Monday, February 28, 2011

SLAUGHTER

Dugo sam tražio i konačno pogledao SLAUGHTER Jacka Starretta, Blaxploitation naslov sa Jim Brownom. Starrett je bio zanimljiv reditelj u danima exploitationa i u domenu blaxploitationa je ostavio značajan trag sa filmom CLEOPATRA JONES.

Brown je moj omiljeni blaxploitation glumac i on je u ovom filmu stavljen u dosta čistu exploitation poziciju, dakle Starrett je napravio destilovan film sa minimumom zapleta, karakterizacijom baziranom pre svega na Brownovom swaggeru i tome da je Rip Tornov beli negativac, gnusna bedna gnjida, nesiguran u svoju seksualnost i apsolutno lišen etike.

U tom smislu, imali smo sreće da Slaughtera igra Brown ali i da je obra podela za negativca, pošto je Rip Torn svakako superioran u odnosu na belce koji inače igraju villaine. U tom mixu je i Stella Stevens koja je kao beli She-Devil kao i Neda arnerić postavila standard u blaxploitationu, recimo i kao lezbejka (inače česta osobina blaxploitation negativki) u nastavku CLEOPATRA JONES.

Starrett izuzev dosta bizarne upotrebe širokougaonih objektiva, nudi vrlo efikasnu i energičnu akciju i akcenat pre svega na njoj. Brown je naravno idealan čovek da je sprovede u delo tako da upravo zahvaljujući tome Starrett uspeva da filmičnošću nadoknadi sve ono što nije uspeo da postigne na nivou vođenja priče.

* * * / * * * *

Sunday, February 27, 2011

MORNING GLORY

Pogledao sam MORNING GLORY Rogera Michella, jedan od filmova koje sam nestrpljivo čekao jer predstavlja Michellov povratak u Holivud iz koga je sam otišao uprkos uspesima, ali delimično pritisnut zdravstvenim tegobama. U svakom slučaju, čovek koji je otišao posle umerenog hita CHANGING LANES i odbio da režira Bonda što je tradicionalno najplaćeniji posao u rediteljskom esnafu, odlučio je da se vrati sa filmom u produkciji JJ Abramsa, sa Rachael McAdams u glavnoj i Harrison Fordom i Diane Keaton u supporting rolama što je sve sugerislao da je reč o filmu visoke klase.

I zbilja, MORNING GLORY je po stepenu realizacije svakako film koji ne beži od toga da bude BROADCAST NEWS za novi milenijum i jedina prepreka na tom putu jeste scenario Allison Brosh McKenne, koji je bio dosta cenjen, ali ipak nije na nivou James L. Brooksa.

Roger Michell ovde stvara u prostoru koji je scenario ostavio prilično ispražnjenim. Rklo bi se na scenario koliko toliko vodi priču, ali da su i karakteri i situacije poprilično ispražnjeni, tako da se Michell oslanja na harizmu glumaca i svoj vizuelni žar kako bi nadoknadio ove temeljne nedostatke. Otud je MORNING GLORY film koji do kraja uspeva da se osloni jedino na setting i sporene stvari dočim glavne teme i ključni odnosi ostaju nepoznanica.

Pre svih, romantični odnos glavne junakinje (koja je zapravo jedini glavni junak ovog filma) ostaje prilično nejasan, on počne, traje, uzdrma se, razreši se, i reklo bi se da se rizik, u kome je simpatija glavne junakinje sporedni lik, nije isplatio. transformacija Fordovog lika je nešto jasnija ali ona ima veze i sa ključnom ideološkom kontradikcijom ovog filma. U svakom slučaju, zanimljivo je da ljubavna priča, koja bi morala biti kična ovakvog filma, u MORNING GLORYju stoji kao nužno zlo i ni na koji način nije pogonsko gorivo priče. To samo po sebi možda jeste inovativno, ali se kao rešenje nije potvrdilo.

Rachel McAdams ponegde ume da zasmeta ali generalno sa svojom high spirit igrom na ivici panike daje filmu određeni sense of urgency, i Michell uprkos čudnom rasporedu plotpointa na nivou strukture, sa popriličnim pomeranjem ključnih događaja u drugu polovinu, uspeva da u dobrom raspoloženju sve privede kraju.

Ono što je međutim ključna ideološka kontradikcija filma jeste priča o mladoj urenici jutarnjeg programa koja želi da se izbori za opstanak emisije na kojoj se zaposlila. Kako bi to postigla angažuje čuvenog novinara da bude anchorman iako on više želi da se bavi vestima, gorućim temama nego laganim jutarnjim sadržajima.

Ono što se javlja kao problem jeste što e novinar gadi jutarnjeg programa, radije bi našao neku provokativnu temu, i film se do kraja dokusira na transformaciju likova u kohjima se harmonija postiže time što će se emisija sporadično uozbiljiti a novinar malo opustiti. To bi bilo sasvim u redu, kada se situacija u kojoj on pronađe vest ne bi svela na unutrašnji uspeh čiji je uticaj na sudbinu emisije nejasan, dočim je nevoljni pristanak da kuva pred kamerama prikazan kao ultimativni dokaz da je postao bolji čovek.

Tako konfuznim tonovima na temu kakva bi trebalo da bude televizija MORNING GLORY ne čini štetu ali se pored romantičnog lišava i komentatorskog aduta.

Ipak, Roger Michell u saradnji sa svojim starim saradnikom Alwin Kuchlerom na mestu DPa čini da MORNING GLORY tehnički prevazilazi standarde romcoma, a povremenim probojima van standarda sugeriše da je reč o radu sa ozbiljnijim potencijalom. Ipak, na kraju, čini se da ovo nije TAJ film zbog kog se očekivao Michellov povratak u Holivud jer ako je NOTTING HILL rad zbog kog je tamo i dospeo bio primer legitimisanja romcoma kao ozbiljnog filma, onda je MORNING GLORY samo kvalitetan primer onog proseka sa kojim se danas suočava workplace komedija.

* * * / * * * *

Saturday, February 26, 2011

THE MAN FROM HONG KONG

Reprizirao sam THE MAN FROM HONG KONG Brian Trenchard-Smitha, jedan od ključnih Ozploitation naslova koji je pozbnat kao jedna od tri saradnje Goldn Harvetsa sa George Lazenbyjem kog su stari HK eksploatatori ščepali čim je postao bivši Bond. Kada im je propao film u kome je trebalo da se sastave Bruce Lee, Street Fighter i Bond, Lazenby je snimio filmove za njih od kojih se kao najznačajniji nametnuo THE MAN FROM HONG KONG.

Ključni problem ovog filma svakako je uprcvo to što Lazenby više nije iskorišćen u akcionom smislu. Iako Lazenby nije lik koji preza od akcije, čak naprotiv, njegov kriminalni mastermind ima sklonost da uprlja ruke i da se potuče i to dosta muški. Pa ipak, čini se da je taj lik nedovoljno organski umešan u radnju.

Doduše, verovatno da je taj nedostatak proistekao i iz toga što je leading man bio Jimmy Wang Yu koji je danas gotovo zaboravljen HK glumac ali je tada bio zvezda u usponu. Otud od značajnih HK faca u filmu se jedino pojavljuje tada maltene golobradi Sammo Hung Kam Bo kao jedan sitni kurir i kao koreograf kung fu akcije.

Međutim, ono što je zapravo ključni adut Trenchard-Smitha jeste odnos prema akciji. Ne samo da sa Russel Boydom, čovekom koji je slikao Weirove klasike, nudi jako visok nivo egzekucije, sa osvežavajućim rešenjima u prikazivanju kaskaderskih akrobacija, sudara i sl. već u određenom smislu nudi specifična rešenja na nivou ritma i pruža akcione scene u jednom produženom, integralnom trajanju i dopušta im da u potpunosti pričaju priču.

Otud ovaj film u određenom smislu zaista uspeva da se nadoveže na najveće majstore 70s akcije, recimo najpre na Douglas Hickoxa u solidnim paraglajderskim scenama i na njegov SKY RIDERS ali i na mnoge druge reditelje.

S druge strane, Trenchard-Smithovi savremenici su znatno bolje vladali priču i njegove scene između akcionih set-pieceova zapravo više spadaju u domen nekog gotovo parodično swaggeringa nego bilo kakve vrste drame. Ipak, ako se sagleda kao celina, THE MAN FROM HONG KONG je najbolji u onim delovima koji su značajni za tu vrstu filma, i dan-danas je jasno zašto je ovo bitan Ozploitation naslov.

