ALIEN VS PREDATOR

Pogledao sam AVP.

Moje srce je slomljeno. Nisam preziveo sto su uzeli dva najveca moderna filmska cudovista i pretvorili ih u dekandente. Naime, spajanje cudovista u jednom filmu oznacava dekadenciju serijala. O tome imate detaljnije u knjizi Sase Radojevica o Frankensteinu. Mislim da ni Alien ni Predator nisu u toj fazi.

Upravo sada citam Mulhallovu filozofsku disertaciju o Alienu i zapanjen sam kako je sav ezoterijski potencijal tog monstruma lagano izgubio u ovom filmu.

S druge strane, smatram da su Predatori osnov filmskog izraza u savremenom hororu i savremenom akcijasu. Njihov estetski momenat je takodje ponisten u ovom filmu.

Premisa Paul WS Andersona, koga ja inace jako volim, nije losu, za film od 150 minuta koji kosta isto toliko miliona dolara. Ipak, u filmu od 86 minuta, bez spice, snimljenom za 60ak miliona, to je previse. Uostalom i njegovi karakteri su suvise bledi za sukob sa Alienima, Predatorima i piramidom koja menja oblik. To bi eventualno mogli Dutch, Ripley i Hicks. Ali ne i Andersonova heterogena klapa.

Pritom, film je iskasapljen radi PG-13 rejting tako da bukvalno fale komadi. Fox je to navodno radio bez Andersona. To je najbesmislenija odluka buduci eda u filmu imamo Aliena i Predatora, dva najjezivija kuckina sina. Prosipanje ljudske krvi je manji horor od njih samih...

Anderson se pocevsi ovaj film odvazio da snimi film koji nikome nije potreban. Fox se potrudio da taj film na kraju bude nesto cega se stidis...

THE VILLAGE

THE VILLAGE je dokaz koliko je Shymalan sisao s uma. Dakle, Sotrin BRACA PO MATERI je punokrvni Raimi za ovo. Mozda je Shymalan ranije mislio da maje moze biti vise, ali ovog puta ga je toliko umanjio da na kraju nije ostalo nista.

Stavise, sama dramaturska piramida je cudna. On negde na pola filma otkriva major obrt, a na cetiri petine drugi mini-major obrt, a unutar toga nema nikakve tenzije niti intenzivnog sukoba. Scenario je izrazito anti-dramski.

Rezija je izrazito anti-filmska.

Zato i ne znam sta bih rekao kada bi me neko pitao `kako mi se dopao film?` Koji film? Filma tu nema...

CATWOMAN

Gledao sam CATWOMAN...

Film je neuspeo i ni u kom slucaju nije bitan. Medjutim, nosi u sebi jednu dozu glamura i blaxploitation ezoterije kojom uspeva da dokaze da mu je srce na pravom mestu iako osnovna resenja nisu.

Ponovo ostaje zal za nesnimljenim filmom po scenariju Daniel Watersa...

ANCHORMAN: THE LEGEND OF RON BURGUNDY

Pogledao sam ANCHORMAN: THE LEGEND OF RON BURGUNDY. Nazalost, film nije dorastao automatskom kultnom statusu koji je stekao medju geekovima. Naprosto scenario Will Ferrella i njegovog sekundanta Adam McKaya nije dorastao zadatku pravljenja kultne komedije. Naravno, ima sjajnih uloga, stilizacije i gegova, ali je ANCHORMAN, recimo, neuporedivo slabiji od STARSKY & HUTCH.

Uopste, sada vec nije tesko prepoznati taj krug Stiller-Vaughn-Ferrel-braca Wilson koji snima komedije, gde svi rade za jednog i jedan za sve. U tom krugu, ipak, Stiller i Wilsonovi imaju najjace frontmenske filmove.

COLLATERAL

Pogledao sam COLLATERAL. Nazalost, Michael Mann je prilicno podbacio u ovom filmu. Naprosto, da na pocetku filma jne stoji DreamWorks logo i da ulogu placenog ubice ne igra Tom Cruise, ovo bi mogao biti obican Trimarkov film u reziji Mark L. Lestera sa Scott Glennom.

I to bi bilo super, cak bi bilo i mnogo bolje nego ovo. COLLATERAL je u sustini prosecan B-film. I zato bi bilo mnogo bolje da ge je snimio Lester sa Glennom, jer bi tada barem bio prljav. U ovom slucaju, COLLATERAL ostaje prilicno tih i pitom B-film zamaskiran u svedeni high-concept...

OUT OF REACH

Nazalost, pozitivan trend azijskih rezija Seagalovih filmova se zakocio vec u drugom pokusaju. Posle odlicnog BELLY OF THE BEAST Ching Siu Tunga, Po Chih Leong, slavan po WISDOM OF THE CROCODILES, sklapa prilican promasaj nazvan OUT OF REACH.

Film ima sve mane najslosijih Seagalovih filmova, sa dodatkom prilicnog nedostatka akcije u kvantitativnom smislu. Nazalost, i kad ima akcije, snimljena je prilicno neinspirisano...

Slobodno preskocite ovaj film, ja sam se zrtvovao za vas.

BLUEBERRY

Dakle, Kounenov BLUEBERRY svakakako spada medju 10 najboljih revizionistickih vesterna od pocetka osamdesetih do danas, a ta lista ukljucuje klasike poput TOMBSTONE i QUICK AND THE DEAD pa cak i Geoff Murphyjev THE LAST OUTLAW.

Kounen sjajno vlada ikonografijom i inscenacijom, tako da bi i strejt BLUEBERRY iz njegovog arsenala bio mocan.

Medjutim, Kounen ga tretira potpuno samanski, delimicno inspirisan i vlastitim istrazivanjima i pretvara ga u savrseno logican vestern sa sjajno inkorporiranim elemntima narkoticke perverzije. Narkoza je prikazana kroz visokodizajnirane tripove, i mozda je steta sto deformacija stvarnosti nije pocela od mesa. OK, jedan je Cronenberg, a i verovatno Kounen (koji je posvetio film svom guruu) zna sta radi i kako tripovi izgledaju.

BLUEBERRY je vestern koji se ne razresava oruzanim obracunom vec narko tripom. To dovoljno govori o ekscentricnosti Kounenovog postupka.

Nazalost, njegov BLUEBERY nije ni Leone, ni Peckinpah, ni Jodorowsky, ali jeste jedan opasan savremeni film, najbolji film te vrste koji bi mogao snimiti Francuz. Uvek su mi draze latinske interpretacije americkih zanrova, ali kako stvari stoje sa francuskim interpretacijama, BLUEBERRY je vrhunski domet...

THE BOURNE SUPREMACY

Pogledao sam THE BOURNE SUPREMACY i mogu reci da je sequel prevazisao original. Prvi film je imao tek poneki zanimljiv akcioni detalj, dok je Limanova rezija ipak bila nedovoljna da prevazidje traljav scenario.

SUPREMACY ima znatno kvalitetnije pisanje bez vecih neuskladjenosti. Stavise, na nekoliko mesta strukturalno invertira prepoznatljiv motiv, tako da na primer, posle akcionopg zakljucenja odradjuje jos desetak minuta ciste melodrame sto je lepo osvezenje...

Paul Greengrass ga je maestralno izrezirao. Ima tog McT-jevog realizma u pristupu akciji, i postoji telesnost unutar kadra. Greehngrass jos uvek nije grande i u krajnjoj liniji ovo mu je prva akcija, inace radi BBC realizam, ali spada medju bolje goste unutar zanra.

THE LAST AMERICAN VIRGIN/JUST FRIENDS/ICE HARVEST/THE BUSINESS/RED SIREN/LES EMPIRE DES LOUPS

pogledao THE LAST AMERICAN VIRGIN Boaza Davidsona, reditelja izraelskog hit serijala LEMON POPSICLE, danas jednog od uvazenih executivea kod Avi Lernera, film je uzasno zanimljiv jer za razliku od 90 % raunchy teen filmova nema srecan kraj, i ima zaista spektakularan soundtrack kakav verovatno nikada posle toga nije okupljen na ploci povodom nekog teen filma. u svakom slucaju, iako po svom accomplishmentu nije vrhunski film, predstavlja jedno od esencijalnih ostvarenja 8unutar zanra.

* * 1/2 / * * * *

 gledao JUST FRIENDS Roger Kumblea, tipa zasluznog za stvari u rasponu od CRUEL INTENTIONS do SWEETEST THINGS. izuzetno simpa film, na tragu THERE`S SOMETHING ABOUT MARY. istinska preporuka. iako ga je proizveo New Line, Tuck ga nece distribuirati u nasim bioskopima.

* * * / * * * *

 ICE HARVEST je pre svega simpatican neo noir. ne mnogo vise od toga.

* * 1/2 / * * * *

Odgledao novi film Nick Lovea THE BUSINESS (courtesy of Ginger) koji pomera poetiku iz FOOTBALL FACTORY navijackog miljea u gangsterski milje. U tradicionalnom engleskom stilu, cini se da Nick Love ide iz tradicionalnog podzanra u sledeci i pokusava da pruzi svoje tumacenje istog. Iako pre svega stilski ima slicnosti sa FOOTBALL FACTORY, THE BUSINESS je znatno kompletnije ostvarenje, koje na mnogo bolji nacin prikazuje i objasnjava genezu gangsterskog mikrokosmosa kakav smo sretali u SEXY BEAST Jonathana Glazera, recimo. Dakle, Englezi na Ibici. Osamdesete, prelazak sa trgovine marihuanom i hasisom na kokain, ceo fazon. Na planu protoka vremena, Nick Love je na razmedji izmedju SCARFACE i GOODFELLAS, mada je blizi SCARFACE, zato sto u kljucnim momentima ne moze da odoli stilizaciji. Ipak, Love nekako uvek ostaje sapet, iz nekog razloga ni likovi ni izraz se ne razviju dovoljno, i ostaje u negativnom smislu razapet izmedju A i B pristupa prici. Kada kazem A i B pristupa prosto govorim o odnosu prema prici. sa Loveom nikada nisam siguran koliko pokusava da neku neo-mitsku matricu B-filma smesti u adekvatan seting ili zeli da u stilu A-produkcije detaljno prikaze citav jedan svet. Kako god bilo, THE BUSINESS je jako zabavan i efikasan, traje oko 97 minuta, zadrzava i dalje veliko interesovanje ze Lovea a sa njegovim nekonvencionalnim producentskim metodama i nadu da ce jednog dana postati engleski Sam Fuller.

* * * / * * * *

 RED SIREN Olivier Megatona je delovao kao kredibilan projekat, sa solidnim kritikama i Asiom Argento, medjutim na kraju se ispostavio kao totalno mediokritetski, monoton i prilicno oskudno realiyovan akcioni triler bey imalo sveyine i originalnosti kojom bi uopste pokusao da se nametne na tryistu. Asia igra minornu ulogu u ovom filmu a o njegovoj ispraynosti dovoljno govori i to sto je cak i ona potpuno bezlicna u filmu.

*/ * * * *

LES EMPIRE DES LOUPS je bogata ekranizacija romana Jean-Christophe Grangea, francuskog bestseler autora po cijem je romanu snimljen RIVIERES POURPRES i LE CONCILE DE PIERRE. On je, koliko shvatam nekakav francuski Crichton, ili Ludlum. Kako god bilo, citao sam njegov roman FLIGHT OF THE STORKS, saznavši da je trebalo da ga ekranizuje Gilles Mimouni, reditelj mog omiljenog filma L'APPARTMENT. Karakteristika svih njegovih romana i ekranizacija je zanimljivo i pitko polazište za petparački triler koji u sebi sadrži saspens, tajna društva, blagu politizaciju,...

Nahonov film nije izuzetak i ovog puta detektivi rešavaju slučaj serijskog ubice koji ubija turske ilegalne emigrantkinje pšto ih sve vodi do ekstremno-desne turske organizacije i njihove mistike.

