EL CLUB DE LOS LECTORES CRIMINALES

Carlos Alonso Ojea za Netflix je snimio slab slasher, mada tehnički i u pogledu kolorita  veoma ambiciozan, sa jasnom idejom da napravi franchise-starter o grupi tinedjžera koje progoni ubica po tekstu creepypaste koja izlazi uporedo sa ubistvima. Ideja je neoriginalna, ali je urađena loša kao da nije bilo već i previše uzora na tu temu, kao da se ipak nisu mogli videti bitno bolji primeri toga na filmu.

Stoga, sve se pretvara u jednu otužnu trećerazrednu kopiju koja pretenduje da bude literarni SCREAM, a da pritom za razliku od Cravenovog filma i Williamsonovog scenarija, ne nudi nijednu čvrstu referencu u odnosu na koju interveniše.

Na kraju, ne samo što ovako ne izgleda dobar film, nego ni horor romani ne izgledaju onako kako su prikazani u filmu.

THE RAGE

Reći da je Sidney J. Furie snimio film koji dobro izgleda je nepotrebno ako imamo na umu naslove kao što su IPCRESS FILE i NAKED RUNNER. Ali, kada se to kaže za film iz 1997. godine, onda to treba uzeti sa velikom pažnjom.

Štaviše, film THE RAGE donosi jednu jako dobro, maltene antologijsku scenu potere i "dvoboja" kamiona i automobila, kakvu u ovakvom mehaničkom efektu a i inače, nisam sreo ni posle ovoga. I generalno, THE RAGE je film koji definitivno izgleda kao da ima hardware kompetentnog srednjebudžetnog 90s akcijaša.

Tome je svakako doprineo Donald M. Morgan, direktor fotografije koji je 17 godina pre toga snimio Zemeckisov genijalni USED CARS, film čije bih pominjanje najradije zabranio jer kad god naiđem na pomen tog naslova zastanem i dugo mislim o tome šta su ti ljudi uspeli da snime. Potom, radio je još jedan sličan film - I WANNA HOLD YOUR HAND koji treba pridružiti na listi zabranjenih a zanimljivo je da je i za Carpentera uradio jedan automobilski i jedan rokenrol film - CHRISTINE i ELVIS. Uprkos, razlikama u poetikama, Zemeckis i Carpenter su delili i Deana Cundeya.

U svakom slučaju, ovde Donald M. Morgan više nije u zenitu poziva da radi skupe projekte ali je na THE RAGE uspeo da postigne look B-akcijaša kakav bi u to vreme mogao izaći i u bioskope, recimo za New Line sa Ice Cubeom u glavnoj ulozi.

Greg Mellott je napisao scenario po priči Sidneya Furiea i ova priča, da je recimo danas snimljena, verovatno bi bila senzacija na nekom žanrovskom festivalu. Ne toliko što je dobra, koliko što u njoj ima svega i svačega, recimo glavni junaci su agenti FBI koji jure serijskog ubicu a on je u stvari mentalno i fiziki osakaćeni ratni veteran i predvodnik desne terorističke grupe. Istovremeno unutar FBI postoji žestok kadrovski sukob koji takođe povremeno uzrokuje nasilje.

Roy Scheider igra tog nerazumnog FBI starešinu i solidan je, u svom standardu. Gary Busey igra negativca i ako je njegova karakterizacija bila suluda, onda je svakako ono kako je igra na nivou lika a i preko toga. Stoga, Busey ovde donosi jednu od svojih rola zrelih za parodiju što je šteta. Da je bio mirniji, ludost iz scenarija bi više došla do izražaja pa bi i njegov veteran kom su Vijetkongovci unakazili genitalije i koji je stasao u programu nastanka supervojnika a sad ubija random narod ali i diže ustanak, bila uspešnije

Na nekom hardverskom nivou, THE RAGE funkcioniše. Žao mi je što ova vrsta haosa u to vreme ipak nije mogla da se radi "ozbiljnije" kao što može danas u naslovima poput GOD IS A BULLET. No, šta je tu je.

* * / * * * *

LA CASA ENTRE LOS CACTUS

Carlota Gonzalez-Adrio režirala je po scenariju žanrovskog veterana Paula Pena film LA CASA ENTRE LOS CACTUS, niskoenergetski triler o čoveku koji traži svoju sestru koja je nestala kao beba i onda ostane zatočen u domu ljudi koji su je pronašli i usvojili i koji pored svoje mračne tajne vode jedno zapravo uzorno domaćinstvo. I manje-više, film ne uspeva da bitno nadiđe tu osnovu premisu, niti da donese neki interesantan uvid a o preokretu da ne govorimo.

Film je u svim sektorima solidno realizovan ali taj aspekt je ipak nedovoljan da bi mogao da prikrije priču koja je prosto nedovoljno razvijena i zanimljiva.

* * / * * * *

MEG 2: THE TRENCH

Bilo je neizbežno da se snimi i drugi film o Meg kad već prvi nije bio fijasko. Međutim, bilo je jasno da će drugi biti lošije primljen jer naprosto milost prema MEG se završava na jednom izdanju.

Dakle, MEG je bila winningly stupid monster movie namenjen kineskim koproducentima i gledaocima, sa nekoliko skromnijih holivudskih elemenata kao što je Statham u ulozi koju igra Rock i Jon Turteltaub u rediteljskoj stolici koji bi inače zauzeo neki Brett Ratner recimo.

Međutim, Turteltaub snima svoj možda i ponajbolji blokbaster, Statham pokazuje da i dalje ima snage za veliki ekran a bogami i da je pojava i na kraju MEG je bila u suštini jezivo generic, stupidan film koji je svojih mana svestan, zeza sa njima i dovoljno dobro vlada hardverom da bi ispao kudikamo simpatičniji od mnogih "ozbiljnih" blokbastera te godine.

Za nastavak je doveden Ben Wheatley koji voli da se našali i u major filmu kad nije na svojim primarnim zadacima u festivalskom hororu i arty pokušajima. I on se snalazi dosta pristojno, možda u nekim deonicama želi da napravi horor gde se ne može napraviti zbog inherentnih nedostataka premise i ključa stilizacije pa time malo utupi film. Ali, to je manje više tu, sa dodatkom još nekih gigantskih plodova mora plus Skull Islanda na kom žive praistorijski "psi".

Sve je tu, ali je problem što je ipak sve ovo repriza. Nisam siguran i ne mogu da tvrdim ali formula se ponavlja sa možda malo manje uspeha. Doduše, možda i nije tako, ali nije ni važno.

Trik iz prve akcije i prve cirkuske tačke se nije mogao ponoviti bez posledica. Forma je nagrizla supstancu. I dalje je ovo simpatično, ali je sada glupo na način koji ipak nije tako simpatičan, i kada uspori onda je dosadno, te konačno nema dovoljno novog da nas ne bi gurnulo o sve one neprijatne dileme o sequelima.

* * 1/2 / * * * *

THE SHIFT

Alessandro Tonda snimio je film koji zanimljivo izgleda, sa dosta pokreta kamere i utiskom propulzivnosti i kadar-sekvence čak i kad je nema, ali sem dobro izvedenog povišenog realizma, ubedljive scenografije i opšteg produkcionog dizajna i vešte fotografije, ova priča o terorističkom napadu u Briselu, ne nudi puno.

