CRANK

Pogledao sam CRANK, courtesy of Ginger, i za ovaj film već mogu reći da je opak i da sam baš uživao.

Ne bih mogao da se baš zakunem u reditelje neveldine i taylora da će nas konzistentno radovati ovakvim B-klasicima, ali možda i hoće ukoliko ne postanu pretenciozni, ili zbunjeni, kao Sam Raimi ili David R. Ellis.

CRANK je mešavina old school i nu school akcijaša.

Od old schoola preuzima gangsterski, u suštini eighties milje, michaelmannovske etno provinijencije, i joelsilverovski akcioni amoral, a od nu schoola preuzima high concept polazište poput filmova COLLATERAL, PHONE BOOTH, CELLULAR ili RED EYE.

U dva od ova četiri igra Jason Statham, koji se nameće kao jedna od najzanimljivijih savremenih akcionih zvezda. Smatram da je Jason Statham uspeo da postigne ono što je Lewis Collins trebalo da uradi početkom osamdesetih (iako Collins ima ipak nešto jači glumački opseg) a to je da bude pravi grubi britanski akcioni heroj sa internacionalnim appealom.

Međutim, za razliku od Stathama, Collins nije imao tako inventivne projekte, niti je ruku na srce dobio priliku da igra u nekom filmu koji je opšte prihvaćen kao dobar, kao što je Statham imao kod Guy Ritchiea.

U svakom slučaju, premisa CRANKa je kao D.O.A. - tip shvata da umire, otrovan je i sledeći period planira da provede tražeć protivotrov i čoveka koji ga je otrovao.

Da li treba reći da je film apsolutno bestidan u eksploataciji ove odlične premise? Pa, hm, treba, jer u današnjem impotentnom Holivudu nedostaje bestidništvo koje film sadrži.

U vreme kada je jako teško doći do dobrog popcorn filma, što CRANK jeste, onda ovakav instant B-klaik zaslužuje i više pohvala nego pšto mu estetskim dometima sleduje.

* * * / * * * *

THE BLACK DAHLIA

Kad je reč o odnosu roman-film, uopšte ne bih ulazio u celu zavrzlamu zvanu upoređivanje scenarija i romana, mislim da je to jalovo i da u krajnjoj liniji, to ne vodi nikuda. Scenario je pristojan i mogao je biti još bolji a mogao je biti i gori. U svakom slučaju, scenario ovakvog dometa je mogao biti solidno polazište za De Palminu ekranizaciju Ellroya.

Ono što je osnovni problem scenarija je da ne nudi dovoljan broj dramskih situacija i sukoba u kojima bi se razvijali likovi, niti se baš tačno vidi kako to junaci postaju opsednuti slučajem. Ipak, to je nešto što De Palma ume da reši, kod njega ionako obično najmanje govore reči, mada su situacije dosta bitne, a u ovom tekstu ih nema baš previše.

U scenariju, ovom koji smo videli u filmu je postojao niz penala u kojima bi De Palma svojom veštinom i karakterističnim džeziranjem na bazi situacije unapredio priču i učinio da se za nju vežemo. Nažalost, te penale De Palma uglavnom nije iskoristio.

Pre svega, film u rediteljskom smislu pati od jedne pogrešne odluke da se osloni na tradiciju klasičnog noira i detektivskog filma, i da pokuša da simulira neke od arhaičnih principa inscenacije. Dramske scene su uglavnom rešene dvoplanima, nekim ne naročito atraktivnim pokretima kamere, vrlo distancirano, većina kontraplanova je narezana preko ramena, nema puno subjekticnih planova i film deluje vrlo distancirano uprkos tome što film ima voice-over i vrlo jasno postavljenu ličnu vizuru junaka.

Štaviše, taj stilski omaž gotovo da deluje kao neka greška, kao nedostatak pozicija kamere sa kojim je De Palma ušao u montažu (a što znajući Avija Lernera može vrlo lako biti slučaj) i takva krajnje statična postavka dramskih scena, a one čine veći deo filma, potpuno ubija ritam filma jer nema montažnih rešenja kojima se mogu uspostaviti neki akcenti i intervali.

S druge strane, klasični noir je drugačije glumljen i tu su sami glumci u kadru stvarali ritam scene, dok De Palmini glumci igraju neki blago stilizovani realizam, kao da je ovo najraskošnija holivudska produkcija u kojoj će sve biti snimljeno iz svih uglova.

