Saturday, August 25, 2007

PRIME CUT

Podsetio sam se filma PRIME CUT Michaela Ritchieja, courtesy of Ginger.

Ovaj film sam svojevremeno gledao na fakultetu i upamtio sam ga kao unikatno ostvarenje i sa novim gledanjem sam se još učvrstio u tom verovanju.

Ritchie je u PRIME CUTu snimio tip avangardnog krimića kojim je po meni zasenio i daleko nadmašio Boormanov POINT BLANK, i to na Boormanovoj vlastitoj teritoriji sa sve Lee Marvinom u glavnoj ulozi.

Umesto hiperdizajniranog urbanog ambijenta, Ritchie smešta Marvina u ruralnu, agrarnu sredinu, jasno se koristeći tradicionalnim holivudskim strahom od pomeranja iz velikih urbanih sredina.

Marvin putuje iz Čikaga u Kanzas Siti da bi uterao duig od lokalnog stočara, kasapina i svodnika, koji je shvatio da je čikaška mafija na umoru i da ne mora da ispunjava svoje obaveze prema njima.

Dešavanja koja nastaju iz sukoba čikaškog uterivača dugova i izopačenog seoskog kriminalca, graniče se sa nadrealističkom i predstavljena su u paklenom tempu.

Ritchie slobodno stupa na teritioriju iracionalnog svojstvenu Hitchcocku kada u sceni potere kombajna za junacima svesno citira scenu sa avionom iz NORTH BY NORTHWEST; odlazi u sfere konceptualne umetnosti kada su žene izložene u torovima kao stoka u sceni kada ih zlikovac pimpuje; plus na dramaturškom smislu svaku scenu u startu postavlja racionalno da bi ona na kraju dobila neki iracionalni obrt što mi je posebno drago pošto obogaćuje prepoznatljive strukture.

U svakom slučaju, PRIME CUT je uz naslove poput recimo CHARLEY VARRICKa, pravi primer avangardnih tendencija u žanrovskom filmu sedamdesetih, baziranih s jedne strane na radikalnim scenarističko-rediteljskim postavkama i s druge strane na perfektnim personality glumcima, kakve su danas nažalost neostvarive.

* * * * / * * * *

P.S.Meni lično je PRIME CUT još bio dodatno zanimljiv pošto sam svojevremeno za diplomski pisao jean scenario koji se zove LOŠ DAN U GORNJEM DVORU i koji je mentalitetski dosta sličan i ekstreman a PRIME CUT stoji kao studija izvodljivosti da takav film može da se snimi.

Friday, August 24, 2007

GRANDMA'S BOY

Pogledao sam GRANDMA'S BOY Nicholausa Goossena, courtesy of mrkoye, i mogu reći da se radi o jednom od zanimljivijih mada ne i uspelijih gross out flickova u poslednjih nekoliko godina.

Reč je o još jednom od B-projekata iz Sandlerove produkcije u kojima on svojim autoritetom pruža priliku svojim manje afirmisanim kolegama da dobiju showcase.

Manje uspelim smatram ovaj flim pre svega zato što nije dovoljno smešan, i taj nedostatak smeha čini da se naravno razotkriju sve slabopsti u strukturi koje uvek postoje u ovoj vrsti filma predisponiranog za smejanje a ne za praćenje priče.

Međutim, s druge strane, film ima vrlo zanimljiv koncept i što je još bizarnije, jako razvijene karaktere koji u autonomniji nego u mnogim uspelim gross out komedijama.

Koncept tridesetpetogodišnjeg stonera koji radi kao tester igara, i posle izbacivanja iz kuće, odlazi da živi kod bake je odličan, umesto da se podsmeva svetu igara i narkomanije, čita se kao veliko ljubavno pismo ovim marginalizovanim univerzumima i na poseban način ih glorifikuje. I to ovom gross out filmu daje poseban kvalitet.

Međutim, pošto film pored svih ovih pozitivnih stvari nije dovoljno smešan, i samim tim ne ispunjava svoju primarnu funkciju, ostaje kao delo koje može biti zanimljivo samo ljubiteljima i poznavaocima.

