Monday, December 30, 2013

ALL IS LOST

ALL IS LOST je simpatičan mali egzistencijalistički film. To bi bilo dovoljno da učvrsti poziciju J.C. Chandora kao nove nade američkog indie filma koja zaslužuje prelazak u mejnstrim. Međutim, rekao bih da je ono što je najveća vrlina ovog filma zapravo osnovni razlog zbog kog Chandor još uvek ne zaslužuje poverenje. Naime, koncept filma ALL IS LOST je izvanredan, mada ne preterano originalan, i konsekventno je izveden čime se ovaj film automatski izdvaja. ALL IS LOST je film maltene bez reči o Neimenovanom brodolomniku koji posle oštećenja jedrilice upada u ozbiljne nevolje na pučini jednog od azijskih mora.

Robert Redford je u glavnoj ulozi i hrabro se suočćava sa izazovom koji mu je pružio Chandor. Sve vreme je u impozantnom underplayu i njegova rola je verovatno najubedljiviji deo ovog filma.

Čemu tolika sumnjičavost prema Chandorovom filmu koji očigledno funkcioniše? Pa sumnjičavost pre svega proiističe iz toga što ALL IS LOST kada bi mu se oduzeo koncept filma bez dijaloga o čoveku na nemirnom moru, i kada bi bio u iole konvencionalnoj postavci verovatno ne bi bio ništa naročito. Ideja koju je Chandor osmislio i koju snima je daleko zanimljivija od načina na koji je snima, gde je on pre svega konvencionalan ali solidan, ni više ni manje od toga.

Druga stvar je pozitivan i negativan apsekt podteksta koji Chandor nudi. Pozitivan primer podteksta koji nije peviše suptilan ali je očigledan u jednom zdravom obliku jeste pretpostavka da je ALL IS LOST film o starenju i smrti, priča o pokušaju čoveka da prevaziđe ono što je jače od njega, a to je more, zapravo protok vremena, neumitni kraj koji sledi posle svakog početka i sl. U tom pogledu, Chandor pravi fin spoj jednostavne melodrame i egzistencijalizma što je jedna od kanonskih karakteristika tog gledišta u dramskim umetnostima,

Negativan aspekt je manipulativan kraj, koncipiran kao Roršahova mrlja za gledaoce, takođ u izvesnom pogledu dat u duhu egzistencijalizma, ali u konkretnom slučaju sumnjivije estetizovan. Ovaj kraj više uspeva da dobije primedbe svojom ambivalentnošću nego što zaslužuje pohvale.

ALL IS LOST je film koji ipak, uprkos svim sumnjama, funkcioniše. Ipak, svako poređenje sa GRAVITYjem u kome se daje prednost ALL IS LOSTu je apsurdno, iznmeđu ostalog i zato što Cuaronov film ima radikalan koncept ali u njemu nema puno prostora za sakrivanje nekih inherentnih mana. U Chandorovom slučaju, reč je o filmu u kome je autor potpuno eliminisao mogućnost da ispadne glup što je istovremeno inteligentno ali ne i preterano hrabro.

Inače, zanimljivo je da i u GRAVITYju i u ALL IS LOST brodovi nastradaju posle sudara sa otpadom preostalim od drugih putnika. To su u slučaju ALL IS LOST i najmaštovitije scene sa najsnažnijom vizuelnom ekspresijom.

* * * / * * * *

Sunday, December 29, 2013

47 RONIN

Pogledao sam 47 RONIN Carla Rinscha. Ova nova Choshingura doživela je debakl u bioskopima koji je potpuno nezaslužen. Film sasvim sigurno nije remek-delo, a nije morao ni da košta toliko puno, međutim, reč je o jako solidnom samurajskom ostvarenju koja pokušava da koliko-toliko očuva integritet japanskog samurajskog filma uz određeni stepen vesternizacije. Možda je upravo u tome i bio problem za publiku, 47 RONIN nije japanski film, u naraciji Rinsch svakako vodi priču kao da je reč o slici Japana namenjenoj Zapadnjacima, povremeno zastaje da objasni pojmove i sl. ali sa druge strane sasvim sigurno nije ni američki film jer ima samo jednog američkog glumca okruženog Japancima, među kojima poneki ima holivudsko iskustvo.

Štaviše, meni čak ni najizraztitiji vesternizovani detalj po kome se ova Choshingura, lik "polutana" kog igra Keanu Reeves nije toliki problem, prvo zato što je Keanu već dosta duboko zagazio u azijsku kinematografiju i svog junaka ne igra kao "Zapadnjaka koji poučava inferiorne Azijate" već kao nekoga ko pokušava da se izbori za svoje mesto u "zabranjenom kraljevstvu". Druga specifičnost ove Choshingure je objašnjenje za događaje u Akou koje je bazirano na vradžbini i veštičarenju.

U svakom slučaju, 47 RONIN je solidna samurajska avantura koja pokazuje da Carl Rinsch možda nije reditelj koji zaslužuje toliku histeriju kakvu je izazvao posle svog kratkog filma THE GIFT ali da je sigurnije od mnogih uspeo da izvede ovu priču do kraja. Ono što doduše ne znamo jesu problemi koji su se dešavali u toku rada i naterali 47 RONIN da u određenom smislu postane ovogodišnji JOHN CARTER, film koji je postao promašaj jer je došao u bioskope sa reputacijom problematične produkcije. Otud ne mogu da anticipiram njegovu budućnost, ali ako bi ovo bio neki njegov standard, sigurno da ima svoje mesto u Holivudu.

47 RONIN uz sve nedostatke, i određenu sumu klišea, predstavlja vrlo solidan i zanimljiv film, zaokruženu priču koja u dobu rasparčanih trilogija i filmova-slikovnica nažalost ne može da se izbori za publiku.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, December 28, 2013

THE WOLF OF WALL STREET

Pogledao sam THE WOLF OF WALL STREET Martina Scorsesea u punoj bioskopskoj sali, na dan ulaska u srpske bioskope i taj ambijent je sasvim sigurno doprineo utisku kako film koji dolazi sa ozbiljnom reputacijom čak i kada nema veze sa prethodnim hitovima, popularnim stripovima ili igračkama, može da privuče premijernu publiku. Otud me čudi da holivudski studiji malo češće ne koriste taj impuls, naročito ako imamo u vidu da u većem delu sveta i samoj Americi imaju posla sa mnogo razvijenijom bioskopskom mrežom od srpske, u kojoj se posle zatvaranja Koloseja teško može naći termin čak i za holivudski blokbaster.

Pitanje termina upravo i jeste druga žalosna tačka koju treba prodiskutovati. Naime THE WOLF OWF WALL STREET je film na koji se računa ali to opet ne znači da ga je u beogradskim bioskopima baš lako videti jer u većini ima po jedan ili dva termina.

Ne želim da sada pravim neumesna poređenja sa tim na koji je film trenutno stavljen akcenat jer je moj loš animus prema LOTR i LOTRa uveocima dobro poznat, međutim, rekao bih da je prava šteta što će deo publike sasvim sigurno propustiti da vidi THE WOLF OF WALL STREET baš zato što nema zgodnih termina.

U svakom slučaju, ko ne pogleda kajaće se. THE WOLF OF WALL STREET je tročasovni praznik Martyjevog talenta, apsurdnih istinitih događaja, društvene kritike i obesti koja je utemeljena u faktima koliko i Henry Hill samo sa mozgom Tony Montane. Za razliku od Stonea i De Palme, Scorsese nije morao da traži inspiraciju u transponovanju Hawksovog gangstera i kokainski Majami, dovoljno je bilo da pogleda Wall Street i tamo pronađe ljudi koji su bili ekstremno lukavi i pohlepni, ali su istovremeno bili i obesni i izopačeni.

THE WOLF OF WALL STREET nudi tri sata priče koja se bez ikakve dileme može nazvati SCARFACEom novog doba. Odnosi su slični, junak pada because he gets high on his own supply, čak je i fizička ekstremnost pojedinih dešavanja vrlo bliska De Palminom klasiku.

Isto tako Di Caprio nudi ulogu svoje karijere, s tim što njegova profesija u ovom filmu nije toliko ikonična kao Al Pacinova u SCARFACEu da bi mogao postati globalna ikona. Uostalom, to mesto je u domenu Wall Streeta već preuzeo Gordon Gekko, još jedna Stoneova kreacija. Ipak, Gekko je u ovom filmu samo tip kog junaci namecheckuju kao fikcionalni lik sa kojim ih porede, i uopšte fikcija igra značajnu ulogu u ovoj istinitoj priči jer veliki deo konzumerizma koji izjeda junake kao i njihove žrtve upravo i proističe iz kulture koja ih je proizvela.

Dok je Pacinovog Tonyja u SCARFACEu publici približavalo pravilo da se gledalac prevashodno identifikuje sa žrtvom, sa nekim ko dolazi iz inferiorne pozicije, kod Scorsesea je nemoguće u potpunosti identifikovati se sa prdatorima koje on prikazuje. Njih ne štiti nikakav kodeks, čak ni naivnost žrtva njihove prevare. Njih jedino štiti infantilnost jer radi se o osobama koje ne znaju šta će sa sobom u društvu koje je takođe u vrlo sličnom raspoloženju.

THE WOLF OF WALL STREET je stoga vrlo obimna, vrlo dinamična priča o pohlepi koja je u svojoj osnovi ipak samo "mala priča" unutar "velike", šire priče o svetu koji je podivljao od pohlepe generisane iluzijama koje nudi finansijsko tržište.

Scorseseovo rediteljsko majstorstvo u vođenju ove tročasovne priče je besprekorno, film ni u jednom trenutku nije ni predug, ni prenatrpan ali je bez sumnje izrazito "kaloričan". Postoji nekoliko antologijskih scena u filmu ali njihovo izdvajanje bi podrazumevalo da se one izvlače van celine ali to nije slučaj, upravo su ti mali "zaokruženi" vrhunci jako dobro uklopljeni u celinu.

U slučaju filma THE WOLF OF WALL STREET je sve do te mere "veliko" da ga je olako proglasiti za film godine, ne zato što on to nije već zato što je on mnogo više od toga.

* * * * / * * * *

THE HUMAN RACE

Pogledao sam THE HUMAN RACE Paula Hougha, akcioni horor koji se oslanja na oprobane obrasce BATTLE ROYALEa, HUNGER GAMESa i slične bratije. Njegov glavni adut je Eddie McGee, glumac koji vrlo vešto prevazilazi svoj problem, naime izgubio je nogu zbog bolesti, i uspeva da bude neobični akcioni heroj. U tom pogledu, Eddie McGee je do te mere atipičan da je u određenom smislu neizbežno njegovo uključivanje u EXPENDABLESe u nekom trenutku.

Ostatak ekipe takođe čine i junaci sa raznim drugim bolestima i hendikepima, ali McGeejev lik se izdvaja iz konvencija invaliditeta koji su karakteristični i za akcioni film i za horor.

Nažalost, izvan nekoliko dobrih detalja, kako u pogledu inscenacije tako i odnosa među likovima, Hough ne uspeva da napravi efektnu celinu, i uprkos tome što prevazilazi znatan deo B-horor scene ipak ne uspeva da je u potpunosti preraste.

Nadam se da će Hough u budućnosti uspeti da napravi film u kome će ono što je dobro, i ono što je obećavalo u HUMAN RACE činiti veći deo trajanja a da će faulovi i razni klišei biti svedeni na minimum. Ipak, plašim se da on ima još puno da uči čim je sebi dopustio da napravi takve greške.

* * / * * * *

Tuesday, December 24, 2013

SAVING MR BANKS

SAVING MR BANKS Johna Lee Hancocka nije prvo veliko razočaranje ove sezone. Ipak, spada među krupnija. Od filma studija Disney koji govori o samom Waltu i njegovom pokušaju da otkupi prava za knjigu MARY POPPINS od svojeglave autorke P.L: Travers očekivao sam veličanstveni omaž starom Holivudu i njegovom najatipičnijem studiju, bez ikakvih ulazaka u mračnu stranu Waltove ličnosti, ali sa svim ključnim detaljima koji se mogu staviti u prvi plan u okvirima korporativne kulture i slavne istorije ovog giganta. Umesto toga, nismo dobili ništa drugo do monoton film televizijskog kalibra, u kome se Tom Hanks u ulozi Walta Disneya minimalno pojavljuje, a ličnost koju igra se minimalno rasvetljava, dočim Emma Thompson dobija da igra stereotipni sitkomasti lik namćoraste spisateljice zlatnog srca.

Problem je u tome što je i televizijska produkcija a to barem Hanks dobro zna, daleko otišla u odnosu na ovo što nam pruža Hancock i to po scenariju koji je proteklih godina bio izuzetno visoko rangiran.

Kao i mnoga druga dela bazirana na psihologiziranju i SAVING MR. BANKS polazi od pretpostavke da velike stvari nastaju iz problema - svemir iz praska, čovekova seksualnost iz Edipovog kompleksa itd. Tako i ovde imamo priču o Elektrinom kompleksu i traumatskom jezgru P.L. Travers koje je zbog teškog odnosa sa ocem rezultiralo knjigom MARY POPPINS. Priča o Pameli kao devojčici data je paralelno sa njenom holivudskom avanturom i čini ovaj film prilično napornim za gledanje jer pratimo dve paralelne priče od kojih je ona glavna, o Disneyu zapravo lošija.

Konačno, ni ne shvatam koji je to Veliki problem doveo do nastanka dela o kom govori sam film a to je Disneyeva ekranizacija, osim nekih površnih detalja kao što je Waltov lični odnos prema deci i njegov inspirativni govor na kraju koji mi je izazvao nelagodu po količini opštih mesta i zašećerenosti.

Ako imamo u vidu da je Hanks kao glumac i producent u filmu kao što je THE GREAT BUCK HOWARD podjednako elegično ali i inteligentno prikazao svet šoubiznisa, ekscentrika koji nailaze na nerazumevanje, sukob kapricioznih i preduzimljivih itd. čudi me da je u ovom znatno ambicioznijem filmu pristao na ovako pojednostavljenu monotonu i ispraznu sliku zanimljivih ličnosti i događaja.

Srećom, čini mi se da je i kritika prepoznala da su velika očekivanja od ovog filma mahom ostala neispunjena tako da se nadam da ovaj promašaj neće biti kanonizovan još i nekakvim "oskarima".

Poslednjih godina, Akademija rado nagrađuje filmove o Holivudu a i producenti ih sve češće rade. Ipak, kvalitet tih filmova varira, uprkos tome što se teme često ponavljaju. BANKS je imao priliku da bude prilično autentična priča u tom pogledu, kao priča o Disneyu koju podržava sam studio. Nažalost, u tome nije uspeo.

* * / * * * *

BATTLE OF THE DAMNED

Pogledao sam BATTLE OF THE DAMNED Christophera Hattona, DTV film sa Dolph Lundgrenom, mnogo bolji nego što bi trebalo da bude, i mnogo bezobrazniji nego što bi iko očekivao. Hatton definitivno nije reditelj koji je doneo neku apartnu poetiku ili autentičan kvalitet u DTV arenu, ali kao čovek sa predistorijom na SyFy kanalu, ima nerv za ekscentričnij pokušaje prevazilaženja niskog budžeta i zahvaljujući tome uspeva da snimi vrlo simpatičan C-akcijaš.

Dolph predvodi grupu komandosa poslatih u evakuisani grad kojim divljaju zombifikovani stanovnici, žrtve neuspelog biotech eksperimenta. Njegov zadatak je da odatle izvuče kćer jednog moćnika.

Tokom akcije, on će upoznati grupu preživelih koji su organizovali komunu ali i naići na grupu robota poslatih da obave isti posao.

U ovom skupu gde imamo Dolpha, robote, zombije i mladu junakinju koja se opire autoritetima, rekao bih da je zapravo Dolph pružio najmanje. Umesto da iskoristi ovu neobičnu priliku da u DTV talogu napravi nešto zanimljivo, Dolph se ponaša nešto letargičnije nego inače, pokazujući da su ga godine gotovo sasvim samlele.

Ipak, ukupan zbir utisaka je povoljan. Hatton nije reditelj kog će posle ovog filma prepoznati veliki studiji i dati mu priliku da radi. Dolph posle njega neće postati manje potrošen nego što već jeste. Ali BATTLE OF THE DAMNED će ostati kao primer DTV filma u kome su autori bili dovoljno bezobrazni da pokušaju nešto drugačije.

* * 1/2 / * * * *

Monday, December 23, 2013

NINJA: SHADOW OF A TEAR

Pogledao sam NINJA: SHADOW OF A TEAR Isaaca Florentinea, nastavak dosta neupečatljiovopg DTV ostvarenja u kome je Scott Adkins koliko se sećam više pucao nego što se tukao, ali možda me sećanje i vara. Kako god bilo SHADOW OF A TEAR je bolji film. Ima više tuče i efektnija je a Scott Adkins u domenu borilačkih scena pokazuje sve one atribute zbog kojih je i pozvan da nastupa, a to je pre svega fizička spremnost i akrobatska veština.

Ono što je osnovni cilj ovog borilačkog filma, Isaac Florentine uspeva da ispuni. Ipak, ne ispunjava ono što bi trebalo da bude takođe značajno a to je dramski temelj za borilačke scene.

Naime, film pored tuče ima i nekakve dramske scene u kojima se uspostavljaju likovi, njihovi odnosi i motivi. Naravno, ne treba naglašavati da je to sve krajnje ukalupljeno i pojednostavljeno i rečju, nezanimljivo, i da se uostalom ova vrsta filma ni ne gleda zbog toga.

Međutim, uprkos tome što su ninja filmovi oduvek bili neka vrsta akcione pornografije, barem u tom pogledu što im priča nije bila na prvom mestu, stariji filmovi su ličili na bioskopske porniće a novi Florentineov rad ne može da se otme utisku da ponajviše liči na sadašnje DTV porniće u kojima više nema ni trunke pokušaja da se napravi nekakva priča koja će učiniti da zaliče na film.

Florentine je od kolovođa DTV preporoda, očigledno u međuvremenu izgubio ideju o tome kako bi ti filmovi trebalo barem da simulirajunekakav integritet i da se ne pretvaraju u puke platforme za borilačke scene.

Ako tome dodamo da ovi filmovi sada više nemaju apsolutno ništa ekskluzivno u tematskom pogledu. Prvi talas ninja filmova je recimo mogao da se osloni na maltene potpuno dosustvo ove mitologije u holivudskom mejnstruimu, dočim danas imamo jako skupe filmove sa ninja tematikom, imamo filmove u kojima se biju ozbiljni karakterni glumci itd. sama DTV scena je morala da napravi korak napred. I ona ga je i napravila. Prošlogodišnji UniSol film DAY OF RECKONING je bio upravo to. Ipak, rekao bih da Isaac Florentine više nije frontmen tih kretanja koja daju dignitet DTVu.

Scott Adkins u glavnoj ulozi ponovo pokazuje da ima jako veliki potencijal, naročito kada krene borba. On je do sada na najrazličitije načine već overio veliki ekran, od epizode kod Kathryn Bigelow do uloge henchmana u EXPENDABLES 2 a igraće i antičkog vladara u HERCULESu Renny Harlina gde će mu dobro doći britanski akcenat. Ipak, nijedna od tih uloga kao da ne dobacuje do njegovog potencijala i Boyka odnosno DAY OF RECKONING ostaju njegovi najznačajniji dometi koje nikako da ponovi i uspostavi kao standard.

* * / * * * *

Sunday, December 22, 2013

THE SET-UP

THE SET-UP Roberta Wisea iz 1949. godine je klasik bokserskog filma, egzistencijalistička priča bazirana na poemi Josepha Moncure Marcha.

Wise je u formi B-filma napravio film koji je školski primer za razne postupke, od smeštanja priče u realno vreme trajanja filma, pa sve do čiste vizuelne ekspresije ali i kamernog izraza, ali povrh svega ovaj film je škola suptilne dramske ironije.

THE SET-UP prati priču boksera veterana koji je već decenijama one punch away od uspeha ali nikako da ga dosegne. Okolina je umorna od njegovih pokušaja da zada taj potrebni udarac i postigne uspeh. Pred novi meč u kom se očekuje njegov poraz, kontemplira o poziciji nižerazrednih profesionalnih boksera ali kada uđe u ring, kreće bespoštedna borba u kojoj prima puno udaraca ali oseća da bi ovo mogla biti ta borba u kojoj će pobediti. Problem je u tome što ne zna da je borba nameštena, da treba da izgubi ali da mu to nije rečeno jer se njegov poraz očekivan od svih ljudi koji ga okružuju.

Wiseov film traje 72 minuta, izuzetno je precizan, bez viškova, reč je o školskom primeru onoga zašto su pojedini B-filmovi obeležili istoriju kinematografije.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, December 21, 2013

LE PASSE

Pogledao sam LE PASSE Ashgara Farhadija, ovogodišnjeg festivalskog favorita kog potpisuje Iranac osvajač oskara za najbolji strani film. U ovom ostvarenju Farhadi se etablira kao prevashodno francuski reditelj i persijski odnosno arapski aspekt je sveden samo na fusnotu kroz likove nekoliko emigranata. Kao i ranije okupio je powerhouse cast za francuske, ali i internacionalne prilike, tu su Berenice Bejo i Tahar Rahim.

Nažalost, LE PASSE je prilično konvencionalna melodrama koju je Farhadi sa potrebnih stotinak minuta naduvao na sto trideset izborivši bez ikakve sumnje status art house filma. Međutim, u samom korenu filma LE PASSE leži pre svega jedna konvencionalna melodrama o preljubi i njenim posledicama koja bi kao takva pristojno funkcionisala kao repertoarski film. Izbacivši takvu priču u jedan tako ekskluzivan format filma koji traje preko dva sata, Farhadi ga je izmestio u art house u domen u kome ova priča ipak nema šta da pruži.

Naprosto LE PASSE ne donosi ništa novo ili barem provokativno što već u ovom domenu nismo videli. No, Farhadijeva zvezda još uvek dovoljno sija da se ovakvi utisci ipak prikriju. Očigledno je LE PASSE jedan od onih filmova koji svojim trajanjem kupuju status, i spada u vrlo specifičnu "kulturu dugačkog filma" koji se po tome automatski izdvaja i naglašava da "ima nešto da kaže". Međutim, upravo stvaranje takve pozornosti najviše šteti filmu LE PASSE.

Pored trajanja koje priča ne može da izdrži, kao jedna od slabosti filma izdvaja se glavni lik Ahmada i to ne samo na nivou scenarija već i na nivou glumačke interpretacije koju nudi iranski glumac Ali Mossafa. Naprosto svi likovi ali i glumci koji ga okružuju su zanimljiviji od njega i on upada u tipičnu klopku pasivnih glavnih likova koji nemaju da ponude mnogo više od moralne ispravnosti i nekakvog fiktivnog "etičkog težišta" filma.

Farhadijev film je više francuski nego iranski, dakle ipak više igra na estetizaciju i pripovedanje nego na čistu kontemplativnost, pa u tom domenu i pruža najviše. Ipak, upravo ti aduti su se mogli mnogo bolje istaći da je film bio umereniji u svom formalnom zamahu.

* * 1/2 / * * * *

Friday, December 20, 2013

THE SPECTACULAR NOW

Pogledao sam THE SPECTACULAR NOW Jamesa Ponsoldta, film snimljen po romanu Tima Tharpa, jedno od onih ostvarenja za koje se upitam da li smo američki kritičari i ja gledali isti film. Ovo je priča o mladom provincijalcu koji voli da zivi u "sadašnjem trenutku" tj. da bekrija dok je mlad i slobodan. Upoznaje devojku koju ranije nije primećivao i ona postaje pozitivan uticaj na njega, potom oni zajedno sreću njegovog oca koji je takođe želeo da tako živi i sada je matora propalica...

I sve to je upakovano u film u kome nam sat i po vremena junaci sve vreme govore ono što bi trebalo da razumemo iz radnje i dijaloga o drugim stvarima. Ponsoldtov film u sebi nosi prejviše mejnstrim uticaja a junaci su mu previše pojednostavljeni da bi opravdali ovu vrstu neprekidne banalne introspekcije, neprekidne priče o tome kako se osećaju i kakvi su im porodični odnosi, želje i očekivanja. A opet po tome koliko odstupa od neke ustaljene mejnstrim dramaturgije koja jeste jasna ali nikada nije toliko napadno eksplicitna, možda zaslužuje neki indie tretman koji mu izmiče.

THE SPECTACULAR NOW po tome šta junaci izgovaraju deluje kao dekonstruckija filma Camerona Crowea u kome junaci talk small and thing big. Ovde they talk big and think big, isto govore, misle i rade a to je nedopustivo na čisto školskom nivou.

Miles Teller je interesantan mlad glumac i u ovoj ulozi je pristojan iako ne može da pobegne od pogrešno koncipiranog teksta. Kyle Chandler se pojavljuje u efektnoj, maloj ulozi, ali ni njegov lik ne uspeva da se odmakne od osnovnog problema ovog filma a to je preeksplicitno verbalno artikulisa je problema junaka.
Da nam nije iz minuta u minut saopštavao o čemu govori, ovo je mogao biti simpatičan primerak omladinske indie melodrame. Ovako, ostaje silan promašaj koji ostavlja utisak ozbiljnog neznanja na delu.

* 1/2 / * * * *

ARME RIDDERE

Pogledao sam ARME RIDDERE Magnusa Martensa, nastao po priči vrlo traženog norveškog krimi-pisca Jo Nesboea. Jo Nesboe je poznat po filmu HODEJEGERNE koji je lansirao Mortena Tylduma a ARME RIDDERE je bio sekundarni projekat po njegovom pisanju baš u to vreme. Reč je o slabijem filmu od HODEJEGERNE, lokalnog dometa, ali svakako internacionalno razumljivog senzibiliteta. U norveškom maniru tehnički kompetentnog ali ne naročito inspirisanog filma, pretežno televizijski reditelj Magnus Martens nudi post-tarantivnovsku krimi-komediju sa obiljem crnog humora koji je više formalan nego istinski duhovit, ali mu se ne može prebaciti puno jer film koji traje 82 minuta zbilja zna svoje mesto.

Za razliku od mnogih derivata kako Tarantina tako i Guy Ritchieja koji je sigurno još odgovorniji za ovaj film, Nesbo i Martens barem nude norvešku preciznost, ne rasplinjuju se i smeštaju film u relativno zanimljiv i svež ambijent na granici Norveške i Švedske. Ipak, čini mi se da su mogli još više da iskoriste lokalnu specifičnost.

* * / * * * *

Tuesday, December 17, 2013

CZETRY NOCE Z ANNA

Pogledao sam CZETRY NOCE Z ANNA Jerzy Skolimowskog. Ovaj film je prethodio izvanrednom ESSENTIAL KILLINGu, i rekao bih da sada u osmoj deceniji života Skolimowski ostaje primer kako evropski veterani treba da snimaju filmove. Ako imamo u vidu da i mi egzistiramo u jednoj kinematografiji koja izuzetno poštuje debitante ali da su isto tako najveći uspesi postizani decenijama ranije što je formiralo svojevrsnu gerontokratiju, Skolimowski snima daleko zanimiljivije filmove od većine svojih vršnjaka u Evropi a naročito na Istoku. Štaviše, pošto je Skolimowski u određenom smislu bio saigrač a potom i pandan Polanskom i ovaj ga je u svakom smislu nadmašio kada su bili na vrhuncu, sada bih rekao da Skolimowski radi zanimljivije filmove, sa lakoćom i tematskim fokusom kakav nije imao ni kada je bio na vrhuncu, barem u pogledu životnog doba.

Kao što je ESSENTIAL KILLING imponovao svojom jednostavnošću i energijom i nametnuo se kao jedan od najznačajnijih filmova na temu Rata protiv terorizma, ali i vrlo zanimljiva priča o opstanku, tako je CZETRY NOCE kriptičan, apsurdni pogled na neke od već poznatih tema evropskog filma, bizarna intimistička priče smeštena u poljsku provinciju, o marginalcu nevino optuženom za silovanje koji međutim nije sasvim lišen perverznih navika.

Skolimowski gradi lik glavnog junaka kao simpatičnog gubitnika i margialca, nikada ne gubeći iz vida njegovu asocijalnu dimenziju i bez oslanjanja na jednostavne efekte kojim bi ga učinio potpuno prihvatljivim ili proizveo identifikaciju. Ipak, uprkos tome što u filmu nema likova sa kojima se gledalac može identifikovati, CZETRY NOCE nije film lišen topline.

U vizuelnom pogledu Skolimowski se dosta koristi kadar-sekvencama i kao i uvek nudi izuzetno energičan prilaz tom rešenju. Iako formalno ovo nije dinamičan film, Skolimowski stvara prizore koji su puni energije i u tom pogledu je reč o masterclassu za ovu vrstu filmmakinga.

Ova potentna faza svoj vrunac postiže film kasnije u ESSENTIAL KILLINGu ali CZETRY NOCE ostaje naslov koji itekako zaslužuje pažnju.

* * * / * * * *

Monday, December 16, 2013

PIONEER

Pogledao sam PIONEER Erika Skjoldbjaerga, nevoljnog norveškog povratnika iz Holivuda koji se izgleda još uvek nije u potpunosti oporavio i vratio u onu formu koju je imao kada ga je originalna INSOMNIA lansirala u internacionalne okvire. Nolan je posle rimejka njegovog filma samo ređao uspehe, a Skjoldbjaerg je u Americi snimio samo dugo odlagani PROZAC NATION i na kraju se vratio u Norvešku gde je kombinovao rad na televiziji i relativno bezlične ali visokobudžetne filmove. U međuvremenu su doduše neki drugi Norvežani zauzeli njegovo mesto i čini se da će Morten Tyldum ili Andre Oevredal pre postići njegov uspeh.

PIONEER nije priča o njegovom pionirskom odlasku u Holivudu već o norveškim roniocima koji su radili na zavarivanju podvodnog gasovoda u Severnom moru u vreme otkrivanja bogatih nalazišta nafte i gasa koja su promenila život Norvežana. Skjodbjaerg je snimio conspiracy triler o tome kako su ronioci bili izloženi opasnim materijama u gasovima koji su im davani za disanje na velikim dubinama.

Zavera o kojoj film govori nažalost nema pravi odjek jer govori o sumnjivim postupcima unutar jednog visokorizičnog posla usled kojih se junacima nije desilo ništa znatno dramatičnje od onoga što bi ih moglo zadesiti i u normalnim okolnostima. Iako se oslanja na istinitu priču, za razliku od dosta zanimljivo koncipiranog NOKASa, ovde Skjolbjaerg podleže već prevaziđenim konvencijama ove vrste filma i na kraju, uprkos ozbiljnoj produkciji, i solidnoj egzekuciji završava sa falsifikatom američkog pristupa bez naročite autentičnosti.

* * 1/2 / * * * *

ДОБРО ПОЖАЛОВАТ

Pogledao sam ДОБРО ПОЖАЛОВАТ Elema Klimova, tatijevsku komediju smeštenu u milje dečjeg kampa. Klimov je ovaj film očigledno postavio kao kritiku sovjetskog sistema, njegove neefikasnosti a sve je smestio u benevolentnu dečju avanturu sa priglumpim vaspitačima i snalažljivim pitomcima. Nažalost, ovo je vrsta humora i rediteljskog pristupa koji je zaista stvar ukusa, ali i stvar svog vremena. Rekao bih da možda, u skladu sa afinitetom za tatijevsku komediju, ovaj film može dobiti nešto više poštovanja od drugih nego od mene, ali rekao bih da je reč o estetski minornom delu koje je više zanimljivo kao fusnota u istoriji sovjetskog filma.

* 1/2 / * * * *

THE IMMIGRANT

Pogledao sam THE IMMIGRANT Jamesa Graya, vrlo zanimljiv slučaj potpune degeneracije forme unutar pogrešnog produkcionog konteksta. Naime, James Gray je poznat kao jedan od najistaknutijih klasicista savremenog američkog filma koji je postepeno od oboda glavnog toka klizao prema indie vodama. Konačno, kada se našao potpuno u indie miljeu snimio je THE IMMIGRANT, film sa pričom koja više dolikuje nekoj seriji Ljubiše Samardžića nego ozbiljnog filma i rediteljskim postupkom koji pokušava da bude sofisticiran iako je jednostavan do tačke banalnosti.

THE IMMIGRANT je film sa poznatim, i velikim, glumcima kao što su Marion Cotillard i Jeremy Renner tako da ga je moguće podneti, ali nije toliko zanimljiv za analizu sam po sebi. Ipak, kao simptom je vrlo značajan.

Naime, u Holivudu je nastupila kriza ozbiljnog storytellinga. Osim Scorsesea sve je teže naći reditelja koji ume da smisleno ispriča neku priču koja u sebi nema izraziti žanrovski pečat ili nekakav high concept. Naravno, još uvek ima takvih filmova ali većinu odlikuje neka specifičnost u rediteljskom konceptu, ili inspiracija u istinitoj priči i sl. Dakle, kriza je i idejna i realizatorska.

Gray je zapravo pokazao simptome te krize. Prvo je ozbiljan storytelling gurnut u indie vode, a onda je tamo potpuno izgubio pripovedačku disciplinu koja odlikuje ozbiljno producirane filmove. I tako nastaju promašaji kao THE IMMIGRANT. Uprkos tome što je reč o konvencionalnoj priči, ona je isterana van prirodnog ambijenta i samim tim je mutirala u nešto pogrešno što ni Gray kao reditelj niti sama priča mogu da iznesu.

* 1/2 / * * * *

FRUITVALE STATION

Pogledao sam FRUITVALE STATION Ryana Cooglera, istinitu priču o Oscaru Grantu, momku kog je obezbeđenje železničke stanice ubilo tokom rutinske intervencije koja se pretvorila u rasistički ispad. Coogler na raspolaganju ima Michaela B. Jordana koji se potvrdio sjajnim ulogama u antologijskim serijama THE WIRE i FRIDAY NIGHT LIGHTS a poslednjih nekoliko godina redovno overava i veliki ekran, recimo u Trankovom pogotku CHRONICLE. Jordan donosi veliku harizmu u ulozi Oscara Granta, međutim ipak ne uspeva da prevaziđe Cooglerovu rediteljsku nesigurnost.

Coogler pretenduje na rekonstrukciju poslednjeg dana u Grantovom životu i nama samo ostaje da pretpostavljamo da je ove događaje on zaista skrupulozno prikazao i protumačio. Međutim, u svom neujednačenom rediteljskom postupku koji luta između mejnstrim ispoliranosti i indie neposrednosti, Coogler pre svega uspeva da konstruiše neubedljivu celinu. S jedne strane, događaji u Grantovom životu tog poslednjeg dana graniče se sa krajnje neuverljivim, ali čini mi se da bi ta neuverljivost bila prevaziđena kroz tvrđi indie postupak. Ipak, Coogler ga vrlo često "umekšava" i FRUITVALE STATION u pojedinim fazama deluje kao prilično mejnstrimizovana priča o ljudskim pravima koja teško može da prođe u aktuelnim tokovima. No, očigledno su osetljiva tema i Jordanova odlična uloga uspele da prikriju ovaj nedostatak pred znatnim delom javnosti.

Ipak, čini mi se da FRUITVALE STATION neće ostati preterano bitan film na duže staze čak ni u okvirima radova posvećenih odbrani ljudskih prava.

* * / * * * *

Wednesday, December 11, 2013

DELIVERY MAN

Pogledao sam DELIVERY MAN Kena Scotta, rimejk kanadskog filma STARBUCK koji je prethodno dobio i svoju kontinebntalnu francusku verziju i spadak u redak slučaj filmova koji su pre Amerike rimejkovani i u Evropi. U ovom filmu Vince Vaughn pravi mudar potez, istovremeno ostaje sigurno oslonjen u romantičnoj komediji ali eksperimentiše i sa nešto sentimentalnijom dramom što čini DELIVERY MAN dosta rizičnim poduhvatom, no Scott i Vaughn od početka do kraja uspevaju da se održe u ravnoteži i da ne skliznu ni na jednu stranu.

Iako, DELIVERY MAN nije veliki film koji će promeniti način na koji doživljavamo Vaughna, u čitavom nizu aspekata proširuje njegovo područje delovanja i uvodi izvesne rizike, zalazeći sa jedne bezbedne holivudske teritorije na mnogo rizičniji prostor kojim se svojevremeno bavio Billy Wilder.

U tom pogledu DELIVERY MAN najviše podseća na Wilderove filmove poput THE FORTUNE COOKIE u kojima junak mora da se suoči sa vlastitom savešću u sred velikih iskušenja koja mu naizgled donose relativno jednostavan i ne previše amoralan način da zaradi novac. Vaughn u izvesnom smislu preuzima titulu savremenog Waltera Matthaua, iako je na nju spravom pretendovao Billy Bob Thornton posle filma BAD SANTA.

Chris Pratt pruža nešto konvencionalniju komičarsku podrlšku Vaughnu a Scottova režija je neupečatljiva ali u osnovi prilično sigurna, naročito u pogledu tona.

* * * / * * * *

Monday, December 9, 2013

THE CONSPIRACY

Pogledao sam THE CONSPIRACY Christophera MacBridea, vrlo intresantan found footage triler o ekipi dokumentarnog filma koja snima priču o teoretičarima zavere i tokom oistraživanja naiđe na jednog zanimljivog pojedinca koji posle nekog vremena misteriozno nestane. U pokušaju da istraže njegov nestanak, filmaši polako shvataju kako se njegove teorije možda u sebi nosile ponešto istine.

Sama premisa o teoriji zavere koja se ispostavlja kao istina nije nova i koncept u kome je to tema dokumentarnog filma nije najsvežiji. Međutim, Christopher MacBride uspeva da napravi vibrantan a u pojedinim deonicama čak i istinski napet film a da pritom nikada ne odstupi od izvornog found footage koncepta. To je rezultiralo i priličnim uspehom ovog filma koji će sada možda dobiti i mejnstrim rimejk.

MacBride odlično pronalazi opravdanje za ovakav koncept, ubedljiv je u objašnjenju zašto i kako se sve snima a iz glumačke ekipe je izvukao izvaredne interpretacije.

THE CONSPIRACY u krajnjem skoru nije pomerio granice, ali ako imamo u vidu da je reč o found footage filmu sa mock doc strukturom, kada je "dokumentaran" onda je efektan kao dokumentarac a kada pređe u domen formi svojstvenijih fikciji efektan je kao žanrovski film.

* * * / * * * *

Sunday, December 8, 2013

ODUMIRANJE

Pogledao sam ODUMIRANJE Miloša Pušića u bioskopu Roda sa još pet-šest ljudi u sali što svedoči o tome da je reč o filmu koji neće baš privući publiku. Ovo je isto tako jedan od retkih filmova tokom kojih sam video gledaoce kako igraju Angry Birds na mobilnim telefonima što svedoči o tome da publika nije pogrešila što se nije pojavila.

Kako bih ostao do kraja sinhronizovan sa poetikom ovog filma u kome dominira patos, kako u emotivnom tako i u scenografskom pogledu, rekao bih da mi je najpre evocirao uspomenu na esej Danila Kiša "Homo poeticus, uprkos svemu" u kome se veliki pisac bavio time kako pisci iz "malih" zemalja nemaju pravo da se bavim temama koje inspirišu umetnike iz "velikih" kultura već da prođšu najbolje mogu izboriti tako što će svoje pisanje posvetiti lokalnim efemenrim fenomenima, naročito onim koji će tim strancima delovati egzotično. Esej se ne bavi samo time, i ne svaljuje krivicu samo na ove uspostavljene kulturne hegemonije, ali je to bitan deo teze.

ODUMIRANJE je upravo to, jedna mračna, pornografska priča iz artificijelnog srpskog sela koje je leglo najstrašnijeg užasa, potpuno lišena bilo kakvog pokrića ilie stetizacije. Momčilo Nastasijević se takođe bavio ovom temom u VEČITOJ SLAVINI ali na neuporedivo superiorniji način. ODUMIRANJE je po estetskim dometima na nivou lošijih drama Siniše Kovačevića i televizijskog repertoara iz sedamdesetih, sa zapletom u kome niti ima pravog dramskog sukoba niti ima iole uverljivih karaktera.

Ako je na srpskom selu, stvarno ovako, a sebe ne smatram pozvanim da sudim, mada po onim ljudima sa sela koje poznajem - nije, onda ne treba snimati film o tome nego pisati krivičnu prijavu. A ako nije ovako, onda je potrebno imati jako puno hrabrosti i takvu fabrikaciju prikazati kao istinu.

Odumiranje srpskih sela jeste realan problem ali je u ODUMIRANJU Miloša Pušića i Dušana Spasojevića taj problem balkanizovan. On se ne dešava zbog raznih specifičnih procesa industrijalizacije i deindustrijalizacije, neumitnih emancipacijskih uticaja i globalizacijskih stremljenja u kojima je jako teško očuvati motivaciju za život na selu, već pre svega zbog usuda, zato što tamo žive degenerisane budale koje su nesposobne da se odpuru kako svojim niskim strastima tako i svakom nadražaju koji dolazi sa strane. Dakle, srpsko selo odumire jer ga naseljavaju ljudi koji su usled nekih iracionalnih okolnosti osuđeni na propast a ovaj film to registruje.

Pošto je očigledno namenjen inostranoj publici jer mi se čini da ovako nešto može da prođe samo kod najradikalnijih autošovinista kod nas, ne znam tačno da li postoji išta osim agende da se kroz usiljenu egzotiku steknu nekakvi poeni.

U estetskom pogledu,. Pušić se kreće stazama evropskog art house, sa dosta pokušaja kroz kadriranje akcentuje stvari u čemu ponekad pretera, naročito kada "ključne" replike daje u ekstremno krupnim planovima, i u određenom smislu ovaj film se vizuelno nadovezuje na ono čime se bavi Srdan Golubović.

Ipak, Srdan Golubović u svom crnilu nikada ne kliza u autošovinizam, kao ni Oleg Novković, ali ovde postoji slična vrsta crnila. Razlika je u tome što kod Novkovića predlošci Milene Marković u sebi imaju više uticaja klasične tragedije ili Brechta, a Spasojevićev tekst se više bavi "modernom" tragedijom, dakle katastrofa je sadržana u tome što junak nastavlja sa svojom besmislenom i bolnom egzistencijom i ne umire.

Ipak, ODUMIRANJE referiše na BELI BELI SVET utoliko što pesma u njemu ima značajnu ulogu i to ne kao brehtovski song kojim se radnji daje distanca i omogućava promišljanje već pre kao sugerisanje atmosfere. Šaban Šaulić je ključni autor na soundtracku i čini se da dešavanja na ekranu u priličnoj meri korespondiraju sa njegovim najekstremnijim mitskim vizijama. Otud ovaj film na neki način možda sugeriše da je Šabanova mitologija istinitija nego stvarnost, ali u tome nije do kraja eksplicitan.

ODUMIRANJE je jedan od filmova koji bi u okolnostima neka nove cenzure bili zreli za zabranjivanje jer su u svojoj suštini pornografski, ako se poslužimo onom Warhiolovom definicijom da je pornografija ono što "nema priču". Ovo je upravo to, film koji ima nekakvu fabulaciju, ali zapravo nema ničega unutar njega, nema "prave" priče.

Ipak, kada se u filmu pojavi jedna od evergrin scena silovanja u štali, što je obavezna figura SFRJ filma, učini se da bi se priča mogla zaključiti jednim sočnim vešanjem koje na kraju ipak izostane. No, pošto je Pušić uradio revival silovanja u štali, čekamo mladog reditelja koji će obnoviti slavnu tradiciju silovanja na pruzi, nadam se pre nego što ih Kinezi osavremene.

* * / * * * *

Saturday, December 7, 2013

STALJINGRAD

Pogledao sam STALJINGRAD Fjodora Bondarčuka, veliki ruski blokbaster koji je uspeo da prevaziđe samo ruske okvire i da krene sa uspešnim prikazivanjem u Kini i drugim teritorijama. Film je vrlo zanimljiv za analizu, nažalost nije toliko zanimljiv za gledanje.

Sam film je na nivou ambicije u tehničkom smislu upečatljiv. Ipak, sama priča na koju se fokusira je dosta "mala" i ne bih rekao da zarobljava grandioznost staljingradske bitke i njenog prelomnog uticaja na rat. Naravno, ideja da se "velika priča" ispriča kroz "malu priču" može biti legitimna, ali STALJINGRAD u tom pogledu nije preterano ubedljiv.

Film nosi stripovsku stilizaciju i u estetskom pogledu najviše podseća na film 300 Zacka Snydera. U principu "lošiji" Snyder iz filmova 300 i WATCHMEN bi se mogao uzeti kao glavna referenca. Posle odličnog MAN OF STEEL, Snyderovo ime nema isto značenje kao pre, ali ovo je film koji pre svega podseća na njegovu "raniju" fazu.

Bondarčuk jako insistira na scenskim aranžmanima koji su u super slow motionu i imaju snagu više kao statični prizori nego kao pokretne slike,. Ako tome dodamo da je scenografija takođe u duhu stripovske stilizacije sa obiljem detalja i visoke estetizacije, STALJINGRAD više podseća na jednu umrtvljenu reklamu nego na punokrvni ratni film.

Samo je otvaranje, u duhu SAVING PRIVATE RYAN ali slabije od njega, uspelo da zarobi visceralnost rata, sve ostalo je kako rekoh visoka estetizacija čiji smisao u pojedinim momentima ne samo da izmiče već slikama daje potpuno drugu "mogućnost čitanja".

Sam zaplet o ratu u gradu u kome sovjetske snage zauzimaju kuću do nemačke zgrade i spremaju se da je preuzmu vrvi od naivne karakterizacije i kič rešenja, a scene interakcije među karakterima takođe nose istu vrstu artificijelnosti.

Ono što svemu daje naročitu političku dimenziju jeste priča koja uokviruje staljingradski deo a to je akcija spasavanja u Japanu tokom koje narator priča o bici nemačkoj devojčici zarobljenoj ispod ruševina. taj Bondarčukov statični, reklamdžijski pristup stvarima najbolje rezultate upravo daje u scenama smeštenim u Japan koje zapravo nemaju dramsku funkciju. Njihova funkcija nije naročito značajna ni za narativ jer film bi se manje-više razumeop bez naratora iako je zbunjujuće koliko informacija o likovima umesto od likova dobijamo od naratora. No, politička funkcija je jasna i dosta podseća na sovjetske filmove. Poenta je da su događaji iz staljingradske bitke omogućili Rusiji da danas bude globalna sila u jednom izmenjenom svetu i taj uvod ima zadatak da upravo to podvuče, ali i da potom podseti na sovjetsku ulogu u temeljnim istorijskim događajima savremene civilizacije.

U poređenju sa velikim sovjetskim filmovima o Drugom svetskom ratu i spektaklima na druge teme u čijoj je režiji briljirao njegov otac, Fjodor Bondarčuk pravi veliki zaokret. Naime, njegov film nema eneriju i umetničku autonomiju jednog Elema Klimova koji je postavio standard za sovjetske filmove o Drugom svetskom ratu u umetničkom pogledu ali isto tako nema ni tu čistu fizičku spektakularnost koju su imali pojedini filmovi Mihaila Kalatozova ili njegovog oca. Naime, kod Bondarčuka ima spektakla ali je realizovan "racionalno" na način na koji bi to uradili Amerikanci, sa dosta trikova i CGI, nema one monumentalnosti kada se u kadru nađu desetine hiljada statista, ili kada se za potrebe filma mobiliše vojska. Za razliku od ranijih filmova kada su Amerikanci snimali filmove uz pomoć svih dostupnih tehnika a Sovjeti (i Jugosloveni) velike freske sa rekonstrukcijama za čiju se cenu ne pita, Fjodorov STALJINGRAD je ipak običan movie, a kao takav je očekivano slabiji od nečega što bi na sličnu temu mogli isporučiti Amerikanci ili čak Južnokorejanci.

STALJINGRAD je film kakav ne viđamo svaki dan, ali definitivno nije veliki sovjetski spektakl koji će odoleti zubu vremena.

* * / * * * *

Friday, December 6, 2013

ENEMIES CLOSER

Pogledao sam ENEMIES CLOSER Petera Hyamsa, novi DTV film sa Van Dammeom u kome sarađuje sa veteranom koji je obeležio njegov mejnstrim uspon iz sredine devedesetih. U međuvremenu, Hyams je radio kao DP na filmovima svog sina Johna sa kojim je Van Damme uradio svoj najbolji povratnički film UNIVERSAL SOLDIER: DAY OF RECKONING ali i neke od najgorih radova. Nažalost, tata Hyams, reditelj koji je nekada bio perjanica američkog mejnstrima snimio je film koji spada u dno Van Dammeove ponude.

Tom Everett Scott i Orlando Jones igraju heroje, dvojicu sukobljenih ljudi koje veže trauma iz prošlosti a Van Damme igra kanadskog narko dilera koji želi da ih ubije jer su svedoci njegove narko operacije.

Osim nekoliko pristojnih tuča, prilično svedenog zahvata i kratkog trajanja, ENEMIES CLOSER se manje-više svodi na nemušto lutanje dve grupe junaka po šumi, garnirano ispraznim pokušajima katarze između Scotta i Jonesa odnosno somnabulnim monolozima Van Dammeovog karikaturalnog negativca.

Sve u svemu, ovo je film koji je možda bio potreban Van Dammeu kako bi sa raznim drugim opskurnim naslovima nastavio da mu plaća račune ali Hyamsu, sada već sedamdesetogodišnjaku svakako nije...

Monday, December 2, 2013

SWEETWATER

Pogledao sam SWEETWATER Logana Millera, jednog od blizanaca Miller koji su na enigmatičan način od samog početka karijere uspeli da privuku holivudsku elitu da im učestvuje u projektima. SWEETWATER je vestern u kome igraju January Jones, Ed Harris, Jason Isaacs i Eduardo Noriega, dakle sjajna ekipa. I sam rezultat je meni bio vrlo simpatičan iako se film stalno kreće tankom linijom između diletantizma i ozbiljnog postupka, ipak nudi jednu vrstu sirovosti koja je svojstvena vesternu, i nudi širok katalog onoga što su danas moguće interpretacije ovog žanra, od revolveraške campy ekstravagance kao što je bio QUICK AND THE DEAD, preko teže karakterne drame - kao što je većina sadašnjih vesterna, do kritike Dust Bowl kulture verskih fanatika.

Ipak, Miller to uspeva da sklopi u zanimljivu celinu i film definitivno nije zaslužio ukop kadkav je doživeo posle prikazivanja na Sundanceu, naročito jer uz sve mane, ipak nije reč o hermetičnom iživljavanju grupe morona već filmu koji bez sumnje može da se isprati.

January Jones je svedena i dobra u glavnoj ulozi bivše prostitutke a sada prerijske supruge; Jason Isaacs dobija priliku da se raspusti u ulozi ludog propovednika; a Ed Harris nudi naizgled prenaglašenu ali na kraju ubedljivu sliku provincijskog šerifa ekscentrika.

Filmu se može naći puno mana, međutim, unutar savremenih reinterpretacija vesterna ima svoje mesto pre svega zato što sa punim ubeđenjem otvara exploitation dimenziju koja je u tom žanru oduvek postojala da bi sa krizom američkog vesterna nestala i gurnula ga više u pravcu istorijske rekonstrukcije ili prema pretencioznoj melodrami.

Paradoksalno, ovaj film u sebi sadrži exploitationa dovoljno za neki špageti hibrid kao što je HANNIE CAULDER a nastao je u indie produkciji jer danas vestern ni kad je exploitation ne može biti deo glavnog toka.

* * * / * * * *

Friday, November 29, 2013

THE TO DO LIST

Pogledao sam THE TO DO LIST Maggie Carey, film koji sam dosta očekivao jer se radi o prvoj mejnstrim komediji na čijem je čelu Aubrey Plaza koja se sjajno pokazala u indie filmu SAFETY NOT GUARANTEED. Nažalost, iako Aubrey Plaza nije loša u glavnoj ulozi, ovaj film nije naročito uspešan i nije uspeo da je potvrdi kao talenat koji može da iznese samostalno ostvarenje. Maggie Carey je snimila šupalj, nekonzistentan, epizodičan film koji estetski ne može da prevaziđe ograničenja omladinske komedije, i to starog gross out kova koji seže pre RISKY BUSINESSa i naslova koji su reformisali ovaj žanr, a istovremeno stidljivo pokušava da ponudi i određeni meta-sadržaj koji izmiče.

To ne znači da THE TO DO LIST nema smešnih gegova ili da odnos Aubrey Plaze i Johnny Simmonsa ne funkcioniše u pojedinim delovima. Međutim, to je nedovoljno da bi dobacilo do onog dometa koji za početak obećavaju reputacije članova glumačke podele. Moguće je da su svi oni baš zbog pokušaja mejnstrim proboja snizili svoje kriterijume, ali u tom slučaju su pogrešili jer poslednjih godina izlazi sve više kvalitetno osmišljenih mejnstrim komedija.

* * / * * * *

Thursday, November 28, 2013

THE FLU

Pogledao sam THE FLU Sung-su Kima, južnokorejski film katastrofe o izbijanju fatalne epidemije ptičjeg gripa u predgrađu Seula. Ovaj film me odstupa mnogo od obrazaca filmova katastrofe koje producira tamošnji mejdžor studio CJ Entertainment, dakle formula je jasna, i ovoga puta u osnovnim međukarakternim odnosima Sung-su Kim poštuje tu formulu, glavni junak je član spasilačke ekipe kome se dopadne jedna od žrtava kojoj pomaže. Kada se ispostavi da je ona samohrana majka, on pokušava da joj se približi preko deteta, tako da kada izbije epidemija, on dolazi u situaciju da je okrenut spasavanju njih dve.

Osnovna postavka glavnih junaka je usiljena i naivna, a artificijelnost rezultira time da je teško vezati se za njihove sudbine i prepreke na koje nailaze povremeno više udaju utisak nekog nametnutog pripovedačkog lavirinta nego prave priče.

Kao i u odnosu među glavnim likovima, tako i u pojedinim scenama, Sung-su Kim pokazuje da nema previše ukusa, ipak, isto tako neke situacije su jako vešto realizovane, naročito set-piece u masovnoj grobnici i podzemnoj garaži. Upravo te dobro režirane sekvence pokazuju da je Sung-su Kim mogao da uradi mnogo više sa ovim materijalom da se pripovedanje samo može svesti na rediteljsku tehniku. Ipak, i pored veštine, on pada na fundamentalnim pripovedačkim rešenjima.

* * / * * * *

Wednesday, November 27, 2013

SECRETLY GREATLY

SECRETLY GREATLY me je podsetio na prvi film Chul-soo Janga o kome nisam pisao kad sam ga gledao jer sam se prvo iznervirao i zamislio nad njim a potom zaboravio da zabeležim utiske. BEDEVILLED počne majstorski i onda negde između prve trećine i polovine počne da pokazuje simptome krize da bi potom u drugoj polovini uspeo da implodira u jednu orgiju besmisla. Naime, na početku vrlo vešto i efikasno izlaže jedan zanimljiv karakter, tihe i sebične seulske službenice čije odsustvo hrabrosti sugeriše neku traumu. Potom sledi njen put u zavičaj, na ostrvo na kome vlada čudno ustrojstvo i film počinje da gubi kompas kada se senzacionalistički uvedu motivi incesta i pedofilije. Međutim, taman kada deluje da će se iz zanimljive studije pretvoriti u samo još jedan oldboyevski film osvete, BEDEVILLED degeneriše u bizarni backwoods slasher sa inbredima, svojstven američkom šund hororu. Ne bi ovaj film sam po sebi uspeo da me iznervira da Chul-soo nije majstorski započeo priču, pokazavši da ima vrlo razvijen rediteljski rukopis. Tim pre je žalosno štomse film pretvori u vlastitu parodiju. Ako tome dodamo da ga je pisao isti scenarista kao i solidni SECRET REUNION, ovakav ishod deluje još čudnije.

* * / * * * *

Tuesday, November 26, 2013

SECRETLY, GREATLY

Pogledao sam SECRETLY, GREATLY Chul-soo Janga, ekranizaciju stripa koja je ove godine postigla izuzetan uspeh u južnokorejskim bioskopima. Reč je o filmu koji je verovatno sniman sa ambicijom da ostvari crossover uspeh i na Zapadu, sudeći barem po glumačkoj podeli u kojoj je reditelj stavio veliki akcenat na to da se junaci izrazito razlikuju po boji kose, fizionomiji i kostimima. Reč je o vrlo uspeloj žanrovskoj mešavini trilera, komedije i azijske muške melodrame u priči koja je ovog leta, uz THE BERLIN FILE otvorila temu kontoverznog, herojskog, predstavljanja severnokorejskih špijuna u južnokorejskom filmu.

I zbilja, dok film BERLIN FILE dozvoljava mogućnost da su severnokorejski špijuni vešti, da među njima ima poštenih ljudi koji nisu pošteđeni moralnih i drugih dilema svojstvenih savremenom Zapadu, u SECRETLY, GREATLY oni su objektifikovani kao svojevrsni superheroji, seks simboli, sa izraženim osećajem pravičnosti, odanosti i humanosti. Upravo je najzanimljviji deo taj u kome nekoliko ubačenih tajnih agenata svojim neiskvarenim osećajem za pravićnost pomažu Južnjacima da se suoče sa svakodnevnim nedaćama proisteklim iz iskvarenosti koji generišu već uspostavljeni kapitalistički odnosi dominacije.

Naravno, kada se pojave negativci iz Severne Koreje, film prikazuje njihovu aktivnost više kao svojevrsni usud, bratoubilački, samouništavajući impuls nego kao konflikt između dve države. Jedan od motiva prisutnih u filmu upravo i jeste tema sukoba između Severa i Juga koji nikako da se desi. i militantnog naboja koji Severnjaci troše između sebe.

Humor proističe iz zanimljive postavke, naime trojica agenata su ubačeni u Južnu Koreju sa zadatkom da se pretvore u seoskog idiota, rok zvezdu i srednjoškolca i svaki nailazi na određene teškoće u prlagođavanju svom liku. Jednog dana sa Severa stiže zahtev da se u sklopu otopljavanja odnosa sa Jugom svaki od njih samoubije.

Chul-soo Yang u rediteljskom smislu uspeva da ujednači ton pripovedanja iako sama priča menja razna raspoloženja što je inače svojstveno južnokorejskim filmovima. Tako i SECRETLY GREATLY ide u rasponu od komedije do visokooktanske akcije i azijske mačo patetike, međutim Chul-soo Yang nikada ne gubi kontrolu nad pričom i uspeva da je vodi bez većih tegoba. Ono što jednim delom eventualno usporava crossover na Zapadu jeste upravo ta mešavina žanrova i ovaj film je teško plasirati na žanrovski segmentiranom tržištu koje karakteriše današnju zapadnu kinematografiju. S druge strane, čini mi se da je ta vrsta nekonzistentnosti bila izražena i u njegovom prvom filmu BEDEVILLED, s tim što je ovde ta razlika između dve polovine filma manje izražena, premda moguće da je samo evoluirala u nešto što bih mogao formulisati kao dva žanrovska sloja. Iako se žanrovi sporadično promene unutar priče, onaj prethodni ne prestaje sasvim da postoji.

Ipak, u odnosu na slični SECRET REUNION, napravljen je nesumnjivi korak napred. Chul-soo Yang je tri flavna glumca kastovao iz redova televizijskih zvezda i napravio je odličan posao sa njima. Gi-woong Park je imao iskustvo i na filmu ali mislim da je SECRETLY, GREATLY pokazao sve njegove mogućnosti.

SECRETLY, GREATLY se značajno razlikuje od vrlo zanimljivog filma BEDEVILLED i obraća se drugačijoj publici. Osnovna razlika nije samo u temi i žanru već i u očiglednoj nameri da se nametne najširoj publici. Za razliku od velikog dela korejskih blokbastera koji i kada su kvalitetni imaju tendenciju da budu lokalni, SECRETLY, GREATLY nije takav, ali sasvim sigurno ne podilazi uapadnoj publici i njihovim očekivanjima od južnokorejskog filma oblikovanih Old Boyevima raznih polova i uzrasta.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, November 23, 2013

THE COUNSELOR

Pogledao sam THE COUNSELOR Ridleya Scotta, jedan od onih what the fuck filmova ovog reditelja koji iznenađuje svojim besmislom, ali teško da može da bude neočekivan posle PROMETHEUSa. Doduše, PROMETHEUS je bio izennađenje zbog toga što se razumelo o čemu se radi a to je bilo strašno pogrešno, dočim THE COUNSELOR uspeva da istovremeno bude konfuzan, ekstremno spor (govorimo o sporosti iz žanra RAVNE GORE) i lišen dešavanja. Dakle, Ridley Scott i Cormac McCarthy su snimili film u kome se maltene ne dešava ništa i uprkos tome je konfuzan što svakako nije lak zadatak.

Ridley Scott je prekinuo snimanje ovog filma zbog samoubistva brata Tonyja i možda je to doprinelo problemima u ovom filmu. Ipak, upravo je Tony besprekorno radio ovaj tip prljavog krimića u svoje vreme, u čemu se Ridley uopšte ne snalazi. Moram priznati da nisam bio veliki fan NO COUNTRY FOR OLD MEN, smatrao sam da je taj film kao jako razvučeni FLASHPINT Williama Tannena, a THE ROAD je takođe bio težak promašaj. Ipak, sve to na stranu, THE COUNCELOR je najteži promašaj Cormaca McCarthyja do sada iako je ovde on bio scenarista a ne autor adaptirane proze.

McCarthyjev scenario je možda nadražio vijuge starog Ridleya i glumačke ekipe ali ništa od njihovog nadražaja se nije osetilo na ekranu i rezultat je prilično teških dva sata lutanja kroz lavirint usiljenih bizarnosti i neverovatnih opštih mesta.

Ne mogu da kažem da me je ovakav ishod jako iznenadio jer je Ridley spreman da se ovako iskompromituje ali nadao sam se da će Cormac isporučiti solidan primer onoga čime se vrlo uspešno bavi, a to je između ostalog i egzuistencijalistički krimić i da će pišući sam uspeti da akcentuje sve ono što je želeo. Ipak, u tome uopšte nije uspeo...

Friday, November 22, 2013

MAJOR

Pogledao sam ruski film MAJOR Jurija Bujkova, vrlo zanimljiv triler koji se pretvara da je drama, prototip filma kakav bi srpski reditelji želeli da snimaju ali do sada nisu uspeli. Reč je o košmarnoj priči o policijskoj korupciji u ruskoj varošici. Kada lokalni policajac zgazi dečaka na autobuskoj stanici, i njegove kolege kenu sa zataškavanjem slučaja, pokreće se lanac tragičnih događaja.

Bujkov donosi energičan rediteljski postupak, u duhu filmova reditelja koji je producirao ovo ostvarenje Alekseja Učicelja, potpisnika izuzetno virilnog filma KRAJ. Kao i Učicelj, i Bujkov vešto barata mitemama muškog filma, u pojedinim aspektima podseća na Jacquesa Audiarda, s tim što za razliku od Audiarda ne proširuje priču izvan osnovne teme krivice i korupcije u maloj sredini.

Fotografija Kirija Klepalova, mahom snimana u pokretu iz ruke, ne samo da dobro obuhvata prostor i atmosferu već u Bzjkovljevoj montaži rezultira brižljivo koreografisanim vizuelnim pripovedanjem kakvo se u poslednje vreme eventualno sreće u Južnoj Koreji. Pored toga MAJOR uspeva da razbije i "kletvu" neubedljivih istočnoevropskih prikaza policije sa jako efektnim pogledom u kome uspeva i da ih raskrinka ali da ih ne demistifikuje do kraja, očuvavši ih kao punokrvne filmske junake što se javlja uglavnom u majstorskim američkim filmovima.

MAJOR nosi snažnu atmosferu fatalizma uz izuzetno snažan tempo izlaganja priče i visok intenzitet izraza. Otud ne čudi da je našao svoje mesto u sporednom kanskom programu i na drugim festivalima.

Producent ovog filma Aleksej Učicelj inače spada među filmadžije koji odlaza ne brifinge kod Putina, ali MAJOR je daleko od pro-režimskog filma, iako korupcija o kojoj govori nije vezana za putinovski period per se.

* * * 1/2 / * * * *

ESCAPE PLAN

Pogledao sam ESCAPE PLAN Mikaela Haefstroema, film koji je delovao kao da će biti jedna od onih obaveza koje imaju muškarci ali se ispostavio kao privilegija. Prava je šteta što je samo svet van SAD dobro odreagovao na blagajnama na ovaj film jer se radi o daleko najboljem Stalloneovom filmu u poslednjih deset godina. Ipak, očigledno da ESCAPE PLAN nema taj egzibiconizam EXPENDABLESa iako donosi prvi slučaj da Stallone i Arnie igraju glavne uloge u istom filmu.

Međutim, očigledno da je EXPENDABLES-serijal iako u svakom smislu estetski slabiji od ESCAPE PLAN uspeo da proizvede metafilmsku privlačnost za američku publiku i da je ponovna saradnja Stallonea i Arnieja u necirkuskom-kontekstu zapravo nezanimljiva najširoj publici. To je šteta je Haefstroemov film u suštini donosi jako puno humora, ne onog u kome direktno parodira ranije likove ili ličnosti glumaca već upravo u odnosima između likova unutar ove konkretne priče. ESCAPE PLAN je osvežavajuće old school i po tome što nije reč o megabudžetnoj ekstravaganci kakve su zapravo i uzdigle Arnoldovu odnosno uništile Stalloneovu karijeru već o solidno koncipiranom mačo-akcijajšu koji se oslanja na harizmu glumaca, fizičku produkciju, borbe, kaskadere, a na određenom paradoksalnom nivou, koliko god to perverzno zvučalo i priču.

Sly je već bio ovde u jednom od svojih tvrđih i komercijalno manje uspešnih filmova, LOCK UPu Johna Flynna, ali ESCAPE PLAN nudi modernizovan kontekst. Ovog puta, Sly se susreće sa sidekickom koji je neka vrsta parafraze saradnika Juliana Assangea ili Marka Snowdena a negativci su plaćenici iz otpadničkih redova Blacwatera koji drže privatni zatvor za rendition tajnih agencija i drugih klijenata koji su spremni da plate.

Ipak, ovi "modernizovani" miljei u kojima se odvija old school akcija nisu osavremenjeni do tačke kada Sly mora da se lati tastature, scenaristi su pronašli način da se i moderne okolnosti svedu na priču koja se mora rešiti mišićima i sposobnošću junaka da improvizuju, kao u staro vreme.

Haefstroemova režija je vrlo solidna, uspeva da se izbori i sa glumačkim i sa akcionim zahtevima i pokazuje da se profilisao kao jedan od pouzdanijih "igrača zadatka" u savremenom Holivudu. Bez ikakve sumnje, Haefstroem je verovatno svoju karijeru zamišljao drugačije, i želeo je da je veže za prestižnije projekte, ali ni u jednom suštinski B-filmu kao što je ESCAPE PLAN nije podbacio, ponudivši niz aduta u akcionom domenu iako je do sada najviše zadataka obavljao režirajući horore po narudžbi. Ipak, njegova svestranost nije iznenađenje, naročito ako imamo u vidu da se u Švedskoj sa filmom ONDSKAN već bavio temom muškog internata i to je samo produžio sada sa pričom o zatvoru.

U ključnim momentima svoje karijere Stallone se okretao evropskim rediteljima, od Cosmatosa preko Končalovskog do Harlina i sa svakim od njih je postizao dobar rezultat. Haefstroemov zadatak je ipak io dosta teži od onog koji se postavljao pred nabrojane Evropljane. Naime, njihov posao je bio da snime dobar film sa Stalloneom u vreme kada je on bio na vrhuncu ili blizu njega. Haefstroem ne samo da treba da snimi film sa Stalloneom dvadeset godina posle njegovog vrhunca već treba da snimi film u kome je zajedno sa Arniejem.

Iako su Sly i Arnie obojica zvezde iz iste ere, njihov modus operandi na ekranu je različit. Arnie je uvek igrao nepobedive junake koji sa velikom dozom humora čine najsurovije stvari. Otud se tako dobro snašao kao komičar. Zapravo, Arnije je u svim filmovima i bio neka vrsta komičara s tim što stvari oko njega nekada nisu spadale u taj žanr. S druge strane, Stalloneovi likovi su uvek bili jako ranjivi, i vrlo melodramatični, bez previše humora. Zato se Stallone uprkos ambicioznim pokušajima nije nikada snašao u komediji. Dakle, Haefstroem ih nije samo dobio na korišćenje u fazi kada su postali deda (Sly) i baba (Arnie) več je i morao da pomiri njihove senzibilitete u žanrovskom pogledu, i u tome je uspeo. Našao je način kako da Sly glumi tragediju a Arnie komediju i da to funkcioniše.

ESCAPE PLAN donosi i niz faca u drugim ulogama koje je zla sreća bacila u ovaj film. Od "dečka koji obećava" Vincenta D'Onofrija do Jima Caviezela koji je za desetak godina od Isusa Hrista iz Gibsonovog blokbastera spao do DTV produkcije i televizijskih serija. Ipak, Caviezel je odličan kao negativac u ovom filmu, a ako imamo u vidu političke alijanse u koje su ulazili Stallone i Arnie ovo je začuđujuće liberalan film za njih, ne samo zato što se sukobe sa establišmentom koji je doživeo uspon za vreme Republikanaca (Blackwater, CIA, Rat protiv terorizma, privatni zatvori) već i zato što im je protivnik zvezda najvećeg "Red Belt" blokbastera.

Sly i Arnie više nisu relevantni da bi ESCAPE PLAN mogao da se nametne kao bitan savremeni film. Međutim, ovaj film je bolji nego što bi iko očekivao a neke stvari koje u njemu deluju rutinski i jednostavno, kao npr. uparivanje Slya i Arnijea zapravo su mnogo komplikovaniji rediteljski zahvat nego što se čini.

* * * / * * * *

Saturday, November 16, 2013

MALAVITA

MALAVITA je još jedno od dela koje dolazi u post-SOPRANOS talasu preispitivanja mafijaške mitologije, ovog puta doduše bliže ključu koji je postojao u serijalu ANALYZE THIS sa kojim je De Niro praktično uporedo sa SOPRANOSima i otvorio tu vrstu demistifikacje, doduše u formi parodije. U režiji Luca Bessona ovaj film većim delom ne uspeva da bude ono što bi trebalo, ako imamo u vidu De Nirovo prisustvo, naknadno uvedeno Scorseseovo pokroviteljstvo nad filmom, i francuski milje, a to je sveža, "francuska" interpretacija američkog žanrovskog filma. Šteta, MALAVITA je film koji je na određenom nivou apsolutno opredeljen da se pozabavi i takvim tumačenjem, naročito u sceni posete kino klubu, ali Besson ne istrajava u tome. Ipak, ovaj film ostaje znak Bessonovog comebacka, ako ne onim vrhuncima koje je postigao u kanonskoj fazi, od sredine osamdesetih do sredine devedesetih, a ono barem relativno koncentrisanom filmmakingu kakav nam odavno nije pružio.

U filmu koji je po svom rediteljskom postupka izrazito glavnotokovski, postoji nekoliko odličnih, duhovitih rešenja u kojima MALAVITA zaliči na rad ozbiljnog reditelja. Ipak, ostaje veliko pitanje sa kolikim optimiznom treba očekivati eventualni sledeći Bessonov film.

MALAVITA je bazirana na romanu koji potpisuje Tonino Benacquista, pisac koji je ostavio značajnog traja u francuskom krimiću, pre svega sarađujući sa Jacques Audiardom na nekoliko scenarija. Naravno, već sam pomen Audiarda snažno podseća na reditelja koji je na vrhuncu snaga i koji bi verovatno voleo da se zabavi na ovu temu, i sasvim sigurno bi ponudio produbljeniji pogled na stvar. Besson međutim nudi jednu dobrodošlo crnu komediju, sa vrlo malo istinski svežih detalja, prilagođenu mejnstrim publici to tačke kada bi maltene sama publika mogla biti autor.

Kad je reč o odnosu prema SOPRANOSima, MALAVITA je zapravo francuska parafraza serije LILYHAMMER, dakle ovde imamo inverziju onoga što je u SOPRANOSima bila dobro u pravcu onoga što je u mafijaškim filmovima bilo zamorno. SOPRANOSi su se bavili time kako su mafijaši zapravo obični ljudi i kako pored svoje profesije koja im omogućuje da zapostave moral, obzire prema okolini itd. oni ipak na kraju dana dele iste probleme kao i svi mi. U ovom filmu, kao i u LILYHAMMERu, akcenat je na tome da mafijaši ipak nikada ne mogu postati obični ljudi, njihov pristup stvarima se parodira i zato je reč o manje vrednom pristupu istoj temi.

De Niro i Michelle Pfeiffer igraju svojevrsne bookend uloge. De Niro referiše na svoju mafijašku personu a Michelle je ovu temu već overila u SCARFACEu ili MARRIED TO THE MOB. Deca su im solidno kastovana i dodaju filmu zdravu dozu političke nekorektnosti pošto se srećom barem film ne završava ničim pitkijim od esencijalizovanja porodice i dobrane po svaku cenu bez ikakvog obaziranja na moral. Tommy Lee Jones je agent FBI, igra ulogu kakvu posle FUGITIVEa može da igra u snu i sasvim sigurno se moglo očekivati više od njegovog sparingovanja sa De Nirom.

Moram priznati, film ovoliko natrpan poznatim glumcima koji ponavljaju svoje uloge imao je blago zastrašujuć potencijal da se pretvori u užasnu šmiru i havariju što kraja nema a ni početka. Ipak, Besson je uspeo da zauzda glumce i oni taman u dovoljnoj meri rade ono zbog čega su dovedeni, a uprkos svim nedostacima, MALAVITA definitivno funkcioniše kao priča koja nadilazi glumačke bravure i reminiscencije. Štaviše, rekao bih da u ovoj parodiji ranijih likova De Niro deluje dosta dostojanstvenije nego u mnogim "ozbiljnim" ulogama koje je igrao u poslednje vreme.

U tom pogledu, iako nije reč o iskorišćenoj prilici, MALAVITA sasvim sigurno može proći kod publike koja nije svesna svega onoga što bi ovakva postmoderna postavka mogla da joj pruži. Otud je i Scorseseovo ime na špici više svojevrsni in-joke za najširui publiku nego šifra koju bi trebalo da rastumače filmofili.

* * 1/2 / * * * *

Friday, November 15, 2013

FILTH

FILTH je nova adaptacija Irvine Welsha, u režiji Jon S. Bairda, i pokazuje koliko je Danny Boyle veliki reditelj pošto je uspeo da se vrlo uspešno izbori sa njegovom prozom. Nažalost, niko drugi, uključujući i Paul McGuigana nije uspeo da izađe na kraj sa Welshom i na kraju su ti filmovi, izuzev TRAINSPOTTINGa više bili potčinjeni književniku nego filmašu.

Bairdov film u pojedinim deonicama uspeva da očuva Welshov humor, i određenu virilnost njegovog BAD LIUTENANTa ali nikada zapravo ne uspeva da profunkcioniše na nivou celine, replicirajući karakter i samog literarnog dela na kome je baziran, praveći slične greške u pokušaju da se svede na zaokruženu celinu.

James McAvoy uspeva da napravi dobar lik od Bruce Robertsona i da se adaptira jednom drugačijem glumačkom zadatku od onih po kojima je poznat, dok su ostali manje više u okvirima svojih već do sada potvrđenih mogućnosti.

Bairdova vizuelna kultura je osrednja i siguran sam da je imajući u vidu priču i milje u kome se dešava mogao da pruži mnogo više.

Da je izašao sredinom devedesetih, kada je Welsh bio na vrhuncu popularnosti, FILTH je mogao ostvariti i kultni status, naročito jer bi u okvirima tadašnjih standarda delovao modernije nego danas. Sada međutim FILTH deluje kao neinspirisan povratak na stari izvor inspiracije koji je u međuvremenu postao bajat. Otud, čini mi se da je FILTH pre svega pravi film za 90s nostalgičare.

* * / * * * *

Thursday, November 14, 2013

PUTIN'S KISS

Pogledao sam PUTIN'S KISS Lise Birk Pedersen, dokumentarnu priču o dvadesetogodišnjoj portparolki putinovske omladinske organizacije "Naši" koja počinje da se druži sa "liberalnim" antiputinovskim novinarima i posle prebijanja jednog od njih postaje sumnjilčava prema "Našima" kao organizaciji, iako ne menja svoj bazični stav o Putinu.

Film je nastao u danskoj produkciji i podrazumeva da su gledaoci protiv Putina u toj meri da zapravo ni ne objašnjava šta je u njegovojk samoj politici loše već se više bavi "Našima" i drugim zakulisnim metodama političkog života kojim Putin navodno slabi opoziciju i protivničke medije. Zato na kraju i sam film ima rezultat koji vrlo sličan Mašinom stavu - Putinova poitika nije dovedena u pitanje, samo je bačena sumnja na neke od kadrova koji su ispod njega.

Na jednom ironičnom nivou, kroz podrazumevanje antiputinovskog raspoloženja publike, PUTIN'S KISS liči na neki film kakav bi baš nastao ako ne u Staljinovo a ono u Titovo vreme u kome se nepravilnosti dešavaju među kadrovima ali ne sežu do Starog lično.

Otud, rekao bih da rediteljka nije dobacila do onoga što joj je bila namera. Ipak, to ne znači da sami "Naši" nisu fascinantna tema i da oni, u kakvoj god interpretaciji predstavljaju fenomen kakav se ne sreće svaki dan i oslanja se na "masovičku" tradiciju sovjetskih vremena.

Vidim da i na programu Slobodne zone ima nekih antiputinovskih filmova i to je očigledno, naročito od hapšenja Pussy Riot postao trend na Zapadu, u sinergiji sa ruskom antiputinovskom opozicijom, naravno.

Među duhovitim detaljima svakako spada nekoliko navrata u kojima se Limonov i njegove pristalice prikazuju kao žrtve "Naših".

* * / * * * *

CAPTAIN PHILLIPS

Pogledao sam CAPTAIN PHILLIPS Paula Greengrassa. Ovaj film, baziran na istinitoj priči o otetom američkom moreplovcu Richardu Phillipsu, mogao je da bude jako zanimljiva studija o dvojici ljudi koje su iste okolnosti dovele do dve vrlo različite životne sudbine, i stavile ih na suprotstavljene strane. Phillips, američki kapetan broda i Musa, somalijski ribar koji je postao gusar, zapravo trpe pritisak istih globalnih ekonomskih kriza, i pritisnuti njima operišu u opasnim vodama blizu somalijske obale.

Velika vrlina Greengrassovog filma je to što Musa nije prikazan kao inferiorni urođenik ili žrtva već profesionalac koji dolazi iz jedne alternativne modernosti. Još je zanimljivije to što su i Phillips i Musa zapravo doslovce na sličan način pritisnuti žrvnjem globalnih finansijskih tokova.

Problem je međutim u tome što oko pola filma Greengrass posvećuje vojnoj akciji spasavanja kapetana Phillipsa, akciji koja je konvencionalna i nedovoljno zanimljiva u svakom pogledu u odnosu na odnos ove dvojice junaka. Još je tragičnije to što je već u ovom materijalu Greengrass uspeo da "zarobi" ono što mu treba za zanimljiv film. Nažalost, umesto da je akcija eliminisana i da se film stesao na priču između dva junaka, Greengrass je napravio kompromis i dodao dosta rutinskih "vojnih" scena ne bi li se film približio publici koje je privukao preko Bournea.

I upravo u tom dodavanju akcije Greengrass je kompromitovao ono zanimljivo u filmu i završio sa filmom u kome je kvalitetan sukob razvodnjen a akcija mediokritetska.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, November 13, 2013

LAST VEGAS

Pogledao sam LAST VEGAS Jona Turteltauba, plitku, ne naročito nadahnutu komediju o četiri sedamdesetogodišnja prijatelja koji odlaze u Las Vegas na momačko veče jednog od njih i umesto divljeg zezanja kao u staro vreme pronalaze stare traume koje moraju da se razreše, nadomak prilazeći i nekim HANGOVERastim doživljajima. U ovom filmu nema ničeg naročito dobrog ili naročito originalnog, velikim delom zato što Michael Douglas, Robert De Niro, Morgan Freeman i Kevin Kline niti imaju potentan materijal za igru, niti nude neku vrstu zaključenja svojih poznatih filmskih karaktera. Jedini koji u ovom filmu delimično može da aludira na neki od svojih kultnih likova je Michael Douglas koji je odigrao nekoliko uspešnih poslovnih ljudi u svojoj karijeri.

Međutim, ako se unutar svih ovih bajatih sastojaka može prepoznati neki znak života a da nije buđ jeste scenario Dana Fogelmana. Iako je potpuno bezidejan, i definitivno nije najznačajnije delo ovog vrlo poštovanog scenariste, nudi jedan od njegovih pečata a to je besprekorna struktura. Ako imamo u vidu Turteltaubu srednjačku, neinspirisanu režiju, jedino što drži LAST VEGAS u životu je upravo besprekorna struktura scenarija. I kada nema sveže ideje (a ovo mu je rani scenaristički rad) Fogelman besprekorno vlada zanatom.

* * / * * * *

Monday, November 11, 2013

HOW I LIVE NOW

Pogledao sam HOW I LIVE NOW Kevina Macdonalda, ekranizaciju romana Meg Rosoff. Reč je o vrlo neobičnom Young Adult romanu koji na prilično neodgovoran način dotiče temu incesta započetog u stanju civilizacijske nulte tačke. To je čest motiv, i HOW I LIVE NOW nije prvi put da se ta tema otvara. Ipak, ona do sada nije tretirana na tako ležeran način u kome se odnos među likovima ne problematizuje u svojoj izopačenoj osnovi, koliko god ona imala naturalističku motivaciju. Knjiga me je tokom čitanja zapanjila i osnovno pitanje koje sam postavljao pred ekranizaciju bilo je da li će Macdonald očuvati taj motiv i njegov tretman. U filmu ga je definitivno očuvao, jedina razlika je u formama - u knjizi je sve napisano crno na belo, u filmu gledalac može da posumnja da nešto nije dobro razumeo. Međutim, i posle dva gledanja, nema greške, to je to.

Moram priznati da ni u književnosti ni na filmu do sada nisam sretao ovakav odnos prema ovoj delikatnoj temi. Ipak, baš zato ne treba da čudi prilično skromna distribucija ovog filma u Americi uprkos vrlo ozbiljnoj realizaciji i solidnom komercijalnom potencijalu u indie okvirima.

HOW I LIVE NOW je Macdonaldov najbolji igrani film. U njemu konačno uspeva da se vrati onoj vibrantnosti koju je imao u THE LAST KING OF SCOTLAND a koja mu je izmicala u drugim naslovima, i jako im nedostajala. U tom pgledu, HOW I LIVE NOW u pogledu tempa i inscenacije ima spontanost inervozu Danny Boylea iz najboljih dana, recimo iz 28 DAYS LATER, sa kojim uostalom i deli taj britanski ambijent apokaliptičnog rata.

Kao i u romanu, sam predmet sukoba koji dovede do privremene okupacije Britanije nije ekspliciran, niti su definisani protivnici, ali Macdonald implicira da je reč o "sukobu civilizacija" i tretira ceo rat kao ispunjenje jedne od post 9/11 uobrazilja zapadnog čoveka a to je da bi im se rat mogao desiti pred kućom. Odgovor na izazov koji dopire od "primitivaca" je pooštravanje postojećih represivnih mera, vojna diktatura, odnosno potpuni kolaps i haos.

U tom kolapsu i haosu, pubertetlije i deca nalaze plodno tlo za svoju snalažljivost ali i njihovi s pravom prigušeni porivi izbijaju na videlo.

HOW I LIVE NOW je više na liniji CHILDREN OF MEN nego filmova kao što su RED DAWN ili TOMORROW WHEN THE WAR BEGAN. Ne treba nikako zanemariti "širu priču" u ovom filmu koliko god da je Macdonald i Rosoff diskretno iznose, ali ipak ključ je u intimnoj drami i nenametljivom preuzimanju uloga odraslih od strane dece koje ne može proći bez izvesnih devijacija.

Ipak iz te intimne priče proističe šira priča o dekadenciji koja je samo zamaskirana atmosferom snalažljivosti, zajedništva i mladalačke energije. Zato Macdonaldov film krasi toksični optimizam, vrlo subverzivan stav koji čini HOW I LIVE NOW njegovim daleko najboljim filmom do sada.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, November 10, 2013

VOJNA AKADEMIJA

Veliki je gubitak za našu kinematografiju to što Dejan Zečević već dve i po godine ni ne započinje neki svoj autorski projekat već tavori u okvirima raznih projekata kojima nema spasa jer nema tog reditelja koji ih u datim produkciono-kreativnim okolnostima može dovesti u red i privesti kakvoj-takvoj gledljivosti. Naravno, bolje je režirati nego apstinirati iz posla, ali očigledno je u Zečevićevom slučaju da mu NEPRIJATELJ, iako daleko najzreliji film u karijeri, nije doneo ni autorski kontinuitet niti barem tezgu u kojoj se očekuje da on pokaže šta može, odnosno tezgu u kojoj će se na neki način iskoristiti to što je pokazao da mu je jača strana.

Film VOJNA AKADEMIJA je nusproizvod nastanka druge sezone serije i spada u dugi niz naručenih vojnih projekata i propagandnih filmova koji su snimani još od vremena JNA. To su uvek bili neki marginalni filmovi, često su ih režirali reditelji zaposleni u vojnim preduzećima koji nikada ne bi dobili priliku u normalnim okolnostima i danas neki od njih, poput VOJNIKA Stjepana Zaninovića imaju nostalginu vrednost a DALEKO NEBO i NAJBOLJI imaju campy vrednost kao naše parafraze TOP GUNa.

Ti filmovi su bili kopilad jugoslovenske kinematografije i njena žrtva prineta političkom sistemu. Moglo bi se reći da su ti filmovi bili lošije kotirani čak i od najgore vrste partizanskih filmova a to su filmovi o velikim zločinima kao što su KRVAVA BAJKA, CRVENA ZEMLJA ili LAGER NIŠ koji su nastajali ne bi li se uzele pare od opština na kojima su se ta zlodela desila i potom nisu imali nikakvu značajnu sudbinu.

Međutim, čak i takvi JNA filmovi su nedostižni za VOJNU AKADEMIJU 2, silom sklepanu kolekciju slabo logičnih scena iz televizijske serije, koje na okupu drži više odsustvo priče nego nekakva priča, sa bolno dugim digresijama koje nemaju apsolutno nikakve veze ni sa Vojskom, ni sa Akademijom, ni sa ključnim junacima, koje ne nude ništa u formi filma niti obećavaju išta dobro kada ih budemo gledali u seriji.

Film kao i serija, nema potpisanog scenaristu, kako sam zapazio na špici, mada možda grešim, ali ovog puta pored Gordana Mihića, kreativni tim čini i Boban Jevtić, scenarista ČETVRTOG ČOVEKA. Scene su slabe, bez ikakvog istinskog sukoba, kao celina ne funkcionišu jer su iščupane iz serije, ali ni unutar njih nema ničega dobrog. Dijalozi su slabi, mlaki, neke reakcije apsurdne a često i nejasne.

Glumci su mahom prestari za uloge pitomaca, i sa ovakvim materijalom nemaju puno prostora za rad. Ipak, ako imamo u vidu visoku gledanost ove serije, barem su na osnovu nje postali popularni, dakle eto neke koristi. Takva korist je inače često izmicala glumcima iz ovih "vojnih" filmova pošto su oni obično ostajali opskurni. Ovde je međutim opskuran rezultat preko RTSa gurnut u mejnstrim, a u sezoni kada je sva prilika da će SMURFS 2 biti najgledaniji film, VOJNA AKADEMIJA 2 je nejak adut za povratak publike u bioskope, nezavisno od toga da li će publika koja je volela seriju doći da gleda film ili ne. Ovo je nejak adut jer ovo nije dobar film koji ako ne uspe obeshrabriće publiku, a ako uspe pokazaće producentima kako se kod nas više ne cene dobri filmovi pored smeća već je smeće ostalo samo na vrhu interesovanja publike. Od ova dva ishoda, naravno, konstruktivnije je nadati se uspehu filma u bioskopima, ali to ne mora samo po sebi doneti dobre rezultate na duže staze - osim jednog - Dejan Zečević bi na osnovu gledanosti ovog filma mogao dobiti stimulaciju FCSa i započeti novi film. Mada, ako imamo u vidu da producent dobija veći deo stuimulacije a ne reditelj, opet je pitanje da li se time podržava ono što je dobro u njegovom radu.

U ideološkom smislu, ovo je film koji poput serije, prikazuje jednu kastriranu Vojsku, u njemu nema čak ni militarističkog duha kada je već sama zemlja kojoj ovi oficiri služe ostala pomenuta samo u pozdravima kadeta ali ne i u samoj priči. Motivi junaka da budu pripadnici Vojske su potpuno nejasni. Krajnji cilj da budu piloti je polu-bizaran, niko ga ne elaborira, niti se u filmu bave letenjem - ni fizički ni verbalno - a ni on nije do kraja defnisan. Najbolji znak u kom duhu je snimljen film jeste jedina scena u kojoj kadeti urade nešto konkretno, a to je da spasu neke unesrećene ljude kojima auto visi na litici. U toj sceni je potpuno definisan smisao sadašnje Vojske Srbije, ona je svedena na Gorsku službu spasavanja, samo sa oružjem.

Kao što ni Vojska Srbije nije vojska, uostalom stadion JNA koji pripada vojsci ima više mesta nego što ona sada ima pripadnika, tako i ovaj film nije baš film. Ali, isto tako, kao što tako ponižena i obesmišljena vojska još uvek egzistira u našoj javnosti, tako se i ovaj film eto javlja kao žalosni podsetnik da je i kinematografija u priličnoj krizi.

Ipak, iako ne želim da zvučim preterano agresivno, čini mi se da je ovaj film s jedne strane po svom estetskom dometu verna slika Vojske, sve je to žalosno i jadno. A sa druge, mislim da je ovo slika Vojske koja savršeno odgovara ovoj državi - u toku sveopšteg poniženja i gubitka na polju suvereniteta, diplomatije, ekonomije itd. imamo jedan fetiš iza koga nema ničega. Imamo film o Vojsci u kome vojnici nisu baš vojnici, na pameti im nije borba niti domovina, i ovaj film deluje kao još jedan relikt ovog političkog stanja u kome narod naglas govori NE ali sve vreme šapuće DA. Zato smo u vreme DSa imali seriju, a sada za SNSove vladavine imamo film VOJNA AKADEMIJA 2, jedan još potentniji artefakt, ali duh je tu.

Uostalom, kao što su oznake jedinica u našoj Vojsci izmenjene, čime je delom uništena njena tradicija, tako se i ovaj film zove VOJNA AKADEMIJA 2, iako ne postoji film VOJNA AKADEMIJA ili VOJNA AKADEMIJA 1. Ovo je praksa koja bi bila svojstvena italo-eksploatatorima čiji su filmovi često istovremeno imali nazive ALIEN 4, TERMINATOR 3 i BEVERLY HILL COP 5, a zapravo bi govorili o vampirima. Ali, kod nas očigledno može da se pojavi film koji je po naslovu nastavak nepostojećeg filma.

Umesto da se naslovu VOJNA AKADEMIJA doda neka dopuna kao u slučaju ekranizacija nekih drugih serija (recimo, VATRO HODAJ SA MNOM), ili da se film naprosto nazove isto kao serija, on je dobio broj, kako se danas ne nazivaju čak ni nastavci filmova. Dakle, nomen est omen. Ko tako nazove film teško da može snimiti nešto vredno pažnje.

Ovom filmu ne treba pridavati značaj i smatrati da ima artikulisane namere ali suštinski on i ovakav grozan zapravo vrši suptilnu "kolonizaciju imaginacije", pokazujući nam da naša vojska ne samo da ne može ništa da uradi u stvarnosti nego ništa ne može da uradi ni u igranom filmu koji je plod fikcije. Nama je očigledno sa ovim filmom zabranjeno da u savremenoj ikonografiji uopšte zamislimo iole kompetentne odbrambrene snage koje ulivaju ikakav osećaj sigurnosti. Ono što dobijamo jeste naoružana foklorna grupa za unutrašnju upotrebu.

Wednesday, November 6, 2013

THE LAST DAYS ON MARS

Pogledao sam THE LAST DAYS ON MARS Ruairi Robinsona, adaptaciju kratke priče Sydney J. Boundsa, film koji spolja deluje kao indie prohjekat ali je iznutra reč o prilično klišetiziranom SF/hororu koji uprkos uglednoj glumačkoj piodlei i reditelju od kog se mnogo očekuje ne preza od potrošene priče o zlokobdnom marsovskom virusu koji zombifikuje istraživače na Marsu. Ove sezone su producenti stavili akcenat na priče u svemiru a GRAVITY je baš kao takav bio svojevrsni success story ove sezone. THE LAST DAYS ON MARS je dakle imao priliku da sa svojom odličnom podelom, relativno ambicioznom realizacijom i "serioznim" pristupom naiđe na raspoloženu publiku. Nažalost, sam rezultat je tehnički korektan ali pripovedački i idejno krajnje klimav. Jedini bizarni detalj koji barem Srbe može da zabavi jeste to što Goran Kostić igra astronauta koji je suedeći po nekim opaskama Srbin.

* 1/2 / * * * *

Sunday, November 3, 2013

CARRIE

Pogledao sam CARRIE Kimberly Peirce. Ovaj film je mahom promovisan kao rimejk De Palminog filma iako je naravno reč o ekranizaciji Kingove proze. U ovom konkretnoms lučaju doduše, ne može se reći da je reč ni o jednom ni o drugom per se. Naime, De Palmin film, pored toga što je remek-delo kome Peirce ne može ni da priđe, nudi jedno drugo čitanje u kome pubertet donosi fatalnu transformaciju koja u spoju sa teškim porodičnim okolnostima i provokacija okoline dovodi do strave i užasa. De Palma je u svom filmu sve ove elemente priče o odrastanju, bajke i košmara realizovao u jednoj izuzetnoj visokoj estetizaciji, nudeči jedan fetišistički pogled na procese u sazrevanju jedne mlade žene i manifestujući ih kroz horor.

Kimberly Peirce je ipak žena, dakle moguće je da je De Palma ove osnovne teme prikazao zanimljivijim nego što one zapravo jesu, odnosno, moguće je da one njemu deluju uzbudljivije i intrigantnije nego njoj. Kod Kimberly, pubertet je više povod ali nikako nije u samom uzroku događaja koji se odvijaju. Osnovni problem je socijalni i vezan je za majku koja usled svog verskog fundamentalizma junakinju nije adekvatno socijalizovala, odnosno okoline. Nekog dubljeg problema kod Kimberly zapravo ni nema, Carrie ne reaguje naročito na samu mentruaciju samo joj je glupo što o njoj nije obaveštena.

Dakle, čitanje Kinga je drugačije nego kod De Palme. S druge strane u pogledu eksploatacijskih efekata, Kimberly definitivno želi da ponudi De Palmu na steroidima i Carrie prilično rano kreće da draži publiku sa svojim razornim moćima.

Kada ripper sekvence krenu, to je sve relativno energično ali i površno, tehnička veština ipak ne može da nadomesti neizgrađene karaktere i odnose, kako među likovima tako i između gledalaca i priče. Ako imamo u vidu da se ovaj film dešava u savremenom svetu, premreženom raznim vidovima komunikacije pojedine konvencije kao da recimo junaci mogu samo da komuniciraju u četiri oka deluju apsurdno.

Ali, sve to na stranu. U toj steroidskoj postavci najveći problem je gluma. Chloe Moretz je bila odlična u odličnom rimejku Afredsonovog LET THE RIGHT ONE IN, ali u CARRIE j evrlo agresivna i neubedljiva u ulozi isprepadane devojčice. Julianne Moore takođe nije nimalo suptilna u ulozi majke, ali ume mnogo bolje da iznese tu povećanu agresiju u likovima.

Epizodni glumci nisu dovoljno zanimljivi na nivou personality actinga ali su barem u interopretacijama odmereniji, naročito Portia Doubleday.

