ROAD HOUSE 2: LAST CALL

DTV nastavak ROAD HOUSEu, u ovom periodu lamentacije nad rimejkom, reprizirao sam na nagovor Borisa Prolea.

Joel Silver je producirao original i rimejk, ali zanimljivo ne i DTV nastavak, iako je baš taj film režirao Scott Ziehl koji je baš za ovog producenta radio njegov prvi iskorak u ovaj format, film PROXIMITY, na kom se zapljunulo nekoliko zanimljivih faca, recimo scenarista Ben Queen. Nažalost, PROXIMITY nije bio dobar film, a ni ono što sam posle gledao od Ziehla - relativno malo - nije baš bilo upečatljivo.

LAST CALL je DTV nastavak u kom su najbitniji doprinos dali glumci i ekipa zadužena za akcione scene.

Jonathon Schaech je glumac koji je relativno brzo prebrinuo bioskopsku karijeru, uprkos nekolikim jako dobrim filmovima, pa i vrhunskom THAT THING YOU DO, pa ipak mora se reći da je potom postao neka vrsta DTV aristokratije i zaigrao je u mešavini DTV nastavaka bioskopskih filmova, relativno indie derivata u toj formi, i ponešto onog najtežeg geezer teasera.

Naravno, uvek ostaje pitanje da li je Jonathon Schaech zaista DTV aristokrata ili mu pad nije toliko vidan kao Bruce Willisu, ali u ovom filmu je on recimo ko-scenarista zajedno sa horor piscem Richardom Chizmarom, s kojim je radio još nekoliko projekata.

Pored njega tu je i Jake Busey kao negativac, u jednom jakom overactingu za koji bi zli jezici mogli reći da je nasledan ali ja ne bih rekao. I konačno, tu je posebna poslastica Richard Norton, veteran ozploitationa i pre svega Hong Konga odnosno Will Patton kao sporednjak u šerifovskim godinama.

Dakle, ekipa je dobra i ne da na sebe. Od svih nabrojanih dobijamo maksimalni entuzijazam, a uprkos tome što smo Willa Pattona često gledali u razmenama vatre, ovde ga vidimo i u nekoliko tuča.

Tuče su radili J.J. Perry i njegov tim a poznati kaskader Larnell Stovall, njegov naslednik igra čak i epizodu ulogu.

Ziehl uspeva da u jednom skromnom niskobudžetnom ambijentu, za početak maksimalno iskoristi činjenicu da je ovo DTV sniman u Americi. Film ima taj nepogrešiv američki vajb iako fotografija nije bog-zna-kakva. Međutim, bayou je filmičan i hicksploitation je po definiciji fotogeničan žanr.

Ziehl uspeva da u toj nekoj B na C estetici ostvari integritet priče. Ovo definitivno nije film u kom se dramske scene mogu odbaciti kao one u porniću, iako nisu naročito zanimljivo napisane, međutim svi se trude da naprave utisak kao da je sve pravo.

Akcija je međutim ipak ključna. Nema ovde nijedan spektakularan zahvat. Nema ekscesa koji će se javiti ni u prvom ni u drugom filmu, ali ima jako solidnog closed quarters naboja, dobre upotrebe nameštaja i rekvizite, sa dosta energije.

Isto tako nema masovnog brawlinga koji je po definiciji osnov road house problematike, ali ovo što ima je dosta solidno.

U izvesnom smislu, LAST CALL je čak i sličniji rimejku od originala iako se dosta razlikuje. Međutim, recimo, dele lik mladog goofy negativca koji želi da se dokaže. 

I sad kad se relativno brzo jedan za drugim pogledaju LAST CALL i Limanov rimejk, iako se oni naravno ne mogu ni po jednom kriterijumu porediti, bitna je lekcija, čak i u toj neuporedivosti, kako izgleda ozbiljno urađen film od pristojnog DTVa, i to baš u onim delovima koji nisu "produkciono" izazovni a zapravo su najteži a to su recimo dramske scene. Odnosno moguće je napraviti komparaciju kako se film izveden sa punim ubeđenjem razlikuje od tradicionalne površnosti DTV filma.

Film me je više zabavio nego prvi put, mada sigurno da mi je bio i bitno zanimljiviji zbog konteksta u kom sam ga gledao.

* * 1/2 / * * * *

DOUBLE BLIND

Ian Hunt-Duffy snimio je pristojan ali nedorečen horor o eksperimentu sa lekovima gde u izolovanom bunkeru farmaceutske kompanije grupa ispitanika usled neočekivane kontraindikacije ne sme više da utone u san, a što je duže budna sve više ludi.

Film je vizuelno artikulisan, zanimljivo dizajniran i. solidno glumljen ali nažalost ima problem u tome što ovu priču ne uspeva da iznese. Ni u pogledu strave ni u pogledu pripovedanja.

Naraciji nedostaje sistematičnosti, konfuzija se ne javlja usled stanja junaka već usled lutanja samog autora i na kraju, film je nadomak da bude odličan, ali ostaje ipak više promašena nego iskorišćena prilika.

DOUBLE BLIND je imao zanimljivu premisu, vrlo dobru realizaciju i nažalost ispušteno pripovedanje. Pa ipak, ako i nema celovitost ima jako puno vrednosti koje se mogu sagledati parcijalno.

* * 1/2 / * * * *

IL GIORNO DELLA CIVETTA

IL GIORNO DELLA CIVETTA je sicilijanski mafijaški krimić Damiana Damianija koji ima zanimljivu postavku ali se nažalost gubi u digresijama a posebnu rastresenost mu donose dve harizmatične zvezde u glavnim ulogama.

Franco Nero igra novog policijskog kapetana koji istražuje ubistvo kamiondžije koji je prevozio cement za obližnje koncesiono gradilište puta u koje je umešana mafija. Claudia Cardinale igra suprugu jednog nestalog lokalca koja je sva je prilika udovica, predmet požude, podsmeha i interesovanja policije jer možda nešto zna.

Damiano Damiani pokušava da svoj krimić uokviri u jednu varošku hroniku ali na kraju ova digresivna celina ne počne da se razvija ni na jednom ni na drugom nivou a Claudia Cardinale dobija minutažu koju njen izgled može da iznese, ali lik baš i ne.

Rezultat je jedna priča koja istovremeno ima i višak i manjak sadržaja jer mu fali supstance a mnogo onoga čime se bavi je višak.

* * / * * * *

LA NOIA

LA NOIA iz 1963. godine je ljubavni film Damiana Damianija u kom se radi internacionalnog appeala pojavljuju Horst Buchholz i Bette Davis, premda je film po svojoj suštini lokalno italijanski i ne radi se ni o kakvom exploitationu ili žanrovskom hibridu.

Reč je fino dizajniranoj i lepo slikanoj ljubavnoj priči o sujetnom mladom bogatašu koji se bavi slikarstvom i njegovoj opsesivnoj ljubavi prema devojci koja mu je model i želi da bude sa njim, ali ne i isključivo u monogamnoj vezi.

Damianijev film ima snažan erotski naboj u odnosima mada ne i u nekim scenama tog tipa, i na momente ima likove koji deluju jednodimenzionalno, međutim, iz jednodimenzionalnosti sporadično iskoračuje u arhetip i tako se izvuče. 

Damianijev junak vrlo ekspresivno kanališe mačo narcizam kao osobinu i problem glavnog junaka.

Ne znam koliko je izvornik, roman Alberta Moravie, reduciran u ovoj adaptaciji ali knjiga je dobila sasvim sigurno efektnu i elegantnu ekranizaciju. Ovaj roman je ekranizovan još jednom, posle Moravijine smrti.

* * * / * * * *

IL SORRISO DEL GRANDE TENTATORE

IL SORRISO DEL GRANDE TENTATORE Damiana Damianija je stilizovana melodrama na katoličke teme i jedan od njegovih najslabijih filmova. Ovaj film je često mešan sa jednim italijanskim rip-offom o posednutosti, ali ovo je daleko od horora. Ovo je u suštini polemička drama sa pune pretenzije i nimalo pokrića u kojoj je rola Glende Jackson umesto crossover potencijala samo straćena i kroz film nas podseća da su ambicije bile veće od postignuća.

Damiano Damiani je političan reditelj ali očigledno je da mu stavljanje angažmana u prvi plan nije jača strana i da kad tako radi obično promašuje.

Sam film deluje kao da je ispao baš onako kako je autor želeo što njegovu promašenost čini još težom.

THE ONE EYED SOLDIERS

THE ONE EYED SOLDIERS Johna Ainswortha sniman je u Jugoslaviji i dešava se u nekoj savremenoj ali izmišljenoj srednjeevropskoj zemlji u kojoj Dale Robertson i Luciana Paluzzi igraju neke ljude upletene u potragu za nečim.