THE SHIFT je priča o napadu dvojice mladih islamista na svoje drugove u srednjoj školi. Posle pucnjave, jedan se detonira a drugi pada ranjen i završava u hitnoj pomoći gde posada otkriva da je uvezan sa bombom i on ih konfuzno ucenjuje ni sam ne shvatajući šta da radi dalje kada je prvi plan propao.

Tonda ima film koji odlično izgleda, i koji čak ima efektnu premisu oslonjenu na realnu bezbednosnu pretnju i sa tim upadljivo ne uspeva da uradi ništa. Kao da je prestao da razmišlja kada je smislio osnovnu situaciju svog filma i ponovo se uključio kad je to sve trebalo da se snimi.

Šteta, solidan rad niza filmskih autora i saradnika u suštini ostao je neiskorišćen zbog grešaka u pripremama koje se nisu mogle rešiti u snimanju i postprodukciji.

* 1/2 / * * * *

ESCAPE IN THE FOG

Pre nego što je krenulo lov na veštice i strah od komunista, a krenuo je ubrzo, postojali su filmovi koji su kanalisali strah od nacističkih špijuna i agitatora. ESCAPE IN THE FOG Oscarra Budda Boettichera je jednočasovni B-film studija Columbia u kom on, koristeći se jednim kamernim pristupom, sa vrlo malo eksterijera ali uz sugestivnu upotrebu naslovne situacije - a to je bekstvo u magli u luci San Franciska, uspeva nekako da smeša jedan vrlo korektan triler.

Teško je reći zbog čega je ovo jedan od malobrojnih jednočasovnih trilera iz te ere koji funkcioniše jer su se i mnogi veliki autori - pa i sam Boetticher - saplitali u ovoj formi, ali rekao bih da je ključ u konzistentnosti i kondenzovanju dešavanja tako da se ni u jednom momentu ne simulira budžetski i vremenski raskošniji film.

* * * / * * * *

FATUM

FATUM je rediteljski film Juana Galinanesa koji potpisao jedan od najboljih filmova u inače odličnom opusu Luisa Tosara - QUIEN A HIERRO MATA Paca Plaze.

Nažalost, u FATUMu kao reditelj pruža jednu od malobrojnih mrlja u Tosarovom opusu. Ovo je nažalost stupidan film u kom ni elitna reputacija Juana Galinanesa i Luisa Tosara ili Sorogoyenovog snimatelja Alexa De Pabla ne uspevaju da se potvrde ni elementarno. Naprosto, ovo je slab film sa zapletom baziranim na slučajnostima i stupidnim dilemama, koje bi pre mogle naći mesto u filmu jednog našeg uglednog art house autora a ne nekoga ko zna išta o filmu, životu, prirodi i društvu.

Zaplet se tiče oca čije dete čeka transplantaciju, inače policajca i oca čije će dete poginuti u obračunu u kom sudeluje ovaj prvi, inače neizlečivog kockara i njihove ideje da ubiju počinioca koji je jednom ubio dete da bi dete ovog drugog dobilo organ.

Zvuči moronski, ispalo je još moronskije i statičnije ako je ikako moguće.

SENECA: ON THE CREATION OF EARTHQUAKES

Na premijeri tokom Berlinala, SENECA: ON THE CREATION OF EARTHQUAKES je bio ismejan kao pretenciozan rad Roberta Schwentkea u pauzi nastanka dekadentnih IP-based blokbastera i njihovih uveoka.

Međutim, SENECA: ON THE CREATION OF EARTHQUAKES je vrlo zanimljiv film nastao po scenariju samog Schwentkea i Matthewa Wildera koji mu je izgleda sada postao stalni saradnik.

Film govori o poslednjim godinama Senekinog života u Neronovoj blizini, od faze punog autoriteta i potom kada Neronov odnos prema njemu posle uklanjanja majke i brata postaje negativan a uticaj opada.

Međutim, ovo nije biopic, ovo nije ni film epohe. Ovo je teatralni ali i teatralistički prikaz te priče. 

Schwentke praktično snima pozorišnu predstavu u kojoj Seneka ima neke inscenacije vlastitih dela dosta bitne za celinu pa možemo da kažemo da je film teatralan jer je sadržaj pred kamerama pozorišno kodiran odnosno teatralistički jer imamo "pozorište unutar pozorišta" koje na znakovit način doprinosi tumačenju teme.

Schwentke snima jednu modernu ali u suštini klasicistički postavljenu pozorišnu inscenaciju u tom smislu da se film dešava u svedenoj scenografiji koja nagoveštava ambijent ali ga ne rekonstruiše. Isto važi i za kostime koji su rimski ali sa detaljima iz drugih ekipa koji stilizuju likove u skladu sa namerom autora, te možemo reći da Schwentke tom pozorišnom dešavanju daje dubinu i mogućnost da se gleda u svih 360 stepeni.

Možda bi taj postupak bio još čitljiviji da je inače izuzetnom snimatelju Benoit Debieu, koji je najpoznatiji po radu sa Gasparom Noeom, bilo naglašeno da sve snima u neprekinutim kadrovima, ali Schwentke ipak nije hteo da se odrekne prednosti montaže i krupnog plana, koji postoje i u pozorištu ali na drugi način.

Samim tim i scenaristička, ili da suvlje kažem tekstualna postavka ovog komada/ filma je pozorišna, dakle efemernija od onoga što bi bio film. Dok bi film pretendovao na ful biografiju, na rekonstrukciju epohe, na definitivnu sliku istorijske ličnosti, Schwentkea Seneka zanima pre svega kao jedan "primenjeni" mudrac koji plaća skupu cenu služenja bogatašima pa i Neronu samom, i u tome svemu traži paralelu sa savremenim dobom, sa Trumpom i inteligentnim harizmatičnim misliocima koji su mu služili.

Ta "efemernost" i angažovanost teksta su naročito teatralni detalj.

Međutim, John Malkovich je Seneka, a tu ima još odličnih glumaca u širokom rasponu od Juliana Sandsa do Andrewa Kojija (kog je Schwentke prekomandovao sa G.I. JOEa) i ta masa teksta je savladana i zanimljiva.

SENECA: ON THE CREATION OF EARTHQUAKES  definitivno zahteva posebnu vrstu strpljenja i formalne otvorenosti pa me ne čude veoma zastupljene negativne reakcije.

* * * / * * * *

SUBMARINE RAIDER

SUBMARINE RAIDER je film koji je Lew Landers, veoma produktivni holivudski hack iz studio ere snimio i pustio u bioskope praktično pet mesec posle Pearl Harbora. Dakle, film nosi patriotski naboj i prikazuje ljude sa jahte koju je potopio japanski nosač aviona jer su ga videli da ide prema Pearl Harboru ne bi li očuvao tajnost napada i podmorničkoj posadi koja ih spasava i na kraju završi potapanjem nosača.

Ovaj jednočasovni ratni triler nije ni po čemu zanimljiv i značajan izuzev po tome da je na njemu posao reditelja u nekom obimu radio i Budd Boetticher. 

ONE MYSTERIOUS NIGHT

Jack Boyle je bio autodestruktivni pulp pisac koji je tokom boravka u San Quentinu zbog izdavanja čekova bez pokrića osmislio lik Boston Blackieja. Iako Boston Blackieja nema mnogo u proznoj formi, zaživeo je kasnije u serijalu B-filmova Columbia Picturesa odnosno u radio dramama.

