THE PRESIDENT'S ANALYST

Pogledao sam THE PRESIDENT'S ANALYST Theodore W. Flickera. ovo ime liči kao pseudonim Theodore Roszaka, ali nije, po IMDBu taj čovek zaista postoji, i tim pre je čudno što izuzev ovog filma, on u svom opusu nema neki upečatljiviji nastup.

PRESIDENT'S ANALYST je 70s politički film u svojoj najslavnijoj formi, istovremeno zabavan, komunikativan i politički antgažovan. Polazi od premise za koju mi nije jasno kako je do sada neko nije uzeo za rimejk. Priča prati njujorškog shrinka koji postaje predsednikov analitičar, i vremenom biva iznuren poslom i strahovima koji prate njegov osetljiv poziv. Kada shvati da ne može bezbedno otići sa te pozicije, počinje da beži a u poteru za njim kreće celokupna špijunska zajednica.

Scenario je skladno napisan sa odlično postavljenim glavnim likom, i što je još važnije sa postupcima lika koji proističu iz njegove profesije i ličnosti. Negativci koji progone glavnog junaka su takođe interesantno postavljeni i dobro glumljeni, a ideološki kredo je vrlo precizan.

Flickerova režija je svedena, danas bi ovakav film bio rađen u jačem tempu, međutim ovaj tempo je sasvim u redu za film iz 1967. koji izgleda znatno modernije nego što bi mu godište sugerisalo. Flicker rediteljski odlično, čak i vrlo energično nalazi ravnotežu između komedije i špijunskog filma. Ako imamo u vidu da je ovaj film u suštini anarhičan, na hipi liniji, tim pre je snažniji od radova koje su na te teme izbacivali Bartel i Mazursky, barem na planu stila.

No, najbolje od svega je što PRESIDENT'S ANALYST u krajnjoj liniji funkcioniše kao repertoarska komedija sa Coburnom u glavnoj ulozi. Štaviše meni je bio i zabavniji od njegovih filmova o Flintu koje bi doduše možda morao da repriziram.

U svakum slučaju, THE PREDIENT'S ANALYST je izvanredan film koji iskreno preporučujem.

* * * 1/2 / * * * *

LONDON TO BRIGHTON

Pogledao sam LONDON TO BRIGHTON Paul Andrew Williamsa, courtesy of Ginger.

Ovaj film je navodno stavio Williamsa na mapu novih britaksih reditelja i prošao je prilično dobro na festivalima.

Ne mogu reći da mi je jasno zašto je to tako, pošto Williams u njemu nije pokazao ništa više od solidne tehničke uvežbanosti koju uostalom ima većina školovanih britanskih reditelja.

Film ima realističku egzekuciju i high concept premisu koje se poprilično potiru u priču o uličnoj prostitutki kojoj proradi savest kada treba da isporuči dvanaestogodišnju devojččicu odanoj mušteriji svoga pimpa.

S jedne srane, Williamsov film koceptualno vuče u pravcu COLLATERALa a stilski je znatno bliži nekoj BBC TV drami, pa se stilizacija visokog koncepta i realistička igra baš ne poklapaju, pošto film ne sadrži dovoljno entropije koju bi sa sobom morao da nosi realistički pristup.

Konačno, sve mi je dodatno obesmišljeno time što sam odmah na početku provalio, a mislim da bi to pošlo za rukom maltene svakom filmofilu, šta će biti veliki preokret na kraju priče, kojim je Williams planirao da nas zatekne.

No, film je barem, efikasno urađen.

* * / * * * *

POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA

Pogledao sam sinoć posmrtne ostatke filma POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA Dragoljuba Ivkova koje je Ginger vrlo dostojanstveno privolio na disk, ako imamo u vidu da mi je otac pričao kako je ovaj film još pre telekiniranja bio dostupan na nekoj prilično potrošenoj kopiji koju je život ozbiljno izmontirao.

Ovaj film je u suštini jedini reprezent opsesije naših scenografa krimi žanrom. Pored srpskog Cedrica Gibbonsa, Dragoljuba Ivkova, koji je uspeo da pored zmašne scenografske karijere i režira dva filma, veliki fan krimića bio je i čuveni Vladislav Lašić ali nažalost svoj krimi scenario nikada nije realizovao.

POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je specifičan krimić pre svega po tome što ga je proizveo Kino Klub Beograd, dakle kuća u kojoj su ponili crnotalasovski, i koja se nije bavila mejnstrim i žanrovskim filmom. U tom smislu, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA ima neka aletrenativna obeležja koja ga razlikuju od krimića koje je u to vreme snimao Žika Mitrović.

Naime, Ivkov donosi snažnije uticaje francuskom Novog Talasa, ili recimo ekscentričnih krimića koje su radili autori poput Josepha Loseya. DP je bio Aleksandar Petković, jedan od najbitnijih DPjeva u istoriji naše kinematografije, a svakako najbitniji za Crni Talas, i film ima visoku vizuelnu kulturu. Naravno, teško je govoriti o vizuelnoj kulturi filma kad se gleda na ovako ruiniranoj kopiji, ali primećuju se lucidno izabrani uglovi snimanja i dobar vizuelni izraz sa malim brojem pozicija kamere.

Ovaj film je interesantan i zbog poprilično hrabrog pokušaja da se snime automobilske potere koje su, imajući u vidu vreme kada su nastale, sasvim pristojne.

Scenario potpisuju glumac Dušan Janićijević i Milan Nikolić. Morao bih da proverim da li je to THE Milan Nikolić čuveni SFRJ pisac krimića ali pretpostavljam da jeste, sudeći po žanru. Film je lepo koncipiran na nivou preokreta, samo vođenje priče je moglo biti veštije, međutim za naše uslocve, pa čak i uslove euro krimića tog vremena, to je sasvim u redu.

Ako imamo u vidu novotalasovske i ekscentrične uticaje, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je vrlo skladan film. Sigurno bi bio skladniji da je američki, ili barem rađen pod američkim uticajem kao što je u to vreme radio Žika Mitrović.

Na svu sreću, novotalasovski uticaji su prisutni u poigravanju kompozicijom kadra i izvesnim dijaloškim deonicama, ali ne razbijaju osnovnu uverljivost filmskog prizora kao što je to bio slučaj kod samih francuskih izvornika.

Možda me utisak vara jer je kopija koju sam gledao dosta propala, ali POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je jedan vrlo solidan mali film. Gledao sam ga kao dete i bio mi je spooky i nejasan. Sada sa većim strpljenjem ostavlja bolji utisak, naročito kao karika u evoluciji žanra kod nas.

* * * / * * * *

12 ROUNDS

Posle dužeg vremena, latio sam se bioskopske kopije, solidne ali ipak bioskopske, kako bih zadovoljio bloodlust povodom novog filma Rennyja Harlina.

U svakom slučaju, 12 ROUNDS je rennyjev povratak onome što najbolje radi, a to je akcija. Posle lutanja sa COVENANTom i CLEANERom koji su imali tek izvesne dodirne tačke sa dosadašnjim Rennyjevim radom, 12 ROUNDS je punokrvni, visokooktanski akcijaš.

Renny u Holivudu više ne važi za prvu rediteljsku ligu o čemu svedoči to da je 12 ROUNDS film od 22 miliona dolara, sa rvačem John Cenom u glavnoj ulozi i scenarijem Daniela Kunke koga ne mogu da tuže za ripovanje SPEEDa, DIE HARD WITH A VENGEANCE i POINT BREAKa samo zbog toga što su to sve Foxovi propertyji kao i sam 12 ROUNDS.

Međutim, kada se sve ovo uzme u obzir, 12 ROUNDS je pošten akcijaš kakav paradoksalno odavno nismo gledali. Naime, ako imamo u vidu budžet, Renny je prevazišao konkurenciju ovog tipa. Iako i filmovi poput CRANKa koštaju približno slično, oni pokušavaju da nadoknade svoju budžetsku svedenost nekim quirky detaljima. Nei 12 ROUNDS koji hrabro stupa vrlo ozbiljno tamo gde su stupali DIE HARD WITH A VENGEANCE, SPEED i POINT BREAK, bez ikakve ironije, napornog humora i sl.

Film je prepun akcije, izuzetno je dinamičan, iako je oslonjen na klišee, oni ne smetaju jer Renny sa neverovatnom lakoćom izlaže priču. Što se odnosa budžeta i onoga što isporučuje film tiče, 12 ROUNDS je apsolutno u ravni skupljih filmova ovog tipa.

John Cena u glavnoj ulozi izgleda, kako ga je jedan američki kritičar definisao, kao Matt Damon izobličen od steroida, i svakako da bi neki harizmatičniji glumac bio bolji za ulogu akcionog heroja, neko kao Jason Statham recimo bi sigurno uzdigao ovaj film. Međutim, u kontekstu ovolike količine akcije i tempa, Cena funckioniše pošto uglavnom ćuti i radi. Upravo je Statham karakterističan po takvim ulogama, i Cena sa njim deli još jednu karakteristiku a to je povratak čiste mišićne mase na ekran. Međutim, dok je Stathamovo telo brižljivo oblikovano, Cena deluje kao produkt steroida, i to dosrta neistesan, no s druge strane, vraća jedan od dragih aduta 80s akcionih heroja a to je čista fizička snaga junaka koja povremeno zaigra. To odavno nismo videli.

Što se Rennyjeve režije tiče, ona je najbliža Peter Bergovom multi-cam pristupu, o čemu svedoči i angažovanje David Boyda, DPa koji radi Bergovu seriju FRIDAY NIGHT LIGHTS.

Pa ipak, same akcinoe sekvence su vrlo old school po svojoj koncepciji i Renny zaista uspeva da mudro spoji old school i nu school i da iz žongliranja sa velikim brojem pozicija i pokreta kamere napravi delo velike energije.

Što se bioskopske sudbine filma tiče, otvaranje od 5 miliona nije bilo senzacionalno, no trenutna konkurencija je prejaka, film nije prikazan kritičarima, i izašao je u relativno malo sala. Međutim, posle DTV distribucije CLEANERa za Harlina je dobro da se vratio u theatrical milje.

* * * / * * * *

DOED SNOE

Pogledao sam DOED SNOE Tommy Wirkole. Ne pamtim kada sam poslednji put gledao nešto ovako glupo i besmisleno. To samo po sebi ne bi bilo problem, uostalom ovo je film iz podžanra koji karakteriše mnoštvo očajnih naslova (premda moram priznati da samu genezu monstruma nisam baš dokučio), kada taj film ne bi dolazio sa etiketom učesnika Sundancea, i umerenom podrškom žanrovske kritike.

Ta podrška mi zaista nije jasna. Ovaj film osim upadljivo idiotske i neobjašnjene premise ne nudi apsolutno ništa vredno pomena, a i ta premisa sadržana u ideji da zombifikovani nacisti ubijaju tinejdžere na kampovanju teško da može da privuče bilo kakvu pažnju.

Stoga, ovog puta sam se baš opekao zbog svoje otvorenosti ka egzotičnom žanrovskom filmu. DOED SNOE je film beokonskog nivoa, s tim što ga nisu radili naši poznanici pa je još manje zanimljiv.

CONSPIRACY THEORY

Ponovo sam pogledao CONSPIRACY THEORY Richarda Donnera, film koji mi je još onomad 1997. bio vrlo zanimljiv iako ne do kraja dobar. Pomislio sam da će mi sad biti jasnije šta je zapravo problem ovog filma, ali nisam ništa bliži rešenju.

Sličan osećaj povodom ovog filma ima Roger Ebert koji smatra da je reč o sjajnom scenariju za mali film koji je onda studio naduvao da bude veliki spektakl i da je to bila greška. U principu, jedini je Ebert u analizi ovog filma pokušao da dokuči šta je problem jer je bio hookovan celim konceptom.

Ja mislim da je Ebert delimično na tragu problema, ali da ga nije definisao do kraja iz prostog razloga što se i ja slažem da je ovo verovatno najbolji Helgelandov scenario (LA CONFIDENTIAL ne računam) na nivou koncepta i egzekucije. Zaista se retko i u najjačem holivudskom high concept filmu, raspisanom do detalja sreće ovakva osmišljenost likova i stuacija i zaista jako retko u filmu svi elementi high concepta funkcionišu kao ovde.

Pre svega sam koncept priče o teorteičaru zavere koji stalno priča o tim teorijama dok se na kraju ne ispostavi da je jedna od njih tačna, je sjajan. Isto tako je sjajno to što se ispostavi da je on ne samo oko neke od njih u pravu već i da je on sam produkt jedne od zavera.

Zatim, ljubavna priča između dvoje junaka koja je jako slična ljubavnoj priči iz TAXI DRIVERa sa kojim ovaj film otvoreno polemiše, ne samo kroz to što je junakom day job da je taksista, nego i kroz detalje sa muzičarima na ulici, gde ludi muškarac postaje normalniji pored vrlo racionalne žene i vice versa dok se nađu ili ne nađu negde na sredini. Ovde ta ljubavna priča nije klasično nakalemljena kao u većini high concept filmova već govori o junacima i njihovoj transformaciji.

Zatim, sam glavni junak, koji je simpatičan, ali ne na veseo već na vrlo elegičan način, i u stvari je reinmterpretacija Travis Bicklea za nove okolnosti, svakako stoji kao jedan od upečatljivijih karaktera koji su se pojavili u komericjalnom američkom filmu.