Chrisa Nahona sam zapazio još u KISS OF THE DRAGON sa Jet Lijem i od tada ga držim na nišanu. Ovo je njegom mejdžor francuski film od 24 miliona evra, za koji se ne može reći da je do kraja uspeo, naročito ne na blagajnama, međutim kada bi francuski film imao relaksiranost holivudske produkcije, ovo bi svakako bio srednje uspeo triler po njihovim standardima. Ono što je Nahon uspeo u francuskoj kinematografiji koja kod svoje kuće hoće da pravi Holivud jeste da postigne jedan jako visok nivo blizak holivudskom i da ga drži tokom celog filma, što je za njegove saborce do sada bio glavni problem i zato su slični filmovi iz Luc Bessonove produkcije uvek ostajali nedorečeni i polovični. Nahon i Louis Letterier su uspeli da postignu tu koheziju i ndama se da će obojica uskoro dobiti priliku da rade neki snažniji materijal, što je Louis već na neki način uspeo u UNLEASHED sa Jet Lijem.

* * 1/2 / * * * *

SILVER HAWK

Danas sam gledao novi film čuvenog hongkonsškog direktora fotografije Jingle Ma (Drunken Master II) u kome pokušava da rehabilituje Michelle Yeoh posle dosta sumnjivog filma THE TOUCH Peter Paua (verovatno najvećeg aktivnog HK snimatelja). Reč je o filmu SILVER HAWK, novoj ekranizaciji poznatog HK strip serijala koji je već nekoliko puta ofilmotvoren.



Reč je o površnom i rutinskom stripovskom akcijašu sa akcionim scenama koje nisu nadahnute ali su maksimalno sprovedene. Moram priznati da već počinje da mi nedostaje taj simplifikovani pristup stripovskoj akciji. Naime, danas, posle Frank Millera i ekipe, zaista ne gledamo istim očima na stripove, pa čak i na najbanalnije junake. Ipak, ne smemo zaboraviti zašto su ti junaci izvorno konstruisani. Izmišljeni su da budu petparačka zabava za besprizonike. Zato i filmovi po stripu treba da primarno isporuče petparačku zabavu za besprizornike. Svaka nadogradnja koja naiđe, nije nepoželjna, naprotiv. Ipak, ta nadogradnja mora da izraste iz vrhunskog palpa.



SILVER HAWK nije baš film na kome će se prelomiti tradicije snimanja filmova. Ni u svetu, ni u samom HK. Ipak, reč je o filmu koji zna svoje mesto u lancu ishrane, te bez mnogo post-efekata radi na konstituisanju elementarnog stripovskog palpa.



Priča i scenario su podnošljiv libreto sa Jingle Maove odlične i šminkerski urađene akcione scene u kojima uz Michelle Yeeoh na vrlo zanimljiv način učestvuju i Luke Goss, negativac iz BLADE 2 i Michael Jai White (jedan od boljih poznavalaca borilačkih veština, uz Wesley Snipesa, verovatno najbolji nastavljač Jim Kellyjeve tradicije), guilty pleasure crnac koga je nažalost Tarantino izbacio iz final cuta za KILL BILL VOL. 2 (igrao je Billovog telohranitelja).



Inače, Michelle Yeoh ima 44 godine, još jedna potvrda koliko su nam HK akcioni heroji ostarili. I podsetnik da biološki časovnik neumitno otkucava nad našim omiljenim žanrom.

EUROTRIP/RUBY & QUENTIN/SCENES DE CRIMES

Doslo je vreme za evropski film...

U to ime sam pogledao EUROTRIP, nastavak Todd Philipsovog klasika ROAD TRIP, i mogu reci da, iako ga se Todd odrice iz nekih poslovnih razloga, ovaj film stoji kao dostojan nastavak. Naravno, on nema tu fundamentalnu Toddovu preciznost i smisao, ali uspeva da izvuce maksimum na nivou cistog komediografskog zanata.

Inace, u filmu se pojavljuju Rade Serbedzija i Pedja Bjelac, koga smo nedavno mogli videti u filmu KAD PORASTEM BICU KENGUR. Koliko je za Serbedziju ovakav film ipak demise posle high-flying avantura sa Cruiserom, toliko je za Bjelca iskupljenje...

Zatim, sam gledao novu krimi komediju Francis Vebera RUBY & QUENTIN sa Jean Renoom i Gerard Depardieuom. Najzad je rec o jednom francuskom blokbasteru koji ne pokusava da simulira holivudsku moc koju ionako ne moze da dostigne vec svoju nemogucnost da bude Holivud pokriva francuskim resenjima. Ne znam da li je ovaj film postigao zeljeni uspeh na francuskim blagajnama ali ako jeste, mozda nas ceka i americki rimejk jer je pitch o maloumniku i gangsteru potentan za holivudsku razradu...

Konacno, video sam i film SCENES DE CRIMES Frederic Schoenendoerffera. To je sin cuvenog Pierrea, starog desnicarskog dokumentariste i reditelja ratnih filmova o Indokini. Ovajn film je priprema za Fredericov sledeci film AGENTS SECRTES, spijunski triler o kome cujem jako dobre stvari. U tom filmu se pojavljuje par koji obelezava sve najbolje recentne francuske filmove Cassel-Bellucci. SCENES je police procedural serial killer flick koji u taverierovskom maniru istrazuje zivote policajaca nasuprot prici o potrazi za ubicom. Ipak Frederic pokazuje sklonost ka holivudskoj elipsi i atraktivnosti te izdize nivo iznad zanimljivog ali ipak rutinskog scenarija.

MINDHUNTERS

Gledao sam MINDHUNTERS!

Film spada medju Rennyjeva vrhunska ostvarenja.

Po mom misljenju, razlog zasto ga do sada nisu plasirali u bioskope je u tome sto Miramax/Dimension ne mogu da shvate kako da ga prodaju narodu. Naime, film nema neki star hook, te oni cekaju da se Val Kilmer i Christian Slater malo oporave pa da ga tako puste. Serial killer angle je vec istrosen, cak i u pouzdanoj varijanti sa Ashley Judd. Filmu nazlaost nedostaje neki gothic hook da se prodaje kao horor. Zato je zarobljen na polici.

Da je New Line producirao ovaj film, vec bi zaradio 100 miliona ali sa Weinsteinima ima nesigurnu sudbinu.

Najbitnije je da film nije unreleased sto je los.

Scenario je tight. Nista o cemu ce se pisati mnogo, ali vrlo precizan i bez suvisnih detalja i sala. Prica se da ga je u nekom casu doktorovao i Ehren Kruger.

Scenario je posluzio kao racionalizovana kicma za ulazak u svet Rennyjevih fetisa. A renny ovoga puta isporucuje socan film bez pogresnog kadra. Fotografija je besprekorna, film je savrseno osvetljen. Cini se da je Renny u ovom slucaju too fuckin` slick. Svaki drugi reditelj odstupi bar malo, ima neki svoj kink, ali ne i Renny. Tony Scott je prljav, Renny je cist. Renny radi kao hirurg. Sklapa filmski les koji izgleda potpuno kao manekenka. Fenomenalno.

Renny uspeva da cak polemise i sa samim sobom. Pravi direktne omaze svojim heartstopping scenama iz CLIFFHANGERa i DEEP BLUE SEA, a podseca nas i na LONG KISS. Medjutim, ne propusta i da konstruise tri perfektne autenticne, i nikad do sada vidjene scene.

MINDHUNTERS je film koji se ne busa svojom autenticnoscu te ne verujem da moze biti privlacan najsiroj publici. Medjutim, njegov unutrasnji estetski mehanizam cini da se dokaze kao veliki film. MINDHUNTERS ce vremenom samo rasti kao klasik, kada se prevazidje njegov trenutni autsajderski polozaj. Koncept ovog filma je mrtav ali ga Renny svojom hirurgijom spaja da bi ga kinestickom alhemijom podigao u visine. Svaka cast!

HAPPY CAMPERS

OK, dobro, ja sam zaista addict za razne teen filmove, od nekih vidjenijih coming-of-age do najcrnjeg gross-outa.

Ipak, cini mi se da sam naisao na klasik, u ravni edgy neprepoznatih dostignuca poput ADDAMS FAMILY VALUES ili CLUELESS. S tim sto ih ovaj film na jednom tematskom nivou prevazilazi jer njihove glevne adute koji se javljaju relativno retko, i zato su ovi filmovi neizbruseni dijamanti, plasira konstantno.

Ovu cinicnu pricu o dozivljajima u letnjem kampu je snimio Daniel Waters, neznani junak americke scenaristike. Poceo je kao pisac scenarija za kultni teen hit HEATHERS da bi se ubrzo nasao kod Joel Silvera i postao script doctor. Nikada se nece saznati sta je sve doctorovao ali je potpisan na HUDSON HAWKu, FORD FAIRLANEu (filmu sa najvise one-linera u istoriji), BATMAN RETURNS i DEMOLITION MAN. Ostaje tajna koje je sve nerealizovane scenarije napisao i, konacno, koje je sve filmove doctorovao.

HAPPY CAMPERS je njegov rediteljski debi, film koji se prakticno nije ni pojavio u bioskopima. Rec je o filmu sa strukturom backwoods konzervativne tinejdzerske gross-out komedije iz osamdesetih. Dakle, kamp, suma, jezero, a ubrzo postaje vrlo ozbiljan i promisljen, a opet podjednako zabavne drustvene satire, prozete hrabrom komedijom.

Cini se da je Waters u ovom filmu pokazao do kojih visina moze da dosegne tinejdzerska komedija ukoliko se pravilno uradi. Jako bitan element je i definitivna inspiracija koju je imao, ravna onoj iz HEATHERS faze. Dakle, HAPPY CAMPERS je negde na razmedji AMERICAN PIE i BUDJENJA PROLECA, ekspresionisticka teen komedija. Potrazite ga!

GODSEND

Inace, gledao sam GODSEND, prilicno promasen film, za koji mi je ipak jasno zasto je uopste sniman. Ima nekog talenta i ideje u scenariju Mark Bombacka, koji je najnoviji kandidat za pisanje DIE HARD 4. Ipak, postoji atmosfera klanja vola za kilo mesa u celoj stvari, suvise propustenih prilika i suvise nedopustivih gresaka. Ipak, par momenata inventivnosti i sugestivnosti daju ovom filmu oreol ogromnog ali zanimljivog promasaja...

TIGER CAGE/DEATH RACE 2000/THE ARAB CONSPIRACY

Nastavio sam kopanje po starim delovima kolekcije videoteke MAX. Prvi mi je pao u sake TIGER CAGE, staro izdanje Beograd Filma, na kome je prevod radio Dragan Jelicic.

Rec je o kultnom hongkonskom policijskom filmu koji je rezirao Yuen Woo Ping. U ovom filmu on ne overdozira sa svojim kung fu zahvatima. Ima ih, medjutim akcenat je vise na pucnjavama i automobilskim poterama, sa narocitim fetisom za gazenje kolima.

Meci pogadjaju meso kao kod Wooa. Razlika je u tome sto nema slow-motiona u kome se krv rasprsakava vec je sve vrlo naturalisticki.

Film je odlican, i lepo je osetiti Woo Pinga van tipicne wirework ili kung fu postavke.

Potom sam ponovo gledao Bartelov DEATH RACE 2000/ Kada sam ga gledao klinac bio mi je straight akcijas. Tek sam sada sposoban da ukapiram, kakve je to ludacka satira, pa tek onda akcijas. Oseca se Cormanov uticaj na planu gorea. Oseca se rediteljska pismenost Lewis Teaguea koji je pomocnik, vide se cameo uloge tog Cormanovog putujuceg cirkusa, medjutim, Bartelova interpretacija antiutopije je dominantna i ona omogucuje da ovaj film dan-danas stoji kao klasik.

Mislim da bi nekada najavljivani Paul Andersonov rimejk sa Cruiseom, ako bi bio dosledno uradjen, mogao da vrati ovu pricu u americku ideolosku arenu, na velika vrata.

