Monday, December 31, 2007

DEATH PROOF

Pogledao sam sa zakašnjenjem DEATH PROOF Quentina Tarantina, courtesy of Kunac.

Moram priznati da sam posle teškom mukom pogledanog PLANET TERRORa Roberta Rodrigueza, odložio gledanje DEATH PROOFa što mislim da dosta govori o tom iskustvu koje je toliko upečatljivo da sam posle njega odložio gledanje novog Tarantina. Kad kažem "novog
Tarantina" ne aludiram da mi je Tarantino omiljeni reditelj ali on svakako jeste jedan od autora koje pratim sa velikom pažnjom, naročito posle KILL BILLa.

U neku ruku DEATH PROOF jeste produžetak KILL BILLa drugim sredstvima, ali ovog puta u pravcu revivala road moviea i car chase moviea koji su rađeni u AIP produkciji. Ono u čemu je Tarantino beskrajno autentičan jeste činjenica da je dinamiku svog filma zaista žrtvovao onome što jeste esencija tog tipa exploitation filma. Naime, ti exploitation road filmovi ne samo da su bili karakteristični vehicli za reditelje koje exploitation ne zanima previše kao što je Jonathan Kaplan već su obično bivali vehicli i za glumce koji nisu tipični akcioni heroji kakvi su inače igrali u AIP filmovima. Stoga su ti filmovi obično bili priče o Americi i nekim karakterima usamljenicima koji lutaju Amerikom, ne snalaze se, i sve to je bilo filovano njihovim buntovništvom koje se manifestuje brzom vožnjom. Međutim, tih auto potera ni u izvornim filmovima nije bilo previše tako da ih Tarantino daje u obimu koji je je i nekada postojao i u kvalitetu koji oni nikada nisu postigli.

Mislim da bi savki drugi reditelj u svom pokušaju da rekonstruiše taj žanr pokušao da ga popravi, da ga izmeni i prilagodi savremenom senzibilitetu, ali je Tarantino ostao prilično dosledan estetici svojih prethodnika. Uostalom WHITE LINE FEVER, VANISHING POINT i ostali i jesu neka vrsta američkih klasika koji su uticali na wendersovsku euroamerikanu a naravno omiljeni su i Americi i njima znače mnogo više nego nama, tako da je sasvim očekivano da ljibiteljima te vrste filma ovako nešto nije dosadno.

Štaviše, siguran sam da oni koji imaju neposrednije iskustvo Amerike mnogo više znače i geografski elementi koji se u ovim filmovima pominju. Vrlo je zanimljiva svojevrsna fetišizacija provincije koja recimo nama uopšte nije jasna, i mislim da je DEATH PROOF obuhvatio i tu kulturološku liniju.

Kad je reč o deonicama vezanim za karaktere, to je takođe čak za nijansu zanimljivije nego u filmovima koji su inspirisali Tarantina. Tamo takođe postoje dugi monolozi kroz koje junaci pokušavaju da nešto konstatuju, stalne verbalne provokacije, i sl. I to je Tarantino lepo preneo u DAETH PROOF. Isto tako mislim da psihološka igra između prvog seta devojaka i Stuntman Mikea ima jasnu žanrovsku doslednost.

Konačno odnos prema telesnosti junaka takođe ima grindhouse tradiciju. Reditelji tog pravca su naročitu pažnju poklanjali fizičkom izgledu i stanju svojih likova i pokušajima da se njihovo prisustvo oseti na ekranu. I Tarantino je to vrlo dobro dijagnostikovao za razliku od vrlo površnog Rodriguezovog postupka u PLANET TERROR.

Naravno, znam da će me svi domah optužiti da mi je film bio prijatan zbog toga što u njemu glumi Mary Elizabeth Winstead i te gnusne podmetačine moram odmah da negiram. Mada. Jesam se obradovao.

U svakom slučaju, DEATH PROOF je film čije su mane iste one koje imaju VANISHING POINT i slični naslovi koji se danas smatraju klasicima žanra, a sve prednosti koje ima proističu iz Tarantinovog unapređenja izvornog materijala.

Smatram da je za pravilan doživljaj ovog filma potrebno izvesno predznanje, ali da mu u ovom konkretnom slučaju to nije mana već naprosto karakteristika kao što ni sam GRINDHOUSE nije film već konceptualna umetnost a DEATH PROOF u suštini samo fusnota u obliku filma.

* * * / * * * *

Sunday, December 30, 2007

TAKING OF PELHAM ONE TWO THREE

Podsetio sam se filma TAKING OF PELHAM ONE TWO THREE Josepha Sargenta koji sam svojevremeno prvi put gledao kada mi ga je Tripp nasnimio na VHS. Sad sam ga se podsetio i mogu reći da se radujem što će Tony Scott raditi rimejk. Naime, ovaj film vapi za rimejkom pošto ga godine koje su prošle nisu baš mazile i uostalom već je jednom i bio rimejkovan doduše za TV 1988. godine.

Osnovni problem ovog vrlo funky hostage hijack trilera je u tome što iz današnje vizure monstruoznih negativaca kakve je umeo da iznedri DIE HARD ili SPEED, Robert Shaw i družina zaista deluju kao mala deca. Naime, oni su naivni, i za današnje standarde njihov plan ima gomilu rupa. Ipak, ako zanemarimo činjenicu da smo kasnije gledali još puno sličnih i još puno napetijih filmova sa temom otmice, čak i u kontekstu svoje epohe, TAKING OF PELHAM deluje naivno u poređenju sa recimo Lesterovim JUGGERNAUTom koji je zaista opak film i sa savremenim gledalačkim znanjem se povremeno upitaš kako će se razrešiti.

U tom smislu, PELHAM se pre svega oslanja na dosta statične uloge Walter Mattaua i Robert Shawa koji uglavnom sparinguju preko telefona, i igraju glasom i akcentom.

Same akcione i suspense scene su korektne ali daleko ispod vrhunskih majstora žanra koji su operisali u to vreme kao što je recimo Don Siegel.

Ukoliko Tony Scott bude uspeo da očuva energiju ovih karaktera kroz personality glumačke podele, i ukoliko Koeppov scenario bude osmišljeniji na nivou suspensea, i konačno, ukoliko likovi budu izraženi više kroz akciju a manje kroz dijalog, uspeće da izvuče dobar film koji je sakriven negde duboko ispod PELHAMa. Međutim, s druge strane, da nije izvikanog naslova, rimejk PELHAMa bi bio samo još jedan DIE HARD derivat i kao takav bi bio otpisan još u pre-produkciji.

* * / * * * *

ARRIVEDERCI AMORE CIAO

Pogledao sam ARRIVEDERCI AMORE CIAO Michele Soavija.

Drago mi je da se Soavi barem nominalno vratio bioskopskom filmu iako se ni ovaj naslov ne može zaista smatrati pravim bioskopskim pošto se na produkcionom planu kao i u samom rediteljskom konceptu osećaju snažni uticaji italijanske televizijske produkcije.

Međutim, ovaj film je izašao u bioskope i kao takav ga treba i tretirati, s tim što sam ja upravo zbog televizijskih korena spreman da mu oprostim izvesnu monotonost rešavanja scena i upotrebe rediteljskih sredstava koja je Soavi očigledno čuvao za punchline scene.

Pored Soavijevih filmova, o tome da je on opasan zanatlija govori činjenica da je radio second unit na Gilliamovim spektaklima i u ovom filmu svoju zanatslu veštinu pokazuje u nekoliko navrata, naročito u sceni pljačke i obračuna koji usledi.

Međutim, ono što je važnije, postoji nekoliko situacija u kojima pokazuje i svoju horor kompetenciju naročito pirilkom beskompromisne završnice u kojoj se oseća italo dar za rešavanje scene.

Sam po sebi, ovaj film je jedna zanimljiva priča o nekadašnjem teroristi-levičaru, bogataškom detetu koje je pobeglo pred kaznom za teroristički akt u Južnu Ameriku i sada se vraća u Italiju promenjen činjenicom da je počinio izdaju i kreće stranputicom doušništva, brutalnog kriminala, korupcije i konformizna ne bi li ponovo stekao status običnog slobodnog čoveka.

I na tom putu on nema milosti i skrupula i što je najvažnije scenaristi uspevaju da isprate tu liniju do kraja (film je baziran na romanu) koji neću spoilovati, ali kakav inače ne srećemo u tipičnom gangsterskom filmu u kome junaik obično strada zbog poneke preostale skrupule.

Ipak, izvan uvek osvežavajućeg euro-settinga, dosledno sprovedenog karaktera i nekoliko jako dobrih scena, ovo sve je italijanski TV business as usual, dostojan naslednik njihovih komada tipa LA PIOVRA i sl.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, December 29, 2007

PHANTOM THE SUBMARINE

PHANTOM THE SUBMARINE sam svojevremeno gledao na FESTu i utisak mi je bio da je reč o smpatičnom ali besramno derivativnom filmu. Čak i pre sedam-osam godina ovaj film delovao je kao potpuno eklektičan, čak i arhaičan, naročito jer su tada odjeci CRIMSON TIDEa i THE ROCKa bili jaki.

Doduše, i sam CRIMSON TIDE je prilično derivativan ali je u njemu Tony pokazao kako se to prevazilazi režijom.

PHANTOMa sam odlučio da revistujem upravo radi teze koju sam nedavno izneo a to je da je ČETVRTI ČOVEK za srpski film ono što je SHIRI, ili PHANTOM ili TUBE za korejski.