ONE MYSTERIOUS NIGHT je jedan od tih filmova, značajan pre svega po tome što ga je režirao Budd Boetticher dok se još potpisivao kao Oscar. Film ima visok tempo i smisao za humor u izvesnoj meri, pa ipak u ovoj jednočasovnoj pustolovini Boston Blackieja nije se desilo ništa epohalno. Iako Boetticherovi filmovi nisu operisani od humora - uostalom čovek je pisao TWO MULES FOR SISTER SARA, ovo ipak nije žanr u kom se on sjajno snalazi, premda imajući u vidu krimi komedije o Boston Blackieju, ovaj naslov spada među bolje iz Columbijine kanonske faze.

* * / * * * *

THE WORLD ACCORDING TO GARP

THE WORLD ACCORDING TO GARP je drugi pokušaj George Roy Hilla da ekranizuje kultni a nefilmabilni roman i ovog puta mu to uspeva, neuporedivo bolje nego u slučaju SLAUGHTERHOUSE-FIVE.

Uprkos. tome što verovatno deo gledališta može imati teškoće da shvati šta je svrha ove priče o životnom putu jednog neobičnog čoveka u neobičnim okolnostima, a to je nasleđe romana Johna Irvinga koje se ne može zaobići, ovo je jedna skrupulozna adaptacija koja pre svega pravi poučne poteze na polju dramaturgije.

Naime, George Roy Hill raznim filmskim sredstvima, počev od scenarija Stiva Tešića, preko ritma, vizuelnih i glumačkih rešenja uspeva da izgradi celinu od jedne suštinski epizodične strukture. THE WORLD ACCORDING TO GARP tehnički jeste sastavljen od hronološki poređanih epizoda iz života svog naslovnog junaka ali suštinski radi kao celina u kojoj je svaka epizoda organski povezana sa celinom. Dok je u SLAUGHTERHOUSE-FIVE taj osećaj da je junak "unstuck in time" gradio agresivnom epizodičnišću i fragmentacijom gde na kraju ništa više nije imalo veze ni sa čim, ovde radi suprotnu stvar - iz vremenski razdvojenih epizoda i životno separatnih situacija gradi osećaj celine, pre svega kroz junake i kontinuitet njihovih odnosa i međusobnih osećanja. 

Ovaj film je višeslojan, ali u osnovi funkcioniše kao jedna bildungs komedija, sa slojevima satire i društvene kritike ispod toga.

Robin Williams je glumac prema kome imam averziju a nisam ljubitelj ni Glenn Close, no oni nose film na impresivan način. Nema sumnje da bih neuporedivo više uživao s nekim drugim glumcima, ali ovima se ne može osporiti da su uradili ozbiljan posao.

Film je tehnički impresivan. George Roy Hill je u Warnerovoj produkciji snimio klasičan prestige picture u kom se nije štedelo da bi se cenjeni literarni izvornik preneo na ekran, i svojim raznim sposobnostima je učinio da sve funkcioniše, od glume do pada aviona na kuću u kom reditelj (inače pilot) ostvaruje kameo.

THE WORLD ACCORDING TO GARP je najviše u pogledu glumaca "film svog vremena" jer danas Robin Williams i Glenn Close znače mnogo više i nose neke dodatne konotacije ali postupak i sam izgled su veoma sveži.

* * * 1/2 / * * * *

PERIOD OF ADJUSTMENT

Prvi igrani film Georgea Roy Hilla bio je adaptacija pozorišnog komada Tennessee Williamsa PERIOD OF ADJUSTMENT iz pera Isobel Lennard. Reč je o komediji što je atipično za Williamsa i ovaj film je svakako nešto što se ne bi očekivalo na pomen ovog pisca.

Reč je o bračnoj komediji, zanimljivoj, mada korak iza nečega što su nam recimo pružali Billy Wilder i drugi majstori. Međutim, ovde imamo solidan tekst, jako vešto realizovan u kamernim uslovima.

George Roy Hill je poznavao ovaj tekst jer ga je režirao na sceni sa drugim glumcima, ali ovde se pokazao kao filmski reditelj i snašao se u nekoliko objekata sa izvrnim glumcima od kojih se najpre nametnula Jane Fonda kao medicinska sestra sa američkog Juga koja se udala za ratnog veterana sa čudnom neurološkom tegobom. Tony Frnaciosa igra najboljeg prijatelja tog mladoženje i alfa mužjaka u tom odnosu a Jim Hutton igra junaka čiji će se poremećaj do kraja filma ispostaviti kao psihosomatski.

Ovaj crno-beli film kreće u stilu George Roy Hilla, jednom višeminutnom deonicom bez dijaloga, datoj samo u vizuelnim rešenjima, praćenim muzikom. U tome ima ironije jer sledi Tennessee Williams, dakle mnogo žvake.

Williams je veliki pisac ali je ovde Hillu bilo komplikovano jer je režirao tekst koji je bolji od mnogih komedija ali opet veoma daleko od kanonskog rada slavnog pisca čiji rad baca ogromnu senku.

George Roy Hill se sa ovim materijalom jako dobro snašao. Ovo je period kada su pozorišne drame dosta ekranizovane, ali malo koja ovako uspešno.

* * * / * * * *

FUNNY FARM

Ko je gledao komedije osamdesetih je neumitno morao da zakači opus Chevy Chasea ali iskreno za mene je ostao jedan prevashodno "američki fenomen", neko ko je nekom drugom smešan, neka vrsta brenda i institucije koju nikad nisam u potpunosti razumeo. O tome svedoči i njegova kasnija karijera gde on ide iz komedije u komediju više kao neka potvrda da to što gledamo pripada tom žanru a on je neko ime u svemu tome nego što doprinosi.

Takav utisak je meni ostavljala i njegova kanonska faza. Naravno, on i danas ima neki status na bazi serije COMMUNITY kod ljubitelja te neke "nove komedije", znači on već 40 godina egzistira u tom žanru, razumeo ja to ili ne.

FUNNY FARM je vehicle Chenvy Chasea koji je režirao George Roy Hill 1988. kao svoj poslednji film. Nikada mi taj naslov nije bio zanimljiv pa sam ga ostavio za kasnije, i to "kasnije" je došlo.

Film je imao relativno korektan box-office, bio je to Warnerov major film, kritika ga nije ukopala ali ga nije ni slavila. Ali, nažalost, ovde jedino što zaista vredi je zavšrni čin priče, dakle klimaktički događaj u kom doseljenici iz grada plate meštane da se ponašaju kao meštani sa slika Normana Rockwella a ne simpatizeri Lincolna Rockwella kao inače. Sve pre toga je krajnje mediokritetska, stupidna i bolno spora komedija o gradskom paru koji se doselio na selo.

George Roy Hill i direktor fotografije Miroslav Ondricek na neki način dodatno utupljuju sve to jednim dosta "ozbiljnim" pristupu izgledu filma, pošto ono što snimaju sve do te završnice nije baš na nekom nivou da se ambicioznije realizuje.

Chevy Chase je bio učesnik nekih upadljivo nevažnih filmova ozbiljnih reditelja, primer je Michael Ritchie čiji je FLETCH bitan za Chasea ali je smešan za Ritchiejeve standarde, a ko ceni Carpentera - nek ima na umu da je Chase i njega ocarinio. George Roy Hill u tom smislu može da se pridruži kolegama.