Konacno, overio sam jedan od klasika sa srpskih televizija THE ARAB CONSPIRACY Richarda C. Sarafiana. Rec je o trielru u kome se jedna opasna lady assassin ubacuje da zavede i likvidra saudijskog diplomatu koga igra Sean Connery. Sarafianov glavni adut je totalna relaksiranost i insistiranje na vantrilerskim lementima koji pojacavaju trenutak kad se akcija zaista zagreje. Lokacije su super iskoriscene i film posteno pruza gledaocu sve ono sto ne moze da ima...

TROY

TROY je film koji je slabiji nego sto izgleda.

Rec je o filmu koji treba da se gleda u drustvu, naprosto zato sto u sebi sadrzi izvesne redundantne elemente koji se moraju prikazati neofitima. Osnovni problem ovog filma je u pogresnom tretmanu mita. naprosto, prica o opsadi Troje je pre svega mit, pa tek onda istorijska cinjenica. Mit je konstituisan od prisustva bogova i ljudi. Pesnicka tumacenja ovog mitskog gradiva su brojna a ILIJADA je, kao i TROY, samo jedno od tih tumacenja. TROY kao ni mnogi anticki tekstovi te vrste nema puno veze sa ILIJADOM, niti se to od ovog filma moglo ocekivati.

Medjutim, kada se u filmu TROY izbaci neizmerno bitan element bozanskog uplitanja u dogadjaje, kada se ne samo ne izobrazavaju bogovi, vec se ukloni i uticaj raznih prorocanstava, onda se gubi osnovna kopca sa tom pricom.

Naime, kao sto sudbinu junaka tragedije cine hibris i hamartija, tako i zaplet svake od njih cini uticaj bogova, koji moze biti konkretan, u pojavnom obliku, ili barem indirektan. Scenarista David 25th HOUR Benioff izbegava bogove i prorocanstva i ostavlja nas sa realsiticki konotiranim mitom ciji iracionalan zaplet zapravo ne moze da veze savremenu publiku.

Ipak, kao sto rekoh TROY se OBAVEZNO mora gledati u drustvu,. a opijati su pozeljni.

Kada se gleda u drustvu, dobijate priliku da apstrahujete salo ovog filma i da uzivate u bitkama koje su fenomenalne. Ne samo da cete uzvikivati `Ridli Skote pojedi svoja muda!` nego cete cak uspeti da buduete i uvuceni u neke od set-pisova preko Petersenovoe stamene, postene, rezije u kojoj ne mora da se trazi subjektivni plan vise.

Takodje neke od inovacija su vezane i za detaljno prikazivanje kakve posledice ostavljaju razna seciva na telo i glavu onog koji njima biva proboden/udaren/pogodjen.

U krajnjoj liniji, ovaj svet nikada ranije nije prikazan sa ovakvim zarom. Jedini aspekt u kome ventualno TROY moze zaostajati za GLADIATORom je aspekt mirnih scena u kojima Ridleyev sminkeraj moze da zabasuri ispraznost razgovora. Petersen relativno konvencionalno resava te situacije, i za razliku od Ridleya daje jednu zaista opipljivu teksturu svetu kojim se bavi. Ocigledno je CGI napredovao.

TROY takodje sa ukusom eksploatise tipicnu holivudsku glumacku podelu, matori Englezi igraju aristokratiju, Helena nije neka sexpot na prvu loptu vec je vise onako etericna, itd. Ali, OK, ovo i jeste holivudski pokusaj da se reafirmise mit. Mislim da je jedina greska u tome sto su mirne scene morale vise nalikovati MATRIXu a da su bitke morale ostati ovakve kakve jesu...

U svakom slucaju, mislim da je TROY obavezno stivo, i da je jedini uslov da se ne overdozira sa zeljom da se ispuni ILIJADA, i naravno, odlazak sa prijateljima...

TROY je dobro zarevanje pre nego sto nam Oliver Stone ne isporuci THE G(r)eek flick ALEXANDER koji ce verovatno biti edgy i pokusace da penetrira istoriju i mit (premda su TROY i ALEXANDER neuporedivi zato sto ALEXANDER ima bogatu istorijsku gradju iza sebe...)

PUSHER 3

pogledao sam i PUSHER 3, (courtesy of Ginger).

Drago mi je da se Refn vratio u Dansku jer se realno u Holivudu nije snašao. PUSHER 3 je moćan nastavak njegove gangsterske serije, koja je lansirala Madsa Mikkelsena koji sada igra villaina u CASINO ROYALE.

PUSHER 3 je brutalan gangsterski film, blizak poetici DOGME, slikan kamerom iz ruke u kome se Refn, što je nama najzanimljivije bavi srpskim junacima iz serijala. To su oni epizodni gangsteri iz prva dva filma koji sada dobijaju svoju solo tačku.

PUSHER 3 se u tom momentu pretvara u srpski gastarbajterski SOPRANOS, i veći deo filma je na srpskom. Ono što je možda najluđe od svega je da je Refn u prikazu Srba mnogo precizniji i skreniji nego naši autori, i PUSHER 3 je kao neki srpski film, samo dobar. na ovoj kopiji koju ja imam se jako retko uopšte aktiviraju titlovi sve je na srpskom, sa malo hrvatskih tonova pošto je Zlatko Burić čini mi se Hrvat.

Kako god bilo, super bi bio štos da PUSHER 3 zovu na naše festivale, pošto je film po nekoliko kriterijuma praktično srpski.

Naravno, Slavko Labović se pojavljuje u par scene-stealing situacija, koje uključuju vrlo upečatljiv gore momenat.

* * * / * * * *

PRAY FOR DEATH/RAGE OF HONOR/JUGGERNAUT

Proteklih nedelja sam intenzivno prekopavao po starim naslovima videoteke koja se seli i opredelio sam se da ponovo overim neke od vintage Sho Kosugi naslova iz detinjstva. Dok sam ih overavao podsetio sam se da je dva kljucna , izuzev samog klasika NINJA, rezirao Gordon Hessler, reditelj danskog porekla cijim se opusom iz Hammer faze bavi Kim Newman, narocito flickovima koje je snimio sa Vincent Priceom.

Hesslerovi Kosugi flickovi PRAY FOR DEATH i RAGE OF HONOR su straight-edge vengeance flickovi, sa iznenadjujuce solidnim rediteljskim pristupom, kakav se danas jedva srece i u blockbusterima. Borilacke koreografije jesu prilicno trapave, ali opet sve se krece hard-R teritorijom. Filmovi koji po sebi nisu nista narocito takodje sadrze obilje bolesnih elemenata koji su me prilicno iznenadili, medjutim, cini mi se da su savremeni generic negativci sa engleskim akcentom ucinili da zaboravim kako su svojevremeno, tokom osamdesetih villaini bili toliko zli da su pored zle profesije bili i izopaceni.

Kljucni film proteklog perioda za mene je ipak bio JUGGERNAUT Richarda Lestera koji je postojao na nekom apokrifnom Jadranovom originalu, medjutim nikako nisam uspevao da ga se dokopam. Konacno sam narucio NTSC iz Amerike i video sam ga u punoj slavi.

Film je cudesan. Lester je svakako jedan od najbitnijih reditelja, u to nema sumnje. Medjutim, ovaj film je cak i vise nego sjajan. Ovaj film je u prilicnoj meri anticipirao neka od najvecih remek-dela savremenog filma poput DIE HARD, a ponajvise DIE HARD WITH A VENGEANCE.

Scenario je konvencionalna prica o ludom bombasu koji radi ucene postavlja bombe na putnicki prekookeanski brod. Dok odugovlace pregovore sa njim, Britanci salju svoje mornaricke eksperte za eksploziv da se ubace na brod i krenu da rasparcavaju bombe. Ubrzo, situacija postaje nepodnosljivo komplikovana buduci da je bombe bezmalo nemoguce demontirati a bombas prekida pregovore posto umalo upadne u policijsku klopku.

Samo pisanje je odlicno ali u rukama drugog reditelja ovaj film ne bi bio nista vise do star-studded filma katastrofe kakve je tada pravio Irwin Allen.

Medjutim, Lester uvodi neverovatan cinizam u pristupu temi i egzekuciji. Dok brod odlazi sa doka u pozadini cujemo razgovor dva muskarca i repliku koja glasi `So, Humphrey, your place or mine?` O toj vrsti ludila mozemo govoriti na nivou same intonacije.

Sama slika je takodje vrlo specificno strukturisana. Lester medju prvima pokrece kameru u ovoj vrsti avanturistickog filma. Ranije je ovakav mejnstrim slikan relativno staticno, sa odmereneim, artificijelnim pokretima kamere. Cak su i neki nagli pokreti kamere radjeni pravolinijski. Lester uvodi kameru iz ruke. Daleko od toga da njegova kamera baulja kao sto danas ima slucajeva, ali on uspeva da nas ubaci u sred akcije. I to u sred akcije koju glume Richard Harris, Dave Hemmings, Omar Sharif. Gotovo da nikada nisam video film u kome je sa tolikom verite ostricom tretiran neki od ovih velikana koji su prosto oduvek izazivali reditelje da ih snimaju staticno. Mozda sam zato sada vise nego inace dobio priliku da jasem uz rame sa ovim kuckinim sinovima...

JUGGERNAUT je apsolutna preporuka. Ukoliko vam naleti na kablu, satelitu, VHSu, sprijateljite se sa mnom pa vam dajem kasete, koja god kombinacija da je, potrazite ga...

KILL BILL VOL.2

KILL BILL VOL.2 je izvanredan film. sa njim je Tarantino zaokruzio citav stunt koji je zeleo da izvede, a to je provodjenje gledaoca kroz doktoriranje na temu pet vrsta exploitationa, i to bas grindhouse flickova.

zanimljio je da sam bas ovih dana gledao CIRCLE OF IRON koji se obilato citira u KILL BILL VOL. 2 a da sam iste veceri sa TCM snimio Tay Garnettov POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE...

ono sto je glavni domet ovih filmova je to sto je Tarantino prepoznao da citav exploitation film pociva na konsatantnom prevazilazenju konvencije i konkurencije, i onda je u svoja dva filma ubacio situacije koje citiraju ili same u izvornom obliku prevazilaze standarde. upravo po konstantnom prevazilazenju redovnih dometa, KILL BILL transcendira eksploataciju i postaje umetnicki film, a opet s druge strane, u svakom kadru ostaje i exploitation...

moram priznati da KILL BILL VOL. 2 poseduje vecu toplinu spram likova i moze se posmatrati kao ozivljavanje, produhovljenje beslovesnog prvog dela. kao stari beslovesnik, ljubitelj Tony Scotta itd. moram priznati da je meni prvi deo drazi. naprosto, mene narocito ne zanima kakvi su to likovi. iskreno receno zanima me da vidim dobro rokanje i rezanje na pokret.

reagujem kao i vecina decaka.

prvi film je bio za decake. drugi film je za devojcice. na neki nacin, Tarantino se poneo kao Milorad Pavic. imamo KILL BILL za decake i devojcice. drugi deo je za devojcice. uspeva da ubaci emociju i humanu logiku u celo zbivanje.

iako me taj pristup narocito ne zanima, moram priznati da je u tome uspeo, te na neki nacim mogu reci da je zabavio i mene, coveka srca kamenoga.

THE SILENT FLUTE

Sinoc sam gledao jedan apsolutno bizaran film koji bih svima preorucio jer mislim da je rec o zanemarenoj a dosta bitnoj karici zanrovske istorije ako ne bas i evolucije.

Rec je o filmu koja sam iskopao na neopisivo prasnjavom originalu Zeta Filma pod naslovom TIHA FLAUTA, premda se pored bukvalnog naslova THE SILENT FLUTE u vecini literature javlja kao CIRCLE OF IRON.