* * / * * * *

Wednesday, August 22, 2007

THE BOURNE ULTIMATUM

Pogledao sam THE BOURNE ULTIMATUM Paul Greengrassa, courtesy of Ginger & mrkoye.

Kopija koju sam gledao je klasičan property DVD-rip i mogu reći da je relevantan za procenu filma.

ULTIMATUM je postavljen kao zakljucenje trilogije sa direktnim nadovezivanjem na SUPREMACY, i ne bi mnogo pogrešili ako bi rekli da film ne stoji samostalno, za razliku od SUPREMACY i ja to u principu uopšte ne volim,. Mnoge franšize sam gledao tek od drugog dela, recimo ALIENS i baš sam uživao u tome što sam mogao da ih shvatim i iz sequela. U ULTIMATUMu je to nemoguće i film jako teško stoji samostalno.

Kad je reč o scenariju, poseban kvalitet filma čini smrtno ozbiljan tretman priče. Najpre smrtno ozbiljna i u svemu tome vrlo uspešna postavka potpuno pulp priče u kojoj su neuverljivosti, kojih je ranije bilo, svedene na minimum. U filmu postoje samo dve situacije u kojima su se meni likovi ponašali neuverljivo ali čini mi se da to čak možda ostatak publike ne bi ni primetio.

U ULTIMATUMu štaviše, i glavni negativac, koji jeste sleazy bastard, ima jednu nekriminalnu nameru već naprosto rat protiv terora vidi kao borbu u kojoj sva sredstva mogu da se koriste, za razliku od ranijih junaka. Štaviše, u filmu postoji jedna situacija u kojoj on sa punim pravom planira da izvrši zločin.

Ceo rasplet Bourneovog lika je postavljen kao najklasičniji hitchcockovski McGuffin, i Greengrass upseva da vodi ceo film u najklasičnijem hitchcockovskom maniru, i što ja najvažnije da ga u finišu zaokruži bez patetike i da ga spoji sa prvim filmom čime ova trilogija dobija odličan smisao.

Na mikroplanu scene su koncipirane sa povišenim nivoom inteligencije junaka na tragu serije 24, i sa polemičkim dijalozima na tragu MUNICHa, tako da ULTIMATUM sve vreme odaje utisak jednog elitnog filma. I zaista, iako ne mislim da je reč o zahtevnom delu, čini mi se da ULTIMATUM pokušava da drži gledaoca uključenim u priču na jedan sofisticiraniji način.

U političkom smislu, iako Greegrass odbija da smesti Bournea u svoj politički korpus, ovaj film nosi jasne preokupacije. Pored svih sumnji u brutalnost američkog rata protiv terora, Greengrass jasno adresuje i pitanje CCTV kamera kojima je premrežena Britanija i koje postaju neizbežan deo svakog novog britanskog filma.

Kad je reč o egzekuciji, film se odmiče od SUPREMACYjeve agresivnosti i bliži je mešavini MUNICHa i UNITED 93. Greengrass u trećem filmu još više podvlači borbu za goli život i više ga zanimaju iznenadni, vrlo realistični izlivi nasilja i oružane borbe nego razvijeni set-pieceovi.

Isto tako, postoji nekoliko situacija prenetih iz SUPREMACYja u kojima Bourne drugačije reaguje nego u drugom filmu i dugačije ih rešava čime se pokazuje evolucija lika i što je najvažnije od svega, to uglavnom nije patetično.

U filmu je prisutan jasan retro design. Greengrassova Evropa izgleda fenomenalno, i njena filmičnost je još jasnija kada akcija na kraju dođe u Ameriku i kada te smore već milijardu puta viđene lokacije i uniformisani automobili za razliku od evropske raznovrsnosti. Retro momenat je najvidljiviji u kostimu, politički novinar u kožnjaku je pravi Euro chic iz sedamdesetih, recimo.

Neuralgične tačke prva dva filma, a to su bile statične scene u štabu sa nejasnim protokom vremena u odnosu na Bornov svet koji ima jasnu dinamiku su sada izlečene, delimično uz upotrebu stilskih rešenja uzvežbanih u scenama kontrole leta u UNITED 93. Očigledno je Greengrass imao veću kontrolu u trećem nego u drugom filmu i to je dalo rezultate.