U svakom slučaju, ne bih rekao da je Chase u ovom vehicleu išta značajno dobio. George Roy Hill svakao nije sem što se ispisao filmom koji je korektno prošao.

* 1/2 / * * * *

KO ŽIV KO MRTAV

KO ŽIV KO MRTAV Radeta Ćosića je do sada najvredniji doprinos Apollona srpskoj kinematografiji baš zbog toga što je film zahvaljujući autorovom potpisu uzeo i porušio apsolutno sve konvencije od kojih su patili filmovi iz ovog produkcionog ciklusa.

Naime, Ćosić je poslednji iz one ekipe starih grindera iz naše kinematografije su spremni da snimaju filmove na parče, bez para u etapama i da metodom pabirčenja dođu do nečega što znatno prevazilazi uložene resurse, ako ih je i bilo. U svoja ranija dva produkciona rada, AFTERPARTI a naročito u EKIPI, Ćosić je manifestovao te veštine, i u KO ŽIV KO MRTAV prevazilazi sebe.

Naime, KO ŽIV KO MRTAV je buddy cop film, ni manje ni više. Slikao ga je Igor Marović, jedan od naših najaktuelnijih snimatelja, ni manje ni više. Sve to deluje da su svojstva skupog filma. Ali, Ćosić to uspeva da izvede u okolnostima Apollon budžeta.

I KO ŽIV KO MRTAV tako i funkcioniše kao istovremeno pandurski buddy film sa jakim uplivom komedije, a zašto ne reći i parodije žanra. Kod Ćosića sve to funkcioniše na način kako samo on to ume, sa nepredvidivošću postupka koja umnogome nadilazi nepredvidivost radnje.

Dva glavna junaka su stariji policajac Beograđanin, kog igra Rade Ćosić i njegov mladi partner Crnogorac kog igra apsolutno otkrovenje Stevan Jevtović koji je jako simpatičan kao goofball sa veoma visokim mišljenjem o sebi i neverovatnom sposobnošću da se nađe u ponižavajućoj situaciji.  Njih dvojica kreću da istražuju slučaj ubistva striptizete (cue LETHAL WEAPON) tokom kog otkrivaju zaveru koja seže do vrha gradske vlasti, mafije, a usput će da se nađu rigovani za bombu (cue LETHAL WEAPON 2), poslati u zatvor (cue TANGO & CASH) i u poteri za ubicom kroz bolnicu.

U filmu ima dosta lokacija i donosi jednu u suštini retro estetiku goofy buddy cop filma. Beograd je sasvim dobar grad za ovakve akcije i to kretanje između krimića i komedije ja jako zanimljivo i klatno se - u najboljem smislu - kreće mimo očekivanja. Ovo je žanr koji trpi low budget i Ćosić to obilato koristi, do tačke da ponekad nije jasno gde je to svesno a gde nesvesno.

Glumačko otkrovenje je ipak Stevan Jevtović. Nažalost, ovaj film neće biti adekvatno eksponiran da bi ga učinio zvezdom ali siguran sam da će on to na neki drugi način postati. Njegov lik Zeja, policajca iz Crne Gore je odlična glumačka kreacija i jak komični dinamo.

Ovo je vrsta filma i prilike mladim autorima za koje je Apollon mogao da posluži, ali do toga nije došlo - istini za volju i zbog samih mladih autora koji su pogrešno shvatili ono što dobijaju i s malim parama su krenuli da snimaju nešto kamerno. Ćosić je pošao drugim putem, ušao je u rizik, pretrpeo je na mnogo mesto gubitak ali je snimio film koji predstavlja veliko osveženje ove sezone.

* * * / * * * *

SLAUGHTERHOUSE-FIVE

George Roy Hill je jedan od najuspešnijih američkih filmskih reditelja šezedesetih i sedamdesetih i autor koji je potpisao neke od naslova koje najviše volim u toj eri a i inače. Međutim, uprkos tome što se mnogi njegovi filmovi veoma visoko rangiraju i niko ih ne osporava, on kao autor nije toliko prepoznat jer je praktično od same "autorske" kritike  ostao neprihvaćen, a od samog Sarrisa i oklevetan.

No, George Roy Hill iako se jeste izražavao u raznim formama koje jesu dovele do utiska da je on reditelj-kameleon koji ume svašta ali nema ništa svoje, ipak sasvim sigurno jeste autor jer se u toj raznolikosti itekako mogu prepoznati autorski kontinuiteti.

Otud SLAUGHTERHOUSE-FIVE kao ekranizacija izuzetno cenjenog romana Kurta Vonneguta spada u njegova zapravo cenjena dela i on ima kontinuitet prilazaka tim "teškim" i "nefilmabilnim" romanima, kao što je kasnije bio WORLD ACCORDING TO GARP, pa i sam le Carre istini za volju. 

Vonneguta je snimio u periodu najvećeg uspeha za Universal kao očigledan ustupak studija da ga pridobije za dalje i on kod njih jeste ostavio dubok trag. Međutim, taj film jeste ostao negde uklješten između bitno uspešnijih i važnijih radova sa Redfordom i Newmanom.

Što se mene tiče, s razlogom. Gledao sam ga i pre i posle čitanja Vonnegutovog romana i evo reprizirao sam ga i sada, i jedino što mogu reći je da u ovom filmu inače inteligentni i analitični Hill zapravo nije uspeo da razume čak ni osnovnu stvar da se film mora isključivo sagledavati iz Pilgrimove vizure. Ne kažem da je film loš zato što se fokus često pomera na vizuru sporednih likova, ali da, u čistijem postupka gde je Pilgrim uvek u fokusu, nebulozni sadržaj bi barem bio povezan.

Ovako je Hill snimio puno toga iz romana ali nije zarobio njegov smisao jer on nije u radnji već u misli, a misli nema jer se prati sve i svašta a Pilgrim nedovoljno. Za mene ovo i dalje ostaje Hillov najteži promašaj u karijeri u kom je otišao par klasa ispod svog rukopisa.

HEART OF STONE

HEART OF STONE je pokušaj Netflixa da izgradi bondoliku franšizu oko Gal Gadot. Zamisao je dobra, Gal Gadot itekako može da bude nosilac franšize mada njena uključenost u više njih može dovesti do izvesne potrošenosti u tom pogledu. 

Ovog puta filmski i strip scenarista Greg Rucka napisao je scenario koji koncipira priču o supranacionalnoj tajnoj službi sastavljenoj od najsposobnijih agenata čiju pripadnicu igra Gal Gadot. Zadatak njene službe je da se bavi protivnicima kojima "obične" tajne službe nisu dorasle, i ona je infiltrirana u MI-6. Kada se ekipa kojoj je dodeljena suoči sa neuspehom na zadatku ali i sa mladom indijskom hakerkom koja je opasnija od ikoga koga su dotle sreli, ispostavlja se da je glavni negativac jedna "krtica" iznutra.