Iskreno, film me nimalo nije aktivirao pa sam ga na kraju prevashodno gledao kao showcase nečega što se moglo snimiti kod nas te 1967. godine. I u tom smislu, prepoznajem neke lokacije, i zapažam recimo Dragana Nikolića u dosta zapaženoj ulozi jednog od goonova tajne službe koji juri glavne junake. Međutim, to sve eto više govori o tome koliko u filmu zapravo nema šta da se vidi sem neke kinematografske forenzike.

Aisnworth je ostavio određeni trag kao televizijski reditelj, i za ovaj film se najviše može reći da je efikasno insceniran ali ono što imamo u kadru je u svakom pogledu skromno a disbalans između dvoje glavnih i ostatka ekipe je evidentan sve dok se ne dođe do nekog ko je istinski darovit kao Dragan Nikolić i uspeva da se izdvoji čak i u minijaturi.

DAY OF THE ASSASSIN

DAY OF THE ASSASSIN je film koji je praktično potpuno beznačajan, izuzev zbog dva detalja. Međunarodno priznat detalj je činjenica da je Brian Trenchard-Smith bio jedan od dvojice reditelj, potpisan sa španskim exploitation pregaocem Carloso, Vasallosom. Nama je lokalno zanimljivo da je bivši teniser Ika Panajotović, bio među producentima ovog filma, kada se odselio u Ameriku i posvetio produkciji.

Ovaj film je sniman mahom u Meksiku i okupio je ekipu s koca i konopca, tu su imena različitih reputacija i aktuelnosti u datom trenutku, od Glenna Forda preko Chucka Connorsa (kog u filmu ponajviše ima) do Richarda Roundtreeja. Film je nastao metodom pabirčenja, što se oseća i u ulogama ovih glumaca koji su tu očigledno prisutni onoliko koliko im obaveze dozvole.

Priča se bavi potragom za potopljenim blagom iranskog šaha, ali na kraju je to sve niska scena, snimljenih sa malo novca i veoma malo veštine.

Trenchard-Smith je u ovom periodu napustio Australiju i krenuo da se oproba u surovom svetu van nje. Nažalost, vrlo rano je sa ovom produkcijom dobio po nosu. 

LA STREGA IN AMORE

Damiano Damiani je radio sve žanrove koji su imali prefiks špageti ali je najmanji trag ostavio u hororu, iako je paradoksalno među prvim Italo likovima koji je dobio priliku da snimi full američki naslov u tom žanru.

LA STREGA IN AMORE iz 1966. godine je njegov gothic horor sa špageti Briancem Richardom Johnsonom u glavnoj ulozi i za ovaj film se mora reći pre svega, i iznad svega, da odlično izgleda. Reč je o odlično slikanom crno-belom filmu, u kome Damiani pokazuje kultivisan stil, odlično uspostavlja odnose između tela glumaca i ambijenata i dešavanjima daje jednu dozu elegancije pa čak i sofistikacije.

Nažalost, priča o istoričaru koji dolazi da sredi neke spise i biva izmanipulisan od strane obudovele gazdarice i njene privlačne kćeri ne ide nikuda. Sve do same završnice nema užasa, erotici se primaknemo na nivou namere ali se ne desi i film ostaje jedna prijatno snimljena priča koja je prosto suviše šuplja da bi bila melodrama.

No, onoj manjini koja voli da joj se loša drama podvali kao horor, ovde može štošta da se dopadne.

* * / * * * *

ROAD HOUSE

Doug Liman je u produkciji Joela Silvera snimio rimejk Herringtonovog kultnog filma ROAD HOUSE po propozicijama po kojima je Mann snimio MIAMI VICE po vlastitoj seriji.

Ipak, ideologija Joela Silvera koji je producirao oba filma je toliko jaka da se ni ovako radikalnim zahvatima ne može izmeniti.

Zaro bih prvo pokušao da ovaj film sagledam iz Silverove vizure.

Prvi film pisali su David Lee Henry (pseudonim R. Lance Hilla) i Hilary Henkin. Drugi su pisali Anthony Bagarozzi i Chuck Mondry. Šta to znači? Pa to znači da su drugi film pisali sekundanti Shanea Blacka koji mu sada sve pišu od NICE GUYSa naovamo. I ROAD HOUSE je mogao pisati Shane Black, on se tada već dobro znao sa Silverom ali nije. I zato ROAD HOUSE nije na liniji Silverovih najboljih naslova kao što je LETHAL WEAPON već je mnogo više campy.

Kada gledamo ROAD HOUSE Douga Limana i zamislimo da je ovo dosledan rimejk - onda bi original bio sa Melom Gibsonom u ulozi koju ihra Jake Gyllenhaal i Vernonom Wellsom u ulozi koju igra Conor McGregor. Glavni junak bi bio veći cinik i nihilista a zver puštena za njim dopratila bi ga iz Australije sa seta ROAD WARRIORa ili bi ga Silver prekomandovao sa COMMANDOa.

Dakle, Limanov ROAD HOUSE ima silverovski DNK samo iz jednog kanonskog segmenta njegovog rada a to je linija Shane Black - Mel Gibson.

Glavni junak je umorni cinik na ivici suicida koji prihvata posao izbacivača jer nema gde da spava posle neuspelog pokušaja da okonča život. On je bivši MMA borac koji je nasilje prema sebi i drugima doveo na jedan nivo koji je šokantan za okolinu i jedino što ga zaista plaši jeste mogućnost da se zaista naljuti jer onda ubija.

Jake Gyllenhaal je glumio sa Swayzeom u mladosti ali ovde on iznad svega kanališe mladog shaneblackovskog Mela, i pravi sjajnu kombinaciju oporog i duhovitog.

Conor McGregor kao zver skinuta s lanca koja treba poput Taanijslog Đavola iz Looney Tunesa da razori sve kako rekosmo kanališe Vernona Wellsa kad smo u tom retro ključu sagledavanja.

E sad, ono gde dolazi Liman i svemu daje svoj pečat jeste prvo to što jednoj vrlo kodifikovanoj formi uzima i razlabavi je do ivice raspadanja. Liman ne pravi tipičan simfonijski akcioni film gde imamo preludijume i kreščendo, glavne teme, lajtmotive već pravu jednu melasu u kojoj akcija uspeva da deluje sveže jer je u drugačijem kontekstu kao i humor.

U odnosu na scenario, Liman minimizuje blackovske showstopping momente kojih ima i kod Bagarozzija i kod Mondryja. Ima par scena gde film uspori i to su obično neki melodramski infodumpovi ali nema zaustavljanja radi gega.

Sve se radi uporedo. Film nije brz i energičan i ima sepcifičnu dinamiku bez naglašavanja akcionih momenafa koliko god oni spektakularni bili. Zapravo film je laid back i jedan kritičar je dobro rekao da ga podseća na Jonathana Demmea po tome koliko likovi i neka opšta situacija dominiraju nad mehanikom zapleta.

Dakle film je strukturalno vrlo neobičan, bogat humorom koji proističe iz situacije, i neprestanim utiskom kao da je akcija ušla u živote tih junaka a ne da su oni junaci akcionog filma.

Henry Braham, britanski direktor fotografije svemu daje jedan grungy look i vrlo kinetički snima akciju, vibrantno hvata atmosferu i slici daje dozu indie drskosti. Liman je čovek koji zna kako se snima mejnstrim akcija, uostalom definisao je neke pojmove u BOURNE IDENTITY, MR AND MRS SMITH i naročito EDGE OF TOMORROW. I ovde evidentno isprobava neke stvari i taj hibrid indoe pristupa i visokooktanske akcije daje dobre rezultate.

Glumačko osveženje je Billy Magnussen, mahom komičar, kao glavni negativac, preambiciozni a neuspeli sin poznatog kriminalca koji je na robiji za koga poslove vodi ekipa lokalnih dilbera koje kao henchmene Liman odlično definiše, što je opet Silverova škola.

Jake Gyllenhaal je konstruktivan i kad je takav onda nema greške. U SOUTHPAW smo videli kakvu borbenu džukelu može da napravi od sebe i ovo je ta forma. Ako je THE MATRIX bio bitan kad Silverova produkcija koja je uvela glumce umesto karatista u borilačke uloge onda je ovo odličan podsetnik koliko je sve to daleko uspelo da ode.

ROAD HOUSE rimejk je nešto zaista posebno, film koji reinterpretira nerealnu sliku nečega što izvorno nije bilo tako dobro kao što smo umislili.