Ono što je svakako najtužnije o svega je da se u spoju Ellroya i De Palme moglo dobiti pravo remek-delo gde bi istorijska produbljenost literarnog predloška u polazu nudila mogućnost za depalmijansku žanrovsku srčanost i oštrinu, i perverziju.

Ellroyeve priče su na neki način pseudo-realističko razvijanje raznih izopačenih opsesija koje bi po definiciji morale da budu na vrhu De Palminih prioriteta.

Međutim, u ovom filmu to nismo dobili. Ne samo da LA CONFIDENTIAL ostaje najcelovitija ekranizacija Ellroya već se po atmosferi i COP i DARK BLUE i BROWN'S REQUIEM, pa čak i pilot za LA CONFIDENTIAL seriju nameću kao uspeliji primerci.

Možda bih najradije ovaj film poredio sa Scorseseovim AVIATORom gde je on uzeo biografiju jednog kontroverznog čoveka, i prikazao je kao apologiju, i tu je na nivou izbora teme pao film. Međutim, AVIATOR je imao više energije i više hemije među likovima, i veće prisustvo reditelja na setu. THE BLACK DAHLIA je otaljan komad koji ne pali čak ni na nivou senzacije.

Naravno, kakav bih ja De Palma geek bio da nisam sebi uspeo da objasnim kako je bog snimio ovakvo sranje.

Čini mi se da je De Palma u ovom filmu hteo da uradi svoju repliku klasičnog noira ali da verovatno zbog budžeta nije mogao da ga radi crno belo, kako valja, nego je film u boji, pa otud disbalans između namere i rezultata. Ovo je najbolje što sam za sada uspeo da se slažem.

Najtužnije od svega je to što ovaj film nema mnogo De Palme u sebi i loš je najpre zbog toga.

Ja sam kao veliki De Palmin fan spreman da uživam u njegovom minornom filmu, poput SNAKE EYES, onda kada primetim da se tu dešava nešto što proističe iz De Palming stilskog arsenala.

Ali u ovom konkretnom slučaju De Palma je snimio slab film Rona Howarda a ne slab film Briana De Palme i to je problem.

SHEITAN

Danima sam se spremao da pogledam SHEITAN Kima Chapirona i stalno su se gomilale prepreke pred tom ambicijom.

Konačno sam ga pogledao, courtesy or Ginger, i mogu reći da mi je film izuzetno prijao.

Film pripada školi koju je kultivisao Vincent Cassel kao producent i impresario, dakle sa snažnim ehom Gaspara Noea i Jana Kounena. Iako SHEITAN stalno rizikuje da se izjalovi i pretvori u čist hipsteraj, i ostane samo kao eksces, u filmu postoji dovoljna količina autentične, nepatvorene, perverzije da ga učini zaista vrednim delom.

SHEITAN bi se mogao definisati kao košmarna ljubavna priča sa par ripper sekvenci koje će ga zauvek svrstavati u horor.

Po ko zna koji put imamo slučaj dekadentne omladine koja namamljena prelepom devojkom odlazi na opasno mesto, ovog puta u kuću čijom okolinom vladaju inbred gimpovi.

Međutim, u ovoj interpretaciji te priče, imamo jasno definisane svesne izbore koji ih dovode do te pozicije i niz zabluda, strasti i egoizama koji ih vuku ka tragičnom kraju.

Da nije Chapironovog cinizma usled koga najviše nastrada onaj koji je bio najskeptičniji prema celoj akciji, ovaj film bi se mogao protumačiti kao meta-horor u kome junaci zaista ekstremno izazivaju sudbinu, dovodeći strpljenje inbred seljaka (koji su je li predodređebni da budu monstrumi) do krajnjih granica.

S druge strane, taj zaista sjajno dočaran provincijski duh, sveprisutan u hemiji inbred seljaka, daje im neku dozu respektabilnosti koja se tek u krajnjim fazama terora pretvara u poznat horor sadržaj.

Snažna izopačena seksualna tenzija dominira filmom i gotovo se može opipati. No, takvba tenzija i dolikuje mladom reditelju punom hormona kakav je Chapiron.

Vincent Cassel u ovom filmo dosta podseća na Lazara Ristovskog, i tretira SHEITAN kao što laza tretira svoje vehicle filmove, igla nekoliko ultrabizarnih likova i ne libi se preterivanja. Međutim, unutar Chapironove vizije to funkcioniše.