Konačno, zaplet je odlično vođen, čak su i pasažne scene dobro osmišljene, a Donner je iako veteran sasvim solidno realizovao celu stvar.

I opet nešto fali filmu kao celini?

Ne znam da li je možda problem u ritmu jer recimo scenaristički znatno slabiji ENEMY OF THE STATE Tony Scotta mnogo bolje funkcioniše i ostavlja snažniji utisak kao celina od CONSPIRACY THEORY. Ili je problem u rediteljskom postupku koji je uz sva unapređenja ipak negde too 80s za svežinu scenarističkog materijala, jer Donner je u krajnjoj liniji gotovo 30 godina stariji čak i od veterana 80s akcijaša.

Ili je možda glavni junak previše mračan i ometa da se dobro osmišljena zabava slobodno razdvaja što bi nas dovelo do paradoksa da je u stvari previše kvaliteta upropastilo film, što se ranije dešavalo dobrim filmovima na blagajni, ali retko kada je suvišpe toga dobrog razaralo film u sebi.

Čini mi se da se možda baš to nemoguće desilo ovom filmu što ga ne čini manje zanimljivim i intrigantnim, naročito profesionalcima koji žele da se udube u neke od tananijih pitanja mehanike filmske priče i žanra u celini. U svakom slučaju, ovo je film kome ću se definitivno vraćati kako bih konačno dijagnosticirao njegov problem.

* * * / * * * *

VETAR JE STAO PRED ZORU

VETAR JE STAO PRED ZORU Radoša Novakovića je film o komunističkim ilegalcima u okupiranom Beogradu koji pokušava da spoji tradicije trilera sa camusovskim i sartreovskim poimanjima morala i odgovornosti u revolucionarnoj borbi. Ukoliko bi se postavilo pitanje koja dimenzija bolje funkcioniše, rekao bih da iako su obe eksplicitne, bolje funkcioniše trilersa dimenzija iz prostog razloga što je zaplet bolje vođen od ideologije.

Naime, ideološka dimezija je zatomljena time što su pripadnici komunističke ilegale prikazani kao plemeniti i humani uprkos svpm, strahu i obazrivosti, tako da se time devalvira ideološka premisa proistekla iz priče o devojci-ilegalki neočekivano puštenoj iz

Specijalne Policije koju drugovi počnu da sumnjiče za seriju hapšenja ilegalaca po Beogradu. Naprosto, ni Novaković ni Vučo nisu imali hrabrosti da prikažu komuniste kao nemilosrdne pa samim tim ni odnosi među likovima ne dostižu paradigme koje su postavili Sartre i Camus.

S druge strane, trilerska dimenzija je dobra pošto kada krenu hapšenja, mi samo znamo da puštanje devojke jeste deo masterplana koji je osmislio islednik Specijalne Policije ali nismo upoznati sa detaljima tog plana i oni se polako otkrivaju. U tom smislu, scenario Aleksandra vuča vodi stvari sasvim solidno i nudi nekoliko zgodnih preokreta i situacija.

Interesantni detalji su vezani za lik dede puštene devojke koji je bio učesnik Prvog svetskog rata i svojoj unuki ne može da uskrati mogućnost da se bori za svoju zemlju, iako se brine za nju. Međutim, najkompleksniji i očekivano najbolje glumljen karakter je lik Pavla Ugrinovića (ime aludira na čuveni pseudonim Pavle Ugrinov), islednika Specijalne Policije kog igra Branko Pleša.

Lokacije su sasvim solidne, dosta je korišćen studio, a Novaković pokazuje da je prilično darovit u vizeualnim rešenjima, ne samo u izboru lokacija (policijsko mučilište na mansardi, sastajalište ilegalaca u Botaničkoj Bašti) već i u tretmanu eksterijera.

Sve to čini VETAR JE STAO PRED ZORU jednim od solidnijih filmova o urbanim ilegalcima, i svakako jednim od ubedljivijih naslova iz vremena prve faze razvoja naše kinematografije.

* * * / * * * *

THE HOSPITAL

Pogledao sam THE HOSPITAL Arthura Hillera.

Reč je o kultnoj crnoj komediji iz 1971. koja se po George C. Scottu u glavnoj ulozi i counterculture stavu nadovezuje na Lesterovu PETULIU.

Snimljen po scenariju Paddy Chayefskog, THE HOSPITAL je crna komedija koja počinje kao MASHa a potom se pretvara u maltene antonionijevsku priču o njujorškom lekaru koga mlada neurotičarka, inače poklonica jednog indijanskog kulta pokušava da oslobodi inhibicija.

Njega igra George C. Scott a nju Diana Rigg i spoj ove podele i koncepta zvuči sjajno. Nažalost, koliko god imao nekoliko duhovitih opažanja i nekoliko dobro zamišljenih scena, Paddyjev (inače oskarovski) scenario je konfuzan, digresivan i stilski neujednačen, i u tom smislu, THE HOSPITAL zaslužuje koncizniji rimejk u kome bi se dramaturške nejasnoće razrešile.

Ovako on ostaje zanimjiv za fanove George C. Scotta i fetišiste Diane Rigg (spadam u obe grupe), i kao neka vrsta artefkta koji je proizveo američki politically charged film sedamdesetih, međutim, poprilično pada kao gledalačko iskustvo.

* * 1/2 / * * * *

THE LAST KING OF SCOTLAND

Pogledao sam THE LAST KING OF SCOTLAND Kevina MacDonalda, courtesy of Ginger.

Mogu reći da je to vrlo solidan film, koji postiže solidnu istorijsku autentičnost, spajajući fiktivne zaplete sa istinitim događajima, ne bi li došao do uverljivog pseudo-istorijskog sklopa.

Uverljivost opada pri kraju koji vuče u pravcu klasičnog suspense filma sa žrtvovanjima koja se nalaze u comic book ravni, ali nikada ne prelazi granicu u kojoj to postaje opterećenje. U svakom slučaju finale u Entebeu je moglo biti veštije postavljeno.

MacDonald je film odlično izrežirao. Očigledni su koreni koji vuče iz rada sa Danny Boyleom, i iz vrlo jasne skorsezijanske note u Boyleovom rukopisu na koju MacDonald, inače Boyleov producent, referiše. U tom smislu, THA LAST KING OF SCOTLAND ima jednu vrlo svežu anti-establišment notu koju je Boyle doktorirao u svojim britanskim filmovima, u spoju sa izvanrednim afro-šikom nesvrstanih, koji ja inače jako volim pošto su mi brojni rođaci gradili Afriku, i skorsezijanskim melanžom stilova u vizura kako bi se ispričala priča.

Ono što je možda najzanimljivije, ali je i najveća mana filma ia zato je ovaj film samo solidan ali ne i veliki, jeste to što je macDonald nekako uspeo da dosta dinamičnom učini zapravo minornu priču o Idi Aminu, u kojoj mi nismo dobili ni trećinu njegove opšte perverzije i patologije. Međutim, THE LAST KING OF SCOTLAND je dovoljno vešto urađen da zabašuri ovaj nmedostatak i na kraju zaista stoji kao old school holivudski filmmaking fundiran u istoriji, i film kome ćemo se ponekad vraćati zbog dobre atmosfere, energičnih likova i odlične rekontrukcije nesvrstane Afrike.

Ovo je odličan double-bill sa DREAMGIRLS.

* * * / * * * *

THE 39 STEPS

Ukoliko neko ko se bavi filmom ili televizijom u Srbiji želi da padne u depresiju, onda treba da pogleda nešto iz BBC produkcije. Recimo, divan a krajnje neupadljiv TV film THE 39 STEPS Jamesa Hawesa u kome je Buchanov roman dobio svoju četvrtu ekranizaciju.

Scenario je pisala Lizzie Mickery koju znamo kao scenaristu TV filma DIRTY WAR i serije STATE WITHIN i adaptacija je naravno prepuna izmena u odnosu na izvorni roman ali i na poznate eksranizacije, među kojima je najčuvenija Hitchova.

Ova ekranizacija je najbliža tradiciji avanturističko-špijunskog filma. Ona krene i ne zaustavlja se. A avanturistički elementi su potentni i retro, taman kako bi ovaj film, arhaičan za bioskop, savršeno pasovao na tivu ne kao nešto što je nedoraslo za bioskop nego kao dopuna bioskopu, kao nešto čega u bioskopu više nema (a u suštini nije bilo loše).

Uslovno rečeno, klasičan status koji ima John Buchan, mogao bi se porediti sa statusom Mir Jam kod nas. Dakle, Buchan je bio Mir Jam za muškarce a njegov roman je bio britanska propaganda u vreme Velikog Rata i to je sasvim jasno, međutim, eto stekao je statuss klasika iako nije reč o značajnoj literaturi.

U tom smislu, impresionira širina pogleda na stvari i spremnost BBC da razne stvari smatra klasičnim i dostojnim vrhunske reinterpretacije.

WITCHES OF EASTWICK

Ovih dana sam izvršio periodičnu reprizu jednog dragog filma iz osamdesetih, WITCHES OF EASTWICK George Millera.

Ovaj naslov svakako spada među spomenike ekscesivnosti osamdesetih, reč je o ekranizaciji John Updikea koja je u viziji George Millera snimljena kao bizarna bajka za odrasle, sa rediteljskim konvencijama omladinskog filma fantastike i materijalom koji je izrazito adult-oriented.

I rezultat je što se mene tiče fascinantan, iako mi je sasvim legitimno da neko smatra ovaj film potpunom bljuvotinom.

Naime, ta subverzija unutar forme holivudskog spektakla, povezivanje seksualne vitalnosti sa formom koja se obraća mladima, unutar priče o osobama koje zapravo tragaju za vitalnošću, i podmlađuju se zajedno sa pristupom priči u filmu je sjajna.

Čini mi se da je u ovom filmu George Miller, unutar jedne par exelence repertoarske forme, sa velikim zvezdama i specijalnim efektima, postavio transgresorsku priču i pokazao kako se pravi veliki i upečatljiv holivudski debi posle uspelih vanholivudskih filmova.

Pored toga, mislim da je u ovom filmu Miller vrlo mudro upotrebio inače već tada prilično nekontrolisanog Jack Nicholsona i smestio ga u kontekst u kome on može da funkcioniše, što mnogim iskusnijim rediteljima nije pošlo za rukom. I onda zaista uspeva da napravi nešto novo, i tada sveže, od prepoznatljivog zvezdinog schticka, i da Van Horne učini kultnim likom 80s filma.

Kada se pogleda struktura chick flicka pomešana sa bajkovitim pristupom prikazu odnosa i generalnog vizuelnog aspekta, WITCHES OF EASTWICK se može posmatrati kao granddaddy ČARLSTONA ZA OGNJENKU, a mislim da bi neki sličan projekat zapravo bio idealan za Urošev debi u Americi.

* * * 1/2 / * * * *

OBRATNIJ OTSČET

Pogledao sam OBRATNIJ OTSČET Vadima Šmeljeva, reditelja o kom sam već pisao povodom filmova KOD APOKALIPSISA i SSD.

OTSČET je akcioni triler o grupi specijalista ruske službe bezbednosti koji rešavaju dojavu da će u Moskvi biti počinjen teroristički čin u sledećih 48 sati i do rezultata dolaze spajajući hakovanje, razvijene instinkte i borilačke veštine svakog pojedinačnog člana tima.

Za razliku od KODA APOKALIPSISA koji je verujem snimljen sa većim budžetom i bez kompleksa u smislu na kave zahvate je Šmeljev spreman, OTSČET je mnogo ambiciozniji u svom pokušaju da liči na Holivud i samim tim nema veliki zamah na planu koncepta akcionih scena. Čini se da se u ovom filmu Šmeljev opredelio da snimi scene za koje je bio siguran da će moći da ih izgura perfektno, u čemu je manje više uspeo, međutim, relativni deficit akcije nije nadomestio nekim drugim adutima izuzev time što je film izuzetno glossy.

U tom smislu, koliko god OTSĆET u tome što jeste bio vrhunski, ima problem u tome što su konkurenstki filmovi znatno dinamičniji i bogatiji, i ova količina akcionih scena bi pre pila vodu u filmu za interesantnijim junacima i zapletom jer ovakav kakav je, po svom pristupu, OTSČET sve svoje rupe mora da nadoknađuje akcijom. Sličan pristup imaju i neki naši reditelji koji žele da rade akciju ali da u tom smislu budu ziheraši i snime besprekorno on što mogu, a toge ja malo, a da usput u scenarističkom smislu ne kompenzuju taj nedostatak akcije.

Ipak, OTSĆET je meni, uz sve nedostatke bio cool i zabavan, a ono gde se dohvatao akcije je bilo odlično. Štaviše, u nekim mirnim scenama, Šmeljevljev stil, očigledno stican kroz reklame, po svojoj ambiciji čak i nadmašuje rešenja u sličnim američkim filmovima.

Ipak, sasvim je jasno zašto se Timur ipak nametnuo kao frontrunner ovog pravca dočim je Šmeljev ostao vrlo kompetentni epigon za lokalnu upotrebu.

