Ako je zajebavanje nestalo kada je Tatko počeo da snima AVATAR, onda ga ima još manje sada kada ge je Cripple pogledao u 2D.
Reći da AVATAR nije gamechanger može samo čovek koji inače svakog vikenda gleda pandoranske partizanske filmove o njihovoj oslobodilačkoj borbi protivu Zle Korporacije. Pošto je za sada, Pandora jedna imaginarna planeta, i pošto sudeći po AVATARu, meštani tamo mahom provode vreme baveći se lovom, ekstremnim sportovima i komunikacijom sa precima, i nemaju kinematografiju, rekao bih da je takvih ljudi jako malo.
Što se gamechanginga tiče, činjenica da je ovo film u kome gledalac prati priču i korespondira sa CGI likovima bez ikakvih problema, jeste suština gamechanginga. Posle ovog filma, u teoriji, zaista više nema granica. Jedina razlika je u tome što je AVATAR once in ten years experience jer se po preciznosti ovog filma vidi da nije reč o projektu snimljenom usput za godinu dana.
Reći da priča filma ne valja je takođe blasfemija. Reč je o jednom wagnerijanskom mitu koji na ideološkom planu uopšte nije bezveze i iako može biti doživljen kao treehuggerska fantazija, to nimalo nije. Naime, da, priča je jednostavna, nema ogromnu količinu dodataka, preokreta, iznenađenja, jer je ovo priča o čoveku koji u promenjenim okolnostima postaje heroj.
Glavni junak Jake Sully, je možda najsličniji Johnny Utahu iz POINT BREAKa. On dolazi iz jedne oportune pozicije plaćenika koji je postao invalid i čiji život može da dobije smisao isključivo spletom okolnosti da ima iste gene kao brat. Premešten na planetu Pandoru u telu vanzemaljca on počinje prvo da prevazilazi svoju invalidnost, zatim sreće društvo koje je drugačije od onog koje je na zemlji i konačno počinje da prevazilazi svoje mogućnosti i postaje heroj. U tom smislu, iako je AVATAR jedna zaokružena priča, realno to je origin story Jake Sullyja.
Jake Sully ima tri vrlo interesantna aspekta kao junak. Najočigledniji je onaj socijalno-politički. On je vojni invalid koji mora da se dopunski ponizi ne bi li dobio operaciju koja će mu ponovo omogućiti da hoda. On je postao vojni invalid u Venecueli, koja vrlo slična Pandori ima velike resurse i vlast koja poštuje vlastita pravila.
Drugi aspekt je svakako aspekt njegove gotovo cronenbergovske simbioze sa avatarom. Naime, on komunicira sa avatarom preko STRANGE DAYSičnog devicea, koji u suštini nema veze sa MATRIXom jer naprosto smrt avatara ne znači smrt "vozača". Međutim, on kada postane avatar, prvo stupa u jednu fizički opipljivu vezu sa prirodom ("planeta koja misli" dosta podseća na SOLARIS čiji je dosta slabi rimejk Cameron producirao) a potom razvija i neku vrstu seksualnog nagona prema vanzemaljki što je prilično transgresivna tačka. Iako je njihova ljubavna priča iz domena očekivanog, po zakonitostima bajke, jer ona je njihova princeza i sl. vrlo je neobično da neko ko je nesumnjivo ipak čovek (u telu vanzemaljca) sposoban da razvije fizičku privlačnost sa bićem druge rase, konstitucije itd.
Treći aspekt je ono što Jake donosi kao čovek, belac, među vanzemaljce. Ono čemu ih on uči zapravo jesu dve stvari. Jedno je efikasnije ubijanje, dakle, on donosi organizovan mehanizam ubijanja u njihov svet jer je očigledno to jedino čemu ljudi mogu da ih nauče. I druga stvar kojoj ih uči je ratna propaganda. U suštini, njegov ključni potez kojim se vraća u pleme jeste vid ratne propagande, a to je pripitomljavanje nepripripitomljive ptice kojim on svesno stiče status polubožanstva.
Dakle, njima belac pomaže da se odbrane, ali daleko od toga da ih belac nauči ičemu lepom.