* * * 1/2 / * * * *

BOB MARLEY - ONE LOVE

Reinaldo Marcus Green je snimio izvaredan biografski film KING RICHARD, Zach Baylin je pisao taj film dok je Terence Winter pisao WOLF OF WALL STREET. Otud je neverovatno da takva ekipa iza kamere snimi film ONE LOVE, zaista nestvarno loš biopic o Bobu Marleyu, i to sada u epohi kada biografski film dobija jednu novu dimenziju i iznova dobija značaj na sceni.

Ovaj film ne deluje kao da su ga radili ljudi ovog renomea. Naravno, moguće je da i znalci - a Reinaldo Marcus Green je u karijeri snimio dva izvanredna biopica i jednu upečatljivu seriju po istinitoj priči - snime loš film kad je sve predisponirano da nastane nešto bitno. Međutim, ovo nije častan promašaj, ambiciozno delo koje nije moglo da doraste do adekvatnog rezultata. Ovo je na nivou nekog Lifetime jeftinoća pokušaja, u kom je sve površno, naivno, sentimentalno, nedorečeno u svakom pogledu.

Film praktično ni ne zaslužuje pomen da zaista nema te neverovatne disproporcije između ekipe i rezultata. To je ovde jedino vredno pomena.

DOSIJE KOSOVO - POGROM

POGROM kao televizijski dokumentarni film u serijalu DOSIJE KOSOVO koji vrlo ambiciozno radi Slađana Zarić, ovog puta u saradnji sa rediteljem Milanom Jovanovićem, predstavlja možda i do sada najstudioznije izveden rad ove autorke.

Ovaj film svakako ima televizijsku estetiku u smislu da ovo nije moderni dokumentarac u kom reditelj snima nešto na šta naiđe i čita nešto petnaesto iz offa. Ovo je old school spoj talking headsa i bogare arhive koji vrlo sistematično prikazuje kako je izgledao pogrom počet 17. marta 2004. godine i obustavljen 21. marta.

Film ima izvrsnu dramaturgiju, razvija se kao triler, ide iz mesta po mesto po hronologiji dešavanja i gradi uzbudljivu sliku dešavanja koja se po svojoj nasilnosti zaista mogu smatrati poprilično nesvakidašnjim. Naime, pored Srba koje su mase Albanaca sasvim očekivano napale, deblji kraj su izvukle i mnoge jedinice KFORa koje su na kraju završile sa čak 126 ranjenih i povređenih što je zaista jedna impozantna cifra za četiri dana nečega što nije rat, pa ni u svakom ratu to nije mali broj.

Događaji naravno izazivaju snažnu emociju, i ona je naravno veoma snažna kod srpskih gledalaca. Međutim, pored nasilja, emocija, razaranja i svega što tu postoji, film nudi i dosta jasnu sliku političke matrice iz koje je izgrađen ovaj događaj. Dakle, objašnjava njegovu širu političku funkciju i način na koji je iz svega ovoga profitirala ona snaga koja je povela pogrom. U tom smislu, ovo je samo još jedan primer kako je nasilje, dominacija u brojnosti ili naoružanju, u stvari nagrađena u toku raspada Jugoslavije a potom i u dezintegraciji Srbije putem Kosova.

Stoga, ovaj televizijski rad svakako može probuditi emocije kod Srba, ali i svi drugi koji imaju malo razuma mogu otprilike shvatiti šta se desilo i kakav se politički manevar krio iza jedne nestvarne lavine nasilja.

Arhivski materijal je bogat, u mnogim deonicama ekskluzivan, sagovornici su relevantni i takođe prilično ekskluzivni, pa u tom pogledu ovo je zaista veoma uspeo dokumentarni rad starog kova kome ćemo se svakako barem na neke tužne jubileje vraćati.

GOODBYE & AMEN

GOODBYE & AMEN Damiana Damianija je film prevarenih očekivanja ali nažalost ne u pozitivnom smislu. Naime, film kreće kao špijunski triler o rimskoj centrali CIAe koja organizuje puč u jednoj afričkoj zemlji da bi se potom pretvorio u triler o talačkoj krizi u jednom rimskom hotelu, kada je jedan od CIAša poludi i krene da puca s krova i otme neke ljude.

U tom smislu, ceo ovaj zaplet sa Afrikom zapravo ima minoran značaj na nivou celine, i bavljenje njime celih desetak minuta na početku je potpuno kontraproduktivno jer on nikada kasnije ne zaigra bitnije.

Talački triler rezultira jednom izvanrednom scenom i par solidnih. Finale filma zaista zaslužuje pažnju i ono je zapravo možda i jedini razlog zbog kog vredi videti ovaj film.

Damiano Damiani je siguran u inscenaciji, ali rekao bih da na nivou celine i priče potpuno gubi konce i voleo bih kada bih mogao da shvatim zašto je doneo neke odluke.

* * / * * * *

DEVOJAČKO VEČE

DEVOJAČKO VEČE Đurđe Tešić, snimljen po scenariju Jelene Ilić koja je potpisala nekoliko Apollonovih filmova u produkciji Radoša Bajića, spada u red najboljih filmova ove produkcije i najpribližniji je nečemu što bih mogao da zamislim kao mejnstrim, pa čak i festivalski film.

Nadam se da će DEVOJAČKO VEČE naći svoj put do publike.

Ja svakako nisam ciljna grupa za ovo jer je ovo chick flick if there ever was one i jedini prominentni muški lik u njemu je devirilizovani starac, ali ovako nešto na ovako solidnom nivou mi do sada zapravo nismo imali.

Đurđa Tešić je pozorišna rediteljka sa dosta iskustava u oblasti kastinga na filmu i televiziji i ovde je okupila zanimljivu glumačku ekipu u nečemu što bismo mogli nazvati chick flickom i dramedijom smeštenoj u jedan dan i noć, u toku jedne devojačke večeri gde niz trauma i nerešenih odnosa izlaze na videlo i raspliću se.

Jelena Ilić i Đurđa Tešić su se dosta solidno snašle sa tim materijalom, film je ako imamo u vidu dešavanje na jednom mestu, u jednoj zatvorenoj situaciji dosta razigran i filmičan. Gluma je solidna, i mislim da je isticanje neke glumice u odnosu na ostale pitanje ukusa i detalja jer svaka donosi nešto svoje i drugačije.

U vizuelnom pogledu, film je praktičan, efikasan, estetizovan onoliko koliko treba i sve u svemu spaja jednu vrstu mejnstrim senzibiliteta sa edgeom ženskog prijateljstva i pogleda na stvari kakav bi se mogao sresti u nekom mladalačkom, feminističkom filmu.

U tom pogledu, ovaj film jeste od svega toga ponešto i nudi sve u svemu jednu dobru sintezu, i zadovoljavajući balans oporog i veselog, realističnog i bajkovitog. Ono što ne nudi jesu iznenađenja iako ima zanimljive obrte koji uvode priču u razrešenje.

* * 1/2 / * * * *

SHARP STICK

Posle odličnog početka sa filmom TINY FURNITURE i serijom GIRLS, malo sam izgubio iz vida Lenu Dunham i izgubio korak s njenim radom pa sam odlučio da malo sustignem propušteno gradivo.

SHARP STICK je Lenin pandemic project, što znači da je to kamerni film snimljen u specifičnim uslovima lockdowna, i za početak moram reći da iako je smešten u enterijere i ima relativno mali broj protagnista, ovo je jedan od najboljih projekata tog tipa.

Za početak, odlično izgleda u vizuelnom pogledu, a glumci su doneli odličnu fizičku energiju u ovu priču koja bi se po žanru mogla definisati kao erotska komedija, i u kojoj likovi ako išta prevazilaze barijere fizičke bliskosti.

Fotografija Ashley Connor uspeva da u tim skučenim ambijentima nađe prostor i za estetizaciju i za zanimljive kompozicije. Lena Dunham jeste woodyallenovska figura ali u njenom radu je vizuelnost uvek bila na visokom nivou, pa tako i ovde.

Sama priča o devojci koja u 26 godini odlučuje da izgubi nevinost i kreće da otkriva svoju seksualnost u startu je postavljena hit and miss kao i mnogi pandemijski projekti ako ćemo realno i tu Lena Dunham zaslužuje pohvale što u toj amplitudi ono što nije zaigralo ne ide ispod nekog nivoa a ono što je pogodilo zaista ume da bude briljantno. Iako ne mogu da kažem da je ovo ujednačen film u kom sam uživao sve vreme u svemu, ono što je u njemu vredno zaista jeste, i daleko nadilazi ono što nije skroz uspelo.