* * 1/2 / * * * *

KILLSHOT

Pogledao sam KILLSHOT Johna Maddena. Ovom filmu se nešto dešavalo u postprodukciji i pojavio se na neki poluopskuran, krajnje Weinsteinovski način.

Reč je o adaptaciji Elmore Leonarda koja dolazi iz Tarantinovg kampa, i njegov producent je potpisan na ovom filmu a svojevremeno je i sam QT pominjan kao producent.

Iako ostaje pitanje  šta je sve sadržao taj neki duži cut, na osnovu ovoga što se vidi u ovom devedesetominutnom, KILLSHOT ne deluje kao film koji se naročito izdvaja iz mase ambicioznijih polu-Sundance neo noir filmova.

Glumačka podela koju predvode Mickey Rourke, Diane Lane i Thomas Jane, sa talentovanim epizodnim glumcima kao što je Rosario Dawson, daje određeni nivo priči, ali ni oni  ni Maddenova dosta inspirisana i energična inscenacija ne mogu da nadomeste suštinsku prazninu cele priče, činjenicu da smo to sve ranije videli u boljim i vitalnijim izdanjima.

Ipak, ono što najviše čudi je relativno visoka reputacija ekipa. I John Madden i Hossein Amini su ugledni britanski profiji od kojih bi se očekivalo da žele da snime ozbiljan holivudski film a ostaju na nivou totalne rutine.

Doduše, maddenova energhija inscenacije boprilačkih scena me raduje pred njegovu režiju THE DEBTa, rimejka izraelskog MOSSAD trilera, koji će nadam se u produkciji Matthew Vaughna i sa odličnom podelom biti znatno interesantniji od ovoga, a koliko shvatam i sam Vaughn će se postarati za to.

* * / * * * *

KANDIDATEN

Pogledao sam odličan danski triler KANDIDATEN Kaspera Barfoeda. Ovaj film je na danskom box officeo uzeo preko milion i po dolara, i koliko shvatam bio je umereni hit, međutim reč je o odličnom nepretencioznom, svedenom repertoarskom trileru koji ne pokušava da otkrije išta novo ali ono što je prepoznatljivo radi dosta solidno i sveže.

Barfoed polazi od klasične priče o čoveku koji jedne noći posrne u noćnom klubu i krene stranputicom preljube da bi sutradan osvanuo ucenjen ubistvom žene sa kojom se hookupovao. Postavka je vrlo klasična ali je na scenarističkom nivou solidno dalje razvijana. Ja sam lično kao dramaturg imao dosta solidnu ideju šta sledi ali svaki od poteza je bio dobar pravac za rollercoaster, i mislim da publika može jako dobro da uživa u twistovima koje Barfoed nabacuje.

Barfoedova inscenacija je energična, sa sjajnim lokacijama, dobrim pokretima kamere koji podsećaju na DOGME ali nisu dogme, dosta pozicija kamere i dozuma tokom dramskih scena koji svemu daju jednu energičnu atmosferu koja izvire iz DOGME ali se može čitati i u 24, CSI ključu, i čak daje svemu neku visceralnost koja igra na repertoarskom tržištu danas, ako uzmemo u obzir Greengrassa ili Berga.

Naravno, KANDIDATEN nije akcija, ovo je pre svega hitchcockovski noir sa izraženim motivom konspiracije, ali i kad dođe do fizičkih konfrontacija, Barfoed se odlično snalazi u njima. Stoga, KANDIDATEN preporučujem ljubiteljima savremenog euiro krimića, a mislim da ni oni koji žele isključivo holivudski fiks neće biti razočarani ovim ostvarenjem.

Njegov jedini problem je u tome što ne nudi ništa previše novo, i ceo žanr je evolutivnom smislu mogao bez njega, što ga ne čini solidnim predstavnikom unutar onoga što je već osvojeno polje žanrovskog izraza.

* * * /  * * * *

THE NAKED FACE

Pogledao sam THE NAKED FACE Bryan Forbesa, triler u Cannon produkciji snimljen po romanu Sidney Sheldona u kome je Roger Moore pokušao da michaelcaineizuje posle završetka svog angažmana u Bond-filmovima.

U filmu je okupljena sjajna ekipa, Rod Steiger i Elliott Gould igraju pandure koji istražuju slučaj ubistava koja se odigravaju oko njujorškog psihijatra koga igra Moore, Art Carney koji praktično reprizira ulogu ostarelog dicka iz THE LATE SHOW Roberta Bentona. Međutim, ni u jednom trenutku, iako ima odlično glumljenih scena, naročito sa Carneyem, Steigerom i Gouldom, ovaj film ne profunkiconiše kao koherentna priča, Mooreov lik ostaje bled i film deluje epizodično pošto sama misterija nije dobro postavljena.

U nekoliko scena pokušaja ubistva, Forbes uspeva da napravi neka energična rešenja ali čak ni na nivou mehanike ovaj film ne uspeva da se izdvoji, a u kontekstu vremena u kome je izašao sporadično čak deluje i anahrono.

Koliko god da je Cannon savršeno radio exploitation a povremeno i filmove sa većim pretenzijama, toliko očigledno nije uspeo da se snađe u ovoj formi upmarket trilera sa solidnim glumcima po romanu Sidney Sheldona.

* * / * * * *

LA VIRGEN DE LOS SICARIOS

Pogledao sam LA VIRGEN DE LOS SICARIOS Barbeta Schroedera. Ovo je film po romanu Fernanda Valleja koji je Barbert snimio još dok je bio u opticaju u Holivudu, pre nego što će uraditi MURDER BY NUMBERS. Međutim, po svojim karakteristikama ovaj film je potpuno suprotan Holivudu. Sniman je na elektronici (tada elektonika još nije bila razvijena kao sada) na lokaciji u Medeljini u polu-gerila uslovima sa sve telohraniteljima koji su obezbeđivali ekipu dok je snimala film.

I zaista film ima dosta koristi od tog alternativnog, gerilskog pristupa, pošto uspeva da integriše grad Medeljin kao jedan od likova i da u priličnoj meri priču preplete sa navikama Medeljinaca i krajevima ovog turbulentnog grada.

Što se tiče vođenja priče, iako Barbet pokušava i u velikoj meri uspeva da je drži pod kontrolom, postoje izvesna ponavljanja u Vallejovoj adaptacija vlastitog romana, međutim, ako imamo u vidu strukturu i fakturu filma, mogla se očekivati čak i veća formalna nefunkcionalnost.

Uprkos velikoj entropiji samog snimanja, Barbet na kraju uspeva da formuliše jedno sasvim pristojno, zaokruženo delo i da u sred holivudske karijere proizvede jedan par exellence art house film.

Kolumbijski glumac German Jaramillo u poedinim trenucima uspeva da kanališe demonsku energiju Iana Richardsona, i glavnu ulogu gej pisca igra dosta odmereno i ubedljivo, i solidno se nosi sa obiljem dijaloga koji mora da izgovara. Svakako da se uz književnika Valleja, Jaramillo izdvaja kao ključni Barbetov partner u ovom filmu.

Ne bi me čudilo da je ovaj roman ili film inspirisao Morrisseya da napiše pesmu FIRST OF THE GANG TO DIE.

* * * / * * * *

NOBEL SON

Pogledao sam sinoć NOBEL SON Randalla Millera, jedan od dva indie filma sa Alan Rickmnanom, koje je ovaj rditelj snimio u protekle dve godine. Ako imamo na umu da je Miller dosadašnju karijeru uložio u filmove koji bi se u najmanju ruku mogli nazvati studijskom konfekcijom za jdnokratnu upotrebu, za NOBEL SON i BOTTLE SHOCK bi se moglo reći da su njegov pokušaj da otkrije novi smisao u bavljenju filmom.

Međutim, ako me na išta NOBEL SON podseća to je talas neo noir trilera koje su sredinom devedesetih izbacivale Miramaxoidne kompanije. NOBEL SON je snimljen po toj mustri, sa scenarijem koji očajnički pokušava da bude pametan, karakternim glumcem u centralnoj ali atipičnoj žanrovski definisanoj ulozi i drugopozivcima poput Mary Steenburgen, Billa Pullnmana i Elize Dushku oko njega. Međutim, u ovom materijalu i Rickman spada na nivo šmire Tim Allena i uzalud arči svoj nesumnjivi šarm i klasu.

NOBEL SON je glossy, velo efikano montiran, flashy slikan ali digresivan i isprazan triler koji je u najboljim delovima tek pitak a ostalim jako pretenciozan u svom pokušaju da zabavi. Trajanje od 110 minuta mu takođe ne pomaže.

Rickmana radi, overiću i Millerov BOTTLE SHOCK, međutim posle NOBEL SON, samnjena su mi očekivanja.

* * / * * * *

HE'S JUST NOT THAT INTO YOU

Sinoć sam sa registrovanim seksualnim prekršiocem mrkoyem bio u Steru da pogledam film HE'S JUST NOT THAT INTO YOU Kena Kwapisa. On je išao zato što je znao da ćemo biti u bioskopu punom žena, kako bi mogao da nađe svoj novi plen, dočim sam ja naprosto želeo da gledam Ginnifer Goodwin na velikom ekranu.

I ono što je najsmešnije od svega jeste da se meni film i dopao na nekom nivou. HE'S JUST NOT THAT INTO YOU je na neki način ona vrsta epskog romcoma kao što je recimo bio LOVE ACTUALLY. Naravno, LOVE ACTUALLY je bio epic iz Working Title univerzuma, dočim je HE'S JUST NOT THAT INTO YOU epic iz američke priče, a i casting koncept je sličan, neke od tentpole romcom faca poput Ben Afflecka, Drew Barrymore ili Jennifer Aniston igraju manje uloge a dopunjeni su newcomerima iz HBO univerzuma kao što su Kevin Connolly (iz ENTOURAGE) ili Ginnifer Goodwin (iz BIG LOVE) ili karakternim glumcima poput Jennifer Connely ili Scarlett Johansson.

I film je sasvim cool. Da, mogao je biti brži i kraći, ali ako imamo u vidu da je pravljen kao kaloričan movie za young-adult ciljnu grupu oba pola, onda to trajanje verovatno ima funkciju da ostavi utisak izvesnog umetničkog digniteta i ispunjenosti koji su potrebni toj publici.

Ono što je meni posebno zanimljiv detalj jeste koliko su ženski likovi, koje igraju manje ili više seks simboli, jako nesrećni u ovom filmu. Naime, još od ROCCO'S BREAKING ASS IN ST. PETERSBURG nisam video toliko dobrih riba koje pate na jednom mestu. U francuskom hororu MARTYRS ima žena koje pate, ali kod njih su dve definisane junakinje (ostale su samo nagoveštene). Čini mi se da je upravo nesnalaženje ovakvih junakinja jedan od osnovnih komičkih pokretača filma.

Muški likovi su manje groteskni nego u komedijama Judda Apatowa koje su sada postale standard za prikazivanje simpatičnih ranjivih stvorenja koja se ponašaju kao svinje. Inače, offtopic, ko voli Judd Apatowa, dobio je nasalednika u liku Jody Hilla čije saradnje sa Danny McBrideom su apatow na kub, pogledajte indie komediju FOOT FIST WAY ili HBO seriju EASTBOUND AND DOWN.

Ono što mi je takođe bilo zanimljivo jeste to što će se uskoro pojaviti srpski film sa sličnim zapletom ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI. Pored dosta opširnog naslova, ovaj film sa HE'S JUST NOT THAT INTO YOU deli i priču o ljudima koji su zaljubljeni jedni u druge ali tako da je svak zaljubljen u onoga ko je zaljubljen u nekog drugog. Međutim, nekako mi se čini da podela Momčilovićevog filma neće moći da parira ovoj, čak ni u srpskim uslovima. Ipak, Vanja Ejdus nije niti pretenduje da bude srpska Scarlett Johansson, niti je Milica Mihajlović srpska Jennifer Connely (iako kao što je Jennifer u detinjstvu igrala kod Argenta, i Milica je igrala kod Zeke u NEKROFILMU).

To nas dovodi do paradoksa srpskih romantičnih filmova. Slično SKORO SASVIM OBIČNOJ PRIČI Miloša Petričića od pre nekoliko godina koji smo postojanim radom sa psihoanalitičarima uspeli da potisnemo, reditelji naših romantičnih filmova se upadljivo lišavaju usluga dokazano šarmantnih srpskih glumaca u pokušaju da lansiraju neke nove zvezde i miljenike publike, na sceni na kojoj nema previše neotkrivenih talenata.

U tom smislu HE'S JUST NOT THAT INTO YOU ma koliko delovao kao solidan primer rutinskog filma, kada se pogleda iz naše vizure, deluje kao nedostižna stvar, u zemlji u kojoj kako subjektivne tako i objektivne prepreke onemogućavaju nastanak normalnih filmova.

* * * / * * * *

TEQUILA SUNRISE

U sklopu priprema za gledanje GEORGIJA, reprizirao sam američku verziju ove priče, TEQUILA SUNRISE Robert Townea, jedno od najbitnijih ostvarenja holivudskog 80s kiča. Kada sam taj film gledao u ono vreme, bio sam mali i očekivao sam nešto drugo od filma koji uparuje Mel Gibsona i Kurt Russella u naponu snage. Međutim, iz današnje vizure, ovaj film uprkos mnogim Towneovim pre svega rediteljskim neveštinama, deluje kao zanimljivo i dostojanstveno ostvarenje sa kraja te senzacionalne filmske decenije.

