Tuesday, February 28, 2023

TROJE

Petar Pašić je snimio nekoliko filmova za Apollon i nisam sve gledao u trenutku kada ovo pišem, ali ako uzmemo obe karijere koje je imao - onu pre Apollona i ovu sada, TROJE mu je daleko najbolji film.

S druge strane, ako za neku zlatnu vrednost ove vrste erotske melodrame kod nas, uzmemo film HALOA - PRAZNIK KURVI Lordana Zafranovića, onda možemo reći da TROJE možda i prevazilazi taj nivo. Problem je međutim u tome što HALOA nije preterano dobar film, i uprkos tome što nije ni dobro ostario svakako deluje manje deplasirano nego onda kada je izašao.

TROJE je takođe arhaiziran na jedan dobrodošao način. Ovo je estetizovana urbana erotska melodrama u kojoj su situirani ljudi mučeni svojim erotskim nagonima. Ovo nije high concept kao FIFTY SHADES OF GREY niti je art house, ovo je onako dosta old school jednostavna urbana melodrama, a to je retkost u našem filmu, uprkos pokušajima.

Film odlično izgleda. Petar Pašić se sjajno snašao kao scenograf, iako se tim poslom formalno ranije nije bavio. Vladan Janković, njegov redovni snimatelj radi odličan posao i sa ambijentima i sa glumcima, i film je konzistentan u pogledu looka.

Prvi problem je scenario kome nedostaju dve stvari - zanimljivija priča ili zanimljivije izvedena ista ova priča odnosno doza neke perverzije - u filmu ima dosta seksa, dosta erotskih situacija ali sve one su konvencionalne, u suštini stidljive i eksplicitne u isto vreme, kao u nekom ELECTRIC BLUE ili Dorcelovom filmu u cutu koji nije hardcore (takvi cutovi inače postoje).

Drugi problem je Igor Đorđević u glavnoj ulozi. Nažalost, on čak deluje životno ubedljivije kao takav junak nego što je zanimljiv za gledanje. Ali, ovo je film i nažalost imao sam problem da se povežem sa Đorđevićem u ovoj glavnoj ulozi. Ona nije pretežak zadatak za njega već naprosto on nije pravi čovek za nju. Potreban je za to ipak čovek sa dozom topline koji bi se povezao sa gledaocima ili barem hladne inteligencije. Ni jedno ni drugo se ne može naći kod Đorđevića.

Ovi nedostaci čine da TROJE podbaci iako je moglo da posluži kao jedan zanimljiv eksperiment da vidimo ima li mesta za urbanu melodramu sa jako erotskom dimenzijom, i na neki način i uspostavlja i ne uspostavlja kontinuitet sa PANAMOM Pavla Vučkovića koja je recimo na mnoga od ovih pitanja bolje odgovorila nego Pašić, ali je manje referentna jer ima manje scena seksa i pokušava da bude psihološki produbljenija.

No, u tom nekom krugu urbane melodrame koja kod nas krene pa stane, TROJE će zauzeti svoje mesto. Sa par bolje izvedenih stvari, to je mogao biti važan film na lokalu.

* * / * * * *

Sunday, February 26, 2023

WALAD MIN AL JANNA

WALAD MIN AL JANNA iliti CAIRO CONSPIRACY je novi film Tarika Saleha.

Pre pet godina na FESTu prikazan je film NILE HILTON INCIDENT Tarika Saleha, zanimljiv triler smešten u egipatsku prestonicu tokom protesta oko Trga Tahrir. Iako švedski reditelj, ovde je Tarik Saleh snimio egipatski film po ritmu, postavci likova, i svemu tome samo dodao švedsku zanatsku preciznost u izvedbi.

Prošle godine snimio je svoj holivudski debi THE CONTRACTOR sa Chris Pineom koji je doneo maltene donzigelovsku svedenost u jednu već puno puta viđenu priču o samostalnom bezbednosnom preduzetniku kog su američke službe poslala na zadatak i pustile niz vodu, i spojem posvećenosti zvezde u glavnoj ulozi i disciplinovanog rediteljskog postupka napravio je nešto zaista posebno i odjeknuo među ljubiteljima i poznavaocima.

Nešto kasnije iste godine, u Kanu osvaja nagradu za scenario sa filmom WALAD MIN AL JANNA, i taj film imamo priliku da gledamo na FESTu.

Velika je stvar za jedan festival da u pet godina isprati "svog" autora od reditelja koji ima jedan film koji se ni po čemu naročito ne nameće, kad je reč o festivalskom skoru, do naslova koji je osvojio važnu nagradu na važnom festivalu.

U tom smislu, Jugoslav Pantelic je prepoznao u Tariku Salehu talenat na vreme, a on je u poslednjih godinu i nešto to kapitalizovao i u Holivudu i u Kanu koji je još uvek najmerodavniji za umetnički uspeh.

WALAD MIN AL JANNA je još "egipatskiji" film od NILE HILTON INCIDENT i ponovo je reč o zanimljivom trileru. Priča se bavi pokušajem egipatske tajne službe da utiče na izbor glavnog imama u najznačajnijoj sunitskoj verskoj školi kako bi predupredila ustoličenje svog neistomišljenika ili pokrovitelja terorizma.

Mladi junak je ribarev sin iz unutrašnjosti koji se oseća veoma počastvovano kada dobija priliku da se školuje u ovoj instituciji. Ubrzo ga regrutuje egipatska tajna služba i njegov ceo svet se ruši, prvo zato što nije siguran da li je ikada odabran zato što je imao istinsku vrlinu ili je to od početka bio plan agenta koji ga radi, zatim zato što shvata da je cela škola izgrađena na raznim formama politike, trgovine uslugama, manipulacijama i licemerju, institucionalnom i ličnom.

Tarik Saleh vodi gledaoce u lavirint egipatskih igara moći između duhovnih i svetovnih vlasti koje su u mnogo većem raskoraku nego što to spolja izgleda. Ne zauzima nijednu stranu, izuzev nasuprot najoštrijih ekstremista među učenicima koji već u školskoj klupi regrutuje buduće teroriste i sprovode strahovladu.
Zavera u Kairu je triler koji je zbog svog miljea već veoma atipičan, i Tarik Saleh ponovo donosi švedsku izvedbu uz očuvanje egipatske atmosfere i izraza, kao u NILE HILTON INCIDENT, samo na još zanimljivijem primeru iz života.

Ako na FESTu možete da pogledate mali broj filmova, neka ovo bude jedan od njih.

* * * / * * * *

Saturday, February 25, 2023

LOST TRANSPORT

LOST TRANSPORT Saskie Diesing je jedan prilično skroman holandski film o transportu Jevreja iz logora na kraju rata koji Crvena armija zaustavlja u jednom nemačkom selu, rasteruje SSovce iz zbog tifusa organizuje karantin u kom borave svi - i Jevreji i lokalni Nemci i Sovjeti. I tu onda tako sledi neka melodrama u kojoj su svi pomalo u pravu, i svi su krivi i svi su traumatizovani, i sve smo to videli u jugoslovenskom filmu pre pedeset godina, a i u evropskom i pre i posle toga.

Dakle, jedna bajata i ne preterano vešto izvedena celina.

* 1/2 / * * * *

PEARL

Martin Scorsese je prošle godine veoma istakao film Ti Westa PEARL koji će biti prikazan na ovogodišnjem FESTu.


Da li je to neka sprega Scorsese-Levinson koju su uspostavili zajedno producirajući film Kornela Mundrucza ili je Marty u Westovom filmu prepoznao sebe iz vremena filma BOXCAR BERTHA gde je u okvirima Cormanove exploitation produkcije snimio "ozbiljan" film o epohi koji ima i jak žanrovski naboj?


Ne znam. Možda je i nešto treće, ali svakako da film ne zaslužuje baš toliko isticanje.


Reč je o zanimljivom slučaju, filmu koji apsolutno stoji samostalno iako je zapravo reč o prequelu, odnosno origin storyju babe ubice iz Westovog filma X snimljenog tokom pandemije, i kako je najavljeno delu trilogije.


Znači ovde imamo na delu nekoliko staromodnih i nekoliko par excellence modernih produkciono-estetskih zahvata. Staromodno je to da imamo film koji istovremeno želi da bude horor u najprostijoj formi ali i da ispriča priču koja ima neku socijalnu, psihološku dimenziju, što podseća upravo na period Novog Holivuda i način kako je Martyjeva generacija stasavala.


S druge strane imamo taj veoma moderni koncept shared universea gde jedan uspešan film omogućuje postojanje drugim filmovima tako što iz njega preuzimaju likove, delove njihove predistorije, i rade nešto drugo.


Ti West je reditelj polovičnih rezultata. SACRAMENT je do sada njegov najbolji film, a sve ostalo što je radio je umelo ponekad da bude zabavno kao recimo CABIN FEVER 2 kog se odrekao ali uglavnom polovično, ili bez opravdanja pretenciozno.