* * * / * * * *

A MAN CALLED SLEDGE

Pogledao sam A MAN CALLED SLEDGE Vic Morrowa. Reč je o špageti vestrenu kog je za čuvenog Dina De Laurentiisa snimio glumac Vic Morrow po vlastitom scenariju koji je napisao sa Frank Kowalskim, piscem Peckinpahovog ALFREDO GARCIAe. Ovo je verovatno jedan od retkih neklasičnih vesterna u karijeri James Garnera i reč je o njegovom pokušaju da se odmakne od svoje šarmantne vestern-persone.

U tom pokušaju, poprilično uspeva iako ni u ovom filmu nema dileme o tome ko je leading man niti se može proći bez situacija koje Garner rešava svojom umirujućom ironijom.

Konačno, ovo je ipak ona vrsta filma u kojoj junak svoju vrhunsku moralnu transformaciju pokazuje time što između zlata i ubistva iz osvete bira ovo drugo, a dotle već u nekoliko navrata donosi vrlo specifične moralne ocene koje ne proističu iz genre-bendinga kao u SUPPORTU već najpre iz drugačije etike špageti vesterna kojom se on i diferencirao od klasičnog američkog pristupa.

Vic Morrow se iznenađujuće dobro snalazi u ulozi reditelja, vlada kako karakterima tako i akcionim prizorima pa je A MAN CALLED SLEDGE iz 1970. godine film sa dosta svežine i ambicije u rediteljskom postupku.

Ljubiteljima italijanske erotske komedije, naročito rada Salvatorea Samperija biće zanimljiv detalj da se u jednoj od uloga pojavljuje Laura antonelli. Nažalost, u ovom filmu ona nema tipičan glumački zadatak, kao uostalom što ni Garner nije u svom vestern stilu.

Iako je A MAN CALLED SLEDGE prilično soilidan, dinamičan i svež špageti vestern, nije ubrojan u klasike žanra jer se ipak nalazi negde na pola puta između američkog pristupa tej iostvrenog u Evropi i prepoznatljive evropske reinterpretacije konvencija. Ipak, kao i Burt Kennedyjeva HANNIE CAULDER zaslužuje novu šansu.

* * * / * * * *

Tuesday, February 22, 2011

SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF

Reprizirao sam SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF Burta Kennedyja, jedan od klasika vestern komedije. Kada se nevoljno vratio vesternu, Garner se fokusirao na produciranje "drugačijih" vesterna, i kao vrhunac te faze, po meni se nameće SKIN GAME o kome sam pisao. Ipak, kad je reč o blagajnama, najbolje je prošao SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF i sigurno je najpopularniji.

Ono što SUPPORT nema jeste politička provokativnost i ispitivanje suštine američkih kontradikcija, ali se zato dosta bavi konvencijama vesterna, i ako je SKIN GAME bio efektan jer je istovremeno odličan predstavnik žanra i angažovan film, onda je SUPPORT bitan kao istovremeno dobar predstavnik žanra i njegova parodija, što je redak slučaj. Za razliku od parodija kao što je BLAZING SADDLES, SUPPORT se više bavi iskrivljivanjem vestern konvencija a ne vicevima.

James Garner i u manjoj meri Joan Hackett su osnovni pogon ovog filma a Bruce Dern je jako zanimljiv u svojoj retkoj ne-novoholivudskoj ulozi.

Burt Kennedy je izgradio ime kao scenarista atipičnih Boetticherovih vesterna koji se danas smatraju klasicima. Iako su ti filmovi po svom tonu bili prilično ozbiljni, i Kennedy kao reditelj i Boetticher kao scenarista (TWO MULES FOR SISTER SARA) pokazali su da imaju dara za vestern komediju, iako je Kennedy kasnije snimio i par efektnih naslova više oslonjenih na nasilje nego na smeh.

* * * / * * * *

Sunday, February 20, 2011

BURKE AND HARE

Pogledao sam povratnički Landisov film BURKE AND HARE i mogu reći da odavno nije bio u ovako dobroj formi. Koliko god bio daleko od svojih klasika i slavnih dana, u ovom filmu Landis dosta solidno uspeva da rekonstruiše stil Ealing komedije sa živahnim zapletom, inspirisanom komičarskom šmirom vrlo zabavne glumačke podele, nizom uspelih gegova i rudimentarnom pričom koja funkcioniše.

Ovo je domaštana priča o Burkeu i Hareu, čuvenim graverobberima iz Edinburga koju Landis tretira kao fikciju, vlastitu verziju MARATONACA (sa kojima ovaj zaplet ima dosta sličnosti, možda je ova priča inspirisala Dušana Kovačevića kada je pisao scenario, u komadu nema sličnosti - s druge strane Šijan je poznat kao ljubitelj Ealing komedije i Mackendricka) i ne opterećuje se tonom koji je svojstven istinitim pričama.

Ridleyev DP John Mathieson nudi filmu vizuelnu ozbiljnost koja je nedostajala Landisovim recentnim radovima, a Pegg i Serkis su komičarski duet koji savršeno razume kako Landisov humor/ a njega u ovom filmu itekako ima/ tako i samostalno snalaženje u fazama kada Landisu ponestane snage i ideja.

Otud koliko god bio zbilja efektan, BURKE AND HARE i izgleda i ne izgleda kao Landisov film. Landis se pre svega prepoznaje u Hammer i Ealing referencama i u gore momentima od kojih film ne da ne preza već na njima i insistira, ali priču i komične delove u totalu mahom čini dosta strejt pristup koji je moglo potpisati nekoliko različitih reditelja.

No, ono što je najvažnije jste da je BURKE AND HARE odlična komedija, da ipak ima Landisovih pečata i da uprkos tome što ga nije vratio u punu formu svakako jeste sprečio njegovu dalju degradaciju i lutanje.

* * * / * * * *

Saturday, February 19, 2011

THE MECHANIC

Vrlo sam prijatno iznenađen brzom reakcijom MegaComa koji je prilično brzo pustio rimejk THE MECHANICa u bioskope. Simon West, jedan potcenjen reditelj koji nije imao sreće da izuzev GENERAL'S DAUGHTER snimi kompletan uspeo film, ali je u svakom naslovu pokazao da zna šta radi, potpisuje ovaj rimejk Michaela Winnera, koji je za ovu inkarnaciju po romanu Lewis John Carlina adaptirao Richard 16 BLOCKS Went.

Went i West su u rimejk MECHANICa doneli dobrodošlu dozu ozbiljnosti i svedenosti. Statham je sigurno premlad da bi film mogao da se bazira na prebacivanju štafete kao kod Winnera, a i Ben Foster je suviše mlad da ne izgleda kao neko ko ipak dolazi na okasnelu prekvalifikaciju, ali njih dvojica u svom odnosu nude nešto drugo. Naime, njih dvojica baziraju svoj odnos na Stathamovoj želji da sinu svoje žrtve da zanat u ruke i socijalizuje ga kroz ovladavanje veštinom ubijanja ljudi za velike pare, a Foster pak ima potrebu da okrene novi list i sazri sada kada je ostao sam, i odraste kroz ritual osvete.

Za razliku od Winnerovog MECHANICa u kome imamo čuveni twist ending koji to nije, kod Westa i Wenka nema dileme da će učenik i učitelj morati da se pobiju do kraja i da će ishod obračuna, što je zapravo i najbolje zavisiti od toga koliko su uspeli da se promene u toku ove priče.

Iako je sama završnica između njih dvojice manje kreativna od onih ubistava koja prethodno obavljaju, u psihološkom smislu je solidno postavljena i na kraju zaigraju njihove mane.

West se ne libi dosta brutalne akcije, i THE MECHANIC ne oskudeva u surovosti, a kod reditelja ovog kalibra se ni ne dovodi u pitanje sama tehnička realizacija koja je na dosta visokom nivou. Ovo nije skup film ali je akcija pre svega intenzivna a sporadično i vrlo spektakularna. Za razliku od CRANKova ovo nije film baziran na grotesknim preterivanjima, ali nudi sasvim dovoljno prostora da se melanholični hitman razmaše kako sa golim rukama, tako i sa automatskim oružjem i teretnim vozilima.