Prvo, sve što je very 80s danas deluje neviđeno retro i ima još veći kvalitet nego što je onda imalo. Zatim, Mel i Kurt su zaista sjajni leading men u najboljim danima, Raul Julia im parira kao negativac a Michelle Pfeiffer im parira kao damsel in distress.

Iako je namera konfekcijska i komercijalna, Towne u ovom filmu ima prostora da napravi ambivalentan glavni lik narko dilera koji je pre svega poslovni čovek pa tek onda čovek od akcije, da ima policajca koji se drži profesionalnog kodeksa onoliko koliko mora, i da uprkos jednoj očiglednoj noir stilizaciji, njih dvojica zapravo budu ubedljivi i realistični karakteri, i da u mnohim aspektima imaju više veze sa stvarnošću nego mnogi likovi iz filmova po istinitim pričama.

Konačno, film ima happy end koji je s jedne strane prijatno zaključenje cele priče sa omiljenim glumcima ali sa druge strane dolazi izvan noir matrice i na neki način može se čitati kao vrlo ironičan otklon autora jer sama priča ima vrlo logičan kraj u trenutku poslednje napetosti kada sve deluje kao da ima fatalan ishod. Taj element mi se naročito dopada pošto je vrlo subverzivan, denotativno ostaje u domenu happy enda a konotativno čini da srećan ishod deluje kao izmaštani kraj ili neostvaren onirički segment.

Rediteljskih rupa ima dosta, ali Towne ima vrlo talentovane ljude pred kamerom koji čine da pojedine deonice, naročito uvodni drug deal u motelu izgledaju i bolji nego što jesu. U svakom slučaju, TEQUILA SUNRISE je solidan mainstream filmmaking koji bi bio još bolji da ga je snimio neki pravi mainstream reditelj a ne ugledni scenarista.

* * * / * * * *

PREHOD

Mislim da će nam Kunac dati konačni sud ovog filma pošto je PREHOD euro-triler smešten između Slovenije i Italije sa nekim giallo elementima i vrlo, vrlo old school atmosferom.

Šta više, atmosfera je toliko old school da ovaj film zaista izgleda kao film iz osamdesetih, i to čak možda italijanski, fale samo Fiati Regate. Mada ima starih Mercedesa 123.

Ovo je film koji je trebalo da režira Franci Slak, međutim, umro je pre nego što mu je slovenački Filmski Sklad odobrio sredstva. Stoga je film po Slakovim hnacrtima vezanim za scenario i podelu snimio Boris Palčić, mlađi reditelj, inače Slakov đak.

Ne znam u kojoj meri je Palčić pratio neku pretpostavku kakav bi bio Slakov vizuelni stil, ali ovaj film zaista izgleda kao nešto što bi bilo snimljeno u SFRJ tokom osamdesetih, kada je uostalom Slak i ušao u kinematografiju. Štaviše, ono što je meni kao dominantan utisak vezan za ovaj film i jeste taj utisak osamdesetih kod nas. Iako ovakvih filmova tada nije bilo kod nas, PREHOD negde izgleda kao film kakav bi snimili pajkićevci da su se intenzivnije bavili žanrom, i meni je u tom smislu vrlo interesntan. Ruku na srce i dan-danas na FDU nailazi se na ovakve scenarije, nastale iz jednog danas već zastarelog čitanja francuskog neobaroka (bezmalo 30 godina posle početka tog pokreta).

Samim tim, priča proističe iz mešavine art housea i trilera. Film govori o slikaru koji u napadu inspiracije naslika portret nepoznate žene. Na svojoj izložbi, on upoznaje tu ženu i njenim tragom stiže u Trst gde shvata da je ona član jedne misteriozne i kontroverzne međunarodne organizacije a ubrzo i leševi kreću da se gomilaju.

Iako sam očekivao da će autori pokušati da iskoriste trilerski zaplet za neku vrstu pretencioznije, šire metafore, PREHOD začuđujuće ostaje na trilerskoj liniji, a pretenziju zadržava samo u okvirima onoga što mu nudi sama priča.

Rediteljski koncept je sveden, bez previše pozicija i pokreta kamere, vidi se šta rade u širem planu, vidi se ko govori u krupnom planu, i samo u nekoliko scena se film otme i deluje nešto modernije.

Međutim, sam scenario, ma koliko takođe arhaičan na svoj način, zaista je mogao biti predložak za neki 80s old school triler, i nudio je nekoliko ključeva iz kojih se mogao ekranizovati sa više žara, od De palme do Cronenberga. Da SFRJ film osamdesetih nema taj retrko kvalitet bio bih nezadovoljniji opredeljenjem koje je odabrao Palčić.

Znatan deo filma se dešava na engleskom, glumci imaju akcente, ali to je u redu jer je engleski jezik kojim se sporazumevaju Slovenci i Italijani u filmu. Jedinog English-speakera u filmu igra Svetozar Cvetković i iako solidno govori engleski, ipak to nije real deal.

Inače, po kontekstu u koji je smešten, Cvetković u ovom filmu ima lik na liniji Tomasa iz LAVIRINTA.

U poređenju sa LAVIRINTom, PREHOD je zbog svoje budžetske skromnosti, kraćeg trajanja i nepretencioznosti mnogo bolji od LAVIRINTA, premda oba u suštini dolaze iz sličnih retro-kuhinja.

U svakom slučaju, Slovenija je prošle godine imala dva vrlo zanimljiva trilera. POKRAJINA je neuporedvo bolja, ali ni PREHOD nije za otpisivanje.

* * 1/2 / * * * *

BLINKENDE LYGTER

Pogledao sam BLINKENDE LYGTER Anders Thomas Jensena. Jensen je pre svega poznat kao dosta ostvareni danski scenarista koji se potom bavi i režijom.

LYGTER je bio veliki hit u Danskoj 2000. godine a Jensenov opus popisan na IMDBu deluje istinski impresivno i zanimljivo je to da se on u svojjkarijeri bavio raznim žanrovima, i radio sa raznim rediteljima od Lasse Spang Olsena do Von Triera.

LYGTER je međutim jedan prilično neinteresantan film čije su pozitivne kritike koje je dobio širom sveta mahom nezaslužene. Ova krimi komedija koja mutira u priču o prijateljstvu, otkrivanje sebe i pervazilaženju trauma je prilično ravna, uprkos furioznom početku spora i konvenci0onalno realizovana.

Međutim, plot thickens kada se ispostavi da je za nas ovaj film izuzetno značajan, pošto je reč o filmu koji je u potpunosti ripovan u seriji VRATIĆE SE RODE. zaista, ako izuzmemo to da je VRATIĆE SE RODE serija od 25 epizoda, a ovo film od 109 minuta, u suštini svi ključni plotpointi serije sadržani su u ovom filmu. Odlazak kriminalaca na selo kako bi se sakrili a zatim njihovo shvatanje da je na selu super, njihova komunikacija sa meštanima koji im mogu parirati po bizarnosti, slični muški a bogami i ženski likovi, sve to je dosta upadljivo.

Iako je sasvim moguće da ljudma padnu slične ideje na pamet, u slučaju ovog filma i serije to je preupadljivo.

Idite na YouTube i pogledajte trejler za film, iznenađujuće je koliko RODE liče na to.

Nažalost, LYGTER nije najuspeliji film gledan iz moje pozicije, i današnje vizure. Verujem da je kudikamo imao više smisla u ono vreme kada je danski krimić bio u ekspanziji.

* * / * * * *

SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU

Pogledao sam SVETOG GEORGIJA. Nažalost, za ovaj film teško da išta mogu reći sem da mi je žao.

Odavno na ovaj način nisu bili mismatchovani reditelj i materijal, ova drama prosto nije legla Srđanu i on se u ovoj adaptaciji nimalo nije snašao.

Pre svega, ova drama u suštini treba da funkcioniše kao priča o tri karaktera a ne kao spektakl. I u krajnjoj liniji, GEORGIJE čak ni nije filmski spektakl, u filmu postoje neke scene rata, u rovovima po kojima padaju bombe, ali nema scena borbe, nema obračuna, nema nekih masovki koje bi ga kvalifikovale kao spektakl. Selo o čijoj se gradnji pričalo gotovo da ni nema neku bitnu ulogu u filmu, praktično da nema kadrova u kojima se celo selo vidi, i cela fama o spektaklu opteretila je ovaj film preko svake mere. Ko očekuje novi MARŠ NA DRINU, u GEORGIJU ga neće naći.

Međutim, taj mentalitet spektakla doveo je do brojnih kompromisa koji su opteretili film bez ikakvog razloga. Tu je naizgled ponajmanji kompromis Lazar Ristovski. On je delovao kao Damoklov mač nad ovim filmom, međutim, na kraju krajeva, on je u GEORGIJU pružio jednu od svojih najboljih uloga. Međutim, problem je u tome što Ristovski ne leži Srđanu kao reditelju. Zna se ko su Srđanovi glumci, i ja sam sasvim siguran da bi on snimio mnogo bolji film da je recimo Kojo igrao Đorđa jer iako Ristovski nije loše odigrao, on prosto po svom ritmu igranja nije iz Srđanove priče.

Nije tu samo stvar ritma igre, nego je stvar i u glumcima koji svojim pristupom najbolje mogu da iznesu rediteljev koncept. Kojo svojim leading man potencijalom, ali i istovremenim cinizmom može da isprati Srđanovu intelektualnu crtu i emotivnu uzdržanost, i da je čak obogati emocijom, kao recimo u LEPIM SELIMA. Dočim, Laza je klasična old school emo priča, kod njega nema prostora za Srđanov intelekt i uzdržanost.

Problem od Ristovskog se dalje širi na ceo projekat. Ni sam scenario kao adaptacija drame ne dobacuje do nivoa Srđanovog promišljanja situacije, a opet nije ni čista nepatvorena emocija kojoj se publika nada, i koju je u krajnjoj liniji Kovačević uspevao da produkuje uprkos svom vrlo ideologizovanom angažmanu u tekstu.

U samoj adaptaciji, ono što nedostaje na nivou ljubavne priče jeste faza kada su junaci čiju ljubav pratimo srećni, čime bi bila definisana emotivna investicija koju imamo u ostvarenje njihove veze. Međutim, što se scenarističkog koncepta tiče, izuzev tog elementa, ova ljubavna priča formalno dobro stoji, sa sve trenutkom poslednje napetosti koji je dobro postavljen.

Ali, kako nema osnovne emotivne investicije u celu priču, i kako se oko ljubavne priče grana nekoliko drugih zapleta, malo se gubi svest o tome o čemu je zapravo ovaj film, što se vrlo često dešava spektaklima koji obično u osnovi imaju neku vrstu ljubavne priče oko koje se gradi sve ostalo. Međutim, ovde nema spektakla, a ni ljubavna priča nije ubedljiva.

To nas dovodi do sledećeg problema a to je jedna opšta deklarativnost u scenama, gotovo da nema scena u koima se između likova uspostavlja neka hemija. Svaki od njih kao da igra zaseban lik, kao da su svi autistični u svojim monolozima, izdvojeni jedni od drugih sa komunikacoijom svedenom na elementarnme tehničke stvari, ili neke predeklarativne, mahom ideološke sukobe. To je još jedan adut iz ranijih Srđanovih filmova koga ovde nema, a to je hemija među likovima.

Nataša Janjić je solidna glumica, ali ona je vrlo bleda kao lik u GEORGIJU. Njena glavna uloga me je samo podsetila na Sonjinu a naročito Katarininu nadmoć u ČARLSTONU ZA OGNJENKU. Mislim da bi pre neka od junakinja OGNJENKE mogla da zavrti ovaj zaplet nesreće i preljube nego Natašin lik ovako kako je koncipiran.

Što se ostalih glumaca tiče, tu se svako snašao u skladu sa svojim potencijalom, a mislim da će ih i publika voleti u skladu sa ličnim preferencama. Što se mene tiče, mislim da je Miki Krstović napravio odličnu minijaturu.

Dete glumac odabrano za Vaneta Siročeta je prilično slabo.

Čini mi se da je upravo radi melodrame koja nije uspela, Srđan pripitomio svoj inače virilni rediteljski stil poznat po dobrom tempu. Ovde se trudi da sve bude ozbiljno, da ne bude previše rediteljske intervencije, i koliko god ja razumeo njegovu potrebu da se "uozbilji", da se povuče u drugi plan, čini mi se da je i to bio veliki Srđanov adut u ranijim filmovima.

Na kraju, GEORGIJE izgleda kao nategnut film o emotivnim budalama koji je snimio hladan i inteligentan čovek pod nadzorom emotivnih budala.

Odrekavši se mogućnosti da do kraja izrazi stav, svoje glumačke postave koja mu odgovara, svog baroknog rediteljskog stila, i ne uspevši to da zameni nekom novopronađenom poetikom, Srđan je izgubio kontrolu nad filmom i snimio jedan, nažalost vrlo lokalni, srpski film.

* * 1/2 / * * * *

MARTYRS

SPOILER ALERT

Pogledao sam MARTYRS Pascala Laugiera i najzad mogu reći da se pojavio francuski horor koji je u potpunosti ispunio obećanja koja već godinama dobijamo od njihovih autora. Iako je meni do sada najefektniji odande bio HAUTE TENSION, MARTYRS mi je moram priznati delovao zanimljivije na nivou koncepta, premda zaista postoje snažne sličnosti između ova dva filma.