U filmu X koji je preteča filma PEARL i u kom se naslovna junakinja pojavljuje kao starica, on uspeva da napipa zanimljiv motiv za horor ali ga na kraju realizuje kao poprilično klasičan backwoods slasher kakav smo videli dosta puta, i uprkos tome što ga izvodi solidno, oseća se propušten potencijal da se postigne nešto veće i sklonost da se zadovolji manjim dometom.


PEARL je pisala glavna glumica Mia Goth koja igra dve glavne uloge u Xu i ovde je horor prisutan ali je na drugom mestu, i ovde socijalna i psihološka studija odnose izvesnu prevagu. Međutim, sam izraz je rudimentaran, vrlo naivan, nekad na pravi način, i veoma podseća na starinske filmove, baš kao što su Cormanovi kad su se bavili ovom epohom.


Ukupan utisak je da gledamo zanimljivu rekonstrukciju jednog kinematografskog stila od pre pedesetak godina, ali da naprosto to danas pre svega deluje muzejski.


U određenom smislu, kao što su shared universe filmovi po stripovima sa svojim megabudžetima jedan od simptoma propasti naše filmske civilizacije, tako su na neki način i ovakvi filmovi znak da se neki objektivno limitirani naslovi pojavljuju na uglednim festivalima i dobijaju neke nerealno dobre komentare.

 

To što je PEARL silom stavljen u neki okvir do kog ne može da dobaci ipak ne znači da film ne zaslužuje da se pogleda, i da nema kvalitete, naročito kao drugi film s kojim Mia Goth ove godine postaje jedna od centralnih glumica u selekciji FESTa.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, February 23, 2023

STARS AT NOON

Imam jednu dobru i jednu lošu vest. 

Dobra vest. Posle sjajne uloge u seriji MAID, Margaret Qualley ima glavnu ulogu u filmu koji će biti prikazan na FESTu.

Loša vest. Film je režirala Claire Denis.

Srećom, kao što nas uči niko drugi do Michelangelo Antonioni u filmu PROFESSIONE: REPORTER, nema ništa toliko problematično u evropskom filmskom umetniku što ne može da izleči veliki holivudski glumac.

Margaret Qualley uspeva da iznese ovaj film, iz nemalu pomoć veoma visprene scenarističke adaptacije romana Denisa Johnsona na kojoj su radili Andrew Litvack koji je u Kanu prošle godine pored ovog filma imao i seriju IRMA VEP i Lea Mysius koja na istom izdanju ovog festivala imala jako zanimljiv film LES CINQ DIABLES.

Dijalozi su neobično duhoviti, ponekad apsurdni čak, do tačke da podsete na Billy Wildera i njegove scenarije gde se komedija dešava u teškim političkim okolnostima. Film nije komedija, pre svega je to egzistencijalistička melodrama, psihološka studija izvedena na kosturu trilera, ali ne napušta me utisak da je vrlo duhovit.

Dok Claire Denis bez obaziranja na strpljenje publike, celih sto trideset i kusur minuta ne može da se do kraja opredeli koji je tačno motiv iz romana zbilja zanima, Margaret Qualley uspeva da učini da sve ovo postane atmosferični film o liku kome se pak zbiva neka čudna parafraza romana Grahama Greenea, pa čak možda i pomenutog Antonionijevog filma.

Ponekad tako dominantno glumačko ostvarenje ume da nadraste film, kao recimo u slučaju Angele Winkler u DIE VERLORENE EHRE DER KATHARINA BLUM, ali ovde je povuklo ceo film u pravom smeru.

Zanimljivo je da je pre tri godine po romanu Joan Didion snimljen film THE LAST THING HE WANTED u kome je Anne Hathaway i bukvalno preuzela Nicholsonovu rolu iz REPORTERa, i sa zapletom koji je praktično rimejk osnovnih postavki tog filma, i to ne u odnosu BLOW UP i BLOW OUT, ali sa vrlo jasnom referencom. Taj film je nepravedno otpisan kao projekat koji je zvezda snimila iz sujete bez ikakvih kvaliteta, što nije bilo sasvim tačno. FIlm jeste snimljen jer se pustilo mašti na volju ali je bio zanimljiv.

Margaret Qualley je daleko od toga da je takvo ime kao Anne Hathaway danas, i ovaj film je više tu da je afirmiše nego da joj služi za njeno dokazivanje da može da snima šta joj pada na pamet, međutim, ono što pruža pokazuje da je zrela kao zvezda koja lako može da preraste materijal.

Claire Denis je oslanjajući se na roman Denisa Johnsona, i pomerajući ga iz epohe nikaragvanskog konflikta u savremenu Nikaragvu, rizikovala da film izgubi svoju političku oštricu, iako i danas tamo ima velikih problema. Međutim, ono što je dobila jeste ta maltene apstraktna hunta koja u maniru egzistencijalističkog romana sprečava junake da se nekako izbave.

Film je snimao Eric Gautier, majstor da napravi propulzivnu fotografiju. Koliko god da je Claire Denis sklona da ga utupi, on ipak uspeva da učini da se osete atmosfera i kretanje.

Iako izlazi neposredno iza tog filma, STARS AT NOON nije isti slučaj kao STILLWATER, film sa holivudskom zvezdom izveden u francuskom stilu, i ne treba da vas zbuni epizoda Johna C. Reillyja koji je preko filma LES COWBOYS poveznica sa tim novim talasom euroamerikane. Ovo je ipak nepogrešivo evropski film u kom su angažovani američki glumci.

STARS AT NOON svakako treba pogledati na velikom ekranu, kao ne samo bezbolan, već i vrlo prijatan uvid u to šta se prošle godine zbivalo u Kanu, i jedan zanimljiv para-triler sa izvrsnom glumicom u centru.

* * * / * * * *

EO

Jerzy Skolimowski je reditelj koji u karijeri ima velike uspehe, sjajne filmove ali ne i kontinuitet. Posle ESSENTIAL KILLING kojim se uopšte vratio filmu posle pauze tokom koje se bavio slikarstvom, nije snimio tako snažan film i EO je pokušaj da uradi tako nešto, prepoznat i nagrađen u Kanu ali ipak je bitno slabiji.

Film prati jednog magarca koji iz cirkusa izlazi u svet i sreće stalno nove vlasnike/ posednike/ kradljivce, a onde se film bavi ljudima. I dok god je fokus na magarca, to jeste Skolimowski sa svojim snažnim rukopisom ali ipak osnov ovog filma su ljudi, često poprilično "nevezani" za magarca, i ceo taj segment je onako prilično mlak, na prvu loptu kritičan prema problemima raznih klasa i regija u Evropi.

Da se Skolimowski više držao magarca, a manje ljudi, bolje bismo svi zajedno prošli. Međutim, ljudi su upropastili čistotu ideje sa životinjom svojim prozaičnim sukobima.

* * 1/2 / * * * *

LOVING HIGHSMITH

LOVING HIGHSMITH, dokumentarni film koji potpisuje Eva Vitija, obrađuje biografiju Patricie Highsmith kroz njen intimni život kao isprva prikrivene pa potom i otvorene lezbejke, od njenog klasika LGBT literature CAROL objavljenog pod pseudonimom do tačke kada naseljena u Švajcarskoj pred kraj života odlučuje da ga reizda pod svojim imenom.

U međuvremenu izlazi njeni romani o Ripleyu, brojni krimići, veliki broj ekranizacija u rukopisu raznih autora počev od Hitchocka pa sve do Wendersa, Liliane Cavani i Adriana Lynea. Uporedo sa tim u njenom životu ređaju se razne bolne situacije, razne veze koje propadaju iz raznih razloga i razne žene koje inspirišu njen rad ali joj i stvaraju utisak da u stvari vodi promašen život.

Film je veoma vešto izveden, narativno jasno postavljen, baziran na kombinaciji bogatog arhivskog materijala, fotografija i pokretnih slika, inserata iz filmova i razgovora sa bitnim ličnostima koje su još uvek žive, među kojima je najpitoresknija Marijane Meaker, poznata lezbejska pulp književnica.

Ipak, Patricia Highsmith, iako pokojna već preko četvrt veka je uspela da bude protagonistkinja kroz svoju neverovatnu harizmu koju zrači sa arhivskih snimaka. Sa njih je jasno da je bila neobičan i snažan karakter.

Eva Vitija je snimila izuzetan film o izuzetnoj osobi za koji verujem da bi joj se dopao da je dočekala da ga vidi.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, February 21, 2023

1976

Manuela Martelli snimila je film 1976, priču o čileanskoj gospođi za vreme Pinocchetove stahovlade koju sveštenik zamoli da skloni jednog ranjenog momka i to joj otvara potpuno nove životne horizonte. Pre svega, izlazi iz svog učmalog malograđanskog života, radi nešto opasno, sumnjivo i shvata obim režimske represije ali i autorepresije među ljudima.

Nažalost, film je pretenciozan u postupku i tanak u priči i ne nudi baš ništa naročito zanimljivo.