Rec je o filmu koji je Stirling Siliphant napisao po prici koju su smislili Bruce Lee i James Coburn. Smisljanje price se verovatno desilo u vreme euforije kada je groznica kung fua zahvatila Holivud, te su mnoge celebrities posecivale Bruce Leejeve casove.

James Coburn je iz takvog prijateljstva poceo da saradjuje sa Leejem.

Film koji je proizasaio iz te saradje, nazalost ne donosi nijednog od njioh u glavnoj ulozi. Glavne uloge tumace Jeff Cooper i David Carradine. Stavise Carradine tumaci cak cetiri uloge u filmu. Zatim se pojavljuje i Christopher Lee, i Eli Wallach i Roddy McDowall. Citava akcija ima nesumnjivo visok profil.

Film prikazuje duhovno i borilacko putovanje belog junaka kroz nekakvo azijsko bespuce, u potrazi za Knjigom u kojoj su sadrzane sve istine.

Film se desava u nedefinisanoj epohi, u nedefinisanoj zemlji po cemu film ulazi u sfere fantasy opredeljenja. U sustini, ipak, najvecu deo zanrovskog gradiva ima borilacki karakter, premda tehnike nisu elaborirane niti striktno koreografisane. Ipak, i u ovom predindustrijskom obliku, scene borbe pokazuju osmisljenost i proisticu iz lika.

Film je rezirao Richard Moore.

HELLBOY

Crippled Avenger je pogledao HELLBOY. Da vam kazem ja sta je to...

Salim se.

Potrudicu se da budem vrlo nepretenciozan.

Film je ODLICAN. Idite da ga vidite, necete zazaliti, itd. Verujem da to niko nije morao da vam kaze.

No, ja se ovog puta necu baviti pitanjima zasto je film odlican. osim sto cu reci da mi je ghoul priznao kako je pod utiskom Selme Blair isao na net da trazi mp3 sa pesmom Bijelog, ne Bijelinog, vec bas Bijelog Dugmeta o njoj...

Dakle, mislim da je Selma, koju imam na nisanu jos od CRUEL INTENTIONS i BROWN`S REQUIEM ogroman dobitnik posle ovog filma i da ce napokon zaigrati u dobrom visokobudzetnom Holivudu kao sto zasluzuje umesto da se smuca (da ne kazem potuca) po indie filmovima.

I sve je u filmu super i Bog zna kako.

Sta su problemi?

Prvo, mislim da se Holivud vec jako dugo ismeva satanistima i uskoro ce pretrpeti zescu kaznu za to. HELLBOY uvodi veselog djavolka u nase domove, on radi za Sluzbu, inace mu je srce slomljeno, ali hej voli fast food, drustvo i humor. Jedino ne voli kafanu...

Drugo, problem je sam strip koji je potpuno idiotski. No, u okvirima toga sto strip nudi, film je vise nego dobar.

Trece, moram priznati da je Hellboy idealna rola sa Arnija. Skoro bez sminke. Anrnie bez sminke je tri put veci frik od maskiranog Perlmanna. U krajnjoj liniji, ko je prokleti naci frik prizvan pred kraj rata? Ko vam prvi pada na pamet? Arnie!

Hellboy je morao biti Arnijeva testamentarna rola. To je vec pitanje metafizike. Prosto mi nije jasno zasto ti ljudi koji vec prave filmove o tome da se svet rusi ako nadjes odredjeni kamen, odredjenog dana, malo ne pozabave i vlastitim demonizmom?

Arniejev testament je mogao biti u filmu END OF DAYS da ga Hyams nije onako besprizornicki unakazio.

Dakle, poslednji ozbiljan protivnik Arnieju je Mracna Strana. I HELLBOY je naprosto zaokruzivanje kruga.

Na pitanju podele dolazimo i do Cetvrte, kljucne tacke.

Del Toro je odlican reditelj. Ja sam njegov veliki fan i jedan od gurua njegove popularizacije dok je jos bio nepoznat Miramaxov uvoz iz Mexica.

Medjutim, Del Toro nema ono sto su imali autori koji su ucinili Arnija zvezdom.

Sad cu pokusati da objasnim sta je to. Ne znam da li cu umeti.

Postojala je stara izreka u Holivudu da ne mozes da budes reditelj ako ne umes da jases konja. Uveren sam da Milius, Cameron, McTiernan i Verhoeven mogu da jasu konja. Kao sto Del Toro a jos manje Jackson, recimo, ne mogu.

Ovo je vec ezoterija, ali mislim da ovu vrstu filma uspesno moze da zauzda kuckin sin koji moze da kontrolise konja. Tacno je da je imao manji budzet nego sto treba, i da tu sigurno izvire izvesni deo te skoro neobjasnjive ispraznosti koja stalno opterecuje film. Mislim da bi se tip koji jase konja izborio za veci budzet.

Kako se to reflektuje na film? Cudno je to sto cujete od mene, ali nazalost HELLBOY je suvise skrojen. Sve je tight. Nema tacaka na kojima se autor iskazuje u nekom iracionalnom produzavanju poput Michael Baya u BAD BOYS 2. S druge strane, nema situacija u kojima se reditelj suocava sa barbarogenijalnim pitanjem `Kako ovo da snimim?` Del Toro apsolutno vlada konvencijom, na svakom nivou vlada jezikom koji unutar samog rasporeda planova i pokreta kamere sugerise sta se zbiva. Znamo da je horor ili akciona scena i pre nego sto krene samo zbivanje. Po smeni kadrova. A sustina je da povremeno poput Sergio Leonea ili David R. Ellisa imamo stuaciju u kojoj je autor naprosto snimio desavanje na neki nov i talentovan nacin...

Slicno je i scenografijom i kostimom. Nema dovoljno interakcije sa tim materijalima. Framing je uzak. Sve je on the need to know basis. Del Toro nije prvi koji kreira neki imaginarni ili barem polu imaginarni svet u kome ce se desavati spektakl, pa ipak ima primera gde se takav problem ne javlja. uzmimo Verhoevenov STARSHIP TROOPERS. Udarci njegovih buba koje su podjednako bizarne kao bica u HELLBOYu zaista bole, i to ne samo zbog rejtinga...

Ali, takav kakav je, Del Toro jeste najbolji sto reditelj moze da bude u njegovoj vrsti... I HELLBOY je u tom kljucu savrsen.

A u nekom ukupnom estetskom smislu je ODLICAN...

THE LADYKILLERS

Gledao sam THE LADYKILLERS Brace Coen. Na ovom filmu su potpisani Ethan i Joel. Mozda zato ne spada u sam vrh njihovog opusa. Ovom rimejku se ne moze osporiti da je zabavan, medjutim, cak i iza zabave koja je solidna premda ne i narocito intenzivna, stoji jedan klasicisticki postupak, poprilicno lisen invencije. Coenovi u ovom filmu prave dosledan rimejk originala. Nazalost, ni u cemu ga ne prevazilaze sto znaci da je njihov film pomalo anahron. A svakako nije mahnit kao jedan drugi klasik na ovu temu. Govorim, naravno, o filmu DUPLEX, koji je upravo film kakav bi Coenovi trebalo da prave.

Ipak THE LADYKILLERS je jedna solidna komedija, sa nekoliko spektakularnih elemenata, narocito u liku Tom Hanksa i Tzi Ma, ali nazalost, mislim da su upravo ova dva cinioca mogla biti pametnije iskoriscena.

SLUMBER PARTY MASSACRE 2/ORCA-THE KILLER WHALE

Nastavlja se prekopavanje po skrivenim coskovima videoteke MAX. U svom poslednjem naletu sam odgledao SLUMBER PARTY MASSACRE 2 i ORCA-THE KILLER WHALE.

SLUMBER 2 je bizaran film. Producirao ga je Corman a rezirala Deborah Brock koja je dobri andjeo Vincent BROWN BUNNY Galloa i veliki fetisista filma ROCK`N`ROLL HIGH SCHOOL koji u SLUMBER 2 samo voli a potom snima i sequel. Go figure...

Film je los, ali nije dosadan i prilicno je bizaran. Daleko od toga da je bolestan i strasan ali je zanimljiv u svojoj potrebi da eksperimentise na terenu gde eksperimenta obicno nema. Kada se radi takva vrsta cheap bottom of the barrel materijala, obicno se ide na rip-off i na logicno sklopljenu celinu koja se pravi da je major film. I obicno inovacije iz B-filma proisticu iz toga sto se autori trude da isplivaju iz konvencije i nametnu se necim novim. Medjutim, SLUMBER 2, donekle kao i SLUMBER izvorni, nimalo ne lici na more slashera koji su ih okruzivali. Prvi SLUMBER je bio malo posprdan, premda ne i cisto parodican, dok je Dvojka potpuni departure.

ORCA-THE KILLER WHALE je pak cist klasik. Prosto je neverovatno kako je kritika previdela ovaj dragulj. Film je nastao kao klinicki rip-off Spielbetgovog mega-hita JAWS koji je promenio istoriju Holivuda prebacivsi formulu B-filma u veliki budzet, ucinivsi nemogucim da snimis zanrovski film za samo 100 000 dolara sa jednim od brace Carradine.

ORCA je neka vrsta spin-offa JAWSa. Richard Harris igra robertshawski lik okorelog ribara, poput Quinta, koji hvata morske zveri za razne podvodne cirkuse. On ubija zenku kita ubice i superinteligentnmi kit se nameri na njega.

Reditelj Michael Anderson, inace pouzdani isporucilac tvrdog zanrovskog materijala je nailovao film. uspeo je da na savrsen nacin prikaze mitsku borbu ribara sa superinteligentnom zivotinjom kroz koju se junak zaista promeni. Epizodni likovi ne odmazu Harrisu, ali je ORCA pre svega film o njegovom liku koji mora da se izbori sa svojom savescu olicenom u osvetoljubivoj zveri.

Bilo bi blasfemicno reci da je ORCA bolji film od JAWS jer realno nije. Medjutim, svakako je najvredniji sledbenik tog filma. Medjutim, to sledbenistvo definisem vrlo usko. Naime, moze se reci da je JAWS najbolji moguci film koji je Spielberg mogao napraviti na tu temu. ORCA je odlican film koji bi Englez mogao napraviti na tu temu. Ako smognete snage, potrazite ovaj klasik na starom originalu Makedonija Filma i ne obazirite se na dve Maltinove zvezdice ili zgrazavanje u Halliwellu.

PROM NIGHT/SKYJACKED

Planira se preseljenje mog gurua Maxa i njegovog hrama. Poslednje dane sam zato proveo u njegovom backroomu panicno pretrazujuci stare originale koji ce uskoro biti sklonjeni. Naravno, oni ce i dalje biti dostupni, medjutim, nece nam uopste biti u vidokrugu i necemo imati priliku da se setimo sta sve ima kod Maxa.

U to ime sam pogledao stari slasher programmer PROM NIGHT, na Deltinom originalu, sa Jamie Lee Curtis, iz vremena kada je bila beznadezno zatvorena u slaher movie zanru. PROM NIGHT je kanadski film, rezirao ga je Paul Lynch i totalni je kuriozitet da bastovana igra David Cronenberg`s own private weirdo Robert Silverman a da jednog od klinaca igra potonji C-akcioni superstar Jeff Wincott, koji se tek minimalno rehabilitovao igrajuci u drugoj sezoni serije 24.

Film je prilicno slab i nije bas naslov koji ce izazivati nostalgiju za slasherima iz ranih osamdesetih. Medjutim u ovom filmu ima nekih zanimljivih elemenata. Naime, cak i u jednom prilicno nezanimljivom, utrnulom ostvarenju kao sto je PROM NIGHT postoji prijatna jednostavnost prizora. Naprosto, iako je rec o poslovno sracunatom i determinisanom filmu, njegovi likovi na cisto materijalnom planu egzistiraju. Glumci iz te epohe imaju neverovatnu telesnu ubedljivost. U tome im pomaze i vrlo nepretenciozno snimanje prirode u kome se naprosto prevazilazi izvestacenost i stegnutost savremenog komercijalnog filma.