ULTIMATUM je ovu formu priče o Ludlumovom junaku doveo do maksimuma i svi dalji koraci bi bili suvišni, nadam se da su toga svesni i autori i da će svi eventualni dalji nastavci biti snimni sa novom i svežom ekipom.

* * * / * * * *

Monday, August 20, 2007

OUTLAW

Pogledao sam OUTLAW Nick Lovea, courtesy of Ginger.

Film je izuzetno zanimljiv i predstavlja još jedno parče enigmatične slagalice zvane Nick Love. Naime, Nick Love je unikatan redirtelj po tome što je kada se pojavio u osvit invazije Guy Ritchieja, Matthew Vaughna i slične ekipe imao sva obeležja njihovog talasa u filmmakingu ali je isto tako bio krajnje antiglamurozan, Za nijans8u manje flashy nego oni, mnogo više je u svoj rad izvesne socijalne tenzije i tradicije britanskog društveno angažovanog filma, dok je s druge strane donosio lakoću izlaganja i plošnost likova na nivou Zdravka Šotre.

Pa ipak, uprkos tom čudnom miksu raznih uticaja i ograničenih sposobnosti, Nick Love mi je ostao zanimljiv reditelj i uvek rado gledam njegove uprkos neizlečivim problemima.

OUTLAW se nadovezuje na sve poetičke koncepcije koje Nick Love ima, s tim što ovoga puta nudi svedenu vigilante priču o grupi Londonaca koji su svaki na svoj način iznevbereni od strane sistema i odlučuju da uzmu pravdu u svoje ruke.

Ono što je vrlo zanimljivo to je da Love u ovom filmu nudi širok raspon motiva, od naivnosti i agresivnosti mladog rasiste, preko neuklopljenosti ratnog veterana, manipulativnosti starog policajca koji ne želi više da bude sporedni šraf u sistemu do ljudi koje je sistem zaista izneverio kada je trebalo da kazni počinioce zlodela protiv njih.

I onda naravno Love to sve uradi najpovršnije moguće, međutim, taj potencijal nerazvijenog dobrog filma provejava kroz ceo OUTLAW.

Ako na to sve dodamo da Love vrlo otvoreno preuzima osvetljenje, kadriranje i montažu Tony Scotta i da mu je ovo vizuelno najintrigantniji film, onda OUTLAW zaista i može sda stoji kao jedno ozbiljno oštećeno ali osvežavajuće ostvarenje.

* * * / * * * *

Sunday, August 19, 2007

BLADES OF GLORY

Pogledao sam BLADES OF GLORY, courtesy of Kunac.

Iako je reč o konciznom, preciznom star vehicleu za Will Ferrella i Jon Hedera, ipak nije reč o star-making fiklmu, pre svega zato što ovaj nije dovoljno smešan. U njemu Ferrell i Heder prevashodno isporučuju ono po čemu su poznati, u solidnoj dozi, ali to zaista nije dovoljno da bi izdiglo ovaj film iznad nivoa solidnog konfekcijskog filmmakinga.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, August 18, 2007

NE LE DIS A PERSONNE

Pogledao sam NE LE DIS A PERSONNE Guillaume Caneta, courtesy of Ginger.

Nema ništa radosnije nego Srbinu prikazati francuski film koji ima tempo i strukturu američkog. Prvo, to je prilika da se napaćeni sunarodnik malo odmori od dosadnog i eurocentričnog francuskog filma koji inače gleda misleći da će se uz njegovu pomoć kulturno uzdići i prkositi Americi. Drugo, zato što tom prilikom Srbin pomisli kako je eto Evropa na pragu da pobedi američku hegemoniju na planu repertoarskog filma i da će jednog dana Evropa dostići holivudski standard.

Otud totalna egzaltacija Canetovim trilerom i ja sa emocijama koje su je izazvale apsolutno saosećam, braćo napaćena. I ja isto priželjkujem uzdizanje evropkog repertoarskog filmas pošto je to dobro i za Evropu i za Holivud.