Što se Na'avija tiče, njihov život se s jedne strane može čitati kao klišetiziran prikaz života primitivaca. Ali, sa druge strane, oni ipak nisu na nižem evolutivnom stepenu. Štaviše, ja bih rekao da oni žive kao današnji bogataši koji su rešili svoje probleme, dakle bave se ekstremnim sportom, lovom i pokušavaju da komuniciraju sa iskustvom predaka. Kada sam letos upoznao Jana Kounena, jednog nesumnjivo modernog i imućnog čoveka koga tehnika, savremenost i sl. vrlo zanimaju, tema koja ga je u razgovoru najviše uzbuđivala bilo je konzumiranje ajovaske koje mu je omogućavale da prolazi kroz neka halucinantna stanja i po svom uverenju između ostalog komunicira sa precima i sl. Na'avi imaju biološki osnov za to i oni kroz svoj biološki stupanj mogu biti tretirani ili kao korak iza nas u evoluciji ili kao korak ispred, kao kultura koja još nije stekla gard ili kultura koja ga nije podigla. Isto tako, vrlo je interesantno da Cameron njihovoj veri daje biološke osnove koji su doduše naučnicima sa Zemlje nedovoljno razumljivi.
Što se vanzemaljaca tiče, moram priznati da su mi Jake i Neytiri bili appealing, da sam kupio i njihov odnos i da sam im verovao kao likovima. Naravno, najveću vizuelnu ekspresivnost imaju scene kada su njih dvoje u svojim izvornim stanjima, ona kao Na'avi a on kao čovek, i to Cameron maestralno koristi.
Ono što je gamechanging na nivou režije jeste upravo smrtno ozbiljan tretman animiranih likova i konstruisanje nekoliko pregnantnih dramskih situacija između njih. U pojedinim scenama jedino što nas podseća na efekat jeste to što znamo da nema glumaca koji su vitki plavi džinovi.
Inače, vitki plavi džinovi sa prenaglašenim ljudskim proporcijama na neki način apsolutno su na liniji fetišizacije Arnieja koji je nešto slično samo što nije specijalni efekat. Cameron voli takve glumce koji ljudske fizičke osobine dovode do ekscesa.
Akcione scene su prepune omaža samome sebi, nije tu samo ALIENS u igri, ključni centerpiece sa raketom i velikom letilicom direktan je citat TRUE LIESa a kroz ceo film Tatko je fino rasporedio detalje koji asociraju na njegove ranije radove. Iako je završna akcija impresivna, i sadrži upravo ono što je oduvek činilo Tatkovu akciju impresivnom a to je spoj odluka karaktera sa neverovatnom brigom o detaljima, sukobom koji može da podstakne navijanje i sl. mislim da je pogrešno tumačiti da je taj set-piece ključni cameronovski touch u filmu. Štaviše, rekao bih da je to prosto prirodna kulminacija izgradnje glavnog lika i odnosa među njima.
Pažnja posvećena likovima ako imamo u vidu da je reč o CGI filmu zaista je neverovatna i po tome se vidi da je Tatko čovek od integriteta koji igra po svojim pravilima.
Antiamerički sentiment je otvoreno zastupljen i negativci su dvodimenzionalni utoliko što se ponašaju BUKVALNO kao američki političari. U tom smislu, čini mi se da će svaki narod koji su Amerikanci maltretirali u poslednje vreme imati sa čim da se identifikuje.
Priča o borbi na prostoru na kome su sadržane svetinje i celokupna tradicija jednog naroda mene jako podseća na naš slučaj sa Kosovom u kome svetinje zbog svog kulturnog značaja u periodu tuirske vladavine imaju ne samo sakralnu već i kulturnu vrednost. Naravno, naš narod nije kao Na'avi, ali u suštini, ja sam se identifikovao sa njihovom borbom. Naravno, nije Cameron snimao film o Kosovu, ali čini mi se da je AVATAR univerzalni film o američkom zločinu i olakšanju koje potlačeni ima kada im uzvrati manje-više istom merom.
U krajnjoj liniji dakle očuvanje drveta nije vezano za očuvanje prirode kao takve, biološke vrste, već tradicije i načina života koji su sticajem okolnosti povezani sa prirodom. Mnogo pre hipika i tree huggera bili su mnogi, koje bi čak danas mogli smatrati i desničarima koji su delili takve sentimente. U tom smislu, Na'avi nisu GreenPeace već pre bića sa nekim dubljim doživljajem sveta.
Kao i svakom odličnom filmu, AVATARu je moguće naći gomilu mana, i to je sudbina velikih dela. Međutim, interesantno je koliko posle naslova koji su bili relevantni na ulicama celog sveta, Cameron danas konstituiše neo-mit koji je realno najaktuelniji na pločnicima Bagdada, Kosovske Mitrovice, Karakasa i Teherana.
