Wednesday, December 30, 2009

UNIVERSAL SOLDIER 3: REGENERATION

Datum premijere UNIVERSAL SOLDIER 3: REGENERATION, iako se zbog par TV sequela može dovesti u pitanje da li je ovo treći ili peti deo, pao je najnezgodnije moguće vreme. Naime DTV se promenio, naslovi kao BLOOD AND BONE, THE TOURNAMENT ili NINE MILES DOWN a o GIVE EM HELL MALONE da i ne govorimo, doveli su do toga da DTV scena više nije ono što je bila. U tom smislu, DTV je podigao letvicu a REGENERATION je preskaće samo u par segmenata.

Uvodna akciona sekvenca obećava da otac i sin Hyams donose theatrical kvalitet filmu, i zaista u toj sceni se ne štede ni kreativni na materijalni potencijali. Očigledno je da se istočnoevropski setting koristi na tragu završnice filma BOURNE SUPREMACY i REGENERATION nudi dosta solidnu simulaciju toga.

Međutim, ubrzo posle toga usledi pad. Kada teroristi zauzmu Černobilj, usledi niz scena pregovora i dijaloga koje su statične, neopterećene toliko lošom glumom i slabim dijalozima koliko zaista nepodnošljivo statičnom rediteljskom egzekucijom, kao da nikome nije stalo do tih scena. I onda se takve dijaloške scene ređaju da bi se malo razbile još jednom akcionom, i to nažalost tek osrednjom zbog toga što je njen protagonista topbillovani UFC šibadžija Andrej Arlovski (ne Meho, nije sin Terese orlowski) koji je verovatno sjajan ako nekog treba da prebije u stvarnosti, ali nije atraktivan za film jer je sirovina sa jako rudimentarnim borilačkim pokretima i harizmom ravnom nuli. Iako su UniSol vojnici tu da ne bi imali karakter i emocije, cela poenta prvog filma bila je da govori o karakteru koji se probija ispod naslaga brejnvošinga, posle smrti i uskrsnuća.

Oko polovine filma u igru se vraća Van Damme i to na velika vrata. Naime, Luc je posle traumatičnog iskustva uzrokovanog time što je ubijen, zamrznut, oživljen i u više navrata uključen u sukobe sa superubicama slične životne priče, otišao u Švajcarsku kako bi se malo socijalizovao. Naravno, socijalizacija teško ide što je i očekivano imajući u vidu njegov problem. Sav mukom postignuti progres nažalost mora biti doveden u pitanje kada svetski mir ponovo mora da bude zaštićen nekontrolisanom destrukcijom, bolom i nasiljem koje samo Luc može da ostvari.

Negde u toj fazi, i Dolph ulazi u igru i tu film zaživi na svom drugom koloseku, koji je bio prisutan i u prvom filmu, a to je horor dimenzija. Dolph sjajno igra nabildovanog bolesnika i zaista unosi spooky atmosferu. Svemu tome doprinosi to što je Dolph dovoljno omatorio da zaista izgleda kao vlastiti leš (dočim Van Damme ne liči više ni na svoj leš koliko je izobličen).

Sa Van Dammeom i Dolphom u igri film dobija na karakteru. I onda kada se prebrode par scena sa lažnim dilemama u smislu da li Luca ipak vratiti u borbu ili ne, imajući u vidu kakve bi to posledice imalo po njega, kreće završna akciona etapa koja se grubo rečeno sastoji iz tri dela.

Prvi deo čini povratak Hyamsovih u svet spektakularnih kadar sekvenci koje je tata H. pravio u filmu BUSTING. Lucov upad u Černobilj je urađen u CHILDREN OF MEN maniru. Kad kažem maniru, onda upozoravam da ne očekujete Cuaronov nivo već oslanjanje na to i tu film dolazi na jako visok nivo. U pojedinim momentima, ove scene nose i nešto zdravog smisla za humor.

Zatim sledi scena u kojoj se obračunavaju Van Damme i Dolph koja je isto sjajna. Ona doduše nije iz jednog kadra ali je stepen destrukcije koji oni anlišuju kako na tela svojih dublera tako i scenografiju ogroman plus je sama Dolphova smrt bazirana na izopačenom crnohumornom nasilju sa kojim smo se eventualno mogli sresti kod Verhoevena u TOTAL RECALL.

Konačno, Van Damme uspeva da malo razigra Arlovskog, ali realno Van Damme se bije za obojicu. Andrej je drvo javorovo tako da čak ni Van Damme ne uspeva da ga razigra u dovoljnoj meri. No, taj fajt je solidan.

Nažalost, kao što se iz ovog komentara jasno vidi REGENERATION ne funkcioniše kao celina, a to se posle onih gorenavedenih odličnih naslova ne može više tolerisati u DTVu. Na nivou pojedinačnih akcionih scena, Hyamsi pokazuju da su klasa i da tu ima theatrical štofa. Još jedan detalj je skor koji je vrlo old school, vrlo 80s sa nekim starinskim efektima na koje smo navikli u tadašnjem SFu. Taj skor daje pojedinim scenama neku vrstu identiteta i izdvaja ih.

Čudno je da su Van Damme i Lundgren ovako slabo prisutni u filmu. Iako ima topbilling, ni Arlovski nema suštinski bitnu ulogu on počne film kao marioneta negativaca a tako ga i završi, tako da ovom filmu nedostaje pravi junak. Moram priznati da me zbunjuje ovakvo odsustvo fokusa kad je reč o likovima, iako je jasno da očigledno producenti žele da polako zamene Lundgrena i Van Dammea u franšizi. Ipak, čudno je da umesto njih nije uveden neki novi noseći junak.

Koliko god ova vrsta dramaturškog problematizovanja delovala suvišno u priči o DTV filmu zaista je jako teško ispratiti DTV akcijaš bez jasne ideje ko je noseći lik, između ostalog i zato što onda akcija nema akcenat.

Najavljeni su još neki filmovi sa Arlovskim i ne znam šta da mislim o tome. U ovom filmu on je jedna Kane Hodderovska figura, maltene više ukrućeni slasher nego unisol ili fighter i ne znam koliki su njegovi potencijali za neku DTV karijeru. Međutim, očigledno je Istočna Evropa od jeftine lokacije za DTV filmove postala i bitno tržište za njih i sada diktira uslove. Ipak,imajući u vidu veliku popularnost UFC koja je mene zaobišla, u suštini je dobro imati martial arts zvezdu koja je relevantna i u samom oktagonu.

* * 1/2 / * * * *

MAN SOM HATAR KVINNOR

Pogledao sam MAN SOM HATAR KVINNOR Niels Ardena Opleva. Oplev je Danac a za scenarističku adaptaciju zadužen je Nikolaj Arcel koji je pisao i režirao KONGEKABALE o kome sam pisao još svojevremeno. Dakle, u ovoj skandinavskoj koprodukciji, Danci su dobili ključna autorska mesta.

Arcel je u KONGEKABALE napravio dansku vrziju STATE OF PLAY, međutim u ovom scenariju nije uspeo da postigne tu atmosferu istraživanja i sakupljanja dokaza koju je imao u tom filmu iako je zapravo tema vrlo slična. U tom smislus, vrlo logična istraga iz knjige Stiega Larssona prikazana je dosta konfuzno u filmu, a to je dosta čudno jer film traje 150 minuta, dakle ne može se reći da uslovi nisu obećavali skrupuloznu preradu knjige.

Neka od rešenja u sažimanju građe su odlična i dramaturški efektna, neka baš i ne. Ono što se može istaći kao osnovni problem na nivou scenarija jeste to što je reč o whodunit u kome uopšte nije došlo do razrade likova osumnjičenih tako da je u tom smislu potpuno svejedno ko će na kraju biti ubica.

Međutim, još i veći problem je Oplev koji je snimio film u tradiciji skupe ali neinspirisane televizije. Događaji se ređaju mehanički ali izuzev te proste televizijske mehanike nema nekog suštinskog rediteljskog postupka koji bi činio film kao celinu.

Sasvim je sigurno da je ovaj film, imajući u vidu skandinavsku ekonomičnost planiran da se emituje kao serija, i kao serija bi bio nešto smisleniji premda je danas televizija ipak otišla korak dalje u rediteljskom smislu od suve mehanike koju pruža Oplev. Iako naizgled dakle, on barata solidnom produkcijom i lokacijama i tehnički sve deluje prilično okej (mada ne na nivou najjačih tamošnjih filmova) tu ipak nema filmskog identiteta niti moderne televizije BBC kalibra.

Ovim nedostacima treba dodati i prilično antipatičnu glumačku podelu. Doduše, moguće je da ovi glumci nešto više znače na svojim matičnim teritorijama.

Gledajući ovaj film, mogu da razumem kako su se osećali fanovi LORD OF THE RINGS kada je Jackson snimio film. Naime, meni se čini da je i ovaj "film" više pravljen kao slikovnica za one koji su čitali knjigu nego kao autonomna filmska priča bazirana na knjizi. Isto tako, nisam siguran da neko ko nije čitao knjigu uopšte može da ima strpljenja za ovu misteriju koja je interesantnija za knjigu nego za film.

U svakom slučaju teško da ovaj naslov može imati smisla bilo kome ko nije čitao knjigu i šteta je upoznavati se sa Stiegom preko ovog filma.

* * / * * * *

Tuesday, December 29, 2009

NEMIRNI

Reprizirao sam NEMIRNE Kokana Rakonjca. Iako se ovaj film može smatrati njegovim calling cardom, realno, možda je reč o naslovu iz njegovog opusa kog je zaista najviše pregazilo vreme. NEMIRNI i dan-danas imaju svežinu koncepta odnosno imaju koncept koji i danas u filmovima može da bude svež a to je ideja malog događaja koji počinje da širi svoj uticaj gotovo koncentrično i menja sudbine ljudi.

Međutim, problem je u tome što neke od epizoda koje ilustruju tu ideju i koje čine ovaj film, uprkos pojedinim glumačkim bravurama naprosto ne stoje danas, deluju naivno, u nekim detaljima čak i previše humoristički.

Scenario Dušana Savkovića dakle nije dorastao Rakonjčevoj ambiciji, i u tom smislu NEMIRNI funkcionišu sjajno u pojedinim deonicama dok u nekim drugim potone u sferu proseka srpskog filma 60ih.

Ono što je nesporno jeste da je Rakonjac vrlo energičan u vizuelnom smislu i da donosi niz sjajnih rešenja. Ipak, to nije dovoljno da NEMIRNE izdigne nivoa jako bitnog filma svog vremena čija relevantnost ipak ostaje u tom vremenu.

* * 1/2 / * * * *

ZAZIDANI

Pogledao sam ZAZIDANE Kokana Rakonjca, svojevrsni sequel filma PRE ISTINE. To je produžetak priče o junaku strahinji Petroviću koji se doduše može gledati i bez predznanja iz filma PRE ISTINE. ZAZIDANI se u stilskom smislu nadovezuju na Rakonjčevu apsolutnu filmmejkersku superiornost s tim što su lišeni interesantnih lokacija jer se naprosto dešavaju u zatvoru a zatvor je ipak mnogo češće filmovan od 60s Beograda.

Posebno je interesantno da je Rakonjac koristio PRE ISTINE kao ready made u flešbekovima.

Iako nema ekscesivne upotrebe donjih rakursa, nesumnjivo je da je su i ZAZIDANI izuzetno zanimljivi na planu kompozicije kadra i korišćenja lokacije.

Međutim, lokacija i situacije vode priču u pravcu jedne blage tearalnosti ali Rakonjac to vrlo solidno prevazilazi, zahvaljujući kako svojoj rediteljskoj kultivisanosti tako i vrlo interesantnom tekstu Branimira Šćepanovića koji ima vrlo dobro postavljene fundamentalne dramske vrednosti.

Strahinja ponovo odlično funkcioniše kao lik a dodat mu je i lik čuvara zatvora (iako Danilo Bata stojković igra potpuno drugog junaka u PRE ISTINE) i među njima se razvija specifična hemija kako na nivou borbe karaktera tako i na nivou blage homoerotske dimenzije za koju bih rekao da je intencionalna.

Film je dosta direktan kako na nivou prikaza policijske represije tako i raznih društvenih kontradikcija, ali ipak ne može se reći da je to film koji se suštinski bavi podrivanjem sistema više bi se reklo da ne smatra svoju publiku naivnom.

Nažalost, ZAZIDANI su bili poslednji Rakonjčev film. Naravno, uvek ostaje pitanje da li bi ovaj interesantni, talentovani i objektivno neobično plodni autor postigao neki veći uspeh, a što se Jugoslavije tiče, on je za života postao jedan od reditelja koji su priznati, na koje se računa ali nije imao internacionalni uspeh. Dakle, da li bi imao internacionalini uspeh, teško je reći, međutim, svakako da ZAZIDANI i PRE ISTINE spadaju među jugoslovenske filmove koji se mogu prikazati strancima.

Ljuba Tadić i Danilo Bata Stojković zaista nose film i nema dileme da je reč o dvojici vrhunskih glumaca koji su uostalom bili Rakonjčeva velika inspiracija i redovni saradnici.

Fotografiju je kao i u PRE ISTINE radio Aleksandar Petković, verovatno ključni DP Crnog talasa i ikona Kino Kluba u kome je stasao i sam Rakonjac. Ipak, u ovoj fazi, iako je Kino Klub radio PRE ISTINE, Rakonjac već radio za Avala Film, jugoslovenski major studio.

* * * / * * * *

Monday, December 28, 2009

DIVLJE SEME

Pogledao sam DIVLJE SEME Kokana Rakonjca, snimljeno po scenariju Žike Lazića koji je, kako već rekoh, pre nego što je posle spao na to da piše SELJAKE bio vrlo relevantan scenarista. DIVLJE SEME bi se najpre moglo porediti sa POHODOM Đorđa Kadijevića sa kojim deli vrlo mračnu atmosferu seoskog života i priču o jednom otpadniku koji se u tom svetu snalazi koristeći se nasiljem. Ipak, DIVLJE SEME je jednostavnije u svom izrazu, dosta je slično nekom mračnom vesternu tipa HIGH PLAINS DRIFTER a osvetnički/psihopatski pohod glavnog junaka ima u sebi dosta simbolike koja se može povezati i sa širim aspektima društvene kritike, kako prošlog, tako i sadašnjeg sistema. Rakonjac se smatra velikim autorom jugoslovenskog urbanog filma pa je tim pre zanimljivo ga kako se snalazi u ambijentu sela.