Konačno, zanimljiv je i ideološki potencijal filma, taj rasni melting pot koji među inbred seljacima nailazi na neko benevolentno nerazumevanje, a sa kojim poput svog preteče Kounena, Chapiron (i sam emigrantskog porekla) sjajno barata. Otvaranje u arapskom klubu kao urbana lokacija nagoveštava urbani pakao iz koga gradska ekipa beži među incestuozne seljake.

Gledajući erotizovan ples mladih na početku, uz arapsku muziku, zanimljivo je istražiti kakav odnos imaju Francuzi prema onome što donose njihovi doseljenici iz MAGREBa.

Da li je reč o guilty pleasure poštovanju koje Srbi imaju prema ciganskoj muzici ili nešto drugo?

* * * 1/2 / * * * *

THREE O'CLOCK HIGH

Reč je o debitantskom filmu jednog od najvećih talenata i autentičnih bad boyeva novijeg američkog filma Phila Joanoua koji je snimio odmah čim je završio filmsku školu.

Joanou će kasnije snimiti neke poznatije filmove, i nikada neće dostići potencijal koji je svojevremeno pokazivao, a sada je pomalo i tužno što se u biznis vraća sa Disneyevom sportskom dramom GRIDIRON GANG i pokajničkim intervjuima o tome kako sada više ne brani svoje vizije tako grčevito. Tužna reinkarnacija ozbiljnog tipa.

Uz FINAL ANALYSIS, THREE O'CLOCK HIGH je ponajbolji Joanouv film, dinamično režirana teen komedija koja po stilskim zahvatima može stati uz rame sa najboljim Amblinom.

Jedan od scenarista ovog zanimljivo napisanog filma je i Richard Christian Matheson što ga čini još interesantnijim ljubiteljima žanra.

Film nije bez nedostataka, naročito na planu glumačke podele, međutim, ipak spada među vrhunske primerke svog žanra i spada u red najređih teen komedija kojima su reditelji prišli sa punom ambicijom i bez potcenjivanja.

* * * 1/2 / * * * *

MONSTER HOUSE

Danas sam pogledao MONSTER HOUSE Gil Kenana i mogu reći da je to jedan od najboljih filmova koje sam u životu gledao. Naravno, malo sam mator da mi taj film ulazi u neke top-10 liste ili tako nešto pošto sam već formiran,ali verujem da bi mi bio najvažniji film u životu da sam ga nešto ranije gledao.

Reč je o filmu koji apsolutno nema nedostatke što se retko sreće, a najavljuje tehnologiju koja je zaista izvanredna i što je najvažnje, sada je sigurno još uznapredovala pošto je ovaj film sniman pre dve godine. Verovatno će filmovi za dve godine biti još impresivniji.

MONSTER HOUSE je u svojoj dubokoj suštini buddy film o dva klinca koji shvataju da je kuća sablasnog komšije zapravo čudovište koje jede predmete koji joj se približe a bogami i ljude.

Priča se na određeni način nadovezuje na zemeckisovu epizodu AMAZING STORIES međutim podiže na još viši nivo.

Naime, Kenan je stvorio animirani svet koji ima psihološku produbljenost, a vrlo često i cinizam igranog filma, a istovremeno je snimio animirano ostvarenje u kome zaista ima stvari koje se danas ne mogu na takav način realizovati u igranom filmu.

U ovoj simbiozi, psihološke ozbiljnosti i dizajnerske i tehničke virtuoznosti krije se sve ono što volimo u Holivudu i što su nam svojevremeno isporučivali autori poput Zemeckisa.

Naravno, posle ovog filma jedva čekam Zemeckisov BEOWULF, a jedva sam ga čekao i ranije. Međutim, ovakav povratak u Amblin ne bih očekivao ni od najboljih.

MONSTER HOUSE zaista može biti film koji menja živote.

* * * * / * * * *

BRICK/KISS ME, STUPID/SNAKES ON A PLANE/L.A. TAKEDOWN/WOODS

Pogledao sam BRICK, courtesy of Big Daddy Ginger, i moram reći don't believe the hype!

Jako sam želeo da mi se dopadne ovaj film. Dopao mi se koncept, dopala mi se priča kada sam je čitao, međutim, ono što sam dobio je pseudo-noir potopljen u tešku sandensovštinu, film sa par inteligentnih rešenja, nezanimljivim junacima, slabom glumačkom podelom, nedoslednom stripovskom stilizacijom i potpuno lišen emocija, a suštinski i intrige, što je za noir nedopustivo.