Potom sam pogledao Guillerminov SKYJACKED. Ako apstrahujemo cinjenicu da su neka trashy resenja iz ovog filma direktno iskoriscena za ismevanje u filmu AIRPLANE!, film je vrlo napet. Prva polovina filma je odlicna a ostatak bi se mogao nazvati vrlo intrigantnim zato sto Guillermin zalazi na teritorije psihopatologije u koje se nikada nije zalazilo u Mad Bomber filmovima.

SPARTAN/DAWN OF THE DEAD

SPARTAN je odlican film, po mom uverenju verovatno i najbolji u Mametovom rediteljskom opusu. U ovom scenariju on uspeva da obuzda svoju raspisanost. Po prvi put u svom radu, mamet uspeva da izbaci junake i pricu u prvi plan i da svoje intervencije svede na minimum. Pritom, ja nemam nista protiv mametovih obelezja. Problem je samo u tome sto su njegove majstorije povremeno uspevale da obezvrede izgradjene likove, te se cesto desi da me vise ni ne zanimaju kada vec nebrojeni put prevare jedni druge.

SPARTAN je u tom smislu bas film. Onako, bioskop. Nema sale. Direktno, cak i svesno se nadovezuje na estetiku i neke plotpointe serije `24` cak i vrlo konkretno, te ako bih zeleo da vidim `24: The Movie`, ne bi bilo lose da SPARTAN bude uzor i polaziste kako da se izgradi film.

Val Kilmer je u formi. To me raduje. Kada je nanizao BLIND HORIZON i SPARTAN, sa MINDHUNTERSom koji se sprema, raduje me njegova gluma u Shane Blackovom KISS, KISS, BANG, BANG. Stavise, ne da mi mira...

DAWN OF THE DEAD je film koji nudi dva nevidjena set-piecea. I ono sto se desava u medjuvremenu nije bas ogavno, ali nije ni dobro niti dovoljno mastovito i razigrano. Najpre, film ima previse likova a niko od njih nije zanimljiv, to jest, ni sa kim od njih ne jasemo. Zatim samo tkivo filma obiluje PSIHODRAMATIZACIJOM, koju slabo varim.

Nisam preterani fan Romerovog DAWN OF THE DEAD, stavise imam razne primedbe za taj film. Ali, ipak, to je bila epoha dobrog filma i Romero je naprosto radio u miljeu gde je mogao da ozbiljno osmisli i osvesti zanr. Snyder i Gunn prave rimejk sa gimmickom, sa ponekom dobrom idejom, ali naprosto ne pokusavaju da kazu ono sto nam je Romerov izvornik govorio.

Inace, prakticno i da nema filma koji uspeva da dobro odrazi tu civilizacijsku nultu tacku kada nastupa potpuna sloboda. A to su upravo razne vrste apokalipticnih situacija. Mislim da je vreme da se konacno pojavi zombi film koji ce postici upravo taj efekat. Koji ce nas odvesti u grad na dan kada pocinje NIGHT OF THE LIVING DEAD. Nazalost, psihologija filmskih autora je takva da zele da se pre ili kasnije zatvore u Policijsku Stanicu 13.

TAKING LIVES

pogledao sam TAKING LIVES. upravo zbog DJ Carusa mi je to bio jedan od najocekivanijih filmova godine. rec je o projektu koji je prvobitno developovao Tarsem kod Bruckheimera ali se film ubrzo nasao u turnaroundu i zavrsio u Warneru.

DJ Caruso me je prijatno iznenadio filmom THE SALTON SEA. moram priznati da mi je najprijatniji element tog filma bila rezija, premda mislim da je scenario jedan od boljih svoje vrste. ne volim filmove sa prevelikim brojem frikova po kvadratnom metru i THE SALTON SEA je na tom planu igrao na ivici faula ali se na kraju ispostavio kao dobar i bitan film te ga sad ponosno cuvam na kaseti.

THE SALTON SEA je imao neku vrlu zanimljivu luzersku pricu oko sebe. izasao je u pogresnom trenutku asa castom koji u to vreme nije bio aktuelan i nekako je sve bilo uzasno pase oko njega. cini mi se da je nesto konkurisao RINGu i tako tim filmovima gde zaista nije imao sanse.

TAKING LIVES je luzerski na drugi nacin. DJ Caruso u njemu pravi suprotnu gresku. snima film koji je toliko in da je pase, odmah na startu. svi sastojci filma su do te mere efemerni da boli. naime, imamo serial killer flick sa Angelinom Jolie, sa Ethan Hawkeom koji izigrava kinky Warner Bros personality iz TRAINING DAY. i Kieferom koji se pojavljuje u istoj funkciji kao u PHONE BOOTH, kao special guest star, sto je televizijski termin, a opet s druge strane, radeci seriju 24, Kiefer deluje relevantnije na TVu nego na filmu ovih dana.

Joe Bokenkamp je napisao adaptaciju romana Michael Pyea. Problem je u tome sto je adaptacija pogresno koncipirana. Nisam citao roman, dakle govorim iskljucivo o drmaskom aspektu. Prvo, broj likova je suzen cime se onemogucuje mogucnost za obrte. naprosto sve obrte sam video unapred. posto sam covek iz struke, obicno ih i vidim unapred ali ovoga puta su obrti prozirni cak i za laike. kada je vec takav materijal bolje je bilo da se igra na hickokovsku varijantui suspensea gde publika zna vise od junaka. no, ta vrsta konceptualizacije je ocigledno odbacena te se stepen saznanja izmedju publike i junaka stalno menja.

konceptualno hickokovska prica koja se mogla izgraditi kada bi likovi prodisali, kada bi se prekinulo sa prevelikim strukturalnim elipsama (redak serial killer flick gde vidimo samo jedno ubistvo, sve ostalo je elipsa) kada bi se gradio suspense na bazi znanja.

u ovom obliku imamo predlozak za POTENCIJALAN hickokovski triler koji je izradjen sa mentalitetom akcijasa, s tim sto neme niti akcije niti Hitcha.

fotku je radio Amir Mokri, DP koji me je odusevio radom u BLUE STEEL kao staticnom filmu i u BAD BOYS2 kao hiperkineticnom, no ovde ne nailazi na ozbiljne zahteve. uh, TAKING LIVES bas pada upravo kad se pomene BLUE STEEL...

ako je za utehu, DJ Caruso unosi malo sitnog veza, ima jedan dobar jump scare, i jedan lukav lazni rakord, ali sve ostalo je rutinski i samo pokazuje da je on stekao veliku vestinu radeci na televiziji da ni od cega napravi nesto sto se gleda. ko je video Carusovu DARK ANGEL epizodu MEOW zna o cemu govorim...

THE GATHERING

gledao sam film koji cekam vec dve godine. rec je o Brian Gilbertovom filmu THE GATHERING. Brian Gilbert ima vrlo zanimljivu filmografiju van zanra. snimio je filmove poput WILDE i TOM & VIV, koji su klasicni kostimirani engleski primeri dobro uradjene kaligrafske kinematografije. ponadao sam se da bi Brian Gilbert mogao biti novi Bernard Rose.

naravno, sa izostankom ozbiljne bioskopske premijere, ta ocekivanja su opadala, ili su se barem usmeravala sa kvaliteta na harizmu Christine Ricci. na svu srecu, film mi je bio vrlo prijatan. ne cudi me zasto se nije nasao u bioskopu. naprosto film nije opterecen svim vanfilmskim teretima i referencama koje bi ga ucinile major bioskopskim flickom. niti je rimejk, niti je sequel, niti je slican nekom veliko hitu.

THE GATHERING je najslicniji programmerima iz vremena Hammer stduija. stavise, verovatno su Hammer filmovi najvise uticali na THE GATHERING.

mislim da bi THE GATHERING morao da se nadje na jelovniku ljubitelja zanra. sto se ostalih tice, plasim se da bi ih mogao umoriti narativni konzervativizam Brian Gilberta.

i Christina Ricci rula!

SCHOOL OF ROCK/STARSKY AND HUTCH

Ovih dana su se prilicno gledali filmovi.

Prvo bih izdvojio SCHOOL OF ROCK, idealan flick za otaku. Prica o rokenrol ucitelju koji malu decu uvrstava u svoj bend sa kojim odlazi na Battle of the Bands audiciju. Mislim da ovaj film ima apsolutnu upotrebljivost za klince, i poneke odrasle. Medjutim, scenario na kome je izgradjen je prazan i prepun raznih ponavljanja. Time moj omiljeni komicar i svojevrsni alterego Jack Black biva onemogucen da zasija vec se trosi u preteranom izmotavanju. Glumacka podela klinackih uloga je sjajna i deca su prilicno slatka (sva sreca Cripple voli decu) ali je to sve nedovoljno da ispuni gromoglasne najave. Linklater je zapravo slab reditelj i o njegovoj impotenciji svedoci i to sto ovaj film koji ima materijala za 80 minuta traje preko 100.

No, gledao sam i jedan autenticno veliki film STARSKY AND HUTCH Todd Philipsa. KAKAV FILM! Ingeniozan koncept. Apsolutno ga preporucujem. Dakle, stos je u sledecem. Kao huge buff za policijske serije mogu posvedociti da je STARSKY AND HUTCH (ne mesajte je sa Mr. Hankyjevim TURNER AND HOOCH) bila straight serija, nekakva preteca MIAMI VICE. Philips je napravio komediju od konvencija serije. I to na sledeci nacin: naprosto je snimio imaginarni STARSKY AND HUTCH:THE MOVIE u seventies stilu, sa mirisom seventies pulpa i tek ponekim gegom koji iskace iz konvencija serije. I film je vanserijski spektakl. Yelena i ja smo probudili moje sirote roditelje koliko smo urlali od smeha i zakleli smo se da forsiramo samo seventies outfite od sad...

LOVE ACTUALLY

LOVE ACTUALLY me je razocarao. Cak sam malo i iznerviran time koliko je uzaludan film potpisao Richard Curtis. Naime, on je ranije imao neprevazidjenu sposobnost da pravi romanticnu zabavu sa ostrim ivicama. A u ovom pastisu je potpuno kastriran i film je sklepan od nekoliko prica koje se gotovo sve zavrsavaju uspesnom romansom, a nemaju vremena ni da se razviju, nema nikakvog problema ili prepreke. Anti-film. Ili pak emocionalni pornic, u kome se ljubav nudi umesto sexa...

BIG BOUNCE/50 FIRST DATES

Prvo sam overio BIG BOUNCE, koji je prilicno slab. Mnogo sam ocekivao od George Armitagevog flicka kojim se prakticno vraca na teritoriju blisku svom najvecem filmu MIAMI BLUES. Meni je Willeford naravno daleko superiorniji pisac od Dutch Leonarda ali nekako postoji dinamican odnos izmedju njih dvojice. Uostalom na Willefordima koje imam, courtesy of Big Daddy Tripp, ima Dutchov predgovor.

Nazalost, BIG BOUNCE je ispao bas messy affair. Doduse, ima indicija da ga Armitage delimicno nije rezirao zbog nekih zdravstvenih nevolja. No svejedno, Guiterezov skript je suvise neobavezan za americki film. I nedostaje mu cak i uzarenost Dutchovih dijaloga. Medjutim, ne bih bio Armitageov kinky fan i poverenik kada ne bih rekao da bi BIG BOUNCE, isti ovakav, samo sa francuskim glumcima, bio idealan Chabrolov film...

50 FIRST DATES je mogao da bude remek-delo da nije zaista neuspelih i glupih grossout momenata. Ovo je samo naizgled gimmick driven grossout romcom. Gimmick je toliko mracan da romcomu daje gotski element. Prica time dobija neocekivanu emocionalnost. Adam je dobar. A Drew je... Drew je... Ne znam sta da kazem. Bas sam sucker za Drew.