Jedini krupniji problem sa ovim filmom meni su bili odnosi sa ženama koje imaju junaci. Naravno, sasvim je prirodno da oni imaju nekakve one night standove ili redovne eskorte sa kojima se viđaju i na tom nivou ovaj film pije vodu. Međutim pseudo soft-core scene krajnje depersonalizovanog seksa u kome Statham deluje krajnje privatno postiđeno remete ton filma i to su jedini delovi koji nemaju klasu u realizaciji.

Ako budete gledali film u bioskopu, a nadam se da hoćete, bićete počašćeni i prevodom našeg John Reynoldsa! Posle EXPENDABLESa, jasno je da je samo on čovek kome se može poveriti ovakva mačo akcija.

* * * / * * * *

Friday, February 18, 2011

SKIN GAME

Pogledao sam jedan masterpis o kome sam ranije čitao ali mi nikako nije dolazio na red - SKIN GAME Paul Bogarta iz 1971. godine.

U sklopu višemsečnog catch upovanja sa opusom Jamesa Garnera, ovaj film se nametao kao jedan od ključnih i definitivno takav i jeste.

Reč je o vestern komediji koja se bavi temom robovlasništva, počinje kao skoro pa vesela BUTCH CASSIDYjevska priča o belcu slobodnom crncu kog ovaj prodaje robovlasnicima da bi ga potom oslobodio i ponovo prodao u sledećoj varošici. Nešto slično smo imali priliku da vidimo kod Leonea s tim što kod njega niti je ceo film proizilazio iz te premise, niti je ulazio dublje u društvene kontradikcije.

Naime, iako ova kombinacija funkcioniše u početku, prilike u zemlji čine ovu šemu vrlo komplikovanom jer neke države već tada ne priznaju ropstvo a druge ne priznaju da su crnci slobodni ljudi. Kada se tome doda kontingencija tipa da okolo lutaju bande otimača robova i teroističke grupe abolicionista, zaplet je vrlo atraktivan i duhovit.

Međutim, ako zanemarimo da je ovaj film izuzetno duhovita, efektno glumljena vestern komedija u kojoj briljiraju James Garner, Lou Gossett Jr i Susan Clark, a Fred Koenekamp isporučuje klasičnu vestern fotografiju po kojoj je uostalom i bio poznat - ostaje ono što je zanimljivo a to je politička dimenziaj cele priče.

Naime, 1971. još uvek imamo dosta sveže traume rasne segregacije u Americi, i ovo je ipak film koji su pravili belci u jednom osvedočeno belačkom & rasističkom žanru. Dakle, da li belci imaju pravo da se na šale na ovu temu, koju su uostalom sami i uozbiljili neposredno pre toga.

Međutim, SKIN GAME uspeva da ne deluje licemerno pre svga zbog toga što u toku ovog filma crnac koji j rođen kao slobodan čovek i zapravo nema iskustvo robovanja posle jedne epizode u kojoj je bio rob počinje da se menja. S druge strane, veliki deo komike proističe iz suštinski vrlo realističkog prikaza odnosa belaca prema robovima koji naravno deluje suludo i da je režiran seriozno bio bi apsurdan pre nego strašan.

U tom smislu SKIN GAME na kraju postaje uzorak gotovo jedinog mogućeg načina da se govori o toj temi, upravo kroz ležeran odnos crnih likova prema temi, ali i sa svešću da zapravo u svakoj šali ima pola šale.

Ne treba da čudi što je i jedan od ključnih filmova o ratnom zarobljeništvu bio Wildrov STALAG 17, koji se na manje avanturistički ali podjedanko duhovit način dotakao ove teme. Uostalom, kod nas, i dalje LEPA SELA ostaju kao film-temeljac kad je reč o tretmanu rata u Bosni.

Ono što međutim izdvaja SKIN GAME jeste to što on istovremeno i jeste film o temi segragacije ali je istovremeno i punokrvni žanrovski rad koji se može gledati i bez ikakvog predznanja, i to je najveći kvalitet filma jer zadržava svoj repertoarski smisao a prema temi se odnosi taktično i odgovorno što je obično najbolji put da se snimi loš film.

* * * * / * * * *

Thursday, February 17, 2011

JEONG-HWA-NEUN YEONG HWA-DA (aka ROUGHT CUT)

Pogledao sam JEONG-HWA-NEUN YEONG HWA-DA znan i kao ROUGH CUT Hun Janga koji je prošle sezone potpisao jedan od najgledanijih filmova u istoriji korejske kinematografije SECRET REUNION. Nažalost, reklo bi se da je REUNION znak sazrevanja za ovog reditelja pošto on na debiju uprkos producentskoj i scenarističkoj podršci svog mentora Kim Ki Duka irelativno zanimljivoj premisi ne uspeva da ozbiljnije prodre u temu kojom se bavi.

Tema kojom se bavi nije nova i ekskluzivna ali gotovo uvek radi posao i reklo bi se uvek može da rezultira atraktivnim filmom - ROUGH CUT govori o glumcu koji se sprijatelji sa gangsterom koga uvlači u snimanje filma i njihovi životi se prepliću.

Naravno, mogućnosti za razvoj ove priče su razne, tu imamo odnos filma i kriminala kao odnos međusobne inspiracije jer koliko kriminal iz stvarnosti utiče na film toliko i film regrutuje kriminalce; zatim, imamo odnos u psihološkom smislu, imitacije i prave stvari, unutrašnjih težnji ljudi iz tih miljea; fanatizam prisutan i u jednoj i drugoj oblasti čiji se protagonisti ne obaziru na okolinu kada se usmere prema svojim ciljevima; konačno, imamo zamenu uloga.

Nažalost, u ROUGH CUTu, tek ponegde Kim Ki Duk zaseca išta potentnije i rekao bih da nudi krajnje površan uvid u kriminal, što je negde i očekivano jer su azijski filmovi o kriminalu do te mere ritualistički i fetišistički da se u njima jako retko ulazi u ozbiljan tretman kriminala - što ne smanjuje njihovu umetničku vrednost; ali je jako površan i u odnosu prema filmu što me je ipak začudilo jer je Kim Ki Duk ipak neko ko je dosta upitan nad kinematografskim tokovima i voli o tome da diskutuje.

U ovom filmu se reditelj prema kome film ima nedopustivo ambivalentan odnos zove Bong. Ne znam da li je to produžetak polemike Kim Ki Duka i Bong Joon Hoa drugim sredstvima, ali kada je reditelj prikazan ovako površno, polu ali ne sasvim karikaturalno, onda film ne samo da biva lišen smisla već, rekao bih ispada upadljivo inferiorniji upravo od Bongovog HOSTa čiji je glasni protivnik svojevremeno bio Kim Ki Duk. Iz ove vizure gledano, čini se da je upravo Kim Ki Duk taj koji potcenjuje publiku čim misli da ovako treba da izgleda film koji pretenduje na rezultat.

U tehničkom smislu, ponovo, Korejanci su manje-više na nivou, ali svakako da kada ideja nije dovoljno snažna onda se vidi i više rupa u tehnici tako da ROUGH CUT ne ostavlja onako moćan utisak kao njihovi filmovi inače.

* * / * * * *

Wednesday, February 16, 2011

CHONEUNG RYUKJA (aka HAUNTERS; aka PSYCHIC)

Pogledao sam CHONEUNG RYUKJA Kim Min Suka, organima reda poznat i pod naslovima HAUNTERS ili PSYCHIC.

Scenarista efektnog Kim Ji Woonovog THE GOOD, THE BAD AND THE WEIRD se odlično snašao na rediteljskom debiju i kudikamo bi se moglo reći da je ponudio nešto više svežine nego što nudi Kim Ji Woon.

Ruku na srce, kao što Kim Ji Woon konstantno obrađuje već manje ili više savladane matrice i iz filma u film nudi svoje viđenje već uspostavljenih matrica, ni Kim Min suk nije daleko od toga i u njegovom debiju se u više navrtata može osetiti eho Shymalanovog UNBREAKABLEa. Međutim, ne samo da je UNBREAKABLE Shyamalnov najbolji film već bi se moglo reći da je to svakako dobrodošao eho u bilo kom filmu.

