Pogledao sam I SAW THE DEVIL Kim Ji Woona. Rekao bih da je sa ovim filmom posle BITTERSWEET LIFEa, Kim Ji Woon možda najbolje objasnio zašto je ipak druga liga, iako prvak druge lige, korejskih reditelja. Njegove kopije, prvo hongkonških, pa japanskih žanrovskih filmova imale su manje ili više uspeha pre svega zahvaljujući poslovičnoj pedantnosti južnokorejske produkcije, a u slučaju filma THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD, reklo bi se čak da je to i bio svojevrstan događaj u sezoni.
I SAW THE DEVIL je prvi slučaj u kome Kim Ji Woon reinterpretira žanrovsku matricu koja je potpuno bajata, i to mu se nije desilo još od BITTERSWEET LIFEa. Kao što je u tom filmu obnavljao hardver HK krimića na K-način, pošto je oivaj prethodno bio apsolviran u samom Hong Kongu, Americi i Francuskoj, ovde se laća vrlo prepoznatljive matrice južnokorejskog osvetničkog filma koji je najviše afirmisao Chan Wook Park, reditelj koji je više od pet godina u stagnaciji i više nije ono što je bio, a u međuvremenu je lidersku poziciju i prepustio Bong Joon Hou koji se nametnuo kao ključni reditelj te generacije upravo zato jer se manje oslanjao na senzacionalizam. Kim Ji Woonov film je sav baziran na senzacionalizmu parkovskog tipa ali bez veštine narativnog oblikovanja manje ili više fetišističkih prizora fizičkog nasilja, i gotovo minimumom psihološkog nasilja. Dok je kod Parka pored fizičkog nasilja ključ uvek bio u psihološkoj dimenziji odnosa među likovima i surovosti koja iz njih provejava, Kim Ji Woon je od starta dosta jasan u tom domenu, jasno je ko tu kome šta i zašto i time gubi možda i ključni adut Parkove efektnosti a to je da žrtva do samog kraja ne zna zapravo zašto joj se nešto dešava. Tom direktnom postavkom nažalost nije ni dostigao bilo kakvu pročišćenost postupka, ako je to uopšte bio cilj, jer I SAW THE DEVIL ipak nije straightforward revenge flick, niti su fizičke manifestacije te osvete, a suočimo se sa tim, ovde se ipak sve svodi na to, naročito zanimljive, čak bih rekao da su fizički dosta blage.
Doduše, sasvim je moguće da idejna, a povremeno i tehnička naivnost tih Ripper sekvenci upravo proističe i nepostojeće investicije u likove i odnose usled čega se sva filmska iluzija vrlo lako razotkriva, a neke surove stvari deluju krajnje pitomo. Naravno, I SAW THE DEVIL nije jedini film baziran na šoku koji u krajnjem ishodu deluje krajnje tupo, u najboljem slučaju gadno, ali se od reditelja Kim Ji Woonove veštine očekivalo da nema takve probleme.
Izbor trajanja filma od bezmalo dva i po sata, čak i u odsustsvu seksa sa novorođenčetom kao ipak najpouzdanijeg signala višeslojnosti , sugeriše da Kim Ji Woon pokušava da kaže "nešto više", jer ipak suviše je mlad da do te mere izgubi osećaj za tempo i dimenzije filma. Problem je u tome što, i na tome mu ne zameram, ova priča prosto nema naročit podtekst i sve što se iz nje može pročitati iskažu likovi ("Ne smeš da postaneš monstrum da bi kaznio monstruma", "Čim si u prilici ubij silovatelja i serijskog ubicu, nemoj da se igraš sa njim jer su velike šanse da bude igračka-plačka" i sl.) a s druge strane, ono što je možda u žanrovskom smislu bila namera a to je da se napravi dvoipočasovno izdrkavanje za pamćenje takođe nije dalo očekivane rezultate. U tom smislu, nije problem trajanja ovog filma isključivo u nekom od klasičnih temporalnih aspekata filmskog iskustva tipa dosade. Problem je upravo u umetničkom iskazu koji implicira takva forma, i koji je potpuno drugačiji u filmu od sat i po.
Štaviše, film je do te mere oslonjen na opšta mesta da je često negledljiv osim ako gledalac nije gledao nijedan korejski film, ili pak beskrajno uživa u generic scenama serijskog ubice koji seksualno uznemirava, tranžira ili verbalno gnjavi svoje žrtve odnosno ako mu nije dosta tihovanja glavnog junaka obučenog u neki bizaran hibrid kožnjaka i perjane jakne. Ipak, na kraju reditelj se u svojoj želji da nam dočara nasilje, bol i osvetu pretvara u Batu Živojinovića iz ŠTEFICE CVEK i sve ostaje mahom na obećanjima, kako njegovim datim kroz film tako i onim koja likovi daju jedni drugima.
Uostalom, najveća ironija u ovom filmu koji se toliko bavi bolom jeste zapravo koliko je samo skončavanje negativca kome su namenjene sve te salve bola zapravo paradoksalno bezbolno. Ovom prilikom ga neću razotkrivati, ali veću emotivnu i fizičku prazninu na mestu akcenta koji bi trebalo da odvede do katarze kroz masakr odavno nisam video.