Film je režirao Tom Harper kome je calling card verovatno bio precenjeni AERONAUTS, iako iza sebe ima nesumnjivo upečatljiv rad na televiziji i serijama kao što su MISFITS. U rediteljskom pogledu ovo deluje kao ispisivanje vizit-karte za novog Bonda. Da li ju je Harper ispisao? Tehnički, da ali suštinski ne. Svakako da ovde možemo da vidimo dva set-piecea koji jesu Bond-like, mada ipak ne na onom nivou logističke složenosti koja karakteriše filmove o agentu 007. I činjenica je da to sve izgleda kako treba, ali ne i mnogo više od toga.

Harper uspeva da stvori svet koji je relativno konzistentan, i u kom postojanje junakinje koja je superagent i izgleda kao Gal Gadot ima smisla. Ipak, nije uspeo da me ubedi u karakter te supranacionalne službe za koju radi, taj element je vrlo generic, glumačka podela oko Gal je vrlo mlaka, pristojna u mogućnostima ali sa vrlo malo ili nimalo upečatljivosti i harizme.

Otud, HEART OF STONE na kraju sve vreme šalje neki opšti vajb knock-offa koji jako liči na Bonda pa i MISSION: IMPOSSIBLE ali nije to-to i uprkos tome što ovde nema one patologije preozbiljnosti iz Craigove inkarnacije lika i ovo je definitivno kopija "zdravog" Bond-tkiva, najjednostavnije rečeno ovaj film ne uspeva da ga odmeni. I to je nekako na kraju krajeva neki zapravo i krajnji zaključak. I osnovna mana. HEART OF STONE zapravo ne uspeva da bude zamena, metadonska terapija za 007-zavisnike.

Film je pritom u pogledu tretmana likova urađen u maksimalnom odbojnom franchise-filmmaking stilu. Znači naglašava se kako počinje serije.

Kao da zaboravljaju da serija ne kreće od želje producenata nego od želje gledalaca. Međutim, istini za volju, i u pravu su - na Netflixu franšiza jeste više piranje dobre volje ove korporacije nego gledalaca.

* * / * * * *

SHOOT-OUT AT MEDICINE BEND

Nedavno sam pogledao Sinatrin THE NAKED RUNNER kojim je završio ugovor s Warnerom i smatra se lošim filmom, i ispostavilo se da je reč o odličnom, maltene vizionarskom filmu koji je čak studiju doneo i prilično solidan prihod. Taj mit "poslednjeg filma za studio" prati i SHOOT-OUT AT MEDICINE BEND kao film posle kog je Randolph Scott izašao iz ugovora sa Warnerom, uz obaveznu primedbu da ništa ne valja.

U redu, ovo nije Anthony Mann i THE MAN FROM LARAMIE, složiću se, ali osim jednog tonalnog nedostatka, ovo je zapravo film kome ništa ne fali.

Richard L. Bare koji jeste bio Warnerov sporedni reditelj napravio je jednu krupnu grešku. Film počinje za ona vremena nasilnom scenom indijanskog napada na varošicu i smrti brata glavnog junaka posle koje ovaj utvrdi da je do pogibije došlo zbog loše municije koju je kupio u Medicine Bendu i odluke da ode tamo i rasturi bandu.

Film odmah posle toga postaje znatno relaksiraniji sa dosta komičnih odmorišta koja su dosta uspelo i vitalno izvedena pa čak i Randolph Scott koji je izgradio karijeru svojim underplay pristupom uspeva da se dobro zabavi, a mladi James Garner - veoma svež pod ugovorom u Warneru - postaje dinamo priče, pa joj diktira stil čak i kad nije na ekranu.

Dakle, ovde imamo dve Warnerove zvezde, Randolpha Scotta koji izlazi iz ugovora i Jamesa Garnera koji se u njemu dokazuje. Richard L. Bare je kasnije uostalom režirao Garnera u čak jedanaest epizoda MAVERICKa.

Dakle, film stilski prelazi i randolphscottovskog uvoda i jamesgarnerovsku razradu i postaje vrlo zabavna priča o isprepadanom gradu kojim vlada jedna relativno white collar banda uglađenih revolveraša-trgovaca koji kradu lokalne preduzetnike, pljačkaju poneku kočiju, reketiraju i određuju cene roba te prodaju bofl.

Scott i ekipa dolaze u grad prerušeni u religioznu gospodu, misionare, te polako počinju da sprovode osvetu i ruše tu korumpiranu imperiju.

Film je veoma domišljat i dinamičan, tako da se bazični konflikt iz kog se kreće i koji je vrlo dramatičan vrlo brzo zaboravi kao stilska nedoslednost i do kraja sve ovo je dosta duhovit vestern u kom se zahvaljujući dobrom društvu čak i Randolph Scott zabavlja.

Iako film kreće kao kanonski Boetticher ubrzo postane kao TWO MULES FOR SISTER SARA koji je - ne zaboravimo - takođe on pisao, a njega pominjem zbog ikoničnog glumca, ne zato što je bio uključen u film. Uostalom, i sam Boetticher je voleo da se zabavi, režirao je recimo prve epizode samog MAVERICKa.

Na kraju, Garner se pokazao kao timski igrač. Nametnuo se kao zvezda u usponu a da nije ni na koji način unizio Randolpha Scotta kao zvezdu na izlasku. Tu je još i Angie Dickinson u vrlo harizmatičnoj roli.

Bareova egzekucija je dinamična, odlično se snalazi u crno-beloj fotografiji i spoju tipičnog i atipičnog u ovom vesternu koja ga čini dovoljno istim i dovoljno drugačijim da se uklopi u ono što su reperoarske potrebe studija.

* * * / * * * *

THE CASTAWAY COWBOY

James Garner je sa braćom rediteljima McEveety snimio dva komična vesterna za Disney pre šestogodišnje pauze kada je napravio trijumfalni povratak na televiziju.

U to vreme, paradoksalno sličnije današnjem stanju nego što želimo da priznamo, snimanje filma za Disney značilo je raditi neki potencijalno loš, svakako šematizovan i sterilisan film za celu porodicu. Otud etiketa Disney filma iz tog vremena obično znači da je to nešto bezveze, šablonski, proizvedeno na nekoj pokretnoj traci bezbednih porodičnih proizvoda, nešto kao što se danas kaže za "Hallmark filmove". Doduše, kod Disneya barem nije bilo tog sektaškog-religioznog prizvuka kao kod Hallmarka.

Dakle, odluka da snimi dva Disney filma bila je nešto što velike zvezde prosto ne rade ili ako rade to nisu dva "mala" vehicle komična vesterna.

Ipak, THE CASTAWAY COWBOY je zapravo iz današnje vizure jedan vrlo pristojan i čak zanimljiv komični vestern u kom Teksašanin - kog igra Garner - dospeva na havajsko ostrvo i pomaže lepoj udovici - koju igra Vera Miles - sa dobroćudnim sinom da svoju plantažu krompira pretvori u stočarski ranč, uprkos zlim planovima lokalnog kontrovernog biznismena - kog igra Robert Culp.

Film je duhovit, donosi jedan blag i pitom sudar kultura. Nema tu nasilja, obračuna, ali ima pustolovine, zanimljivosti sa životinjama, prirodom i društvom, Garnerov šarm je odvrnut na maksimum, kauboj je u vreme Divljeg Zapada na Havajima, nema tu šta puno da ne prija gledaocu.

THE CASTAWAY COWBOY bi mi verovatno bio mnogo manje zanimljiv da sam mu savremenik, ali nisam tako da sada mogu u njemu neopterećeno da uživam dok kompletiram Garnerov opus.