U vizuelnom smislu, Rakonjac je i dalje prvoligaš, ali se bez urbanih lokacija drugačije ponaša, jednostavnije kadrira, kadrovi traju duže i pokreti kamere imaju više epskog zamaha, odnosno ima više krana nego fara. Isto tako, ako je PRE ISTINE jedan od najefektnije snimanih filmova sa upotrebom donjeg rakursa, u DIVLJEM SEMENU ima više gornjeg rakursa iako upotreba tih rešenja nije ekscesivna kao izvesni delovi rediteljskog postupka u PRE ISTINE.

Ljuba Tadić je potpuni bad ass u glavnoj ulozi, ubedljivi man of few words koji nema problema da ubedljivo plasira vrlo old school monolog, i njegova glumačka karijera iz poznih godina kada se više bazirao na govoru, dubokom glasu i sl. činila je da malo zaboravimo na to koliko je on fizički bio impresivan leading man. Upravo uovom periodu Ljuba je mogao da se opiše kao jugoslovenski Richard Harris, ubedljiv glumac izuzetne ekspresivnosti koja može da bude i starinska ali i moderna, ispraćena sjajnim fizičkim izgledom. Tadić nosi film i daje svom liku posebnu dimenziju na granici između savršene bistrine, moralne superiornosti i čistog ludila.

Jelena Žigon je ekstremno sexy, Jagoda Kaloper-style u ulozi žene čije transgresije motivišu junakovo psihopatsko ponašanje.

Poređenje sa vesternom ne znači da je reč o akcionom filmu iako Rakonjac donosi nekoliko izuzetno efektnih ubistava. Ali, atmosfera i efkiasnost izlaganja priče svojstveni vesternu se osećaju. Jedan od razloga je to što je reč o ruralnoj sredini koja je nesporno srpska ali je njena lokalizacija vrlo svedena i atmosfera podseća na imaginarne teritorije svojstvene vesternu.

* * * / * * * *

Saturday, December 26, 2009

PRE ISTINE

Podsetio sam se filma PRE ISTINE Kokana Rakonjca. Reč je o filmu koji dokazuje da Kokan među našim rediteljima spada među one sa najsnažnijim i najupečatljivijim rukopisom. Njegov pristup vizuelnoj strani filma pokazuje da je reč o rođenom filmmejkeru koji ima neverovatan instinkt i PRE ISTINE stoji kao film koji izgleda neopisivo sveže i danas.

U saradnji sa Aleksandrom Petkovićem, najčuvenijim DPjem Crnog Talasa, Rakonjac je snimio film u kome su likovi slikani na realnim objektima, u Beogradu koji izgleda kao upečatljiva metropola izuzetno zanimljive arhitekture, mahom su snimljeni iz donjeg rakursa što vizuelnom konceptu daje poseban kvalitet. Ti donji rakursi čine da glumačke veličine Branka Plešđ i Ljube Tadića deluju još monumentalnije, njihovi likovi se izdvajaju kao figure specifične likovnosti, a konceptu donjih rakursa izuzetno doprinosi i izuzetno vešta upotreba pokreta kamere i širokougaonih objektiva u pojedinim situacijama.

Štaviše, PRE ISTINE spada među retke jugoslovenske filmove koji se mogu posmatrati kao čisto vizuelno iskustvo, mogu se pustiti kao pokretne slike bez tona i imati smisao zbog vešte realizacije. U konkretnom slučaju PRE ISTINE, Rakonjac pokazuje svoj filmmejkerski instinkt i u tome što smešta glumce na realne lokacije i sjajno ih slika dajući zaista poseban kvalitet prostoru i njihovom kretanju.

Kad je reč o vođenju priče, scenario je napisao književnik Branimir Šćepanović koji je pisao brojne i raznovrsne scenarije, među kojima neke kvalitetne adaptacije ali i neke plakatske filmove poput SUTJESKE. U Rakonjčevom maniru, prioča je vođena nelinearno i ta nelinearnost u ovom filmu nema neku naročitu funkciju, čak bi se oglo reći da šteti filmu i da je zapravo nelinearno vođeje priče osnovni problem ovog filma.

Ipak, PRE ISTINE je moćno ostvarenje autentičnog maverick filmmakera koje treba pogledati sa punom pažnjom. Rakonjčevim opusom sam bio oduševljen još kao tinejdžer i sada je vreme da se malo podsetim na njegove klasike.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, December 25, 2009

GIVE 'EM HELL MALONE

Pogledao sam GIVE 'EM HELL MALONE Russella Mulcahyja. Šta reći sem da je DTV prostor postao ekstremno uzbudljiv. Mulcahy je u DTV uslovima snimio svoju varijaciju na SIN CITY koja je meni lično još efektnija od SIN CITYja pošto se Mulcahy opredelio da snima film a ne da pravi pokretni strip. iako Rodriguezovo ostvarenje kao koncept i eksperiment ima značajnu vrednost, sasvim je sigurno da je u rediteljskom smislu taj film otvorio vrata naslovima kao što su 300 i WATCHMEN čiji je kvalitet kao filmova bio ništavan. MALONE je full-blooded film, samosvesni pulp sa duhovitim scenarijem i izuzetno živahnom rediteljskom egzekucijom.

Iako je evidentno da Mulcahy nije raspolagao velikim budžetom, pre svega u domenu scenografije, on je uspeo da sasvim solidno napravi taj melanž dizajna pedesetih (i likova koji žive i ponašaju se kao u pedesetim), a da je globalno reč o savremenom svetu. U toj mešavini artefakata jedne filmske epohe i savremenog sveta, Mulcahy ne može da ide u totalni eksces kao Miller i Rodriguez ali sve to nadoknađuje kroz izuzetno vispren scenario i ekstremno energično realizovanu akciju koja je prepuna najspektakularnijeg krvoprolića.

Mulcahy zaista odavno nije bio ovako inspirisan kad je reč kako o akcionim scenama tako i o celokupnoj inscenaciji filma i reklo bi se da je ovaj skromno budžetirani film video kao neku vrstu prilike za produžetak theatrical renesanse koja se dogodila sa RESIDENT EVIL EXTINCTION. Ipak uprkos Thomasu Janeu, teško je očekivati da će MALONE biti theatrical jer je ipak reč o exploitationu.

Pošto se DTV filmovi mahom skromniji pokušaji da se snime nekakvi rip-offovi aktuelnih filmova, rekao bih da po svojoj doslednoj stripvskoj stilizaciji, a uostalom i po svom stripovskom miljeu koji dosta podseća na Millera, ovaj naslov pretenduje da bude DTV varijanta SIN CITYja.

Thomas Jane je dosta neprimetno skliznuo u sferu DTVa. I u njoj sada radi ipak znatno inovativnije projekte nego što je tipičan DTV koristeći priliku koju nosi B-film kad je reč o slobodi izraza. Sam zaplet malo podseća na PUNISHERa kog je Jane ensleighovoj verziji i rekao bizh da je šteta što taj PUNISHER nije ovako urađen jer da jeste, mislim da bi bio uspešniji i da Jane možda danas ne bi bio u DTVu. Štaviše, MALONE u pojedinim apsektima čak i liči na PUNISHER strip posle Ennisove transformacije.

Poseban vid DTV dostojanstva ovaj film crpi iz toga što je evidentno reč o filmu koji je dobar i koji, što je još važnije, teško da bi mogao da se snimi kao major film.

Uz BLOOD AND BONE, NINE MILES DOWN i THE TOURNAMENT, GIVE 'EM HELL MALONE se pridružuje ovogoišnjoj listi DTV filmova koji su po mnogo čemu bolji od bioskopskih, zaista guraju stvari napred ili ih drže na visokom nivou koji je theatrical film ispustio.

* * * / * * * *

Thursday, December 24, 2009

AVATAR

Ako je zajebavanje nestalo kada je Tatko počeo da snima AVATAR, onda ga ima još manje sada kada ge je Cripple pogledao u 2D.

Reći da AVATAR nije gamechanger može samo čovek koji inače svakog vikenda gleda pandoranske partizanske filmove o njihovoj oslobodilačkoj borbi protivu Zle Korporacije. Pošto je za sada, Pandora jedna imaginarna planeta, i pošto sudeći po AVATARu, meštani tamo mahom provode vreme baveći se lovom, ekstremnim sportovima i komunikacijom sa precima, i nemaju kinematografiju, rekao bih da je takvih ljudi jako malo.

Što se gamechanginga tiče, činjenica da je ovo film u kome gledalac prati priču i korespondira sa CGI likovima bez ikakvih problema, jeste suština gamechanginga. Posle ovog filma, u teoriji, zaista više nema granica. Jedina razlika je u tome što je AVATAR once in ten years experience jer se po preciznosti ovog filma vidi da nije reč o projektu snimljenom usput za godinu dana.

Reći da priča filma ne valja je takođe blasfemija. Reč je o jednom wagnerijanskom mitu koji na ideološkom planu uopšte nije bezveze i iako može biti doživljen kao treehuggerska fantazija, to nimalo nije. Naime, da, priča je jednostavna, nema ogromnu količinu dodataka, preokreta, iznenađenja, jer je ovo priča o čoveku koji u promenjenim okolnostima postaje heroj.

Glavni junak Jake Sully, je možda najsličniji Johnny Utahu iz POINT BREAKa. On dolazi iz jedne oportune pozicije plaćenika koji je postao invalid i čiji život može da dobije smisao isključivo spletom okolnosti da ima iste gene kao brat. Premešten na planetu Pandoru u telu vanzemaljca on počinje prvo da prevazilazi svoju invalidnost, zatim sreće društvo koje je drugačije od onog koje je na zemlji i konačno počinje da prevazilazi svoje mogućnosti i postaje heroj. U tom smislu, iako je AVATAR jedna zaokružena priča, realno to je origin story Jake Sullyja.

Jake Sully ima tri vrlo interesantna aspekta kao junak. Najočigledniji je onaj socijalno-politički. On je vojni invalid koji mora da se dopunski ponizi ne bi li dobio operaciju koja će mu ponovo omogućiti da hoda. On je postao vojni invalid u Venecueli, koja vrlo slična Pandori ima velike resurse i vlast koja poštuje vlastita pravila.

Drugi aspekt je svakako aspekt njegove gotovo cronenbergovske simbioze sa avatarom. Naime, on komunicira sa avatarom preko STRANGE DAYSičnog devicea, koji u suštini nema veze sa MATRIXom jer naprosto smrt avatara ne znači smrt "vozača". Međutim, on kada postane avatar, prvo stupa u jednu fizički opipljivu vezu sa prirodom ("planeta koja misli" dosta podseća na SOLARIS čiji je dosta slabi rimejk Cameron producirao) a potom razvija i neku vrstu seksualnog nagona prema vanzemaljki što je prilično transgresivna tačka. Iako je njihova ljubavna priča iz domena očekivanog, po zakonitostima bajke, jer ona je njihova princeza i sl. vrlo je neobično da neko ko je nesumnjivo ipak čovek (u telu vanzemaljca) sposoban da razvije fizičku privlačnost sa bićem druge rase, konstitucije itd.

Treći aspekt je ono što Jake donosi kao čovek, belac, među vanzemaljce. Ono čemu ih on uči zapravo jesu dve stvari. Jedno je efikasnije ubijanje, dakle, on donosi organizovan mehanizam ubijanja u njihov svet jer je očigledno to jedino čemu ljudi mogu da ih nauče. I druga stvar kojoj ih uči je ratna propaganda. U suštini, njegov ključni potez kojim se vraća u pleme jeste vid ratne propagande, a to je pripitomljavanje nepripripitomljive ptice kojim on svesno stiče status polubožanstva.

Dakle, njima belac pomaže da se odbrane, ali daleko od toga da ih belac nauči ičemu lepom.

Što se Na'avija tiče, njihov život se s jedne strane može čitati kao klišetiziran prikaz života primitivaca. Ali, sa druge strane, oni ipak nisu na nižem evolutivnom stepenu. Štaviše, ja bih rekao da oni žive kao današnji bogataši koji su rešili svoje probleme, dakle bave se ekstremnim sportom, lovom i pokušavaju da komuniciraju sa iskustvom predaka. Kada sam letos upoznao Jana Kounena, jednog nesumnjivo modernog i imućnog čoveka koga tehnika, savremenost i sl. vrlo zanimaju, tema koja ga je u razgovoru najviše uzbuđivala bilo je konzumiranje ajovaske koje mu je omogućavale da prolazi kroz neka halucinantna stanja i po svom uverenju između ostalog komunicira sa precima i sl. Na'avi imaju biološki osnov za to i oni kroz svoj biološki stupanj mogu biti tretirani ili kao korak iza nas u evoluciji ili kao korak ispred, kao kultura koja još nije stekla gard ili kultura koja ga nije podigla. Isto tako, vrlo je interesantno da Cameron njihovoj veri daje biološke osnove koji su doduše naučnicima sa Zemlje nedovoljno razumljivi.

Što se vanzemaljaca tiče, moram priznati da su mi Jake i Neytiri bili appealing, da sam kupio i njihov odnos i da sam im verovao kao likovima. Naravno, najveću vizuelnu ekspresivnost imaju scene kada su njih dvoje u svojim izvornim stanjima, ona kao Na'avi a on kao čovek, i to Cameron maestralno koristi.

Ono što je gamechanging na nivou režije jeste upravo smrtno ozbiljan tretman animiranih likova i konstruisanje nekoliko pregnantnih dramskih situacija između njih. U pojedinim scenama jedino što nas podseća na efekat jeste to što znamo da nema glumaca koji su vitki plavi džinovi.

