TO THE WONDER je pozni rad Terrencea Malicka koji mi je proizveo podeljena osećanja pa i utiske a koliko vidim, nema mnogo sredine ni među kritikom koja je ili egzaltirana ili rezignirana.
U suštini, film je zaista takav, u njemu gledamo nešto što je istovremeno delo velikog umetnika i snalažljivog studenta, čak ne ni naizmenično, no ja sam sklon da gledam stvari sa optimističke strane jer mi je prosto fotografija Emmanuela Lubezkog legla i celo ovo iskustvo mi je bilo vrlo zanimljivo i prijatno na nekom audiovizuelnom nivou. Da mi nije bilo prijatno, verovatno bi mi sve ovo isto bilo jezivo umetničarenje i foliranje, što je takođe istina, i mnogima će tako biti.
Ono što je ovako delikatnom delu interesantno jeste njegova konstrukcija koja je kod Malicka ovog puta sasvim uhvatljiva i imamo prepoznatljivu mehaniku što je možda greh ako do daske "pušite" njegovu priču, ali ako ste uzdržani, može vam zapravo biti zanimljivo.
Naime, film je u samoj svojoj suštini pokušaj da se snimi "čisti film" u kome se nijedan bitan detalj priče neće desiti kroz verbalno rešenje. Otud je verbalnost gurnuta u drugi plan. Imamo voiceover glavne junakinje koji je više jedno auralno iskustvo, to što ona govori je maltene na nivou neke poezije koja ima veze sa dešavanjem i atmosferom ali ne utiče na percepciju priče.
Kada film ode u tako jak vizuelni izraz, uvek se otvara pitanje - i to je problem savremenog art house filma - a to je šta ćemo da radimo kada glumci budu morali da progovore. I većina filmova tog tipa na tom ispitu pada, naprosto sve je sjajno dok kamera prati junaka s leđa kroz zanimljive ambijente ali kad stane da popriča ne zna šta je gore, da li naturščici koji nešto sriču ili profesionalni glumci koji glume klasičnu dramsku scenu u nekoj vrsti konvencije. Malick to uspešno rešava time što klasične dramske scene zapravo nema. Ako se dođe do neke situacije gde se mora popričati, to se rešava tako što scena u tonskoj slici ostaje u dramskoj situaciji ali u slici ulazi u diskontinuitet, kreću neki kadrovi događaja koji će uslediti, neki kadrovi raspoloženja junaka i potpuno se razbija ta potreba za vizuelnom konvencijom verbalne konfrontacije, mada takvih scena sa nekim supstancijalnim sadržajem gotovo da nema. Drugo rešenje je visokokonceptualno a to je da samo jedan junak govori a drugi samo sluša i vrlo diskretno reaguje, to je veoma uspelo rešenje, i ne podrazumeva ulazak u ove diskontinuitete.
Generalni vizuelni koncept baziran je na neprestanom kretanju kamere i neprestanom kretanju junaka u kadru gde god je to moguće. Kad nije moguće oba, dešava se jednom, kad ne može ni jedno, kadar je visokoestetizovan.
Od Malicka se može jako puno naučiti. Dakle, on u tom kretanju kamere kombinuje planove, uže i šire ali svaki je u kretanju i to daje jedan zanimljiv efekat životne rastrzanosti, i pokrivanja prostora u 360 stepeni. Lokacije su senzacionalne. Izabrane su zaista impresivno i druga stvar koja se od Malicka može naučiti jeste neverovatna perceptivnost, zapažanje detalja u ambijentu koje učini veoma uzbudljivim - odličan primer je scena na plaži na nestabilnoj peščanoj podlozi.
Ono što podseća na snalažljivog studenta jeste Malickovo rešavanje izazova dramske scene njenim izbegavanjem, dakle nije pošao "težim putem" i to nekako rešio, a ima određenih reditelja koji su sa time uspevali da se snađu, međutim, ovo je svakako dobra solucija za reditelje koji ne znaju drugačije da se izbore sa tim situacijama. Film nije slučajno imao čak pet montažera.
Ko očekuje da TO THE WONDER bude ono što piše u sinopsisu a to je ljubavna priča sa Benom Affleckom, Olgom Kurylenko i Rachel McAdams plus Javierom Bardemom u ulozi dobrohotnog sveštenika sa krizom vere, neće to dobiti u klasičnoj formi ali će dobiti u jednoj neobičnoj koja iziskuje specifični entuzijazam.
* * * / * * * *