Od ovako sandensizovanog filma se naravno nije ni mogao očekivati pravi noir ugođaj, i mislim da su kritike bile prilično misleading.

BRICK je nažalost nešto između studentskog pokušaja da se snimi MULHOLLAND DRIVE samo bez Lynchovog grotesknog finala i bez Lynchove hitchcockovske veštine u egzekuciji racionalnih situacija i američke KROJAČEVE TAJNE.

Šteta. Nekako mi se činilo da bi mi BRICK mogao biti omiljeni film.

* * / * * * *

 U sklopu Kunac/ Gingerovog revivala Billy Wilderovog opusa, neizmerno sam užiavo u njegovom potpuno zapostavljenom filmu KISS ME, STUPID koji je u svoje vreme smatran za šund, bio cenzurisan i postojao u evropskoj i američkoj verziji, što je za eminentne reditelje iz te epohe bilo ipak kuriozitet.

Baziran na italijanskoj pozorišnoj predstavi, KISS ME, STUPID je redak primer komedije u kojoj humor ne opada čitava 124 minuta, a čiji dramaturški koncept i erotičnost nisu nagriženi sa 42 godine koje su protekle od 1964. kada je film snimljen.

Ono što je međutim, najzanimljivije je ciničan attitude zbog koga je ovaj film verovatno i bio prokažen. Jedan od najvitalnijih aspekata filma je apsolutna i neizlečiva amoralnost muško ženskih odnosa među junacima. Trenutak kada Felicii Farr zasijaju oči kada nađe novac za one night stand koji je njen partner percipirao kao prostituciju je zaista neprocenjih.

Kim Novak je takođe apsolutno genijalna u ulozi airhead promukle trailer trash kurve.

Ono što bi u potencijalnom rimejku trebalo uraditi, a što je Wilderovo vreme bilo jedva izvodljivo i prekomplikovano, to je da obe junakinje igra ista glumica.

U svakom slučaju, odavno nisam dao ovu ocenu.

* * * * / * * * *

Pogledao sam SNAKES ON A PLANE.

Moram priznati da sam očekivao više čak i u domenu čistog exploitationa.

Ovaj film je zbunjen i rastresit na planu samog produkcionog koncepta, i onda se ta zbunjenost i nekoherentnost prenela i na pisanje i na režiju.

Kad je reč o samom konceptu, on se može posmatrati kao nešto što bi trebalo da bude tradicionalni New Line, dakle inteligentan exploitation sa dosta edgea. Poslednjih godina filmovi kao što su DOMINO Tony Scotta ili BUTTERFLY EFFECT su bili istinski reprezenti tog polaza.

Jedan od filmova koji su to reprezentovali je i FINAL DESTINATION 2, film koji je uneo istinsku svežinu u exploitation i u svom exploitation miljeu se nametnuo kao nešto potpuno novo i sveže a opet dovoljno prepoznatljivo.

Isti reditelj je produžio da se bavi tom estetikom za New Line u filmu CELLULAR koji je međutim svoju exploitation čistotu uprljao koketiranjem sa estetikom visokokonceptualizovanog trilera koji je u tom trenutku vladao Holivudom sa naslovima poput PHONE BOOTH, CELLULAR a potom i RED EYE i na tom nivou je pao, mada je bilo i još nekih nedostataka, no o tome sam detaljnije pisao ranije.

SNAKES ON A PLANE je New Line, da, ali danas je vreme kada se ovakva priča više ne može realizovati u kanonskom New Line ključu. Danas se ovakav film može realizovati jedino u nekom Amblin ključu, sa umećem nekog zaista izvrsnog reditelja kao što je Robert Zemeckis ili Joe Dante, ili bar John Landis.

Međutim, Ellis nije dovoljno maštovit u egzekuciji ove ideje kao Amblin momci koji su uspevali da uvuku dosta mračne i dinamične stvari u family milje. A s druge strane, naravno SNAKES ON A PLANE nije bio suštinski postavljen kao R-rated flick i kada su pod pritiskom Internet zajednice dosnimljeni R-delovi, a verujem da je do te inicijative i došlo kada je New Line shvatio da ima neupotrebljiv film sa PG-13 rejtingom, rezultat se nije popravio.

R-momenti prosto ne unapređuju film, daju mu sporadično malo humora ali su prikazani tek informativno, "bez razumevanja", bez razvijanja saspensa, samo na bazi relativno slabo ostvarenog iznenađenja.