Inače, vitki plavi džinovi sa prenaglašenim ljudskim proporcijama na neki način apsolutno su na liniji fetišizacije Arnieja koji je nešto slično samo što nije specijalni efekat. Cameron voli takve glumce koji ljudske fizičke osobine dovode do ekscesa.

Akcione scene su prepune omaža samome sebi, nije tu samo ALIENS u igri, ključni centerpiece sa raketom i velikom letilicom direktan je citat TRUE LIESa a kroz ceo film Tatko je fino rasporedio detalje koji asociraju na njegove ranije radove. Iako je završna akcija impresivna, i sadrži upravo ono što je oduvek činilo Tatkovu akciju impresivnom a to je spoj odluka karaktera sa neverovatnom brigom o detaljima, sukobom koji može da podstakne navijanje i sl. mislim da je pogrešno tumačiti da je taj set-piece ključni cameronovski touch u filmu. Štaviše, rekao bih da je to prosto prirodna kulminacija izgradnje glavnog lika i odnosa među njima.

Pažnja posvećena likovima ako imamo u vidu da je reč o CGI filmu zaista je neverovatna i po tome se vidi da je Tatko čovek od integriteta koji igra po svojim pravilima.

Antiamerički sentiment je otvoreno zastupljen i negativci su dvodimenzionalni utoliko što se ponašaju BUKVALNO kao američki političari. U tom smislu, čini mi se da će svaki narod koji su Amerikanci maltretirali u poslednje vreme imati sa čim da se identifikuje.

Priča o borbi na prostoru na kome su sadržane svetinje i celokupna tradicija jednog naroda mene jako podseća na naš slučaj sa Kosovom u kome svetinje zbog svog kulturnog značaja u periodu tuirske vladavine imaju ne samo sakralnu već i kulturnu vrednost. Naravno, naš narod nije kao Na'avi, ali u suštini, ja sam se identifikovao sa njihovom borbom. Naravno, nije Cameron snimao film o Kosovu, ali čini mi se da je AVATAR univerzalni film o američkom zločinu i olakšanju koje potlačeni ima kada im uzvrati manje-više istom merom.

U krajnjoj liniji dakle očuvanje drveta nije vezano za očuvanje prirode kao takve, biološke vrste, već tradicije i načina života koji su sticajem okolnosti povezani sa prirodom. Mnogo pre hipika i tree huggera bili su mnogi, koje bi čak danas mogli smatrati i desničarima koji su delili takve sentimente. U tom smislu, Na'avi nisu GreenPeace već pre bića sa nekim dubljim doživljajem sveta.

Kao i svakom odličnom filmu, AVATARu je moguće naći gomilu mana, i to je sudbina velikih dela. Međutim, interesantno je koliko posle naslova koji su bili relevantni na ulicama celog sveta, Cameron danas konstituiše neo-mit koji je realno najaktuelniji na pločnicima Bagdada, Kosovske Mitrovice, Karakasa i Teherana.

Wednesday, December 23, 2009

THE MOTHER

Ukoliko je ikada snimljen film sa posvetom Mehmetu K. to je onda THE MOTHER Rogera Michella, perverzna melodrama snimljena po scenariju Hanifa Kureishija o baki koja ostaje udovica i stupa u vezu sa momkom svoje rezvedene ćerke, inače po struci građevinskim radnikom.

Michell je je vrlo radikalan ali ne i senzacionalistički nastrojen u pričanju ove priče. Pre svega, baku ne igra Helen Mirren, Julie Christie ili neki od GILFova koji bi mogao da igrao u serijalu MOJA NANA JE SPERMAHOLIČARKa već Anne Reid koja stvarno jeste nana.

Ona i Daniel Craig ostvarili su zaista sjajne uloge kao par u vrtlogu strasti koja se u najmanju ruku smatra transgresivnom. Međutim, još je važnije to što uprkos tako radikalnom zapletu Kureishi i Michell ni u jednom trenutku ne zaboravljaju bigger picture porodičnih odnosa i generacijskog sukoba koji je vrlo ubedljivo prenet.

Michell je sa DPjem Alwinom Kuchlerom ponovo postigao sjajan rezultat i THE MOTHER pokazuje kako kamerna drama može da bude fantastično vizuelno iskustvo. Nema nikakve sumnje da je Michell jedan od vizuelno najuzbudljivijih reditelja među onima koje zanimaju solidne karakterne melodrame, i ako imamo u vidu novu direkciju filmova o Bondu u kojima teskoba i melodrama ulogu, prava je šteta što je Michell napustio QUANTUM OF SOLACE.

U svakom slučaju, THE MOTHER je, kao i VENUS, nastao nekoliko godina kasnije, odlična saradnja Michella i Kureishija. Ova saradnja je započeta još na seriji BUDDHA OF SUBURBIA sa kojom već neko vreme imam problem u nabavci, ali nadam se da ću i nju overiti uskoro.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, December 22, 2009

LEILA KHALED: HIJACKER

Pogledao sam dokumentarni film LEILA KHALED: HIJACKER Line Makboul, Palestinke odrasle u Švedskoj koja je odlučila da snimi dokumentarac o Leili Khaled, svojoj sunarodnici koja je krejem šezdestih/početkom sedamdesetih odradila dve vrlo uspele i medijski pokrivene otmice aviona koje su dosta uticale na popularizaciju palestinske oslobodilačke borbe. Moguće je da nas je život u Srbiji deformisao ali danas u filmu koji je Lina snimila o Leili sa idejom da pokaže kako je to jedna neobična žena u odnosu na nju, jelte, normalnu, običnu ženu, Leila deluje mnogo normalnije od Line...

Mnogi Linini gestovi deluju kao prilično izveštačeno liberalno femkanje - njeno donošenje cigle iz kuće iz koje je Leila proterana u Haifi, usled koga se Leila rasplače (i to čini mi se više da bi ispoštovala Linu nego što ju je taj gest zaiista ganuo), zatim njena infantilna pitanja o sukobu u kojima ona kao pokušava da dođe do objektivne istine o tome šta se tamo dešavalo, sa sve tobožnjim ključnim pitanjem da li je Leila svesna da je njena akcija dala lošu reputaciju Palestincima (da li je?) sa kojim se film završava, i na koje Lina kao ne dobije odgovor - sve su to simptomi jedne ozbiljne mešavine ideološke naivnosti i podmukle želje za eksploatacijom.

S druge strane, Leila je sila, emancipovana žena koja živi u izbeglištvu u Jordanu, ima smisao za humor, vrlo razložno razmišlja o stvarima, i ima moralni highground jer nikoga nije ubila prilikom otmica. za razliku od uprepodobljene Line, Leila se ponaša potpuno normalno, svesna je situacije, uporna je ali i lišena patetike, krajnje razložno tumači sve aspekte svog angažmana uključujući i medijski aspekt. Moram priznati da me je Leila dosta podsetila na srpske žene njenih godina, otprilike godište moje majke (Meho, don't even think about it), i to me je malo zbunilo pošto potvrđuje da smo zapravo vrlo blizu da postanemo kao Palestinci, ako već i nismo... Kad kažem Palestinci, nemam neki rasistički odnos prema tome, već ih se upravo sećam kao ljudi koje smo gledali na TVu kako stradaju, a sada smo to postali mi, samo što smo dosta pasivniji...

Ipak, mislim da je ova subjektivna opservacija pridala filmu određene kvalitete koje on realno za nekog drugog gledaoca nema, te je ovo više ostvarenje za ljubitelje i poznavaoce...

Monday, December 21, 2009

ULOGA MOJE PORODICE U SVJETSKOJ REVOLUCIJI

U periodu posle izvanrednih MALIH VOJNIKA sa kojima se plasirao do Kana, Čengić je na tragu Makavejeva i Žilnika snimio film ULOGA MOJE PORODICE U SVJETSKOJ REVOLUCIJI. Ovaj film smo gledali komisijski Macavity, Leon Zoldar i ja, a oni su čitali i roman ranije (nasuprot mene koji sam samo gledao film) i kažu da film gotovo nema veze sa romanom.

I Čengić je snimio makavejevljevsko iživljavanje što kraja nema a ni početka. Svakako je reč o provokaciji, a makavejevljevski kredibilitet brani angažovanjem Branka Vučićevića kao scenariste i spiritus movensa. Međutimm za razliku od Maka, Čengić ima problem u tome što u izvesnom smislu on naprosto ima potrebu za nekom narativnom logikom jer ipak dolazi iz jednog strejt doživljaja filma kao storytellinga, i onda za razliku od Maka ostaje na pola puta.

U tom smislu, meni je i dalje u Čengićevom opusu kao ključni naslovi izdvajaju MALI VOJNICI i PISMO GLAVA a oba su realistički filmovi.

Simpatičan detalj jeste to što je ULOGA neka vrsta mjuzikla u kome je Korni Grupa pružili soundtrack. Ipak, ta stvar nije dovedena do svoje krajnje kenrussellovske konsekvence. Iako bi se mogle praviti neke paralele između Makavejeva i Kena Russella, ipak je ULOGA možda najbliže što je kod nas snimljeno najrazuzdanijem Russellu.

* 1/2 / * * * *

TELL-TALE

Pogledao sam TELL-TALE Michaela Cueste. Ovo je projekat koji su producirala Braća Scott a Cuestu znamo kao jednog od ključnih ljudi na seriji DEXTER. Scenario je napisao David Callaham po Poeovoj priči. Callahama znamo po scenariju za film HORSEMEN, ali i DOOM. U svakom slučaju, TELL-TALE je koncipiran kao interesantan "mali" triler, u kome se filmski već eksploatisan motiv orlakovih ruku inverzira u tom smislu što transplantirani organ tera primaoca transplatacije da se sveti onima koji su ubili donora.

Koncept je interesantan, Cuesta se trudi da pristup svemu bude ozbiljan, čak ima nekoliko scena koje su potpuno off the wall kao npr. kada otac vodi ćerku na izložbu poznatih medicinskih eksponata kako bi joj pokazao skelet čoveka koji je umro od bolesti od koje i ona pati. Međutim, kao celina, film ne funkcioniše, naprosto ima previše elemenata koji su prazni, nedovoljno razvijeni, i to na kraju dezavuiše čak i vrlo interesantan izvorni koncept. U tom smislu, moglo bi se konstatovati da je ova premisa možda čak i interesantnija recimo za korejski film. U ovoj vrlo suvoj strejt interpretaciji, mnoga dobro oprobana scenaristička pravila američkog filma pokazuju svoja ograničenja. Isto tako, neki vanamerički film na ovu temu bi bio interesantniji jer se Cuesta iscrpljuje u već previše pua viđenim ambijentima, previše puta viđenim međuljudskim odnosima u odnosu na koje sama premisa više nije dovoljna inovacija.

Ono što Cuesta doduše u odnosu na tipičan major filma nema, jeste živopisniji cast. Josh Luca sprosto nije dovoljno interesantan da bi funkcionisao kao leading man u ovakvoj ulozi, ne zato što je slab glumac već zato što nije zvezda i ne čudi nas da ga je srce nateralo da bude ubica. Sigurno bi ovaj film imao drugi predznak da glavnog junaka igra neka prepoznatljivija zvezda.

Na kraju se dobija film koji ima svežu premisu i kome se ne može previše toga zameriti, osim što naprosto nije dovoljno vitalan.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, December 19, 2009

ATTACK OF THE 50 FT. WOMAN

Pogledao sam sinoć ATTACK OF THE 50 FT. WOMAN Christophera Guesta, atipičan projekat u opusu ovog reditelja ako imamo na umu po kakvim filmovima je inače poznat. Ključni hook koji me je privukao gledanju ovog rimejka jeste scenario Josepha Doughertyja kome je ovo bio deo HBO triptiha zajedno sa CAST A DEADLY SPELL i WITCH HUNT.

Iako ATTACK nije toliko ambiciozan i genre bending kao CAST i WITCH, i u njega Dougherty uvodi elemente, pre svega u domenu implementacije feminističkih parola, koji čine da bude nešto više od campy rimejka camp klasika.

Dougherty pored svog intelektualnog produbljivanja campa, ponovo uspeva da stvori vrlo old school odnos među likovima i Guest ga rediteljski prati, smeštajući ovu priču u jedan potpuno temporalno izmešten kontekst u kome se mahom voze stara kola, a opet po programu bioskopa bi se reklo da se film u najmanju ruku dešava 1986. a čak možda i 1989. (u zavisnosti od toga koji cut pomenutog filma se prikazuje).

Specijalni efekti su cheesy i to sasvim odgovara priči, ne bi ni valjalo da su bolji i uverljiviji a gluma je u skladu sa campy opredeljenjem.

Početkom i sredinom devedestih američke kablovske televizije polagale su dosta u rimejkove stvarih 50s B-filmova, setimo se čitavog serijala Rebel Highway koji je uradio Showtime. HBO je otišao korak dalje u svojim saradnjama sa Doughertyjem i pored rimejka pružio je i ozbiljnu rekontekstualizaciju tog materijala, po čemu HBO postupak, kako sam već pisao, jako podseća na kreativne trendove iz savremenog američkog stripa u kome su i klasični heroji dobili edgy reinvenciju.

Iako nije na nivou CASTa i HUNTa, jer je prosto izvorni materijal manje atraktivan, ATTACK je još jedan zajednički trijumf HBOa i Doughertyja.

Friday, December 18, 2009

MUTANTS

Pogledao sam MUTANTS David Morleya.

Moram priznati da sam od ovog filma dobio nešto potpuno drugačije od onoga što sam očekivao. Međutim to ne znači da je reč o naročito kvalitetnom filmu, niti da je to iznenađenje samo po sebi vrlina. MUTANTS se otvara kao pristojan 28 DAYS LATER derivat da bi se potom pretvorio u varijaciju na THE FLY što je ključno iznenađenje. Doduše, MUTANTS nema isti tip pretenzije kao THE FLY, ali sličnosti su očigledne. Nažalost, kada se u sred THE FLY situacije dogodi DAWN OF THE DEAD preokret, odnosno kada se našim junacima pridruže postapokaliptični scavengeri koji su tu da nam pokažu kako nam nisu podivljali flesh eating monstrumi najveći protivnik, film gubi fokus i sve do samog akcionog finala (u kome opet zaigra THE FLY momenat) deluje poprilično besciljno.