Ima tu svakako deonica koje meni u startu nisu bliske, tako da nekome ko više voli mumblecore i neki raspričani indie ovaj film može biti još bolji i ujednačeniji.

Stoga, u proceni ovog filma ću biti popustljiviji, jednim delom jer ovo nije baš stvar kakvu inače rado gledam, delom zbog pandemije, delom zato što je glumačka podela koju predvodi mlada Kristine Froseth zaista donela svoj poslovični A-game.

U nekim regularnijim, strožim okolnostima, iz vizure polupune čaše i manje tolerancije ka onome što mi inače ne prija, ovo je moglo biti i * *. Ali, kad je dobro, zaista je dobro.

* * * / * * * *

L'ISTRUTTORIA E CHIUSA: DIMENTICHI

Damiano Damiani  je izuzetan italijanski reditelj koji je ostavio ozbiljan trag u špageti vesternu, i bio bi najveći reditelj tog pravca da nije Sergia Leonea, zatim u italijanskom policijskom filmu i bio bi najveći reditelj tog pravca da nije Enza Castellarija, zatim u italijanskom političkom filmu i bio bi najveći da nije Francuza generalno i Gilla Pontecorva pojedinačno.

Tako je Damiano Damiani jedino u hororu na miru jer tu ne bi bio najveći da nekoga nema ali je bio solidan.

Elem, L'ISTRUTTORIA E CHIUSA: DIMENTICHI je film iz 1971. godine, smešten negde na ničijoj zemlji između policijskog i političkog filma, sa tendencijom da ovo drugo pretegne ali se to nikada zapravo ne desi što je zapravo i glavni adut filma.

Filmovi Damiana Damianija nisu ekonomični. A u ovom filmu je osnovni problem što je trebalo neke delove da reducira i neke skroz da izbaci da bi sve bilo ubojitije.

Film se otvara u zatvoru. Franco Nero u najboljoj snazi, igra bogatog arhitektu koji se našao u zatvoru zbog navodne hit and run nesreće gde je pritvoren dok traje suđenje. On se nađe u istražnom zatvoru u kom doduše ima i zatvorenika na izdržavanju kazne, dakle ovde Damiani malo meša stvari ali njegov zatvor iako jeste smešten u realistički kontekst odmah dobija i metafizičku dimenziju.

Inače, te stvari u Italiji postoje kao problem, da ljudi izdržavaju kazne u istražnim zatvorima i primer za to imamo u vrlo uspelom dokumentarnom filmu DELINQUENTI Tamare Đukić, recimo, gde se ispituje baš ta problematika.

Naime, Nerov lik se po prvi put susreće sa društtvenim talogom koji je spreman na sve u zamenu za malo hrane i cigaretu, sa ljudima osuđenim na doživotni zatvor koji nemaju nadu i nastavljaju da ubijaju u zatvoru, delom jer su bolesni a delom i po narudžbi.

Damiani nam nikad ne razjašnjava da li je arhitekta zaista kriv za nesreću i njegov put u zatvoru jeste zapravo parabola o tome kako junak mora da učini prljavu uslugu "sistemu" da bi mu ovaj uzvratio i izvadio ga iz taloga nižih klasa, bolesnika i zločinaca nazad u njegov bogataški život rezervisan za privilegovane.

U početku, junak koristi novac da bi kupio mir i luksuz u zatvoru ali u jednom momentu to mu biva ukinuto da bi se represivni aparat ostvario u svojoj misiji a on zauzeo svoju ulogu kao cimer veoma opasnog svedoka u slučaju protiv moćne korporacije.

Damianijev film jako dobro uspostavlja mrežu odnosa. I uprkos tome što ima stilizovanih delova i film nije naturalistički, on jeste realističan u onom najvažnijem segmentu - verodostojno ukazuje na odnose pojedinih pojava u svetu.

Ono gde Damiani nažalost lobuje jeste par nepotrebnih poentiranja koja nisu čak toliko ni značenjski sporna koliko rezultiraju dosadnim dijaloškim scenama, a naročito je karakteristična jedna scena iz inače superefektne završnice. I time se nažalost, ovaj jako zanimljiv film svodi sa * * * na * * 1/2.

Međutim, za one koje zanima politički film koji u osnovi ipak mora imati neku dramsku matricu, ovo je jako dobar primer takvog ostvarenja smeštenog u zatvorski milje i konvenciju zatvorskog filma. Naime, Damiani uprkos političkoj agendi koja jeste krajnji cilj u punom žanrovskom kapacitetu realizuje sve ostale situacije i gradi atmosferu nelagode kroz odnose među likovima u skučenom prostoru i represivnom i korozivnom ambijentu koji fino reflektuje i njihove sudbine.

LITTLE WING

Posle skarednosti filma DRIVE AWAY DOLLS prijalo mi je gotovo johnfordovsko iskustvo gledanja novog rada Deana Israelitea. Ovog reditelja izuzetno cenim, ali moram priznati nisam ni slutio da se ovoliko mogu obradovati njegovom novom, i do sada najkonvencionalnijem filmu.

LITTLE WING je u suštini streaming film, snimljen za Paramount +, što u suštini nije bez osnova za očekivanja jer je i Helgeland snimio svoj film u tom aranžmanu. Israelite nastavlja sa snimanjem filmova za decu i omladinu i LITTLE WING je baš to, izveden sa saradnicima izuzetne reputacije.

John Gatins je pisao scenario za REAL STEEL. Ko napiše takav film prosto ima beskrajan kredit. I ovog puta je Gatins je napisao nešto što je dovoljno dobro da Israelite od toga napravi film koji nije ni blizu REAL STEEL, pre svega jer ne crossoveruje ka starijima u dovoljnoj meri, ali je zato vreovatno izvanredno zanimljiv tween ciljnoj grupi, i ne uznemirava starije iz pratnje.

Meni je film bio vrlo uzbudljiv jer je baziran na vrlo jednostavnoj premisi o devojčici koja želi da spreči prodaju svoje kuće tako što će ukrasti skupocenog trkačkog goluba, a onda iz toga se razvije zanimljiv odnos prema vlasniku te ptice koji želi da je uzme nazad.

Brooklynn Prince je izuzetna u glavnoj ulozi, ali ona je odavno prepoznata kao vunderkind i već ima kontinuiranu karijeru. Brian Cox već može u snu da igra ovakve likove kao što je vlasnik skupocene ptice i na kraju jedino Kelly Reilly (koja je po Gatinsu igrala u Zemeckisovom FLIGHTu) igra svoju rolu solidno ali rutinski.

Dean Israelite je inspirisan u realizaciji, kadriranju, razradi dinamike i produkcionom dizajnu, rečju, svemu onome što je karakterisalo njegove filmove i ranije, u pozadini odlično odglumljenih mladih likova.

LITTLE WING je moderan film, sa savremenim likovima ali i sa jednim u suštini razumnim old school sentimentom koji izvlači dečji film iz sveta totalnog eskapizma, animacije, igara i izmišljenih svetova u neke klasičnije okvire pustolovine, ljubavi prema životinje i prevazilaženja problema sa bližnjima.

Film je moderan u izrazu i old school po svetonazoru, i Dean Israelite koji je do sada više puta pokazao raznim formama eskapizma baš tako što im je davao ljudsku dimenziju, sada odlazi u smeru koji ranije nije ispitivao, Ovo je primer autorskog rukopisa unutar jedne konfekcijske forme i čini se da je Dean Israelite apsolutno prepoznat kao autor u svojoj oblasti.

* * * / * * * *

DRIVE-AWAY DOLLS

Bez preterivanja mogu da kažem kako je DRIVE-AWAY DOLLS Ethana Coena sramotan film.

Za ime ovog čoveka koji je sa bratom Joelom, s punim pravom postao istinski klasik savremenog filma, ovo je jedno nedostojno delo, nešto što ne doseže njegovu reputaciju na nivou bazičnog zanata, a o nekim višim dometima da i ne govorimo.

Nije pitanje sada malograđanske komparacije kojim putem je pošao Joel koji je adaptirao MACBETHa a Ethan snimio jedan pulpy, maltene Grindhouse tarantinovski derivat. Ali, Ethan Coen bi čak i kada snima pulpy tarantinovski derivat morao da održi neki nivo.

Uostalom, pola savremenog filma ne bi postojalo da Braća Coen nisu snimila BLOOD SIMPLE, a u priličnoj meri bez njih nema Tarantina.

Soderberghovi kusur filmovi zaslužuju veću pažnju i nude više estetskog pa i zanatskog ugođaja od ove namerno tupave ali na kraju priče samo istinski imbecilne stvari.