Samim tim, svaki evropski film koji opomaže estetskom i komercijalnom preporodu repertoarskog filma podržavam. Takođe, podržavam i rad Bessonove kompanije EuropaCorp koja najviše radi na tome.

Čini mi se da sam u Gingerovom nešto ranijem postu našao primedbu na polovičnost EuropaCorpovih projekata, i kako je baš canetov film prevazilazi. Međutim, meni se čini da je baš njegov film tipična Europa Corp aproprijacija. Naime, dok Gingeru smetaju Europa Corpove kopije američkih i azijskih akcijaša, ja s druge strane nisam presrećan kako se u Canetovom filmu vrši Europa Corpova aproprijacija francuskog depalmijanskog remek-dela L'APPARTEMENT.

Iako će sada ispasti kako sam ja branilac fragilnog, eteričnog, nežnog evropskog filma, kod caneta se u stvari desilo obrnut proces onom koji inače primenjue Europa Corp. Dakle, dok oni s jedne strane još pojednostavljuju fiormule holivudskih filmova i prilagođavaju nekim svojim specijalnostima i dostignućima (parkour i sl.), u ovom filmu s druge strane uzimaju koncept evropskog, francuskog trilera, chabrolovskog ili corneauovskog tipa i približavaju ga američkom filmu kroz egzekuciju.

Naime, mnogi francuski krimići su i ranije bili bazirani na američkoj literaturi, ali su uglavnom bili realizovani na tipični evropski način. Međutim, Canetov film pokušava da dostigne američku egzekuciju, sa kadriranjem koje kao da je preuzeto iz najmodernijih američkih filmova i radnjama koje svojom eksplicitnošću, pa hajde da kažem i nerafiniranošću vuku u pravcu krajnje standardizovanog trilera poput FUGIRTIVE i sl.

Uz sve to, film ima seriju priličnih scenarističkih grešaka koje ni glumci ni Canet koji je očigledno sasvim raspoložen za vizulenu ekspresivnost ne mogu da poprave. I tu dolazimo do onoga gde Canet banalizuje L'APPARTMENT. Naime, on brutalno kombinuje lirsku priču o opsesiji i večitoj ljubavi sa vrlo konkretnom i vrlo sleazy pričom o korumpiranom lokalnom moćniku na tragu CHINATOWNa i te dve tendencije ne uspeva dobro da spoji, usled čega na smenu i imamo lirske rediteljske pasaže sa neočekivano visceralnim obračunima. Konačno, ceo spoken word rasplet razotkriva koliko se zapravo malo stvari otkrilo kroz radnju i koliko je stvari ostalo nerešeno i moralo je da se objasni kroz jako mnogo žvake, prikrivene fleš-bekovima koji su tek samo malo filmičniji vid pasivnog pripovedanja.

Zbog svih ovih razloga, ova tanka Cobenova priča u većem delu filma deluje prilično prazno i ne nosi potrebnu energiju.

Međutim, ako se vratimo na početak teksta, ovo svakako jeste film koji vredi podržati samim tim zato što je reč o delu predisponiranom da bude komercijalni hit i raskine sa napornim tendencijama francuskog filma koje ga dodatno izoluju.

Upravo neki ovako pristojan film je podsetnik na kom bi nivou trebalo da budu KLOPKA ili ČETVRTI ČOVEK pošto je vo snimljivo i u Srbiji.

Međutim, za neku maksimalnu ocenu ovaj film ipak nije.

* * 1/2 / * * * *

Friday, August 17, 2007

TRANSFORMERS

Pogledao sam TRANSFORMERS Michael Baya.

Moram priznati da sam u filmu izuzetno uživao, iako sam prepoznao niz problema koji mu kvalitet čine diskutabilnim ali koji mu daju poseban identitet.

Naime, ubeđen sam da je priča mogla biti zategnutija, i da je film mogao biti koherentniji. Ja sam duboko uveren da je TRANSFORMERS, iako u suštini baziran na konceptu koji se čini težak za filmovanje, zapravo imao vrlo jasne potencijalne uzore u uspešnim filmovima. Naime, zar TRANSFORMERS nije radikalizovana varijanta TERMINATORa i ROBOCOPa u kome se ljudi suočavaju dobrim i zlim i prilično neuništivim shape-shifting robotima? Sa elementima PREDATORa i ALIENSa u tom smislu da se vlada bori sa nepoznatim neprijateljem koga jako teško može da savlada a plus je taj neprijatelj privlači i kao pot6encijalno oružje?