I od svih njih, PHANTOM jeste najbliži potvrdi te teze. Štaviše, PHANTOM je naročita potvrda drugog dela te teze a to je da se na bazi SHIRIja ili PHANTOMa može stići do HOSTa ili MEMORIES OF MURDER pošto je na krajnje spornom PHANTOMu kao scenarista potpisan Joon Bong Ho, autor narečenih uzora.

Joon Bong Ho nije jedini scenarista ovog filma ali jeste deo tog projekta i pokazuje da je evolucij moguća.

PHANTOM ima zanimljivu političku postavku. Naime, znajući Bonga nisam ni sumnjao da će njegov film imati politički angle. Međutim, ono što zaista iznenađuje, to je jasan anti-japanski stav i podozrenje koji se nije sretao, po intenzitetu, čak ni u najreakcionarnijim hladnoratovskim filmovima.

Odmah za antijapanskim sentimentom sledi antiamerički sentiment, koji je Bongova specijalnost, setimo se filma HOST.
Ovakva stvorena političnst zaista jeste neobična, naročito ako imamo u vidu da je reč o visokobudžetnom mainstream filmu.

U tom smislu, PHANTOM se razlikuje od prilično PC prsitupa Scottovog CRIMSON TIDE.

Sam sastav ekipe koja vozi PHANTOM prilično je neuverljiv. Posada je sastavljena od raznih edgy kučkinih sinova koji su sakupljeni u DIRTY DOZEN ključu, što je dobro za neku samoubilačku misiju ali je besmisleno za rukovanje nuklearnom podmornicom.

Backstories likova su takođe neuverljive i preterane, i konačno kao takve ni ne zaigraju kako treba u raspletu filma.

Sama podmornica je dosta loše nrekonstruisana u enterijeru pošto nije dovoljno skučena i kalusrofobična, već deluje prostrano kao zgrada a ne mašina.
Međutim, čak i kad se sve scenarsitičke i rediteljske greške uzmu u obzir, PHANTOM jeste osrednje uzbudljiv film, naročito kao kuriozitet za kompletiste.
I ako izuzmemo da PHANTOM govori o tradicionalno filmičnijoj temi, on je u suštini tu negde sa ČETVRTIM ČOVEKOM po dometu.

Ukoliko se ispostavio da je ĆETVRTI ČOVEK početak razvoja kao što je bio PHANTOM bio, onda će na kraju sve biti u redu.

* * / * * * *

CROUPIER

Podsetio sam se filma CROUPIER Mike Hodgesa sa kojim je ovaj veteran kupio sebi barem još deceniju rada u grubom i kompetitivnom svetu britanskog filma. Voleo sam ovaj film kao klinac i smatrao sam ga dosta važnim. Sad kad sam ga reprizirao, shvatio sam da ga i dalje volim, iako ga više ne smatram naročito važnim, premda jeste uticajan, po mnogo osnova.

Pre svega, naravno, ovo je film koji je lansirao Clive Owena. Gledan iz ove vizure, lako je mogao da ga i ne lansira ako uzmemo u obzir potpuno smešne deonice u kojima ga Hodges prikazuje kao pisca, boema, sa nekim kretenskim šeširom i sl. Naravno, Hodges je morao da prikaže kako se njegov junak transformiše u svakom smislu, pa i kroz promenu odeće i boje kose, uostalom taj šešir ima posle ulogu kada mu ga žena vraća na glavu u pokušaju da ga "vrati sebi", ali mislim da je to moralo veštije da se uradi.

U tom smislu, ova uloga umalo nije kompromitovala taj tough guy cool koji Clive Owen nosi u sebi, no on je na svu sreću isplivao kada se Clive nađe u kockarnici i generalno kada zađe u predele noira.

Drugo, ono što mi i dan-danas stoji iako me nervira mnogo više nego kad sam bio klinac, to je krupijeov paralelni život kao pisca. Iako volim in-jokes, volim filmove o odnosu života i umetnosti i sl. počinjem da osećam priličan otpor prema uvođenju takvih elemenata pošto mislim da takvi zahvati emituju nemoć scenariste koji ne veruje dovoljno u svoje likove i onda u jednom trenutku odlučuje da sve ojača time što će u film projektovati i deo sebe. Ipak, CROUPIER uspeva da i pored takvih iskliznuća ostane na nogama, i da bude sve vreme pregnantan i uzbudljiv.

Pregnantnost proističe iz toga što film priča vrlo jednostavnu priču koja funkcioniše na više nivoa. Prvi nivo je svakako melodrama u kojoj pratimo našeg glavnog junaka i njegove odnose sa ženama. Drugi nivo je priča o njegovom poslu, radu u kockarnici i krimi-zapletu koji tu počinje da se dešava, treći nivo je klasni nivo na kome se jasno očitavaju problemi koje socijalna pripadnost donosi junaku koji je doseljenik i razlika u primanjima koja diferencira ljude, četvrti nivo je apostrofiranje dilema pred kojima se junak nalazi i njihovo tumačenje na nivou životne logike, književne logike i konačno kockarske mistifikacije. Zbog ovako ambicioznog pristupa jednostavnoj priči, film ostaje elegantno simplifikovan spolja i intrigantan iznutra. U tom smislu Mayerbergov tekst više duguje britanskoj dramskoj tradiciji XX veka nego noir scenaristici.

Nesporno je reč o vrlo literarnom scenariju koji bi sam po sebi teško prošao i vrlo lako se mogao pretvoriti u samoparodiju da nije odlične Hodgesove režije koja je izvukla maksimum od glumaca. Hodges je radeći ovak komplikovan tekst uspeo da učini ono što je najteže u filmu a to je da snimi neke ljude kako izgovaraju određene replike iz nekog ugla a da posle to kad gledaš izgleda kao da su to zaista neki likovi a ne neki snimljeni ljudi koji izgovaraju replike. I kada je uspeo da prebaci tu barijeru, onda su se naprasno zalečili i svi antidramski viškovi u scenariju.

Britanski reditelji su inače zzbog svoje odmerenosti i inteligencije moji favoriti pošto čak i kad rade neko smeće oseća se da je uložena posebna pažnja i po tome su Britanci zaista osobeni. CROUPIER je baš primer jednog takvog projekta u kome se kroz manje izražajnih sredstava postiže više, ali se istovremeno vidi da tu i obučenost glumaca i ostatka ekipe, i tradicija koja je do tada izgrađena imaju svoju ulogu.

Kada bi se CROUPIER pažljivo analizirao bi, videli bi da taj film u sebi nema ništa što je tehnički nedostižno za bilo koju kinematografiju, ni po broju pozicija kamere, ni po scenografiji, ali taj jedan nematerijalni know-how koji ima je zaista fascinantan.

* * * / * * * *

THE TEN

Pogledao sam THE TEN Davida Waina, courtesy of Ginger.

Ono što se odmah vidi je da se THE TEN najpre može gledati kao američka indie varijanta Momčilovićevog SEDAM I PO.

Doduše, ovaj film govori o deset božjih zapovesti, to jest pokušava da ih tematizuje kroz deset apsurdnih skečeva, ali slično filmu SEDAM I PO ne uspeva da se baš drži teme. Štaviše. SEDAM I PO se možda i više drži teme od THE TEN unutar samih priča.

THE TEN je baziran na loosely based skečevima koji imaju apsurdni humor na tragu pajtonovaca, s tim što film nije toliko smešan, ali jeste prilično konstantno zabavan. Ne mogu da ga preporučim kao čistu komediju ali u domenu filmova koje gledamo kao informaciju, THE TEN spada među zabavnije informacije.

Ono što filmu daje posebnu težinu to je solidan budžet i Wainova sasvim solidna egzekucija, praćena glumom dosta savremenih indie, pa i ne baš tako indie starova kao što su Wynona Ryder, David Schwimmer, Paul Rudd, Famke Janssen, Jessica Alba, Oliver Platt, itd.

Zanimljivo je da ovako u suštini konvencionalan indie projekat koji samo naizgled deluje sveže a u stvari je baziran na odavno izgustiranim tradicijama može da okupi ovakvu ekipu koja ipak ne sedi besposlena, ida mu još vrlo traženi Paul Rudd bude producent. Međutim, kada pogledamo naslove poput I LOVE HUCKABEES i slične apsurdističke poglede na svet u indie produkciji, THE TEN stiče zasluženo poštovanje pošto je barem uglavnom zabavan, iako često promašuje metu.

* * / * * * *

Wednesday, December 26, 2007

I AM LEGEND

Pogledao sam I AM LEGEND Francisa Lawrencea, courtesy of Kunac.

Ovu analizu filma počeo bih od naslova ovog topika. Naime, naslov ovog topika je igra reči koja je poslužila kao naslov cheapo rip-offa koji je izašao neposredno pred premijeru I AM LEGENDa, i u sebi sadrći praktično sve nazive koji se na nivou naslova mogu povezati sa ovom knjigom i njenim ekranizacijama. U tom smislu, ja osećam da je ovaj topik prilično dobro mesto da se osvrnemo na sveukupnost filmskih interpretacija ove knjige.