Međutim, uprkos tim "praznim" deonicama (odlazak po gorivo i sl.) MUTANTS je efektan zato što je kratak i krajnje nepretenciozan. Iako u filmu nema nijednog originalnog rešenja, on obogaćuje kanon flesh eating undead filma time što se fokusira na period transformacije ujedenog i tretira ga kao biće koje može nešto duže da očuva integritet ličnosti (verovatno zbog toga što bi mu žena kad bi bio ranjen, krvi dala, kako kaže pesnik) i ne postaje odmah bezumni monstrum. Tu čak imamo i staru PREDATOR/ALIEN foru sa nenapadanjem trudne žene što se vidi i u nekim drugim monster hororima.

U svakom slčaju MUTANTS je prijatan film koji nažalost po svom značaju nije u rangu najuspešnijih francuskih horora koje smo gledali u poslednje vreme ali ipak pokazuje globalno visok nivo njihove žanrovske produkcije.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, December 17, 2009

HALLOWEEN 2

Pogledao sam novi HALLOWEEN 2 Roba Zombiea. U svetu heavy metal muzičara koji su se posvetili pravljenju filmova Zombie je realno nesporan autoritet, naročito od kad je Jonas Akerlund snimio onaj generic serial killer film, Snydera nema a Gervasi se posvetio pravljenju dokumentaraca o Anvilu. H2 je nesumnjivo primer tzv. "Zombiejevog parnog filma", dakle obično bi sa nekim neparnim filmom, tipa prvim 1000 CORPSES načeo neku temu a sa drugim bi je autorski zaokružio. U slučaju HALLOWEEN 2, lovo je nesumnjivo jedan autorski projekat i mislim da je zanimljivo to što je Zombie pokušao da napravi. Problem je samo u tome što film nema previše smisla.

Naime, Zombie je već u svom prvom rimejku pokušao da malo više pokaže Michaelov origin story, a u drugom delu, na tragu SCREAM 2 bavi se uticajem Myersovog masakra na okolinu plus nastavlja putem origin storyja objašnjavajući nam kako Myers inače provodi vreme kad je nemrtav na dane kad nije njegov omiljeni praznik. Doduše, Myers nije fokus ove priče, u fokusu su junaci koji su preživeli prvi masakr, dr Loomis i ekipa i svi oni na različite načine, uglavnom bez ikakve interakcije sa Myersom leče svoje traume.

Nije ovo prvi HALLOWEEN film u kome je Myers marginalizovan, ali svakako jeste neobično da bude ovoliko marginalizovan u filmu u kome igra bitnu ulogu. Kad kažem da je marginalizovan onda pod tim mislim da ima malo njegove prepoznatljive aktivnosti, a da isto tako ima previše njegovog origina, koji je uvek bolje ostaviti netaknut.

Međutim, Zombie očigledno u pšokušaju da se razlikuje od ostalih filmova preteruje i na kraju snima HALLOWEEN koji nema naročite veze sa izvbornom franšizom, i gubi se u besmislenim digresijama što nije karaktzeristika kanona ove serije. Ono što je još važnije jeste da su te digresije tip budalaštine koji može eventualno da bude zanimljiv čitaocima stripova koji se oduševljavaju F-bomb replikama, ali realno to je sve mahom neka usiljena šega ili usiljena psihologizacija, na tragun nekakvog pseudo-realizma. Rob Zombie je ipak heavy metal pevač i nije autor tog kalibra da može da ovlada jednom tako stilizovanom žanrovskom pričom i da je učini smislenim realizmom.

Otud je H2 hendikepirana drama koja se zbog naziva sporadično trudi da bude slasher.

Sam Myers osim što je banalizovan i što mu je psihološko stanje opisano na tragu spotova Tarsema Singha, po svom modus operandiju više liči na Leatherfacea ili Jasona, nego na Myersa.

Zombie zaslužuje priznanje za svoj pokušaj bendovanja žanra, i pokušaj da prevaziđe okvire svog hellbilly kiča koji ga je proslavio. Nažalost to proširenje područja borbe mu nije pošlo od ruke i H2 je film koji je možda dragoceniji od mnogih generic slashera ali od većine nije bolji.

Takođe ne bih rekao da je H2 najgori horor koji je stigao u bioskope 2009. Čak sam i ja pogledao par gorih kandidata.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, December 16, 2009

ENDGAME

Pogledao sam ENDGAME Pete Travisa. Deo javnosti tretira ovaj naslov kao TV film a s druge strane, bio je u bioskopima, i deo kritike ga je tretirao kao bioskopski film. Ako je reč o TV filmu onda je svakako reč o jednom ostvarenju koje je pre svega produkciono daleko iznad proseka, premda nije i neviđeno u televizijskim okvirima, dočim, ako je reč o filmu, onda spada u red skromnijih političkih filmova ali ni u kom smislu nije previše hendikepirano kao biosopsko ostvarenje za specijalizovanu publiku.

Reditelj Pete Travis je štićenik Paul Greengrassa, ovaj mu je producirao sličan tip istinite priče u filmu OMAGH, a potom je pokušao i kao Greengrass da se iskaže u američkom repertoarskom filmu sa naslovom VANTAGE POINT. Nažalost, Travis za sada nije ništa više o B-varijante Greengrassa.

U ENDGAMEu, Travis se služi Greengrassovim rešenjima, kamerom iz ruke i quickcuttingom kako bi doprineo tempu pšriče i osećaju dokumentarnosti i u tom smislu ENDGAME funkcioniše. Glumci su takođe odlični. Jedini problem ostaje u tome što ENDGAME zapravo govori o ličnostima čija je lična komunikacija dovela do početka pregovora o padu Aparthejda ali sama suština tih pregovora koja je zapravo najinteresantnija uopšte nije dotaknuta. Aparthejd kao uređenje je do te mere bizarno da je sigurno sam politički sadržaj razmontiranja tog sistema bio interesantan i sigurno bi funkcionisao na filmu. Međutim, Travis i pisac nam ga ne nude, odnosno nude u nekim širim crtama, tako da na kraju nije jasno kako je promena sistema zapravo tekla.

Ono što se nameće kao jedino istinski intrigantno jeste to što su pregovore organizovali britanski kapitalisti, vlasnici rudnika zlata pošto su shvatili da je Aparthejd loš za njihov posao, kako u medijskom smislu tako i zbog pretnje građanskog rata.

Poseban kvalitet filma je odlična rekonstrukcija epohe. Ipak, šteta je što tako veliki trud nije obogaćen zanimljivijom političkom dimenzijom. Često politički filmovi bivaju opterećeni politikom a zanemare psihologiju. Reklo bi se da ENDGAME ima obrnuti problem.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, December 15, 2009

CARRIERS

Pogledao sam CARRIERS braće Pastor. Ovaj apokaliptični indie film je dumpovan od strane Paramount Vantage i ko zna šta bi bilo sa njim da ne igra novi kapetan Kirk - Chris Pine.

Međutim, reč je o jednom od, što se mene tiče, najboljih indie koketiranja sa žanrom u poslednjih par godina. Film obiluje zaista energičnim suspenseom, i mogao bi se žanmrovski definisati kao triler smešten u zastrašujuću, premda ne i horor postapokaliptične okolnosti, u Americi koju je pomorio neki nepoznati virus. Virus ne pretvara ljude u flesh eating zveri, ali Pastori ga prikazuju vrlo živopsino i maestralno prenose junakov strah od zaraze na gledaoce.

Naravno, kao i uvek, ispostaviće se da su zdravi ljudi opasniji jedni za druge od zaraženih, i Pastori zaista uspostavljaju ubedljive likove i odnose koji su višedimenzionalni. Tako je recimo glavni junak koga igra Pine, alfamužjak čije su osobine daleko od herojskih ali su zato njegove veštine osnov preživljavanja cele grupe, i Pastori odlično prikazuju donošenje tih kompormisnih odluka koje drže ekipu na okupu.

Spookiest scena je vezana za zdrave ljude, i to je svakako priustno u njihovoj varijaciju na tipičnu kid at the candy stsituaciju iz apokaliptičnog filma, kada begunci stignu u napušteni bogataški resort a onda shvate da nisu jedini koji su se setili da bi mogli da ga poharaju.

Suspense je maestralno realizovan i što se toga tiče, braća Pastor pružaju nešto na nivou čistih funmdamentalsa filmske režije što odavno nismo videli u takvom obliku. Bilo bi šteta da ne nastave tom linijom.

Vrlo atmosferičnu fotografiju uradio je Benoit Debie, koga znamo kao DPa filma IRREVERSIBLE (a potom i Argentovog IL CARTAIO) i on je ovde uradio zaista izvanredan posao.

Prava je šteta što CARRIERS nije privukao malo veću pažnju pošto je zaista zaslužuje, naročito ako imamo u vidu minimalističke produkcione okolnosti u kojima je nastao.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, December 14, 2009

MESSAGES DELETED

Pogledao sam MESSAGES DELETED Roba Cowana čiji je osnovni hook to što je reč o novom scenariju Larry Cohena. Uprkos Larryjevoj hiperprodukciji, svaki njegov rad je uvek vredan pažnje. Uprkos naslovu i telefonskoj sekretarici kao važnom delu plota, MESSAGES ipak nije film iz telefonske PHONE BOOTH-CELLULAR faze već je više reč o filmu koji se bavi prirodom filmmakinga, slično Cohenovom SPECIAL EFFECTS. Dok se EFFECTS bavio pozicijom reditelja, MESSAGES se bavi pozicijom scenariste, pisanja i interpretira sve to u jednom hitchcockovskom ključu.

Relativno odustvo inspiracije, Cohen majstorski nadoknađuje time što se fokusira na potpunu dekonstrukciju i praktično preuzimajući jedan klasičan hitchcockovski zaplet o nevino optuženom čoveku, jednu već dosta korišćenu formulu, razvoj karaktera bazira na diskusijama o scenaristici. Štaviše, kada se ne dešava zaplet, pošto je film o profesoru screenwritinga, dijalozi su uglavnom neka vrsta analize i predavanja na temu klišea i dramaturgije. To je zaista dosta dobar način da se prikrije autosrka istrošenost.

U pedagoškom smislu, Cohen u ovom filmu ne pruža ništa novo, ovo nije film PLAYERovog zamaha. Ipak, iako se bavi svetom scenarija, nije film isključivo za buffove, kada komentariše filmove koristi se vrlo poznatim primerima i vrlo je pitak.

Cowanova egzekucija je u maniru B-filma, na razmeđi VHS i DVD faze. Po produkcionom profilu, MESSAGES DELETED je na liniji MISBEGOTTENa, recimo, s tim što je MISBEGOTTEN bolji film, naročito zbog ubedljivijeg scenarija i Lesterove superiorne režije.

To ne znači da je MESSAGES DELETED slab scenario, već bih pre rekao da je reč o hitchcockovskoj igrariji kojoj je potreban bolji reditelj od Cowana. Matthew Lillard na svu sreću uopšte nije loš leading man i uopšte nije suviše goofy (a to me je plašilo) a i kad jeste goofy to je sasvim u liku. Nažalost, isto tako mora se zabeležiti da se Deborah Kara Unger malo zbabila, ali to je u redu jer ni ne pokušava da se pravi da je mlada. Kara je sada zrela za Mehmeta.

MESSAGES DELETED je tip filma koga je sve manje, a to je B-krimić, sa old school postavkom, jednostavnošću, lišen velikih pretenzija, na liniji onoga što je za kabl ili VHS radio Lester. Cowan i Gohen su sjajno popunili tu prazninu, a što je još važnije, ovog puta Cohen nije podvalio slab skript, ovaj tejkst je sasvim mogao završiti u nekom manjem major filmu.

* * 1/2 / * * * *

NINE MILES DOWN

Mislim da čovek shvati da ga je ozbiljno pregazilo vreme onda kada počne da se raduje filmu koji zajedno potpisuju Anthony Waller i Everett De Roche kao da je reč o nečemu istinski značajnom. Realno gledano, De Roche kao ozploitation scenarista još i ima neku staru slavu, ali Waller je jedan od neprežaljenih talenata koji posle izuzetnog filma MUTE WITNESS zaista nije uspeo da realizuje potencijal koji je nagovestio, pre svega u prvoj deonici ovog filma i spada među one neverwas reditelje koji se povremeno pojave. Činjenica da je posle MUTE WITNESSa, Waller radio studio film dokazuje da on nije samo zajednička halucinacija Ace Radivojevića i mene, ali isto tako, teško je bilo kome danas argumentovati kako i zašto je on važan.

U svakom slučaju, Waller i De Roche su napisali Wallerov come back film NINE MILES DOWN. Defuiniciju come back treba uzeti krajnje uslovno pošto bi povratak podrazumevao da je Waller pre toga negde bio. Međutim, na neki DTV način, Waller se jeste vratio, i snimio je uz De Rocheovu pomoć jedan prilično autorski DTV horor koji ne pokušava da bude generic kopija skupljeg/aktuelnog filma (iako po mnogim elementima jeste generic i jeste kopija ali na autorskoj liniji).

Everett De Roche celoj priči daje svedenost i jednostavnost koja je krasila njegove ozploitation klasike, naročito one koje je radio sa Richardom Franklinom, a to je baziranje priče na malom broju likova, izolovanim lokacijama i uvođenje halucinacija kao okosnice pripovedanja. U tom smislu NINE MILES DOWN je sveden pročišćen film sa dva lika čiji odnosi se otimaju kontroli usled serije gadnih halucinacija.

Setting izmeštene istraživačke stanice u pustinji donosi malo atmosfere THINGa, a sama scenografija je znatno bolja nego inače u DTV filmovima. Waller očigledno bira pravu veličinu projekta koju može da istera na dostupnom budžetu. Međutim, uprkos svedenosti priče na dva lika i obilju scena u kojima su likovi sami, suočeni sa vlastitim demonima, De Roche i Waller čine da sve bude vrlo dinamično i priča se vrlo efikasno razvija.