Ja bih lično na sve to dodao i jedan postmodeni element, preuzet iz savremenog stripa, a to je da bih konstruisao realistični univerzum u kome junaci znaju za crtanu seriju TRANSFORMERS i igračke, za koje se ispostavi da su mitologija koju su sami roboti plasirali na tržište kako bi pripremnili Zemljane za svoje prisustvo. Time bi se dodala još jedna filna linija paranoje, plus što bi izbegli sve scene u kojima se objašnjava zaplet pošto bi imai junake koji odmah imaju izgrađen odnos prema robotima.

No, that's just me.

U svakom slučaju, ova direkcija koju sam ja opisao, ima snažne korene u hororu, i svi filmovi koje sam naveo su na tankoj granici između akcije i horora, i sve su ih režirali reditelji koji imaju iskustva u hororu.

Ma koliko bi film bio tako bolji, teško da bi bio ovako rejtovan i što je najvažnije, verovatno bi bio preintenzivan za najmasovniju mainstream populaciju kojoj se Bay obraća.

I zato je Bay odlučio da se okrene jednoj drugoj tradiciji. Umesto da se okrene američkim klasicima, Bay se okreće Indiji i snima dvoipočasovni demolition derby koji u sebi objedinjuje akciju sa robotima, komični paranoidni triler, film o odrastanju i spektakl o spasavenju cele planete.

Kada sam izašao sa filma, moram priznati da su mi kroz glavu prolazile scene, i da nisam do kraja imao osećaj da sam sve gledao istog dana. Bay je pružio jednu vrstu totalnog overloada, kada sam pomislio da u filmu ima scena u školi, osetio sam kao da sam je gledao prekjuče a ne iste večeri, i sve vreme posle filma sam imao fleševe na film, što znači da TRANSFORMERSi jesu priličan overload, što akademski gledano nije dobro ali meni je izuzetno prijalo.

Vrlo slično indijskom filmu, dakle, Bay ne snima koherntan film sam za sebe već dva i po sata raznovrsne bioskopske zabave savršeno tempirane za snažan kolektivni ugođaj, koji je sinoć nažalost u Tuckwoodu uglagvnom izostao, pošto je sala bila praznjikava a sva pubhlika su bili zgrčeni nerdovi koji su očigledno bili u strahu šta je Bay uradio sa njihovim najdražim propertyjem.

U ta dva i po sata zabave,ima i stvari koje ne funkcionišu, naravno, ali njih zaista nije previše što se mene tiče. Ako bih nešto morao da izdvojim, to je svakako katarska epizoda i cela priča sa vojnicima koja mi je bila manje zanimljiv deo filma.

TRANSFORMERS je pre svega odlino realizovan. Bay nas vrlo hrabro ubacuje u sred mayhema. Ne mogu baš da kažem da mi je uvek bilo jasno gografski šta se zbiva, ali mi to nije smetalo pošto film prdstavlja jednu posebnu vrstu auralnog udara i silovanja publike u najboljoj tradiciji Dona Simpsona.

Bayov jasan aurtorski konceopt vidimo u džeziranoj završnici u kojoj on apsolutno odstupa od bilo kakvog mainsrema tajminga i pravi potpuno ludački akcioni klimaks sa produženim trajanjem, neverovatnim tempom i tu se vidi kako Bay odstupa od svih zakonitosti mainstrma i istražuje svoju ličnu fascinaciju spektaklom, i time film stičće prerogativ par exellence autorskog dela kao pšto je i BAD BOYS II.

Uz BAD BOYS II i ARMAGEDDON, TRANSFORMERS je najbolji Bayov film i odličan reprezent svega onoga po čemu se Bay izdvojio od hackera među koje ga često ubrajaju.

