smislu MISS BALA ne odlazi u pravcu pitoresknijih folklornih bizarnosti kojima su skloni ljudi iz ovih kartela. Ipak, Naranjo dosta dobro inkorporira mešavinu hajdučije i organizovanog kriminala u kojoj ti tipovi egzistiraju.

Naranjov film je stoga stylish triler koji bi trebalo pogledati. Ne znam da li je pokazao dovoljno veštine da pređe u Holivud, ali možda ovo bude dovoljno.

* * * / * * * *

Friday, March 9, 2012

JOHN CARTER

Pogledao sam JOHN CARTER Andrew Stantona, verovatno najbolji film zbog kog će neki šef studija dobiti otkaz. Možda je pretenciozno reći da je JOHN CARTER postao DUNE našeg vremena jer Stantonov film ima sasvim opipljive repertoarske adute no činjenica je da Holivud odavno nije proizveo ovako rizičan film.

Pre svega Burroughsov roman je toliko već apropriran pre ovoga da svaki pokušaj da se ekranizuje deluje kao pastiš uz čiju bi projekciju morao da ide jedan predstavnik studija koji će objašnjavati kako je zapravo ova knjiga definisala sva ta opšta mesta. Stanton, ruku na srce, ta opšta mesta realizuje u high spiritu, kao da ih gledamo prvi put i u stilskom smislu, ovo je film koji je dosta na tragu starih swords and sandals filmova, i to ne samo američkih već i italijanskih. Doduše, tako slobodno uvođenje raznih monstruma automatski asocira na Italijane.

Swords and sandals je pomešan sa dosta jako dobro dizajniranog steampunka i u tom domenu se JOHN CARTERu ne može ništa zameriti. Doduše, činjenica da je Burroughsova vizija u određenoj meri bila ograničena onim što je u kulturološkom smislu postojalo u njegovo vreme, odnosno pokušaj da se njegov ipak prevaziđeni pogled na svet koji je prožimao njegovu fantastiku prenese u današnje vreme, u priličnoj meri biva prevaziđen društvenim formacijama koje su nastale u međuvremenu.

Stanton u tom smislu možda i ponajmanje uspeva da nam proda svet u kome je tehnologija ipak steampunk a društveni odnosi kao iz antike, i to ne zbog same uverljivosti koliko zbog toga što film najviše uspori i postaje najmanje intrigantan u fazama dvorske intrige. Toga nema puno ali pokazuje da je Stanton u nekoliko navrata zalutao na teren na kome nije imao rešenja, niti ih je, ruku na srce, uopšte lako imati.

Deo kritike je optužio Stantona da u filmu uopšte nema Pixarovog duha. Ne bih se složio s tim, mislim da film vrca od vrlo simpatičnih i duhovitih detalja koji bi imali mesto u nekom Pixarovom filmu. Brad Bird koji je uostalom ipak patrijarh Pixarovih reditelja (izuzmemo li samog Lassetera) je takođe u MISSION IMPOSSIBLE napravio niz detalja u kojima se osetio animatorski koren i toga itekako ima kod Stantona. JOHN CARTER ima izrazit family ugođaj, naročito ako imamo u vidu sa kakvim pulpy stvarima se junak suočava a rekao bih da je Stanton imao mnogo teži posao u radu sa glumcima od Birda jer nije imao ready-made podelu zvezda i mislim da je taj posao jako solidno uradio.

U tom smislu angažovanje Taylora Kitscha je bio veliki rizik, i za Disney i za samog glumca. Naime, Kitsch je angažovan na sličan način kao Sam Worthington, snimio je dva spektakla za redom i oba treba da izađu u kratkom periodu. JOHN CARTER je sličniji AVATARu ali se plašim da ako bude promašaj, a sva je prilika da neće baš da se pretrgne na blagajnama, to sve ugrožava Taylorov proboj pa i sudbinu BATTLESHIPa...

Kad je reč o samom Tayloru, ja sam njegov fan još od Rigginsa, pa u tom smislu nisam najobjektivniji, ali mislim da je uradio dobar posao. Ne mogu da kažem da u ovoj ulozi deluje potpuno nezamenjivo, ali isto tako mislim da je sasvim dobro uradio ovaj posao i da ima potencijala da bude novi Chuck Heston u perspektivi.