Laugier je uneo nešto barkerovsko u film i zaista ga je moćno realizovao, pokazavši ne samo da je spreman za Holivud u tehničkom smislu, nego i da je proizveo jedan od tehnički najosmišljenijih horora u poslednjih nekoliko godina.

Fotografija sa dosta pokreta kamere, dosta snimanja iz ruke, odlično koncipiranim subjektivnim planovima koji objašnjavaju prirodu duševnih poremećaja kod junakinja, u spoju sa sjajnom, hladnom i vrlo glossy scenografijom daju filmu zaista vrhunsku upečatljivost i izdižu ga za klasu iznad regularnih horora.

Scenario je vrlo solidan, interesantan, iako ne mogu da kažem da je išta na nivou scenarija groundfbreaing, sve što je u njemu postavljeno sjajno je realizovano i čini mi se da je ovaj film bio znatno zanimljiviji za gledanje nego za čitanje.

Zaista nemam većih zamerki na film, osim jedne koja je krajnje subjektivna. Iako sam poznat kao neko ko se ne drži maksime less is more, niti veruje u to da nešto što se ne vidi može biti strašnije od nečeg što se vidi, ipak sam duboko uveren da bi segment početnih faza maltretiranja junakinje trebalo da se izbaci iz filma, i da je upamtimo u stanju u kom je zarobljena pa rez na stanje u kome ulazi u završnu fazu.

Svako od nas ima neke svoje snažne strahove koji često mogu biti izazvani nečim što spolja gledano deluje bezazleno ili ne naročito opasno. Pa ipak čak i tako nešto može izazvati neopisiv strah. Upravo zato, čini mi se da bi psihološki snažnije za gledaoca bilo da učita šta su radili junakinji nego što smo gledali, po meni dosta blag i prilično neinventivam asortiman maltretiranja u prvim fazama koji ne prevazilazi previše ono zbog čega je Meho Krljić zimus adaptirao podrum.  :D Ili je možda bilo interesantnije da ni ne bude nekog eksplicitnog maltreriranja već upravo pritiska na nekim tačkama gde je konkretno ova junakinja osetljiva.

No, ova zamerka ma koliko delovala krupno, zaista ne može da pokvari moćan utisak koji ostavlja ostatak filma. Suštinski, drago mi je to što je ovj film osvežio žanr ali da mu je istovremeno ostao veran na exploitation nivou.

MARTYRS je nesumnjivo jedno lepo otvaranje nove gledalačke godine.

* * * 1/2 / * * * *

OSS 117: LE CAIRE NID D'ESPIONS

Pogledao sam OSS 117: LE CAIRE NID D'ESPIONS Michela Hazanavicusa iz 2006. godine. Ovaj kimčni spin na čuvenog tajnog agenta iz petparačkih knjiga Jean Brucea ne treba mešati sa serijom filmova iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u kojima je OSS 117 bio tretiran kao ozbiljan akcioni junak, francuski pandan James Bondu.

Međutim, nova verzija je komična i više izgleda kao spoof Bondova uz šezdesetih nego kao reakcija na savremene Bond filmove. Vrlo sličnu transformaciju doživeo je STARSKY & HUTCH kada ga se dohvatio Todd Philips u svom filmu.

Hazanavicius je snimio odličan i vizuelno bogat film koji istovbremeno funkcioniše i kao pastiš i kao parodija Bond filmova iz šezedesetih. Hazanavicius naizmenično fetišizuje arhaične filmmakerske tehnike tog doba poput rear projekcije i smenjuje ih sa nekim vrlo moderno realizovanim scenama (groblje kostura na dnu Sueckog kanala, briljantna scena) i očigledno je da ovom filmu pristupa znatno studioznije nego što bi se očekivalo od jednog ovakvog spoofa.

Pored scene u Sueckom kanalu, briljantna je i scena obračuna u hotelskoj sobi a i potonje ikonoklastično polemisanje sa konvencijom prikaza ljubavnih scena iz Bond filmova.

Jean Dujardin je sjajan kao OSS 117, uspeo je da potpuno preuzme fizikalnost Sean Conneryja i da je ironizuje maksimalno, sa sve hipertrofiranim osmehom prepunim biserno belih zuba.

Što se glume tiče, OSS 117 je Dujardinov show a on je komičar koji to uspeva da iznese, a siguran sam da bi mi ta uloga bila još efektnija da mogu da dokučim sve igre rečima i akcentima kojima se služi.

Ja nisam gledao ranije OSS 117 filmove, premda znam da oni praktično sežu još pre Bonda, no samim tim što ih nisam gledao, ne znam u kojoj meri se Hazanavicius osvrtao i na njih.

Ipak, smatram da je ovo čitanje iz ključa polemike sa Bondom sasvim legitimno pošto je danas svaka vrsta filmmakinga u domenu superagenata podložna nekoj vrsti pozicioniranja u odnosu na Bonda.

U svakom slučaju, preporučujem Hazanaviciusov film, iako su nas francuske komedije često učile da ih izbegavamo.

* * * / * * * *

BORN IN FLAMES

Bizarna potraga za svim stvarima vezanim za Kathryn Bigelow dovela me je do filma BORN IN FLAMES u kome ona igra manju ali zapaženu ulogu. Ovaj film Lizzie Borden je poznat i smatra se standardom u domenu LGBT i feminističke kinematografije, no tim pore ga ni u ludilu inače ne bih pogledao. Uostalom, o opredeljenjima dovoljno govori sama rediteljka koja je uzela ime Lizzie Borden.

BORN IN FLAMES je godarovski, haotičan, no budget film koji se oslanja na vrlo raznovrsnu njujoršku umetničku i aktivističku scenu kako bi ispričao priču o Americi deset godina posle socijaldemokratske revolucije u kojoj ipak još uvek nije uspostavljena jednakost i žene dižu svoj glas kako bi se izborile za ravnopravnost.

Priča sama po sebi jeste politički pamflet ali nije lišena potencijala, međutim Lizzie sve to realizuje dostga konfuzno sa ubacivanjem nekih redundantnih muzičkih numera ili dokumentarnih snimaka što svemu daje ton još veće razbarušenosti i neozbiljnosti. To samo po sebi je okej ali celu političku agendu filma svodi na amaterski pokušaj grupe umereno veštih ljudi.

No, unutar svega toga se vidi potencijal tadašnje njujorške scene da izrodi nešto što je moglo bolje funkcionistati, i biti studioznije čak i u godarovbskim razmerama. No, taj potencijal samo može da se nazire i ostaje neiskorišćen a ekstatično prihvatanje filma ovakvog kakav je, pokazuje da u tom trenutku, na toj sceni, nije bilo ni potrebe za bilo čim boljim.

Što se same Lizzie Borden tiče, BORN IN FLAMES joj je ostao najcenjenije delo. Ona je kasnije pokušala da ode u mejnstrim i nije postigla naročit uspeh u umetničkom smislu dok je u političkom smislu njen sledeći film WORKING GIRLS o prostitutkama ostao relativno zapažen. Ono što je interesantno jeste to da je Lizzie Borden, inače deklarisana biseksualka imala dva izleta u mejnstrim softcore u Zalman Kingovom serijalu RED SHOE DIARIES i Playboyevom INSIDE OUT (koji su doduše overili zaista brojni mejnstrim reditelji).

Pored Kathryn, u filmu se od poznatih ličnosti pojavljuje i Eric Bogosian u još manjoj ulozi od nje, a na špici se kao snimatelj pominje vrlo drag mahom DTV reditelj Michael Oblowitz.

DER BAADER MEINHOF KOMPLEX

Politički pregnantan i vrhunski tehnički relaizovan FLAMMEN OG CITRONEN ispratio sam gledanjem DER BAADER MEINHOF KOMPLEXa Ulija Edela.

Možemo polemisati od Bernd Eichengerovom kredibilitetu da se kao producent i scenarista poduhvati pravljenja film o RAFu iz prostog razloga što je on jedan od najbogatijih ljudi u Evropi koji se bave filmom i njegov producentski portfolio duboko seže u američku popcorn produkciju. Dakle, Eichinger dolazi iz jednog drugog miljea unutar nemačkog filma. On nije bio reprezent Novog nemačkog filma već je producirajući rane filmove Ulija Edela (CHRISTIANNE F.), zatim Wolfganga Petersena (NEVERENDING STORY) ili mejnstrim naslove Olivera Hirscbiegela (DER UNTERGANG) ili Toma Tykwera (PERFUME) uticao na približavanje nemačkog filma Holivud pa čak je pospešio i migracije jednog broja reditelja.

Međutim, knjiga Stefana Austa koju je Eichinger odabrao da preradi i producira, nudi jedan prilično hladan i objektivan pogled na događaje koji se zbivali oko RAFa i prve (i delimično druge generacije). Ja sam sticajem okolnosti buff za taj period i mogu reći da je to što film prikazuje manje-više to. Zaista se filmu ne može prebaciti da je neobjektivan ili na bilo čijoj strani.

Objektivno gledano, RAF nisu bili heroji. Njihovi gestovi su bili često histerični ili oportuni, njihova žrtva je neobiča pre svega kada se uzme u obzir milje iz koga dolaze, to da oni nisu bili ljudi koji nemaju šta da izgube a tako su se ponašali.

Isto tako, policija je bila brutalna ali je svakako na mnoge od svojih gestova bila isporovocirana zaista ogromnim uznemirenjima javnog reda i mira koja su ovi izazivali.

Dakle, što se tiče, jednog objektivnog pogleda na događaje, to je manje-više to.

E sad, sasvim je legitimna želja onih koji zastupaju neku od strana da se od neke od njih naprave heroji. Sigurno da ostaje upražnjen prostor da se cela priča sagleda iz jedne subjektivne vizure ili da se barem snažnije opravdaju takve odluke koje su protagonisti ovih događaja donosili. Ipak, čini mi se da su Volker Sclondorff i Margarethe Von Trotta dosta o tim stvarima rekli u svojim fikcionalnim filmovima koji su se zapravo oslanjali na priču o Baader Meinhofu.

U tom smislu, kao recommended filmove ističem KATHARINU BLUM Volkera Schlondorffa u kome se bolje objašnjava sistem desničarskih medija u Nemačkoj a o kome su RAFovci imali izrazito negativno mišljenje pa su čak i napadali štamparije, odnosno DER BLEIERNE ZEIT Margarethe Von Trotte koji kroz fikciju o dve sestre pojašnjava ličnost Gudrun Ensslin i njenog odrastanja u svešteničkoj porodici. Ima tih filmova naravno još, ali ova dva dosta imaju veze sa događajima o kojima govori Edelov film.

Sama egzekucija priče je profi, hladnkorvna, vrlo precizna i solidna sa brutalnim akcionim scenama, dinamičnim odnosima među karakterima, i dobrim tempom koji čini da se film uprkos svom dugom trajanju dobro podnese.

Dobra stvar u filmu je to što Eichinger i Edel nikada ne zaboravljaju da je ovo film pravljen za bioskope i stil je vrlo komunikativan a događaji o kojima se govore su jasni i dobro objašnjeni.

U tom smislu, niko od pristrasnih strana neće biti do kraja zadovoljan ovim filmom, međutim što se šireg gledališta tiče, Eichinger i Edel su im ponudili jednu vrlo dobru istorijsku fresku koja će imati svoje mesto.

Inače, da nije istinita priča u pitanju, DER BAADER MAINHOF KOMPLEX bi se zbog nekih svojih segmenata mogao smatrati exploitation ekscesom. Naime, ne samo da su pored revolucije u ekonomskom i klasnom smislu, članovi grupe verovali u seksualno oslobođanje nego su članice grupe u nekim akcijama učestovale obućene u mini suknje što se viđa još samo kod Japanaca.

* * * / * * * *

FLAMMEN OG CITRONEN

Pogledao sam FLAMMEN OG CITRONEN Ole Christian Madsena, veliki danski hit koji se bavi pokretom otpora u Drugom svetskom ratu.

Iako bi se mogle povući paralele između ZWARTBOEKa i FLAMMEN OG CITRONEN jer su vreme i uslovi nastanka filma dosta slični, rekao bih ipak da je FLAMMEN moderniji u svom senzibilitetu i da više pokazuje ambivalentnost koja je postojala u okupiranim zemljama.

Naime, WW2 filmovi su nas navikli da se Saveznici ili patriote bore protiv nacista kao jedne monolitne brutalne zajednice sa kojom nema nikakve komunikacije, niti nacisti imaju ikakvu fleksibilnost. Međutim, FLAMMEN pokazuje svu konfuziju rata u kome je nacistička okupacija samo katalizator za neku vrstu unutrašnjeg sukoba. Mi to naravno najbolje znamo pošto je Drugi svetski rat pre svega bio prilika za ovdašnje narode i klase da zarate među sobom pa tek onda protiv okupatora.