* * / * * * *

SERRE MOI FORT

SERRE MOI FORT režirao je glumac Mathieu Amalric po pozorišnom komadu koji potpisuje Claudine Galea. 


Ne znam kakav je to komad ali ovaj film deluje kao sve sem nešto snimljeno po pozorišnom komadu. Amalric kombinuje razne niti priče, nivoe stvarnosti i fantazije i to rezultira nečim gde meni ništa nije bilo jasno i nije mi držalo pažnju. Moguće je da mi ništa nije bilo jasno jer mi nije držao pažnju i vice versa.


Ipak, film je lepo slikan, atmosferičan, ko se zakači za ono što Amalric prikazuje verovatno u njemu može poprilično da uživa.


* * / * * * *

JENGA, ČUDNA IGRA

JENGA, ČUDNA IGRA Nikole Končarevića drugi je naslov iz proizvodne linije Apollon naslova koje nadgleda Slobodan Šuljagić. Ovaj film ima jednu uspelu i jednu neuspelu dimenziju, ali to ga nažalost ne čini polovično uspelim već frustrirajućim. Naime, na nivou filmske priče, pa i samog scenarija Aleksandre Mrđen i Nikole Končarevića, pod supervizijom Ivana Velisavljevića, ovo je jedan solidan omladinski film, u osnovi romantična komedija iz studentskog života. Međutim, praktično nemoguće je snimiti omladinski film, koji je po definiciji repertoarski, i traži publiku, bez ikakvog obaziranja na to kako će junaci u njemu izgledati, u kakvim ambijentima se dešava, kako slika deluje itd.

Nažalost, JENGA, ČUDNA IGRA je film koji zastrašujuće loše izgleda. Produkcioni dizajn je u minusu a Končarević sve režira u jednom relativno strejt maniru, dakle kao jedan onako konvencionalan "pričam ti priču" film, a on u ovom žanru prosto mora imati dinamiku unutar kadra, u koloritu, izgledu itd. Možda je ovako sirova fotografija koja ne priliči ni bolje snimljenom prilogu iz BEOGRADSKE HRONIKE mogla imati smisla u nekom drugom konceptu, u kom je postupak bitno drugačiji, ali ovde je to potpuni promašaj.

Mladi glumci koji su okupljeni u filmu su nepoznati. Ali, nepoznati su i stari glumci. A u Srbiji neko kada dođe u određene godine i bavi se glumom, nije slučajno nepoznat. Ima nekog razloga. I te razloge ovde itekako vidimo.

Kad je reč o mladim glumcima, oni su nažalost ostavljeni u groznim kostimima, u očajnoj scenografiji i jezivo snimljeni, na jednoj estetskoj vetrometini. Tako da može se reći da su čak i dosta dobro odigrali, a u tome im je pomogao tekst koji je prosto solidan, ima početak, sredinu, kraj, glavu i rep, ima gegove, ima odnose. Samim tim je šteta što sve to nije ozbiljnije produkciono postavljeno.

JENGA, ČUDNA IGRA je možda profilisana da bude debi za neke mlade autore ali rekao bih da su oni ovde brutalno iznevereni u produkciji.

Monday, February 20, 2023

VESPER

Kristina Buozyte i Bruno Samper snimili su film VESPER, evropsku koprodukciju koja je rezultirala jednim veoma dizajniranim, maltene stripovskim SF filmom smeštenim u postapokaliptičnu budućnost u kojoj je čovečanstvo platilo skupu cenu svog razvoja ali je bioinženjering postao pitanje opstanka.

Glavna junakinja je devojka koja u postapokaliptičnoj pustoši brine o sebi i svom ocu koji je u teškom stanju ali malo revitalizovan upotrebom revolucionarne biotehnologije kronenbergovskog tipa. Kada nađe ženu iz jedne od zaštićenih kolonija za povlašćene tzv. Citadela, devojka s ocem mora da napusti svoju dotle koliko-toliko napetu ali ipak mirnu egzistenciju.

Posle Bongovog SNOWPIERCERa koji je bio remek-delo u svakom pogledu, očekivao sam još veće interesovanje kako za ekranizacije francuskih SF stripova (tehnički francusko-belgijskih jer je ovo ta neka estetika) ali i za njihov pristup estetizaciji na filmu. To se nije desilo u očekivanoj meri.

Ipak, ako volite taj evropski imaginarij SFa onda je VESPER film za vas. Od američkog filma preuzima relativnu "realističnost" okolnosti i neke osnove naracije, premda je tempo veoma evropski, a od evropskog stipa preuzima izgled. I to je spoj za koji ne znam koliko će vam se zadržati na umu u pogledu priče, ali neke slike iz ovog filma će trajati dugo posle gledanja, što i jeste u krajnjoj liniji kompliment u ovoj formi izražavanja.

VESPER je podjednako zanimljiv i kao producentska zamisao ali i kao selektorska odluka i verujem da će pružiti mnogo svima koji ga budu gledali, ali naročito ljubiteljima i poznavaocima, SFa kao žanra, francuskog stripa i raznih kronenbergovskih biotehničkih zamisli kojih ovde ima više nego kod njega u poslednjih dvadeset godina i FESTa na kom je prikazan EXISTENZ.

* * * / * * * *

Sunday, February 19, 2023

По-мужски

По-мужски Maksima Kulagina je mogao biti zanimljiv filma da se nije upleo u potencijalu vlastite zamisli. Film govori o čoveku koji posle incidenta sa pijanim komšijom koji je lupio šamar njegovoj supruzi, ulazi u konflikt kako sa njim tako i da preispituje vlastite odnose. Postepeno tone u sve veću životnu krizu i nasilje.

Kulagin prepoznaje da svašta može da se izrodi iz ovakve premise, ali umesto da se opredeli za neki glavni smer u kom se nešto rađa, snima o svemu i svačemo pomalo i na kraju je rezultat veoma skroman, i mnogo manji od onog koji se mogao postići.

Naročito je šteta jer je Kulagin u stanju da izvuče dobru glumačku igru pa i solidnu inscenaciju.

* * / * * * *

Saturday, February 18, 2023

Межсезонье

  • Межсезонье Aleksandra Kanta je ruski film o nezadovoljnim mladim ljudima koji u maniru serije EUPHORIA svoje neobjašnjivo, nerešivo nezadovoljstvo kreću da ispoljavaju kroz određene oblike nasilje, viđene možda pre kod nekih drugih autora kao što je recimo Gregg Araki. Dakle, nije Kant ni blizu Sama Levinsona, iako u nekim situacijama želi da bude veoma estetizovan, i da snažno integriše muziku i tradiciju video klipa u rukopis. Međutim, na kraju osnovni utisak mi je da je ovaj film ponajviše ipak muzejski film o nezadovoljstvu u mladih koji zbog toga što je ovo stvarnost a ne film posežu za nasiljem. Nikada ovo ne dolazi ni blizu NATURAL BORN KILLERSa, nikada nije tako estetizovano kao Levinson, ostaje negde daleko u drugoj-trećoj ligi naslova ove vrste.

  • * * / * * * *

Friday, February 17, 2023

MODELO 77

Alberto Rodriguez, značajna figura savremenog španskog krimića, mada ne i moj favorit u toj plejadi autora, po scenariju koji je napisao zajedno sa Rafaelom Cobosom, snimio je film MODELO 77, priču inspirisanim istinitim događajima iz španskih zatvora iz perioda tranzicije iz frankizma u demokratiju.

Osnovna problematika koju obrađuje film jeste koncept frankističkih zatvora koji su bili koncipirani kao brutalni, prljavi, kazamati gde je kazna bila ne samo vremenska već je sam dolazak u taj ambijent bio neka vrsta sankcije. Na sve to dodati su brutalnost policajaca, ljudi uhapšeni na bazi neozbiljno urađenih istraga, pod političkim pritiskom itd. i dobijamo jedan zapaljiv zatvorski ambijent.

Zatvorenici odlučuju da naprave svoje Udruženje i da se bore za svoja prava, ubeđeni da demokratija treba da stigne i u zatvore, ali za čuvare i upravu, "demokratija" je samo reč koja im služi za podsmevanje.

Zatvorenici aktivisti organizuju niz različitih protesta, pobuna, izlazaka u javnost i medije, usput se nadajući novom zakonu u zatvorima i amnestiji ali ispostavlja se da se vlastima ne može verovati, da ne drže reč i da je jedini spas u stvari bekstvo.

Nažalost, u dva sata filma, Rodriguez ne uspeva da sabere sve ono što želi da kaže, film ima jako puno praznog hoda, i junake čije namere i vezanost za aktivistički pokret nisu sasvim jasni, tako da na kraju više nije ni jasno šta je osnovna tema filma i šta su ciljevi likova. Nažalost, ta konfuzija ne proističe iz viška motiva i dešavanja. Naprotiv. Film je jednostavan, a opet nedovoljno jasan, ima mali broj likova ali ne uspeva da nas veže za njih. I na kraju, skoro u potpunosti promašuje.

Naravno, ko voli da gleda Španiju u epohi, krajem sedamedeseih, tokom tranzicije, onda svakako ovde ima šta da vidi. Ali, neka istinska sinergija priče, miljea i realizacije svakako nije dosegnuta.

* * / * * * *

CVRČAK I MRVICA

FEST je pre nekoliko godina imao program namenjen deci i omladini, sada ima poneki film u programu za tu ciljnu grupu.

CVRČAK I MRAVICA je međutim zanimljiiv ne samo za decu već i za naše filmske profesionalce pošto je reč o povratku hrvatskog dugometražnog animiranog filma. Uprkos tome što je hrvatska animacija bolje podnela raspad zemlje jer je u njenim studijima rađen autsorsing za mnoge ozbiljne projekte i ugledne svetske produkcije, a njeni crtači su se kasnije proslavili crtajući i stripove velikih izdavača, u dugometražnoj formi su imali sličan broj pokušaja kao i mi.

CVRČAK I MRAVICA prirodno nema veze sa estetikom Milana Blažekovića i njegove ČUDESNE ŠUME ili ŠEGRTA HLAPIĆA. Ovo je jedan ekonomičan animirani film koji se lako uklapa u mnoštvo evropske animacije koja zaostaje znatno za američkim filmovima velikih studija ali i dalje ima svoje mesto na repertoraru.

Animirani film je oduvek važio za mudar poslovni potez jer "ne stari" i stalno mu se rađa nova ciljna grupa koja ga nikada nije ni gledala, pa je CVRČAK I MRAVICA tako i koncipiran - on nudi jednu modernu ali ne i dnevno aktuelnu parafrazu basne o cvrčku i mravu i njihovom pokušaju da obrišu sukob između sviranja i rada.

Scenaristi dosta solidno pokrivaju temu mada ima par segmenata koji su nudili možda i više prostora za razradu. Recimo, mravi su graditelji i prikazani su kao arhitekte koje žive u strahu od muzike jer bi onda mogla srušiti njihove mravinjake. Ta dimenzija neuvođenja kulturnih sadržaja u mravinjake u kojima je glavni ideal rad i gradnja mogla je biti razrađenija, premda najbolja scena u filmu jeste didaktička pozorišna predstava kojom se mravi indoktriniraju protiv cvrčaka.

Dizajn likova i ta konekcija u oblicima između mrava i cvrčaka a razlika u boji su dobro izvedeni. Ipak, ne treba očekivati da će ikoga od autora zaduženih za dizajn likova uskoro zvati Pixar.

Pre ravno četvrt veka Pixar i Dream Works imali su u isto vreme dva animirana filma o insektima A BUG'S LIFE i ANTZ. Na jednoj strani virtuoznost Johna Lassetera, na drugoj glas Woody Allena. Danas su obojica cancelovani.

Nadam se da će Luka Rukavina kome su u realizaciji ovog filma pomogli Kristijan Milić i Dino Krpan imati više sreće i da će nastaviti da radi u ovom formatu.

CVRČAK I MRAVICA bi aspolutno mogao zauzeti mesto u selekciji bilo kog Kids Festa ili u terminu bilo koje neameričke animacije na repertoaru. Nadam se da će projekcija ovog filma nekoj deci biti prvi susret sa FESTom.

* * / * * * *

THE LOST KING

Stephen Frears je veliki majstor režije i svaki njegov novi film treba pogledati sa velikom pažnjom. Posle filma PHILOMENA, ponovo radi sa Steve Cooganom na jednoj "maloj" priči o ženi koja odlućuje da istraži istorijski osnov iza Shakespeareovog lika Richarda Trećeg. Ona se pridružuje jednoj maloj gotovo underground mreži njegovih fanova koji pokušavaju da dokuče ko je on bio, gde je sahranjen i da li je zaista bio telesno deformisan, zao i samozvan.

Ona napušta posao, i već komplikovanu životnu situaciju usložnjava svojom potragom te ova istinita priča dobija sve predispozicije jednog rasnog inspirational ostvarenja, što on ipak nikad ne postane.

Frearsov postupak, rad sa glumcima i neodoljiva jednostavnost izlaganja priče čine THE LOST KING jako zanimljivim za gledanje, mada za moj ukus možda pre u formi TV filma nego bioskopskog ostvarenja, otud i mislim da je krajnji domet ipak bliži oceni * * 1/2 nego * * * iako je i ova više u opticaju. Izbor teme, njena realizacija i ukupan utisak su na visokom nivou, smisao za humor je neprekidno tu, ali prosto danas za bioskop je potrebno nešto više. Frears je u svojoj karijeri uradio dosta filmova koji su krenuli kao televizijski pa završili na velikom ekranu, setimo se recimo SNAPPERa koji smo svojevremeno gledali na Festivalu autorskog filma. U slučaju THE LOST KING stvari možda stoje obrnuto, ali kod Frearsa uvek ima šta da se vidi.

Wednesday, February 15, 2023

INFINITY POOL

INFINITY POOL Brandona Cronenberga može se posmatrati kao centralni komad ovogodišnje selekcije FESTa. Reč je o prvom istinski uspelom filmu Brandona Cronenberga, svakako superiornijem od najnovijeg filma njegovog slavnog oca koji će takođe biti prikazan ove godine.

Pre neku godinu najavljena je ekranizacija romana J.G. Ballarda SUPER CANNES, i Brandon Cronenberg kao njen reditelj, međutim, reklo bi se da ju je on upravo uradio u ovom filmu.

FIlmove Davida Cronenberga su dugo nazivali ballardovskim sve dok on na kraju nije i ekranizovao Ballardov roman CRASH kada je to i ozvaničeno. U slučaju Brandona Cronenberga imamo još jaču vezu sa Ballardom pošto znamo koji roman ga zanima, i prepoznajemo ga u njegovom ballardovskom filmu.

Osnovna razlika između SUPER CANNESa i INFINITY POOLa je što u tom Ballardovom romanu nema istaknutih elemenata fantastike, dočim su oni u Cronenbergovom filmu integralni deo priče, ali je njen osnovni smisao ipak u motiv koji deli sa knjigom a to je obest moćnih i bogatih, prvo prema drugima a posle i prema samima sebi u jednom savršenom ambijentu.

INFINITY POOL svoju savršenu zajednicu gradi u jednom ballardovskom resortu, betonskom, u maniru kulture masovnog turizma, veoma vibrantno snimljenom u Hrvatskoj, i državi u kojoj je bogatima unutar resorta dozvoljeno sve iako van njegovih granica lokalnom stanovništvu nije dozvoljeno ništa. Jedini problem je što kada neko biva ubijen, običaj je da najstariji potomak ili srodnik ubije ubicu, ali je bogatima omogućeno da generišu svog dvojnika za veliki novac i žrtvuju ga.

Stoga, veoma bogati u resortu, posle generisanja niza dvojnika koje su uredno platili jedino uživanje pronalaze u nasilju, razbojništvima pa na kraju krajeva i ubistvima.

Ono što je fantastika tiče se tog procesa stvaranja kopija, i Cronenberg to koristi da bi otvorio temu identiteta, otuđenja, disocijacije, voajerizma, a uporedo s tim vodi priču o potonuću bogatih gostiju u dekadenciju i obest koje na kraju kreću da vuku u totalnu eroziju ličnosti.

Cronenberg možda ima bolji film od oca danas, ali ipak nije snimio delo koje nadilazi očeve rane i druge uspele filmove. Međutim, INFINITY POOL je raskošan film u kom je Ballardov imaginarij izvanredno zarobljen, i hrvatske lokacije su veoma dobro poslužile da prikažu piščevu viziju turističkog raja iz kog se krije pakao, a što je inspirisalo dva njegova pozna romana.

Jedan od razloga za tu autorsku inferiornost sina u odnosa na oca je i odnos prema samom Ballardu. Naime, David Cronenberg je imao svoje ballardovske vizije uporedo sa piscem, recimo SHIVERS i HIGH RISE izašli su iste godine, dočim je Brandon Cronenberg jasan sledbenik, bez ikakve dileme.

Ballardovo nadahnuće naizgled savršenim rešenjima za život ili odmor koji vode junaka na transformativni put u tamu i destrukciju nije jednostavno zabeležiti u filmu. Otud je recimo HIGH RISE Bena Wheatleya bio zanimljiviji kao slikovnica onima koji su čitali roman nego ostatku publike. Bez vezivanja za konkretnu knjigu, ali svakako nadahnut ballardizmom, Cronenberg pravi uspelije delo sa jasnije postavljenim likovima i konfliktima.

I za INFINITY POOL se može reći da je pravi primer filma kakav se očekuje od FESTa i spada u red ostvarenja koje ne treba propustiti na velikom ekranu.

* * * / * * * *

Tuesday, February 14, 2023

BACI SE NA POD

Debitantski film Nine Violić BACI SE NA POD ,koji će biti prikazan na FESTu, uspeva da se izdvoji iz mase filmova o razvodu zahvaljujući tome što ona veoma insistira na formalnim rešenjima. Film nudi sagledavanje iste situacije iz tri ugla od kojih je prvi ugao gledanja i najizazovniji - posmatramo rastanak bračnog para iz vizure deteta i njegovog sveta mašte koji malo reflektuje traumatičan efekat događaja oko njega a malo i ne. Ovaj segment je i najzanimljivije izveden, sa nekim animatorskim intervencijama koje su me podsetile na rukopis Spike Jonzea.

Preostala dva ugla su iz vizure partnera koje igraju Goran Bogdan i Nina Violić i ono što je zanimljivo jeste da svako od njihovih "sagledavanja" donosi pomalo do tada "neviđenih" dešavanja ali se pre svega razlikuje u kadriranju i bukvalno u "uglu gledanja".

Otud posedno priznanje za ovaj kompaktan i pedantno izveden film zaslužuje direktor fotografije Vanja Černjul koji ima bogato iskustvo na američkoj televiziji i filmu.

Kako je STRIC proživeo svoj život u Srbiji pre FESTa, postojao je rizik da neće biti hrvatskih filmova vrednih pažnje na njemu. Ipak, nema razloga za brigu, BACI SE NA POD je preporuka za one koje zanimaju ove stvari koje sam gore opisao.

* * * / * * * *

THE CATHEDRAL

Ricky D'Ambrose snimio je film THE CATHEDRAL koji praktično krši sva ona pravila koja smo učili o tome kako treba snimati film. Uprkos tome što je film uspeo da stigne i na Sundance i do Venecije, u suštini me nije ubedio da je to kršenje pravila ovog puta dalo smislene rezultate.

U 86 minuta koristeći neku besmislenu formu u kojoj krajnje svakodnevne rutinske scene "oneobičavaju" monolozi iz voiceovera, D'Ambrose pokušava da prikaže život dve generacije jedne porodice. Ni u tom konceptu ne uspeva da ostane dosledan već na kraju ipak završi praveći neke klasične dramske scene, i tu konačno samom sebi osporava postupak.

Moguće je da ovaj film može imati odjeka među onima koji vole da vide nešto "novo" pošto-poto ali ovaj pokušaj naprosto nije ni uspešan, a ni radikalan ni dosledan.

Monday, February 13, 2023

AN CAILIN CIUIN

AN CAILIN CIUIN Colma Baireada je irski film koji je znatnim delom na arhaičnom irskom jeziku i zato je uspeo da bude nominovan za strani film, na "oskarima". Međutim, nažalost, taj kuriozitet nije nov. Već godinama se snimaju filmovi na gejliku i vrlo su slični, ponekad deluju kao da se prave sa ambicijom da prikažu tu neku irsku teskobu i dođu do nominacije.


Ipak, ovo nisu autori kalibra Jima Sheridana. AN CAILIN CIUIN je jedna spora arhanična koještarija koja se neznano zašto dešava 1981. godine a izgleda da bi se mogla odvijati i 1881. godine, nešto o nekoj devojčici koja prolazi kroz neke čudne upitanosti. Sve u svemu, ovaj film jako malo pruža, ali uspeh koji je ostvario svakako ga čini obaveznim za gledanje svakome ko generalno prati šta je to novo i važno na sceni.

SPEAK NO EVIL

Christian Tafdrup postigao je veliki uspeh sa filmom SPEAK NO EVIL i rekao bih da to nije nezasluženo. Reč je o vrlo zanimljivom i atipičnom trileru koji deo kritike - ne bez argumenata - smatra hororom u kom se jedna naizgled mentalitetska dramedija lagano pretvara u priču strave.

Zaplet je jednostavan, bračni par iz Danske upoznaje par iz Holandije. I jedni i drugi imaju dete približnih godina, provode neko vreme zajedno na odmoru u Italiji a onda ih mesecima kasnije, Holanđani pozivaju u posetu. U gostima, međutim, Danci osete da su Holanđani nekako lišeni socijalne imaginacije i manira na koje su navikli...

Sve dalje od ovoga razotkrivalo bi kuda priča ide dalje, ali tamo kada krene nudi veoma zdravu dozu napetosti i brutalnosti, i to je dobro izvedeno, ali to su segmenti koji su savladani. U tom segmentu Tafsdrup nema čega da se postidi pred Josephom Rubenom iz najboljih dana, kad je reč o napetosti među ljudima u jednom domaćinstvu, niti od nekih horor majstora kad je reč o nasilju.

Međutim, ovaj dramski build up je ono po ćemu se SPEAK NO EVIL razlikuje. Slično drugim pričama koje crpe svoju tenziju, bilo humorističku bilo drugu iz socijalnih odnosa, iz ponašanja junaka u odnosu na norme, stid i očekivane socijalne propozicije, tako se i ovaj film postavlja kao jedna studija raznih opterećenja modernog čoveka u odnosu na pitanje kakav utisak će ostaviti u svojoj okolini. Tu su i razmažena deca, i razne kulture brige o ljudima oko sebe koje su zapadni svet učinile manje zrelim, manje otpornim a nisu pomogle da se osete bolje i srećnije.

Time se gradi jedan milje u kom imamo junake koji nisu tipičan materijal za horor okolnosti kao žrtve, i antagoniste koji jesu tako profilisani i snalaze se savršeno u savremenom zapadnoevropskom miljeu, okrećući njegove poštapalice protiv sebe samog.

Tafdrup verovatno nije imao to na umu, uostalom ne bi ni smeo u ovo vreme tako nešto da pomisli, ALI ovaj film je jedna mala studija etnosuicidalnosti moderne zapadne Evrope i smrtnom ishodu koji je upravo čeka zbog svih newagey budalaština kojima su zamenili neke ustaljene manire i normalno rezonovanje.

Stoga, ovaj film se može čitati i kao jedna iznenađujuće desna vizija sveta, iako će to verovatno autori iz sve snage odbijati. U svakom slučaju, dugo nisam video ovako zanimljiv danski film. 

* * * 1/2 / * * * *

MARCEL THE SHELL WITH SHOES ON

MARCEL THE SHELL WITH SHOES ON je veoma vešto realizovan, dobro osmišljen dugometražni igrano-animirani film sa zanimljivim i ekspresivnim animiranim protagonistom i senzibilitetom američkog nezavisnog filma.

Dean Fleischer Camp ima veštinu autora komercijalnih animiranih filmova, dakle onih poglavito namenjenih deci i najširoj publici, ali ono što pravi je zapravo jedna priča o gubitku i rastanku, kako sa partnerima tako i sa precima.

Film nije namenjen deci iako ume da bude razigran pa i dizajniran kao pitka animacija i obraća se starijima, i po atmosferi i po temama koja obrađuje. Generalno duhovit ton boji snažna doza melahnolije gde i svet sagledan iz drugog ugla nosi iste tuge kao i onaj koji je nama dobro poznat.

I sam MARCEL koketira sa mejnstrimom u pogledu tema, produkciono je vrlo zreo i ono što gledamo nema čega da se budžetski-tehnički postidi, ono što ga od mejnstrima odvaja jeste upravo ono što se nalazi u samom osnovu priče.

* * * / * * * *

Sunday, February 12, 2023

THE KING'S DAUGHTER

THE KING'S DAUGHTER snimljen je po romanu Vonde McIntyre i jedan od adaptatora bio je James Schamus, nekada poznat kao guru iza Focus etikete i tek povremeni scenarista. To je atipicčno jer je ovo na kraju koji je režirao Sean McNamara, čovek koji prevashodno radi filmove namenjene za decu, koji po izgledu deluju da su za bioskope ali koji obično završavaju na TVu ili Vu ili VODu.

McNamarina specifičnost je u tome što je on sagradio reputaciju u tom svetu porodične zabave koje je u Americi vrlo zahtevan kad je reč o imidžu autora i ostalim radovima, i zato iziskuje maksimalnu posvećenost. U nekim svojim filmovima McNamara povremeno radi sa poznatim glumcima, recimo najveće ime koje mi pada na um je Marisa Tomei, ali ovde on ima i Piercea Brosnana u ulozi Louisa XIV i Williama Hurta kao kardinala i Kayu Scodelario kao Kraljevu ćerku.

Roman spada u domen vernovske fantastike ako je suditi po filmu. Naime, posle neuspelog atentata ali opasnog ranjavanja, Louis XIV šalje ekspediciju da pronađe Atlantidu i donese mu tajnu večnog života. I oni to zaista i učine, otimaju morsku sirenu sa idejom da mu u nekom ritualu prenesu njenu energiju večnog života i tom prilikom je žrtvuju.

Louis ipak ne računa da će se njegova kćer sprijateljiti s morskom sirenom i osloboditi je.