McEveetyjeva režija je precizna, nema tu velike nauke, sve je urađeno akademski i taman kako treba, i kako se očekuje od jednog prevashodno televizijskog profesionalca.

* * * / * * * *

HealtH

Posle pauze od šest godina tokom kojih se fokusirao na televiziju, Garner se vratio u bioskope sa Altmanovim filmom HealtH. Verovatno je mislio da će mu za karijeru biti dobar potez da sarađuje sa velikim rediteljem, ali na kraju rekao bih da je Garner više pomogao Altmanu nego ovaj njemu.

Naime, HEALTH je jedna vrlo ambiciozna ali lenja satira o izborima u udruženju proizvođača zdrave hrane i ideologa zdravog života koji sebe vide kao "državu u državi" i kao uvod u istinski politički uspon na mesto "pravog predsednika". Glenda Jackson igra ambicioznu reformatorku koja želi zaista da se kroz zdraviji život ozdravi i društvo a Lauren Bacall ostarelu šarlatanku koja je već blago dementna i želi da nastavi da vlada tim svetom. Carol Burnett je savetnica Bele kuće poslata da uveliča procesiju a Garner njen bivši suprug, nekada politički lobista i strateg a sada to isto samo na mikronivou ovog esnafa.

Ono što u sledi je neujednačena komedija, bez tačke i zapete, sporadično simpatična, mahom zahvaljujući glumcima i Dicku Cavettu koji igra samog sebe, ali ukupno uzev, ovo je ostvarenje koje nikoga istinski ne može da zadovolji, ni one koji su usput naleteli na film a naročito ne Altmanove poštovaoce koji su od njega uvek imali visoka očekivanja. Ovim filmom kreće njegov pad iz kog se - uz sporadične pogotke kao što je HBO serija TANNER '88 - izvukao tek sa PLAYERom i započeo svoj uspešan završni čin. Naravno, fanovi misle da je pad krenuo i pre HEALTHa, ali ovde je pad baš ozvaničen.

* * / * * * *

FLIGHT TO FURY

Producent Fred Roos i reditelj Monte Hellman napisali su filmsku priču po kojoj je Jack Nicholson napisao scenario za niskobudžetni krimić FLIGHT TO FURY snimljen na Filipinima uporedo sa još jednim ratnim filmom koji je ista kreativna ekipa snimila u tamošnjim džunglama.

FLIGHT TO FURY nažalost ne može da prikrije svoju produkcionu oskudicu ali opet ima Jacka Nicholsona u jednoj od glavnih uloga što je kapital koji jeste neprocenjiv jer je već tada pokazivao da je vanserijski glumac i svaka scena sa njim - a ima ih dosta - bolja je od neke bez njega.

Nažalost, iako po minutaži nije dug, film je razvučen tako da su i brojna vrlo zanimljiva rešenja iz scenarija na kraju razvodnjena, i uprkos tome što je Hellman pretendovao da bude jedan snažan i tvrd pomalo novotalasovski noir, na kraju postaje arhaičan u postupku jer nije bilo dovoljno materijala da se u montaži izgradi neka dinamika. Otud paradoksalno uvodna sekvenca ostaje daleko najbolje inscenirani i najmoderniji deo filma.

Ipak, tu je Nicholson, tu jeste nukleus nečega što je moglo biti dobro, hardkor fanovi Nicholsona ili Hellmana mogu tu nešto i da vide.

* * / * * * *

ARE YOU THERE GOD? IT'S ME, MARGARET

Sve do filma MY SALINGER YEAR nisam znao za kultni status književnice Judy Blume, a do filma ARE YOU THERE GOD? IT'S ME, MARGARET nisam znao ni za njegov značaj.

Reč je dakle o kultnoj i veoma značajnoj generacijskoj knjizi, omladinskom romanu koji se ostavio dubok trag na odrastanje generacija Amerikanki.

James L. Brooks kao velikan američke melodrame, producirao je ovaj film u kom Kelly Fremon Craig adaptira i režira.

Adaptacija je vrlo upmarket i skrupulozna, i čini se da je Kelly Fremon Craig sve vreme vodila računa da ova priča, uprkos tome što govori o devojčicama podivljalih hormona ostane u domenu dobrog ukusa, što filmu daje jednu dozu akademizma koji mi nije smetao, ali može biti percipiran i kao strah da se autori do kraja upuste u sve pore ove teme.

Međutim, očigledno je ARE YOU THERE GOD? IT'S ME, MARGARET formatiran kao akademski prestige picture i Brooks može samo biti garant toga sa svojim veoma cenjenim minulim radom.

Posle vrlo zanimljivog filma o odrastanju EDGE OF SEVENTEEN, Kelly Fremon Craig uspešno odgovara na sve izazove - dakle, priči o odrastanju; ekranizaciji klasika koja je dovoljno upmarket da se literarni status predloška ne dovodi u pitanje i ne kompromituje; pronalaženju balansa između komedije, studije karaktera i melodrame.

Abby Ryder Fortson u naslovnoj ulozi Margaret je senzacionalna i svojom decentnom a opet komičnom rolom uspeva da ovaploti sve ove namere filma, da sve bude ipak u znaku činjenice da je klasik klasik i da ćemo se zezati lepo i s ukusom. Iako je njena uloga lako mogla skrenuti u grotesku ona je istinski emotivni ali i humoristički centar filma.

Rachel McAdams je drugi ključni oslonac kao majka koja dok kćer odrasta mora da razreši svoju temeljnu traumu a da usput servisira turbulentan period u životu porodice.

Rekonstrukcija epohe je detaljna i pažljiva ali ne ometa narativ i nije nametljiva ali jeste vidljiva kao intervencija i doprinosi tom vajbu ekranizacije klasike. U vizuelnom pogledu film je vibrantan i ima veoma izgrađenu dinamiku u kojoj to što je gluma i odnos među likovima primarna stvar ne znači da se ostalo zanemaruje.

Strahopoštovanje ekipe prema knjizi Judy Blume jeste u izvesnoj meri sapelo ovaj film na načine koji se teško mogu jasno artikulisati kao nedostatak. Ipak, jasno je da bi recimo isti ovaj sadržaj, da je snimljen po savremenom delu koje još nije kanonizovano bio možda još slobodniji i usled toga efektniji. Ne kažem da ovaj film kao takav neće funkcionisati sa ciljnom grupom Margaretinih godina danas, ali čini mi se da je previše uzeo u obzir njene vršnjakinje iz 1970. godine kada je filmska Margareta imala 12 godina.

* * * / * * * * 

DAMPYR

Bonelli se mudro opredelio da napravi svoju filmsku produkciju i da svoje IPjeve plasira na tržište. Prva dva filma koja su proizveli u tom aranžmanu nažalost nisu na očekivanom nivou a rekao bih da ni ne pomažu održivosti tog poslovnog modela.

Braćallax i ja smo svojevremeno pokušavali da obradimo temu Bonellija na filmu koja je vrlo specifična. Naime, možemo reći da postoji jedan istinski dobar film po njihovom IPu, Soavijev DELLAMORTE DELAMORE, ima filmova koje su radili ozbiljni reditelji kao što je ekranizacija TEXa Duccio Tessarija, ima logičnih pokušaja sa solidnom ekipom i lošim ishodom kao što je američka ekranizacija Dylana Doga, ima čak i turskih knock-offova i finskog art house inspirisanog Bonellijem, ali to su skromni rezultati spram potencijala.