Iako smo u tome uspeli najdalje da odemo i da posejemo seme sukoba koje i dan-danas daje plodove, u tome nismo bili usamljeni. FLAMMEN je priča o dvojici ubica koji rade za danski pokret otpora i likvidiraju kolaboracioniste. Starešine im naglašavaju da ni sa jednom žrtvom ne komuniciraju pošto ih te mete mogu pokolebati. Međutim, neumitno dolaze do situacije da komuniciraju sa žrtvam,a i to ih zaista dovodi do ogromnog kolebanja, pa čak i do toga da se upitaju u čijem interesu zaista rade.

Isto tako, junaci filma su hladnokrvne ubice koji su do okupacije bili obični ljudi i FLAMMEN najdirektnije pokazuje kako su oni sad postali zapravo nesposobni za normalan život. Toga su svesni i oni-jedan želi da kad danska bude oslobođena ode u Japan sa Amerikancima da i dalje ratuje a drugi misli da posle oslobođenje mora da ode u zatvor kako bi ispaštao zbog stvari koje je počinio za vreme rata.

Iako su autentični Flammen i Citronen posle rata u Danskoj smatrani za velike heroje, što oni na osnovu ovog filma, rekao bih, i jesu, sasvim je sigurno da su njih dvojica proveli rat uplašeni, zbunjeni i mentalno upropašćeni.

Međutim, najveća ironija jeste do da ovaj film zapravo na najbolji mogući način afirmiše ideal politike koja nadilazi poimanje situacije unutar masa i pokazuje da čak ni sami akteri određenih događaja nisu u punoj meri svesni značaja i značenja onoga što rade. I u tome uopšte nije ironičan, pošto na kraju pokazuje da odluke glavešina koje naizgled deluju zaštićene u Londonu i neutralnom Štokholmu zapravo uopšte nisu bez veze kao što su osećali ljudi u samoj bazi. Čini mi se da bi ovakav stav prema političkoj praksi, naročito onoj koja u sebi podrazumeva teror mogao naći simpatije i na levici i na desnici, samo ne među liberalima.

Madsenova režija je vrlo kompetentna, stilski ujednačena, delimično oslonjena na tradicije noira, sa živopsinim prikazom urbane gerilske borbe, objedinjuje visok nivo profesionalizma prikazan u svim sektorima ekipe. On nije na jivou Verhoevena na vrhuncu moći, međutim prža upravo onu vrstu konzistentnosti i pedantnosti koja bi se očekivala od danskog visokobudžetnog filma koji nema čega ni da se stidi u poređenju sa Holivudom. Ono što je meni najbitnije to je da epoha ne pritiska junake, nego oni zaista uspevaju da budu ubedljivi i spontani.

Čini mi se da su naslovi kao LA CONFIDENTIAL a bogami i MUNICH sa svojim kliničkim pristupom spoju trilera i rekonstrukcije epohe, blagotvorno uticali na FLAMMEN OG CITRONEN. Film donosi par set-piece situacija (naročito recimo Citronenova smrt) koje bi imal svoje mesto u ovim naslovima.

Thure Lindhardt i Mads Mikkelsen su ubedljivi u glavnim ulogama, a poseban šarm imaju nemačke zvezde Christian Berkel i Hanns Zichler u ulogama nacista koje su pisane kao produbljeni karakteri.

U svakom slučaju FALMMEN OG CITRONEN je film koji zaslužuje punu peporuku, naročito ljubiteljima noira i WW2 filma.

* * * / * * * *

ROLE MODELS

Pogledao sam ROLE MODELS Davida Waina.

Ovo je high concept komedija sa Seann William Scottom i Paul Ruddom. Pre svega drago mi je što je ovaj film solidno prošao, pre svega zbog Seann William Scotta kome je pretila opasnost da bude prevaziđen kao i ostatak ekipe iz AMERICAN PIE što nije zaslužio jer je za razliku od njih bolje i hrabrije birao projekte.

Scottovo uparenje sa Paul Ruddom je takođe zanimljivo jer Rudd dolazi iz potpuno druge vrste komedije i ovo je na neki način istorijsko pomirenje.

Konačno, što se mene lično tiče najveći adut ovog filma jeste to što u njemu igra Christopher Mintz-Plass poznat još i kao Mclovin iz SUPERBADa. U ovom filmu on igra još jednu McLovinovsku ulogu ali potvrđuje da je nije one hit wonder a nadam se da će se potpuno reinventovati kao Red Mist u Matthwe Vaughnovom KICK-ASSu.

ROLE MODELS je pristojan, prilično konzistentno smešan film, međutim, fali mu jedna dimenzija istinski kohrentne priče koja bi jače povezala karaktere, high concept iz koga polaze i prilično generički zaplet.

Upravo zato ROLE MODELS naprosto ne dobacuje do naslova kao što su WEDDING CRASHERS ili u YES MAN već ostaje jedan solidan upmarket derivat.

No, ni to samo po sebi nije greh.

* * 1/2 / * * * *

SHOUT AT THE DEVIL

Poslednjih par dana nisam stizao da zabeležim utiske o pogledanim filmovima, tako da evo malo catching upa.

Prvo sam gledao SHOUT AT THE DEVIL Petera Hunta, jednog od najznačajnijih reditelja akcionih filmova, čiji je značaj manje izražen kroz režije, iako je potpisao ON HER MAJESTYŞ SECRET SERVICE, jedan od najboljih Bond-filmova, a više kroz montaže u kojima je pomogao i uticao da se formuliše jezik savremenog akcionog filma.

Kasnije, kada je postao reditelj, osim ovog Bonda, nije snimio nijedan izraziti klasik ali je potpisao niz vrlo kompetentnih filmova. SHOUT AT THE DEVIL je jedan od njih, i mogao je biti još bolji da je za nijansu umereniji u svojoj ambiciji.

Ovaj film iz 1976. je sub-leonevski pokušaj genre bendovanja u kome je pokušao da spoji komediju o prevarantima sa avanturističkim i ratnim filmom, obiljem cinizma, akcije, romanse i egzotike. U tome umalo uspeva, međutim film ima nekoliko nedopustivih tonalnih shiftova, naročito kada iz jedne maltene screwball pozicije, odjednom postane priča o osveti zbog smrti deteta, od ruke jednog BTW prilično cartoonish negativca.

Međutim, Huntov rediteljski koncept je vrlo zanimljiv. Naime, već je 1976. i tada ima dosta genrebending filmova u kojima se žanrovi tretiraju na atipičan način. Otud i kod Hunta postoje pdoužene sekvence, dosta raznih radnih procesa, mnoge scene imaju prilično razlabavljen narativ, gotovo bez elipsi, i kada se takvo rešenje ponovi više puta jasno je da imamo pola sa konceptom a ne sa greškom.

Nisam do kraja siguran da je to rešenje bilo sasvim opravdano scenarijem koji uprkos svim pokušajima prevazilaženja forme ipak u suštini proizilazi iz jasno kodifikovanih holivudskih kalupa.

Dakle, Hunt je u ovom filmu grčevito pokušavao da snimi nešto drugačiji film, u tome nije uspeo, ali definitivno je ostavio iza sebe ostvarenje koje se pamti. Iako SHOUT AT THE DEVIL ne funkcioniše kao celina, donosi nekoliko maestralnih sekvenci, uparenje Lee Marvina i Roger Moorea (1981. Hunt će upariti Marvina i Chuck Bronsona u DEATH HUNTu) u pokušaju da snimi svoj AFRICAN QUEEN.

* * 1/2 / * * * *

THE INTERNATIONAL

 Odgledao sam THE INTERNATIONAL Toma Tykwera. Nažalost, Tikvica još uvek nije uspeo da snimi pravi film kojim bi ispunio svoj potencijal koji u filmovima pokazuje na mahove. kao što u filmu HEAVEN ima briljantnu uvodnu sekvencu koja zaista oduzima dah na jednom gotovo depalmijanskom nivou, tako i u THE INTERNATIONAL ima sjajnu scenu pucnjave u muzeju Guggenheim, koja je briljantna, nudi nekoliko zaista revolucionarnih shotova za koje se upitaš kako su urađeni (recimo pad jednog henchmena prilikom koga se vidi prizemljenje sa velike visine, my guess is ili slikanje unazad ili neke ubrzavanje frejmaže), kao i sama destrukcija muzeja prilikom pucnjave (kombinovano je snimanje u pravom Guggenheimu sa ogromnim setom u Babelsbergu). Unutar ove scene, Tykwer nudi nešto što mi je bilo interesantno a to je dosta gejmerski instinkt da junak mora da ubije protivnika kako bi se dokopao municije i mogao da se pegla dalje. Sličnu gejmersku kauzalnost unutar scene sreo sam samo još kod Paul WS Andersona u DEATH RACE i to mi se dopada.

Izvan toga, postoji par detalja na nivou scenarija koji su bili simpa, recimo zli plot multinacionalne banke je politički pametan i provokativan, ili lik matorog štazijevca koji u istoj sceni postane sjajno postavljen da bi ubrzo tazim bio udavljen u jednom klišetiziranom monologu sa sve optuživanjem i patetikom između policajca idealiste i razočaranog komuniste.

Ne samo da je taj lik mogao da zaigra, nego sam očekivao da on ima neku vrstu plota koja je koherentna sa Štazijevom ranijom praksom a ne da je postao banalni plaćenik (naročito ako imamo u vidu da mu je žena umrla a ćerka se ubila, što je stari fazon za čuvene šefove tajnih službi, setimo se spooky priče o "kući duhova" Franje Herljevića. Međutim, ne, sve se svodi na banalno moraliziranje koje nije u duhuu politički vrlo zrelog negativčevog plota.

Tykwer vrlo nezrelo balansira između realizma i stilizacije i između genrebendinga i konvencije. Ovo je film u kome se istovremeno u pojedinim deonicama likovi razumno ponašaju da bi u sledećoj Clive Owen satima išao Njujorkom u krvavoj košulji sa uvetom koje krvari što je primerenije nekome iz filma u kome rane manje bole.

Nažalost, na kraju ne da preteže konvencija već, rekao bih, konvencija postaje subholivudska, dijalozi izgledaju nezgrapno, a zaplet funkcioniše slabije ne  go u prosečnom holivudskom filmu ovog tipa.

Koliko u par detalja Tykwer unapređuje stvari, u još više detalja on unazađuje ovaj film.

THE INTERNATIONALu u prilog ne ide ni izlazak filma QUANTUM OF SOLACE koji ne samo da ima vrlo sličan plot, nego ima i lokacije koje su vrlo slične a rekao bih i moćnije snimljene (izuzev Guggenheima).

Ono što je najbizarnije je da INTERNATIONAL počinje kao paranoia triler u kome zapravo nema peviše paranoje. Nema previše body snatchers atmosfere, nema čak nijedna očekivana izdaja. Ovo je conspiracy film u kome su svi manje-više dobri, i istražitelji zavere uticajne multinacionalne korporacije imaju i previše razumevanja od strane svojih starešina.

U normalnom američkom filmu, čak i Harry Callahan kad juri ubicu dobija manje razumevanja nego kada Clive Owen i sasvim nepotrebni lik Naomi Watts (koji BTW nestane kada film u poslednjih 20ak minuta zaista počne) jure banku koja je ušemljena sa tajnim službama, državama i teroristima. Ovde straešnine imaju puno razumevanja, i nijedan se ne ispostavi kao saradnik zle banke.

Štaviše, jedini autentičan lik koji postoji u filmu je marginalni negativac, mastermind cele operacije koga igra sjajni danski glumac Ulrich Thomsen. On je napravio odličan karakter naizgled finog zapadnog yuppie smrada koji trguje tuđom nesrećom, inače je vrlo pažljiv porodični čovek i prezire nasilje, sve gleda kroz neku minimalističku protestantsku etiku, ali taj karakter u suštini ima samo jednu, krajnje jadnu konfrontaciju sa Clive Owenom koji je klasičan stock character upornog policajca, bez porodice, sa opsesijom vezanom za negativca, žli da se osveti za smrt svojih kolega, sve one old school fore koje volimo, ali ne mogu da budu pružene u Tykwerovom smaranju nego moraju da se garniraju prljavim humorom i još prljavijom akcijom.

Tokom scena između Clive Owena i njegovih kolega u Interpolu, očekivao sam da će se pojaviti neko i reći, "Jeste li čuli šta se desilo koleginici Milius u Pančevu?" Nažalost toga nije bilo. To bi bio lep touch za srpsko tržište.

Pored Interpola, zanimljiva je i diskusija da li je bilo trećeg metka prilikom atentata na jednog političara, na to smo se mogli nasmejati koji put.

Ko želi da vidi malo pravog euro genrebendinga sa američkim glumcima smeštenim u evropsku trilersku perverziju vrhunskog formata neka pogleda DEMONLOVER Olivier Assayasa, ili BOARDING GATE. Njegove filmove ne krasi prevelika racionalnost ali zato imaju groove zbog kog se čovek zaista upita zašro TOG čoveka niko nije odveo da snimi američki film.

* * 1/2 / * * * *

THE MAN WHO HAUNTED HIMSELF

Pogledao sam THE MAN WHO HAUNTED HIMSELF Basila Deardena, koga sam poceo da pomnije istražujem posle filma ASSASSINATION BUREAU za koji sam sve sigurniji da zapravo predstavlja koren postmodernih, ikonoklastickih, alteristorijskih tendencija savremenog stripa.