Ono što je meni naročito privuklo pažnju, i što čini mi se, dosadašnji diskutanti nisu primetili jeste da je I AM LEGEND iznedrio cheapo rip-off u vreme bioskopske premijere iako je u poslednje vreme to karakterističnije da koincidira sa izlaskom DVDa. Naime sa pomeranjem B-filma i exploitationa na DTV teritoriju, producenti su mudro shvatili da treba da se oslone na DVD kampanju major studija a ne na bioskopsku. Isto tako su ranije, kada su radili cheapo rip-offove izlazili u isto vreme kad i bioskopski film, i za to je Corman bio naročiti specijalista, mada ni Italijanima takve akcije nisu bile strane.

Izlazak I AM OMEGAe i vreme LEGENDa podseća na prošle dane u kojima je snimljen OMEGA MAN. Imajući u vidu vreme nastanka tog filma, i njegovu estetiku, kao i činjenicu da je nastao pod okriljem Warnera, sa Chuckom Hestonom u glavnoj ulozi, OMEGA MAN svakako jeste primer krajnje konvencionalnog, krajnje konzervativnog filma, priličnog eskapizma svoga vremena. Međutim, štaviše, ne samo da je OMEGA MAN bio tipičan major eskapizam i vehicle za Chuck Hestona, nego je reč o vrsti eksapizma u odnosu na koju se pozicionirao Novi Holivud, i zahvaljujući čijoj okoštalosti se Novi Holivud i afirmisao, i to ne samo kroz svoje edgy projekte nego i kroz svoje interpretacije eskapističkog filma. Dakle, Novi Holivud je pored uvođenja novih društvenih realnosti u mejnstrim, redefinisao i holivudski eskapizam. Filmovi kao OMEGA MAN, ma koliko dragi su jedan od razloga zašto je Holivud u tom trenutku izgubio korak na eskapističkom planu.

Alternativa koja je došla u formi Novog Holivuda međutim nije stvorena ex nihilo, već je imala solidno uporište baš u svetu B-filma i u Evropi, recimo kod Cormana. Ne samo da se možemo setiti koji su sve autori stasavali kod Cormana nego kada pogledamo relevantne repertoarske/eskapističke naslove videćemo da je u tom trenutku Corman plasirao znatno svežije stvari od Warnera, kao tradicionalnog konzervativnog studija (što je i danas), i da je odatle polazila zdrava alternativa umornom major filmu.

Ja sad ne mogu tačno da se setim koji bi se naslov konkretno mogao smatrati van-major replikom OMEGE, ali ima veliki broj naslova koji su stremili da se bave sličnom tematikom. Međutim, sada, B-film je sveden na to da se na I AM LEGEND odogovara sa potpuno besmislenim naslovom kao što je I AM OMEGA koji nema apsolutno nikakvu težinu niti na bilo koji način unapređuje filmsku estetiku, niti pokazuje neke potencijale priče koje je Lawrence možda predvideo, niti je barem bezobrazan, što su Cormanovi & sl. filmovi obično bili.

Tu ulogu u savremenim okolnostima povremeno preuzima New Line, a povremeno Luc Besson, ali oni ipak funkcionišu unutar tog velikog sistema, i samim tim moraju da mu budu komplementarni.

Stoga, mislim da je sadašnje stanje američke kinematografije gore nego ikad pošto je B-film upravo ubijen i ne postoji relevantna alternativa umornom mejnstrimu.

I onda samim tim očekivanja od I AM LEGEND ne mogu da budu prevelika. Iako se u prošlosti licitiralo sa raznim imenima koja je trebalo da režiraju & glume, ja mislim da direkcija ovog filma nikada nije ni trebalo da bude znatno drugačija od ovoga što smo sada dobili. Naravno, možda bi se više insistiralo na nekim drugim elementima koji su u tom trenutku aktuelni, ali mislim da bi u svakoj od tih varijanti I AM LEGEND bio projekat otprilike ovog dometa.

Meni je lično Will Smith super, on je meni potpuno legitiman perssonality actor iz te najisplativije plejade. Svako ima nekog svog među njima, i ja bih svakako radije gledao Bruce Willisa ili Mel Gibsona, ali i Will Smith mi je potpuno OK. On je glumac koji ima svoj magnetizam i mogao sam da ga gledam samog u dugim deonicama I AM LEGENDa.

Ono gde mi je I AM LEGEND najpre pao su CGI vampiri. Zaista nisam video potrebu za tim da oni budu CGI pošto ionako moraju da budu u interakciji sa živim ljudima i realnim objektima i to jako loše izgleda. Oni nisu loše urađeni kada bi I AM LEGEND bio BEOWULF pa da je sve animirano, ali ovako, zaista ne funkcionišu u interakciji sa živim ljudima. Čini mi se da su oni delimično sigurno bili i neka vrsta CGI remiksa pravih ljudi, i to je moralo biti mnogo bolje urađeno. Izvan toga, situacije sa njima su sporadično potpuno OK, i ima lepo osmišljenih momenata.

Moram priznati da su mi oni za nijansu manje inteligentni nego što sam očekivao od bića koja su ipak uspela da instaliraju klopku za Willa, premda možda je u stvari Irkinja napravila tu klopku. Ne znam. To mi je čudno. Isto tako, čudno mi je kako Will ne kapira da je onom vampiru koji izađe na sunce oteo ženu ili ćerku ili štagod i da je ovaj zato izleteo napolje. Naime, Will to definiše kao potpuni gubitak orijentacije i nagona za samoodržanjem, dočim ja mislim da je taj I went to see about the girl momenat u stilu GOOD WILL HUNTINGa tipičan primer ljudske slabosti i zanosa.

Štaviše, mislim da ceo Willov demise dođe zbog toga što je oteo vampirku. Will nije naivan, oteo je komad koji po njegovom svedočenju ima između 18 i 20 godina i očigledno je hteo da je remontuje pa da je švajsa. Očigledno je epidemiolog hteo da se igra doktora i vampiri se nisu složili sa tim. Što je i prirodno. Nikome nije milo da mu otimaju i seksualno iskorišćavaju bližnje.

No, dakle, ja mislim da se otmica vampirke može posmatrati kao inicijalna kapisla za obračun sa Willom, i u tom smislu I AM LEGEND preuzima mitsku matricu ILIJADE. No,isto tako mi se čini da je iz filma uklonjena svest o tome. Ili da nikada nije ni postojala.

Da CGI čudovišta nisu devalvirala ceo film i potpuno ga obesmislila na nivou pretnje, I AM LEGEND bi bio jedna sasvim korektna reinterpretacija Mathesonovog koncepta u industriji koju zanima da njegov pitch pretvori u star vehicle a ne da nam prikaže njegove mračne vizije.

Sam kraj je sličan OMEGI, a nema veze sa knjigom, i kao takav mi je negde sasvim očekivan, i ostavio me je ravnodušnim u tom smislu da se nisam previše uznemirio. Za razliku od OMEGE ima manje kiča u patetici ovog kraja, ali to je što se mene tiče negde to.

I mislim da se nismo ni mogli nadati boljem kraju ako sagledamo produkcione okolnosti.

Film ima nekoliko virtuoznih momenata, tu bih naročito izdvojio Willa koji visi, i mislim da ga je Lawrence vrlo solidno realizovao. Inače vrlo zanimljivo je da je second unit radio Vic Armstrong što je šteta pošto bi sa realnim negativcima njegov talenat sigurno bio još bolje iskorišćen.

Fleš-bekovi su mogli imati neke jace okidace ali je i ovo OK i fleš-bekovi su savim u redu. Emma Thomposn u ulozi pronalazača virusa je fascinantna i zaista čini da film dobije na klasi. Ona kad se pojavi na početku i ispriča svoju priću zaista se oseća da stvari neće izaći na dobro. Bilo bi zanimljivo videti kako je skončao njen lik premda takve sudbine stalno srećemo u RESIDENT EVILima.

* * 1/2 / * * * *

U februaru 2016. godine reprizirao sam I AM LEGEND Francisa Lawrencea, i moram reći da je film izvanredno ostario. S jedne strane, specijalni efekti sa Darkseekersima su i dalje odvratni, ali to sam očekivao i bio sam spreman na njih. I dalje mislim da je greška što su monstrumi docrtavani i digitalno "pojačavani", ali u making ofu koji sam gledao na DVD izdanju, autori kažu kako su u scenama izgledali kao pobesneli pantomimičari što očigledno nije funkcionisalo. Dakle, možda je trebalo naći neko treće rešenje. Ono što sam unekoliko zaboravio kako će se odigrati u filmu ali pamtim da mi je uzmereno smetalo bili su flešbekovi, i na novo gledanje su mi manje smetali nego prošli put. Isto tako, kada se pogleda alternativni kraj (koji fanovi u principu više vole i koji je plasiran kao kraj filma na BR izdanju) onda neki detalji iz flešbekova imaju više smisla, dočim su u onoj najšire distribuiranoj verziji oni više kao neki sloj realističke razrade likova.

Međutim, kako je film "stariji", tako ovi efekti sa Darkseekersima koji su delovali zastarelo čim se film pojavio, dobijaju neku čudnu patinu i ne izazivaju ljutnju kao prvi put.

Sve ostalo, od napuštenog Njujorka, preko igre Willa Smitha, do građenja suspensea i obračuna uspeva da sačuva svoj integritet, pa na neki način i da probudi određenu nostalgiju. I AM LEGEND je u određenom smislu, posle CAST AWAYa, bio preteča survival blockbustera sa jednim glumcem u centru što će u proteklih nekoliko godina biti glavni hit, vhuneći uspehom GRAVITYja.