Margaret Qualley koja je ovde u centru svega, nudi kvalitet kao Lane Gutović u BELOJ LAĐI. Jedino ima smisla gledati zbog nje, a opet u glavnoj ulozi ona užasno šmira i pokušava da stvori nešto iz potpune praznine.

Ari Wegner kao direktor fotografije je želeo da napravi neku arhaiziranu sliku, ali ne znam čemu sve to. Prvo, film je grozno kadriran. Pomalo koenovske maštovitosti iz faze rada sa Barry Sonnenfeldom ponegde bljesne, ali jako jako retko, a film se dešava u 1999. dakle čemu taj look? Filmovi iz tog vremena nisu ovako izgledali. Da nisam gledao EILEEN, gde Wegner ima slične - i uspele - zahvate, pomislio bih da ovaj čovek treba da se vrati u školu.

Ako je Ethan Coen mislio da će on i Tricia Cooke da se vrate u vreme RAISING ARIZONAe, jer u ovom filmu nema nečeg novog sem da film umesto kao da je za Kan, izgleda kao da je za neki queer festival, onda ovo nije put.

A čak i da je sve ovo bila namera, ceo taj javašluk u vizuelnom pogledu, i nemar u pripovedačkom, opet to sve nije rezultiralo nekim novim kvalitetom iz namernih grešaka. Greške nisu ništa više nego greške u ovom bolnom gledalačkom iskustvu.

LIBERTATE

Tudor Giurgiu snimio je vrlo zanimljiv film LIBERTATE koji govori o periodu pada Čauseskuovog režima u Rumuniji, baveći se konkretnim događajima u gradu Sibiu gde je u borbama stradalo skoro stog građana, a stotine su ranjene i praktično otete.

Giurgiu je snimio film koji je na čudan način pro-čaušeskuovski u tom pogledu što prikazuje brutalnost revolucionara, premda ne abolira režim i uzima ga kao nešto loše zdravo za gotovo, i vojske koja je prešla na stranu naroda ušavši praktično u građanski rat sa javnom bezbednošću i Sekuritateom. Sibiu je bio mesto višednevnih borbi ali se film fokusira na jednu grupu pripadnika policije i tajne službe koji padaju u vojno zarobljeništvo i suočavaju se sa neizvesnošču u kojoj su oni navikli da drže ljude.

Od početne scene gde glavni junak oblači uniformu i polazi na posao, a žena ga savetuje da se ne junači, film se ne zaustavlja, dinamičan je, pun likova i buke. Ali, ponekad ipak zahteva malo dublje poznavanje istorijskih dešavanja da bi se sve ispratilo, a isto tako ume da uđe i u jednoličnost, iako se situacija glavnih junaka kroz film menja, tako da ni tada pažnja gledalaca ne opada znatno.

Moguće je da se jednoličnost delom prevazilazi time što recimo gledaoci iz Rumunije bolje poznaju glumce nego mi, pa lakše diferenciraju slične likove. Međutim, sve u svemu, Giurgiu jako dobro prenosi taj osećaj haosa, zbunjenosti ljudi koji su bili u poziciji sile ali su pali, njihovu nevericu šta se dešava, njihovo neprihvatanje da je režim za koji su smatrali da je nepobediv gotov.

Ipak, najzanimljiviji utisak koji sam stekao gledajući ovaj film jeste taj spoj realne životne opasnosti, pucnjave, pogibije, brutalne borbe i svesti da se život mora nastaviti i da se baš zbog toga ljudima ipak ne može desiti ništa previše strašno, čega su svesni junaci.

I to je možda najveća vrednost ovog filma, taj osećaj da se istovremeno dešava sudbinski prevrat i da ljudi ginu ali da društvo opet mora nastaviti dalje, pa i državni aparat kao takav.

Legenda o rumunskom prevratu je duboko urezana u DNK moje generacije. To je bio jedan od prvih krupnih događaja koje smo pratili danonoćno na televiziji, praktično koliko i Rumuni jer je naša televizija bila jedan od ključnih propagandnih činilaca prilikom rušenja Čaušeskua. Otud je teško da se čitanjem istorijskih izvora kasnije nekako prevaziđe taj snažan utisak stečen u detinjstvu putem televizije.

Ovaj film je solidan primer za nešto što bi moglo da ostavi suprotan utisak i da ubedljivo iskaže kako je štap imao dve strane.

* * * / * * * *

SOULCATCHER

SOULCATCHER Daniela Markowicza donosi još jednu dozu poljskog Netflix akcijaša, ovog puta pokazujući da Chuck Norris zaista jeste nagrizao Varšavski Pakt, jednim delom jer ovde vidimo istinski jak uticaj Cannonovog outputa osamdesetih.

Praktično, samo istočnoevropski reditelji mogu da kanališu tako nefiltriran Cannon jer dolaze bez mnogo svesti o tome koje su sve uslovnosti dovele do Cannona kakvim ga znamo, i načina na koji su ti filmovi nastajali.

Dok je Cannonu infrastruktura za snimanje po Izraelu, Južnoj Africi i sličnim lokacijama bila bitan element kod oblikovanja prile, Markowicz poprilično namerno svoju priču smešta u neku banana-državu koju bismo recimo mogli gledati kao bivši sovjetski svet, ali realno to je Cannonva vizija vojne despotije.

U njoj korumpirani general drži naučnike koji prave aparat za buđenja nasilnosti kod ljudi, što veoma podseća na one neke eksperimente iz AMERICAN NINJA 2 po svom tonu, a protivnici su mu poljski private security contractori koje država šalje da to reše, krijući svoje mutne namere.

David Markowicz je krenuo iz sveta specijalnih efekata ali ovde se upustio u nešto gde je akcija pre svega in camera i mehanička, i snašao se korektno, s tim što neke od Cannon vizija prosto danas deluju anahrono. Pre svega general koji je ceo film u jednoj i to radnoj uniformi je prilično smešan lik.  Zatim dejstvo mašine je užasno naivno prikazano a i prilično je glupo zamišljeno, i na kraju kod nje je jedino razanzatljivo ono što je on u CGI napravio od toga.

Koga zanima ova vrsta provoda, ko voli filmove koji se istovremeno trude da budu vrlo moderni a suštinski respektuju nešto retro, i to baš Cannon, treba sve to da vidi.

Nisam siguran da li je sam Markowicz osvestio svoju fascinaciju Cannonom, i da li bi on sve svoje namere ovako okarakterisao. Ali, one su jasne bilo da ih on priznaje ili ne.

* * / * * * *

WATCHER

WATCHER Chloe Okuno deluje kao neki arhaični, nesnimljeni scenario na temu kako neki pajkićevac ili sam Nebojša Pajkić zamišlja film o serijskom ubici.

Ima američke glavne junake, dešava se u Bukureštu i gledamo sat i po neke misterije koja baš nije ni misteriozna ni intrigantna, da bismo onda na kraju imali malo super generic slashera.

Rumunski milje nimalo nije iskorišćen sem klišea da junakinja ne razume rumunski pa eto onda kao to je neki problem, mada nije, niti se u tim dijalozima kaže nešto bitno.

Maika Monroe se odrala od glume u glavnoj ulozi, od velike brige, strepnje i straha. Karl Glusman, glumac u usponu mesečari u ulozi njenog zaručnika, a Rumuni se trude da dodaju nešto energije, međutim, sve je uzalud.

* 1/2 / * * * * 

BARTKOWIAK

BARTKOWIAK je jedan od filmova poljskog žanrovskog specijaliste Daniela Markowicza koji nam je danas dostupan preko Netflixa.

Glavni junak je MMA borac koji posle borbe na kojoj je nabeđen da je bio dopingovan, kreće da radi kao izbacivač u klubovima i ubrzo se nađe u poziciji naslednika kluba kada mu brat misteriozno pogine a ubrzo se javi i grupa građana koji bi da kupe taj ugostiteljski objekat.

Nadalje, uz pomoć svoje simpatije, inače trenereove kćeri i samog sportskog pedagoga koji se u međuvremenu propio, Bartkowiak kreće u totalnu osvetu.

Markowicz je snimio poljski MMA akcijaš o borcu koji postaje izbacivač, što je obrazac koji znamo od Herringtonovog ROAD HOUSE do danas. Poljski film prosto zbog svog evropskog habitusa iziskuje malo inteligentniji scenario nego što inače traži ovakav film snimljen u Bugarskoj i smešten u Ameriku, a to ovaj reditelj nema.

No, i to bi se moglo prevazići da ima više akcije, ali nažalost akcije je premalo a kad je ima, ona je u najboljem slučaju rutinska, bez nekih posebnih obeležja.