Bonelli je pravio neke groteskne strip crossovere sa DCjem koji nisu obilovali logikom, i to su sve neke strategije kako da se globalizuje brend koje meni nisu bile skroz logične.

DAMPYR je drugi film koji su uradili u toj vlastitoj produkciji i nažalost uprkos tome što su u Rumuniji uspeli da naprave neki solidan štimung Bosne tokom rata, kad krene ono što je strip, nastupa preveliki treš koji se prosto loše prevodi na film, bez neke ozbiljne rediteljske a i budžetske intervencije. Mada se za DAMPYR ne može reći da je film kom je falilo para, nesporno je da bolje izgleda kad su stvari "mirne" i "karakterne" nego kad krene obračun sa natprirodnim bićima.

DAMPYR u režiji Riccarda Chemella sanja o započinjanju franšize a o tome u ovom filmu nema govora. I to je samo još jedna od grešaka koju su produkciono napravili Bonellijevci jer su već klimav domet učinili još dodatno odbojnim takvom intervencijom na kraju.

Nažalost, italijanska kinematografija nije ono što je bila. Nema tu kadrova iz špageti vremena kad su tom kinematografijom hodili knock-off krojači koji su umeli i da prevaziđu holivudske originale. Ovi danas nažalost nisu čak ni u evropskim okvirima prva liga i rekao bih da su problemi same italijanske filmske industrije završni argument zašto ovaj inače dobro zamišljen Bonellijev pokušaj za sada ne daje rezultate.

* 1/2 / * * * *

COFFEE & KAREEM

Neznani junak iz sveta američko-kanadske akcione komedije Michael Dowse posle vrlo solidnog STUBERa, režirao je COFFEE & KAREEM, Netflixovu buddy komediju o uniformisanom policajcu i sinu njegove devojke koji upadaju zajedno u nevolje kada mališa pokuša da namesti i spreči da mu postane očuh a onda se nađu na meti korumpiranih policajaca i lokalnih kriminalaca iz detroitskog geta.

Ed Helms kao uniformisani policajac je korektan ali ne više od toga u naslovnoj ulozi i klinac koji igra Kareema je simpatičan ali ne više od toga, i kad se na to doda da Dowse sve to nije onako pedantno izveo u domenu akcije, onda prljavi humor kome se neprestano pribegava gubi na efektu jer se film i pripovedački i čisto tehnički raspada po šavovima.

Uprkos tome što u podeli ima još sjajnih faca kao što su Betty Gilpin i Taraji Henson, film ne uspeva da to kapitalizuje i mnogo više deluje kao kavez u kom su zarobljene potencijalne ili ostvarene zvezde nego išta drugo.

Koncept jednog dana sa policajcem od TRAINING DAYa do danas je jako uspešno zaživeo u komediji, i priča sa belim policajcem i crnim dečakom koji gunđaju što su zajedno u nevolji deluje kao nešto što ne može omašiti. Ali, na kraju utisak gradi baš silom žanrovskog deficita na tržištu.

* * / * * * * 

TOMMY

Reprizirao sam TOMMY Kena Russella, ekranizaciju čuvene rok opere grupe The Who. Da u filmu nema poznatih ličnosti za koje znamo da su danas stare ili da više nisu žive, ovaj film ima svežinu kao da je izašao jutros. Russell je veliki reditelj i jedan od onih koji se mogu reprizirati bezbroj puta.

TOMMY sam prvi put gledao kao dete i bio sam impresioniran. Drugi put sam ga gledao kasnije i bio mi je opet impresivan ali mi muzika nije prijala. Sada, prosto nije mi muzika postala prijatnija i zanimljivija ali mi je nekako manje važna.

Iznova sam impresioniran stilskom iščišćenošću filma koji je sav dat u muzičkim numerama, bez varanja, bez dijaloških scena, sa dramom koja se ispoljava bez kusura, isključivo kroz pesmu, kroz hiperestetizovane klipova koji idu iz teme u teme ali i dalje imamo celovitost filma, imamo ideju koja je monumentalna, i izuzetne izvedbe raznih ljudi, naročito onih koji se javljaju kroz ceo film, kao Ann Margaret u ulozi karijere i Olivera Reeda koji je takođe pružio nešto vrlo posebno. Glumačka karijera Rogera Daltreya me nije činila srećnim, ali kada vidite ovaj film shvatite zašto su reditelji verovali u njega.

Višeslojnost priče ispraćena je stilskom kompleksnošću, znakovitošću elemenata u kadru koji su na nivou složenosti neke sofisticirane pozorišne predstave. Propulzivnost i kinetičnost dešavanja su takođe na najvišem mogućem nivou - snimala su čak tri različita čoveka a ponovo je celovitost očuvana.

Lesterovi filmovi za Beatlese su nešto posebno i imali su sinergiju dve umetnosti, njihove i Lesterove. U slučaju The Who - govorim iz pozicije nekoga ko nije fan benda - imamo posla sa filmskim remek-delom koje čini karijeru benda i ne možemo taj film izdvojiti iz ukupne mase njihovog inače izvanredno istorijski važnog opusa. Malo koji bend je dobio ovakav film koji u spoju sa muzikom praktično postaje gesamtkunstwerk.

* * * * / * * * *

VACATION FRIENDS

VACATION FRIENDS Claya Tarvera imao je pet scenarista među kojima su na začelju i Daley i Goldstein. To je već preporuka da je reč o nečemu potentnijem od rutinske romantične/ bračne komedije, i rezultat i jeste takav.

Lil Ren Howery i Yvonne Orji igraju potpuno običan par koji stiže na letovanje u Meksiku i upozna divlji par koji igraju John Cena i Meredith Hagner koji ih uvlače u odmor pun preterivanja, izazova raznih vrsta, droge, alkohola, seksa i venčanja pred vračevima. Po završetku letovanja, strejt par želi da zaboravi šta je radio sa ovim divljim ali se oni nepozvani pojave na njihovom venčanju i sve sluti na fijasko sve dok ne krenu neočekivani razvoji situacije.

Lil Ren Howery definitivno nije dovoljno glumački jak da bi izneo ovaj lik, ali na neki način njegova inferiornost u pogledu harizme u odnosu na ostale uspeva, verovatno nehotice da zaigra kao dodatni sloj u kom čovek koji je epizodista u vlastitom životu uči da postane protagonista.

Film ne donosi ništa originalno ali sve što radi izvodi s punim ubeđenjem i sa jakom energijom. Na kraju zapravo ni ne plaća preveliku cenu Lil Ren Howeryjeve mlake persone. Ne kažem da bi nužno ovakav lik morao da igra neki dinamo kao Kevin Hart ali recimo Jordan Peele iz dana kad je bio komičar bi bio solidno rešenje.

Clay Tarver je radio svašta u životu. Ovde ga sigurno nisu zvali kao koscenaristu Dahlovog JOY RIDEa već pre kao reditelja SILICON VALLEYa. Režija je solidna, inspirisana, sa dosta dara da se zabeleži i proizvede humor.

Film nije ništa epohalno ali je prilično solidan, u meri u kojoj vam legne Lil Ren i utisak će biti ili * * 1/2 ili * * *.