Iz današje vizure, I AM LEGEND deluje kao i da je prepun Easter Eggova za DC. U filmu imamo Willa Smitha i bilborde za film BATMAN VS SUPERMAN što se 2015. i obistinilo u Warnerovom slateu.

U pogledu akcije, pored imprsivne scene klopke za Willa Smitha koja mi je funkcionisala i prvi i drugi put, sada su mi impozantnije delovali i Willov osvetnički napad i deo otpora koji pruđa Darkseekersima u finalu. Tu su Vic Armstrong i Andrew Lesnie napravili odličan posao.

Nisam mislio da će I AM LEGEND biti film kom ću se vratiti, ali na kraju se tako desilo i dopao mi se više nego prvi put.

* * * / * * * * 

Tuesday, December 25, 2007

LA TERZA MADRE

Pogledao sam LA TERZA MADRE Dario Argenta, courtesy of Kunac.

Moram priznati da iako sam veliki Argentov fan, nisam naročito iščekivao ovaj film pošto su mi SUSPIRIA i INFERNO kao usmerenje u njegovoj karijeri bili najmanje zanimljivi i svakako nisu razlog zašto sam njegov fan. Ako tome dodamo da njegovih nekoliko najnovijih filmova nije bilo na niovu, strepnja mi je na svaki način bila veća od nade.

Film smo gledali na odličnoj kopiji bez titlova. Međutim, pošto sam film gledao u društvu, a imajući takođe u vidu relativnu razanatljivost italijanskog jezika, i u krajnjoj liniji mumbo-jumbo karakter cele priče, mislim da sam film apsolutno uspeo da shvatim i savladam i bez titlova. Naravno, pogledaću ga još jednom i sa titlovima.

U svakom slučaju, film nije bio dosadan pošto nudi dosta događaja, likova i lokacija i vrlo je šaren. Čini mi se da LA TERZA MADRE nudi mnogo više događaja od ranijih MADRE filmova, i da je svakako najraskošniji u tom smislu.

Razlika je međutim u tome što u ovom filmu nema prepoznatljivog Argentovog rediteljskog rukopisa. Sav onaj gravity, sva ona uverljivost kojima je ranije uspevao da prikaže čak i najbizarnije oniričke momente, sa kojom je iracionalno uspevaop da učini dramskim, u ovom filmu ne postoji. Ovo je film bez suspensea pošto je glavna junakinja koju igra Asia Argento apsolutno nadmoćna u odnosu na problem sa kojim se suočava, apsolutno je superiorna u odnosu na karikaturalne i tragikomične negativce, ali izuzev superiornosti karaktera nema ni Argentove skolnosti ka izgradnji pukog hitchcockovskog suspensea unutar set-pieceova. U ovom filmu događaji nisu povod za set-piece. Iako ima maštovitih smrti, one su date uglavnom informativno bez meračenja čime se dodatno podvlači dramaturško-glumačka ispraznost pretnje kojom se film bavi.

Štaviše, mislim da se u LA TERZA MADRE možda i najbolje vidi koliko je sama Argentova inscenacija presudna za njegove filmove, pošto je ovo film koji u sebi nosi paradoks da je u Argentovom opusu ostvarenje sa najvećim brojem događaja a deluje najpraznije do sada.

No, unutar svega toga, ima lepih detalja, ima lepog gorea, gde je meni svakako hit irreversibilično ubistvo veštice u vozu (uz citiranje genijalne sekvence iz NON HO SONNO), ima finih argentovskih curio situacija kao što je poseta starom okultisti gde me je podsetio na Pleasenceov vibe iz PHENOMENAe, i sl.

Stoga, LA TERZA MADRE više liči na neki argentovski pastiš nego na real deal, pošto od njegovog ličnog prisustva ostaje samo nekakav eho ali njegovog pravog glasa ovde nema.

Pa ipak, uspeo je da kroz inflaciju događaja zabašuri svoju senilnost što je dosta bitno posle nepodnošljivog IL CARTAIOa.

* * 1/2 / * * * *

DEATH SENTENCE

Pogledao sam DEATH SENTENCE Jamesa Wana, courtesy of Kunac.

Moram priznati da mi je ovaj film bio priličan downer posle KINGDOMa pošto Wan nije uspeo da sakrije da je mediokritet ni iza dobre namere i nekoliko lucidnih set-pieceova.

Ja sam bio jedan od onih koji nisu bili idolopoklonici SAWa i čini mi se da je pretvaranje tog koncepta u franšizu upravo pokazalo da je to sve bilo samo jedno malo, svakako dobrodošlo osveženje u horor miljeu te sezone. Već u njegovom sledećem filmu bilo je prilično očigledno da nema tu kontinuiteta u osveženjima.

DEATH SENTENCE je ponovo malo osveženje, i film za koji mi je drago što postoji, ali koji je u svojoj dubokoj suštini jako sporan i tanak, i samim tim nema potencijala da kao SAW ima dalekosežniji uticaj.

Naime, DEATH SENTENCE bi se ukratko mogao definisati kao Wanov pokušaj da snimi svoju varijantu rutinskog vengeance filma na tragu najbanalnije od svih banalnih matrica venegance filma a to je priča o junaku kome su neki ljudi učinili nešto loše i sada on želi da njima učini nešto loše i da im vrati.

I kao takav, taj koncept je potpuno legitiman i ja prvi nemam ništa protiv njega. Međutim, s druge strane, to je koncept koji pije vodu u preciznom, jasno stilizovanom programmeru od sat i po neprestane akcije, kad kažem akcije ne mislim isključivo na suspense scene obračuna već na radnju koja se odvija paklenim tempom i ne ostavlja luft za postavljanje suvišnih pitanja.

Međutim, u ovom filmu, Wan ostavlja jako puno lufta, ima jako puno redundantnih scena, postoje čitave deonice koje bi mogle da lete, pa i tada bi ovaj film bio spor zato što je pretenciozno postavljen, na nivou ritma unutar kadra, na nivou dinamike odnosa među likovima, i to sve ne funkcioniše pošto su karakteri ekstremno isprazni i nezanimljivi, na obe strane.

Karakteri u ovom filmu su opšte mesto venegance filma i kada bi se njihova priča brže izlagala, oni bi pili vodu, međutim Wan ih tretira ozbiljno, kao da će nam baš ova priča o karakterima otkriti nešto novo, kao da je ovo film koji zapravo govori o njihovoj unutrašnjoj drami, a nije.

I baš zato, čak i na nivou scenarija, baziranog na knjizi pisca koji je pisao i DEATH WISH, svi veliki obrti i svi kvaliteti spadaju u vašarski dramaturški asortiman, i što je najgore (neću ih odavati) nisu realizovani do kraja.

Na planu tretiranja likova i zapleta i uopšte čitave dramaturške postavke, čini mi se da je DEATH SENTENCE jako sličan nesrećnom JISTORY OF VIOLENCE, s tim što za Cronenbergovo posrnuće nema objašnjenja, a za Wana ima. Naime, na nivou čitave stilizacije, jasno je da Wan ima dosta tanko kako filmsko tako i opšte obrazovanje i da mu konsekventni estetski koncepti uopšte nisu jača strana.

DEATH SENTENCE je toliko oslonjen na tradiciju vengeance filma da se on zaista vrlo lako strukturalno može razložiti i pokazaće se sve Wanove greške-

Čini mi se da je njegova ideja bila da u svom filmu tretira žanrovsku vengeance priču kao realističku dramu, međutim on očigledno ne razume šta je to sve potrebno da bi karakteri stajali u realističkoj drami i kakve su sve psihološke nijanse i razvoj likova nužni da bi to funkcionisalo na iole smislen način.

S druge strane, on je hteo da svoju priču jasno pozicionira i u svet žanrovskog filma, i svet u kome se film dešava aposlutno mnogo više liči na neke žanrovske filmske okolnosti nego na realističan milje. Međutim, zbog opterećenosti pokušajima da stvori realizam, on postaje previše spor za žanrovski konktekst na koji referiše.

Konačno, svetovi koji se sudaraju u filmu su svetovi klišetizirane srednje klase, najbanalnijeg mogućeg viđenja sveta japija, i jednog potpuno arhaičnog pogleda na ulične bitange koji su potpuno carpenterovski freakovi, i nemaju veze ni sa realnošću ni sa savremenim dobom.

I najzad, on ovde jasno uvodi socijalni momenat, iako se jasno vidi da nema pojma o bilo kakvom socijalnom kontekstu i političkom značenju filma. Njegovi junaci su naivni moralni i politički idioti kao i sam autor i momenat u kome svede glavnog junaka na freaka kao što su počinioci zločina prrotiv njegove porodice, Wan misli da to znači sve a to u suštini ne znači aposlutno ništa.

U svakom slučaju, Wan pokazuje koliko je inferioran u odnosu na svoje prethodnike koji su u mnogo skormnijim uslovima, i mnogo surovijim okolnostima uspevali da prave filmove koji znače na više nivoa.

Kad je reč o inscenaciji same akcije, film jeste R. I ima par zgodnih momenata. Pre svega John Leonetti je zanimljivo slikao film, sa dosta pokreta kamere, sa dosta te 80s jednostavnosti koja je karakteristična za akcijaše iz sredine osamdesetih, i to je na momente jako dobro. Leonettijeva fotka je vrlo jasna referenca na 80s akcijaš, i na 80s B-film, i DEATH SENTENCE zaista sve vreme ima tu vrstu B-movie funka u sebi, što je lepo, ali je istovremeno i vrlo artificijelno.