* * * / * * * *

Wednesday, August 15, 2007

PEŠČANIK

Pogledao sam PEŠČANIK Sabolča Tolnaija. Da je film kao forma mozda pre stotinak godina pošao nekim drugim putem u svojoj evoluciji, onda bi PEŠČANIK u tom nekom drugačijem svetu bio bolji film. Međutim, film nije pošao tim putem i samim tim, sem izvesnog poštovanja, teško da išta dobro mogu da kazem o ovom ostvarenju.

Na mikroplnu se moze govoriti o solidnom Tolnaijevom rediteljskom rukopisu, pa čak se i u globalu moze reći da on pristojno mehanički vodi ovaj film.

Međutim, na planu dramaturgije ili bilo kog drugog pokušaja da se to što gledamo sklopi u celinu, Tolnai potpuno promašuje. On se ni ne trudi da gledaocu išta bude jasno ili da na bilo koji način učestvuje u toj priči. Jako dobri poznavaoci Kišove proze (ja ne spadam među njih ali Kiša sam prilično podorobno čitao) kazu da su uspeli da prepoznaju izvesne detalje u filmu ili da ih povezu, ali što se mene tiče, film baš zato izneverava Kiša, pošto je njegovu prozu upravo moguće čitati bez naročitog predznanja.

Iako ta besprizorna hermetičnost u svojoj drskosti, pa čak da kazem i ekskluzivnosti svakako zasluzuje poštovanje, PEŠČANIK spada u onu vrstu filmova prema kojima ne mogu da imam razumevanje, a to su filmovi koji se razumeju tek iz petog gledanja i nisu jasni ukoliko detaljno ne oznaješ neku drugu oblast. Ja volim da gledam filmove po više puta, ali verujem isključivo u snimanje flmova koji su dobri i jasni na prvo gledanje, a svako sledeće treba da sluzi za utvrđivanje gradiva.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, August 14, 2007

ARMIN

Pogledao sam ARMIN Ognjena Sviličića, jednog od pobednika pulskog festivala. Film je prikazan u potpuno neregularnim uslovima video bima u banjskom bioskopu i sa uzasnom slikom i tonom, i povremeno je izgledalo kao film koji je pre završene post-produkcije leakovao na Internet.

Međutim, ne mogu da verujem da se taj DVD emituje tek tako, pa sam sklon da poverujem da je ovo ipak završen film.

ARMIN je potpuna papazjanija i skandalozno je loš čak i za hrvatsko-bosanske niske standarde.

Ako ostavimo po strani mučnu političku korektnost i fondacijsku poniznost po strani, ARMIN je po mnogo čemu neverovatan film sa zanatske strane, pošto ima dobro četvrtinu koja bi mogla da bude izbačena zbog čiste redundantnosti. Kada to kazem, ne mislim na neku vrstu estetske primedbe na montazu već na to da neki delovi izgledaju kao da su greškom ostali u filmu.

A i ono što izgleda da je namerno ostavljeno uspeva da ozbiljno uzdrma stavove koje sam imao o tome šta je rediteljsko zanatsko dno. Ako je SEDAM I PO film čoveka koji ne zna ništa, onda je ARMIN film čoiveka koji ne zna da bi išta trebalo da zna.

Rudimentarno kadriranje je prepleteno sa fotografijom u najboljoj tradiciji BEOGRADSKE HRONIKE. Sve to u spoju sa pseudo-kontemplativnom licemerno-kritičkom pričom o ocu koji pimpuje sina na audiciji za nemački film, dostize diletantizam nekog Third World Cinema rada što ipak nisam očekivao da ću videti pod skutima ex-sfrjugoslovenskog filma.

Monday, August 13, 2007

BELLE EPOQUE

Kada ilegalci iz "Mlade Bosne" u filmu BELLE EPOQUE kažu da ne treba ubiti cara, pošto je na samrti, da treba udariti na vitalniji organ, upitao sam Žiku Kišobranca, "Aha, znači neće ubiti Franz Ferdinanda već Arctic Monkeyse?"

BELLE EPOQUE je bezmalo dvoipočasovni vlažni san srpskog reditelja - pretenciozna istorijska rekonstrukcija sa solidnom dozom filmofilskih posveta, erotike i raznih mračnih urota.