Pa ipak, uprkos tome što je BARTKOWIAK poneo prezime jednog od najčuvenijih specijalista Joela Silvera, snimatelja koji je dobacio do režije i to baš Joelovih produkcija sa Jet Lijem, ni manje ni više.

Andrzej Bartkowiak je i dalje aktivan i ne znam ima li namere u ovom omažu, ali morao sam ga zabeležiti.

Markowicz ima još neke radove ovog profila koji su dobacili do Netflixa i baš ću izaći na uviđaj da vidimo da li je nivo posle ovoga rastao ili je opadao.

* * / * * * *

VIDEOTEKA

VIDEOTEKA Luke Bursaća je među najočekivanijim srpskim filmovima u 2024. godini što se mene tiče.

Kada sam ga pogledao mogu reći da sam dobio dosta onoga što sam hteo ali ne i ono što sam želeo.

Luka Bursać je reditelj svetskog formata zarobljen u delima lokalnog dometa, za čiji je izgled i rezultat on sam kriv. Dakle, osnovna borba u Bursaćevom daljem opusu, ticaće se upravo toga kako da usaglasi svoje znanje i potencijal sa onim što će biti iskod na ekranu.

Kada bih pisao kritiku filma VIDEOTEKA, naslovio bih je sa DOBAR. LOŠ. INTERESANTAN.

Ovaj film je DOBAR u svojoj fizionomiji. Bursać je u saradnji sa direktorom fotografije Lazarom Bogdanovićem snimio film koji odlično izgleda, i uprkos izvesnim dugovima sad već bajatim uzorima kao što su Refn i Noe, deluje moderno, aktuelno, estetizovano ali i propulzivno. Ništa nije snimljeno slučajno, nijedan kadar nije tretiran kao nevažan. Ovo je film koji prosto u pogledu vizuelnog izraza dobro izgleda i funkcioniše kako treba što ipak nije tako česta stvar kod nas. Nesumnjivo je da se za direktore fotografije može reći da su autorski izraz koji je najviše napredovao u našem filmu, pa ipak i u tim okvirima Lazar Bogdanović pokazuje da je među prvima u tom domenu.

Bursać je siguran u pogledu pripovedanja kad je reč o tome kako će vizuelno postaviti stvari i izvesti ih, ne samo u kadriranju i osvetljenju, već i u mizanscenu i u izboru lokacija. VIDEOTEKA je film koji nije imao veliki budžet ali je retko raskošan ako imamo u vidu broj, odabir i kvalitet lokacija.

Gluma u filmu je solidna. Od mladih reditelja kod kojih sve dobro izgleda dok glumci ne progovore, rekao bih da se Bursać praktično odmakao od te problematike. Ovde nema upečatljivih, harizmatičnih rola, ali je vrlo malo onih koje snižavaju opšti nivo filma.

Konačno, ovaj film je omnibus, sastavljen od okvirne priče i uklopljenih kratkih filmova i ti kratki filmovi sami po sebi imaju kvalitet. Mislim da bih za barem dva od tri rekao da su odlični, kada bih imao priliku da ih pogledam kao kratkometražna samostalna ostvarenja a i za ovaj treći bih rekao da je solidan.

LOŠ je zbog toga što je priča koja uokviruje ova tri kratka filma ne samo besmislena, već i prekopirana iz serijala V/H/S. U tom serijalu takođe gledamo omnibus u kom u raznim okolnostima junaci gledaju VHS kasete a na njima se nalaze found footage zgode nekih ljudi, dakle kontekst po kom se ti snimci nalaze na kasetama je jasan.

Ovde imamo junaka koji pobegne u staru videoteku koja je decenijama zakatančena i gleda tri kasete dok čeka da pobegne.

Međutim, na kasetama su ovi kratki filmovi koji nemaju ni found footage estetiku, pa da budu snimak koji neko rentira eto tako, nisi imaju konvenciju filma u filmu. Junak gleda tri priče, upoznaje se sa njima kao da su na istom dijegetičkom nivou kao on, i postavlja se pitanje šta je smisao VIDEOTEKE?

Da li u njoj momak u bekstvu dobija priliku da dobije uvid u tri priče koje mu servira sudbina preko VH uređaja koje imaju veze sa njim? Pa ne baš. Zapravo, tematski okvir ovih priča je heterogen, i reflektiraju na život junaka u bekstvu otprilike kao i na život samog gledaoca. Dakle, minimalno.

Rezultat toga je da gledamo dva i po odlična kratka filma u diplomskom radu koji traje skoro dva sata. U jednoim mutnom okviru, i realistički ali i značenjski.

Kratki filmovi su hladni. I imaju likove koji imaju smisla u kratkoj formi ali ne u dugometražnoj jer prosto nemaju dovoljno harizme, vrlina ili mana. Film bi verovatno bolje funkcionisao sa tri nabacane nego sa tri ovako povezane priče iako je segment u videoteci vrlo korektan, u nekim aspektima veoma duhovit.

Čini mi se da Luka Bursać nije prepoznao različiti emocionalni efekat koji kratki film proizvodi sam odnosno u relaciji sa još druga dva i vezivnim materijalom.

To dovodi do utiska da se film prati relativno hladno i da su eventualni kvaliteti prevashono percipirani intelektualno. Ali, sa ovakvim uramljivanjem te tri priče, intelekt nije baš stalno uključen jer nailazi na prepreke.

INTERESANTAN je pre je pre svega zato što uprkos svim nedostacima koji su po svom karakteru takvi da izbacuju gledaoca iz punog fokusa, i dalje uspeva da privuče pažnju. Sa trajanjem od bezmalo dva sata film je definitivno predug, ali što je još važnije, žanrovska odrednica "horor" je ovde relativno deklarativna. Sve priče u sebi nose dozu fantastike, i dve među njima nose elemente horora ali film ipak ne bih u potpunosi definisao kao horor, pre svega u domenu rediteljskog postupka gde Luka Bursać nije direktnije fokusiran na stravu i to je ovde pre svega rediteljska odluka.

Dramaturgija je nauka o pravljenju drame ali se ona nepravedno isključivo vezuje za kucani tekst. Luka Bursać je najbolji primer kako se ona gradi na bazi ali još više mimo pisanog predloška i u ovom slučaju, on ovde više definiše film kao horor nego što on jeste. Ja bih ovo definisao pre kao priče fantastike sa našeg podneblja sa potencijalom da budu strašne.

Videćemo kakvu će trakciju imati film kad je reč o međunarodnim festivalima. Bursaćev AFTERPARTI je sa uspehom išao na FESTu i dobro je da se sedam godina kasnije vratio na "mesto zločina" i ponovo prikazao film, i podsetio filmsku javnost na sebe, pre svega pokazujući da je otišao korak napred iako su inicijalni problemi i dalje tu.

Da se meri realizacija, VIDEOTEKA bi bez problema dobila * * *. Međutim, ukupan utisak je nešto šire pitanje.

* * 1/2 / *.* * *

ARGYLLE

Matthew Vaughn je KINGSMANom umnogome pružio ono što je nedostajalo Bondu u Craigovoj eri i podsetio na to kako bi agent 007 mogao da izgleda. U određenom smislu, neku drugu dimenziju toga dao je i u svom superherojskom masterpisu FIRST CLASS i generalno je zaista posvetio špijunskom filmu, crossoverujući iz stripa proteklih deset godina svoje karijere.

Sve do Vaughnove produkcije ROCKETMAN Dextera Fletchera sa kojim je prethodno već uspešno uoblićio i EDDIE THE EAGLE, kuća Marv je zaista bila praktično nepogrešiva. Otkrivala je nove talente poput Tarona Egertona i gajila ih, nalazila kvalitet u Millarovim stripovima i izvlačila vrhunske istinite priče, ali onda od trećeg KINGSMANa pa potom sa TETRISom kreće pad.

ARGYLLE je bio Appleova produkcija od 200ak miliona dolara koju je Universal pustio u bioskope u sporoj sezoni i film je imao tu satisfakciju da bude prvi na box officeu kada niko nije išao da gleda filmove, ali je to bio promašaj kolosalnih razmera ako gledamo koliko je novca "vraćeno sa blagajni".

Naravno, Apple pravi filmove za sebe, ne za bioskop, ali ARGYLLE je ona vrsta promašaja koja bi dovodila do smena u studiju i pitanje je da li je svojom zaradom pokrio trošak distribucije.