Naročito je artificijelno u najhvaljenijoj sceni,a to je set-piece u garaži, koja je primer jedna od najvećih podvala ove sezone. Naime, koncept te scene je da junak beži od bande i da je to bekstvo kroz garažu dato u jednom kadru. E sad, činjenica da je to dato u jednom kadru podrazumeva da se scena malo sporije razvija nego što bi trebalo i da bi sigurno imala jači tempo da je data iz više pozicija kamere. Međutim, takacv uvod obećava da će i neumitni obračun biti dat iz jednog kadra kao što je recimo urađeno u CHILDREN OF MEN. Međutim, ne, mi dobijamo poteru u jednom kadru ALI ono što je zaista teško dobijamo u najklasičnije postavljenoj i montiranoj sceni, koja je OK, sporadično vrlo zanimljiva, ali je potpuni letdown u odnosu na anticipaciju koju gradi taj dugi kadar pre toga.

Da li treba naglasiti da je taj dugi kadar samo gimmick koji se posle ne ponovi.

Pored simpatične scene u garaži, simpatičan je i napad na porodični dom u kome akcija dobija raimijevske razmere, i uprkos artificijelnosti, uspeva da zabavi. Međutim, akcije nema dovoljno da bi kompenzovala nemušte dramske deonice koje se ponekad i ponavljaju.

U svakom slučaju, DEATH SENTENCE je zanimljiv film, sa dopadljivim detaljima, ali bez kvaliteta koji bi bio nužan da zaista ostane zabeležen u antologiji vengeance filma.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, December 23, 2007

THE KINGDOM

Pogledao sam THE KINGDOM Peter Berga, courtesy of Kunac.

Mislim da posle ovog filma nema spolutno više nikakve sumnje da se Peter Berg nametnuo kao jedan od najzanimljivijih reditelja savremenog holivudskog repertoarskog filma.

Ovo mu je već četvrti odličan film, a u ovom konkretnom slučaju posao mu je bio i prilično otežan time što je scenario Matthew Michael Carnahana dosta neuravnotežen u svom spoju dugih dijaloških segmenata sa akcionim deonicama, spoju akcionog trilera sa političkom dramom, spoju tehnotrilerske istrage sa psihologijom počinilaca i svedočenja, konačno u jednom skupu medijski eksploatisanih opštih mesta unutar kojih Carnahan smešta ovaj film.

Međutim, Berg je uspeo da nametne odličan ritam filma, da na tragu serija kao što su 24 i filmova o Bourneu ubaci gledaoca u sred svake akcije bilo da je ona verbalna ili revolveraška, i da se taj paklen tempo održava šta god da se dešava. Čini se da televizijski uticaji na film, na jednostavnost i realističnost izraza čine da sada dobijamo novu generaciju autora koji su naslednici one prve koja je počela na televiziji i kojoj su pripadali Aldrich, Siegel, Penn i slični tipovi.

Berg maestralno koristi lokacije, i jako dobro uspeva da slaže da se film dešava u Saudijskoj Arabiji. Lokacije su zaista integralan deo ovog filma i on odlično podcrtva koliko njegovi junaci ne pripadaju tu.

Akciona završnica od nekih 20ak minuta je maestralna i zaista predstavlja za 2007. godinu ono što je pre par godina bila akciona završnica iz BOURNE SUPREMACY. Mauro Fiore je uradio odličnu fotografiju, sve izgleda jako dobro uprkos jako velikom broju pokreta kamere, i velikom broju pozicija kamere, i što je još važnije, Berg uspeva da odlično prenese fizički impact akcije.

Stuntovi su perfektno urađeni, i scenografija aposlutno dobro uspeva da odigra potrebno razaranje. Mislim da je sama završnica zaslužila da bude upamćena kao jedna od moćnijih u istoriji akcionog filma.

Ja sam doduše sucker za akcione trilere o terorizmu, i meni je THE KINGDOM na tom nivou jako dobro legao. Međutim, isto tako, čini mi se da je hype koji je stvaran oko ovog filma bio diosta vezan i za politiku i u tom smislu, ukoliko želite da dobijete pretenciozan politički film, ovde ga nećete dobiti.

Ovo je akcioni triler sa dosta solidnim političkim temeljima ali ni u kom slučaju nije politički film.

Berg je uspeo da zaista snimi film visoke klase, što se vidi još od briljantne saulbassovske špice u kojoj se iznosi pred istorija američkog prisustva u Saudijskoj Arabiji, pa do poslednjeg frejma u filmu.

Međutim, ja bih ovde dodao još jedno opažanje. Naime, dok sam gledao film imao sam čudnovat utisak da hbi u hipotetičkoj situaciji da su nacisti pobedili otprilike ovako izgledao neki njihov film o okupiranom Beogradu, da su u njemu zaista postojali Prle i Tihi.

Sada u vreme revivala partizanskog filma, kojim se bavimo Žika, Kunac i ja, zaista mi se čini da bi neki ovakav film Nemci mogli da snime kao kontra film na temu OTPISANIH.

Dakle, neki Srbi, fanatici, ubijaju Nemce po Beogradu u kome su nemački interesi, kvislinška vlast, itd. Nemci odlučuju eda pošalju poseban tim istražitelja da pokušaju da pomognu kvisličnškim vlastima u tome da lociraju te fanatike. fanatici međutim, imaju podršku u narodu i Nemci nigde nisu bezbedni...

Pošto oni nemaju tradiciju NOBa i nisu nikada bili okupirani, to jest borili su se za nezavisnot pre nego što su imali svoju državu, Ameri ni ne primećuju da veliki deo sveta ima aposlutno drugačiji pogled na prisustvo stranaca na svojoj teritoriji i da postoje čitave kinematografije u kojima su heroji upravo likovi sličnu Abu Hamzi koga jure u THE KINGDOMu.

Štaviše, mešavina politike i akcije je taman takva da THE KINGDOM malo vuče na partizanski film, dakle, ima tu ideologije, ali se sve svodi na humanost, ljudskost, pravdoljubivost, u krajnjoj instanci.

I taj utisak, barem meni, čini ovaj film još zanimljivijim.

Naravno, kada se posle NOBa uspostavila SFRJ i ona je imala filmove poput SB ZATVARA KRUG u kojima se jure diverzanti koji pokušavaju da rade protiv SFRJ, međutim taj film znatno manje uspeo od MOSTa, OPERACIJE BEOGRAD, itd.

U svakom slučaju, THE KINGDOM zaslužuje pažnju.

* * * / * * * *

TRUANDS

Dugo sam čekao da pogledam novi Schoedoerfferov film TRUANDS. Imao sam ga na DiVXu ali bez titlova, što me je dodatno mučilo, i konačno sam ga video u bioskopu posle jedne prilično neuspešne ekspedicije u Art Museum kada nisu hteli da ga puste mrkoyu i meni.

No, konačno sam ga pogledao i što je najvažnije nije me razočarao iako u očekivanja i sve ostale investicije u opvaj film bile velike.

Schoedoerffer kao reditelj napreduje iz filma u filma. Meni je AGENTS SECRETS bio odličan a u TRUANDSu u odnosu na taj film uspeva da bude sažetiji, i energičniji, i ponovo isporučuje francuski film koji ni po čemu ne zaostaje za američkim a zadržava francusku temu, jezik i sve ostalo.

Schoendoerffer je jedan od reditelja koji uvek iznova pokazuju da je moguć model evropskog repertoarskog filma koji ne zaostaje za Amerikom i da apsolutno nema potrebe za odlaskom u Holivud već da se Holivud može napraviti kod kuće.

TRUANDS je tvrda priča o gangsterima koja odličnom egzekucijom uspeva da osveži tradicionalna opšta mesta koja svet gangstera nosi u sebi, već tradicionalno. Svet francuski gangstera je naravno jedan od najfetiošističkijih i TRUANDS ga dekonstruiše u maniru SORANOSa s tim što su HBO intervencije prisutne unutar scena dok je struktura gangsterske priče očuvana.

Svet unutar scena je brutalan, a gangsteri su prikazani vrlo realistično kao uplašeni mentoli koji se manje ili više kontrolišu. Vrlo je zanimljivo podvučena njihova opsednutost seksom i gomila ženskog polusveta koja ih okružuje gde žene nisu tretirane kao fatalne, kao element koji razara mušku grupu, već kao nusproizvod kapitalizma dovedenog do ekstrema u svetu gangstera kojim vladaju mentoli a postoje i osobe dovoljno željne novca i komfora da su spremne da ih trpe.

Poseban kuriozitet je to što se junaci između ostalog bave i trgovinom belim robjem tako da imamo i scenu koja se dešava u Crnoj Gori kada dovode novi skup žrtava sex traffickinga.

Akcione scene u filmu su intenzivne i maestralne i mislim da ih se ne bi postideo nijedan holivudski reditelj. O stepenu krvoprolića koji se u njima dešava da ne pričam. Odavno nisu tako živopisno prikazane posledice korišćenja vatrenog oružja na ljudima.

Sa dosta intenzivnim kadriranjem, sa dosta kadrova iz ruke, odličnom upotrebom ambijenata, i što je karakteristično za Schoendoerffera, voznog parka, TRUANDS je jedan zaokružen repertoarski pogodan.

