Gledao sam THE PASSION OF THE CHRIST. Moram prvo reci da me je film
inspirisao da ga pogledam jos jednom. I da cu kompletniji komentar dati
na drugo gledanje. Takodje, gledao sam ga na malom ekranu, i moram
priznati da se radujem gledanju na velikom ekranu.
THE PASSION OF THE CHRIST ima zanimljiv koncept. Gibson je napravio film koji pokusava da postavi muke Isusove u realisticki, bezmalo naturalisticki kontekst. U tom cilju ga je evidentno rezirao sam, sto je dobro jer bi neki inspirisan reditelj verovatno overdozirao sa filmskim resenjima zanemarivsi liturgiju i realisticnost. Gibson ga je rezirao po sistemu `siri plan da se vidi sta rade, uzi plan da se vidi ko govori`, nothing too fancy. Time je izbegao klopke koje bi u film uneo neko poput Ridley Scotta koji bi snimao zalazak sunca, kap, pticu na mom dlanu i tako to. Konacno, svi junaci govore svojim istorijskim jezikom. Film se desava na aramejskom i latinskom, sa povremenim titlovima na dijalozima koji su bitni za radnju. Sporedna brbljanja rimskih vojnika i slicne scene nisu titlovane sto je super.
Problem filma je najpre u tome sto koncept nije dosledno sproveden. Sve ovo je kao realisticno a opet film prati konvencionalna muzika koja bi upravo bila u Ridleyevom filmu. Zatim, neki momenti bivaju poetizovani kroz slow-motion, iz cista mira. Konacno, Gibson minimalno zalazi na teritoriju metafizike i na njoj se zadrzava krace nego drugi (dakle nema tu Scorseseove psihodelije) ali ima poneki malo nezreo prikaz nadprirodnog. U krajnjoj liniji, moramo priznati da su svi prikazi supernaturalnog, tj. svega onoga sto ulazi u sfere Vere delikatni i da jako tesko mogu biti uspesni. Te se zato moraju izbegavati i ostaviti gledaocima da sami zamisle.
Od supernatural detalja, moram pohvaliti dizajn Sotone i njegovog chriscanninghamovskog `cometodaddy` offspringa.
Kad je rec o samim mukama, ne znam o kakvom preteranom nasilju to govore. Mozda je opet kljuc u mixu zvuka. Ali, ono sto se vidi nije do sada nevidjeno. Jedino je nov kvantitet i trajanje muka. To do sada nismo cesto vidjali, narocito ne u filmovima o Isusu.
No, pogledacu film jos jednom. Gledao sam ga sa Yelenom, i onda je neizbezno u jednom momentu krenula prica o tome kako bi izgledao Joe Danteov Jesus-flick, koga bi igrao Corman, da li bi Landis igrao Judu, a Raimi nekog prosjaka... Koje bi omaze videli itd.
Ono sto je Mel Gibson pokazao sa ovim filmom je da ima petlju. I vec je na tom nivou THE PASSION OF THE CHRIST vredno ostvarenje kakvo se retko srece.
THE PASSION OF THE CHRIST ima zanimljiv koncept. Gibson je napravio film koji pokusava da postavi muke Isusove u realisticki, bezmalo naturalisticki kontekst. U tom cilju ga je evidentno rezirao sam, sto je dobro jer bi neki inspirisan reditelj verovatno overdozirao sa filmskim resenjima zanemarivsi liturgiju i realisticnost. Gibson ga je rezirao po sistemu `siri plan da se vidi sta rade, uzi plan da se vidi ko govori`, nothing too fancy. Time je izbegao klopke koje bi u film uneo neko poput Ridley Scotta koji bi snimao zalazak sunca, kap, pticu na mom dlanu i tako to. Konacno, svi junaci govore svojim istorijskim jezikom. Film se desava na aramejskom i latinskom, sa povremenim titlovima na dijalozima koji su bitni za radnju. Sporedna brbljanja rimskih vojnika i slicne scene nisu titlovane sto je super.
Problem filma je najpre u tome sto koncept nije dosledno sproveden. Sve ovo je kao realisticno a opet film prati konvencionalna muzika koja bi upravo bila u Ridleyevom filmu. Zatim, neki momenti bivaju poetizovani kroz slow-motion, iz cista mira. Konacno, Gibson minimalno zalazi na teritoriju metafizike i na njoj se zadrzava krace nego drugi (dakle nema tu Scorseseove psihodelije) ali ima poneki malo nezreo prikaz nadprirodnog. U krajnjoj liniji, moramo priznati da su svi prikazi supernaturalnog, tj. svega onoga sto ulazi u sfere Vere delikatni i da jako tesko mogu biti uspesni. Te se zato moraju izbegavati i ostaviti gledaocima da sami zamisle.
Od supernatural detalja, moram pohvaliti dizajn Sotone i njegovog chriscanninghamovskog `cometodaddy` offspringa.
Kad je rec o samim mukama, ne znam o kakvom preteranom nasilju to govore. Mozda je opet kljuc u mixu zvuka. Ali, ono sto se vidi nije do sada nevidjeno. Jedino je nov kvantitet i trajanje muka. To do sada nismo cesto vidjali, narocito ne u filmovima o Isusu.
No, pogledacu film jos jednom. Gledao sam ga sa Yelenom, i onda je neizbezno u jednom momentu krenula prica o tome kako bi izgledao Joe Danteov Jesus-flick, koga bi igrao Corman, da li bi Landis igrao Judu, a Raimi nekog prosjaka... Koje bi omaze videli itd.
Ono sto je Mel Gibson pokazao sa ovim filmom je da ima petlju. I vec je na tom nivou THE PASSION OF THE CHRIST vredno ostvarenje kakvo se retko srece.
No comments:
Post a Comment