MNogo je veće pitanje da li čće Stanton posle ovog ostati u svetu igranog filma, ali mislim da bi trebalo. Međutim, ukoliko razmere finansijskog prošaja budu nesagledive, šefovi studija će teško objasniti akcionarima zašto uzimaju reditelja čije ime nosi toliku hipoteku.

Na nekom bizarnom nivou, JOHN CARTER nosi u sebi jedan dosta zdrav naivan odnos prema bioskopu, zabavi, fantastici i pokazuje koliko je veliki deo holivudske produkcije koji bi trebalo da bude srdačan zapravo jako ciničan. Na duže staze, uprkos verovatnoj finansijskoj propasti, JOHN CARTER će ostati kao jedan od retkih suštinski ortodoksnih Disney naslova. Šteta je što za razliku od TRON LEGACY koji je imao briljantan marketing i slab film ovde imamo obrnut slučaj koji bi mogao skupo koštati ekipu.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, March 8, 2012

TROLLJEGEREN

Sa blagim zakašnjenjem pogledao sam TROLLJEGEREN Andre Oevredala, norvešku found footage senzaciju iz 2010. godine koja je na superiorniji način od doatadšnjih found footage radova uspela da postigne šarm i efekat punokrvnog igranog filma sa "četvrtim zidom". TROLLJEGEREN jeste found footage film ali je strukturiran kao mockumentary i u tom smislu ovo je film koji ima konzistentno zanimljiva dešavanja, istančanu dramaturgiju i dobru glumu. Za razliku od ranijih found footage derivata BLAIR WITCHa, kao što je recimo CLOVERFIELD sa kojim je TROLLJEGEREN najsličniji Oevredal uopšte nema problem sa tim da "prikaže monstruma" i ne vodi se klasičnom "JAWS taktikom". Rezultat tioga je da je TROLLJEGEREN nesmanjeno zanimljiv - trolovi su efektno realizovani, a duh avanture nadvladava napetost kao adut.

U tom smislu, TROLLJEGEREN osim u par sekvenci zapravo ne igra na suspense, ali meni suspense kao takav nije nedostajao jer je film bio dosta sadržajan i obilovao je drugim adutima.

Tehnološka superiornost norveške kinematografije je poslednjih godina očigledno počela da rezultira i sve zanimljivijim kreacijama, i za razliku od prilično slabog DOED SNOE koji je ipak bio showcase reditelju Tommy Wirkoli, TROLLJEGEREN je potpuno zasluženo doneo Oevredalu holivudsku priliiku.

Iako ovaj film u principu mnogo više liči na mockumentary nego na found footage film, zanimljiva je evolucija ovog stila. Ako pogledamo naslove kao THE CHRONICLE ili APOLLO 18 a zatim i TROLLJEGEREN rekao bih da su pozni filmovi ovog pravca znatno zanimljiviji od prvih koji su uspostavili ceo stil. Ali isto tako, kvalitet poznih filmova proporcionalan je tome koliko klasičnih narativnih tehnika uključuju u realizaciju, a found footage element se svodi na vizuelnu ekskluzivnost.

* * * * / * * * *

Sunday, March 4, 2012

MIENTRAS DUERMES

Pogledao sam MIENTRAS DUERMES Jaume Balaguera i mislim da je ovo njegov prvi istinski zreo i kvalitetan film. Godinama je slovio za velikog i značajnog španskog reditelja sa krajnje polovičnim filmovima ali tek sa MIENTRAS DUERMES je uspeo da ostvari zaokruženo i efektno delo. U ovom filmu, Balaguero se otmiče od klasičnijih natprirodnih mitema i bavi se konvencionalnim suspense hororom kroz priču o psihopati domaru koji razvija opsesiju prema jednoj stanarki i pronalazi krajnje ekscentričan način kako da se uključi u njen život.