U tom smislu, Waller i De Roche pre svega kao scenaristi, iako se NINE MILES DOWN ne može smatrati sad nekim naročito inovativnim scenarijem , pokazuju vrlo dobro old school postavku, snalažljivost koja evocira uspomenu na uspele filmove iz osamdesetih, vezanih ne samo za De Rochea nego i imena poput Tom Hollanda (koji je zapravo posle De Rochea i preutzeo Richarda Franklina).

U smislu egzekucije, Waller se vraća svojim set-piece sekvencama koje su obeležile MUTE WITNESS i ima nekoliko svojih tipičnih depalmijanskih zahvata sa dugim pokretima kamere, odrazima u ogledalu i ostalim trikovima koje je nasledio od starog majstora. Nažalost, ovo je DTV film i upravo mu nedostaju oni neki detalji koji bi tom postupku dali punokrvnost. Da li je problem u miksu tona (koja je najčešća karakteristika po kojoj se prepoznaje B-film) ili u nekimd etaljima rekvizite ili scenografije, ali u svakom slučaju Wallerovi rediteljski zahvati look like the real thing, ali to ipak nekako nisu.

Headliner filma, što je verovatno omogućilo nastanak ovog naslova, ali mu je verovatno i jedan od hendikep je Adrian Paul. Bivši Highlander očigledno još uvek ima fanbazu negde i još uvek može da headlinuje film. I on zaista čini sve što može, međutim, isto tako daje filmu nepogrešivi DTV utisak. Sa Paulom sparinguje Kate Nauta koju znamo po ulozi raskalašne asasinke Lole u TRANSPORTERu 2 Louisa Letteriera. Ni ona baš nije vrhunska karakterna glumica, te među njima nema disbalansa. Sigurno je da bi film bio znatno efektniji da je ljudski faktor na ekranu bio prilagođeniji temi i snažniji na nivou razvoja karaktera.

U svakom slučaju, NINE MILES DOWN je film koji nastavlja pozitivan trend u svetu DTVa i nagoveštava kako se u ovoj produkciji dešavaju stvari koje je Will uporedio sa previranjima na američkoj televiziji početkom veka. U krajnjem skoru, dobro je da se Waller vratio sa interesantnim, "autorskim" hororom i proizveo naslov koji ima smisla.

* * * / * * * *

Sunday, December 13, 2009

THE BOX

Pogledao sam THE BOX Richarda Kellyja. Ja spadam među one koji su zgranuti DONNIE DARKOm ali zato štujem TALES. THE BOX je po svom utisku negde između. Iako je mnogo jasniji od DONNIE DARKO, ipak ne uspeva da stvori tu apokaliptičnu atmosferu kao TALES, ali ima par svojih aduta.

Osnovni problem filma je dramaturški. Kelly nije baš najubedljivije konstruisao situaciju u kojoj se bračni par zaintrigira idejom dugmeta. Cela inicijalna priča o kutiji nije dovoljno ubedljva. Potom, film se izgubi u vrlo apstraktnoj, nejasnoj konspiraciji koja je dovela do nastanka kutije što čini da se u priličnoj meri zaboravi ceo egzistencijalistički zaplet smešten u samu osnovu priče. Problem je u tome što se film i završava egzistencijalističkom pozicijom, kao što i počinje i ceo taj SF deo u sredini se ispostavlja kao suvišan i nedovoljno zanimljiv.

Osnovni adut filma je atmosfera koju je Kelly izgradio smeštajući THE BOX u 1976. i koristeći se dizajnom, pa i elementima kadriranja koji su preuzeti iz radova Alana J. Pakule a delimično i Briana De Palme. Taj dizajnerski deo koji objedinjuje scenografijju, kostim, muziku i fotografiju je odličan.

Iako sedamdesete nisu epoha koja se može smatrati automatski podesnom za ovu vrstu piče. Pedesete bi pre bile milje u kome je ovako nešto sasvim očekivano, i iako smeštanje priče u sedamdesete nema neki drugi smisao, cela rekonstrukcija epohe na nivou artefakta je interesantna i stoji kao ključni klvalitet THE BOXa.

Zahvaljujući poigravanju sa sedamdesetim, THE BOX je uspeo da bude vrlo gledljiv i da prikrije svoju suštinsku besmislenost, i nametne se kao interesantan eksces.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, December 12, 2009

JENNIFER'S BODY

Pogledao sam JENNIFER'S BODY Karyn Kusame, čiji je osnovni autorski adut doduše oskarovski status scenaristkinje Diablo Cody. U tom smislu, ovaj film bi se isto tako mogao opisati kao JENNIFER'S BODY Diablo Cody.

Čini se da je upravo Diablo i osnovna slabost ovog filma. Iako je Karyn Kusama učinila sve što je u njenoj moći da BODY bude high-profile projekat, da izgleda kao jedno ambiciozno pričanje konkretne priče a ne još jedan mali horor film smešten u tinejdžerski milje, gledalac se ne može oteti utisku da je reč o jednoj prejednostavnoj, predvidivoj pa zašto ne reći i banalnoj priči. Međutim, dijagnoza ovog filma je nešto dublja. Naime, nije ovaj film banalan zato što autori ne znaju kako da naprave relevantniji high school horor nego upravo zbog pokušaja da se benduju konvencije. Kao u sličnim projektima kada se oskarovci late formi koje se smatraju trvijijalnijim ali isto tako ideološki ili psihoanalitički potentnim, dobijamo filmove u kojima podtekst dolazi u prvi plan. Najbolji primer za to je X-MEN Bryana Singera koji se iscrpljivao u plasiranju onoga što se može tumačiti kao idejni kostur mitologije superheroja.

Slično Singeru, i Diablo Cody u JENNIFER'S BODY pokušava da esencijalizuje neke od tipičnih značenja ili tumačenja tinejdžerskog horora i izbacuje ih u prvi plan. Ono što je u drugim filmovima podtekst, kod Diablo je sama suština priče, nalazi se u prvom planu. Kao i kod svakog pokušaja esencijalizacije uvek se stvara utisak da se barata predrasudama i u fazi kada nešto što je inače podtekst odjednom počne da se bukvalno dešava u prvom planu, pre svega imamo jedan ispražnjen film, koji paradoksalno nema podtekst, redak primer high school horora koji se hrani vlastitim značenjima i na kraju ne znači ništa, a kroz besumučnu eksploataciju podteksta na kraju čini da posumnjamo i u sam kanon.

Ova inverzija je interesantna jer opterećivanjem prvog plana tipičnim tumačenjima horora vezanim za libidinalnu ekonomiju, pitanja poretka, konzervativizma i sl. kao da se zapravo cela ta priča obesmišljava. Kao da se u ovom filmu na nivo podteksta guraju formalne konvencije žanra. Ako u tipičnom teen slasheru imamo situaciju u kojoj se npr. sečivo tretira kao falusni simbol, u JB imamo falusni simbol sveden na nivo sečiva.

Iako se ne može reći da JB uspeva da zaista funkcioniše kao film, svakako je reč o dragocenom eksperimentu i školskom primeru kako preveliko poznavanje konotativnih potencijala žanra može da povede pretenciozne autore na stranputicu. Sve izvan te ključne inverzije koja izdvaja ovaj film, prilično je solidno. Megan Fox vrlo dobro ekonomiše vlastitom objektifikacijom, još se nije potpuno demistifikovala kao Amber Heard a Amanda Seyfried koju znamo iz BIG LOVE debituje ulogom koja ima visok kvalitet i pomaže filmu da prevaziđe svaki pokušaj smeštanja u exploitation okvire.

Kusama je već u AEON FLUX pokazala da ume da napravi zabavan film u okolnostima koje deluju da su done to death i u JB uspeva da postigne sve obavezne figure, da ubaci i malo indie genrebendinga (milje podseća na provinciju iz američkog indie filma, u kojoj se dešava i JUNO) ali i da prijatno iznenadi naročito u scenama na bazenu ili u ludnici.

Imajući sve ovo u vidu, JB je zapravo mnogo interesantniji za poznavaoce žanra nego za običnu žanrovsku publiku koja ipak želi da im podtekst bude u drugom planu, kako dolikuje.

* * 1/2 / * * * *

EXTRACT

Pogledao sam EXTRACT Mike Judgea koji je po svojoj postavci na neki način bio ready made pošto je vratio Jasona Batemana u ARRESTED DEVELOPMENT milje. Nažalost, Judge, iako je stari majsotr komedije, nraročito televizijske, i naročito one vezane za radno mesto, u EXTRACTu deluje suviše laid back da bi film uspeo da bude išta više nego simpatičan.

Ipak, EXTRACT nikada suštinski ne profunkcioniše kao pravi film i punokrvna komedija. Na neki način, više je jasno šta Judge radi, nego što on zaista uspeva da to izvede. Međutim, sa glumcem kao što je Bateman koji čini kičmu filma i dovoljno talentopvanom back-up ekipom, Judge uspeva da snagom svoje podele izgura film do kraja i da zahvaljujući nepretencioznom trajanju, u ukupnom skoru to bude prijatno iskustvo.

Međutim, uprkos efektnosti Batemana, Afflecka i ekipe, EXTRACT je zapravo vrlo šupalj. No, efekti koje proizvode talentovani pojedinci jesu legitimna rediteljska strategija i Judge je sa njom ovog puta imao sreće.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, December 10, 2009

LAW ABIDING CITIZEN

Pogledao sam LAW ABIDING CITIZEN F. Gary Graya. Čak i ja kao ljubitelj stupidnih filmova, moram da priznam da je ovaj praktično negledljiv. Najveći greh ovog filma međutim nije u tome pšto je toliko glup, nego što je ubeđen da je zapravo pametan, što je i učinilo da se za ovaj priojekat attachuju zvezde kao što su Jamie Foxx i Gerard Butler.

U poslednje vreme, moji komentari se sve češće pretvaraju u rantove protiv Gerry Butlera. Sasvim je moguće da nisam senzibiliziran za njegov stil glume i da mi treba još vremena da provalim u čemu je štos sa njim, ali u LAW ABIDING CITIZEN Jamie Foxx, koji mi takođe nije favorit, zaista ima neuporedivo više simpatija.

LAW ABIDING CITIZEN je film za koji je jako teško reći da ima ideološku dimenziju, međutim, čak i naivnosti se mogu čitati kao ideološka dimenzija. Pre svega, film je smešten u istu onu pravnu krizu američkog društva kakva postoji u filmu THE STAR CHAMBER. Dakle, sudovi nisu sposobni da presude protiv najbrutalnijih zločinaca-marginalaca zbog tog prokletog pravnog sistema koji svima kvari sreću čak i kada je pravda tako jasna. U sedamdesetim, pošto su se ti filmovi obraćali nižim klasama, a često su ih i snimali ljudi koji nisu bili naročito emancipovani, ta nesposobnost junaka i publike da razumeju finese pravnog sistema nekako je delovala simpatično. Danas, to već deluje moronski. Naročito deluje moronski kada je pravda nedostižna u slučaju presude ljudima koji su marginalci i psihopate dakle po definiciji nemaju korumpirane tužioce, mafijaške advokate, pretnje svedocima i ostale pravne lekove iza sebe.

U svakom slučaju, Pensilvanija je nemoćna pre dvojicom zarozanmih, zaraslih, masnih kretena koji su ubili porodicu Gerarda Butlera, ali ne i njega (sic!) te on deset godina kasnije odlučuje da pokaže tužiocu koji se nagodio kao bi ovi bili (u legalnim okvirima maksimalno) kažnjeni, kako je pravni sistem u stvari jedan apsurd kombinujući verbalne tirade šešeljevskog tipa na sudu sa praksom DIE HARD vs SAW tipa na ulicama.

To što je Gerryjev lik tako sposoban da organizuje haos iako je zatočen, objašnjeno je time što je on radio u think tanku CIAe za osmišljavanje atentata. Dakle, on je brainiac koji smišlja atentate a inače vodi wimpy miran život sa porodicom, bez obezbeđenja, a home invasion koji pretrpi NEMA NIKAKVE VEZE sa ovom profesijom kojom se inače bavi i za koju bi bilo logično da je motivisala i neku vrstu odmazde pošto je ipak reč o poslu koji se ne bavi radovanjem ljudi. Povrh svega, čak se ni na jedan način ne analizira dimenzija njegove osvete iz vizure toga da neko ko krši zakone u ime vlasti i države (da, atentat je protivzakonit, Gerry) možda ima malo pomeren prag razumevanja za zakone koji se inače primenjuju.

Potreba ovog filma da bude pametan, i uverenje da mu je pamet adut proističe iz brojnih dramskih scena u kojima Jamie i Gerry smrtno ozbiljno razmenjuju tupave teze o odgovornosti, prošlosti, budućnosti, zločinu, kazni, smrti deteta, životu deteta, šta bi mrtvi žena i dete rekli da vide ovo što se dešava i sličnim temama koje mogu da podele ljudi čije je živote peplelea zlehuda sudbina.

Jamie Foxx inače igra vrlo proaktivnog tužioca koji nema problem sa tim ni da istrči na teren ako treba, iako, ruku na srce, nema konkretnih fizičkih konfrontacija koje bi bile motivisane nekom pulpy postavkom tipa da je pre pravnog fakulteta bio marinac.

LAW ABIDING CITIZEN nije akcioni film, i sekvence koje u njemu imaju veze sa akcijom su više vezane za egzekucije koje se vrše mitraljezima, eksplozijama i sl. što je arsenal akcionog filma, međutimnema akcije u smislu prave punokrvne konfrontacije.

Kurt Wimmer je imao nezasluženi uspeh sa filmom EQUILIBRIUM a LAW ABIDING CITIZEN iako nema takvu unisonu podršku kritike uglavnom biva defiisan kao dve trećine odličnog filma. Moram priznati da su meni sve trećine ovde podjednako loše i ne bih nijednu naročito izdvajao.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, December 9, 2009

THE COVE

Pogledao sam THE COVE Louie Psihoyosa, dokumentarni film o borcima za spas delfina širom sveta a naročito u mestu Taiji u Japanu gde se topkom godine organizuju najveći masakri delfina.