THE PASSION OF THE CHRIST

Gledao sam THE PASSION OF THE CHRIST. Moram prvo reci da me je film inspirisao da ga pogledam jos jednom. I da cu kompletniji komentar dati na drugo gledanje. Takodje, gledao sam ga na malom ekranu, i moram priznati da se radujem gledanju na velikom ekranu.

THE PASSION OF THE CHRIST ima zanimljiv koncept. Gibson je napravio film  koji pokusava da postavi muke Isusove u realisticki, bezmalo naturalisticki kontekst. U tom cilju ga je evidentno rezirao sam, sto je dobro jer bi neki inspirisan reditelj verovatno overdozirao sa filmskim resenjima zanemarivsi liturgiju i realisticnost. Gibson ga je rezirao po sistemu `siri plan da se vidi sta rade, uzi plan da se vidi ko govori`, nothing too fancy. Time je izbegao klopke koje bi u film uneo neko poput Ridley Scotta koji bi snimao zalazak sunca, kap, pticu na mom dlanu i tako to. Konacno, svi junaci govore svojim istorijskim jezikom. Film se desava na aramejskom i latinskom, sa povremenim titlovima na dijalozima koji su bitni za radnju. Sporedna brbljanja rimskih vojnika i slicne scene nisu titlovane sto je super.

Problem filma je najpre u tome sto koncept nije dosledno sproveden. Sve ovo je kao realisticno a opet film prati konvencionalna muzika koja bi upravo bila u Ridleyevom filmu. Zatim, neki momenti bivaju poetizovani kroz slow-motion, iz cista mira. Konacno, Gibson minimalno zalazi na teritoriju metafizike i na njoj se zadrzava krace nego drugi (dakle nema tu Scorseseove psihodelije) ali ima poneki malo nezreo prikaz nadprirodnog. U krajnjoj liniji, moramo priznati da su svi prikazi supernaturalnog, tj. svega onoga sto ulazi u sfere Vere delikatni i da jako tesko mogu biti uspesni. Te se zato moraju izbegavati i ostaviti gledaocima da sami zamisle.

Od supernatural detalja, moram pohvaliti dizajn Sotone i njegovog chriscanninghamovskog `cometodaddy` offspringa.

Kad je rec o samim mukama, ne znam o kakvom preteranom nasilju to govore. Mozda je opet kljuc u mixu zvuka. Ali, ono sto se vidi nije do sada nevidjeno. Jedino je nov kvantitet i trajanje muka. To do sada nismo cesto vidjali, narocito ne u filmovima o Isusu.

No, pogledacu film jos jednom. Gledao sam ga sa Yelenom, i onda je neizbezno u jednom momentu krenula prica o tome kako bi izgledao Joe Danteov Jesus-flick, koga bi igrao Corman, da li bi Landis igrao Judu, a Raimi nekog prosjaka... Koje bi omaze videli itd.

Ono sto je Mel Gibson pokazao sa ovim filmom je da ima petlju. I vec je na tom nivou THE PASSION OF THE CHRIST vredno ostvarenje kakvo se retko srece.

THE BUTTERFLY EFFECT

Gledao sam THE BUTTERFLY EFFECT. Rec je o odlicnom filmu i strasno mi je krivo sto ga nisam gledao na boljoj kopiji. Medjutim, cak ni kopija sa slabim tonom ne moze, jasnu ideolosku i konceptualnu matricu ovog ostvarenja.

THE BUTTERFLY EFFECT je  ucinio sve ono sto R. Kelly nije u filmu DONNIE DARKO. Spojio je realisticko preispitivanje problema mladih ljudi sa izlomljenoscu vintage Camerona i Zemeckisa. Upravo me je taj aspekt DONNIE DARKOa najvise lozio dok sam citao najave i film me je bas razocarao. Shvatio sam da cu morati da sacekam ne neku pribraniju varijantu nase, nadam se, kolektivne, vizije kako bi izgledala aplikacija TERMINATORa i BACK TO THE FUTURE na sadasnji trenutak u zivotu. Dok je R.Kelly doneo izlomljenost koja nije zemeckis-cameronovska, Bress i Gruber upravo uspevaju da stvore konsekventnu interpretaciju nepredvidljivosti putovanja kroz vreme i pokusaja da promenis stvari. A da pritom, njihov film nema klizav element vremeplova vec da se koliko god moze drzi realistickog miljea.

Zeitgeist je takodje odlicno uhvacen. narocito mi je prijala referenca na filmove SE7EN i DUMB & DUMBER koji se vrte u lokalnom bioskopu, a koji je producirao studio New Line, proizvodjac filma THE BUTTERFLY EFFECT. Kao i THE FACULTY, tako se i THE BUTTERFLY EFFECT zavrsava opesmom grupe Oasis. Pesma Oasisa na kraju filma je uvek dobar znak...

SANSA/INVASIONS BARBARES/LJETO U ZLATNOJ DOLINI/POVRATAK/BUONGIORNO, NOTTE/AMERICAN SPLENDOR

SANSA by Siegfrid

SANSA je los lumpenproleterski film koji nije dosadan zbog prilicno agresivnog kadriranja, kamere iz ruke, dosta pokreta same kamere i aktera.

INVASIONS BARBARES by Denys Arcand

Arcandov film ima izvesna sarmantna resenja ali pokazuje koliko je zapravo dobro sto odavno nema zaista ozbiljnih filmovab koji stizu sa americkog kontinenta. Arcandov kanadski film pokazuje koliko su oni u stvari svi sisli s uma. Ideologija ovog filma je da se covekovo telesno raspadanje moze prevazici novcem, da se sa dovoljno novca moze preci na duhovni momenat zivota koji se gasi. A da se duhovni elemnt gasi kada se sve veze izjednace, dovedu u sudar i pretvore u opsti cirkus. Jezivo. Istovremeno, mislim da film moze biti relativno zabavan poluprostom narodu.

LJETO U ZLATNOJ DOLINI by Srdjan Vuletic

LJETO U ZLATNOJ DOLINI je neobican bosanski film. To je film koji ne pokusava da bude klasican bosanski sevdah opus, niti pak pokusava da napravi kapital od ratnih dejstava. Rec je o pokusaju urbanog filma, americkog tipa. Najbolje se moze opisati kao prilicno lose izveden mix Dragojevicevih RANA i Kirk Wongovog THE BIG HIT.

POVRATAK by Zoran & Svetlana Popovic

POVRATAK je realno vise TV emisija nego dokumentarni film. Medjutim, Zoran  i Svetlana su najboje cuvana tajna naseg filma. Zoran je naime slovio za najtalentovanijeg ili barem jednog od najtalentovanijih ljudi na FDU no bolest ga je sprecila da napravi karijeru. Medutim, on cak i u ovom narucenom dokumentarcu o povratku Srba u Krajinu pokazuje koliko vlada filmskim jezikom.

BUONGIORNO, NOTTE by Marco Bellochio

Bellochiovi psihodelicni politicki filmovi bizarne naracije su vec poceli da me intrigiraju. Naime, taman kada postigne tonus solidnog BBC materijala, kada pomislim da ce njegov film biti solidna informacija na nivou TV serije, Bellocchio ode u totalnu psihodeliju i neocekivano zbrza pricu, svodeci film na nivo negledljivosti. Tako je i u njegovom novom filmu koji rekonstruise otmicu i ubistvo Alda Mora. Ovim nesretnim filmom je i zatvoren FEST.

AMERICAN SPLENDOR by Shari Springer Berman & Robert Pulcini

AMERICAN SPLENDOR je duhovit i solidno uradjen u kome prevelika potreba autora da oneobice pripovedanje i nedovoljna svest o filmskoj formi cine da se negde na pola puta izgubi osnonvno usmerenje filma, tako da se sasvim gube svi visi spratovi filma, poput anticipacije, recimo. Ali, zabavan programmer za ljubitelje stripa i dobar film za one koji se ne razumeju u film...

TALAYE SORGH/STUPEUR ET TREMBLEMENTS

TALAYE SORGH by Jafar Panahi

Ovo je najbolji film Jafara Panahija do sada. Sto uopste nije tesko, sudeci po njegovim ranim ostvarenjima. Osvezava to sto je film smesten u urbanu sredinu. Tako bar kad vec nema neke ozbiljnije filsmke supstance dobijamo neki pregled toga na sta lici Teheran. Medjutim, Jafar i dalje ne moze da prevazidje svoje nepoznavanje zanata, i pripovedanje koje kao da je preuzeo iz nerafiniranog crnotalasovskog filma iz sezdesetih. Srpskog. Prtiom, njegovi junaci se ponasaaju kao da jos vazi Hayesov Code i u tome je najveca tragedija. Jafar se pravi da govori istinu, da radi dokumentarno, a zapravo nas opasno laze i opasno stilizuje stvari... Zanimljivo je jos i to da je skript za ovaj filma pisao Kiarostami, koji inace radi neke tako polu dementne filmove o deci, a sirotom Jafaru uvali kosku pa ga posle zabranjuju u Iranu. Inace, Jafar je primer klasicnog state funded disideta kao sto su ovi nasi koji su kao bili disidenti a inace su ziveli u petosobnim stanovima preko puta SANU. Naporosto ne mogu da verujem da u Iranu, pazite, dakle govorim o Iranu gde je razlika izmedju reformista i konzervativaca kao izmedju DS i DSS-mala i slobode odavno nije bilo, moze da snimi film, i da ga montira i da ga razvija i da ga iznosi a da pritom zaista bude ekstremno subverzivan.

STUPEUR ET TREMBLEMENTS by Alain Corneau

Corneau se javlja sa filmom koji nema veze sa njegovim dosadasnjim autorskim opsesijama. Dakle, nije ni policijski ni istorijski film. Rec je o komediji. Pokusaju malo sofisticiranije francuske komedije o Begijanki japanskog porekla koja radi za japansku koropraciju. Corneauovi fanovi, iz tvrde pajkicevske frakcije su odusevljeni filmom, no oni su odusevljeni svime sto on radi. Medjutim, film zapravo ne vredi mnogo. Mozemo ucitavati da je to francuska BRIDGET JONES ili da je to francuski LOST IN TRANSLATION ili da film pravi neprikriven omaz kancelarijskoj hemiji iz Melvilleovog filma LEON MORIN PRETRE, ali u krajnjoj liniji ostaje jedna troma, sporadicno urnebesna, u nekom sirem smislu pametna ali ipak povrsna komedija, nedovoljno intenzivna za savremeni senzibilitet.

RAJA/SOMETHING`S GOTTA GIVE/MAMBO ITALIANO/BOM YEOREUM GAEUL GYEOUL GEURIGO BOM

RAJA by Jacques Dolillon

RAJA je vise nego zanimljiv Doillonov film o kolonijalnom zivotu u Maroku. Prica o situiranom Francuzu koji neodlucno pokusava da zavede mladu sluzavku, i njene pokusaje da odigra kontra-igru. Najzanimljiviji aspekt filma je pored dobre utilizacije rohmerovskih zahvata, izbegavanje etno-klisea. Doillonov Maroko je mesto gde ljudi nose dzins a elitne teen prostitutke solicituju u kafeima. I na tom nivou vec osvezava.

SOMETHING`S GOTTA GIVE by Nancy Meyers

Uh, ovaj film je poprilicno slab. Jack Nicholson uspeva da ga ucini prijantnim u pet sestina ali cak ni on ne moze da spase cheesy ending. A bez Jacka, film bi bio nepodnosljiv. Rec je o dramedy sa strukturom romanticne komedije. Dakle, autorka pokusava da iztrazi emocije i bude uverljiva kroz pricu koja je strukturisana kao polu-vodvilj. I ostaje negde na pola puta. Jackova plemenita smira i sitcom vicevi vrse posao do izvesne mere ali pred kraj krece totalna deterioracija. Oskar za Diane Keaton u ovom filmu je kao nekakvo izmotavanje. Ovo je cak i za njene standarde jedna prosecna samoreferentna uloga, u kojoj se previse sluizi persiflazom. Jedino Jack celom desavanju daje klasu.