Efekti zmija su jako slabi i uopšte nema te smrtonosne ljigavštine koja bi trebalo da nas uplaši i onespokoji.

Konačno, ceo film je režiran krajnje rutinski, bez one veštine koju je Ellis pokazivao. Od njegovih aduta u ovom filmu postoji samo efikasnost i to efikasnost koja se graniči sa otaljavanjem posla.

Kada se pogleda potencijal za realizaciju ovog koncepta danas, u Holivudu, vrlo je diskutabilno šta bi sa ovim materijalom i u tom ambijentu uradio i sam Ronny Yu. On bi negde veštije i vatrenije treitirao same zmije ali pitanje da li bi njegov suštinski bio išta bolji od ovoga.

Nažalost, sa SNAKES ON A PLANE sam se dosađivao što je za ovakav film nedopustivo.

* !/2 / * * * *

 Pogledao L.A. TAKEDOWN, courtesy of Ginger.

Kao velikom fanu HEATa mi je bilo pravo uživanje da se suočim sa maltene duplo kraćom i znatno sažetijom verzijom Mannovog masterpisa.

Vrlo je zanimljiv taj Mannov slučaj da se tri puta u karijeri bavio rimejkovima ili bio rimejkovan, od MANHUNTERa do ovoga i MIAMI VICE. Možda je njegov ogromni hipness u nekom trenutku na kraju bio razlog efemernosti dela?

L.A. TAKEDOWN je nastao u produkcionim i mentalinim kapacitetima policijskog filma osamdesetih, na razmeđi između televizije i bioskopa, i već je u ovoj potentnoj eri, koju obeležavaju zaista izuzetni pandurski filmovi, Mann pokazao neke svoje intencije koje će kasnije dalje razviti u HEAT i u MIAMI VICE filmu.

Mann je u L.A. TAKEDOWN načeo jednu suštinski melvilovsku poetiku koju je u konkretnom slučaju spakovao u devedesetominutni TV format i jasno mi je zašto je osetio potrebu da je kasnije potpuno razvije, uvodeći ravni koje je holivudski film tek u devedesetim mogao da dobija, a o čemu svedoče dva Warnenrova klasika HEAT i L.A. CONFIDENTIAL. L.A. TAKEDOWN prosto ne uspeva da do kraja prouči sve motivacije i psihološke nijanse između Mannovih hardcharging junaka i njihove evidentne potencijale denfuje relativno flah egzekucijom, koja je naravno iz osamdesetih, i naravno da je zato masna.

Iako ROBBERY HOMICIDE DIVISION i sam MIAMI VICE pokazuju suprotno, u suštini Mann nije preteča realističnijih policijskih serija, pošto on snažno polazi u pravcu stilizacije kada je policijski milje u pitanju.

Štaviše, Mann će izuzev HEATa biti upamćen kao reditelj koji je jako često grešio u svojim mešavinama stilizacije i realizma. Stilizacija u policijskom filmu često vodi u banalnost, i od nje Mann često, a verovatno najviše u MIAMI VICE nije uspeo da pobegne.

Takva greška bi se mogla konstatovati i u L.A. TAKEDOWN koji ima problem kipuće realističke psihološke produbljenosti unutar eighties cop flicka sa stilizovanim kapacitetima.

Možda je najpribližniji slučaj L.A. TAKEDOWNu James B. harrisov COP po Ellroyevom romanu BLOOD ON THE MOON.

Štaviše, voleo bih da vidim Manna kako se dohvata u koštac sa Ellroyem. OK, ne mogu da kažem da bih bio spokojan, naravno da ne, ali bih mu sigurno prepustio SUICIDE HILL a u krajnjoj liniji dao bih mu i nešto iz Kvarteta ako bi se pokazao.

L.A. TAKEDOWN me je u svakom slučaju malo izbacio iz garda i moja sadašnja recepcija tog filma je zaista opterećena nizom referenci, utisaka, i pomišljanja na druge filmove.

U svakom slučaju, maltinovski rečeno - Iznad Proseka

Inače, pre nekog vremena sam razgovarao sa jednim našim DPjem koji je na privremenom radu u Holivudu i on poznaje Mannovog sadašnjeg DP favorita Dion Beebea i kaže da Mann sada nema strpljenja na setu i da ga jako zanima efikasnost u radu. da li je to razlog njegovog nekritičkog prihvatanja novih tehnologija?