Reći da AVATAR nije gamechanger može samo čovek koji inače svakog vikenda gleda pandoranske partizanske filmove o njihovoj oslobodilačkoj borbi protivu Zle Korporacije. Pošto je za sada, Pandora jedna imaginarna planeta, i pošto sudeći po AVATARu, meštani tamo mahom provode vreme baveći se lovom, ekstremnim sportovima i komunikacijom sa precima, i nemaju kinematografiju, rekao bih da je takvih ljudi jako malo.
Što se gamechanginga tiče, činjenica da je ovo film u kome gledalac prati priču i korespondira sa CGI likovima bez ikakvih problema, jeste suština gamechanginga. Posle ovog filma, u teoriji, zaista više nema granica. Jedina razlika je u tome što je AVATAR once in ten years experience jer se po preciznosti ovog filma vidi da nije reč o projektu snimljenom usput za godinu dana.
Reći da priča filma ne valja je takođe blasfemija. Reč je o jednom wagnerijanskom mitu koji na ideološkom planu uopšte nije bezveze i iako može biti doživljen kao treehuggerska fantazija, to nimalo nije. Naime, da, priča je jednostavna, nema ogromnu količinu dodataka, preokreta, iznenađenja, jer je ovo priča o čoveku koji u promenjenim okolnostima postaje heroj.
Glavni junak Jake Sully, je možda najsličniji Johnny Utahu iz POINT BREAKa. On dolazi iz jedne oportune pozicije plaćenika koji je postao invalid i čiji život može da dobije smisao isključivo spletom okolnosti da ima iste gene kao brat. Premešten na planetu Pandoru u telu vanzemaljca on počinje prvo da prevazilazi svoju invalidnost, zatim sreće društvo koje je drugačije od onog koje je na zemlji i konačno počinje da prevazilazi svoje mogućnosti i postaje heroj. U tom smislu, iako je AVATAR jedna zaokružena priča, realno to je origin story Jake Sullyja.
Jake Sully ima tri vrlo interesantna aspekta kao junak. Najočigledniji je onaj socijalno-politički. On je vojni invalid koji mora da se dopunski ponizi ne bi li dobio operaciju koja će mu ponovo omogućiti da hoda. On je postao vojni invalid u Venecueli, koja vrlo slična Pandori ima velike resurse i vlast koja poštuje vlastita pravila.
Drugi aspekt je svakako aspekt njegove gotovo cronenbergovske simbioze sa avatarom. Naime, on komunicira sa avatarom preko STRANGE DAYSičnog devicea, koji u suštini nema veze sa MATRIXom jer naprosto smrt avatara ne znači smrt "vozača". Međutim, on kada postane avatar, prvo stupa u jednu fizički opipljivu vezu sa prirodom ("planeta koja misli" dosta podseća na SOLARIS čiji je dosta slabi rimejk Cameron producirao) a potom razvija i neku vrstu seksualnog nagona prema vanzemaljki što je prilično transgresivna tačka. Iako je njihova ljubavna priča iz domena očekivanog, po zakonitostima bajke, jer ona je njihova princeza i sl. vrlo je neobično da neko ko je nesumnjivo ipak čovek (u telu vanzemaljca) sposoban da razvije fizičku privlačnost sa bićem druge rase, konstitucije itd.
Treći aspekt je ono što Jake donosi kao čovek, belac, među vanzemaljce. Ono čemu ih on uči zapravo jesu dve stvari. Jedno je efikasnije ubijanje, dakle, on donosi organizovan mehanizam ubijanja u njihov svet jer je očigledno to jedino čemu ljudi mogu da ih nauče. I druga stvar kojoj ih uči je ratna propaganda. U suštini, njegov ključni potez kojim se vraća u pleme jeste vid ratne propagande, a to je pripitomljavanje nepripripitomljive ptice kojim on svesno stiče status polubožanstva.
Dakle, njima belac pomaže da se odbrane, ali daleko od toga da ih belac nauči ičemu lepom.