HAUNTERS govori o telepatski obdarenom negativcu krhkog tela koji posle teškog detinjstva koje je obilovalo traumama, danas ostvaruje egistenciju manipulišući ljudima, pljačkajući ih i sl. Stvari se intenziviraju kada sretne jedinog čoveka kojim ne može da manipuliše, i uskoro počinje dvoboj ove dvojice marginalaca iz koga će se do kraja filma izroditi jedan superheroj.

Ova premisa zvuči stripovski, i njen odnos prema stripu kao mediju je i najzanimljiviji. Naime, sasvim je sigurno da je Kim Min Suk imao određenu refleksiju na ovu temu kroz stripove, no za razliku od Shyamalana, njegovi junaci svoju situaciju ne reflektuju kroz strip što se na duže staze ispostavlja kao jedan od elemenata koji remete ubedljivost filma. Naime, danas ne samo da imamo comic book filmove smeštene u svet u kome stripovi postoje - uspelije u KICK-ASSu - potpuno neiskorišćeno u WATCHMENu - već se čini da su stripovi postali ključ za razumevanje pojedinih događaja, kao što su ovi koji se dešavaju Kimovim junacima. U tom smislu, Shyamalan je ipak mudrije procenio kada je uveo motiv stripa u UNBREAKABLE. Iako je vrlo lako da se odnos prema stripu protumači kao dodvoravanje geekovima, u krajnjoj liniji jako je teško poverovati da bilo koji savremeni čovek ne bi u susretu sa supermoćima zaboravio da je tako nešto video u stripu.

Otud, ako je već nemoguće staviti stripove u filmove o klasičnim superherojima, onda oni svakako imaju svoje mesto u pričama o onima koji su "stvarno" superheroji.

Kad je reč o domenu superherojskog filma, u njemu HAUNTERS automatski može zauzeti značajno mesto kao recept kako se priča o nadljudskim moćima, iotpadnicima koji uče da ih koriste itd. može realizovati u jednom konzistentnom ključu i sa adekvatnom dozom ubedljivosti.

Štaviše, rekao bih da Kim Min Suk u pojedinim deonicama i previše odmiče tok filma od osnovne teme, da se likovi ponegde čak i previše izgube u vinjetama koje nisu u funkciiji celine, tako da mu malo holivudfske samodiscipline ne bi škodilo, možda baš u rimejku, koji bi se vrlo lako mogao desiti.

Kim Min Suk je u rediteljskom smislu već na debiju pokazao zrelost. Likovi su jasno koncipirani, njihovi odnosi su razumljivi i funkcionalni a vizuelni aspekt je na tipično visokom nivou južnokorejskog prvoligaškog repertoarskog filma. U tom smislu, Kim pokazuje da voli vrlo filmičan pristup stvarima, sa malo dijaloga u akciji i odličnim korišćenjem svakodnevnih situacija i naizgled nezanimljivih javnih prostora za poprišta akcije.

U tom smislu, Kim u pojedinim deonicama pored onoga po čemu je korejski film poznat nudi i nešto šmeka američkog B-filma osamdesetih, sa marginalcima koji se nalaze i bore u zabačenim ćorsokacima, prolazima, garažama.

I uopšte, taj milje marginalaca karakteriše HAUNTERSe između ostalog i kroz dva sidekicka glavnog pozitivca, emigrante Turčina i Ganijca koji rade kao jeftina radna snaga u Koreji. Iako sam se i ranije susretao sa motivom stranaca na privremenom radu u Koreji, mahom Vijetnamaca, do sada barem ja, nisam imao iskustava sa likovima iz ovako dalekih zemalja koje Korejanci i tretiraju kao potpunu egzotiku i čude se njihovoj sposobnosti da govore korejski. Nisam dovoljno upućen u korejske prilike te ne moghu da procenim da li su ti junaci prisutni isključivo da bi ilustrovali marginu kojom se kreće glavni junak ili su oni aluzija na još neki problem.

HAUNTERS je odličan film, ne nudi ništa novo u globalnim okvirima kao što su svojevremeno radili Park ili Bong, ali sasvim sigurno pokazuje kako se ono čime je već ovladano radi dobro, i ponovo pokazuje zube Holivudu na njegovom terenu, osvežavajući njegovu vlastitu formulu.

* * * / * * * *

Tuesday, February 15, 2011

RUSSIAN ROULETTE

Pogledao sam RUSSIAN ROULETTE Lou Lombarda, najpoznatijeg po tome što je bio Peckinpahov montažer, u sklopu kompletiranja George Segalovog opusa.

Reč je o vrlo solidnom, dinamičnom hladnoratovskom trileru snimljenom u Vankuveru u kome su lokacije odlično iskorišćene i iako se služi dinamičnim, gotovo verite pristupom, sama priča je na liniji konvencionalnog trilera o kanadskom policajcu koga tajna služba uvlači u uklanjanje letonskog emigranta koga KGB optužuje da će biti potencijalni atentator na sovjetskog premijera tokom posete Kanadi. Kada policajac shvati da je neko oteo emigranta pre njega, načinje već pripremljenu zaveru oko atentata.

George Segal se dobro nosi sa glavnom ulogom hardbopiled detektiva, a zanimljivo je da se u rolama kanadskih policijskih zvaničnika pojavljuju britanski glumci poput Denholm Elliotta i Gordon Jacksona - obojica su stare hladnoratovske kuke.

Lombardov stil je neposredan, sa dosta pokreta kamere, kadar sekvenci i efektnih stuntova.

Ono što RUSSIAN ROULETTEu nedostaje jeste samouverenost, ekipa ne odaje utisak da veruje u film, pa samim tim, ovo delo kao celina ostavlja slabiji utisak od svog realnog dometa koji zapravo uopšte nije rđav.

* * * / * * * *

THEY ONLY KILL THEIR MASTERS

Pogledao sam THEY ONLY KILL THEIR MASTERS James Goldstonea, quirky krimić sa James Garnerom koji je izašao godinu dana pre početka emitovanja serije THE ROCKFORD FILES.

Scenario Lane Slatea i režija Jamesa Goldstonea doduše podsećaju na visoke televizijske standarde tog doba, i THEY ONLY KILL THIR MASTERS je murder mystery koji bi zasluživao rimejk danas, sa glumcem koji bi mogao pretendovati na mesto Garnerovog naslednika - nekim poput Firera ili Bruna.

THEY ONLY KILL THEIR MASTERS je priča o policajcu iz male varoši koji istražuje ubistvo trudne lezbejke za koje je glavni osumnjičeni jedan doberman. Međutim, policajac njuši da je reč o foul playu i da slučaj neće biti tako jednostavan.

Garner nosi film u ulozi varoškog policajca, i svojim magnetizmom uspeva da prevaziđe određene probleme u ritmu koji proističu iz Goldstoneovih set-pieceova sa epizodnim junacima varošana sa kojima se susreće glavni junak.

Srećom, glavni odnos, a to je romansa između policajca i veterinarske sestre u potpunosti funkcioniše, a film uspeva da bude napet u odgovarajućim situacijama, odnosno, postiže se svaki potreban efekat misterije.

Lane Slate unosi dosta svežih i provokativnih detalja u scenario na gotovo svakom koraku, stoga se u pojedinim deonicama čini da su detalji odneli prevagu nad celinom. Srećom takvih sasmodovoljnih, pre svega dijaloških, deonica nije previše.

* * * / * * * *

Sunday, February 13, 2011

THE LARRY SANDERS SHOW

Imao sam sreće da me je Will inicirao u svet THE LARRY SANDERS SHOWa pre nego što sam pogledao prvi i jedini pokušaj Garry Shandlinga da postane filmska zvezda, tailor-made vehicle WHAT PLANET ARE YOU FROM Mike Nicholsa koji se iz današnje vizure smatra jednim polarizujućim naslovom sa početka ove decenije.

Shandling se od tada i dalje pojavljuje na filmu, obično u upečatljivim star-epizodama i kameo ulogama ali mudro nije dalje forsirao bavljenje filmom. Sudeći po tome koliko sam uživao gledajući WHAT PLANET ARE YOU FROM rekao bih da je šteta što je tako, ali isto tako mislim da je zapravo sjajno što je zadržao svoje ambicije na statusu jerryseinfeldovske figure komičara-preduzetnika.

WHAT PLANET ARE YOU FROM je izuzetno inteligentno skrojen star-vehicle, ali uprkos tome nije postigao uspeh na blagajnama, štaviše upamćen je kao flop u svakom smislu. Koštao je pedesetak miliona a zaradio je manje od 10.