MAMBO ITALIANO by Emile Gaudreault

MAMBO ITALIANO je jedan ozbiljno bolestan film. Rec je o rutinskoj romanticnoj komediji, koja se krece stazama MY BIG FAT GREEK WEDDINGa, sve je normalno rezirano, prosecno duhovito, naizgled rutinski. Osim sto su glavni junaci homoseksualci i homoseksualizam se tretira kao jedna lagana, svakodnevna pojava, nista neobicnija od seksa  pre braka koja eto izaziva KOMICNE rezultate u konzervativnoj sredini. Jezivo. Zabavno na nekom puckom nivou ali jezivo. Sa ovim filmom Almodovarova estetika lukavog matorca koji preobraca decake postaje  mainstream.

BOM YEOREUM GAEUL GYEOUL GEURIGO BOM by Kim Ki Duk

Ovaj film je zaista jedno neverovatno filmsko iskustvo. Rec je o tzv. umetnickom filmu koji je uspeo da ucini da bar neko vreme (ne dugo vreme, samo na kratko) ne mislim na svoje sund-holivudske opsesije. Toliko je mocan. Kim Ki Duk u ovoj jednostavnoj prici o monahu koji uci decaka zivotu uzima jednu arhetipsku pricu, duboko ukorenjenu u fundamentima azijske civilizacije i stvara neverovatnu vizuelnu simfoniju koja tek naizgled lici na uobicajen film. Kim Ki Duk je snimio mocan, ocaravajuci film, u kome slika potpuno prirodno nadmasuje sva ostala izrazajna sredstva i pokazuje kako bi film trebalo da se izrazava. Dakle, odvaja film od reci, a bogami i od glasa, Odevaja kako od izgovorenih reci tako i od reci na papiru. Iako sam scenarista oduvek sam bio uveren da film nije scenario a to se kod Kim Ki Duka i vidi. Verujem da je ovaj film imao predlozak ali tu dramaturgija nije dominantna. Kljuc je u mistici filma. Kim Ki Duk ne moze da vrati film kuci. Jer nije ni Francuz ni Amerikanac. Ali, moze da mu stvori novi dom.

GIRL WITH A PEARL EARRING/ZATOICHI

GIRL WITH A PEARL EARRING by Peter Webber

Hm, Webberov film je rutinska prica o sluzavkici koju igra Scarlett Johansson i njenoj ezotericnosti koja je inspirisala Vermeera da naslika svoj cuveni portret. Jedini elemnti koji izdvajaju ovaj film iz mase drugih soft-core filmova o epohi u kojima ljudi govore engleskim akcentom je vrlo dobra realizacija tzv. `cutackih scena` i konstrukcija raznih `radnih procesa` pa cak i neki nagovestaji fetisizma. Medjutim, citav ovaj paket je strasno omedjen i zagusen izvornim konceptom filma koji je nepopravljivo pase.

ZATOICHI by Takeshi Kitano

ZATOICHI je verovatno jedan od najgorih filmova koje sam gledao u zivotu a da sam ih prethodno cekao godinu dana. Govorim da se film krece u sferama ROLLERBALL rimejk promasenosti, premda McT negde cistije gresi. Naime, McTjev ROLLERBALL, uprkos tome sto ga tripp i ja volimo i u njemu nalazimo obilje vaznih stvari (o cemu svedoci moja izjava `Ringo Lamovom IN HELLu fali malo onoga sto ima McTjev ROLLERBALL da bio bio remek-delo`), ima taj sense of unrelenting doom. Film je naizgled estetsko i zanatsko minsko polje, celuloidni Vukovar i cenzorska Srebrenica u jednom. ZATOICHI to nije. ZATOICHI stavise naizgled lici na film koji sasvim normalan. Nekako deluje sroceno & sklopljeno. A u sustini je jedna besmislica koja bi se najbolje mogla definisati kao pulp varijanta HIDDEN DRAGONa, bazirana na cuvenom japanskom TV propertyju. Nazalost, za razliku od HIDDEN DRAGONa koji je bar imao Wu Pingove wireworkove, ZATOICHI donosi scene borbe koje mogu da zavedu neupucene svojom silinom i nabijenoscu ali su u sustini fake kao wedding cake. Glavni manir u borbama su one varijante kada samuraj zamahne a svi se skljokaju. Ima par lucidnih gore momenata ali se vecina borbi odvija u OFF prostoru, kao Zatoichi zamahne a onda neko padne. Zatim, Kitano unosi obilje komedije u film sa narocitim insistiranjem na slucajnim povredama i stradanjima od katane. Komedija je negde na tragu one scene kada Bride dodje kad Hattori Hanza u KILL BILLu, ciji se deda BTW, takodje cuveni TV property pojavljuje kao neki bad ass ronin u ZATOICHIju. Bottom line, cele stvar je da su borbe, kao jedini momenti kada ovaj film malo zivne ,vrlo retke. I film je nepodnosljivo dosadan. Gledanje filma ZATOICHI je jedini put u zivotu, unutar ili van bioskopa da sam maksimalnim silama pokusavao da odrzim sebe u budnom stanju. Dakle, monotonost je dovedena do stupnja koji se naprosto moze fizicki definisati. Da ne govorim o tako nekim vremenskim skokovima, koji su protpuno bizarni, nepotrebni niti se mogu desifrovati. Ima par gej i pedofilskih gegova koji su zagrejali moje napaceno srce i za koje skidam kapu, ali su i oni proizvoljni kao i ostatak filma. Kljucnu ideolosku transformaciju filma na kraju cak ni ne mogu da vam spoilujem, nemam srca, ali mislim da ce vas pogoditi.  Kitano je delovao kao da se pribrao sa BROTHERom, a da je DOLLS samo izivljavanje u kome iskoracuje van zanra pa nas po definiciji ni ne zanima. Ali njegova interpretacija zanra u ZATOICHIju je zabrinjavajuca. Nekako verujem da ce ga iskupiti sledeci samurajski film koji snima sa Miikeom...

DUNAV, DUNA, DUNAJ, DUNAV, DUNAREA/DOGVILLE

DUNAV, DUNA, DUNAJ, DUNAV, DUNAREA by Goran Rebic

Goran Rebic je covek koji snima lose filmove. Redovno. I u tome ima cronenbergovski kontinuitet. Na nivou objektivnog kvalieta njegovi filmovi ne prave pomak, na nivou tema i gresaka ne prave pomak, a opet je svaki toliko vitalno los da ti ne dopusta da otpises Rebica kao rutinera. U svakom svom filmu, on postize ponavljanje svih ranijih gresaka i nedostataka, a da pritom doda i neke nove. I tako Rebic poput najkvalitetnijih reditelja spada na spisak autora ciji se filmovi ne smeju propustiti. I on to zna. Zato tako hrabro prezentira svoj los film na FESTu gde se ceni los film, gde nedopustive greske nisu incident vec pitanje prestiza. Way to go, Gorane, ako si po bilo cemu blizak svetskim tokovima onda je to sfera vitalno loseg filma.

DOGVILLE by Lars Von Trier

DOGVILLE sam vec delimicno gledao na videu a ovom prilikom sam pogledao ceo film. Lars Von Trier je George Lucas evropskog umetnickog filma, kao sto je Kusta James Cameron istog. Pod umetnicim filmom pritom ne smatram estetku kategoriju  vec naziv za komercijalni oblik avangardnog filmskog delovanja. Lars Von Trier poput Lucasa cini da kad ga gledas naprosto vise nisi u filmskom biznisu. Ti si u Von Trier biznisu, u svetu u kome vladaju njegovi vlastiti argumenti. Kad ga sebi pravi neeka ga onda sam i gleda. Ja cu samo konstatovati da je DOGVILLE otvoreni pokusaj konceptualne umetnosti na bazi neprikrivenog razdevicavanja Brehta. Nazalost, cini mi se da u ovom napornom filmu ni mozak ni srce ne mogu biti nadrazeni.

THIRTEEN/CASTING/DREAMERS

Danas jos tri filma:

THIRTEEN by Catherine Hardwicke

THIRTEEN Catherine Hardwicke je pokazatelj da Amerikanci imaju ozbiljnih problema sa svojom omladinom. Odavno nisam video toliko filmova koji panicno pokusavaju da izguraju neke poruke o stanju omladine. Naravno, posle ELEPHANTa mi zaista nista ne pada tesko pa ni THIRTEEN koji je dopadljivo realizovan, sa devojcicama koje lice na mladu Naomi Watts i Ginu Gershon. Problem je u tome sto je film fake kao wedding cake. Sto Hardwicke bezi od R-rated materijala i sto nije nesklona bestidnim soundtrack vs. slowmotion resenjima iz teen filmova koji su apoteoza upravo negativnih pojava kole olicava lik Ivi Zamore, koji igra Nikki Reed, ko-scenaristkinja filma.

CASTING by Goran Radovanovic

Mene je zaista bilo sramota da gledam ovaj film. Materijal koji je Radovanovic zabelezio je nesumnjivo smesan i bizaran ali njegova rediteljska organizacija istog je skandalozna. Ovo je gore od neke prosecne televizijske emisije i neukusno je i neeticno. Premda, mislim da je u filmu zarobljeno podosta zanimljivih stvari per se. Ipak, sramota je da jedan ovako bedan pokusaj zavrsi na FESTu koji pretenduje da bude ozbiljan filmski festival. Sa videa emitovani diletantizam nije put prema ozbiljnosti. Pritom, tog Radovanovica nesto iracionalno forsiraju, dobio je pare od nekih Nemaca i Sorosa za ovu budalastinu a jesenas i za izradu scenarija na kontroverznom republickom Konkursu.

DREAMERS by Bernardo Bertolucci

Bertolucci je za mene umro kada je odustao od spaghetti pravca koji je drzao sa Dariom, pisuci skript za Leonea. U medjuvremenu je proglasen za vizionara. Njegov novi film pokazuje da nije bio nista drugo nego talentovani `kaligraf`. DREAMERS je gledljiv, dopadjiv, middle-of-the-road sezdesetosmaski film nostalgije, cija je najveca perverzija sadrzana u tome sto Michael Pitt igra najnormalnijeg junaka. DREAMERS je zapravo PRVI TANGO U PARIZU, rehash starih hitova jednog mejnstrimera za koga su ljudi mislili da je ezoterik..

GEGEN DIE WAND/MONSTER/IN AMERICA

Danas sam video tri filma.

GEGEN DIE WAND by Fatih Akin

Podnosljiva turko-germanijana iz relativno bogate filmografije pravljene za Turke po Nemackoj. Medjutim, cuvajte se povoljnigh komentara na film u medijima. Akin je nekoliko filmova ranije snimio film u kome se pojavljuju i nemacki Srbi, a u jednom kasnijem mu je igrala Branka Katic, i on dolazi u Beograd, iako je berlinski pobednik. Dakle, naklonost beogradske javnosti je na njegovoj strani. Nazalost, kvalitet bas i nije, premda film relativno prijatno iznenadjuje.

MONSTER by Patty Jenkins

MONSTER me je razocarao. Naprosto, ne vidim why bother ili jos bolje what is all the fuss? Rec je o rutinskom filmu koji samo izvesnim holivudskim jezickim standardom odskace od neceg sto bi bio TV film. Christina Ricci je super a Charlize ne uspeva da prevazidje trud koji je ulozila. Njen trud se vidi ali se ne vidi lik...

IN AMERICA by Jim Sheridan

Prilican sam fan Jim Sheridana. Iako sam uveren da je Neil Jordan bolji reditelj, kada se film bavi irskim problemima, vise verujem Sheridanu. IN AMERICA je njegov najlicniji, konceptualno, iako ne i konkretno autobiografski film. Naprosto rec je o filmu koji je on morao da izbaci iz svog organizma. Mozda Sheridanova psihoanaliza nije zanimljiva kao De Palmina, ali se ovaj pokusaj mora postovati.

BILDER FINDEN/SVJEDOCI

Danas sam pogledao dva filma.