THE COVE spada u domen eco-thriller dokumentaraca u kojima se priča o nekom prirodnom fenomenu ili ekološkoj krizi tretira kao uzbudljiva trilerska postavka i približava ove naslove paradigmi godardovskog tipa, da je dobar dokumentarni film kao igrani.

U slučaju THE COVE, film je prilično dinamičan, uz izvesna ponavljanja za koja mislim da čak i nisu plod greške već više potrebe autora na nam ukucaju u glavu svoju poentu i neobičnu priču svojih glavnih protagonista.

Ono što je svakako dobro jeste vrlo živopisan opis ličnosti koje učestvuju u raskrinkavanju ubica delfina i na neki način, osim ukoliko čovek nije treehugging liberal ne postoji apsolutna identifikacija sa njima.

Štaviše, mislim da gledalac kojim je lakše manipulisati može da sagleda vrlo objektivnu ambivalentnost situacije upravo iz materijala koji donosi THE COVE, iako je bez ikakve sumnje film koncipiran tako da pomogne borbi za spas delfina.

Međutim, upravo sam karakter aktivista i insistiranje na surovim prizorima ubijanja delfina, odnosno, insistiranje na omogućavanju da se delfini puste da rade šta hoće (iako paradoksalno, ljudi nikada nisu pušteni da rade šta hoće) može da stvori vrlo jasan gledaočev otpor prema tezi filma.

Glavni junak Rick O'Barry, dreser delfina na seriji FLIPPER koji je u jednom trenutku shvatio da je praktično glavni krivac za pretvaranje delfina u cirkuske životinje, svakako je jedan od najinteresantnijih mogućih likova za film i on tu priču jako dobro nosi pošto je njegov aktivizam spoj ozbiljnih eko-terorističkih akcija i YES MEN-subverzije.

Zbog očigledne atraktivnosti teme, jasno je kako je O'Barry uspeo da skupi ekipu holivudskih profesionalaca, filmskih radnika da mu pomognu da se probije da zaliva na Taijiju gde se polu-skriveno ubijaju delfini.

I zaista priča nosi u sebi suspense i atrakivnost i prava je šteta što poređenje između ljudi i delfina ostaje u domenu nauke i lirskih prepoznavanja inteligentnih bića u delfinima dok je potpuno zanemaren taj marksistički aspekt analize položaja delfina gde oni sa ljudima dele ne samo inteligenciju, samosvest i mogućnost komunikacije već i činjenicu da su primorani da rade.

Isto tako, kada se gledaju scene masakra delfina, one rade na jednom emotivnom nivou ali ako se gledalac izmakne od očigledne brutalnosti ostaje priličan besmisao u tim prizorima jer nije pitanje konkretna brutalnost, nego je pitaje mašinerija koja dovodi do toga i politika koja se krije iza toga.

Sa pričom o štetnosti mesa delfina, film načinje tu temu ali suštinski ne dolazi do zadovoljavajućeg zaključka i/ili objašnejnje zašto vlasti tolerišu plasman lošeg mesa na tržište.

Dakle, THE COVE je tehnički prvoklasan ali ideološki prilično prazan dokumentarac o sjajno odabranoj temi, sa sjajno odabranim likovima koje je život oblikovao koji na kraju upada u vlastitu klopku infantilizacije teme koja jemogla biti još pregnantnija.

Ipak, nepravedno bi bilo smatrati ovaj film slabim. On samo naprosto nije onoliko dobar koliko je mogao da bude.

* * * / * * * *

DEFENCE OF THE REALM

Posle duge potrage uspeo sam da lociram i pogledam DEFENCE OF THE REALM Davida Druryja. Ovaj conspiracy triler spada među lasike žanra, međutim iz ove vizure, vreme ga je mnogo više pregazilo od recimo Loachovog HIDDEN AGENDA koji po meni danas ima jaču atmosferu.

Gabriel Byrne nije dovoljno efektan leading man u ovoj engleskoj verziji PARALLAX VIEWa, a razmere zavere koju on kao novinar pokušava da razotkrije ne opravdavaju u odovljnoj meri radikalnost postupaka koje primenjuje sistem iz senke. To se naročito odnosi na samu optimističnu završnicu, neku vrstu političkog hepienda koji nudi Drury.

S druge strane, DEFENCE je nesumnjivo vrlo atmosferičan i u pojedinim deonicama uspeva da zarobi taj 80s stil britanske paranoje koji je doveden do savršenstva u Campbellovoj seriji EDGE OF DARKNESS.

U svakom slučaju, REALM je i dalje esencijalan film za ljubitelje ovog žanra i teme ali ima minimalan crossover potencijal.

* * 1/2 / * * * *

Monday, December 7, 2009

CAST A DEADLY SPELL

Pogledao sam CAST A DEADLY SPELL Martina Campbella, po scenariju Josepha Doughertyja. Prethodno sam već govorio o TV filmu WITCH HUNT koji je bio drugi deo ovog HBO diptiha o privatnom detektivu Lovecraftu i njegovim slučajevima u posleratnom Los Anđelesu iz kanonske noir ere u kome se otvoreno i masovno praktikuje magija.

CAST A DEADLY SPELL se dosta razlikuje od WITCH HUNTa, međutim, uprkos tome što se razlikuju, oba imaju neopisivo visok kvalitet proistekao iz vrlo živopisne realizacije sjajnog scenarija. Schraderov WITCH HUNT je više na liniji jedne stylish arty analize Holivuda kroz prizmu Doughertyjevog pogleda na svet, dok je CAST pre svega proučavanje noir konvencije iz ove obogaćene vizure, sa Campbellovom vrlo efikasnom rediteljskom egzekucijom koja je bliža žanru od Schraderove vizije.

Iako creature efekata ima i u WITCH HUNTu i sasvim su u redu u odnosu na vreme kada je film nastao i činjenicu da je reč o TV projektu, CAST ima ozbiljniji creature rad, na kraju se čak pojavljuje i jedan od Old Ones (ili su to Old Ones u celini, ne razumem se dovoljno u lavkraftovske monstrume) i Campbell ih vrlo dobro koristi ako imamo u vidu budžetska ograničenja.

Podela je drugačija od WITCH HUNTa. Umesto Hoppera, Lovecrafta igra Fred Ward i rekao bih da je on znatno bolje rešenje za ovog junaka i da bi WITCH HUNT funkcionisao još bolje da je on igrao detektiva. Negativac je stari lavkraftijanski znanac iz NECRONOMICONa David Warner (a i iz IN THE MOUTH OF MADNESS), glumac čiji su negativci postali već standard i uopšte ko bi drugi tako ležerno naručivao potragu za tom knjigom (što je osnovni zaplet CAST A DEADLY SPELL) od njega. Prijatno iznenađenje je Julianne Moore koja igra noirish femme fatale, vrlo vešto i nepretenciozno, što smo u međuvremenu malo uspeli da zaboravimo.

CAST A SPELL, uz WITCH HUNT, o čemu sam već govorio zapravo stoji kao scenaristička preteča savremenih stripova koji su posle knjiga odlučili da razne postmoderne spojeve pomere korak napred. Ono što je u CAST i WITCH HUNTu dobro jeste činjenica da su uprkos svojim TV korenima uspeli da na najbolji i najfilmičniji način adaptiraju tu suštinski vrlo literarnu postavku. U tom smislu CAST i HUNT su najbliži DYLAN DOGu ili HELLBLAZERu među američkim filmovima, i ako je ikoga trebalo angažovati za te projekte, to je upravo Doherty.

Sunday, December 6, 2009

HARRY BROWN

Konačno sam pogledao jedan od najočekivanijih filmova a to je HARRY BROWN Daniela Barbera, po scenariju Gary Younga (THE TOURNAMENT) i u produkciji Matthew Vaughna.

Svakako da mi je upravo Vaughnova produkcija ulivala najveće poverenje u ovaj film pošto se čini da je, od kada se oslobodio holivudskih studija i uzeo stvar u svoje ruke, započeo nekoliko intrigantnih projekata od kojih mi je rimejk izraelskog HA-HOV još intrigantniji, a o KICK-ASS da ne govorimo.

HARRY BROWN je varijacija na DEATH WISH koja za razliku od brojnih sličnih filmova ima dve razlike. Prva je to što Daniel Barber režira film kao vrlo ozbiljnu priču o konkretnim likovima, a druga je Michael Caine koji čini da transformacija forme u odnosu na sadržaj bude moguća. Gary Young je napisao prilično konvencionalan i osrednje maštovit scenario. Iako se ne može reći da je to slab predložak, ipak nije reč o genrebending scenariju ni u jednom smislu i sa lošijom režijom & leadom to bi zaista bilo na Charlie Bronsonovoj teritoriji. Međutim, Barber i Caine uspevaju da uzdignu materijal. Barberovo kadriranje je vrlo stylish, podseća na novu liniji hip britanskih reditelja koji se ne iscrpljuju u quick cuttingu, recimo dosta liči na Tom Hoopera, po tom konceptu, a kast koji čine Michael Caine, Emily Mortimer i Liam Cunningham čine da pojedine stereotipne situacije zaigraju kao arhetipske.

U pojedinim deonicama film čak dobija i izvesnu perverznu konotaciju pošto se stvara utisak kako su svi klinci zli uličari, policija u kojoj su ljudi srednjih godina nesposobni a samo su starci kadri da se obračunaju. Ipak, mislim da ta ideja nije poristekla od samih autora i da je ta konotacija slučajna.

Što se tiče prikaza mladih delinkvenata, urađen je vrlo dobro, moderno i ubedljivo, osim u deonici kada Harry kupuje oružje kod izopačenog dilera svega. Ono što je u toj sceni neubedljivo jeste sposobnost toliko ruiniranog junaka da u bilo čemu uživa, a ovaj uspeva na neki način, i mislim da jedino u toj deonici HARRY BROWN gubi elementarnu ubedljivost, no to je zaista samo jedan krupan faul.

Sigurno da je recepciju kod kritike omela i dosta politički nekorektna agenda filma i to ne u smislu osude političke korektnosti već zbog nekih old school detalja u ocrnjivanju negativaca (što je tako 70s) gde neko da bi bio negativac istovremeno i sadistički upražnjava homoseksualne odnose ili pak ima neke druge perverznme navike, od čega su nas filmovi malo odučili. Ipak u ocrnjivanju negativaca, film ne odluta kao DEATH SENTENCE Jamesa Wana od pre dve godine.

Vaughnova produkcija, Barberova režija i caineovo sparingovanje sa Emily Mortimer uspešno su uspeli da uzdignu ovaj film od njegove realne suštine i da zaista uspešno naprave genrebending potez. HARRY BROWN nije remek-delo, ali je vrlo solidan i prijatan film koji postiže nekoliko vrlo složenih ciljeva, a to je pre svega uozbiljenje već istrošene vigilante formule. Mnogi filmovi su imali probleme kada su pokušali da učine nešto slično.

U svakom slučaju, HARRY BROWN me je naterao da pružim priliku Clintovom GRAN TORINOu iako sam se odavno zarekao da njegove nove filmove neću gledati da ne kvarim utisak.

* * * / * * * *

Friday, December 4, 2009

KONEC VEČNOSTI

Pogledao sam KONEC VEČNOSTI Andreja Jermaša, sovjetsku ekranizaciju Isaaca Asimova iz 1987. godine. Ako postoji nekakvo dekadentno gledalačko iskustvo, onda je to ovaj film, ne samo zato što je reč o sovjetskoj ekranizaciji Asimovljevog romana, već i zbog celokupnog pristupa priči.

Naime, reč je o filmu od 137 minuta koji se većim delom dešava u svetu Večnosti, dakle posle 24. veka, u hiperstilizovanoj scenografiji, i odvija se toliko sporo da bi pravi tempo dobio tek kada bi se ubrzao barem dva puta ako ne i više.

Ako se ima u vidu da je reč o filmu iz 1987. godine, efekti su neverovatno old school i potpuno su u tom ruskom stilu specijalnih efekata koji se razlikuje od američkog po tome što čak ni ne pokušava da bude uverljiv već više ide putem stvaranja nekakave autonomne vizuelne senzacije.

Najprijatniji adut filma je svakako uloga sovjetskog seks simbola Vere Sotnikove. Nikada seks simboli nisu tako ubedljivi nego kada ih isteše jedan veliki represivni režim.

Drugi adut represivnog režima jeste to što je reč o sovjetskom filmu koji se dešava u miljeu, uslovno rečeno, naseljenom Amerikancima, ili barem ljudima sa njihovim imenima a sve sem natpisa je na ruskom. Kao što u američkom filmu Rusi govore engleski. Taj princip kulturne hegemonije je vrlo cool.

U političkom smislu, KONEC VEČNOSTI može biti posmatran kao subverzivan jer se bavi temom grupe ljudi koju oblikuju budućnost čovečanstva i njihova samovolja onda određuje sve procese. To dosta može da liči na komunističku partiju iako su sasvim sigurno komunisti mislili da to govori o ljudima koji vode tržišne ekonomije. Kako god bilo, posle raspada SSSR, Jermaš je mogao da se hvali kako je bio subverzivan, iako na Internetu nema podataka o njegovim kasnijim radovima.

U svakom slučaju, ljubitelji SFa i oni koje zanima filmska istorija treb da ga overe čisto kao informaciju.

* 1/2 / * * * *

Thursday, December 3, 2009

TRIANGLE

Pogledao sam TRIANGLE Christophera Smitha. Moram priznati da nisam bio među onima koji su saučestvovali u oduševljenju filmom SEVERANCE. A pošto je to svakako Smithov bolji od prethodnih filmova, a uostalom CREEP se koliko shvatam nikome nije dopao, moguće je da mi ovaj reditelj ne leži i da ja ne uspevam da razumem šta je to u njegovom radu dobro.

