ogledao sam THE LAST OF SHEILA Herberta Rossa. Reč je o high concept filmu o dekadentnom holivudskom mogulu čija je žena ubijena pod misterioznim okolnostima koji na svojoj jahti organizuje druženje sa prijateljima koje čine razne bizarne društvene igre. Uskoro naravno, ovo postaje neka vrsta žive partije CLUEDOa a traži se ubica njegove supruge.
Godinama kasnije snimljen je i pravi CLUEDO i paradoksalno, iako taj film po meni ima sličan domet, smatran je slabim cagh-in naslovom a THE LAST OF SHEILA se smatra uspelim primerom high concepta sa početka sedamdesetih. Međutim, ja boih rekao da se samo radi o tome što je na Rossovom filmu radila ekipa uglednijih autora, i to krajnje atipičnih pošto su scenario pisali pravi puzzle-freakovi Stephen Sondheim, čuveni autor mjuzikla i Anthony Perkins.
Međutim, koliko god da su oni puzzle-freakovi, THE LAST OF SHEILA ne nudi puno prilike za interakciju gledalaca sa materijalom, čak ni ne pobuđuje neku tipičnu potrebu za pogađanjem ko je ubica. Štaviše, retko sam se sretao sa hladnijim whodunitom.
Osnovni problem je u tome što se samo ubistvo dešava u flešbekovima, u kojima - ruku na srce - nema laži, ali ima dopunjavanja kasnije, tako da gledalac ima saznanja samo onda kada ih likovi razotkriju u mini-razrešenjima a ona su pak krajnje samovoljno postavljena.
Naravno, iako je whodunit, scenario nije dužan da intrigira na tom ludističkom terenu, ali s druge strane, ne samo da je film baziran na igri koju junaci igraju (a od tog koncepta jako brzo odustane) već izvan te vrste intrige, ne nudi karaktere za koje bi se gledalac iole vezao.
Očigledno je da su high concept na nivou scenarija i poznati glumci ključni aduti ovog filma, i Ross tu manje-više ni ne insistira na drugim izražajnim sredstvima. Ipak, zanimljivo je da identitet ubice često prikriva koristeći subjektivne planove i duge vožnje kamere (u čemu takođe nije dosledan jer razni likovi dobijaju subjkektivce) a to podseća na Italo tradiciju trilera. Međutim, to je bezmalo i jedini rediteljski postupak koji je zanimljiv i prepoznatljiv u Rossovom filmu.
* 1/2 / * * * *
Godinama kasnije snimljen je i pravi CLUEDO i paradoksalno, iako taj film po meni ima sličan domet, smatran je slabim cagh-in naslovom a THE LAST OF SHEILA se smatra uspelim primerom high concepta sa početka sedamdesetih. Međutim, ja boih rekao da se samo radi o tome što je na Rossovom filmu radila ekipa uglednijih autora, i to krajnje atipičnih pošto su scenario pisali pravi puzzle-freakovi Stephen Sondheim, čuveni autor mjuzikla i Anthony Perkins.
Međutim, koliko god da su oni puzzle-freakovi, THE LAST OF SHEILA ne nudi puno prilike za interakciju gledalaca sa materijalom, čak ni ne pobuđuje neku tipičnu potrebu za pogađanjem ko je ubica. Štaviše, retko sam se sretao sa hladnijim whodunitom.
Osnovni problem je u tome što se samo ubistvo dešava u flešbekovima, u kojima - ruku na srce - nema laži, ali ima dopunjavanja kasnije, tako da gledalac ima saznanja samo onda kada ih likovi razotkriju u mini-razrešenjima a ona su pak krajnje samovoljno postavljena.
Naravno, iako je whodunit, scenario nije dužan da intrigira na tom ludističkom terenu, ali s druge strane, ne samo da je film baziran na igri koju junaci igraju (a od tog koncepta jako brzo odustane) već izvan te vrste intrige, ne nudi karaktere za koje bi se gledalac iole vezao.
Očigledno je da su high concept na nivou scenarija i poznati glumci ključni aduti ovog filma, i Ross tu manje-više ni ne insistira na drugim izražajnim sredstvima. Ipak, zanimljivo je da identitet ubice često prikriva koristeći subjektivne planove i duge vožnje kamere (u čemu takođe nije dosledan jer razni likovi dobijaju subjkektivce) a to podseća na Italo tradiciju trilera. Međutim, to je bezmalo i jedini rediteljski postupak koji je zanimljiv i prepoznatljiv u Rossovom filmu.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment