POKRAJINA ŠT.2

Potpuno je neverovatno iskustvo kada u dva dana pogledaš uslovno rečeno dva, ako ne žanrovska, filma, a ono barem filmove koji po nekim odrednicama koriste određene forme pa čak i sadržaje karakteristične za žanrovski film, triler i horor, oba nastala na prostoru ex-SFRJ, i oba odlična.




ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je u tom smislu odličniji jer je reč o filmu evropskog formata, i ni po čemu se ne može porediti sa POKRAJINOM ŠT.2 Vinka Moderndorfera, međutim ni ovaj slovenački film nastao u koprodukciji sa Srbijom nije lišen svog internacionalnog potencijala, iako se ne kvalifikuje kao značajan.




POKRAJINA ŠT. 2 je film u kome je Srbija bila manjinski koproducent i kao takva je filmu pored novca dala i dva važna saradnika. Direktor fotografije je Dušan Joksimović, najpoznatiji kao redovni Dragojevićev DP, a jednu od glavnih uloga igra Slobodan Ćustić. Izuzetno je interesantno videti ovu dvojicu ljudi rekonteksutualizovanih u slovenačkim okolnostima, i sa zadacima bez kojih se ne bi mogao zamisliti ovaj film.




Dušan Joksimović kao DP izuzev velikih Dragojevićevih produkcija nije imao previše sreće sa drugim rediteljima, naročito kada je radio na HDu. Ovaj film je po svom proudkiconom zamahu manji, ali sniman je na filmskoj traci i pokazuje kako Dule ume odlično da se nađe i u kamernijim uslovima, da svoj stil prilagodi srednjeevropskoj upeglanosti i blagoj distanci koju je Modrndorfer želeo kako bi ostvario svoj pipav anrovski koncept.




U filmu koji u sebi meša crnu komediju, triler, slasher i istorijsku konspiraciju, fotografija igra značajnu ulogu pre svega kako bi istovremeno nudila realizam i stilizaciju, u zavisnosti od situacije. Zahtev koji je Moderndorfer postavio pred Joksimovića je nesvakidašnji za naše DPeve, vrlo je složen i Dule ga je odlično obavio, dokazavši da je jedan oa najboljih DPeva u regionu. Kako onda da mu u Srbiji, fotorafije van Dragojevićevih filmova ne valjaju. Odgovor sigurno nije samo u HDu kao tehnici, već verovatno u tome da radi sa autorima koji niti imaju koncept niti mu nameću bilo standard koji mora da dostigne i zadatak koji mora da reši.




Zatim, Slobodan Ćustić je maestralan kao slasher. Njegov slasher je crnohumoran, sav u underplayu, sa odličnom upotrebom onoga što Ćustića inače krasi a to je izvesni spoj šarma i brutalnosti. Ćustić se u ovoj ulozi koristi sredstvma koja se ne razliku puno od onoga što mora da igra u Srbiji, s tim što to ponekad u našem filmu, jer uloge nisu odgovarajuće napisane, deluje kao šmira a ovde ima funkciju. Moderndorfer je dakle pokazao da shvata šta Ćustić može da mu pruži i da je našao ulogu kojoj to odgovara.




Kad je reč o scenariju, Moderndorfer je napisao vrlo interesantan "mali" triler koji kreće kao bezazlena gotovo guyritchiejevska priča (samo zaista guyritchiejevska, nikada ne odluta u TRI PALME ZA DVE BITANGE) a onda polako postaje sve interesantnija, sa sve interesantnijim karakterima, pozadinom koja evocira neke zanimljive istorijsko događaje iz vremena Drugog svetskog rata, obiljem crnog humora i poštenog nasilja. Moderndorfer je odlično prilagodio Ritchieja slovenačkim okolnostima i od njega bi naši autori imali štošta da nauče.