Postavlja se pitanje, šta je onda toliko inteligentno u njemu?

Inteligentno je pre svega to kako je tretitana Shandlingova komičarska persona. WHAT PLANET ARE YOU FROM se formalno može smatrati feelgood event moviejem, projektom koji bi se po profilu mogao porediti sa onim što je donosilo najveće komercijalne uspehe Robinu Williamsu. Razlika je međutim u tome što je Williams žrtvovao svoju komičarsku personu, i svoj mračni i prljavi humor sa kojim se proslavio na stand up sceni kako bi postao family friendly ikona, dočim se Shandling nije odrekao svog prepoznatljivog humora, tako da WHAT PLANET ARE YOU FROM zalazi na teritoriju Woody Allenovog SLEEPERa, i vremenom počinje da liči na jednu izopačenu viziju feelgood moviea.

Za razliku od Williamsa koji se pretvorio u karikaturu i u određenom smislu doiveo sebe do toga da zapracvo više niko ni ne zna po čemu je on bio bitan lik, Shandling je uspeo da se odupre toj vrsti ustupaka. S druge strane, u svom prvom pokušaju nije ni probao da odstupa od svoje najsupelije glumačke formule koju je usavršio na televiziji tako da, u skladu sa filmskim zakonitostima, Shandling ne prestaje da radi ono što najbolje zna.

Sasvim je sigurno da je spoj intelektualne komedije, feelgood filma i njegovih uveoka, grossout gegova iz domena so stupid it's smart (a kod Shandlinga nema nikakve dileme da je reč o namernoj stupidnosti) nije mogao da postigne očekivani komercijalni efekat.

Iza WHAT PLANET ARE YOU FROM stala je ozbiljna holivudska mašinerija, Mike Nichols, ugledni reditelj je režirao, DP je bio Scorseseov saigrač Michael Ballhaus a u epizodnim ulogama se pojavljuje vrhunska ekipa. na scenariju su pored Shandlinga radili i njegov saradnik iz LARRY SANDERSa, Peter Tolan, scenarista WAR OF THE ROSESa Michael Leeson i u to vreme aktuelni pisac MEN IN BLACKa Ed Solomon.

Otud je verovatno takav skup talenata dodatno podcrtao propast ovog filma na blagajnama i odučio Shandlinga od bavljenja filmom.

Međutim, ako govorimo o vanity projektima televizijskih komičara ovog tipa poput Larry Davida ili Jerry Seinfelda, WHAT PKLANET ARE YOU FORM je svakako uspeliji od BEE MOVIEja ili SOUR GRAPESa. Otud ostaje nada da će Shandling ponovo pokušati da se pojavi kao glavni glumac, možda u nekom projektu kao što je bio WHATEVER WORKS sa Larry Davidom.

Ipak, čini se da bi samo ime Woodyjevog profila moglo da vrati nekoga kao što je Shandling u glumačku igru, i teško je očekivati da će neko ko je zaradio stotine miliona dolara na televiziji ulaziti u projekat u kome mora da se dokazuje. Reklo bi se da je WHAT PLANET ARE YOU FROM možda upravo i flopovao zato što Shandling na filmu nije prošao tipičnu stazu dokazivanja, a verovatno je trebalo...

* * * 1/2 / * * * *

NO WAY TO TREAT A LADY

Pogledao sam NO WAY TO TREAT A LADY Jacka Smighta, izuzetno zanimljivu krimi komediju iz 1967. godine, snimljenu po ROMANU Williama Goldmana koji nije on sam adaptirao već je taj posao obavio John Gay, kome nažalost ni ovako upečatljivo prezime nije pomoglo da bude naročito upamćen iako je dosta radio i potpisao je par klasika, ruku na srce. Ipak, danas deluje gotovo apsurdno da je neko drugi scenaristički uobličavao Goldmana koji je u međuvremenu postao standard za holivudsku scenaristiku.

NO WAY TO TREAT A LADY je sasvim sigurno bio veliko osveženje u svoje vreme jer je pokušavao da kombinuje triler, crni humor i romantičnu komediju, i iz današnje vizure je sasvim jasan istorijski značaj ovog filma. Međutim, isto tako, iz današnje vizure problematično izgleda upravo trilerski deo sa serijskim ubicom koji stupa u opsesivnu komunikaciju sa detektivom i uključuje ga u svoju mrežu zločina.

Problem ne proističe isključivo iz tona tog segmenta zapleta pošto sam ubica nudi dosta prostora i za crni humor i za upliv u romantičnu dimenziju priče. naprosto u tim fazama Rod Steiger preuzima iflm u svoje ruke i Smight više ne uspeva da ga uključi u ritam celine. Otud Steiger u tim delovima, iako on nije loš tu per se, naprosto remeti ritam filma.

Međutim, svi likovi funkcionišu i komuniciraju sa publikom, uključujući i aritmičnog Steigerovog ubicu, i u tom smislu, NO WAY TO TREAT A LADY jeste prototip mnogih genre bendera kakve će kasnije, između ostalog pisati i Goldman kao scenarista.

George Segal je efektan kao detektiv koji se zatekao u nezgodnoj situaciji kojij pokušava da doraste, sa motivom dominante majke koji će kasnije tretirati i u WHERE'S POPPA? a Lee Remick je odlična kao romantic interest kog upoznaje istražujući slučaj.

Jack Smight je ostvario sasvim solidnu karijeru kao reditelj srednje linije američkog repertoarskog filma a NO WAY TO TREAT A LADY spada među njegove retke naslove, uz Goldmanov HARPER (po Macdonaldovom romanu) koji se mogu smatrati trajnim dometima i istinski značajnim filmovima.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, February 11, 2011

WHERE'S POPPA?

U toku rekapitulacje Geoge Segala, sledeći na redu bio je WHERE'S POPPA? Carla Reinera.

Ovaj film je po svom romanu adaptirao Robert Klane, i iz ovako svedene strukture, jedne farse smeštene u nekih 36 sati, teško mi je da naslutim kakav je to bio roman, izzev da je verovatno svoju slojevitost bazirao na predistoriji junaka.

Ovaj film je bio ozloglašen zbog skraćenja i cenzure koju je podneo tako da je sasvim moguće da je ta uncut verzija bila bogatija. Iz današnje vizure ova komedija deluje manj-više pitomo, ali mislim da njen ključni "problem" u odnosu na studio bio taj mean spirited pristup stvarima koji je opstao sve do ove završne verzije.

Zaplet je jednostavan - senilna majka svojim ponašanjem remeti život jednog sredovečnog njujorškog advokata i on svoju višegodišnju želju da je ubije počinje da intenzivira kada se majka umeša između njega i njegove simpatije.

Reiner je kasnije postao bitno ime američke star-driven komedije, naročito radeći sa Steve Martinom, ali ovo je film pre njegove studio faze i u sebi sadrži dosta prljave underground estetike, sa akcentom na političke a naročito rasne tenzije.

Otud film ima jedan anti-Vietnam set-piece i masu gegova na temu rasizma među kojima je svakako najefektniji onaj kada taksi neće da stane crnoj gospođi ali hoće čoveku kostimiranom kao King Kong.

Reiner dakle u ovom filmu radi sa glumcima studio-profila ali humor i pristup daje u svedenom, underground ključu i rezultati su otud bili verovatno bili suviše edgy za United Artists.

Nažalost, Carl Reiner se kasnije neće vraćati ovim underground korenima izuzev u svom remek-delu i možda najboljem filmu DEAD MEN DON'T WEAR PLAID koji ima tu drskost njegove rane faze.

* * * / * * * *

LOVING

Pogledao sam LOVING Irvina Kershnera, ekranizaciju romana J.M. Ryana. Reč je o counter-culture bračnoj komediji sa George Segalom u glavnoj ulozi u kojoj Kershner pokazuje sklonost ka kamernim, karakternim pričama, po kojoj na nivou celog opusa nije bio poznat, ali zato najbolje kritike u celoj karijeri upravo ima za ovakve filmove.

Segal u ovom filmu igra dizajnera iz sveta reklama koji je zarobljen kao hrčak u točku, radi posao koji ne voli, i bekstvo nalazi u napornim vanbračnim vezama koje u suštini nisu vredne matretiranja kroz koje prolazi.