Nažalost, razlozi za to leže u samom filmu koji nije uspeo. Ono što mu se ne može osporiti jeste da Vaughn ovde zaista čini sve da napravi nešto "posebno". Ovo je sve sem nekog rutinskog strimerskog naslova koji ponavlja već poznate obrasce iz bioskopske produkcije. Naprotiv. ovde je Vaughn želeo da napravi jedan meta-špijunski akcijaš ali Jason Fuchs kao scenarista nije uspeo da smisli dovoljno inteligentan predložak.

Postoji roman Elly Conway ARGYLLE koji je u suštini merch koji prati film, jedan straight špijunac napisan pod pseudonimom koji je "kao" običan roman o tom junaku. A film je metafikcija u kojoj je glavna junakinja književnica koja piše o Argylleu i onda biva uvučena u špijunski zaplet i suočava se sa time da možda njene fikcije nisu izmišljene već su sećanja na nešto itd.

Dakle, ovde imamo spisateljicu bondovskog romana koja se nađe u bourneovskoj situaciji, sve to izvodi reditelj u kingsmaničnom maniru, ali ono što nedostaje jeste ubeđenje i inteligentna rešenja.

Ceo metafikcijski deo je prosto mehanički. Nema suštinskog nekog prepoznavanja nijansi. Ovo je film o špijunskim romanima i špijunaži koji tom svetu prilazi na jedan generic način, bez onog dubinskog poznavanja žanra koje je Vaughn pokazivao u ranijim pokušajima, naročito FIRST CLASSu i prvom KINGSMANu. Ovo je mogao biti film i o spisateljici romantičnih romana, i kuvara, potpuno je svejedno.

Kad se na to doda da je ono što gledamo kao fikciju u njenom romanu namerno prenaglašeno i naivno, i prazno, kao recimo u uvodu, i da je nedovoljno duhovito, a traje skoro deset minuta, onda otprilike naslućujemo problem filma.

Naime, i sam film je nekako čudno "šupalj", trom, nedovoljno se razlikuje u onome što je treš fikcija i realnost, kako priča odmiče ti "polovi" se približavaju sa tom razlikom što Vaughn u završnici ulazi u stilski ubedljiviju realizaciju slične vrste persiflaže.

Međutim, kad Vaughn počne da pravi nešto što liči na njega, i to ne samo da je too little too late već bi se moglo reći da je bajato i naprosto već viđeno u KINGSMANu samo je tad bilo sveže i neuporedivo bolje.

Film traje neumerenih 140 minuta bez ikakvog razloga izuzev što eto blokbasteri danas toliko traju. Taj obim filma u spoju sa utiskom da Vaughn prosto nema više šta da nam kaže na ovu temu, čini da ARGYLLE deluje još promašenije.

Bryce Dallas Howard je promašaj u glavnoj ulozi spisateljice jer naprosto ne uspeva da se izbori sa materijalom. Njena junakinja nikada istinski ne doživi transformaciju uprkos transformacijama koje doživljava kroz razne melodramske preokrete. Ne kažem da problem možda nije i u scenariju ali Bryce naprosto nije uspela da iz ovoga izvuče lik koji bih rado gledao toliko dugo.

Sam Rockwell iako karakterni glumac može da izvuče personality acting kad treba i on iako je jednodimenzionalan lik, barem je simpatičan za praćenje. Ostali u suštini nisu vredni pomena, naročito Sam Jackson i Bryan Cranston koji su dobili najmanje maštovite likove i ambijente za igru.

Vaughn je u filmu ARGYLLE hteo da se ponovi a opet malo i da uči druge kako se pravi film. To čini ovaj promašaj još gorčim. Ali, opet s druge strane, ovo je 140 minuta Vaughnovog filma od 200ak miliona. Dakle, tu uvek ima šta da se vidi.

Osećaj promašenosti svakako proističe iz toga što izgleda kao da je Vaughn ovde želeo da apsolvira bondovski film, da ga toliko prevaziđe da mora biti meta, da bi na kraju ostao iznova prepakujući best of momente iz KINGSMANa.

ARGYLLE je skupa škola i za Apple i za Vaughna. Nadajmo se da će dati dobre đake.

* * / * * * *

SENTINELLE

Julien Leclercq snimio je film SENTINELLE koji je onako stripped down vengeance film kakav bih potpisao da želim da gledam, ali kada sam ga dobio nešto mi fali. Naime, film kreće scenama rata u kojima upoznajemo glavnu junakinju u toku jedne francuske vojne operacije. Iz raskošnog dekora borbe u Siriji, dolazimo u Francusku gde junakinja postaje vojnik u sastavu stalne straže za borbu protiv terorizma. A onda njenu sestru siluje ruski tajkun i ona kreće u osvetu.

Sve je kako treba, ali nekako svi ovi elementi nisu dobro povezani. Činjenica da je junakinja vojno pripremljena za borbu nam je naravno neophodna za ovu premisu, ali njeno stražarenje u unformi pod punom ratnom opremom na ulicama ne doprinosi mnogo priči. Isto tako relativno spektakularno otvaranje u ratu stoji u opoziciju kasnijem mininalizmu u pogledu broja karaktera i dešavanja.

I to je šteta jer je SENTINELLE film koji je pokazao snagu da može da bude dosledan u toj ideji svedenog filma osvete, da ne pravi digresije i ne dodaje suvišne ukrase. Međutim, onda tako nekim stvarima odvrati pažnju od osnove i stvara lažno očekivanje koje je nepotrebno.

* * / * * * *

RUSKI KONZUL

Sad već po tradiciji Srbi suočeni sa istorijskim brodolomom rade najgluplju zamislivu stvar - ekranizuju roman Vuka Draškovića.

Dok je u vreme ekranizacije romana NOŽ Vuk Drašković bio značajan političar, omiljeni Miloševićev opozicionar skrojen da ga nikad ne pobedi, te čelnik ozbiljne privrednokriminalne družine na čelu Grada Beograda, i dok su u to vreme sećanja na činjenicu da je on i književnik bila živa, danas je on jedna estradizovana figura penzionisanog političara koji još uvek egzistira na samoj margini vladajuće koalicije, a sa propašću problematike na kojoj je parazitirao pao je i kao umetnik.

Nota bene, Vuk Drašković izdaje romane za Lagunu, oni se promovišu kao potencijalni bestseleri i kada svoju rent-a-kritičarku Ljiljanu Šop ubaci u NINov žiri čak pretenduje i na tu nagradu, i uz sve to imao je i jednu televizijsku ekranizaciju relativno nedavno, reč je o Šotrinom fijasku snimljenom za SBB.

Dakle, Vuk Drašković nekako uspeva da egzistira na marginama kulturne politike možda i više nego one parlamentarne, ali to ne čini izbor da ga se ekranizuje manje ekstravagantnim.

NOŽ je bio jedan od poslednjih blokbastera Miloševićevog vremena i zaista grozan film što se videlo već tada. U međuvremenu je delimično zaživeo kao kemp mada nedovoljno.

Miroslav Lekić, reditelj NOŽA se vraća sa ekranizacijom Draškovićevog "nastavka" NOŽA, premda nisam dovoljno verziran u vukoverzum da bih shvatio kako je ovo nastavak, no bilo kako bilo ako je NOŽ bio u uvertira u bombardovanje, RUSKI KONZUL je predviđen za dane nemačko-francuskog plana.

Nije mi cilj da politizujem sagledavanje filma ali pošto Draškovićeva proza ima smisao pre svega kao merch koji prati njegovu političku franšizu, onda se prosto taj element mora uključiti u sagledavanje.

Ako imamo sve to u vidu, RUSKI KONZUL je bitno uspeliji film od NOŽA. Oba naslova spadaju u estetiku tog postkomunističkog filma koji su nastajali posle raspada SFRJ u državama gde su nacionalisti dolazili na vlast.

Iako Drašković nije bio vladar Srbije na nacionalnom nivou jeste u Beogradu tako da se može reći da je i NOŽ prototip tog HDZ-VMRO filma koji se istovremeno bavi akutnim nacionalnim problemom a to garnira prošlošću u kojoj su komunisti mučili narod i sve te aktuelne probleme pogoršali.

Vuk Drašković koji je pisao ova dela u periodima jakog nacionalističkog nadahnuća u njima naravno nastupa srpsko hegemonistički - u NOŽU je poenta filma da je sukob uzaludan jer su i stvari svi ionako Srbi a u RUSKOM KONZULU Srbi paternalistički znaju šta je najbolje za druge, često bolje nego za sebe.

RUSKI KONZUL obrađuje period od 1973. do 1983. Na čudan način izbegava da se dotakne bitnih punktova kao što su Ustav iz 1974. koji je "srpsko pitanje učinio palestinskim" kao i velike demonstracije 1981. ali ukupno uzev uspeva da stvori neki utisak istorijske dinamike, iako dosta površan.