Film je raskošan, povremeno duhovit, ali u njemu se ipak oseća da iako je iznad nekog DTV užitka svakako nije pravi film fantastike smešten u epohi, namenjen bioskopima. Duh malog ekrana provejava prosto kroz razne detalje bilo da su to prekratke ili nesavršeno izvedene scene sa efektima, bilo da je to naracija koja je u toliko jakom tempu da ne da filmu da "diše" ali mu daje da se snimi i jeftinije i sa malim umaranjem zvezda.

To ne znači da nije vidljiv neki trud i uveren sam da THE KING'S DAUGHTER apsolutno ima svoje mesto pre svega na televiziji u nekom porodičnom terminu. Ipak, ko ode u bioskop očekujući punokrvnu bioskopsku fantastiku sa Brosnanom i Hurtom dobiće tek njen deo.

* * 1/2 / * * * *

MY NEIGHBOR ADOLF

Leon Prudovsky je ruski Jevrejin koji je u izraelskom-poljskoj produkciji snimio film MY NEIGHBOR ADOLF, ostvarenje koje bi teško moglo nastati od drugog autora a da mu ne okonča karijeru.

Naime, reč je o filmu u kom potpuno devastirani Poljak koji je preživeo Holokaust, u kolumbijskoj zabiti shvata da se u kuću do njega doselio Adolf Hitler i kreće da istražuje da li je to zaista on i da o tome obaveštava Mossad.

Sama ideja da se Hitler pojavi kao junak filma u kom će dobiti neku ljudsku dimenziju u nekoj fikcionalizovanoj sudbini po kojoj je preživeo Drugi svetski rat je provokativna, naročito kada to postane jedna u suštini konvencionalna priča o prijateljstvu dva usamljena namćorasta starca. 

Teško da bi takva "humanizacija" Hitlera mogla proći nekažnjeno u bilo kojoj drugoj produkciji sem ove, i to s pravom jer je Hitlerov zločin sam po sebi "sui generis" i ne trpi sagledavanje njegove ličnosti iz drugog ugla.

Udo Kier je u Amazonovoj seriji HUNTERS odigrao Hitlera koji je preživeo rat, i pod tarantinovskim okolnostima biva pronađen i izveden na sud. U ovom filmu neposredno u istom periodu igra sličnu rolu ali malo drugačije, jednu vrstu žanrovske šmire zamenjuje drugom.

SLEDI SPOILER



Na kraju se ispostavlja da komšija u stvari nije Hitler nego da je njegov veoma ubedljivi dvojnik odgajen u Trećem Rajhu da ga odmenjuje, koji sada praktično putuje po Južnoj Americi kao "imitator Hitler" i prodaje slike odbeglim nacistima i raznim entuzijastima.

Time film postiže "opravdanje" jer zapravo ta osoba koja ima ljudskost i sa kojom se glavni junak zbliži nije Hitler nego njegov dvojnik koji je silom uvučen u tu ulogu.

I takvo razrešenje priče ima svoj smisao, i daje posebnu idejnost filmu jer prenosi Hitlera na nivo ideje, praktično brenda koji se posle rata nadalje komodifikuje, na razne načine pa eto i ovaj.

Međutim, iako ovakav kraj donosi preokret kojim se negira sve ono viđeno dotle, naivno bi bilo misliti da Prudovskog nije zanimao taj hod po žici i razmišljanje da li je najveći zločinac u istoriji u stvari takođe bio običan čovek sa kojim bi se razumevanje moglo ostvariti kada više nema ideologije i kada je ono što deli sa svojom žrtvom usamljenost i starost. Otud, uprkos ovom preokretu ne smatram da se film odriče svoje osnovne meditacije i provokativnosti koja je sve jača kako je priča sve konvencionalnija.

 * * 1/2 / * * * *

Saturday, February 11, 2023

VENGEANCE

Jedan od krimića sa najvećim publicitetom u 2022. godini bio je VENGEANCE glumca i književnika BJ Novaka, nastao u produkciji Blumhousea ali po estetici najbliži onome što očekuje da nam stiže sa Sundancea.

Priča je na neki način koenovska, ali je Novak snimio film koji je savremen, i prilično autohton, naglašavajući da on ima budućnost kao filmski autor, mnogo pre nego kao isključivo reditelj-profesionalac, pošto je ovo film u kom je efekat zaista kumulativan.

BJ Novak se veoma solidno snašao u domenu realizacije ove priče. U pogledu vizuelnosti i inscenacije, on je veoma solidno, strpljivo izveden sa trudom svih sektora. Međutim, ključ je ipak u samoj priči, atmosferi i glumi. Otud, smatram da je Novak više majstor da priča svoje priče nego bilo koje tuđe.

A priča kreće sa premisom koja se tiče njujorškog novinara, aktivnog na dejting sceni kog jednog dana pozivaju veoma uporni rođaci neke njegove šeme, za koju misle da mu je devojka. Kako bi izbegao neprijatnosti, on odlazi na njenu sahranu u Teksas, i tamo upoznaje njenu porodicu koja mu isprva deluje toliko smešno i provincijalno da mu pada na pamet da prihvati njihovu teoriju o ubistvu njegove poznanice i o tome snimi podkast.

Snimajući podkast, zajedno sa porodicom koja je ubeđena da je on tu da osveti svoju dragu, upoznaje svet njihovog malog grada a postepeno počinje da misli da ona zaiste jeste ubijena.

Malo koji film uspeva da zarobi gotovo literarnu zamisao kao što je ova. Ovo je zaista uzoran primerak krimića koji kroz zločin priča širu priču. Uprkos tome što je ovo vrlo dinamičan, crnhumoran, duhovit scenario, neverovatno je uspeo da proizvede utisak literarnosti u najboljem smislu, i neprekidno vodi priču iz jednog u sledeće značenje i ravan sagledavanja priče.

To je već bravura koja je ispraćena u svim aspektima realizacije. Od zvezda uz BJ Novaka, tu su još Boyd Holbrook i Ashton Kutcher a Ashton pravi jednu od najboljih uloga karijere, svakako najsnažniju rolu svoje aktuelne glumačke faze.

Otud i strukturalno, film jeste misterija, dakle, krimić u najčistijem smislu, i definitivno ima razne elemente trilera u sebi, međutim, realizacija nije formalistička i mehanika žanra je izložena na jedan nenametljiv, neformalan način, što je takođe vredno svake pohvale.

Određeni nesklad se javlja zaista na nivou detalja koji nisu previše važni, ali to su mane koje samo dodatno podvlače neupoedivo veće vrline prikazanog postupka i dela u celini.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, February 10, 2023

AMERICAN DREAM

AMERICAN DREAM je treći rediteljski film Janusza Kaminskog, sirova kriminalistička melodrama iz imigrantskog ruskog miljea u Los Anđelesu koja se sasvim sigurno ne može optužiti za to da je u njoj koristio svoj holivudski prestiž i uticaj Spielbergovog najbližeg saradnika.

Jedino što liči na neki znak uticaja i moći jeste glumačka podela koju čine Michiel Huisman, Luke Bracey i Nick Stahl i igraju u materijalu koji je bitno ispod njihovih mogućnosti iako je AMERICAN DREAM u načelu jedan vrlo "ozbiljan" film i svakako nije zamišljen kao neki treš i exploitation, što i nije.

Ovo je samo jedna šuplja melodrama smeštena u svet kriminogenih likova i nažalost, ovde ne vidimo šta je to Kaminskog privuklo da svoje "slobodno" vreme između dva projekta inače veoma produktivnog Stevena Spielberga uloži u to.

Šteta. LOST SOULS, debi koji je Kaminski pre dvadesetak godina snimio za New Line, najavio je ambicioznijeg reditelja koji se krije iza neuporedivo superiornijeg direktora fotografije.

Thursday, February 9, 2023

LES CINQ DIABLES

Lea Mysius snimila je veoma zanimljiv film LES CINQ DIABLES koji izmiče jednostavnim žanrovskim definicijama, ali možemo reći da se radi o melodrami sa jakim elementima fantastike.

Film govori o devojčici koja posle dolaska svoje tetke, počinje da ima mistična iskustva, trigerovana njenim izoštrenim i neobičnim čulom mirisa, I devojčica se upoznaje sa prošlim događajima koji u sadašnjosti koji progone njenu porodicu i čine je skoro izopštenom.

Lea Mysius i snimatelj Paul Guilhaume su pisali scenario, a on je i snimao. I film zaista izuzetno dobro izgleda, veoma je atmosferičan i estetizovan i sveukupno je vešto izveden, nudeći razna čitanja u pogledu žanra kroz način realizacije. Naime, melodrama je ozbiljno izvedena ali vizuelna artikulacija odlazi u neka veoma upečatljiva rešenja u pogledu fantastike.

Adele Exarchopoulos igra glavnu ulogu i odlična je u oba vremenska toka i u oba se veruje, ostatak podele je izvanredan kao i devojčica koja je veoma ekspresivna i vešto vođena od strane rediteljke. Glumci svakako čine centar filma i omogućuju mu da gledaoci kroz vezivanje za likove prevaziđu tu žanrovsku ambivalentnost koja se gradi i karakteriše film.