Kershner i Segal sjajno uspevaju da dočaraju život moralno posrnulog junaka i njegovu agoniju, tako da je komični aspekt ovog filma pre svega vezan za njegovu neprilagođenost iz koje proističe dosta neprijatnosti nego za količinu humora.

LOVING spada u red filmova po kojima su se u tom periodu proslavili Altman, Mazursky ili Allen, samo što je u odnosu na njih nešto depresivniji.

* * * / * * * *

Thursday, February 10, 2011

CINEMA KOMUNISTO

Pogledao sam CINEMA KOMUNISTO i ja.

Imam velike simpatije prema ideji ovog filma, mislim da je važno da se uradi neki ambiciozan film na tu temu, i drago mi je da su se svemu tome posvetili mladi ljudi, da su osetili veličinu teme i trenutak.

U produkcionom smislu, smaram da je jako dobro što je snimljen ovaj film, i to na ovakav način, dakle u jednom atraktivnom pakovanju, sa odličnim marketinškim pristupom, dizajnom i sl. Voleo bih da se nastavi ovim putem.

Ipak, mislim da je CINEMA KOMUNISTO daleko od onoga što nam je bilo potrebno na ovu temu.

E sad, moramo napraviti raziliku između onoga što je nama potrebno i onoga što treba prezentirati svetu.

Neko bi rekao da je CINEMA KOMUNISTO dobar film na ovu temu da se prezentira svetu, premda, u tom slučaju, on u sebi ima previše lokalnog kolorita, prevelik akcenat na propagandnim pop pesmama o Titu, previše poigravanja sa tonom replika iz domaćih filmova, i previše estetskih problema da bi zaista mogao da iskomunicira kako treba.

U suštini, mislim da i neko iz sveta može da primeti osnovni problem ovog filma, a to je odsustvo jasne ideje o čemu on govori. Ovo je priča o Leki Konstantinoviću, Titovom kinooperateru koji je tu da posvedoči o tome kako je Tito voleo filmove. Ako izuzmemo jeftinu emocionalnost proisteklu iz toga da gledamo jednog starog čoveka koji je svoj vrhunac proveo radeći za čoveka čija je ideja u međuvremenu srušena, i politički i fizički, ovaj segment filma osim tog jednog prenaglašenog emotivnog centra nema puno veze sa ostalim temama koje se otvaraju.

Druga tema je filmski grad, Avala Film, danas ruševina, nekada pokušaj Cinecitte. To je priča o starim filmskim zanatima kojih je bilo, sada zamiru, o filmovima koji su snimani kod nas, o onoj kontradikciji kapitalizma i socijalizma o kojoj sam već govorio koja nije dotaknuta. I taj deo malo zagrebe u svoju industrijsku suštinu, a potom se degeneriše u malograđansku priču o zvezdama koje su dolazile ovde i kakva je bila Sophia Loren u prirodi.

Treća tema su partizanski filmovi, i film se iscrpljuje u pričama o partizanskim filmovima kao da je to sve jedan isti film, kao da su svi oni bili Bulajevićevi spektakli, bez jasnog konteksta vezanog za godine, protok vremena, politički trenutak, bilo šta.

Konačno, četvrta tema je Jugoslavija ilustrovana kroz neke vrlo često šaljive slike Josipa Broza, jednog pre svega starog čoveka u nekim svakodnevnim aktivnostima, posvećenog nekim tako, danas gledano, glupostima, u jednom krajnje podsmešljivom, ali uz sve to, ne naročito utemeljenom ključu.

Snimak na kome Tito i Jovanka gledaju filmove iz fotelja opruženih nogu koji je ponovljen nekoliko puta u filmu u početku deluje kao vic a potom taj uporni pokušaj da se Tito ismeje daje njemu jednu krajnje humanu dimenziju. Ipak, hteli mi to da priznamo ili ne, svi mi na kraju gledamo flmove iz fotelje, a ponekad to radimo i tako što pružimo noge. Dakle, ti pokušaji sprdnje sa Titom i snimcima iz njegovog privatnog života u početku deluju kao kuriozitet a potom se pretvaraju u Popovljevu emisiju IPAK SE OKREĆE.

Ono što je međutim, najveća prepreka recepciji ovog filma u inostranstvu, premda sa njom zapravo nema problema - film odlično ide na festivalima - ali da sam stranac svakako bih imao problem sa tim što iz ovog filma malo toga može da se nauči, tog događaja, protok vremena, sve je to prilično konfuzno i bez iznošenja nekih činjenica.

U pokušaju da se kroz montažu postignu razni efekti, atrakcije, humora, ironije i sl. mi imamo jednu mešavinu kojoj rame uz rame stoje inserti iz Bulajića i Čengića, stvari koje nemaju veze jedna sa drugom.

Međutim, ono što je moj osnovni problem, gledano iz vizure stranog gledaoca svakako je to što CINEMA KOMUNISTO ne nudi odgovor na pitanje DA LI SU PARTIZANSKI FILMOVI BILI DOBRI ILI NE?

I po meni tu ulazimo u domen najdublje neetičnosti ovog filma.

Naime, partizanski filmovi su predstavljeni kroz niz tendencizno biranih inserata iz kojih je apsolutno nemoguće dokučiti da li su ti filmovi bili dobri. Krvavac, Golubović i Bulajić su bačeni u isti koš, a neki među njima, naročito Golubović su beskrupoulozno zloupotrebljeni u insertima koji ilustruje "glupe" partizanske filmove, iako se recimo baš inkriminisani BOMBAŠI smatraju jednim bitnim iskorakom u estetici partizanskog filma.

Svaki film na svetu ako mu se insert izvuče van konteksta može da deluje kao totalna budalaština. Nijedno delo se ne može odbraniti od toga, a filmovi su ovde korišćeni kao sirovina za video rad, što je legitimno za video rad, a ne za film koji tobože pokušava da se predstavi kao sećanje na kinematografiju jedne zemlje koja danas postoji samo u filmovima.

Zatim, tu dolazimo do sagovornika koji nažalost nisu relevantni. Gile Đurić, jedan sporedni direktor Avala Filma, čiji se razgovori memoarske vrste danas još uvek mogu naći na Internetu pošto su svojevremeno izlazili u Glasu Javnosti, može biti uzet kao značajna ličnost jer je bio direktor posle Draževića, ali on je bio jedan nevažan direktor u Avalinoj istoriji, aparatčik koji bi značajnije mesto mogao imati u dokumentarcu o Parking Servisu nego o kinematografiji.

Bata Živojinović je efektan kao filmska zvezda koja je razumela jednu od dimenzija tog sistema, sa svojom gotovo staljinističkom stamenošću i direktnim mandatom od naroda, ali već Veljko Bulajić nije u stanju da objasni svoj rad.

Dakle, bili su potrebni ljudi koji mogu da misle taj period i u istorijskom i u kinematografskom smislu, da se film ne bi iscrpljivao u banalnim pričama (hiljaditi prikaz anegdote o mostu) koje bi morao ipak da objasni neko u zanatskom smislu, kako se ne bi sve svelo na to da su Jugosloveni bili jedine budale na svetu koje su rušile pravi most i bacale prave topove u reku.

Naime, činjenica je da Holivud nikada ne bi snimio takav film o ratu jer je Holivud pre svega komercialna mašinerija, i sasvim sigurno bi gledao da tu priču što efektnije "laže" ali jugoslovenski film je slično sovjetskom filmu kao svoj adut koristio ideju da ne snima komercijalni film već istorijsku fresku, i da u tom cilju koristi logistiku koja će omogućiti da se što manj stvari "laže" a što viš stvari stvarno inscenira. NERETVA je snimana godnu i po dana, tako je - ALI RAT I MIR je sniman ŠEST GODINA u SSSRu. Dakle, to sad nije neko zajebavanje koje su smislili jugoslovenski debili nego jedan od načina snimanja filmova u tom trenutku.

U ovom filmu nema nikoga ko je u stanju to da kaže, to nisu ni Leka, ni Bata, ni Veljko Bulajić, a svakako nije ni Gile.

CINEMA KOMUNISTO ne uspeva da dočara veličinu i značaj jugoslovenskog filma i svodi ga na jedan bizaran trećesvetski eksces, nastao iz obesti jednog gojaznog starca filmofila, što je možda i tačno, ali je meni lično uvredljivo jer ja ne vidim našu kinematografiju kao vic.