THE MAN WHO HAUNTED HIMSELF dolazi iz iste kreativne skupine Michaela Relpha i Basila Deardena, i iako je manje zanimljiv od BUREAUa, ima u sebi štošta sveže, invetnivno i uticajno.

Naime, MAN je prica o coveku koji posle saobracajne nesrece shvata da postoje dogadaji u kojima sam ne ucestvuje i ne seca ih s ali ljudi tvrde da su ga sretali i da je to radio. Pocinje da istražuje o cemu se radi i da li je rec o nekom psihickom poremecaju ili se zaista pojavio njegov dvojnik.

Ovo je film iz 1970. i Philip K. Dick je bio aktivan u tom trenutku tako da se ne može reci da je tu bilo nekog medusobnog uticaja, medutim, što se filma tice, Dearden je pokušao da modernizuje stare ekspresinonisticke price o cepanju licnosti i u tome je delimično uspeo.

Atmosfera je odlična, londonske lokacije su majstorski iskorišćene, Roger Moore je harizmatičan, ali ua završnici zaključenje ostaje konfuzno i zanimljivo na nekom quirky nivou, međutim gledaoce definitivno ostavlja nezadovoljenim.

Međutim, film iako nije dobro zaokružen, jeste vrlo pristojna celina koja stoji i dan-danas.

* * 1/2 / * * * *

POKRAJINA ŠT.2

Potpuno je neverovatno iskustvo kada u dva dana pogledaš uslovno rečeno dva, ako ne žanrovska, filma, a ono barem filmove koji po nekim odrednicama koriste određene forme pa čak i sadržaje karakteristične za žanrovski film, triler i horor, oba nastala na prostoru ex-SFRJ, i oba odlična.




ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je u tom smislu odličniji jer je reč o filmu evropskog formata, i ni po čemu se ne može porediti sa POKRAJINOM ŠT.2 Vinka Moderndorfera, međutim ni ovaj slovenački film nastao u koprodukciji sa Srbijom nije lišen svog internacionalnog potencijala, iako se ne kvalifikuje kao značajan.




POKRAJINA ŠT. 2 je film u kome je Srbija bila manjinski koproducent i kao takva je filmu pored novca dala i dva važna saradnika. Direktor fotografije je Dušan Joksimović, najpoznatiji kao redovni Dragojevićev DP, a jednu od glavnih uloga igra Slobodan Ćustić. Izuzetno je interesantno videti ovu dvojicu ljudi rekonteksutualizovanih u slovenačkim okolnostima, i sa zadacima bez kojih se ne bi mogao zamisliti ovaj film.




Dušan Joksimović kao DP izuzev velikih Dragojevićevih produkcija nije imao previše sreće sa drugim rediteljima, naročito kada je radio na HDu. Ovaj film je po svom proudkiconom zamahu manji, ali sniman je na filmskoj traci i pokazuje kako Dule ume odlično da se nađe i u kamernijim uslovima, da svoj stil prilagodi srednjeevropskoj upeglanosti i blagoj distanci koju je Modrndorfer želeo kako bi ostvario svoj pipav anrovski koncept.




U filmu koji u sebi meša crnu komediju, triler, slasher i istorijsku konspiraciju, fotografija igra značajnu ulogu pre svega kako bi istovremeno nudila realizam i stilizaciju, u zavisnosti od situacije. Zahtev koji je Moderndorfer postavio pred Joksimovića je nesvakidašnji za naše DPeve, vrlo je složen i Dule ga je odlično obavio, dokazavši da je jedan oa najboljih DPeva u regionu. Kako onda da mu u Srbiji, fotorafije van Dragojevićevih filmova ne valjaju. Odgovor sigurno nije samo u HDu kao tehnici, već verovatno u tome da radi sa autorima koji niti imaju koncept niti mu nameću bilo standard koji mora da dostigne i zadatak koji mora da reši.




Zatim, Slobodan Ćustić je maestralan kao slasher. Njegov slasher je crnohumoran, sav u underplayu, sa odličnom upotrebom onoga što Ćustića inače krasi a to je izvesni spoj šarma i brutalnosti. Ćustić se u ovoj ulozi koristi sredstvma koja se ne razliku puno od onoga što mora da igra u Srbiji, s tim što to ponekad u našem filmu, jer uloge nisu odgovarajuće napisane, deluje kao šmira a ovde ima funkciju. Moderndorfer je dakle pokazao da shvata šta Ćustić može da mu pruži i da je našao ulogu kojoj to odgovara.




Kad je reč o scenariju, Moderndorfer je napisao vrlo interesantan "mali" triler koji kreće kao bezazlena gotovo guyritchiejevska priča (samo zaista guyritchiejevska, nikada ne odluta u TRI PALME ZA DVE BITANGE) a onda polako postaje sve interesantnija, sa sve interesantnijim karakterima, pozadinom koja evocira neke zanimljive istorijsko događaje iz vremena Drugog svetskog rata, obiljem crnog humora i poštenog nasilja. Moderndorfer je odlično prilagodio Ritchieja slovenačkim okolnostima i od njega bi naši autori imali štošta da nauče.




Kada se scenario detaljnije analizira može mu se prebaciti to da se glavni lik nedovoljno transformiše, ali to se može opravdati time što je reč o čoveku koji se stalno pretvara i laže, tako da nema puno vremena da pokazuje neku istinsku emociju. Međutim, unutar tempa koji Moderndorfer nameće (ma koliko paradoksalno zvučalo-slovenački film koji ima tempo) izvesna slabost transformacije glavnog lika može da prođe a marko mandić ga igra sa hladnoćom mladog Daniel Craiga.




Kad je o exploitation ravni reč, film obiluje solidnim nasiljem a još više sočnim seksom za ljubitelje te vrste zabave.




Prikazivanje u Veneciji doduše jeste overstatement kvaliteta ovog filma. Što se moje procene tiče, on može da prođe kao više nego solidno repertoarsko ostvarenje u našim okolnostima, ali sigurno nije nikakva avangardna ili politička pripovest o neprijatnim događajima iz prošlosti. Prošlost se zaista dotiče kao plot device. Moguće je da su elementi prošlosti koji se dotiču kontroverzni, ili istiniti, svejedno, ali ipak ne treba ih izbacivati u prvi plan kada je POKRAJINA pre svega film o sitnom ljubljanskom prevarantu.




S druge strane, moguće je da Moderndorfer u eksploataciji svog filma prepoznao da su istorija i politika dobra udica, pošto je uostalom tema maskra po Sloveniji aktuelna u Italiji (setimo se kontroverzi oko italijanskog TV filma IL CUORE NELL POZZO) jer su 2005. bile godišnjice tih događaja.




Ukoliko je tako, ne mogu ga kriviti. Čovek je radio ono što će najbolje plasirati film, međutim, oni koji očekuju istorijsku priču neće je naći u ovom filmu. U ovom filmu je istorija samo plot device i ništa više. Ipak, sasvim je moguće da je upravo taj segment mračnih oslobodilačkih tajni ono što izdvaja ovaj naslov iz mase sličnih, pa takođe i to treba uzeti u obzir kada se nabraja sve ono što naši autori mogu da nauče iz ovog filma.




Slično kao i u slučaju filma NIJE KRAJ, i POKRAJINA pokazuje da su naši nekadašnji severni sustanari u "tamnici naroda" naučili kako da prave "normalne filmove" dok je nama ta tajna očigledno nestala, ili je možda ukradena i odneta tamo, kao što su svojevremeno srpske fabrike nošene u Sloveniju i Hrvatsku?




* * * / * * * *

IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT

Pogledao sam dokumentarni film IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT Barbeta Schroedera.

Karakteristika ovog interesantnog filma je to što govori o Idi Aminu kroz njegove intervjue, sa minimalnom intruzijom autora koji samo ređaju intervjue i poneki komentar ubace time što iza određenih izjava ubacuju informaciju o tome šta se desilo kao posledica tog razmišljanja.

Ono što je osnovna karakteristika ovog filma jeste da se karakter Idi Amina slika krozn njegove istupe, monologe i stavove, što nas dovodi do zaključka sličnog onom o filmu W a to je da je Idi Amin bio nedorasla osoba čija je svirepost i bezobrazluk prositicao iz njegove nezrelosti.

Međutim, šta se izvlači kao zaključak iz ovog filma? Prvo to da je i Idi Amin bio čovek sa svojim slabostima i vrlinama, i da se kroz njegovu nepatvorenu ljudskost zamuti odnos prema njegovoj svirepoj vladavine. Zatim, daje se jedan elitistički pogled na stvari, da ne može običan čovek, naročito ne običan čovek u Africi rastrzan atavizmima da vodi vlastitu zemlju, naročito u kontekstu savremene politike, što je na neki način i perfidna apologija kolonijalizma. I konačno, time što se Idi Amin uzima kao ličnost koja je poptuno inokosna, zanemaruju se širi faktori koji su ga doveli na vlast a koji nesumnjivo uključuju i strane sile koje su učestvovale u njegovom postavljanju.

Siguran sam da mnogi od ovih utisaka nisu bili Barbetova namera, već da je on želeo da prikaže jednu koloritnu ličnost sakrivenu iza jednom mistifikovanog režima. Međutim, ovi utisci pokazuju kako je ovaj atraktivni Schroederov pristup zapravo paušalan.

IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT je odličan kao dopunsko gledanje za one koji su malo šire ispratili ovu temu, i kako rekoh, koncept je zanimljiv. Međutim, čini mi se da Barbet niti autori koji se bave ovakvim temama ne mogu u startu računati na potpunu upućšenost gledalaca i da je ipak ovaj autoprtret morao biti jače kontekstualizovan da bi bolje stajao kao samostalno ostvarenje.

* * * / * * * *

ODINOČNOE PLAVANIE

Najzad sam pogledao jedan film koji sam tražio više od 15 godina. Reč je o naslovu koji sam video u jednom katalogu Mosfilma koji je moj otac doneo sa nekog od puteva u Rusiju, i od tada ga tražim. Doduše, u jednom trenutku, bio je izdat na VHSu kod nas, od strane nekog opskurnog izdavača, sećam se da sam ga video na listi u YU VIDEU, ali na kraju nisam uspeo da ga pribavim ni na taj način.

Ipak, rapidshare je čudo a Rusi su osvedočeni pirati. Tako sam uz Gingerovu pomoć uspeo da lociram ODINOČNOE PLAVANIE Mihaila Tumanišvilija, u narodu poznat još i kao ruski Rambo.

I zaista ovaj film iz 1985. godine nesumnjivo jeste odgovor na Ramba i slične filmove o pojedincima koji odlaze po nalogu američke vlade ili tajnih službi ili samoinicijativno na razne tajne zadatke vojne prirode. U tim filmovima su često, a najviše u RAMBU 2 i 3 potkačinjani Sovjeti. Ovaj film po svom godištu, očigledno, jedino je mogao da bude reakcija na RAMBO 2 sa kojim je izašao relativno u isto vreme.

Stoga, imajući u vidu protok vremena, moguće je da ovaj film nije direktna reakcija na Cosmatosov film ali izgkleda kao da jeste.

U njemu se mogu naći razne zanimljive stvari. Pre svega, ovo je film koji prikazuje Ameriku i život u Americi u nekoliko scena. Pošto nije bilo američkih kola, junaci se voze mercedesom (slično kao što se u američkim filmovima sovjetski političari voze mercedesima) a političari se sataju u sobama u kojima pred njima stoje viski, tompusi i bežični telefon. :!: Slično američkim filmovima, dogovori između vladara u senci se dešavaju na golf terenu u toku partije koju prate i kediji u električnim automobilima.

Rekonstrukcija Amerike je dakle pristojna. Što se tiče toga kakvi su Amerikanci, ima ih i poštenih, ali ogrezlih u slatkom potrošačkom životu i oni su oličeni u mladom paru koji krstari morem svojom jedrilicom i upada u nevolje a Sovjeti im pomažu, a ima i zlih kao što su ti matori političari koji žele da izazovu krizu kako bi se Amerika spasila od bankrotiranja u trci za naoružavanjem. :D

Međutim, najzanimljiviji je archvillain, major koga Ameri šalju da obavi tajni zadatak potapanja jednog civilnog broda kako bi za to okrivili sovjetske manevre. To je očvrsnut polulud vijetnamski veteran koga progone sećanja na zverstva koja je ON POČINIO u Vijetnamu, za razliku od ostalih "I hope they let us win this time" Amera iz Ramba i sličnih filmova.

Međutim, kada dođe na tajni zadatak, Amerikanac odlepi i odluči da zaposedne tajnu američku pomorsku bazu i da sam započne otvoreni rat sa SSSRom time što će napasti njihovu flotu. Amerikanci šalju jedan B52 da ga uništi, međutim, sticajem okolnosti, Sovjeti saznaju za to pre njih tako da mala grupa njihovih marinaca, pripadnika mornaričke pešadije i obavi posao pre bombardera.

Ovaj film, deluje kao direktna reakcija na Ramba, slično video odgovorima na videoklipove koje imamo na YouTube. Mađutim, on je po mnogo čemu specifičan i upravo te specifičnosti i čine da Rambo ipak bude superioriiji naslov.