 Ja ne spadam među prevelike fanove njegovog ključnog filma MAY, dok mi se SICK GIRL relativno dopala. WOODS predstavlja pomak za McKeeja, pre svega na planu rediteljske veštine. On definitivno poseduje umeće da tehnološki savlada ozbiljan repertoarski film, i da napravi upotrebljivu rekonstrukciju epohe sa uverljivim i koherentnim likovima. Neke od tih moći je pokazao i u MAY i u SICK GIRL, ali sada su evidentne.

WOODS je odlično realizovan film, kome nažalost nedostaju zanimljiviji koncept i priča. Film konstantno obećava a ne isporučuje, neosmišljen je, a opet zanimljiv i intrigantan, i mogu reći da su mi 87 minuta ovog filma proteklli brzo ali posle njega nisam bio zadovoljan.

Najveći kvaliteti filma su atmosfera i realizacija. Međutim, za razliku od drugih žanrovskih gurua koji vlastitim fetišizmom uspevaju da nadoknade nedostatak ideja i kvaliteta u scenarističkoj postavcu, Lucky upada u neuobičajenu klopku da upravo impozantna efikasnost u pripovedanju čini film bledim i praznim.

Iako je WOODS prepun McKeejevih fetiša, i tu nema dilema, sa sve referencom na SUSPIRIU i još ponešto, ti fetiši nisu eksplicirani, već su upregnuti u priču koje zapravo nema, to jest ima je, ali danas, baš zbog svih filmova na koje referiše, mora biti unapređena i uzdignuta na još viši, maštovitiji i radikalniji nivo.

Na tom polju, WOODS ne postaje važan film. Ali, svakako može pridobiti srtrpljive holivudofile poput mene, koji uvek sumnjaju u Sundance.

* * 1/2 / * * * *

PRIVATE LIFE OF SHERLOCK HOLMES

Danas sam se podsetio Billy Wilderovog klasika PRIVATE LIFE OF SHERLOCK HOLMES.

Znajuci za fransizu porno produkcije Private pod nazivom PRIVATE LIFE a imajuci u vidu koliko je Holmes cuveno porno prezime, prosto se u prvi mah coveku ucini da je rec o pornicu.

Medjutim, rec je o jednom od najzanimljivijih Wilderovih filmova u kojima on spaja screwball komediju, holmseovsku misteriju, sa primesama spijunske intrige i okultizma, maestralno ostajuci u okvirima sirokogrudog avanturizma i holivudske zabave.

Wilder i Diamond su u ovoj fazi isporucivali manje poznate, i manje uspele ali izuzetno zanimljive filmove koji zapravo tek sada bivaju adekvatno rehabilitovani, podvlaceci Wilderovu rediteljsku raznovrsnost.

* * * 1/2 / * * * *

LES CHEVALIERS DU CIEL/UNITED 93

Večeras sam sa ortakom cruiseovao po bioskopima i odradili smo jet double bill.

Prvo smo kao pravi suckeri odgledali film o radosti letenja LES CHEVALIERS DU CIEL Gerarda Piresa. To je ekranizacija Uderzovog stripa i neka vrsta zakasnelog francuskog rip-offa TOP GUNa.

Kad smo već kod rip-offova TOP GUNa, kao klinac, negde oko 1990/ 1991 sam gledao japanski rip-off TOP GUNa, u kome doduše Japanci teraju F-15 umesto F-14 ali je plot bio potpuno identičan sa sve poginulim ocem. To je bio neki japanski mejdžor film ali se ne sećam kako se zvao... Zna li neko o kom filmu govorim?

U svakom slučaju Gerard Pires ima dara da slika vozila u pokretu što je evidentno savladao još dok je radio fabričke filmove za francuske proizvođače automobila.

Najbolji film mu ostaje, besprizorni chase flick RIDERS sa Stephen Dorffom i Nataschom Henstridge.

U CHEVALIERS isporučuje sjajne scene letenja i vazdušnih borbi, koje je inače snimao sa pravim avionima i minimumom specijalnih efekata, međutim scenario i glumačka podela su ispod svakog nivoa. Da je bar jedna od te dve mane popravljena, CHEVALIERS je mogao da dobaci do nivoa legitimnog repertoarskog ugođaja. Ovako sam na kraju ostao da uživam samo ja i to isključivo u letačkim scenama, i ne mogu ga nikome preporučiti osim totalnim buffovima za avijatičarske flickove.