TRIANGLE je besraman i što je najgore od svega inferioran rip-off CRONOCRIMENESa od one vrste u kojima junaci dođu na napušten brod i onda se čude kako to napušten brod ide sam, a nikome ne padne na pamet da se našao u nekoj vrsti žešće prenaglašene simbolike za smrt, silazak uma ili tako nešto. Smith pokušava da nam proda naivni i prežvakani zaplet te vrste po hiljaditi put u jednom generic miljeu, sa pristupom zapletu koji smo već videli kod Nacha i u settingom koji smo videli desetinama puta.

Na sve to, kod Nacha barem nismo imali nekoliko situacija u kojim junak pokušava da objasni ludilo koje se dešava, cepanje vremena i razuma na kriške. Kod Nacha je barem jedan junak koji vodi celu priču i njemu je jasno šta se dešava. Što se publike, u fazi kada stvari postanu nejasne, svaki iole inteligentan i nagledan čovek ionako će dići ruke od pokušaja da ovo dešavanje obogati ikakvim smislom.

Što se egzekucije tiče, Smith je ovde ambiciozan, to mu se ne može osporiti, ali tu nema ničega što već ranije nije viđeno, a opet nije dovoljno groundbraking da bi u filmu moglo da se uživa na nivou čistog production valuea. U pojedinim momentima, naročito u finišu, Smith se malo odmiče od konvencionalnog kadriranje, čak koristi neka rešenja svojstvena azijskoj kinematografiji ali to je sve zanemarljivo da bi filmu dalo ikakv kvalitet.

TRIANGLE je još jedan od onih filmova čiji me uspeh u žanrovskim okvirima zaista šokira. Čak i da nema CRONOCRIMENESa od prošle godine, i da na neki način to sve nije tako nedavno prevaziđeno, šokantno je to da TRIANGLE ima isti problem kao Mangoldov IDENTITY u kome se dosta dosadna i kruta supstanca osmišljava preokretiom na kraju. Ovde se to dešava preokretima unutar dešavanja ali ne treba imati iluzija da se supstanca TRIANGLEa svodi na tipično šikaniranje sub-SHINING tipa sa obiljem pseudopsiholoških toucheva koji mi zaista nisu potrebni iz vizure čoveka koji ovakvu premisu smatra korektnom i gledanjem svake ionako mediokritetske scene po tri puta, iz kao različitih uglova, vremena, stanja ličnosti.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, December 2, 2009

A FILM WITH ME IN IT

Pogledao sam A FILM WITH ME IN IT Iana Fitzgibbona koji je dosta hajpovan posle prvih prikazivanja na festivalima.

Međutim, reč je o kamernoj crnoj komediji sa velikom dozom apsurda koja nimalo nije vredna pažnje. Nažalost, niti je komedija smešna, niti je apsurd u bilo kom smislu znakovit tako da se simpatija za ovo ostvarenje može tražiti samo u njegovoj kamernosti.

Porediti ovaj naslov sa klasicima kao što su TROUBLE WITH HARRY, WEEKEND AT BERNIE'S ili VERY BAD THINGS, nažalost, potdeplasirano. Čak ne stoji poređenje ni sa slabijim primerima ovog tipa.

Scenario glumca Mark Dohertyja je početnički što se ne ogleda samo u formalnoj nepreciznosti već i u tome što su glavni junaci glumac i scenarista u pokušaju.

To uvođenje filmmakinga kao teme je primer nesigurnosti i nema apsolutno nikakvu suštinsku svrhu ni na nivou karakterizacije niti zapleta.

Aspiracija da se bave filmom čini junake još uzaludnijim i odbojnijim nego što već jesu,

Jedini cool detalj u filmu je to što Neil Jordan ima cameo ulogu.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, December 1, 2009

J'AI VU TUER BEN BARKA

Pogledao sam J'AI VU TUER BEN BARKA Serge Le Perona. Reč je o izuzetno interesantnom filmu, kako za ljubitelje klasičnog krimića, tako i za one koji vole istinite priče iz političke i filmske istorije.

Ono što je politička priča jeste otmica i ubistvo Mehdija Ben Barke, velikog severnoafričkog revolucionara koji je bio jedan od simbola antikolonijalnog pokreta početkom šezdesetih. To je jedna od velikih teorija zavere, i njegova sudbina je istovremeno vrlo jasna a opet nikada nije do kraja rasvetljena.

Inače, jedna od priča vezana za rasplet afere Marović-Delon bila je da je Uroš Milićević ubijen zato što je bio svedok Ben Barkine otmice a ne zbog ucenjivanja Delona.

No, kako god bilo, BEN BARKA je istinita priča, odnosno rekonstrukcija iskaza Georges Figona, propalice, harizmatičnog čoveka sa oboda džet seta koji je iskorišćen kako bi namamio Ben Barku i Pariz gde su ga u kooperaciji oteli francuski agenti i predali ga mafiji i marokanskim tajnim službama. Figonov sunovrat kreće kada zbog neizmirenh obaveza za ovaj posao a zatim i lične alavosti on kreće da prodaje medjima priču o otmici Ben Barke te ubrzo biva pronađen mrtav, kao žrtva vrlo neubedljivog samoubistva.

Le Peron je film koncipirao kao classy krimić sa sve Figonovom naracijom iz groba kao u SUNSET BLVD. i dosta dokumentarnih snimaka koji smeštaju priču u pilitički kontekst tadašnje Francuske. Rekonstrukcija epohe je stylish i što je još važnije vrlo filmofilska.

Ono što je ljubiteljima filma još zanimljivije jeste subplot u kome je Figon navukao Ben Barku pričom da priprema dokumentarni film o antikolonijalizmu, na kome rade Georges Franju i Marguerite Duras. Franju je poznat po svom kultnom filmu LE YEUX SANS VISAGE. Franju je jako bitna figura francuskog filma a u ovom filmu ga igra Jean-Pierre Leaud, čovek koji je specijalizovan za uloge reditelja (to je već radio u IRMA VEP i LE PORNOGRAPHE). Franjuov lik je vrlo interesantno prikazan, kao i Durasova, tako da je očigledno i sam Le Peron mudro prepoznao da su digresije sa njima posebna pikantnost ove priče.

Charles Berling je na neki način već postao francuski James Woods u francuskom VIDEODROMEu zvanom DEMONLOVER, a ovde nastavlja da ide tom linijom. Napravio je odličnu ulogu kao Figon i uspeo je da uhvati sve aspekte njegove ambivalentne ličnosti.

BEN BARKA je u tom smislu quite a catch i film koji zaslužuje da bude poznatiji nego što jeste.

* * * / * * * *

Sunday, November 29, 2009

PREDMESTJE

Pogledao sam PREDMESTJE Vinka Moderndorfera. Dopao mi se prethodno njegov POKRAJINA ŠT.2, i iako PREDMESTJE u stilskom smislu nije toliko blisko žanru ili nečemu što ja više pratim i volim, sigurno je reč o kompletnijem i zaokruženijem filmu. Dok je osnovni kvalitet POKRAJINE bila sposobnost da kroz senzacionalistička rešenja, prevaziđe brojne nejasnoće i nedostatke, PREDMESTJE je mnogo temeljnije postavljen film koji ne seže za senzacionalizmom, premda, obiluje vrlo atraktivnim deonicama.

Filmovi kao što je PREDMESTJE nesumnjivo dosta liče na evropski film, na neki recimo španski ili eventualno francuski film o nezadovoljstvu belih muškaraca srednje klase u predgrađima, i iako bi neko mogao reći da je derivativan, međutim, čini se da slovenački film očigledno ima određeni korpus tema koji je jugoslovenskom filmu generalno bio stran, kao što je recimo pitanje doseljenika i ekonomske imigracije. U tom smislu, ova priča koja se bazira na tenzijama prema doseljenicima nama može delovati neobično u ambijentu koji nam je ipak polupoznat.

Moderndorferov stil uspeva međutim da uvede posebnu dimenziju crnog humora, pa čak i elemenata horora u solidno fundiran socijalni kontekst, i prilično dobro psihološki postavljene likove. Ipak, rediteljeva ideja svakako bila da komunicira na nivou srednjeevropskog filma, ta stilska iskliznuća prema trileru i hororu nisu toliko barokna kao u POKRAJINI. Međutim, ona postoje i odlično zaokružuju priču.

Naravno, površinski ksenofobni problem proističe iz nerazrešenih libidinalnih pitanja, klozetovane homosekusalnosti, frustracije, alkoholizma, i Moderndorfer je vrlo otvoren, čak razigran u tematizaciji tih pitanja i što je još važnije ni u jednom momentu njegovi nesrećni likovi ne deluju patetično.

Upravo ta razigranost mu i omogućuje da jednu skoro pa crnotalasovsku priču o grupi usamljenih, frustriranih sredovečnih Slovenaca u ljubljanskom predgrađu, i njihovu opsesiju mladim parom doseljenika i njihovim seksualnim životom, polako odvede u pravcu voajerizma, pa na kraju i nekih mračnijih delatnosti a da to sve deluje kao prirodan i uverljiv razvoj.

Film je slikao Dušan Joksimović i zaista kako sam već primetio i u POKRAJINI čim se izmesti iz naših uslova vrati se u formu. Recimo, ovako je trebalo da izgleda ČEKAJ ME JA SIGURNO NEĆU DOĆI. To je nivo na kome bi trebalo da se radi provokativna drama sa socijalnom i seksualnom provokativnošću.

Zaista po dometu filma, na svim nivoima, očigledno je da je reč o ostvarenju koje prevazilazi naše regionalne okvire.

* * * / * * * *

Saturday, November 28, 2009

NINJA

Pogledao sam film NINJA Isaaca Florentinea.

Isaac Florentine je delovao kao nova velika nada DTV filma, kada je postigao veliki uspeh sa UNDISPUTED 2, međutim, na kraju, ispostavilo se da je on započeo neke stvari a da su drugi više imali koristi. Možda to ima vze i sa nekim njegovim rediteljskim ograničenjaima, ali činjenica je da je Florentine lansirao Scott Adkinsa, da je Florentine uveo Michael Jai Whitea u respektabilne DTV vode, konačno da je on među prbima uveo JJ Perryja kao koreografa akcije.

Ove godine, Michael Jai White je imao BLOOD AND BONE a JJ je privukao pažnju u TORURNAMENTu a oba ova naslova su tokom sezone proglašena za najbolje DTV filmove, možda čak i u istoriji ovog produkcionog profila. I u oba slučaja, Isaacovi saradnici rade bez njega.

NINJA je film sa Scott Adkinsom. Reklo bi se da je profilisan da bude DTV parnjak NINJA ASSASSINu, da se na najbolji mogući način eksploatiše taj revival ninja filma.

Kao klinac bio sam veliki fan ninja filmova i ono što sam najviše voleo u njima, od naslova sa Sho Koshugijem, preko FIVE ELEMENT NINJA pa sve do potpunih opskurnosti tipa filipinsko-američkog NINJA WARRIORS sa Ron Marchinijem, jeste taj spooky momenat u kome su njihovi načini ubijanja na ivici horora, i ta pozicija da u suštini niko se drugih ninji ne može da ih pobedi, da je pred njima i najmoćnija policija sa konvencionalnim vatrenim oružjem, nemoćna.

NINJA Isaac Florentinea nažalost više je na liniji konvencionalnog martial artsa i ninje nisu apsolutno nadmoćne, pa i same povremeno posegnu za vatrenim oružjem. U tom smislu, ovaj naslov ne može da zadovolji ikoga ko je tokom osamdesetih pasionirano čitao časopis TAJNE NINĐI ili pak odrastao uz ovu vrstu apsoultne mistifikacije tog miljea.

Scott Adkins je cool u glavnoj ulozi i još od vremena kada je Dolph Lundgren bio kadar da se bije nismo imali krupnog belca koji ovako dobro vlada veštinama, bez problema odrađuje udarce nogom i razna bacanja. Od starta je bilo jasno da će Adkins biti leading man i u ovom filmu je to i ispunio.

Kad je reč o akciji, Isaac isporučuje nekoliko vrlo solidnih od kojih su napad u stanu i borba u vozu najspektakularnije. Ono gde Isaac međutim pada jeste vezivno tkivo u kome on zaista ne uspeva da postigne visok nivo, ne samo zato što je priča bezveze (nismo se ni okupili zbog priče) nego ti delovi deluju kao da su malo nemarnije realizovani.

Čitav film deluje malo arhaično, što je OK, ali povremeno koristi savremene efekete i wire fu što ga čini neujednačenim. Sasvim sigurno posle TOURNAMENTa, Isaa Florentine pripada drugoj ligi, a Scott Adkins bi trebalo da se potrudi kao leading man prilikom izbora projekata.

NINJA je u tom smislu cool projekat, ima kopču sa bioskopskim filmom na koji aludira (u Maleziji čak ide i u bioskope) i to je sve u redu. Međutim, DTV je odmakao od ovog nivoa tokom 2009. a taj pomak se u ovom filmu nije osetio.

* * / * * * *

GAMER

Pogledao sam GAMER Neveldinea i Taylora.

Da razjasnim odmah na početku, za mene je nastavak CRANKa njihov definitivni film (još uvek, voleo bih da ga prevaziđu mada ne znam kako ) i GAMER je, po mom mišljenju, ipak znatno slabiji pošto za razliku od CRANKa koketira sa nekom vrstom respektabilnosti, smisla i angažmana.

Isto tako, moj subjektivni odnos prema Gerardu Butleru je znatno nepovoljniji od njegovog generalnog imidža. Za razliku od Stathama čiji sam fan, Butler mi je sirovina čiji uspeh ne razumem u potpunosti, i iako ne mogu osporiti da on elementarno funkcioniše u kontekstu GAMERa, šteta je što tu ulogu ne igra Statham, naročito pošto se dobro pokazao u vrlo sličnom DEATH RACEu.

GAMER na neki način i pripada toj DEATH RACE koncepciji, savremenog futurističkog filma izmeštenog tek nekoliko godina u budućnost u kome se reality TV bavi programima u kojima s ljudi međusobno ubijaju. To je kao SF premisa u suštini vrlo pase, GAMER konkretno liči na RUNNING MAN, a sam RUNNING MAN ima preteče u naslovima kao što je LE PRIX DU DANGER i sl.