FROM THE HIP

David E. Kelley je ostavio dubok trag u network televiziji i prilično solidan u kablovskoj i među strimerima. Međutim, na filmu nije postigao ništa.

Iz ove vizure njegov prvi bioskopski neuspeh, FROM THE HIP u režiji Boba Clarka deluje mnogo respektabilnije nego u vreme izlaska kada je bio pregažen, od većine, mada je recimo Roger Ebert bio umeren.

Filmu se prebacivalo sve i svašta, od toga da je vulgaran i banalan do toga da je glavni lik previše antipatičan da bi mogao da nosi film, i kada režira Bob Clark, kanadski repertoarski specijalista koji se dokazao u mnogim žanrovima, i u svakom po jakom exploitation nervu i ne prezanju od konkretizacije stvari, onda ništa od toga nije isključeno.

Ovde Bob Clark svakako režira u svom stilu, svaki element koji postoji u materijalu je "nagažen", ako je nešto smešno onda ima da bude urnebesno (obično nije, ali ono što je važno za priču jeste), ono kad imamo Engleza u ulozi osumnjičenog za ubistva ima da se odigra negativac sa akcentom do daske (i nema preteranog efekta sem kad je bitno za zaplet) i takav je ceo film. Nije urađen sa mnogo ukusa ali sve što je bitno je dosta solidno.

Judd Nelson igra mladog advokata koji želi da se nametne u advokatskoj firmi i ubrza svoje napredovanje. Počinje da pravi bučne incidente prvo u kancelariji a posle u sudnici i kreće se ivicom između gubitka licence i posla i oduševljenja klijenata. Strategija se na kraju isplati, prevagne ovo drugo ali partneri iz ugledne advokatske kuće mu uvaljuju kosku, da brani blaziranog bogatog profesora koji je u neodbranjivoj poziciju u suđenju za ubistvo.

Osumnjičenog igra John Hurt i njemu nije teško da usmeri pažnju gledalaca i razvije sumnje koje deli glavni junak - da njegov branjenik možda jeste kriv i da će se izvući nekažnjeno što mu budi duboke etičke dileme.

David E. Kelley je kao bivši advokat ime izgradio pišući advokatske serije, i ovde je naravno sudnica centralni objekat. Slučaj koji obrađuje je zanimljiv, nalazi način kako da mu junak izbori protagonizam i kako da postane heroj, pa na kraju deluje da je Ebertov umeren stav oko ovog filma bio realan.

Bob Clark je sve uradio solidno. Neko suptilniji bi možda napravio i bolji film, ali teško da bi snimio efikasniji i jasniji. Glumci su na visokom nivou, atmosfera je tu. Možda FROM THE HIP ne uspeva da promeni način kako vidimo sudsku dramu u bioskopu a hteo je, ali doprineo je tom kanonu jednim pristojnim naslovom.

* * 1/2 / * * * *

TO THE WONDER

TO THE WONDER je pozni rad Terrencea Malicka koji mi je proizveo podeljena osećanja pa i utiske a koliko vidim, nema mnogo sredine ni među kritikom koja je ili egzaltirana ili rezignirana.

U suštini, film je zaista takav, u njemu gledamo nešto što je istovremeno delo velikog umetnika i snalažljivog studenta, čak ne ni naizmenično, no ja sam sklon da gledam stvari sa optimističke strane jer mi je prosto fotografija Emmanuela Lubezkog legla i celo ovo iskustvo mi je bilo vrlo zanimljivo i prijatno na nekom audiovizuelnom nivou. Da mi nije bilo prijatno, verovatno bi mi sve ovo isto bilo jezivo umetničarenje i foliranje, što je takođe istina, i mnogima će tako biti.

Ono što je ovako delikatnom delu interesantno jeste njegova konstrukcija koja je kod Malicka ovog puta sasvim uhvatljiva i imamo prepoznatljivu mehaniku što je možda greh ako do daske "pušite" njegovu priču, ali ako ste uzdržani, može vam zapravo biti zanimljivo.

Naime, film je u samoj svojoj suštini pokušaj da se snimi "čisti film" u kome se nijedan bitan detalj priče neće desiti kroz verbalno rešenje. Otud je verbalnost gurnuta u drugi plan. Imamo voiceover glavne junakinje koji je više jedno auralno iskustvo, to što ona govori je maltene na nivou neke poezije koja ima veze sa dešavanjem i atmosferom ali ne utiče na percepciju priče.

Kada film ode u tako jak vizuelni izraz, uvek se otvara pitanje - i to je problem savremenog art house filma - a to je šta ćemo da radimo kada glumci budu morali da progovore. I većina filmova tog tipa na tom ispitu pada, naprosto sve je sjajno dok kamera prati junaka s leđa kroz zanimljive ambijente ali kad stane da popriča ne zna šta je gore, da li naturščici koji nešto sriču ili profesionalni glumci koji glume klasičnu dramsku scenu u nekoj vrsti konvencije. Malick to uspešno rešava time što klasične dramske scene zapravo nema. Ako se dođe do neke situacije gde se mora popričati, to se rešava tako što scena u tonskoj slici ostaje u dramskoj situaciji ali u slici ulazi u diskontinuitet, kreću neki kadrovi događaja koji će uslediti, neki kadrovi raspoloženja junaka i potpuno se razbija ta potreba za vizuelnom konvencijom verbalne konfrontacije, mada takvih scena sa nekim supstancijalnim sadržajem gotovo da nema. Drugo rešenje je visokokonceptualno a to je da samo jedan junak govori a drugi samo sluša i vrlo diskretno reaguje, to je veoma uspelo rešenje, i ne podrazumeva ulazak u ove diskontinuitete.

Generalni vizuelni koncept baziran je na neprestanom kretanju kamere i neprestanom kretanju junaka u kadru gde god je to moguće. Kad nije moguće oba, dešava se jednom, kad ne može ni jedno, kadar je visokoestetizovan.

Od Malicka se može jako puno naučiti. Dakle, on u tom kretanju kamere kombinuje planove, uže i šire ali svaki je u kretanju i to daje jedan zanimljiv efekat životne rastrzanosti, i pokrivanja prostora u 360 stepeni. Lokacije su senzacionalne. Izabrane su zaista impresivno i druga stvar koja se od Malicka može naučiti jeste neverovatna perceptivnost, zapažanje detalja u ambijentu koje učini veoma uzbudljivim - odličan primer je scena na plaži na nestabilnoj peščanoj podlozi.

Ono što podseća na snalažljivog studenta jeste Malickovo rešavanje izazova dramske scene njenim izbegavanjem, dakle nije pošao "težim putem" i to nekako rešio, a ima određenih reditelja koji su sa time uspevali da se snađu, međutim, ovo je svakako dobra solucija za reditelje koji ne znaju drugačije da se izbore sa tim situacijama. Film nije slučajno imao čak pet montažera.

Ko očekuje da TO THE WONDER bude ono što piše u sinopsisu a to je ljubavna priča sa Benom Affleckom, Olgom Kurylenko i Rachel McAdams plus Javierom Bardemom u ulozi dobrohotnog sveštenika sa krizom vere, neće to dobiti u klasičnoj formi ali će dobiti u jednoj neobičnoj koja iziskuje specifični entuzijazam.

* * * / * * * *