Luis Tosar je izvanredan u ulozi domara i uspeva da istovremeno brani svoj lik ali bez ikakvog pokušaja da osim činjenica da je protagonista priče na bilo koji drugi način njegove gestove učini simpatičnim. Otud, u izvesnom smislu i jeste zabavno kako Balaguero bazira suspense na tome da počinilac ne bude uhvaćen iako njegova dela u velikom broju slučajeva nisu ni najmanje simpatična, i izuzev jedne devojčice koja je suštinski možda i pokvarenija od njega ostali junaci se manje-više kreću u okvirima građanskog morala. Dakle, Balaguero i scenarista Alberto Marini ne čine svog junaka simpatičnim kroz to što su ostali junaci odvratni.

Balaguero uspeva da generiše opipljiv suspense u prilično skučenim ambijentima i da izvuče maksimum kako iz lokacije tako i iz glumaca. Voleli ovaj film ili ne, Balaguero je pokazao da je izvanredan reditelj i tu nema nikakve sumnje. Ipak, ako imamo u vidu da mu je dosta sumnivi serijal REC komercijalno najuspešniji, a da ovi ostali filmovi koje je inače snimao nisu prolazili toliko loše, plašim se da MIENTRAS DUERMES neće uspeti da se istakne kao putokaz prema onome što mu najviše leži.

Ekscentrična postavka koja čini da MIENTRAS DUERMAS bude žanrovski odgovor na HABLA CON ELLA i pravi predstavnik onoga što je najbolje na španskoj žanrovskoj sceni.

* * * 1/2 / * * * *

YOUNG ADULT

Pogledao sam YOUNG ADULT Jasona Reitmana, njegovu novu saradnju sa Diablo Cody. U odnosu na JUNO, Diablo je smanjila doživljaj i YOUNG ADULT je znazno konvencionalnija indie komediji o ženi koja ulazi u krizu srednjih godina, na pola puta između ekstremnosti BAD SANTAe i nostalgije BEAUTIFUL GIRLSa. Međutim, ovog puta Diablo i Jason uspevaju da se iskontrolišu i film se nikada ne pretvara u potpunu egzibiciju.

Ključ filma je Charlize Theron, prom queen iz malog grada u Minesoti koja je otišla u Mineapolis i postala ghost writer na seriji romana za tinejdžere. Posle propalog braka odlučuje da povrati svog momka iz srednje škole koji se u međuvremenu oženio i dobio dete. Međutim, kada se vrati u rodni grad shvata da to neće ići tako lako.

Diablo Cody nije prva koja se služi stereotipima iz američkog high school života i filma i poredi ih sa onim u šta ti ljudi kasnije izrastu. Međutim, spada među prve u svojoj generaciji, onih koji su te godine proveli u devedesetim koja na taj način sagledava problem.

Otud ima dosta generacijskog prepoznavanja u tome kako pesma Teenage Fancluba povezuje junake i moram priznati da mi takvi detalji stvaraju priličnu nelagodu jer ih i sam generacijski prepoznajem.

Ključ filma je svakako Charlize Theron koja je kao i uvek dovoljno zanimljiva i harizmatična da iznese ceo film i dovoljno ekspresivna u svakom smislu da bude osnov filma. Ona ne samo glumački već i fizički reprezentuje svoju junakinju u svim vrlinama i manama i kroz ovakvu podelu Reitman je uspeo da zapravo reši sve osnovne probleme.

U svakom slučaju, YOUNG ADULT je jedan od filmova koji su u najboljem smislu definisani glavnim glumcem.

Reč je o major produkciji, ali smeštanje priče u provinciju i odnos prema likova nose sve karakteristike indie filma čiju estetiku Reitman već godinama prakticira pod okriljem studija.

* * * / * * * *

Saturday, March 3, 2012

JOSEF

Pogledao sam vrlo interesantan hrvatski film JOSEF Stanislava Tomića. Potpuno je očekivano da ovaj neobičan i zbilja jako zanimljiv i dobar film naiđe na određene rezerve unutar esnafa verovatno i najpre zato što je muziku pisao Marko Perković Thompson. Po samom filmu se ne može reći da deli ideologiju ovog trubadura a ni njegove najodanije publike, no možda ljudi iz esnada znaju da je autorska ekipa na njegovoj strani.