LES CINQ DAIBLES nije film koji će svakome biti podjednako efektan. Ključ je u vezivanju gledaoca za glavne likove. Koliko to uspe, toliko će se uživati u filmu.

* * * / * * * *

VENUS

VENUS Jaumea Balaguera je njegov najslabiji film koji sam do sada gledao, slabiji čak i od onih privh koji su meni bili slabi, ali kod nekoga su imali neku prođu. Čak imali i neku podršku, i započeli mu karijeru. VENUS je međutim slab na način koji mi sugeriše da ovo nikome ne može biti dobar film i da ga neko može istaći.

Ovo je spoj neke veoma skromne i nemaštovite kriminalističke priče i okultnog horora u kojoj na kraju nije jasno šta je osnov cele postavke, ko su i na koji način protagonisti. Moram priznati da su slabi Balaguerovi filmovi ipak odisali nekim prestižnim detaljima, barem znacima da je reč o bogatoj produkciji, i da je on neki važan reditelj. Sada ni toga nema. Ovo deluje kao neka skromna španska opskurnost za koju je i Netflix predobar. Tim pre je jedino Sonyjev logo na špici nešto što deluje kao trag ozbiljnog filma.

Tuesday, February 7, 2023

BOTTOM OF THE WORLD

BOTTOM OF THE WORLD Richarda Searsa je dejvidlinčovski u polazu, džondalovski u izvedbi, ali u suštini ipak tanak i šupalj film u kom Douglas Smith igra momka, Jena Malone njegovu devojku a Ted Levine misterioznog lokalnog televangelosti za veoma siromašne koji je njen otac.

I onda kad se priča uspostavi u trouglu između njih, ona nestane, a kreću da se nameću dileme, da li je sve ovo samo san, i da li je ovo njegov ili nečiji tuđi san.

Sears nažalost najbolje funkcioniše dok god je ovo jedna umereno off-beat teksaška misterija, koja se koliko toliko kreće u okvirima povišenog realizma, ali to je samo prvi čin. Kad krene nadrealistička nadogradnja nažalost, sve se veoma brzo i temeljno raspadne, a Sears postaje kao šibicar koji ne samo da nema kuglicu ni ispod jedne od šibica, nego je i same kartonske kutije zagubio.

Šteta. Ovaj film je imao jednu solidnost izvedbe na malom budžetu, i glumce koji mogu da ga iznesu, a oni zapravo jedini i daju kakav-takav smisao dešavanjima posle prvog čina.

Međutim, ja sam čovek kome je i sam Lynch prilično riskantan za gledanje, pa slutim da BOTTOM OF THE WORLD može naići na receptivniju publiku kod njegovih fanova.

* * / * * * *

Monday, February 6, 2023

THE PRICE WE PAY

Kad sam video da Ryuhei Kitamura ima novi film, iskreno, prvo sam morao da odem na IMDB i podsetim se zašto je on beše nešto bitan lik. Onda sam se setio da sam gledao njegov AZUMI i da mi je to bilo dobro, da sam gledao VERSUS koji nije i da je onda otišao da po Americi snima filmove koji su skroz neupečatljivi, i da sam neke od njih možda gledao i zaboravio a možda i nisam.

Malo koji reditelj mi je u toj meri otišao u zaborav da mu pamtim ime a ne mogu da se setim šta je radio. Godine čine svoje, ali i film kao THE PRICE WE PAY objašnjava zašto stvari tako stoje. Naime, ovaj film je jedna zaista bedna exploitation storija u kojoj su skupljeni nekad respektabilni glumci spremni na sve i Vernon Wells kao stara žanrovska ikona.

Stephen Dorff i Emile Hirsch igraju pljačkaše. Posle filma MOTEL LIFE gde su igrali zajedno, ovo je ozbiljan pad s konja na magarca. 

Oni, u maniru FROM DUSK TILL DAWN posle poluuspešne pljačke zalagaonice odlaze da se sakriju u jednu kuću a u njoj se ispostavi da žive ludi ljudi mnogo opasniji od njih koji su naoružani. I film iz krimića prerasta u horor, što je nekada možda bilo preokret ali sada je definitivno postalo kliše. Ruku na srce, ni preokret iz krimića u horor nije baš dosledno sproveden jer je teaser scena na početku zapravo horor, tako da čak ni to nije dobro izvedeno.

Ono što gledamo je jedan skromno urađen, nemaštovit torture porn a pomalo i splatter, jedno u suštini veliko ništa, koje bismo mogli porediti sa raznim filmovima od pre, da to već nije toliko zamorno.

Dorff i Hirsch su sjajni glumci, i oni sve vreme uspevaju da održe jedan tonus i utisak kao da su koliko-toliko uključeni u dešavanja, ali na kraju krajeva, posle MOTEL LIFE, trebalo je da se sastanu u nečem mnogo boljem od ovoga.

Kitamurin interes da snima ovako nešto je tek misteriozan. Naime, dok su Dorff i Hirsch česti gosti kod Furle u Portoriku, i rade razno đubre za velike pare i malo utrošenog vremena, on u ovome svakako ne može imati bilo kakvu relevantnu dobit, čak i finansijsku, ako imamo u vidu da uporedo radi i u Japanu, dakle nije mu ovo isključiva karijera.

U svakom slučaju, Kitamura je na dobrom putu da od jednog pionira japanskog žanrovskog buđenja s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, postane zapamćen kao neupečatljiv potpisnik bezvrednih američkih DTV horora.

INFIESTO

Patxi Amezcua ima dosta veliku amplitudu u svom nedavnom filmskom i televizijskom radu. Od produktivnog scenariste i reditelja još uvek nije postao pouzdan autor. INFIESTO je njegov film o serijskom ubici smešten u period pandemije, kom ponajviše pomažu fotografija Josua Inchausteguija i Iria Del Rio kao zamenica Vicky Luengo u ulozi mlade inspektorke sa iskusnim partnerom kog sa elanom TV detektiva u osmoj sezoni neke serije igra Isak Ferriz.

Sve ostalo je pre svega na nivou priče manje-više kao jednoipočasovni TV film o već uspostavljenim likovima detektiva u poteri za serijskim ubicom, gde njih poznajemo već nekoliko sezona a ni ubica nam nije sasvim nepoznat.

Karakterizacija zaista podseća na neku televizijsku seriju čiji se početak odigrao davnih dana. Pandemija kovida igra čudnu ulogu. Film se dešava u njenim prvim danima a znamo da su Italija i Španija tada bile pod najvećim udarom, da su bolnice bile prepune a ljudi umirali po hodnicima, i to se u ovom filmu ne samo ne oseća, nego glavni junaci u kolima i zatvorenim prostorima ne nose maske i uopšte maske se nose veoma selektivno, onako kako odgovara autorima. Sama pandemija ima vrlo malo, gotovo nikakvu ulogu u priči, naime ona je trigerovala ubicu da pomisli da je kraj sveta i da počne sa ubistvima.

Zašto je na njoj Amezcua toliko insistirao a onda ispao smešan sa junacima koji ne nose maske da bismo - jelte - mogli da ih prepoznamo, ostaje enigma. Njegov opus jeste neujednačen ali nije glup.

Josu Inchaustegui je vrhunski snimatelj i on čini da film jako dobro izgleda. Priča je izložena sa dozom pitkosti i solidnog tempa. Iria Del Rio se trudi više nego ostali, i ako sagledamo ponudu na Netflixu, čovek može da prođe i gore nego sa ovim filmom. Pa ipak, može da prođe i bitno bolje.

* * / * * * *

Saturday, February 4, 2023

PARA ENTRAR A VIVIR

Pablo Aragues i Marta Cabrera snimili su španski niskobudžetni horor PARA ENTRAR A VIVIR. Film je jednostavan i u veoma sveden, do tačke da se može reći da na kraju krajeva baš i ne uspeva da uradi ono što je cilj dobrog niskobudžetnog filma i da prevaziđe svoja finansijska ograničenja. Ali, na tom putu je dosta zabavan i mislim da itekako može imati smisla na malom ekranu. 


Priča prati mladi par koji za relativno povoljnu kiriju uspeva da se useli u veoma lepu kuću koja ima čudnu prošlost u kojoj se pominju i masoni i odbegli nacisti ali i nestali stanari. U jednom trenutku kuća krene da im ispunjava želje i oni se isprva dobro zabavljaju s tim, ali kasnije kuća kreće i da im preti. 


Film nikada ne postaje zaista strašan, ili uzbudljiv, ali je relaksiran i povremeno duhovit i kao mahom duo drama sa par scena s nekim “gostima” ipak funkcioniše što nije lako postići. 


U završnici, Aragues i Cabrera kreću da izgrade i nešto više, i to je okej, ali nedovoljno da bi izdiglo film iznad nekog prijatnog maloekranskog nivoa. 