Film čine dva filma. 

Prvih recimo sat i nešto, to je maltene metafizički krimić o susretu beogradskog psihijatra poslatog po kazni u Prizren sa psihijatrijskim bolesnikom koji umišlja da je ruski carski konzul ali na jedan način koji je toliko ubedljiv da zaliči kako tu možda postoji neki vid reinkarnacije ili posednuća.

Simbolika psihijatra je veoma prisutna u delu Vuka Draškovića, recimo ceo roman DOKTOR ARON je bazirao na svom prijateljstvu sa legendarnim Veskom Savićem, ali ovde u glavnom liku nema Veska ni u tragovima. Psihijatar ovde ima taj simbolički okvir iz staljinizma gde se lekar za duševne bolesti kreće unutar sistema gde se politički stav proglašava za psihički poremećaj. U ovom slučaju je obrnuto, čovek sa psihičkim problemima se tretira kao ideolog i politički ekstremista od strane društva, a lekar pokušava da ga vrati u okvir medicine. Metafora je jasna, u SSSR su komunisti proglašavali ideološke protivnike za ludake a u SFRJ su ludake smatrali za ideološke protivnike.

Sad to je malo sofisticiranije kad ja pričam nego kako je u filmu kojim dominiraju narodna pamet i Draškovićeve sentence, ali to sve ima šmek nekog staromodnog antikomunističkog filma iz dana raspada SFRJ.

E onda sledi politički proces gde psihijatar završava u zatvoru i onda kreće drugi film o  njegovoj robijaškoj epopeji gde konačno ima priliku da u stanju represivnog ekspres-lonca raspravi sve sa Albancima, u smislu toga ko nas zavadi, ko šta misli itd. Taj deo je svedeniji i na nekom nivou i zanimljiviji iako nije naročito maštovit i sadržajan.

Međutim, sa trajanjem od dva i po sata film zahteva gledaoca koji ima strpljenja da isprati u suštini dva filma koja uprkos "teškoj temi" i "važnim porukama" ipak nemaju šta toliko da kažu u takvom obimu.

Estetika tog HDZ-VMRO-SPO filma apdejtovana je za današnje vreme. Film recimo izgleda kao TOMA i bitno je moderniji od NEDELJE.

Draškovićeve gluposti su mahom date duševno bolesnom junaku da ih izgovara i generalno je Drašković kao nedostatak celog teksta dosta vešto minimizovan. Lekić se trudi da se drži žanra i uprkos tome što RUSKI KONZUL nikada ne ubaci u brzinu kao krimić u potpunosti, on to u suštini jeste, jedan zapravo blag narodni krimić o srpskoj tajni, bolnoj i neizrecivoj, koji se od tipičnog žanrovskog rada razlikuje tako što se bavi i zločinom i suđenjem i izdržavanjem kazne.

Film donosi retku glavnu ulogu Nebojše Dugalića na filmu i ovo mu je do sada daleko najbolja uloga ovog obima na velikom ekranu. Dugalić uspeva da iznese film uprkos prevarenom očekivanju da će ovo biti Lauševićev šou.

Imajući sve u vidu, RUSKI KONZUL deluje skrojeno za blokbaster ali ostaje pitanje koliko narod i dalje zanima da čuje već ispričan vic i koga više zanima još jedno sumiranje komunističkog mismenadžmenta kosovskog problema kao i drugih društvenih pitanja. Odgovor ne znam, daće ga publika ali ako se po NOŽU dan poznaje, publika koja je to volela sada može proći mnogo bolje.

Reći za RUSKOG KONZULA da je demode je pleonazam a zapravo i nije tačno jer je arhaični stil izvedbe sada kod nas glavna moda kad je reč o gledanosti. U tom post-MONTEVIDEO talasu, možda je RUSKI KONZUL i najmodernije postavljen u nekim aspektima, ali to je u širim okvirima i dalje bajato. Isto tako, uprkos tome što priču čine tri krupna segmenta sa različitim zahtevima, ostaje prilično žanrovski "jasan".

Film koji je tematski, a i po epohi blizak i uporediv je TRAG DIVLJAČI i u komparaciji ova dva filma se najbolje može prepoznati taj trenutni jaz između "autorskog" i "komercijalnog" kod nas. Naročito u pogledu trajanja gde se usled "marvelizacije" od "blokbastera" očekuje da traje dugo i opravda cenu karte.

Siguran sam da poznavaoci romana mogu reći više o samom biću ove adaptacije. Ipak, verujem da su gledaoci filma sigurno bolje prošli od čitalaca romana.

* * / * * * *

ASOMBROSA ELISA

Sadrac Gonzalez-Perellon je posle filma BLACK HOLLOW CAGE bio reditelj za kog sam mislio na kog treba obratiti pažnju jer je taj film izgledao dobro, bio intrigantan i u krajnjoj liniji najveći problem mu je bio to što nema dovoljno priče za svoje trajanje.

ASOMBROSA ELISA je prilika da vidimo šta je bilo sa Sadracom i moram reći da je reč o užasnom filmu koji  nema ništa od onoga što je učinilo BLACK HOLLOW CAGE nekim showcaseom koji obećava, a nema ni ništa drugo, osim par bizarnih scena koje samo podsećaju na to koliko je sve ostalo ovde nepodnošljivo.

LOS DELINCUENTES

Rodrigo Moreno snimio je film LOS DELINCUENTES kao zanimljiv džarmušovski pokušaj parafraziranja i refokusiranja kriminalističke komedije, sa idejom da prosto preispita konvencije forme tako što će da ih izneveri.

Priča je jednostavna i dala bi jedan solidan neo noir da je konvencionalno rađena. Međutim, razvučena na tri sata, sa dugim praćenjem junaka u scenama koje bi inače bile u elipsi, sa minimizovanjem onoga što bi tipično bilo suspense a građenjem tenzije oko nečega što bi inače bila "mirna" scena, ona rezultira filmom koji je zanimljiviji za razgovor nego za gledanje.

* * / * * * *

CODE 8: PART 2

Prvi CODE 8, nastao iz crowdfundovanog kratkog filma, doneo je jednu zanimljivu, ne previše originalnu ali lepo izvedenu varijaciju na superherojski žanr.

U populaciji četiri posto ima nadljudske moći različitih vrsta. Ti ljudi su mahom marginalizovani i pod velikom policijskom kontrolom i represijom. U prvom delu jedan od njih se upliće sa bandom pljačkaša.

U drugom delu, brat kog igra Stephen Amell drži ozbiljan narko kartel koji prodaje "običnim" ljudima narkotik napravljen od likvora onih koji imaju supermoći. Radi u saradnji sa policijom i svi su vrlo zadovoljni.

Njegov brat kog igra Robbie Amell, izlazi iz zatvora gde je odležao zbog brata i primio krivicu na sebe. Rezigniran je i želi da bude sam. Ali onda, posle neuspele krađe mita od policije, on počinje da štiti sestru člana bande koji je pokušao taj riskantni rip-off.

Jeff Chan je snimio film koji može da se gleda kao standalone i za to zaslužuje pohvale. Isto tako, kao i u prvom filmu, ovo je zaokružena celina ali može iz svega da se izrodi još pokoji film.

Dakle, ovo je jedan zdrav odnos prema superhero filmmakingu. U ono vreme pisao sam da je CODE 8 najbolji X-MEN film te sezone. Za ovaj mogu reći isto iako sada nemamo neki novi X-MEN u neposrednoj blizini, ali jeste negde na vidiku.

Film je sigurno režiran, priča je precizno vođena, a ponovo Braća Amell, iako primarno televizijski ljudi nude vrlo solidne filmske uloge u onom nekom rangu harizme koji je recimo krasio Paula Walkera.

CODE 8 je u nastavku veoma sličan prvom. I to je - kao i u pogledu svih onih elemenata koje je inače preuzeo iz popularne kulture - zapravo veliki kompliment.

Oba su dostupna na Netflixu i CODE 8 iako nije previše glamurozan i svakako nije skup, jeste jedan dosta dobar primer "organski" izgrađene filmske franšize potekle sa striming servisa.

U nastavku sam uživao, rekao bih koliko i u originalu, s tim što je ono bila premijera a ovo je repriza.

* * * / * * * *

ALL OF US STRANGERS

ALL OF US STRANGERS Andrewa Haigha je neka homoseksualna kerefeka u kojoj mi, moram priznati, ništa nije bilo jasno, niti me je zainteresovalo da to sve bolje razumem, pa mislim da je fer da se uzdržim od komentara.