Na nivou koncepta dakle Neveldine i Taylor se bave dosta bajatom postavkom i na nju kao takvu troše dosta vremena tako da se ne može reći da im je ona samo opravdanje za snimanje akcionih scena. Međutim, u toj zaostalosti i naivnosti SF premise i njihovim tretmanom antiutopijskog društva i pokreta otpora u njemu, leži i jedan od najvećih retro-kvaliteta ovog filma a to je jedna carpenterovska atmosfera na tragu THEY LIVE. U ovom filmu, Nevedine i Taylor vrlo carpenterovski prave film-artefakt, u kome interesantni detalji nadilaze film i dramski sadržaj kao celinu, i slično njemu nude jednu prilično retro vizuru, u njihovom konkretnom slučaju pre svega u ključu osamdesetih.

Verhoeven je u svojim futurističkim filmovima, naročito u TOTAL RECALL pravio slične zahvate, s tim što je Verhoeven ipak ozbiljan autor čiji filmovi imaju jedan zaokružen integritet dok su Neveldine & Taylor više nestašni klinci filmmakeri u čemu i jeste njihov osnovni šarm.

Kad je reč o stilu, smireniji je nego u CRANKu, i Neveldine & Taylor imaju neke specifične zahteve na koje dosta solidno odgovaraju, a to su scene igara u kojima su uspeli da zarobe taj utisak da nije reč o običnoj akcionoj situaciji nego da tu postoji još nešto pored toga i svakako da te sekvence imaju autorski pečat.

Ipak, za razliku od CRANKa, akcija nije non-stop, ima tu i dosta scena u kojima se izlaže zaplet i u njima se Neveldine & Taylor pristojno snalaze.

Što se odnosa prema igrama tiče, a to je tema ovih par dana, posle PANDORUMa, za razliku od CRANKa koji je potpuno na liniji GTA i uspeva da zarobi psihologiju ugođaja u toj igri na najbolji mogući način, GAMER, iako se formalno bavi igrom, nudi u stvari vrlo naivan prikaz igre i igranja.

GAMER u svakom slučaju donosi nesvakidašnju energiju za savremene uslove. I što je još važnije, nudi jedan vrlo lep retro ugođaj. Ipak, sasvim je sigurno da ima neobično usku ciljnu grupu pošto ne znam koliko su ovi kvaliteti zanimljivi široj publici danas. U tom smislu ne čudi tendencija da se Neveldine & Taylor istisnu van bioskopskog filma.

* * * / * * * *

Friday, November 27, 2009

PANDORUM

Zahvaljujući Mehovoj ažurnosti pogledao sam PANDORUM Christiana Alvarta.

Film nije toliko loš kako pričaju, premda jeste prilično bezveze. Međutim, koliko god bio prilično bezveze za gledanje, bio mi je izuzetno zanimljiv za analizu.

Paul WS Anderson je producirao PANDORUM i iako nije bio ni scenarista ni reditelj, neusmnjivo je da je imao važnu kreativnu ulogu u ovom filmu. Kada sam pisao o Andersonovom filmu DEATH RACE, spomenuo sam Andrsonova rešenja koja su prenela gejmerski duh u sekvencu trke kada se iznenada u borbu uključi i veliki naoružani šleper. Još je u toj sekvenci bio jasan vrlo dobar vid aproprijacije gejmerskog iskustva odnosno mentaliteta i dramaturgije igre na film.

PANDORUM s druge strane na nivou celog filma donosi atmosferu igre, pre svega kroz jedan globalni utisak da gledalac pre svega tokom gledanja prisustvuje priči u kojoj je likovima jako zanimljivo ali njemu baš i nije. U tom smislu, PANDORUM ostavlja utisak gledanja igre koju neko drugi igra i čini se da bi sve bilo mnogo zanimljivije kada bi tebi neko dao džojstik u šake.

PANDORUM ima priču koja se odvija potpuno kao u igri. Prelazak prepreka nagrađen je scenom u kojoj se unapređuje plot, saznaje deo slagalice i postavlja situacija za sledeću borbu. I tako u nekoliko navrata. Problem je u tome što razmere borbe, uloga i ciljeva za koje se junak bori nikada nisu do kraja jasne gledaocu, iako glumci emituju utisak da je likovima sve aposlutno jasno i da je njima vrlo zanimljivo.

Isto tako, vrlo je interesantno da se situacije slično igri prevazilaze i da kada se nešto "prevaziđe", da ne kažem "pređe", obično se ne vraća niti zaigra kasnije.

Kao što sam mislio da je u konstrukciji pomenute scene u DEATH RACE, primena igara bila povod za cutting edge dramaturško rešenje, tako u PANDORUMu ona odmaže filmu, ali moram priznati da mi je u tom smislu, promišljanje takve dramaturške situacije bilo vrlo interesantno, i da sam gledajući PANDORUM zaista mnogo naučio.

Na neki način, može se reći da je PANDORUM jedna prilično eksperimentalna sturktura u tim delikatnim aspektima vođenja priče. I svakako rezultati govore da je reč o neuspelom eksperimentu. Ipak, meni je drago što se ovakav eksperiment desio i osećam se gledalački bogatiji posle ovog filma.

* * / * * * *

Thursday, November 26, 2009

BAKLAVA

Pogledao sam čuvenu BAKLAVU Aleksa Petrova i mogu reći da mi je to bio jedno od mučnijih iskustava. Naime, taj film po svom pristupu priči i stilizaciji jako podseća na Želimira Žilnka a po svom vizuelnom konceptu, u najboljim deonicama podseća na spotove Van Gogha iz sredine devedesetih. Reč je o nekakvom pretencioznom, autorasističkom kolažu žilnikovskih situacija, uglavnom lišenih nekog smisla, montiranih na nekakvu generic muziku koja je daleko ispod Breginog nivoa balkansploitationa i bliža je liniji Kal ili No Smoking Orchestre.

Žiklnik međutim u svojim filmovima uvek ima neke zanimljive likove ili temu, o potici da ne govorimo, dočim je BAKLAVA kao neki histeričan pokušaj lošeg reditelja spotova da snimi nekakav film o balkanskom haosu i užasu.

U svakom slučaju, meni je BAKLAVA zaista bila nepodnošljiva i pogledao sam je do kraja isključivo da bih imao pravo da je pljujem.

MOTEL SEONINJANG

Zbirka četiri priče smeštene u motelsku sobu pod naslovom MOTEL SEONINJANG Park Ki-Yonga dokazuje bolnu istinu da je čak i Bong Joon Ho, velikan savremenog svetskog filma, nekada bio student.

Bong je u ovom zajedničkom zločinačkom poduhvatu imao ulogu saučesnika, potpisan je kao pomoćnik režije i ko-scenarista.

Što se posla pomoćnika tiče, uradio ga je vrlo dobro i omogućio je Wong Kar Waijevom redovnom saradniku Christopher Doyleu da postigne svoje karakteristične zahvate i omogući da Park Ki-Yongov showcase film dobije iznenađujuće visok nivo egzekucije.

Kad je reč o scenariju, međutim, MOTEL je tipičan studentski rad, pretenciozan bez pokrića, grčevit u pokušaju da pokaže šta sve autori znaju i donosi nekoliko najpre neubedljivih priča koje se ipak automatski aboliraju time što jedna od priča govori o snimanju studentskog filma.

Ta priča o snimanju studentskog filma u krajnjoj liniji zapravo razotkriva suštinski krajnje benignu klinačku prirodu ovog ostvarenja koje izgleda kao korejski film kako ga zamišljaju oni čije je strpljenje za azijsku kinematografiju nepovratno osakaćeno FESTom.

* * / * * * *

Tuesday, November 24, 2009

THE DEEP

Pogledao sam THE DEEP Peter Yatesa, jednu od post-JAWS ekranizacija romana Petera Benchleya koje su označile nastanak prilično bizarnih promašaja. Prvi među njima bio je THE DEEP iz 1977. godina a drugi je još bizarniji i vrlo uvrnuti THE ISLAND Michael Ritchieja.

THE DEEP ima vrlo čudan problem proistekao iz toga što se previše vremena u filmu troši na razrešavanje misterije koja ne samo da je nevažna za suštinu filmskog izraza kojim se Yates bavi ovde, a to je glossy suspense triler, nego toj misteriji koja je naravno pulp daje i neku pseudoistorijsku dimenziju, čak kao da akcenat filma stavlja na nju što je potpuno pogrešno i u krajnjoj liniji devalviralo je film.

U deonicama kada se likovi ne iscrpljuju pričama o potopljenim brodovima, Yates donosi iznenađujuće energičan i nasilan triler sa ogromnom minutažom maestralno realizovanih podvodnih scena. Ov su glavni adut, ali pored njih, postoji i jedna izvanredna tuča na industrijskom liftu, sjajna potera uskim putem kada kamion preteći goni junake na mopedima i produžena tuča dvojice silosa u kući Robert Shawa.

Shaw, u podeli ponovljenoj iz JAWS, igra malo arhaičnijim stilom od Noltea i Gosseta i razbija ton filma, ali ipak lepo ga je videti na ekranu u jednom ovakvom mačo kontekstu.

Yates u suspense scenama briljira i drži nivo produkcije na visokom nivou. Ipak, kao što već rekoh on je vinovnik i osnovnog pripovedačkog problema filma. Ipak, THE DEEP je esencijalan naslov za ljubitelje underwater trilera jer uprkos brojnim nedostacima spada među moćnije realizovane naslove tog tipa.

Stockwellov INTO THE BLUE je par decenija kasnije pokazao kako se sa pravom minutažom i dozom pretenzije radi triler ovog tipa.

* * 1/2 / * * * *

Monday, November 23, 2009

CHANGING LANES

Reprizirao sam CHANGING LANES Rogera Michella. Ovom filmu je frustrirajuće malo falilo da bude sjajan. Štaviše, rekao bih da je imao sreće što na putu ka sjajnom filmu, autori nisu zaboravili da snime dobar film.

Ovaj film je svakako dobar sa nekoliko briljantnih deonica i idejom koja ga smešta na liniju interesantnih major filmova posvećenih analizi anksioznosti savremenog američkog japija, kao što su recimo bili WALL STREET ili FALLING DOWN. Paradigmatično, oba sa Michael Douglasom, o kome sam već pisao kao o zaštitnom licu filmova na ovu temu.

Scenario koji su napisali Chap Taylor i Michael Tolkin pokušava i uglavnom uspeva da funkcioniše na dva koloseka. Onaj koji je denotativan je suštinski krajnje redak a to je priča o dva čoveka, civila, koji čine sve što je u njihovoj moći da jedan drugom ozbiljno zagorčaju život. Takve stvari su obično ili ostavljene za komediju ili to rade policajci, serijske ubice i sl. U CHANGING LANES su to dva obična čoveka koji se bore, podmeću i svete, manje-više u legalnim okrvirima, s malim iskliznućima u movie logiku. Na ovom planu film ipak ima najveći problem, a to je što su unutar situacija koje su koncipirane kao moralne probe, i u miljeu koji je prepun moralne ambivalencije, junaci dosta jasni u svojoj suštinskoj dobroti. Naročito mislim da je Affleckov lik trebalo da bude nešto ciničniji i da posle near death saobraćajne nesreće pređe na stranu Dobra.

Ono što međutim besprekorno funkcioniše jeste ideološka dimenzija prikaza američkog društva, koja je retko oštra i retko razborita za američki film, pošto razobličava ne samo korporaivno licemerje nego i sve one tzv. humanitarne akcije kojima se kupuje miran san. Žižek je ispisao tomove o tome a ovaj film je na toj liniji.

Roger Michell je celu priču besprekorno i dinamično realizovao, i CHANGING LANES sasvim legitimno može da se gleda kao triler o urbanoj anksioznosti iako je u suštini pre svega politički film.

Tolkin je na nivou tretmana karaktera, već napisao sličnu priču u Altmanovom PLAYERu, i tamo je upravo taj element likova bolje funkcionisao. Međutim, ako se uzme u obzir vrlo konzistentan opus sa naslovima kao što su PLAYER, CHANGING LANES, NEW AGE i RAPTURE, Tolkin se nameće kao jedan od najinteresantnijih angažovanih scenarista u Holivudu koji unutar major filma preispituje socijalne odnose.

* * * / * * * *

Sunday, November 22, 2009

RIOT IN CELL BLOCK 11

Pogledao sam RIOT IN CELL BLOCK 11 Dona Siegela.

Ovaj film je jedan od početnih Siegelovih uspeha kada je radio još u dubokoj B-produkciji. Na samom filmu značajan doprinos dao je i i njegov tadašnji pomoćnik režije Sam Peckinpah koji mu je pomogao da okupi razne besprizornike da statiraju kao zatvorenici, a isto tako ugled Samove porodice omoguićio je snimanje u Folsomu.

Ovaj film donosi preciznost i jednostavnost Siegelove B-faze, svedenost postavke spojene sa psihološkom pregnantnošću dramskih situacija i interesantnim karakterima. Za razliku od većine sličnih B-filmova tog vremena koji danas deluju prazno, Siegelovi stoje zbog upečatljivih likova i izuzetnih vizuelnih rešenja koja izdižu materijal na viši nivo.

Kroz vešto kombinovanje igranog i dokumentarnog materijala, Siegel istovremeno svojoj minimalističkoj B-priči daje production value i socijalni značaj, i što je još važnije, autorsku slobodu B-filma koristi da bi napravio priču u sivoj zoni kakva nije bila svojstvena Holivudu tog vremena.

Po nivou odsustva hepienda, RIOT IN CELL BLOCK 11 bi se mogao posmatrati i kao neka vrsta zatvorskog, političkog noira, a tretman medija u ovom filmu i njihove uloge u političkoj borbi može se smatrati apsolutno vizionarskim.

U tom smislu, RIOT je odličan primer kako su majstori uspevali ne samo da estetski prevaziđu ograničenja B-filma nego i da proizvedu film koji ima neočekivanu ideološku provokativnost i angažman kakav je obično očekivan od A-filma uglednih autora.

* * * / * * * *