I što je najvažnije, Nikola Stojanović je radio u uslovima u kojima je mogao biti i zadovoljan egzekucijom i uslovima koji su mu obezbeđeni, tako da će za dogledno vreme BELLE EPOQUE i ostati san srpskih reditelja.

E sad, snovi srpskih reditelja lako umeju da se pretvore u gledaočev košmar. BELLE EPOQUE nije baš takav ali svakako jeste dekadentan film o dekadentnom dobu snimljen u dekadentno vreme.

BELLE EPOQUE je krajnje eklektičan film na tragu ekstravaganci Lordana Zafranovića. U neku ruku je sličan OKUPACIJI U 26 SLIKA po atmosferi, s tim što pokriva duži istorijski period, ima plošnije karaktere i iste uticaje koje ima Zafranović koristi na, za nijansu, drugačiji način.

Naime, BELLE EPOQUE je slično OKUPACIJI U 26 SLIKA baziran na Viscontiju, međutim, tu aproprijaciju Stojanović radi sterilnije od Lordana, pošto je Nikola više intelektualac a Lordan je više instinktivac.

I upravo u tom nedostatku instinktivnosti, čiste čulnosti, BELLE EPOQUE ne uspeva da zaživi kao koherentna celina.

Međutim, na nivou čistih senzacija, BELLE EPOQUE ima sporadično zanimljivih trenutaka, pre svega zato što Stojanović sporadično pokušava da režira, što se uglavnom retko sreće u našem filmu danas.

na planu kultur-fetišizma film nosi hrpu zadovoljstva. Recimo, Mute igra Gavrila Principa i pritom je badly dubbed. It can't get cooler than that.

U svakom slučaju BELLE EPOQUE stoji kao podsetnik na vreme kada je Jugoslavija u kadrovskom i tehničkom smislu mogla da snimi ozbiljan film. I to ne samo spektakl već i film jednog bezmalo marginalnog reditelja, kao što je Nikola Stojanović, koji nije bio reditelj superstar u SFRJ.

Pitanje da li je film zaslužio pobedu u Novom Sadu ipak ostaje. BELLE EPOQUE nesumnjivo jeste sniman na filmskoj traci i ima priču velikog zamaha, i zato bi imao potencijal za nagradu, da ipak nije film od pre 17 godina, usled čega je ipak trebalo da bude van konkurencije.

No, pošto je pobedio kao potpuni underdog, nije štetno za srpski film što je tako snažno ošamaren kroz pobedu starog filma čime se i bukvalno pokazalo da su najbolji filmovi kinematografije koja nema budućnost, oni filmovi koji su snimljeni u dalekoj prošlosti.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, August 12, 2007

AGI I EMA

Pogledao sam AGIJA I EMU i vreme je za polemiku sa Ghoulčinom.

Pre svega, don't believe the hype!

AGI I EMA je raritetan i zanimljiv film, ali ne bih rekao da je nešto čemu bih se opet rado podvrgao, a strancima bih ga pokazivao samo kao blef pošto zbog svoje sveukupne fakture ume da bude critic proof.

Ghoul je uporedio Stefana Lazarevića sa mnom u TITO I JA. Iako nemam sujetu prema vezanu za tu ulogu, ona je uostalom više zasluga Gorana Markovića nego mene, Zoran i Agi su potpuno neuporedivi. Naime, Zoran je punokrvni dramski lik. Zoran je psihološki utemeljen lik koji ima niz dramskih scena i sparinguje sa ozbiljnim likovima.

Mali Stefan pak je vizuelno slatko dete koje nema naročitu ekspresivnost pred kamerama. Njegove emocij esu dominantno iskazane kroz voiceovcere, ponovo znatno slabije od voiceovera u TITO I JA.

TITO I JA i Zoran, dakle, po svojoj ozbiljnosti daleko nadmašuju ovaj blef i zaista sam zapanjen da Ghoulu ovakvo poređenje uopšte padne na pamet.

AGI I EMA je najpre dosadan film koji nije za decu, ali nije ni za odrasle. Naime, roman je više bio namenjen deci no odraslima, ali pošto nema jasnu fabulu pretvorio se u film za odrasle.