Kada se scenario detaljnije analizira može mu se prebaciti to da se glavni lik nedovoljno transformiše, ali to se može opravdati time što je reč o čoveku koji se stalno pretvara i laže, tako da nema puno vremena da pokazuje neku istinsku emociju. Međutim, unutar tempa koji Moderndorfer nameće (ma koliko paradoksalno zvučalo-slovenački film koji ima tempo) izvesna slabost transformacije glavnog lika može da prođe a marko mandić ga igra sa hladnoćom mladog Daniel Craiga.




Kad je o exploitation ravni reč, film obiluje solidnim nasiljem a još više sočnim seksom za ljubitelje te vrste zabave.




Prikazivanje u Veneciji doduše jeste overstatement kvaliteta ovog filma. Što se moje procene tiče, on može da prođe kao više nego solidno repertoarsko ostvarenje u našim okolnostima, ali sigurno nije nikakva avangardna ili politička pripovest o neprijatnim događajima iz prošlosti. Prošlost se zaista dotiče kao plot device. Moguće je da su elementi prošlosti koji se dotiču kontroverzni, ili istiniti, svejedno, ali ipak ne treba ih izbacivati u prvi plan kada je POKRAJINA pre svega film o sitnom ljubljanskom prevarantu.




S druge strane, moguće je da Moderndorfer u eksploataciji svog filma prepoznao da su istorija i politika dobra udica, pošto je uostalom tema maskra po Sloveniji aktuelna u Italiji (setimo se kontroverzi oko italijanskog TV filma IL CUORE NELL POZZO) jer su 2005. bile godišnjice tih događaja.




Ukoliko je tako, ne mogu ga kriviti. Čovek je radio ono što će najbolje plasirati film, međutim, oni koji očekuju istorijsku priču neće je naći u ovom filmu. U ovom filmu je istorija samo plot device i ništa više. Ipak, sasvim je moguće da je upravo taj segment mračnih oslobodilačkih tajni ono što izdvaja ovaj naslov iz mase sličnih, pa takođe i to treba uzeti u obzir kada se nabraja sve ono što naši autori mogu da nauče iz ovog filma.




Slično kao i u slučaju filma NIJE KRAJ, i POKRAJINA pokazuje da su naši nekadašnji severni sustanari u "tamnici naroda" naučili kako da prave "normalne filmove" dok je nama ta tajna očigledno nestala, ili je možda ukradena i odneta tamo, kao što su svojevremeno srpske fabrike nošene u Sloveniju i Hrvatsku?




* * * / * * * *

CHAIN REACTION

Pogledao sam CHAIN REACTION Ian Barryja, jedan od navodno cenjenijih Ozsploitationa. Reč je o filmu koji je u Maltinu bolje ocenjen od Andrew Davisovog imenjaka, koji je loš, ali ipak je visoka ocena (u Maltinu koji nije naklonjen Ozploitationu) obećavala.

Nažalost, Davisov film je ma koliko loš ipak bolji.

Izuzev činjenice da je film producirao George Miller, tata australijskog žanrovskog filma, i da ga je slikao Russell Boyd, jedan od eminentnijih lokalnih snimatelja, kao i da se Mel Gibson pojavljuje na kratko kao jedan od mehaničara u radionici glavnog junaka, što su sve kurioziteti, THE CHAIN REACTION nije ništa više od solidno realizovanog pokušaja da se sa ozbiljnošću Alana Pakule radi besmislen exploitation sa junakom vozačem trkačkih kola kakav bi radio neko poput Hal Needhama.

U tom spoju Pakule i Needhama, ni jedna ni druga struja nije zadovoljena. Film je prejednostavan da bi bio na liniji ozbiljnog zavereničkog trilera sedamdesetih, a premalo je akcije da bi se nametnuo kao upotrebljiv exploitation.

Ako svemu tome dodamo, seriju besmislenih lirskih pasaža koji su potpuno van konteksta, gotovo kao kultna scena sviranja klavira u filmu USLOVNA SLOBODA (i ovde ima sviranja klavira), jasno je da ovde ne samo da imamo posla sa slabim filmom, nego i sa autorom koji pokušava da prevaziđe konvencije nečega što ni sam nije sposoban da dostigne.

Ti pokušaji genre bendinga kod neveštih autora su mi jako odbojni, a kod Barryja ih ima.

Šteta je što film nije bio bolje osmišljen pošto je Boyd uspeo da prilično solidno uslika priču i da joj da te neke karakteristike exploitationa snimanog van Amerike u kome se oseća da se ekipa mnogo više trudi nego u američkom explitationu. Ipak, na snimanju se ne mogu popraviti neke greške napravljene u pripremama.

* 1/2 / * * * *

BLEDI MES

Smokijeva vizija da snimi seriju filmova koji će pričati jednu veliku priču i čine veću celinu je poprilično suluda u našim uslovima. Iako postoje serije filmova u kojima pojedinačni nastavci nemaju autonomiju kao samostalni filmovi, svaki od tih naslova nudi nešto atraktivno čime se nameće.

Međutim, kada je reč o generic melodrami najjeftinijeg tipa kojom se bavi Smoki onda ti pojedinačni naslovi nemaju previše smisla pošto im nedostaje zaokružena priča, a u melodrami ovog tipa upravo je zaokružena priča koja uspeva da izmuze neke suze jedini eventualni adut.

Ipak, posle prvog filma, njegovi nastavci sa recastovanim glavnim glumcem su najpre pratili od toga što su bili krajnje lapidarni, bez razvijene priče, bez ikakve zaokruženosti. Delovali su kao epizode neke ne previše zanimljive TV serije koja sporadično ima film look.

Smokijeva old school ekspertiza omogućila je i KONJIMA VRANIMA pa i BLEDOM MESECU da na nivou glumačke igre budu bliži oprobanim formulama srpskog šunda od jalovih pokušaja koje su doneli predstavnici istočnoevropske fondacijske struje u našem filmu. Paradoksalno, baš zbog tog old schoola lakše je gledati Smokija od Stefana Arsenijevića.

Ipak, odustvo zaokružene priče i name casta dovelo je do toga da KONJI VRANI krahiraju na blagajnama, a BLEDI MESEC je overio festivale a nije ni stigao da se nađe u bioskopima. Ne znam tačno šta je ripovano kako bi ova kopija dostigla do mene, no u svakom slučaju, film je overio hrvatsku televiziju u formi TV serije.

U regionalnom kontekstu, zbog film looka kome stremi Smoki, verujem da ovo može da prođe kao upmarket proizvod. BLEDI MESEC je na nivou priče prilično nerazvijen, međutim interesantniji je od KONJA VRANIH pošto uvodi motiv ljubavnog trougla i junaka koji razmišljaju o tome da se zbog ljubavi međusobno ubijaju, kao da ih već nije dovoljno postradalo u prvom filmu.

U svakom slučaju BLEDI MESEC je na nivou scenarija pristojniji od KONJA VRANIH, ali i dalje nije na nivou da stoji kao samostalni film. međutim, isto tako Smokiju se mora odati poštovanje zbog pokušaja da čuva duh old school rutine u filmmejkingu.

U BLEDOM MESECU se čini da je Đorđe Milosavljević čak malo opustio svoje scenarističke mišiće u žanrovskom ključu tako da je recimo ubacio subplot o tome kako Aničin ljubavnik pokušava da ubije njenog muža, zatim verovanje Aničinih sluga da im je mlin naselio vampir, pa i završnicu sa velikim plot revelationom koji se završava ubistvom. U tom smislu i Miladin Čolaković je imao priliku da ubaci neke interesantnije shotove nego što je inače imao kod Olega i Smokija ranije.

Overall, BLEDI MESEC je samo za kompletiste srpskog filmskog taloga, ali nije lišen prijatnih momenata.

Dakako, franšiza će samo napredovati pošto će se Marta Uzelac pretvoriti u Mirku...

* 1/2 / * * * *