Što se Na'avija tiče, njihov život se s jedne strane može čitati kao klišetiziran prikaz života primitivaca. Ali, sa druge strane, oni ipak nisu na nižem evolutivnom stepenu. Štaviše, ja bih rekao da oni žive kao današnji bogataši koji su rešili svoje probleme, dakle bave se ekstremnim sportom, lovom i pokušavaju da komuniciraju sa iskustvom predaka. Kada sam letos upoznao Jana Kounena, jednog nesumnjivo modernog i imućnog čoveka koga tehnika, savremenost i sl. vrlo zanimaju, tema koja ga je u razgovoru najviše uzbuđivala bilo je konzumiranje ajovaske koje mu je omogućavale da prolazi kroz neka halucinantna stanja i po svom uverenju između ostalog komunicira sa precima i sl. Na'avi imaju biološki osnov za to i oni kroz svoj biološki stupanj mogu biti tretirani ili kao korak iza nas u evoluciji ili kao korak ispred, kao kultura koja još nije stekla gard ili kultura koja ga nije podigla. Isto tako, vrlo je interesantno da Cameron njihovoj veri daje biološke osnove koji su doduše naučnicima sa Zemlje nedovoljno razumljivi.
Što se vanzemaljaca tiče, moram priznati da su mi Jake i Neytiri bili appealing, da sam kupio i njihov odnos i da sam im verovao kao likovima. Naravno, najveću vizuelnu ekspresivnost imaju scene kada su njih dvoje u svojim izvornim stanjima, ona kao Na'avi a on kao čovek, i to Cameron maestralno koristi.
Ono što je gamechanging na nivou režije jeste upravo smrtno ozbiljan tretman animiranih likova i konstruisanje nekoliko pregnantnih dramskih situacija između njih. U pojedinim scenama jedino što nas podseća na efekat jeste to što znamo da nema glumaca koji su vitki plavi džinovi.
Inače, vitki plavi džinovi sa prenaglašenim ljudskim proporcijama na neki način apsolutno su na liniji fetišizacije Arnieja koji je nešto slično samo što nije specijalni efekat. Cameron voli takve glumce koji ljudske fizičke osobine dovode do ekscesa.
Akcione scene su prepune omaža samome sebi, nije tu samo ALIENS u igri, ključni centerpiece sa raketom i velikom letilicom direktan je citat TRUE LIESa a kroz ceo film Tatko je fino rasporedio detalje koji asociraju na njegove ranije radove. Iako je završna akcija impresivna, i sadrži upravo ono što je oduvek činilo Tatkovu akciju impresivnom a to je spoj odluka karaktera sa neverovatnom brigom o detaljima, sukobom koji može da podstakne navijanje i sl. mislim da je pogrešno tumačiti da je taj set-piece ključni cameronovski touch u filmu. Štaviše, rekao bih da je to prosto prirodna kulminacija izgradnje glavnog lika i odnosa među njima.
Pažnja posvećena likovima ako imamo u vidu da je reč o CGI filmu zaista je neverovatna i po tome se vidi da je Tatko čovek od integriteta koji igra po svojim pravilima.
Antiamerički sentiment je otvoreno zastupljen i negativci su dvodimenzionalni utoliko što se ponašaju BUKVALNO kao američki političari. U tom smislu, čini mi se da će svaki narod koji su Amerikanci maltretirali u poslednje vreme imati sa čim da se identifikuje.
Priča o borbi na prostoru na kome su sadržane svetinje i celokupna tradicija jednog naroda mene jako podseća na naš slučaj sa Kosovom u kome svetinje zbog svog kulturnog značaja u periodu tuirske vladavine imaju ne samo sakralnu već i kulturnu vrednost. Naravno, naš narod nije kao Na'avi, ali u suštini, ja sam se identifikovao sa njihovom borbom. Naravno, nije Cameron snimao film o Kosovu, ali čini mi se da je AVATAR univerzalni film o američkom zločinu i olakšanju koje potlačeni ima kada im uzvrati manje-više istom merom.
U krajnjoj liniji dakle očuvanje drveta nije vezano za očuvanje prirode kao takve, biološke vrste, već tradicije i načina života koji su sticajem okolnosti povezani sa prirodom. Mnogo pre hipika i tree huggera bili su mnogi, koje bi čak danas mogli smatrati i desničarima koji su delili takve sentimente. U tom smislu, Na'avi nisu GreenPeace već pre bića sa nekim dubljim doživljajem sveta.
Kao i svakom odličnom filmu, AVATARu je moguće naći gomilu mana, i to je sudbina velikih dela. Međutim, interesantno je koliko posle naslova koji su bili relevantni na ulicama celog sveta, Cameron danas konstituiše neo-mit koji je realno najaktuelniji na pločnicima Bagdada, Kosovske Mitrovice, Karakasa i Teherana.
No comments:
Post a Comment