U dramaturškom smislu, film podseća na Michael Manna, dakle nema puno pripovedačkih intervencija, Schoendoerffer nas ubacuje u sred scene i postupci likova kroz situacije nam pričaju priču. U tom smislu, film zahteva koncentraciju i mogao binekome ko nije toliko zainteresovan za temu da se učini malo konfuzan.

U svakom slučaju, uživao sam u TRUANDSu.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, December 22, 2007

GUYS AND BALLS (MANNER WIE WIR)

Tragom islandskog ELEVEN MEN OUT, pogledao sam i nemački film na istu temu GUYS AND BALLS (MANNER WIE WIR) Sherry Horrman i moram priznati da su, kad se podvuče crta, ova dva filma pogodila negde sličan domet. Naime, islandski je meni lično zanimljiviji zbog atipične lokacije, tog celog ispraznog danskog art tripa koji je negde neprilagođen konceptualizovanposti priče, i svih tih grešaka koje čine ovaj film. Dočim, nemačka verzija je vrlo mejnstrim, distribuirao ga je nemački ogranak Disneya (film nije tipičan Disney proizvod da se razumemo i sigurno ga Buena Vista ne bi radila u Americi na ovakav način) i nažalost ja u ovom filmu nisam video ništa više sem manje ili više veštog kopiranja američke komedije sličnog tipa. E sad, američka komedija sličnog tipa bi imala harizmatičnog leada, nekog komičara visokog profila koji bi svemu dao posebnu težinu, dok smo ovde zaglavljeni sa nekim Nemcima koje ne znamo i gde je jedina prepoznatljiva faca Christian Berkel, koji je meni drag kao cheesy Nazi fizionomija. Svi ostali su mi zasluženo ranije promakli mada kad se pogleda kast ugalvnom su to ugledni glumci.

U svakom slučaju, GUYS AND BALLS pokušava da ima jasnu dramaturšku postavku, karaktere, situacije, razvoj & transformaciju likova, jasno plasirane poente, "nevidljivu" montažu i režiju po najsavremenijim standardima, međutim toliko ostaje ogrezao u predvidljivosti da se i čak vrlo kompetentna egzekucija na kraju demistifikuje kroz klišetiziranost.

Tome doprinose i nevešte i pogrešno koncipirane scene fudbala koje su kod nerežiranih Islanđana ipak bolje, velikim delom i zato što ih nema ili se dešavaju u off prostoru. Horrman pokušava da mnoge konflikte eksplicitno rešava na terenu, čak i kroz neke nadljudske i neuverljive poteze, tako da film u toj deonici postaje cartoonish i potpuno odskače od dotle uspostavljene blage holivudske pomerenosti.

U svakom slučaju, još uvek nema filma koji će po svom impactu moći da se poredi sa pukim čitanjem Wikipedia članka o drami koju je je preživeo Fasano pre nego što će ga pozicija fudbalera homoseksualca gurnuti u samoubistvo.

* 1/2 / * * * *

ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA

Pogledali smo na našoj redovnoj projekciji u ponedeljak ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA Milana Jelića.

S jedne strane, naravno, čudno je gledati demise čoveka koji je bio tako bitan u Crnom talasu, naročito ako imamo u vidu da je svoje razne šund projekte radio u periodu kada je zaista imao priličnu moć da snima filmove i kada je verovatno imao veći kredibilitet nego na samom početku kada je kao student maltene snimio BUBAŠINTERA.

ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA je rip-off TOOTSIE smešten u okolnosti jugoslovenske diskografske industrije, i u suštini je želeo da se posluži istim mitemama pa čak i tehnikama realizacije kao i ovaj klasik. Naime, ulogu muškarca koji se prerušava u ženu igra Milan Gutović, jedan od naših najbriljantnijih glumaca (koji inače ima fetiš za prerušavanja u žene, to je radio i u LAFU U SRCU Miće Miloševića) čija je funkcija očigledno bila da ponovi glumačku bravuru kakvu je kod Nicholsa ima Dustin Hoffman i to je negde jasno. Ovakvo očekivanje je sasvim logično, imajući u vidu Gutovićev beskrajni talenat. Međutim, u ovom filmu, on nije napravio glumačku bravuru kakvu je trebalo da napravi, i njegivi prerušavanje je više na nivou prerušavanja u kome nema iluzije da je prerušeni muškarac zapravo žena kakvo imamo u SOME LIKE IT HOT. Međutim, karakter je postavljen baš kao Tootsie tako da ovakva gluma u spoju sa karakterom uopšte ne pije vodu.

Sam estradni milje je dat vrlo flah, bez neke dubine i autentične integracije estradnih zvezda u zaplet. Za estradne zvezde ovaj film služi kao showcase, što jeste svojevrsno priznanje moći filma kao medija u tom trenutku pošto bez ikakvog problema kroz ovo ostvarenje prodefiluju Boris Novković, Mira Kosovka i Zorica Brunclik što samo pokazuje koliko je televizija tada bila nedostupna i koliko je film apsolutno bio deo javnog mnjenja. Šteta je što estrada nije istinski integrisana u ovu priču kao što je to recimo urađeno u SOKU OD ŠLJIVA.

Na nivou scenarističkog koncepta Veroslava Rančića, očigledno je da neke inicijalno zanimljive scenarističke ideje nisu uopšte realizovane.

Naime, recimo melodrama kao vrlo moralistički žanr ne samo da nije razvijena i da odnosi među likovima nisu dovoljno profilisani već nema ni tu jasnu moralnu liniju u kojoj na kraju ljubav nalaze oni koji su je zaslužili. Žiki, Kuncu i meni se, recimo, sasvim legitimno činilo da će se sve završiti time što će se smuvati Tootsie i urednica programa u fabrici ploča pošto je Tootsie u jednom trenutku pruzela ulogu ramena za plakanje dok se ljubavnik za to vreme, od početka do kraja uglavnom vrlo dosledno ponašao kao svinja. Međutim, ne, na kraju ona ipak poveruje ljubavniku-novinaru, a mi pošto su karakteri samo skica treba da mislimo kako to nije bilo puko vađenje nego istinsko pokajanje.

S druge strane, u pitanjima srca, Tootsie je prilično ponese kao fer lik, ne samo da ne savetuje urednicu protiv novinara nego je ni ne iskorsiti dok spava pored njega za šta smo mi navijali sve vreme narećene scene, ali na kraju potpuno neopravdano ostaje sam. Jedini potencijalno subverzivni melodramski momenat oko ovog lika ostajeto što u maniru da niko nije savršen, direktor izdavačke kuće hoće da bude sa njim i kad se ispostavi da je muško, i to ne samo na rečima, već i kroz skidanje maske.

Isto tako, iako u samu gender bending situaciju unosi par potencijalno hilarious elemenata, recimo twist kad se ispostavi da je istrandžirani Lane trudan, on ih ne crpi do kraja već završavaju na nivou one-linera.

Na planu scenografije, Jugoslavija u kojoj se dešava ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA sporadično deluje vrlo civilizovano, izabrane su pristojnoizgledajuće novogradnje da budu backdrop nekih scena, ali naročit curio su posteri u prostorijama diskografskih kuća na kojima se pored folk starova sporadično ponavlja i poster sa nekim rastamanom, možda je to čak i Marley, mada treba ovberiti još jednom.

Konačno, zanimljiv je socjalni kontekst u kome se dešava cela ova priča. Naime, film svakako spada u podžanr socijalističkog slepstika koji je započeo Siniša Pavić i koji dostiže svoje kreativne vrhunce u klasicima kao što su TESNA KOŽA i POLTRON. Međutim, za razliku od autohtonog socijalističkog slepstika koji je radio Pavić i kultivisanog socijalističkog slepstika koji je pisao Predrag Perišić, a imajući u vidu da su ovo dva stuba oslonca ovog pravca u našoj kinematografiji, Rančić i Jelić (koji je u principu perišićevac) uvode jednu vrlo specifičnu dozu uvezenih holivudskih idioma.

Naime, Pavić i Perišić su u svoju komediju redovno uvodili apsurde socijalističkog društva i samoupravnog sistema, i do vrhunca su doveli mitologiju radničkih saveta, bodova za stan, regresa, toplog obroka i sl. Njihove komedije su se bavile sukoba slackera i korupcionaša u socijalističkom sistemu. Međutim, Jelić i Rančić ovde uvoze dosta holivudksih mitema. Oni potpuno odbacuju smisao socijalističkog sistema i svi predstavnici samoupavljanja su korumpirane budale bez ikakve vere u sistem. Diskografske kuće apsolutno funkcionišu po komercijalnim principima a tako i izgledaju kada se unutra uđe. Štaviše, u ovom filmu se pojavljuju vlasnici privatnih preduzeća i saradnici tabloidnih medija, ali u njihovom amoralnom univerzumu, oblik vlasništva nije redeeming feature tako da su privatnici u jasnom dosluhu sa dekadentnom birokratijom.

Upravo taj vitalni amoral, sudar obezglavljenog socijalizma i oportunog kapitalizma, smrt pravila melodrame i loš gender bending pokazuju jednu potpunu dekadenciju društva koje je sposobno da proizvede ovakav film. Dominantan osećaj koji smo imali gledajući ovaj film jeste koliko su dekadentne okolnosti u kojima je nastajao, i baš zbog tog sumanuto snažnog zeitgeista ovaj film vredi overiti.