Ja poštujem naše filmske radnike, njihova dela smatram nedovoljno ozbiljno shvaćenim, njihove saradnje sa "strancima u raju" vidim kao jedan složeniji poces razmene, a što se Tita tiče, on je sve zaslužio sem da se tretira kao jedna infantilizovana polu-komična figura.

Zaista je bolje da su napravili srpsku teoriju zavere o Brozu kao tamničaru naroda, ili jugonostalgičnu priču o njemu kao novom mesiji, nego što je prikazano ovo ništavilo, a i film bi svoju temu ozbiljnije shvatio.

O tome da se ovaj film bavi isključivo temama koje zapravo nemaju previše veze sa komunizmom (u čemu dosta podseća na samog Broza) da i ne govorimo. Sam Bata u jednoj deonici kaže "Mi smo snimali filmove o narodnooslobodilačkoj borbi..." dakle, ovde mi imamo priču o stvarima koje zapravo nemaju ni najmanje veze sa komunizmom - kapitalističkim korpodukcijama, filmovima baziranim na ideji borbe protiv okupatora - za nacionalno oslobođenje, holivudskim zvezdama, privatnom filmofilskom nasleđu Josipa Broza, to sve nema blage veze sa komunizmom.

U tom smislu, ovaj naslov je exploitation, jedno lažno predstavljanje.

Nema sumnje da ovaj film treba pogledati, to svakako, ali dobrodošao hype koji ga okružuje nažalost nema nikakvo opravdanje u samom delu i meni je jako žao zbog toga.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, February 8, 2011

L'HORLONGER DE SAINT-PAUL

Pogledao sam debitantski film Bertrand Taverniera L'HORLONGER DE SAINT-PAUL iz 1974. godine. Od te generacije reditelja, Tavernier mi je daleko najdraži zato što je svoje francuske post-novotalasovske grčeve iskoristio za akcentovanje realizma i pokušaj na jedan dijalektički način priđe i nekim pričama koje bi se mogle smatrati žanrovskim.

U ovoj adaptaciji Simenona, koju su sa njim pisali Jean Aurenche i Pierre Bost, dvojica scenarista iz faze francuske kinematografije protiv koje se Novi Talas ponajviše borio. Tavernier je međutim prvi rehabilitovao te velikane, i sa časnim starinama je često sarađivao da bi na kraju o njima snimio film LAISSEZ-PASSEZ.

Ova ekranizacija Simenona je atipičan krimić o ocu koji saznaje da mu je sin ubio čoveka i nalazi se pod policijskom istragom pošto mu je potomak u bekstvu. Formalno kriminalistička priča gledana iz ugla begunčevog rođaka međutim uskoro postaje kontemplacija o činjenici koliko otac zapravo nije poznavao svog sina i kreće putem vrlo interesantne porodične melodrame.

Philippe Noiret je sjajan u glavnoj ulozi a Tavernier je i kasnije vrlo uspešno sarađivao sa njim. Jean Rochefort u mlađem izdanju od onog na koj smo navikli igra razumnotg policijskog inspektora.

Tavernier radi u realističkom ključu sa posebnim akcentom na sindikalne tenzije i traumu izneverenih ideala 1968. u čijoj se senci odvija cela ova priča smeštena u lionsku radničku klasu. U pojedinim momentima, film dolazi do granice pamfleta ali je nikada ne prelazi.

Već u prvom filmu je bilo prepoznatljivo da je Tavernier reditelj sa poznavanjem filma i jasnom idejom šta novo donosi na scenu. U tom smislu mu se može oprostiti i po definiciji patetična posveta Prevertu.

* * * / * * * *

Sunday, February 6, 2011

THE SEVEN-UPS

Pogledao sam odličan i nedovoljno poznat 70s cop flick THE SEVEN-UPS Philipa D'Antonija koji je po meni olako otpisan kao D'Antonijev pokušaj da naplati neverovatan uspeh njegovog prethodnog filma THE FRENCH CONNECTION. D'Antoni je ovog puta smatrao da mu ne treba reditelj i sa mesta producenta se premestio u ulogu reditelja i moram priznati da iako THE SEVEN-UPS nije na nivou FRENCH CONNECTIONa (a šta pa jeste?) ovo je jedan odličan i dinamičan pandurski film, koji ne može da crossoveruje u nekekav Panteon filmskih klasika ali u okvirima svoga žanrsa stoji savim dobro.

Roy Scheider, Friedkinova second banana ovde igra glavnu ulogu, vođu tima zvanog "Seven Ups" nazvanog po tome kolike robije dobijaju njihovi uhapšenici, koji se uključuje u jednu neobičnu istragu koja se tiče otmica ugednih njujorških mafijaša za koje u jednom trenutku i oni sami bivaju osumnjičeni.

Milje u kome se SEVEN-UPS dešava je old school pandurski, sa sve detektivima odmetnicima koji legitimišu upotrbu torture, ballbuster šefovima koji im ipak na kraju svega veruju, sa mafijašima u elegantnim mantilima, sa negativcima psihopatama koji odstupaju od racionalne "negativnosti" mafijaša i kao takvi zaslužuju apsolutni prezir... Ovaj film nudi sve po redu.

Uprkos osporavanjima D'Antonija, ono što mu ne mogu osporiti je izuzetbno efektno realizovana akcija, a naročito car chase u kome je D'Antoni pokušao i uspeo da dostigne svoje producentsko čedo, a koje se smatra delom Billa Hickmana, čuvenog stunt coordinatora koji u ovom filmu igra i jednu od zapaženih epizoda kao hitman i sidekick Lynchovom psihotičnom negativcu.

I zaista, potera u THE SEVEN-UPS je fascinantna i tako moćne stuntove koje prave pravi ljudi i pravi automobili, danas u vreme CGIa, sve ređe viđamo. D'Antoni je bio s pravom ubeđen da će se film pamtiti po toj sekvenci, ali srećom ni ono što je oko nje nije uopšte loše.

* * * / * * * *

DUEL AT DIABLO

Pogledao sam DUEL AT DIABLO Ralph Nelsona, dinamičan cavalry vestern iz 1966. fokusiran na akciju u kome se, u jednoj rasno ambivalenoj situaciji protiv opsade Apača bore belci predvođeni James Garnerom i Sidney Poitierom. Nažalost, nema prilike da se u političkom smislu razjasni pozicija Poitierovog lika u odnosu na Indijance, odnosno nešto na temu onoga što ljude njegove rase čeka u zemlji koju su belci oteli od Indijanaca i moglu bi se reći da je uvod u kasnije politilčki angažovanije radove Ralpha Nelsona kao što su TICK TICK TICK ili WILBY CONSPIRACY odnosno izuzetno značajni SOLDIER BLUE jedan od bitnijih antivesterna.

Iako DUEL AT DIABLO vrca od čitljivih rasnih tenzija, on ipak ostaje u domenu vrlo dinamičnog i efektnog akcionog vesterna sa James Garnerom koji je dosrastao zadatku i glumački i fizički, uostalom on je poznat po vrlo raspoloženom prilasku stuntovima.

DUEL AT DIABLO ima svoje mesto u istoriji vesterna jer najavljuje nke kasnije značajnije radove a sam po sebi se u repertoarskom smislu jako dobro drži.

* * * / * * * *

Friday, February 4, 2011

CLOUDY WITH A CHANCE OF MEATBALLS

Pogledao sam CLOUDY WITH A CHANCE OF MEATBALLS Chrisa Millera i Phila Lorda. Ovaj film upravo ima sve one adute koji nedostaju MEGAMINDu,a to je vladanje formom animiranog filma i vešto pomeranje akcenta sa situacija u kojima to bolje prolazi u igranom filmu na animaciju.

Likovi su odlično i duhovito dizajnirani, a pred glumce je stavljeno dosta vokalnih zadataka koji proističu iz radnje tako da su talenti Bill Hadera, Jamesa Caana i naročito Anne Faris odlično iskorišćeni. U ovom filmu ne samo da je radnja dobro postavljena i prilagođena animaciji već je i glumačka igra daleko od vrlo čestih varijanti u kojima All-Starovi unovčavaju svoje ime iz igrane produkcije.