Čak ni neizbežna igra reči sa ault movie mu ne izmiče pošto se čitanje iz vizure seksualnosti samo nameće.AGI I EMA svakako u ovim iskvarenim danima nose određenu vrstu seksulane energije. Naime, svođenje filma na isključivu poentu kako ljudi u punoj snazi isključuju decu i stare pa se oni prepoznaju i ujedinjuju, što bi nominalno mogla biti društveno prihvatljiva poruka filma, oet u sebi nosi znakovitost susreta predpubertetskog dećaka i postklimakterične starice.

Svaka nevinost u čitanju AGIJA I EME je nestaa kada se projekat odrodio od dece.

Ghoul je pominjao kako film deluje kao strani i to je donekle istina. AGI I EMA liči na neki vešto urađen skandinavski film. Predrag Bambić je još jednom pokazao kako zaista sjajno vlada zanatom i kako je šteta što ne radi više van Miletovih produkcija.

Aljkavost u pristupu scenariju i bleferska pretencioznost dovode do toga da AGI I EMA bude kao neka sterilisana, impotentna varijantna Gilliamovog TIDELANDa kojoj je značaj veštački pridat usled jednoličnosti i niskog nivoa ostatka produkcije.

Inače, ja volim TIDELAND a to da za AGIJA I EMU ipak nisam imao dovoljno strpljenja ipak dosta govori o tome šta vas čeka na ovom filmu koji je nemoguće ceniti ali ga na nekom nivou morate poštovati.

* * / * * * *

Saturday, August 11, 2007

KNOCKED UP

Pogledao sam KNOCKED UP i mogu reći da je Judd Apatow snimio jednu od komedija-graničnika kako za svoju generaciju tako i za temu neočekivane trudnoće na filmu.

Judd Apatow je trenutno najaktivniji američki producent komedija koji je oko sebe okupio čitav klan saradnika sa kojima radi kao scenarista, reditelj i pokrovitelj. Specifičnost njegovog metoda je u tome da je predvodnik velikog povratka improvizacije u komediju pa zato i ne čudi što su njegovi saradnici među glumcima često ostvareni i kao scenaristi.

Već decenijama redirelji holivudskih komedija anticipiraju krizu filmske komedija zbog snažnog razvoja stand up komedije i sitkoma koji se snima pred publikom i koji su zbog neposrednog kontakta sa gledalištem i svesti šta je smešno a šta ne postali znatno dinamičniji i uspešniji od klasične igrane komedije.

Apatow je pokušao da te tendencije pomiri. I ranije su glumci bili regrutovani za filmove posle uspešnih stand up karijera, i radili su kao ko-scenaristi filmova, međutim Apaptow je uneo novu slobodu u sam rad na setu.

Uostalom YouTube je pun outtake improvizacija iz njegovih projekata.

KNOCKED UP je pored ovakvog postupka koji se u ovom konretnom slučaju pokazao kao uspešan, uspeo da se osloni na jednu prepoznatljiv vanvremensku emociju i čiutav kompleks razmišljanja i strahova koji su karakteristični za savremenu libidilno-prokreativnu ekonomiju, i time je stvorio jednu višeslojnu priču koja ima jako dalek domet.

KNOCKED UP zato može da se sagledava istovremeno kao film o odrastanju, ljubavna priča, film o prijateljstvu, gross out komedija, studija stanja savremenog američkog društvenog tkiva, i upravo u toj višelojnosti leži njegov glavni kvalitet koji ga čini važnim filmom čija će relevantnost biti trjna.

kada je reč o fiksu za fanove bioskopse zabave, tu uopšte nema greške, KNOCKED UP je jedna od onih retkih komedija koje ne popuštaju u svom intenzitetu, komika prositiče iz likova i traje kad god su oni na ekranu.

Posle RINGERa u KNOCKED UP, Katherine Heigl već pšostaje ikona kvalitetnog gross outa.

U svakom slučaju, KNOCKED UP se nameće kao je jedan od najvažnijih filmova godine, i preporučujem ga bez ikakve griže savesti.

* * * * / * * * *