U svakom slučaju, JOSEF spada i mali broj regionalnih filmova koji govore o Prvom svetskom ratu. U ovom slučaju, Veliki rat se sagledava iz vizure Slavonaca i Slovenaca koji su bili deo austrougarske vojske. JOSEF nudi crnohumornu priču o grupi junaka koji preživljavaju rat preuzimajući identitet poginulog austrougarskog podoficira koji će se kasnije ispostaviti kao bitna istorijska ličnost.

JOSEF u osnovi jeste gimmick film, međutim, Tomić uspeva da u 80 minuta zarobi vrlo atmosferičan rad, skoro bez reči, ili sa vrlo dugim deonicama bez ikakvog ili ikakvog značajnog dijaloga. U svom košmarnom pristupu ratu, podsetio je na PUKOVNIKOVICU Đorđa Kadijevića i pošto pripada istoj liniji hrvatskog filma naglasio bih da upadljivo prevazilazi ŽIVE I MRTVE Kristijana Milića koji inače ima cameo u JOSEFu.

ŽIVI I MRTVI sa JOSEFom dele DPa, Mirka Pivčevića i rekao bih da Tomić vodi tu istu estetiku kruparn korak dalje od Milića. Pivčević kod Tomića nudi zaopkruženiji snimateljski koncept ali i sam Tomić bolje vlada dođenjem priče od Milića.

JOSEF definitivno ima svoje preteče u jugoslovenskom filmu ali i u okvirima regionalnih naslova spada među apartna ostvarenja i predstavlja Stanislava Tomiča kao reditelja osobene poetike i dragocene pripovedačke discipline.

* * * / * * * *

Thursday, March 1, 2012

DETACHMENT

Pogledao sam DETACHMENT Tony Kayea. Posle duge pauze u kojoj je snimio jedan vrlo značajan dokumentarni film i ko-režirao jedan igrani koji nikada nije izašao, Kaye se vrača na scenu uspešnim indie ostvarenjem koje je prepuno old school agresivnosti u postupku i u priličnoj meri koristi činjenicu da ne pretenduje na izlazak u multiplekse.

DETACHMENT je sumorna priča o grotesknoj srednjoj školi i njenim depresivnim profesorima koji su nemoćni kako pred svojim problemima tako i pred decom i roditeljima. Kaye nudi sumornu sliku svetu bez pozitivnih likova a određenu dozu razumevanja ipak ostavlja za profesore kao glavne junake.

Dok je AMERICAN HISTORY X nudio klasicističku vizuelnu postavku sa gotovo pa grafičkim slaganjem figura i boja u kadru, Kaye u ovom filmu ide više u pravcu razbarušenijeg indie stila, međutim koliko god pokušavao da bude neizbrušen, ne može da pobegne od svoje sklonosti ka komponovanim prizorima.

Glumačka ekipa je All-Star i moram priznati da je Adrien Brody koji igra glavnog junaka verovatno i najmanje zanimljiv glumac u ovoj podeli. Tu su ipak zanimljivije face od kojih se neke kao William Petersen javljaju manje-više kao detalj.

Kaye je u formalnom smislu odlučio da maksimalno iskoristi indie status svog projekta. pošto ovog puta imamo film sa kojim je dobro prošao i u čijoj je promociji učestvovao, nadam se da će ovo biti pozitivno iskustvo koje će ga ohrabriti da krene ozbiljnije i češće da snima filmove.

Ono što je međutim šteta jeste to da je Kaye zatvorio vrata Holivuda. Koliko god bio ubeđen da je avangardan, njegov postupak u ovom filmu je ipak deo filmske moderne i mislim da bi on mogao da bude dobar i značajan reditelj u okvirima mejnstrima, kakav u suštini uvek nedostaje. AMERICAN HISTORY X je u tom smislu i bio pre svega pravi primer upmarket glavnog toka kakav je u slavnim danima pravio New Line. Kaye je sigurno u tom pravcu mogao da pruži mnogo više.

* * * / * * * *