Lord i MIller odlično vladaju ne samo dizajnom i akcionim situacijama već i humorom i naročito je zabavno kako ubacuju duhovite situacije u drugi plan koji je vrlo razigran i retko kada tako dobro realizovan izvan Pixara.

U tom smislu CLOUDY WITH A CHANCE OF MEATBALLS, ako imamo u vidu da je baziran na krajnje bizarnoj premisi ilustrovane knige Judy Barrett, izuzetno dobro funkcioniše i donosi dosta dosta istinski duhovitih stvari sa obiljem suptilnih pop kulturnih referenci koje ga srećom ne pretvaraju u kolekciju animiranih gegova na račun poznatih filmova.

Lord i Miller su se nametnuli već sa svojim debijem kao imena na koja treba obratii pažnju. Vrlo je zanimljivo kako će 21 JUMP STREET rimejk funkcionisati, naročito ako imamo u vidu da animatori mogu biti sjajni live action reditelji.

* * * 1/2 / * * * *

FASTER

FASTER George Tillmana Juniora pokazuje koliko je zapravo teško napraviti dobar film u 70s revenge stilu. Iako se najveći deo filmova filmova ovog tipa smatra manje ili više exploitationom koji su radili osrednji reditelji, i uprkos tome što su neki veliki filmovi i autori bili izuzetak koji potvrđuje pravilo, sada je valjda svima jasno da je za pravljenje te naizgled jednostavne forme potreban jedan istančam filmmejkerski instinkt za vladanje samom suštinom pripovedanja i sposobnost prepoznavanja koja je osnovna izražajna nit.

FASTER je film koji u osnovi ima predispozicije da bude odličan - scenario Joe i Tony Gaytona je relativno interesantan, Rock u glavnoj ulozi je adut kakav se samo poželeti može, Billy Bob Thornton kao čovek koji ga juri je izvrsna podela, ostatak ekipe je takođe vrhunski.

Međutim, Tillman ne uspeva da dovede sve te elemente u pravi odnos.

Pre svega, njegov tretman Rocka na makroplanu strukture i na mikroplanu unutar samih scenanije dobar. Čovek koji izgleda kao Rock je sam po sebi već film, a on je s druge strane još odavno pokazao da je respektabilan glumac. Međutim, umsto monolitnog osvetnika kakvog bi u nekom 70s filmu igrao Jim Brown, Tillman ga drži na toj liniji ali mu ne daje dovoljno screentimea već dopušta da nadogradnje likova postanu svrhe same sebi. Otud, mi imamo duge deonice filma bez Rocka usled čega se ozbiljno dovodi u pitanje ko je tu zapravo glavni lik. S druge strane monolitini osvetnik sa tako upečatljivim telom, ako nije glavni lik, nema previše smisla u ovoj vrsti filma - ovo ipak nije SOUTHLAND TALES.

Unutar scena, Tillman takođe ne shvata koliko je Rock potentan element u kadru, tako da situacije prosto pogrešno akcentuje, iako se ne može govoriti o doslednom rediteljskom konceptu, to rediteljsko lutanje između ostalog pokazuje i u tome što mnoge scene prosto režira "spolja" u nekim uopštenim rešenjima, bez tačne ideje šta je u svakom trenutku zapravo važno. Otud se u nekim dramatičnim scenama ne samo ne vidi da je Rock tu glavni, nego su rešene kroz neke pismeno postavljene ali potpune neznakovite pozicije kamere.

Isto tako elementi nadogradnje lika, naročito u Thorntonovom slučaju postaju sami sebi svrha i mnogo bolje bi funkcionisali da se dešavaju uporedo sa događajima iz glavnog dramskog toka, a to je priča o osveti i poteri.

Ovako, FASTER ima previše digresija u odnosu na jednostavnu i efektnu priču kojom se bavi.

Uprkos tome što je Tillman suštinski upropastio šanse da FATSER bude dobar counteprogramming srećom glumačka ekipa je raspoložena za nadigravanje i jaka je na svim mestima, sve je realizovano sa blagom dozom humora gde se Tillman nalazi, i to dozom humora koja proističe iz situacija a nije nametnuta ili dopisana, tako da FASTER na svom elementarnom nivou održava potreban nivo high spirita. Šteta je samo što u tome svemu ne uspeva da bude i dobar.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, February 2, 2011

MEGAMIND

Pogledao sam MEGAMIND Tom McGratha. Ova DreamWorksova animacija je sasvim solidna ali ne uspeva da u dovoljnoj meri pobegne svojim neprikrivenim korenima u igranom filmu. Naime, MEGAMIND uprkos vizuelnom spektaklu, gegovima i humoru koje pruža animacija u samoj svojoj suštini, nažalost, predstavlja tek animiranu varijantu potencijalnog igranog filma. Ta ukorenjenost u igranom filmu predstavlja i osnovni problem ovog inače vrlo zabavnog i duhovitog filma.

Naime, oslanjanje na dramaturgiju igranog filma gura MEGAMIND u sfere u kojima se animacija u tehničkom smislu loše pokazuje. Nije superiornost Pixara proistekla isključivo iz bolje tehnologije, iako je njihova tehnologija zbilja bolja, već i iz toga što oni bolje koncipiraju svoje filmove i stavljaju akcenat na one aspekte u kojima animacija ima nadmoć nad igranim filmom.

MEGAMIND se prosto previše odlaja dijaloške scene u kojima animirani likovi s ove strane Pixara ipak ne mogu imati adekvatnu ekspresiju, a ima i niz scena koje podrazumevaju pripovedanje bazirano na vizuelnosti, ali ponovo, mnogo bliže tradiciji igranog filma gde gledalac dosta lako primećuje sve animatorske nedostatke.

Kada se tome doda solidan, ali ne i savršen dizajn likova, dobija se film koji umesto da iskoristi svoju animiranu tehniku u brojnim deonicmama to pretvara u svoj nedostatak.

Ipak, scenario je prilično jasan, jednostavan i efektan, vokalne onterpretacije su na nivou, i imaju šarma, tako da je MEGAMIND film kome je teško išta prebaciti u ovirima koje je sam sebi nametnuo. Pa ipak, ostaje utisak da je ovaj film morao postići i više.

Iako nisam od onih koji fetišizuju INCERDIBLES, jednim delom zbog sličnog problema sa odnosom prema igranom filmu (SKY HIGH Mike Mitchella mi je mnogo ubedljivija Disney rekonstrukcija superherojštine), Birdov film je ipak neuporedivo zreliji i znatno jasniji u svojoj stilizaciji, ako ne na nivou priče a ono barem na nivou vizuelnosti i prirode same animacije.

No, MEGAMIND ne treba opterećivati poređenjima sa boljim filmovima, jer i ovakav kakav je nesumnjivo funkcioniše kao jedno ostvarenje srednjeg dometa u formi koja je zahvaljujući Pixaru postala sam vrh američke kinematografije.

* * * / * * * *

Tuesday, February 1, 2011

TRANS-EUROP-EXPRESS

Pogledao sam TRANS-EUROP-EXPRESS Alain Robb-Grilleta. zašto sam se u to upustio nije ni meni do kraja jasno, ali kako je moglo da bude, ako imamo u vidu da je ovaj film dosta oslonjen na tradiciju Novog talasa, to jest da joj pripada, čak nisam ni loše prošao...

Robb-Grillet u određenom smislu ipak pokušava da na neki način estetizuje svoju priču, i iako ona nikada zapravo ne profukcioniše ni kao metafilm, ni kao esej o pripovedanju, ni kao "film-u-filmu", konzistentno je realizovana i vrlo je efektna u snimateljskom i scenografskom smislu, dok Jean-Louis Trintignant u glavnoj ulozi sasvim sigurno donosi sve one kvalitete koji su ga i učinili filmskom zvezdom u svoje vreme.

Ono što Robb-Grillet donosi kao svoje obeležje jeste fascinacija sleazy SM praksama po kojima su njegovi filmovi bili poznati. TRANS-EUROP-EXPRESS je bio čak i zabranjen u nekim zemljama iako su u ovom cutu koji sam ja gledao ti elementi dosta pitomi za današnje standarde. Ipak, sasvim je moguće da je i ovo bilo neprihvatljivo u ono vreme.

Imajući u vidu da je lako zažaliti kad se odlučiš za novotalasovski film, ovaj je zapravo dosta podnošljiv.

* * 1/2 / * * * *