U svakom slučaju, ovaj film je ispuštena prilika da se pruži ugođaj tržištu koje odavno ne dobija adrenalinske avio flickove.

Francuzi imaju i dalje tu neku žanrovsku kulturu koju je nekad Holivud gajio da naprosto isporučuju filmove koji se oslanjaju na neke dokazane kanone. Šteta što ih ne prave malo bolje. To jest šteta što u njima ne poprave delove po kojima bi francuski film tobože trebalo da je poznat jer Pires zaista dobro barata tehnikom.

Inače, kuriozitet fima je da se u nekoj pustinji, kao članovi nekog nedefinisanog arabofilskog terorističkog task forcea čuju osobe koje govore na srpskom.

* * / * * * *

UNITED 93 Paula Greengrassa je već ozbiljnija kinematografija.

OK, neću biti licemer, da ga je režirao neko ko nije prethodno snimio THE BOURNE SUPREMACY verovatno bih imao više primedbi, međutim, zbog Greengrassa sam imao strpljenja za ovaj distanciran i vrlo dosledno realističan prikaz 11. septembra iz vizure komande NORADa, nekoliko kontrola leta i samih putnika u avionu na letu 93.

Pre svega, Greengrass uspeva da u svom prikazu situacija koje su se zbivale bude dosledno realističan bez ikakvih iskliznuća van tog realističkog koloseka. Nema sentimentalnosti, ni najpotresnije scene nisu zašećerene već eventualna osećanja proističu iz same radnje.

ja lično nisam imao nikakvu čisto filmsku empatiju prema likovima čak ni kad se opraštaju od svojih porodica koje obaveštavaju da su u otetom avionu. Jedino što sam imao u glavi to je šta bih ja eventualno uradio u toj situaciji. da li bih zvao? Kako bih reagovao?

To je negde pravi utisak za jedan levičarski film, zar ne?

Drugo, arapske teroriste pokazuje kao ljude koji nisu filmski negativci, štaviše imaju svoju vrlo jasnu misiju, svoje dileme i svoje probleme. Oni nisu negativci. Oni su tu došli da ukucaju avion u Belu Kuću, putnici su ih sprečili. To je to.

Kada narod brutalno navali na njih, briše se ta granica između junaka jer brutalnost pršti na sve strane i negde se sukob svodi na tragičan susret dva pogleda na svet.

Međutim, film nije navijački niti uopšte ulazi u politička pitanja koja su dovela do 11. septembra. To je film o drami koju su doživeli ljudi 11. septembra i to i građani, i aviosaobraćajni profesionalci i teroristi. To je priča o drami 11. septembra i kada bi nam arapski junaci bili išta bliži kulturološki, lako bi se i za njih moglo navijati. zaista ne vidim problem zašto se ovaj film ne bi pokazao u Avganistanu, recimo.

Međutim, UNITED 93 je po metodologiji pre svega ozbiljna BBC drama, u najboljem duhu politički angažovanog engleskog filma, s tim što obrađuje američku temu. Štaviše, i producent je Working Title Films pa se može reći da je ovo zapravo pravi engleski film na američku temu.

Greengrass ima dovoljno energije da jedan susštinski televizijski sadržaj, po svim kapacitetima nabaci na ekran, i ovo je film kakav bi recimo savršeno pasovao na Autorskom festivalu POGLED U SVET.

E sad, šta je to što bih eventualno prebacio reditelju koji nije radio THE BOURNE SUPREMACY? Pa, verovatno to što je mogao da se više vizuelno razmahne pre svega u smislu prikaza više događaja koji su se simultano dešavali, drugih otmica, da možda napravi još neku rekonstrukciju.

Međutim, ma koliko bilo frustrirajuće to što o ključnim događajima samo čujemo informacije, jer smo ih mi u Srbiji baš videli udirektnom prenosu, evidentnmo je da Greengrass snima film o ljudima koji čuju o događaju i iz toga proističe drama.

S druge strane, 11. septembar je vrlo detaljno vizuelno obrađen, maltene nema kutka u koji se na ovaj ili onaj način nije zavirilo i filmovi o tom događaju možda malo treba da prikriju stvari, da ih iskažu naneki drugi način.

Film nimalo nije patetičan, nimalo nije eksploatacija nesreće i završava se sa dosta ukusnim natpisima.

Treba ga pogledati.

* * * / * * * *