Pre svega, sovjetski junaci nisu larger than life kao Rambo, štaviše, mi našeg pozitivca koji vodi momčine iz mornaričke pešadije upoznajemo tek u 20. minutu. Sve dotle traje set-up sa američkom zaverom. Očigledno je da u tipičnom partijskom duhu, fil previše pažnje posvećuje objašnjavanju zašto je protivnik zao i zašto protivnik greši i ubeđuje nas da je potrebno reagovati. U tom trenutku, hteli ne hteli, Arnis Licitis, litvanski badass koji je glumio u brojnim sovjetskim i ruskim filmovima nesumnjivo postaje glavni lik, sličnu Burtu Lancasteru u TWILIGHT'S LAST GLEAMING.

Zatim, kada krene akcija, kroz sovjetske junake se ne kanališe bilo kakva frsutraciji, oni su vredni i profesionalni, ali ovaj film niti je apologija hladnog profesionalizma kao HURT LOCKER pošto to nije dovoljno potencirano, dočim je Rambo upravo figura kroz koju se niz gledaočevih emocija upija i kanališe.

Konačno, u svom pokušaju da odgovori na Ramba najdirektnije, koristeći se sličnim svedenim stilom, Tumanišvili pokazuje ako nije sposoban da artikuliše propagandnu priču u tim okolnostima, pošo je sovjestka propaganda po svom racionalnom karakteru mnogo opširnija od one koju nosi Rambo, i očigledno je da besprizorna forma ne odgovara prosvetiteljskoj propagnadi koju Tumanišvili gradi.

Konačno, snaga sovjetskog propagandnog filma bila je u grandioznosti, rediteljima kao što je Kalatozov, a Tumanišvili je očigledno, meni vrlo draga B-liga koja u tom trenutku 1985. u SSSRu više ne može da dostigne američku B-ligu.

Što se tehničke egzekucije tče, ona je osrednja. Nije na nivou Ramba, bliža je italo rip-offovima samo bez ekscesa koji je tim naslovima (recimo Margherittijegvom serijalu COMMANDO davao draž) davala količina akcije i nasilje, prvo jer  filmu nema previše akcije a drugo zato što nasilje nije na bilo koji način istaknuto.

Bez tih exploitation momenata čini mi se da je ODINOČNOE PLAVANIE bilo slabo konkurentno i u bioskopima moskovskih predgrađa, tamošnjim grindhousema jer se ta ekipa već tada polako snabdevala na ilegalnom VHS tržištu.

Paradoksalno, u stvari, ovaj film je verovatno mogao mnogo bolje da prođe na Zapadu, na kome je poznat pod naslovom SOLO VOYAGE a svojevremeno je bio primer koji je američka propagnda koristila kako bi dala primer negativnog prikazivanja Amerike u sovjetskom filmu. Ipak, na VHS tržištu onog vremena, verujem da je ovaj film imao svoju publiku pre svega van SSSR.

Tumanišvili je reditelj koji je posle ovog flma bio dosta aktivan mahom u žanru kriminalističkog i akcionog filma.

ODINOČNOE PLAVANIE je film koji pokazuje da je ponekad uzalud udariti na protivnika njegovim oružjem, naročito ako to oružje godinama nisi pripremao kao on. Međutim, kao i nogi pormašeni primerci oružja koji nikada nisu postali cenjeni ili ušli u masovnu proizvodnji, ODINOČNOE PLAVANIE je danas kuriozitet i radije se gleda od mnogih američkih izvornika u ovo vreme što pokazuje kako žanrovski film vrlo dobro stari, a to znamo i po našem primeru.

Verzija koju sam ja gledao nema titlove, ali sam ga uglavnom razumeo zahvaljujući tome što sam zapamtio ponešto ruskog iz škole. Međutim, čak i ko ne zna ruski može da isprati ovu rudimentarnu priču. Preporučujem ovaj film pre svega onima koje zanima da se pepuštaju ovakvim filmsko-ideološkim eksperimentima, a zatim i military buffovima koji u ovom filmu mogu da vide mnogo vojne opreme a pre svega meni najfilmičnije i brutalno nsiekorišćene Kamov helikoptere koji zbog svje konstrukcije rotora i relativne neiskorišćenosti na filmu deluju kao vozila budućnosti i mislim da bi sjajno legli čak u nekom visokobudžetnom SFu.

Za razliku od Amerikanaca koji su vođeni profitom obično nastojali da angažuju što boje reditelje za akcione filmove smatrajući ih okosnicom mejnstrim ponude, Sovjeti su drugačije doživljavali svoj mejnstrim i akcentovali su filmove sa većim umetničkim pretenzijama. Ipak, uspeh Timura Bekmambetova pre svega, a zatim i blokbasteri Fjodora Bondarčuka ili Vadima Šmeljeva pokazuju kao Rusi danas mnogo ozbiljnije doživljavaju tzv. "patriotski film".

* * 1/2 / * * * *

EXTREME MOVIE

Posle vrhunskog 60s filmmakinga sa kojim je era starog Holivuda pravila poslednje trzaje pred najezdom Novog Holivuda, oličenog u filmu ASSASSINATION BUREAU, prepustio sam se najprizemnijem što može da ponudi savremeni Holivud. I moram priznati da se nisam pokajao.

Naime, autori filma EXTREME MOVIE, teen sex komedije sa kojim Dimension ne zna šta će i sada ga plasira etiketa Dimension Extreme, verovatno nikome sem meni nisu neka marka. Međutim, ja sam zaista fasciniran njihovim scenaristčkim radom na filmu NOT ANOTHER TEEN MOVIE, jednoj od najinteresantnijih parodija koja se pojavila u istoriji filma ne samo zbog toga što je uspešna, nego i zato što parodira formu koja je u svojoj suštini komična.

EXTREME MOVIE je serija skečeva koje su pisali ljudi sa iskustvom iz SNL i ta sketch show psihologija je odlično aplicirana na formu. Gegovi su hit and miss, kao i uvek u ovakvim filmovima, ali attitude je odličan, prljav, morbidan i pre svega duhovit. Po samoj svojoj strukturi, fakturi produkcije, budžetu, EXTREME MOVIE nije ni blizu NOT ANOTHER TEEN MOVIEa naravno, ali sa svojih 75 minuta, stoji kao zaista sjajna večernja zabava za ljubitelje i poznavaoce, a o teen publici da i ne govorimo.

Michael Cera je glumeći u filmu SUPERBAD učestvovao u pretvaranju teen komedije u neku vrstu respektabilne forme. Meni je od svih Judd Apatow produkcija, iako ne najslabiji, čak ne ni među slabijim, SUPERBAD svakako iza KNOCKED UP. No, uprkos tome što je doneo nekoliko sjajnih glumaca, sjajnih likova, nekako mi se čini da je možda bilo i nekih efektnijih teen komedija koje su zasluživale da ponesu takav hype.

Cera se pojavljuje i u EXTREME MOVIEu, kao učesnik jednog od skečeva, i iako je u svojoj klasičnoj personi iz ARRESTED DEVELOPMENTA ili SUPERBADa, drago mi je što se zapljunuo i u jednoj ovako dirty i besprizorno R-produkciji koja seže u domen teensploitationa.

U svakom slučaju, EXTREME MOVIE preporučujem fanovima.

* * 1/2 / * * * *

THE ASSASSINATION BUREAU

Potpuno neočekivano naišao sam na film THE ASSASSINATION BUREAU Basila Deardena, prekaljenog žanrovskog reditelja koji je u svom bogatom opusu potpisao i neke značajne filmove, ali se ne može u punoj meri smatrati klasikom.

Ovaj film se može smatrati izvorom iz koga su napravljeni Millarov a još više Bekmambetovljev WANTED. Štaviše, prvih 20 minuta ovoga filma su suštinski osnov filma WANTED, čak i izvesni elementi scenografije pored sličnosti u priči povezuju ove naslove. Čudno je da na neki način ako već nisu potpisali Jack Londona kao pisca po čijem je delu nastao film, barem scenaristu Michaela Relpha nisu potpisali na Bekmambetovljevom filmu. Uostalom, ova sličnost između WANTEDa i ASSASSINATION BUREAU ne samo da je ogromna nego je primećena i ranije kod onih koji su pre WANTEDa gledali ovaj film.

Ono što je posebna draž jeste to što se postmoderni pristup svojstven savremenom stripu ne završava samo na tome da je WANTED aproprorao segmente ASSASSINATION BUREAUa već i po tome što je sam ovaj film sklon tome da se poigrava istorijom i tradicionalnim književnim prikazima određenih lokacija i ličnosti.

Film govori o tajnoj organizaciji Assassination Bureau Ltd. koja se bavi ubianjem ljudi po narudžbi, i za novac, ali pod uslovom da naručilac može da obrazloži zašto da žrtva zaslužuje da umre. Londonska novinarka početkom XX veka, odnosno pred WW1 istražuje tu priču i sama odlučuje da naruči ubistvo. Kada konačno ode u Biro, tamo upoznaje trenutnog šefa Biroa, potomka ruskog emigranta koji je osnovao tu kuću i od njega naručuje njegovo vlastito ubistvo pod optužbom da je naručivao i izvršvao ubistva drugih ljudi. On prihvata narudžbu vlastitog ubistva jer i sam smatra da je Biro izneverio svoju izvornu funkciju i poziva svoje saradnike iz upravnog odbora da ga likvidiraju, u protivnom oni sami će biti likvidirani. Međutim, jedan od njih ima svoj veći plan-planira da ubije celu Evropu i da započne Veliki rat.

Oliver Reed igra Ivana Dragomirova, ruskog potomka koga je otac odgajio da ga nasledi (senka WANTEDa ali i BALKANSKIH PRAVILA :)  ) dok Diana Rigg igra novinarku. Ovaj par je fenomenalan. Moram priznati da su meni i Oliver i Diana među dražim glumcima. Diana naravno zbog Emme Peel a Oliver zbog BROODa (premda znam da je to dosta neobičan film kako bi ikoga zavoleo kao zvezdu ali eto, ja i Kurta Russella pre svega volim zbog USED CARS). Njih dvoje su ekstremno harizmatični, i energični, prava je šteta videti koliki potencijal je Reed potom popio i srozao se do projekata koji su bili ispod njegovog nivoa. Što se Diane tiče, ona ne samo da je šarmantna već u ovom filmu gotovo da uspeva da me ubedi u priče starih filmofila kako su stare dive koje su manje pokazivale bile senzualnije od današnjih, raspoloženih na sve.

Negativce takođe igra vrhunska ekipa. predvode ih Telly Savalas i Curt Jurgens, draga imena iz te epohe. Svi sem Reeda iz ove postave su pre ili kasnije overili Bonda. Sam Basil ga nije overio ali što se tiče ovog filma, po rediteljskom umeću koje je pokazao, sigurno je imao predispozicije i da snimi neki film u toj seriji.

Dearden je vrlo dinamično inscenirao priču smeštenu na početak veka, sa odličnim tempom, kadriranjem i glumačkom igrom koji su podržani maštovitom scenografijom koja takođe dosta podseća na strip i odmiče se od istorijske preciznosti ka nekoj vrsti vrlo funkcionalne stilizacije. Dearden je sasvim dorastao Relphovom scenariju koji je maštovito razvio Londonovu premisu, i odlično je održao ravnotežu između akcije i komedije.

* * * * / * * * *

FRIDAY THE 13th

Kad sam danas gledao novi FRIDAY THE 13th, prvih 20 minuta sam mislio kao gledam "film-u-filmu", glup film koji gledaju junaci filma. Nažalost, joke was on me, ubrzo sam shvatio da sam ja taj koji gleda glup film. Uopšte reći da je FRIDAY film je već priličćan kompliment. Naime, da, on spolja gledano jeste film, ali u svojoj dubokoj suštini, on nije film čak ni u najeksploatatorskijem smislu reči. Ja zaista ne znam kako neko uopšte pomišlja da išta u ovom filmu može biti zabavno bilo kome, kolike god da ima kriterijume.

Naime, ovaj film u svojim najboljim fazama pokušava da liči na već potrošene, zaboravljene i potisnute konvencije koje su već zaboravljene i odavno se ne smatraju zabavnim i zanimljivim. Ono što ceo slučaj čini još bizarnijim jeste šta major studio želi sa ovim filmom. Naime, major studiji su odavno kao disreputable odbaciji i neke mnogo potentnije tradicije od ove koju invociraju u ovom filmu. Zbog čega bi oni pravili ovakav film?

Uostalom, sam slasher ovog tipa je nastao kao totalna eksploatacija snimana za jako malo od strane ljudi koji ne umeju bolje, ili bar ne mnogo bolje, zar ne? Ovaj film su snimili ljudi koji mogu bolje i mogu sebi da pruže uslove za bolje. Stoga jedini razlog jeste da se snimi "muzejski film", da se rekreira vid zabave koji je nastao iz nužde, ali da se usput ne iznađe nikakav modus kako da stvar istinski na bilo kom nivou funkcioniše.

Inače, ko se nada grudima, da ima ih, ali su sve plastika. A i pojavljuju se u kontekstima polnog opštenja koje, kako bih rekao, više liči na mehaničke prakse nekih životinskih vrsta nego živih ljudi i nije mnogo zanimljivo. Ko očekuje hard-R gore, toga nema čak ni plastičnog. Ovaj film je, da nema ovih loše odabranih grudi, vrlo PG-13 u suštini.

Ogroman pad na blagajnama u drugoj nedelji me raduje.