* * / * * * *

PLANE

Jean-Francois Richet nije snimio nijedan slab film u Americi gde se snašao natprosečno dobar kao Francuz na privremenom radu. Čovek koji je potpisao BLOOD FATHER uostalom može da kaže da se ozbiljno upisao u kanom američkog žanrovskog filma, a o njegovom rimejku Carpentera da ne govorimo. PLANE sa Gerardom Butlerom je nažalost film u kom je on nastupio kao najamnik i nažalost nije postigao ono što se od njega očekivalo.

Film je sam po sebi prosečan Butler, bolji od mnogih, lošiji od izabranih, i ukupno uzev to je korektno do tačke - da se može reći, u redu, film jeste slab ali opet to je ono što Gerry Butler radi i šta se od njega traži, u čemu je problem?

Problem je to što scenario za film potpisuju J.P. Davis koji je radio Salehovog CONTRACTORa i u poslednje vreme cenjeni pisac špijunskih romana Charles Cumming. CONTRACTOR kao scenario je vrlo lako mogao poći nizbrdo i Saleh ga je sigurno kao reditelj neizmerno unapredio, u to nema nikakve sumnje, ali čudi kako je to izostalo u PLANEu, i uostalom na koji način je Cumming doprineo.

Dakle, imamo na špici dva jaka štiha, a na ekranu imamo jednu rudimentarnu priču, sa ogromnim brojem naivnosti, i nijednim adutom da ih prekrije.

Zatim, imamo Butlera, a Richet bi trebalo da je majstor za rad sa zvezdama. Međutim, opet ni tu ne dobijamo ništa od Butlerovog proseka, a on kako postaje sve stariji sve više podseća na Dragana Šormaza i ne deluje kao prijatan prizor. Richet ga ovde (pun intended) drži na autopilotu, i Butler kao bivši vojni letač koji sada vozi putničke avione, deluje kao jedna od onih Seagalovih kreacija u kojima je baštovan u stvari nekada bio CIA-egzekutor. Doduše, logika da penzionisani vojni pilot leti na komercijalnim linijama zbilja postoji pa je to zapravo i uverljivo.

Negativci su prikazani kao musavi dugokosi gerilci iz nekog generic akcijaša snimanog na Filipinima iz davnih dana, i ima par zanimljivih akcionih situacija ali ništa zaista epohalno.

Film svakako funkcioniše i ciljnoj grupi pruža sve što treba, ali od Richeta se očekivalo mnogo više. Film nosi mnogo ograničenja na nivou priče. Od toga da se problem masovnosti putnika rešava time što avion leti za vreme praznika i baš je fora što je prazan, pa nadalje. Svaka od tih nategnutosti je upadljiva a reditelj Richetovog renomea bi trebalo da takve stvari prevazilazi. Međutim, on ih pušta da se gomilaju i rezultat je takav.

Nadam se da je ova letargičnost samo trenutna Richetova faza i reakcija na projekat sniman tokom Covida. 

* * / * * * *

Thursday, February 2, 2023

BABYLON

Ko pogleda film BABYLON i ne shvati da je u najmanju ruku prisustvovao nečemu nesvakidašnjem, zalutao je u bioskop. 

Reč je o filmu koji za temu starog Holivuda ima isti značaj koliki i UNDERGROUND za temu istorije Jugoslavije. Ova referenca na Kusturicu nije slučajna, on je prisutan u ovom filmu. BABYLON deluje kao film koji bi Kusturica u najboljoj formi snimio na temu starog Holivuda, a spona koja se u finalu desi sa današnjim vremenom umnogome podseća na ono odvajanje zemlje koje se zbiva na kraju UNDERGROUNDa.

Međutim, isto kao i UNDERGROUND iza jednog impresivnog postupka, neverovatne logistike, jedne visoke dinamike, odlaska u jednu veoma subjektivnu viziju sveta u svakom pogledu nalazi se film koji će sigurno podeliti i publiku i struku.

Priča u suštini govori o mladom Meksikancu koji se 1926. afirmiše sa bednih asistentskih poslova na neke manje bedne i ulazu u orbitu najveće zvezde svog vremena koja je u zenitu i bliži se padu, i mlade starlete koja ulazi u puni sjaj.

Između jednog sjaja koji gasne i jednog koji se raspaljuje, on traži svoj put, Holivud prolazi tranziciju u tonski film, ali to je i dalje grad a ne stanje uma, tako da se prepliću Holivud i ne-Holivud na jednom mestu.

Brad Pitt i Margot Robbie su zvezde u ovom filmu i igraju zvezde iako Diego Calva zapravo jeste glavni junak. Calva bi mogao postati zvezda, ima energiju mladog Javiera Bardema, i prototip je momka kakvog Holivud može da lansira.

Međutim, Brad Pitt i Margot Robbie su zvezde u filmu o anatomiji zvezda. Pittova uloga je briljantna. Za "oskara". Ta erozija jednog čoveka u padu, koji se ozbiljno brine i pati, i sve vreme to radi sa osmehom, stilom, kao zvezda. To je fantastična rola. Deluje lako a veoma je teška. Margot pak je na drugom delu spektra. Ona slavu ovde hvata za gušu i nameće se kao prva zvezda savremenog Holivuda, spremna na rizik, spremna da igra u velikom i važnom flmu, spremna da se preda ulozi i u svakom frejmu bude zvezda. Način na koji ona samo svojom pojavom gradi protagonizam u svakoj situaciji u kojoj se pojavi je impresivan ali to je to - zato je neko zvezda.

Linus Sandgren sa ovim filmom zauzima mesto među vodećim snimateljima ove generacije, a Damien Chazelle odlazi korak iznad onog statusa koji je do sada imao - što se mene tiče - mada u holivudskim okvirima ovo se sigurno gleda kao nekakav sophomore slump, mada mu to nije tehnički drugi film. Da li će se on oporaviti od ovog pada, ne znam, ali bilo bi šteta ako on poveruje da BABYLON nije jedan veličanstven film.

Šteta je što su se akademski postulati odjednom volšebno uspostavili baš kad je Chazelle kredibilno odlučio da ih prekrši, i da snimi jedno bioskopsko iskustvo koje ima jak ritam i puno vizuelne senzacije a nije namenjeno deci. Isto tako, jako je bitno da je njegov postupak ne samo autorski principijelno već autentično njegov, to se pre svega tiče načina na koji koristi muziku kao veoma bitan činilac u pripovedanju. 

Ako bi se to poredilo sa nekim drugim autorima, onda je zaista Kusturica jako referentan zbog uloge muzike ali i zbog načina na koji koristi životinje, kao i zbog frenetičnog ritma i lika sa margine, čak i rasno različitog. Jer Manny Torres jeste na neki način Perhan, s tim što se ovde veliki Ederlezi momenat desi na ekranu.

Hteli to da priznamo ili ne, ali to pitanje Kusturičinog uticaja će definitivno morati da se otvori.

Moguće je da sam naravno prema ovoj temi pristrasan kao neko ko se bavi filmom. Ovo je ipak film o toj temi. Ipak, čini mi se da je i kod laika ovo iskustvo ostavljalo sličan utisak.

Svakako da je BABYLON film koji svako treba da pogleda barem jednom.

* * * 1/2 / * * * *

KATE

Cedric Nicolas-Troyan u produkciji Davida Leitcha snimio je “mali” akcijaš KATE koji se može ubrojati uz naslove kao što je bio Naishullerov NOBODY. 


Dok je u NOBODY Naishuller bio glavna zvezda svog filma, i podigao na mnogo viši nivo u osnovi jedan banalan scenario i jednu zanimljivu i neobičnu podelu, kod Nicolas-Troyana glavni adut je Mary Elizabeth Winstead koja ovde daje jednu od najboljih post-MATRIX rola karakternih glumaca kao akcionih heroja. 


Nicolas-Troyan nije epizodista u ovom filmu, ali ono što postižu on i direktor fotografije Lyle Vincent jeste solidan hitman akcijaš smešten u Japanu. Ali, Winstead sve diže na viši nivo kao iscrpljena hitwoman, dok na umoru, u poslednjim časovima života želi da se osveti za ono što ju je zadesilo kad je odlučila da se povuče. Ona sjajno igra i licem i telom, i uz pomoć kostimografa i opšteg dizajna filma, sjajno mapira brzo kretanje junakinje prema smrti filovano akcijom protiv savremenih jakuza. 


Ovaj film je daleko od savršenog, ali svakako nije rutinski zahvaljujući ovom glumačkom ostvarenju koje je u njegovom centru. U tim okolnostima ni Woody Harrelson u ulozi mentora/ nalogodavca nije uspeo da nagazi koliko je mislio, iako je pokušao. 


Desi se ponekad da glumac podigne film, ili da ga dobrom glumom čak i ugrozi. Ipak, to se u ovoj vrsti filma retko dešava. Na kraju jedino što ostaje sporno ostaje jedna scena auto potere koja poprima malo live manga formu i to se delimično može pravdati stanjem glavne junakinje. Sve ostalo je jako dobro, osim Mary Elizabeth Winstead koja je čudesna. 


* * * / * * * *