* * / * * * *

VACANCY

Pogledao sam VACANCY Nimroda Antala, courtesy of Ginger.

Prvih pola sata ovog filma su mi trajali kao 12 sati sa izveštačenim i potpuno redundantnim setupom likova u kome se ubacuje gomila backstoryja, međuljudskih odnosa, porodične istorije i sve to, što je najgore od svega apsolutno nikada ne zaigra u filmu. Kod nekog neveštog scenariste, sve to tako agresivno postavljeno kasnije bi imalo neku funkciju ali kod Nimrodovog pisca Mark L. Smitha ne dobijano čak ni to, dobijamo besramno iskonstruisanu priču junaka koja posle ne zaigra i apsolutno nema payoff kada krene to neobično iskustvo u motelu.

Preostalih nešto jače od pola sata su old school slasher, sa dosta dobro urađenih jeftinih trikova, agresivno miksovanim zvukom, slasherima koji su manje pametni nego što misle da jesu, junacima kojima može da se desi nešto strašno ali im se ipak ne desi ništa naročito strašno, ljudi koji inače siluju i ubijaju i snimaju snuffove ih samo malo išamaraju, imamo naravno slučaj Martina Balsama na koji Nimrod ubije jedno pet minuta ionako vrlo kratkog filma i na kraju jedini redeeming feature je baš to kratko trajanje u spoju sa nekoliko solidnih shameless jump scares.

Ono što je takođe lepo to je da barem Nimrod koji je u Mađarskoj bio ambiciozan reditelj nije otišao u Holivud da se pravi pametan, nego je uzeo da uradi sasvim old school banalan projekat koji je esencija Holivuda po sebi. Međutim, u sporadičnim uspelim segmentima filma, paradoksalno, Nimrod pokazuje da bi Holivudu jedino mogao doneti ono što Holivud u principu ima a to je tehnička kompetencija.

* * / * * * *

Wednesday, December 19, 2007

REC

Pogledao sam REC Paco Plaze i Jaume Balaguera, courtesy of Kunac.

Moram priznati da REC spada u filmove koje ne violim iz više osnova. Prvo nisam ljubitelj tog pseudodokumentarnog "našli smo traku" pristupa zato što je jako retko konsekventno sproveden i često je vrlo slabo urađen, i sam po sebi je besmislen pošto sam vid eksploatacije filma osporava takav mockumentary pristup.

Zatim, ne volim previše ni filmove o ljudima koji su izolovani na jednom mestu i nalaze se u opasnosti.

Međutim, REC uspeva da zaista prevaziđe ova dva moja animoziteta, i da bude zanimljiv uprkos tome što sam ga gledao bez titlova i nisam imao baš najbolji pregled dijaloga. Ipak, to me je podsetilo na stare dane kad smo Radivojević i ja gledali TESIS bez titlova i razumeli ga prilično dobro.

U REC je to jš lakše pošto je reč o filmu u kome su dešavanja vrlo enegična i ekspresivna i sve situacije su vrlo jasne. Iako se mnogo govori, stvari se uglavnom rešavaju kroz akciju, i film je jasan i bez titlova. U tom smislu zanimljiva je jedna angedota iz filma DIE HARD. Naime, DIE HARD je film u kome nema titlova iako junaci dosta govore strane jezike. McTiernan je to učinio pošto je bio veliki fan evropskog filma koje je gledao bez čitanja titlova i tek je pri drugom gledanju obrtaćao pažnju na titlove. Zato je on odlučio da film ne bude titlovan ali da isto tako sve važne stvari, bitne za razumevanje zapleta budu izgovorene na broken Englishu. Sve ono što međutim nija važno za zaplet ali naprosto mora da se verbalizuje radi uverljivosti i atmosfere je izgovoreno na stranom jeziku bez prevoda.

Mislim da je REC tako postavljen da se razume bez titlova, što ne znači da pri drugom gledanju sa titlovima neću otkriti nešto važno u dijalozima.

Kad je reč o situaciji ljudi zarobljenih na jednom mestu, mislim da su Plaza i Balaguero zaista maksimalno uspeli da razigraju jednu starogradsku stambenu zgradu i da očuvaju klaustrofobičnost i da uklone monotoniju. daleko je EC od genijalne upotrebe lokacije kao što je u DIE HARDmeđutim lokacija je vešto tretirana.

Samim tim nema previše situacija sa kukumavčenjem nad teškim okolnostima niti psihologiziranja.

Kad je reč o dokumentarnom pristupu, sproveden je konsekventno, vrlo vešto su načinili da sve izgleda kao da je snimano televizijskom kamerom i televizijskim objektivom. e sad, iako je film vrlo dinamičan i ima dobro konstruisanih scare momenata, i konačno ikao znam da je i fake dokuemntarizam čak i tako visokokonceptualizovan teško snimiti, ovaj film vas neće tehnički impresionirati. Dakle, pokreti kamere su kompetentni, sa par dobrih ali nikako izuzetnih pokušaja virtuoznosti, a isto tako ni mizanscen nije naročito ambiciozan, iako u par situacija svakako ima lepih rešenja. Međutim, ovo ni u kom slučaju nije groundbreaking film u tom domenu kao što je recimo CHILDREN OF MEN.

Ipak, kada se sve sabere i oduzme, REC je kompetentno i pošteno realizovan high concept gimmick horor u evropskim okolnostima koji apsolutno ni po čemu ne zaostaje za Holivudom i nije hendikepiran u bilo kom domenu,

Plus, pa makar bio oklevetan i kao heteroseksualac, moram istaći Manuelu Velasco koja je pravi cutie pie u ovom filmu.

* * * / * * * *

Monday, December 17, 2007

DEATHS OF IAN STONE

Pogledao sam DEATHS OF IAN STONE Dario Piane, courtesy of Kunac i mogu reći da se u principu slažem sa Ghoulom sem u jednoj stvari. Naime, tokom ovog filma ni u jednom trenutku nisam naišao ni na trunku ičeg zanimljivog. Za to nije kriva samo derivativna premisa koja jako podseća na mnoge znatno bolje filmove, ali isto tako kao što Ghoul odlično primećuje ne poziva komentatora da ih zaista i navede pošto by namecheckovanje nekih sjajnih uzora zaista moglo da vas navede na pogrešan trag.

Stoga ću se i ja uzdržati od navođenja referenci i navođenja čitalaca na pogrešan trag. Štaviše, ta eklektičnost Pianinog filma u suštini nije toliko ni sporna, kao št nije sporno ni to što on nikada zapravo ne dostiže nivo filmova koje je ripovao. Problem je u nečem potpuno drugom. Naime, većina priča je već ispričana i većina koncepata su već eksploatisani. Međutim, filmovi koji privlače pažnju su zanimljivi zbog toga što nude barem nešto sveže u odnosu prema već isprićanoj priči. DEATHS OF IAN STONE je film čiji bi hardver možda i imao nekakvog malog smisla da cela priča sa sve karakterima, njihovim odnosima i ponašanjem nije toliko deplasirano opšte mesto, i da sve nije režirano, pisano i glumljeno iz opšteg mesta. A oslanjanje na opšte mesto unutar jedne derivativne celine je zaista ogroman greh koji čini da se bukvalno skreće pogled sa ovog filma.

Ne samo da sam u načelu znao kuda vodi ova priča, ne samo da sam u načelu osećao kako me to od prvog sekunda uopšte ne zanima, nego sam čak na nivou dijaloga i radnje u sceni uspevao da anticipiram šta će se desiti i to uglavnom kd god bih očekivao najgore, to bih i dobijao.

Dario Piana, inače reditelj reklama, ovim filmom svakako neće biti osramoćen pošto mu ovakav mediokritetski film od 11 miliona dolara koji izgleda nešto skuplje svakako može doneti neke mediokritetske filmove od 20 miliona koje studio želi da učini skušpljeizgledajućim. Međutim, van te bazične šićardžijske kompetencije, Dario Piana ništa nije pokazao pa čak ni to da se trudi da barem mentalno pobegne od sveta reklama. Naime, za svet reklama je karakteristično to da u njemun reditelji, često veoma talentovani rade stvari koje im drugi naručuju i radeći tako godinama steknu odnos prema poslu u kome u suštini uopšte ni ne osluškuju vlastite huncheve, for better or worse.

Dario Piana je tako prišao i ovom filmu koji meni izgleda kao klasičan hack job za low profile naručioca radi koga u suštini možda i nije trebalo da napušta svet reklama.

* 1/2 / * * * *

GALAXY QUEST

Podsetio sam se filma GALAXY QUEST Deana Parisota, courtesy of milan, i mogu reći da i posle skoro deset godina, taj film stoji kao jedna od najinteligentnijih komedija koje je Holivud proizveo. Iza istinski smešne high concept premise, o Svemircima koji misle da je američka spejsopera zapravo dokumentarni program i istorijski dokument, i koji su čitavu civilizaciju ustrojili po tom principu, krije se jedna žestoka bodrijarovska matrica i zaista, svesno ili ne, ovaj film može da posluži kao odlično otvaranje svake konferencije o pop kulturi i njenom uticaju na tkivo savremenog društva.

Dean Parisot je posle ovog filma radio još jedan zaista sjajan i subverzivan film FUN WITH DICK AND JANE u kome takođe ima high concepot premisu o pripadnicima srednje klase koja krade, a koji iz pozadine govori kako o Enronu, tako i o konceptu života u stanju permanentnog kreditiranja karakterističnom za savremenu Ameriku.