Vesti da će Kim Ji Woon sada pokušati da radi nešto u Holivudu mogu samo da raduju jer I SAW THE DEVIL je dead end za reditelja koji poseduje sasvim dovoljno poznavanje stila da na solidnom nivou proizvodi globalno komunikativan mejnstrim, pa zašto da ne, i da nastavi da se za Amerikance bavi onim što je i do sada radio - falsifikovanjem znatno boljih uzora.
* * / * * * *
I SAW THE DEVIL je prvi slučaj u kome Kim Ji Woon reinterpretira žanrovsku matricu koja je potpuno bajata, i to mu se nije desilo još od BITTERSWEET LIFEa. Kao što je u tom filmu obnavljao hardver HK krimića na K-način, pošto je oivaj prethodno bio apsolviran u samom Hong Kongu, Americi i Francuskoj, ovde se laća vrlo prepoznatljive matrice južnokorejskog osvetničkog filma koji je najviše afirmisao Chan Wook Park, reditelj koji je više od pet godina u stagnaciji i više nije ono što je bio, a u međuvremenu je lidersku poziciju i prepustio Bong Joon Hou koji se nametnuo kao ključni reditelj te generacije upravo zato jer se manje oslanjao na senzacionalizam. Kim Ji Woonov film je sav baziran na senzacionalizmu parkovskog tipa ali bez veštine narativnog oblikovanja manje ili više fetišističkih prizora fizičkog nasilja, i gotovo minimumom psihološkog nasilja. Dok je kod Parka pored fizičkog nasilja ključ uvek bio u psihološkoj dimenziji odnosa među likovima i surovosti koja iz njih provejava, Kim Ji Woon je od starta dosta jasan u tom domenu, jasno je ko tu kome šta i zašto i time gubi možda i ključni adut Parkove efektnosti a to je da žrtva do samog kraja ne zna zapravo zašto joj se nešto dešava. Tom direktnom postavkom nažalost nije ni dostigao bilo kakvu pročišćenost postupka, ako je to uopšte bio cilj, jer I SAW THE DEVIL ipak nije straightforward revenge flick, niti su fizičke manifestacije te osvete, a suočimo se sa tim, ovde se ipak sve svodi na to, naročito zanimljive, čak bih rekao da su fizički dosta blage.
Doduše, sasvim je moguće da idejna, a povremeno i tehnička naivnost tih Ripper sekvenci upravo proističe i nepostojeće investicije u likove i odnose usled čega se sva filmska iluzija vrlo lako razotkriva, a neke surove stvari deluju krajnje pitomo. Naravno, I SAW THE DEVIL nije jedini film baziran na šoku koji u krajnjem ishodu deluje krajnje tupo, u najboljem slučaju gadno, ali se od reditelja Kim Ji Woonove veštine očekivalo da nema takve probleme.
Izbor trajanja filma od bezmalo dva i po sata, čak i u odsustsvu seksa sa novorođenčetom kao ipak najpouzdanijeg signala višeslojnosti , sugeriše da Kim Ji Woon pokušava da kaže "nešto više", jer ipak suviše je mlad da do te mere izgubi osećaj za tempo i dimenzije filma. Problem je u tome što, i na tome mu ne zameram, ova priča prosto nema naročit podtekst i sve što se iz nje može pročitati iskažu likovi ("Ne smeš da postaneš monstrum da bi kaznio monstruma", "Čim si u prilici ubij silovatelja i serijskog ubicu, nemoj da se igraš sa njim jer su velike šanse da bude igračka-plačka" i sl.) a s druge strane, ono što je možda u žanrovskom smislu bila namera a to je da se napravi dvoipočasovno izdrkavanje za pamćenje takođe nije dalo očekivane rezultate. U tom smislu, nije problem trajanja ovog filma isključivo u nekom od klasičnih temporalnih aspekata filmskog iskustva tipa dosade. Problem je upravo u umetničkom iskazu koji implicira takva forma, i koji je potpuno drugačiji u filmu od sat i po.
Štaviše, film je do te mere oslonjen na opšta mesta da je često negledljiv osim ako gledalac nije gledao nijedan korejski film, ili pak beskrajno uživa u generic scenama serijskog ubice koji seksualno uznemirava, tranžira ili verbalno gnjavi svoje žrtve odnosno ako mu nije dosta tihovanja glavnog junaka obučenog u neki bizaran hibrid kožnjaka i perjane jakne. Ipak, na kraju reditelj se u svojoj želji da nam dočara nasilje, bol i osvetu pretvara u Batu Živojinovića iz ŠTEFICE CVEK i sve ostaje mahom na obećanjima, kako njegovim datim kroz film tako i onim koja likovi daju jedni drugima.
Uostalom, najveća ironija u ovom filmu koji se toliko bavi bolom jeste zapravo koliko je samo skončavanje negativca kome su namenjene sve te salve bola zapravo paradoksalno bezbolno. Ovom prilikom ga neću razotkrivati, ali veću emotivnu i fizičku prazninu na mestu akcenta koji bi trebalo da odvede do katarze kroz masakr odavno nisam video.
Vesti da će Kim Ji Woon sada pokušati da radi nešto u Holivudu mogu samo da raduju jer I SAW THE DEVIL je dead end za reditelja koji poseduje sasvim dovoljno poznavanje stila da na solidnom nivou proizvodi globalno komunikativan mejnstrim, pa zašto da ne, i da nastavi da se za Amerikance bavi onim što je i do sada radio - falsifikovanjem znatno boljih uzora.
* * / * * * *