BILDER FINDEN by Benjamin Gaissler

Skoro zanimljiv dokumentarac o izgubljenom Bruno Schultzovom muralu koji autorov otac pronadje u Ukrajini. Intrigantniji deo pocinje kada se za vreme dokumentarca dogodi nepredvidivi preokret i Izraelci bukvalno odnesu mural u Yad Vashem. Najbolji dokumentarac ove vrste je svakako BEZ GRADA I BEZ ZAKONA Nedeljka Despotovica koji ne propustam da preporucim. BILDER FINDEN je tek solidan, vise zbog bizarnih protagonista nego zbog egzekucije.



SVJEDOCI by Vinko Bresan

Naizgled politicki korektan hrvatski flick o ubistvu Srbina za vreme rata u ratom pogodjenom slavonskom mestu. Mogao se nazvati SKORO SASVIM USTASKA PRICA. Dok nama lik Srbina-lihvara deluje OK, film hrvatskom gledaocu sluzi kao podsetnik da je ipak zlocin ubiti coveka iako je Srbin i lihvar. A pored toga je scenario slab a glumci neopisivo losi.

ELEPHANT/21 GRAMS/LE FLEUR DU MAL

Poceo je FEST za novinare. danas sam gledao tri filma, a dva iz objektivnih razloga preskocio.

ELEPHANT by Gus van Sant

Skandalozno smece. Film izgleda kao veliki isuseni outtake iz Larry Clarkovog filma KEN PARK. I to outtake koji su iz KEN PARKAa izbacili kako bi ostao NC-17. Da je ovaj outtake ostao KEN PARK bi bio PG-13. Cak i za Van Santove niske standarde, ELEPHANT izgleda sramotno.

21 GRAMS by Alejandro Gonzalez Inarritu

Ima u ovom filmu ponesto zanimjlivo. Problem je u tome sto se Inarritu nije dovoljno amerikanizovao. Ovo je meksicki film zarobljen u hardveru americkog.

LA FLEUR DU MAL by Claude Chabrol

Tipican pozni Chabrol. Napisan i reziran kao Cehov kod Stanislavskog, mora se gledati sa punom koncentracijom da bi se zabelezila kratka ali ubitacna usijanja velikog genija. Nazalost, Chabrol vise nije u stanju da snimi film koji moze da ushiti obicnog neiniciranog gledaoca.

RIDE OR DIE

Gledao sam neki crnacki flick RIDE OR DIE. Privuklo me je ime reditelja Crag Ross Juniora koji je svojevremeno odradio poneki ozbiljan exploitation. Nazalost, RIDE OR DIE, pripada prilicno neinspirisanom kljucu soft neo-noira, u kome netalentovani tipovi pokusavaju da postignu visine Ben Ramseyeve scenaristike (THE BIG HIT, LOVE AND A BULLET). Iako bljestava fotografija i sporadicno inventivni rakursi cine da se ovaj film proguta, prosto me cudi koliko se vise nisam zgadio na ovako nekoherentan i neambiciozan komad.

DEATH WEEKEND/DEMONLOVER/THE MATADOR/SYRIANA/BAD NEWS BEARS/HOSTEL

DEATH WEEKEND William Frueta je nesumnjivo jedan od boljih rape and revenge filmova i predstavlja vrh Fruetovog opusa. iako iz vizure svojih savremenika nije narocito surov, niti eksplicitan u prikazu nasilja, uspeva da izgradi ozbiljnu psiholosku tenziju pa povremeno cak i odvec psihologizuje neprijatnu situaciju. da nije te nesto nametljive psihologije i grotekse u prikazu americke unutrasnjosti, DEATH WEEKEND bi bio dosledniji pa samim tim i intenzivniji film.

* * 1/2/ * * * *

posle duze pauze, ponovo sam pogledao DEMONLOVER. iako ovaj film ne spaa u red vrhunskih dela, velikim delom i zato sto bez ikakvog pšrav ostavlja krajnje nedorecen zaplet, u njemu postoji jedan snazan dizajn, od kastinga do scenografije, atmosfere i fotografije i sanmo na bazi toga uspeva da mi bude jedan od drazih. mnogi bi to definisali kao kic, i ta definicija je moza, pa cak i verovatno tacna, medjutim, ako se na tom mestu trazi sadrzaj, onda se i nadje.

* * * / * * * *

pogledao sam THE MATADOR, atrakciju sa proslog Sundancea i veliki comeback autora LINGUINI INCIDENTa. mogao bih reci da je ovo jedan od boljih Brosnanovih iskoraka u komiku, gde je konacno stekao spontani sarm bez potrebe da ga glumi. do sada je on trosio energiju ne bi li se uopste ucinio sarmantnim, sada nema potrebe za tim.

film je dinamican iako vrlo derivativan sa ponekom krupnom dramaturskom greskom i nekoliko konceptualnih gafova koje ne bih odavao.

najpre je deriviran iz BUDDY BUDDY a cini mi se kao da pokusava da postigne sentiment iz SIDEWAYS. iako ne uspeva da prevazidje zanr, rec je o zanimljivom genre benderu koji meandrira oko komedije, drame i trilera, ali uspeva da bude celovito ostvarenje i na kraju nap[rosto p[rofunkcionise kao prica, sto je mozda i najlepse.

* * 1/2

 SYRIANA je mesavina TRAFFICa i BALKANSKIH PRAVILA. ima stil slican TRAFFICu u pokusaju da kroz dokumentovanje desavanja prikaze tokove nafte, u cemu je cak kudikamo radikalnija od TRAFFICa jer se manje ili gotovo uopste ne koristi zakonitostima dramaturgije i stila a BALKANSKIM PRAVILIMA po tome sto je malo toga jasno a veci deo sadrzaja je vec stotinu puta prezvakan.

mozda je ovakav film radikalana u Americi gde je sok da mainstream zvezde kao Clooney i Damon isporucuju ovakve poruke ali u Srbiji gde su sve najbizarnije teorija javno izlozene i opste prihvacene, za ovakav film ce biti jos manje razumevanja.


BAD NEWS BEARS je zanimljiv slucaj. zvezde i scenaristi BAD SANTE su transplantirani za potrebe rimejka raunchy decjeg filma iz sedamdesetih. taj film je stvarno super bio, narocito za ono vreme, i moglo bi se reci da BAD NEWS BEARS ne uspeva da postigne tu vrstu dometa sada. problem je koliko u tome sto je tekst ipak nekako neorganski, u spoju izmedju ublazene poetike BAD SANTE i konvencije decjeg sportskog filma gde se atmosfere smenjuju umesto da se prozimaju. s druge strane, Linklater je besramno nedarovit reditelj i film je pretvorio u ordeal od 113 minuta sto se zaista ne moze podneti u zanru decjeg filma. ipak, dobra premisa i dobri sastojci uspevaju da uz sve krize film na kraju nekako ispadne ulifting. da ga je radio bolji reditelj, mogao je cak biti i vazan film u zanru.

* * 1/2 / * * * *

HOSTEL je pola filma besraman rip-off daleko superiornijeg ostvarenja EUROTRIP, famoznog nastavka ROAD TRIPa. s tim sto ga nije unapredio vec je kudikamo cak i nazadovao.

zanimljivo je konstituisanje Slovacke kao ultimativnog backpackerskog pakla na zemlji. to je verovatno zato sto je Slovacka najdalje mesto na istoku do koga backpackeri uopste dodju. s druge strane kazu mi da zaista izgleda hororisticno dan-danas, i cini se da EURO TRIPovci i/ili Eli Roth nose snazne utiske odatle, premda to ne opravdava Eli Rotha sto je u jedno cetiri scene besramno ripovao EUROTRIP.

film traje 95 minuta i sadrzi jednu od osnovnih karakteristika Rothovog prvenca, interplay izmedju likova je daleko zanimljiviji od horor aspekta.

junaci tek u 20. minutu stignu u nareceni hostel.

oko 26. krece seks. zenske su jako zgodne ali seks nije nista narocito.

u 30. imamo nagovestaj misterije, to jest zacetak trilerskog elementa u hororu.

nekih 40. minuta se ceka da pocne ono sa plakata, kao neki horor. e onda kad pocne, onda opet stane da bi gledalac znao vise od junaka iako vec tada dobranih 50ak minuta, gledalac zna vise od junaka. clumsy dramaturgija at best.

oko 70. minuta stvar pocinje da se granici sa akcionim filmom, to jest nekom vrstom escape trilera. samo bez definisanih pravila koja povezuju tacke zapleta. junak se proizvoljno krece u svom pokusaju da pobegne. ne mogu reci da u vcini navrata cini stvari koje ne bi i mi ucinili, necu da gresim dudu ali nije bas ubedljivo da je to jedino sto u tom trenutku treba da uradi.

medjutim, kada tokom bekstva ucini Big Dumb Move onda je to beskrajno Dumb.

recju, Eli, druze, nije suspense ako teras gledaoce da dokono cekaju film vec kad ih aktiviras u iscekivanju najgoreg. to je ta nijansa koja te razdvaja od dobrog reditelja.

ono cime Eli najbolje raspolaze u sferma set-pieceova, rezije i montaze su svakako lazni rakordi, dakle uspostavljanje montaznog odnosa tip junaci se gledaju, krenu jedan prema drugom, suspense dok ih ceka susret a onda se ispostavi da su u razlicitim ulicama i sl. taj stos mu uspeva u par navrata. to ipak nije dovoljno za ozbiljnog zanrovskog reditelja.

kad je o hororu rec, nisam osetio neki preveliki bol i bio narocito sokiran. jos vise me je razocaralo sto kada krene vengeance, u igri se nadje pistolj a ne hirurski alati koji su dotle korisceni. samo mucenje je bez nekih set-pieceova, prilicno je stidljivo zabelezeno i u sustini sterilno u svom pokusaju da bude ekstremno.

politicnost je negde onako fer, ima malo didaktike ali na kraju krajeva, sto da ne? barm je dobar stos da je sirotinja zaista zla. to cenim.

HOSTEL je sjajan pitch. srpski scenaristi treba da se svako jutro pljunu u ogledalo sto ga nisu smislili.

medjutim, film je uradjen negde na Zekinom nivou.

sto kaze baba Tennatka,
Disappointed once more

EIGER SANCTION

Pogledao sam EIGER SANCTION, ortodoksnim pajkicevcima poznat i kao KAZNA NA PLANINI AJGER, zahvaljujuci big daddy gingeru koji je imao dovoljno energije da iskopa ovaj klasik.

Rec je o opskurnom filmu iz opusa Clinta Eastwooda u kome je on pokusao i nije uspeo da zapocne svoju bondovsku fransizu.

Ako izuzmemo WHERE EAGLES DARE, Eastwood nije imao mnogo srece u pokusajima da se bavi obavestajnim filmom (setimo se FIREFOX, recimo).

Medjutim, EIGER SANCTION je zanimljiv kao neka vrsta Eastwoodovog HUDSON HAWKa, velikog vanity projekta koji je u sebi sadrzao niz atipicnih elemenata za njegov opus, i proizveden u jednom evidentnom produkcionom grcu, a da se sve to posle ispostavilo kao bitan film u zvezdinom opusu.

Produkcioni grc se najpre oseca u tome sto je scenario pisalo nekoliko ljudi od kojih su Whitaker i Murphy stare akcione face a Hal Dresen je pisao MASH i niz drugih satiricnih tekstova, cime preuzima Daniel Watersovu ulogu u Silver-Willisovoj podeli duznosti iz HUDSON HAWKa. Otud se oseca da je jedna prilicno labava i linearna struktura rewriteovana u ironicnom, noir kljucu sa obiljem vrlo uspelih kalambura.

Kada tome dodamo tipicno misicavu Eastwoodvu reziju, ostaje zal sto film nije za nijansu mastovitiji kako bi zaista bio klasik.

Ovako je to vrlo dobar film, nepravedno zanemaren u jednom impresivnom opusu.