De Palmina CARRIE i dalje ostaje neprikosnoveni klasik. Međutim, Peirce ne uspeva da ugrozi ni naslove kao što je CHRONICLE koji su se na sličan način oslanjali na priču tog tipa. Sam property je već ranije defetišizovan slabim nastavkom THE RAGE: CARRIE 2. Međtuim, koliko god to suludo zvučalo, pokušaji da se priča nadoveže na prvi film praćeni pokušajima da se stvari kontekstualizuju detaljima iz savremene popularne kulture, čine taj film kudikamo vibrantnijim, iako je u ukupnom utisku ova nova ekranizacija ipak bolje gledalačko iskustvo.

* * / * * * *

EARTHBOUND

Pogledao sam vrlo simpatičan irski SF romcom EARTHBOUND Alana Brennana u kome jedna od kanonskih SF tema dobija tretman u kome se prepliću romantična komedija i pokušaj objašnjavanja SF konvencije kroz psihozu. U tom smislu, EARTHBOUND je neprikriveno oslonjen na zaostavštinu Brad Andersonovog remek-dela HAPPY ACCIDENTS. Isto tako, u domenu strukture ima značajnog uticaja Richarda Curtisa što je naročito zanimljivo ako imamo u vidu da se on sam ove sezone latio fantastike u vlastitom filmu ABOUT TIME.

Rafe Spall, glumac kog je Working Title pokušao da importuje u svoj romcom svet sa filmom I GIVE IT A YEAR (i u njemu Spall nije pokazao da jeste britanski Ryan Reynolds ali se još uvek ne može reći ni da nije) igra Engleza u Irskoj koji od detinjstva veruje da je vanzemaljac. Upoznaje devojku sa kojom procenjuje da bi mogao da nastavi svoju rasu, ali se u njihovom odnosu ispreči njegova deluzija ili pak neverovatna sudbina.

Sam zaplet o vanzemaljcu koji je pao na Zemlju i na njoj treba da prosuži svoju rasu aproprira Supermanovu mitologiju i to paradoksalno THE LAST SON liniju priče kojoj se vraća i ovogodišnji MAN OF STEEL. Otud bi se EARTHBOUND mogao gledati i kao simpatičan mali dodatak MAN OF STEELu.

Rafe Spall glumački dominira u filmu i sve mu je podređeno. Brennan se solidno snalazi na malom budžetu, film ima dobar tempo i sve što želi da plasira radi sa punim ubeđenjem što je važno jer je malo koji element ove priče zapravo originalan. Međutim, EATHBOUND je vešto sklopljen mehanizam koji ispunjava sve one ciljeve koje je postavio.

Mislim da pored ljubitelja britanskog romcoma, ovaj film svakako može biti zanimljiv i fanboyevima kao sporedna literatura.

* * * / * * * *

Saturday, November 2, 2013

ENDER'S GAME

Pogledao sam ENDER`S GAME Gavina Hooda, ekranizaciju SF klasika Orson Scott Carda. Danas ova ekranizacija nastaje u potpuno drugačujem kontekstu od onoga što je bila izvorna ideja. Za početak ovo nije prestižni Warnerov film koji je trebalo da režira Wolfgang Petersen u kome se Cardov klasik tretira na prvoklasan A-način. Sada je to film sa kojim Summit i Lionsgate žele da započnu novu young adult franšizu posle velikog uspeha koji su imali sa TWILIGHTom i HUNGER GAMESima, a identitet Orsona Scott Carda se krije zbog njegove serije prvo homofobnih a zatim i vrlo neobičnih političkih istupa.

Međutim, iako je ENDER'S GAME daleko od onoga što su verovatno zanišljali Petersen i Warner, Gavin Hood je snimio izuzetno dobar film sa kojim je što se mene tiče i zauzdao svoje holivudsko lutanje. Uprkos tome što mi se čini da je Hod neke elemente u ovom filmu "ispustio" i da je u pojedinim aspektima sigurno mogao biti još kreativniji, kao reditelj i scenarista je za početak uspeo da očuva idejnu postavku Cardovog romana.

Cardov roman je ponudio jedan nov pogled na rat koji je bio originalan i u domenu žanrovske ali i umetnički vredne literature i koji je tek posle ovog romana zapravo etabliran u javnosti i na filmu, na primerima afričke dece ratnika pa u krajnjoj liniji i u pojedinim aspektima balkanskih sukoba. Ideja da samo dete, odnosno neko nezreo i nedovoljno upoznat sa životom i svetom može biti besprekorno efikasan ratnik je izuzetno potentna, i potvrđena je u stvarnosti.

Vanzemaljska pretnja i način na koji je koncipirana kroz pojavu insektolikih agresora, povezuje Carda sa Heinleinom, a samim tim i Hooda sa Verhoevenom. Naravno, STARSHIP TROOPERS je klasik satire koja formalno nije snimana kao takva već je uneta u visokooktanski blokbaster. ENDER'S GAME nimalo nije satiričan, štaviše on deluje kao vrlo hermetična fašistička fantazija koja se vremenom pervertira u vrlo konkretnu, rekao bih nepogrešivu kritiku savremenog militarizma.

STARSHIP TROOPERS je u tom pogledu mnogo opštija kritika od ENDER'S GAMEa koji tačno zna šta cilja i to se ispostavlja kao vrlo relevantna stvar u savremenim odnosima.

U ovom filmu mogu da se prepoznaju i postide svi, od Amerikanaca do Srba.

Hood je svakako mogao da u pojedinim aspektima snimi skladniji film, ima u nekoliko stvari prostora za napredak ali u osnovi ovaj film je dobar i ono što u njenmu nije najsavršenije nosi u sebi tu weird atmosferu 70s SFa i space opere koja ima nekakvu znakovitost. U određenom smislu, Hood nudi arhaiziranost sličnu JOHN CARTERu i toj liniji filmova koji se obraćaju fanboy publici.

Samim tim, nisam siguran kako će ENDER'S GAME proći u bioskopima i da li može da bude franchise starter kakav su producenti zamislili pošto ti fanboy filmovi obično slabo prolaze kada dođu u bioskope a ovaj (možda srećom?) čak nije ni imao nepodeljenu podršku u domenu fandoma.

Međutim, ako do franšize dođe, Gavin Hood je napravio sjajnu glumačku podelu koju među mladima predvode Asa Butterfield i Hailee Steinfeld i oni definitivno imaju dovolčjno klvaliteta i šarma da iznesu serijal. Asa je bez sumnje dorastao naslovnoj ulozi. Uostalom, do sada je već imao iskustava sa velikim rediteljima i projektima.

Ove godine sam gledao veštije sklopljene space opere od ENDER'S GAMEa, primera radi STAR TREK INTO DARKNESS. Ipak, ENDER'S GAME se nameće kao jedan od najzanimljivijih filmova ove sezone, uprkos tome što stilski nije doveden do perfekcije.

* * * / * * * *

Thursday, October 31, 2013

SOMMARENS TOLV MANANDER

Pogledao sam klasik švedskog SFa SOMMARENS TOLV MANANDER, televizijski film poznatog reditelja Richarda Hoberta iz 1988. godine u kome se oseća eho sovjetskog SFa, radova kao što su SOLARIS i STALKER (pre svega filmske verzije). Hobert ne nudi estetizaciju kao Tarkovski, odnosi među likovima su vibrantniji i u jačem tempu, ali u osnovi postupak je sličan, naročito kada je reč o odnosu prema elementima fantastike. Uprkos kultnom statusu i preporukama da je ovo delo koje se ne propušta, i uprkos vrlo prijatnom utisku koji ostavlja gledanje ovog dvočasovnog TV filma, ipak nije reč o kapitalnom delu koje je bitno obogatilo žanr u internacionalnim okvirima. Mislim da je značaj ovog TV filma pre svega veliki u skadinavskom, regionalnom domenu, i svakako da ima svoje mesto u globalnim okvirima kada se izdvoje samo TV filmovi. Međutim, ukupni utisak da je ovo slično Kadijevićevim žanrovskim radovima za RTB, značajno ali u priličnoj meri zastarelo. Hobert se kasnije u produkciji švedske televizije vraćao SFu u jednoj mini-seriji koja po sinopsisu deluje još intrigatnije od ove priče o nusefektima projekta promene klime. U svakom slučaju, ovaj rad je sigurno zanimljiv hroničarima žanra i ljubiteljima SFa nastalog van glavnih centara.

Saturday, October 26, 2013

MARWENCOL

Zahvaljujući najavama Zemeckisovog novog filma, pogledao sam dokumentarni film MARWENCOL Jeffa Malmberga. Reč je o vrlo dinamničnom i zanimljivo koncipiranom dokumentarcu o čoveku čija je sudbina krajnje bizarna, i po mnogo čemu ostaje nerasvetljena i posle ovog filma iako MARWENCOL otkriva jako mnogo.

MARWENCOL je priča o čoveku koji je posle skoro fatalnog prebijanja dožuiveo teško oštećenje mozga, izgubio sva sećanja i pošto nije imao zdravstveno osiguranje, otpušten je iz bolnice da se leči kako zna i ume. Kao mešavinu fizio i psiho terapije počeo je da gradi maketu grada u svom dvorištu, a potom je počeo i da osmišljava narative, projektujući ličnosti ljudi iz svoje okoline u likove lutaka u maketi.

Sama maketa i detalji koje je napravio u tom gradiću su impozantni i činjenica da je iako amater napravio neke izuzetne fotografije tog projekta što mu je kasnije omogućilo da se nađe na njujorškoj art sceni.

Međutim, osnovna dilema vezana za njegovu ličnost ostaje nerazrešena, i čini mi se da je to veliki prostor za nadgradnu u igranom filmu a to je koliko "narativi" koje osmišljava za svoje "junake" zapravo utiču terapeutski i koliko on svoju situaciju razrešava kroz njih.

Naročito jer Mark Hogancamp ima prilične probleme koji datiraju od pre amnezije, a to je težak alkoholizam, a zatim i nerazjašnjena trauma vezana za crossdressing koji je po svemu sudeći imao ulogu i u napada na njega.

MARWENCOL uspeva da odlično zarobi atmosferu varošice u kojoj Hogancamp živi i da vrlo vibrantno prikaže njegov rad i načine na koje mu podstiče maštu. U tom pogledu Malmbergove intervencije deluju visokoestetizovano ali skrupulozno u odnosu na temu.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, October 25, 2013

MACHETE KILLS

Pogledao sam MACHETE KILLS Roberta Rodrigueza, nastavak dugometražne verzije vic-trejlera iz filma GRINDHOUSE. Kao što je prvi film pokazao kako taj vic nema dovoljno kapaciteta da se održi kao celovečernji film, to isto pokazuje i drugi film. Tolerancija gledalaca prema onome što može da vidi na ekranu u MACHETE KILLS u direktnoj je srazmeri sa odnosom koji ima prema ljudima koji se u njemu pojavljuju.

Meni je naravno od najvećeg značaja to što se u MACHETE KILLS pojavljuje Mel Gibson, i smatram da nije previše subjektivno ako naglasim da je on ne samo daleko najbolji deo filma već da u njegovim deonicama ovo delo dobija ozbiljnost koja mu je bila preko potrebna, jednim velikim delom i zato što Mel ima harizmu koja može da pokrije rupe u rediteljskom postupku.

Nažalost, MACHETE KILLS nema puno smisla u bilo kom drugom poglčedu tako da u širim okvirima Melove karijere ovaj film neće moći da preokrene negativni trend sa kojim se on suočio. Ipak, čini mi se da će kritika bez ikakve sumnje prepoznati koliki je gubitak što ga nema na ekranu, kao što je uostalom prepoznala i u slučaju filma HOW I SPENT MY SUMMER VACATION.

Druga faca od koje sam dosta očekivao u ovom filmu je Marko Zaror. Nažalost, MACHETE KILLS nije taj film sa kojim bi ovaj Čileanski zmaj mogao da se probije u mejnstrim, i moram priznati da me je razočarao Rodriguezov tretman njegovih predipozicija jer mi je spoj Rodrigueza i Zarora delovao jako potentno.

Ostalo je manje-više cirkus u kome Rodriguez pokušava da nasaže salatu od tarantionovskih dijaloških opersiflaža i namerno loših akcionih scena koje vremenom deluju samo bezveze, bez neke lucidne nadogradnje u parodiranju Grindhouse filma.

Sada već polako počinje da se postavlja pitanje šta je krajnji horizont Rodriguezovog insistiranja na ovom Grindhouse pravcu. Naime, pokazao je u nekoliko navrata kako želi da napravi posvetu B-filmovima, u međuvremenu se jako izmakao od svakog konteksta u kome bi to trebalo da ima smisla i sada je to već postalo jako zamorno.

Čini se da ovoga puta, za razliku od originalnog MACHETEa, nije naišao ni na strpljenje kritike ili festivala. Ipak, pošteno govoreći, teško je reći da je gori od prvog, samo je nešto manje interesantan za gledanje jer se svi aduti ali i sve greške ponavljaju.

* 1/2 / * * * *

Thursday, October 24, 2013

NIGHTFLYERS

Pogledao sam NIGHTFLYERS Roberta Collectora, ekranizaciju novele George R.R. Martina o svemirskoj ekspediciji koja pođe po zlu kada se istraživači suoče sa HALolikim poludelim brodskim kompjuterom koji pretvara džinovski svemirski brod u svojevrsni Bates Motel.

Collectorov film želi da spoji SF i horor impulse sa opštom atmosferom psihološke studije u svemiru ali u svim pretencioznijim delovima ispada prilično neuspešan. Ako imamo u vidu koliki delovi filma otpadaju na neuspešnu psihologizaciju, postavlja se ozbiljno pitanje da li je ovaj film na kraju i mogao da profunckioniše kao exploi6ation što mu je sasvim sigurno bila delimična namera.

Kada krene "akcija", film nije sasvim nezanimljiv. DP je Shelly Johnson, u međuvremenu sa potpisima na Johnstonovom CAPTAIN AMERICA ili Westovom EXPENDABLES 2. Collector i Johnson, u spoju sa vrlo 80s skorom, uspevaju da naprave sporadično zanimljivu atmosferu, naročito kada se odmaknu od psihologiziranja.

Ipak, toga nije dovoljno da bi u potpunosti iskupilo Collectorov film.

* 1/2 / * * * *