Dakle, moglo bi se reći da se Dean Parisot apsolutno izdvaja u miljeu reditelja kojima se prepuštaju high concept komedije, uz imena kao što su David Dobkin ili Peyton Reed.

U svakom slučaju GALAXY QUEST je film koji odoleva zubu vremena i mislim da ga treba sporadično overavati.

* * * * / * * * *

ENTROPY

Pogledao sam ENTROPY Phil Joanoua. Mislim da je ovaj film odličan double bill sa LAST MINUTE Stephena Norringtona pošto u oba slučaja mušićave nade holivudskog mejnstrima snimaju indie filmove o svojim srahovima in frsutracijama. Norringtonov film je doduše agresivniji, avangardniji, dočim je Joanou snimio film u kome je pokušao da objasni niz situacija u kojima je ispao svinja.

I u tom smislu ENTROPY je svakako zanimljiv buffovima pošto se vrlo jasno mogu prepoznati šavovi Joanouove karijere u sudbini junaka Jake Walsha, mladog hip reditelja. Inače, zanimljivo je da se reditelj indie filmova u ENTOURAGE zove BillY Walsh i vrlo je sličan maverick kao i Joanou i junak ENTROPYja. Međutim, film je zanimljiv i onima koji nisu buffovi, pošto funkcioniše kao sasvim legitimna melodrama, sa dosta zanimljivih situacija i stanja.

Joanou naravno nije ni pokušao da se uzdrži od flashy rediteljskih rešenja, i film pored te jasne melodrame jeste poslužio i kao showcase da je Joanou još uvek rediteljski živ i zanatski aktuelan. Nažalost, Holivud je brutalan i puni mejnstrim come back mu je dozvoljen tek kada je bio spreman potpuno autorski da se degradira i snimi GRIDIRON GANG sa Rockom, i počne da daje intervjue u kojima se izvinjava za dane kada je bio grub prema executivima. Šteta.

No, ENTROPY je film iz faze kad je još imao kičmu i zato zavređuje pažnju.

* * * / * * * *

Saturday, December 15, 2007

GOAL II: LIVING THE DREAM

Pogledao sam GOAL II: LIVING THE DREAM Jaume Collet-Serre.

Jaume nam je poznat po pristojnom Dark Castle naslovu HOUSE OF WAX, a koliko vidim radiće i novi Dark Castle film. Očigledno ga prilično opskurna sudbina ovog FIFA meets Adidas narudžbenjaka nije mnogo omela u karijeri i zadržao je onu poziciju koju je imao.

Posle vrlo ambicioznog starta filma GOAL! kako u medijskom, tako i u poslovnom smislu, očigledno su preostala dva dela ove trilogije lagano relegatovana na video. Treći deo će režirati Andy Morahan, i sada kad podvučemo crtu ova trilogihja je uspela da apsolvira dva next big things iz sredine devedesetih koji su u međuvremenu nestali sa radara.

Serrin film je potencijalno najzanimljiviji u seriji pošto govori o dečakovom prlasku iz Njukasla u Madrid, o noćnom životu, iskušenjima i svemu ostalom što muči glamuroznog mladog fudbalera u glamuroznom klubu. Da je Serra želeo da snima ENTOURAGE na ovu temu, to bi bio fenomenalan film, pošto Serra kao veteran iz reklama ima dar da uhvati taj gloss noćnog života i ostalih high life egzibicija.

Međutim, GOAL II je koncipiran kao fable o tome kako postati veliki fudbaler i sasvim je razumljivo što je cela mračna strana samo načeta u ovom filmu.

Međutim, ono što sve dovodi u žešći paradoks to je da etička i sportska poenta filma apsolutno ostaju nejasni pošto su karakteri vrlo slabo postavljeni i na kraju veze sa ženama bazirane na ljubavi, igranje fudbala za svoju dušu, i ponovni sastanak sa izgubljenim rođacima, bivaju dioživljeni kao negativne pojave.

Prvo, devojka sa kojom se glavni junak voli ga zajebava od prvog minuta filma sa nekim potpuno besmislenim splinom, i ni u kom slučaju ne predstavlja bilo kakvu vrstu oslonca za njega niti se gledaopcu čini da mu je ona na bilo koji način potrebna. Štaviše, njegov iskusniji i promiskuitetni kolega je u mnogo većem duhovnom i emotivnom spokoju od njega, umesto da nam film dokazuje obrnuto (što mu je inače vrlo eksplicitan cilj).

Zatim, junak se povredi pikajući lopte sa svojim prijateljem iz čiste ljubavi prema igri. Jedina scena u kojoj vidimo da mu fudvbal išta znači u životu jeste ta scena i on u njoj povredi dočim na profesionalnom terenu preživljava i najbrutalnije startove i niko ne biva ozbiljnije ozleđen na terenu.

Konačno, reconnectovanje sa porodicom koja ga se setila tek kad je postao poznat jeste serija susreta sa nepodnošljivo idiosinkratičnim likovima sa kojima naš junak, do sada već izmučen maltertiranjima mora da se nosi.

Dakle, umesto feelgood osećanja, sve ono što treba da bude etički mehur filma dobija potpuno pogrešan predznak.

Scene fudvbala su sporadično zanimljive ali sve igrane situacije su vrlo nemaštovite i previše iskonstruisane, pa čak i antifudbvalske u svojoj drmaturgiji i egzekuciji.

Dok je prvi film imao jasnija etička opredeljanja i veću ambiciju da fudbal privoli na ekran, Serrin film je sporadično zanimljiva šećerlema u kojoj su se autori znatno manje trudili da ovom narudžbenjaku udahnu život, uprkos tome što je milje zanimljiviji od prvog filma.

Štaviše, stanje nekih specijalnih efekata sugeriše da je ovaj film u nekom trenutku abortiran i spakovan samo za video tržište.

Videćemo kako će ispasti Morahjanov film, no u svakom slučaju, mislim da GOAL trilogija stoji kao paket simpatičnih feelgood movieja za klince i popularizaciju fudbala.

* * / * * * *

Monday, December 10, 2007

RESIDENT EVIL:EXTINCTION

Pogledao sam RESIDENT EVIL:EXTINCTION Russell Mulcahyja, courtesy of Kunac.

Mulcahy se vratio with a vengeance i potpisao jedan zaista odličan zombie akcijaš. Meni kao što je poznato Paul Anderson uopšte nije mrzak i raniji RESIDENT EVILi su mi bili zaista jako dobri. S druge strane, Mulcahy je zaista briljantan reditelj i začetnik određenih tendencija koje su mi među najdražim u savremenom filmu, i njegovo odsustvo sa velikog ekrana i getoiziranje u raznim vrstama maloekranskih projekata koincidiralo je sa krizom tendencija koje je on započeo.

Njegov povratak u bioskop isto tako vraća nadu da estetizovani hiperkinetički akcijaš iz osamdesetih ima šansu da se javlja u raznim oblicima i u sadašnje vreme. Pa makar bio ponižen i sveden na drugi sequel hit filma pravljenog po igrici.

Ono što je Mulcahy u ovom odličnom i ambicioznom filmu pokazao jeste da ono što ume da pruži i dalje korespondira sa vrhunskim standardima repertoarskog filma. Mulcahy još uvek ume da napravi energičan obračun, i dobar scare i da kadriranjem odlično izmistifikuje svaku banalnu stvar na koju ga scenario navede.

Sam Andersonov scenario bi se mogao definisati kao ROAD WARRIOR u okolnostima zombi apokalipse iz RESIDENT EVIL. scenario koji Anderson potpisuje je vrlo jasan, ekonomičan, likovi su dati spartanski, taman koliko treba, i u sebi sadrži sve one rudimentarne kako mehaničke tako i značenjske elemente koje sa sobom treba da nosi jedan dostojasntven B-film.

I upravo rečnik RESIDENT EVILa kao B-filma je meni najzanimljiviji. Naime, čini mi se da savremeni B-film sebi može da dopusti avangardnost bez presedana. Nije EXTINCTION jedini film koji kada pogledaš gotovo da ne možeš da veruješ koliko je savremeni gledalac uznapredovao i šta sve možeš da mu opušteno plasiraš kao najjednostavniju datost.

Naravno, RESIDENT EVIL se dešava u izgrađenoj mitologiji, ali je potpuno moguće da ga neko gleda i po prvi put i čini mi se da bi gledaocu mogao da bude jasan. osnovne pripovedačke matrice kojima se Anderson služi su krajnje jednostavne i rudimentarne. EXTICTION je priča o opstanku i film putovanja smešten u okolnosti ponovo Podivljalog Zapada. I to je negde sasvim jasno. Međutim, na sporednim kolosecima se dešavaju razna ludila koja pokazuju koliko nam je pulp ušao u hromozome. EXTINCTION je film u kome se casual koristi kloniranje kao najobičnija, rutinska medicinska aktivnost i od toga se ne pravi nikakav big deal niti se išta objašnjava, Anderson zna i ne greši da je savremenom gledaocu kloniranje najnormalnija stvar; virtuelna realnost i sticanje natprirodnih moći na tragu MATRIXa su takođe potpuno uobičajene stvari, i adresuju se samo kada neko od junaka hoće da pokaže nelagodu što je ovaj drugi opremljen tim sposbnostima; mrtvi ustaju i zaražavaju žive kad ih ujedu, o tome kao apsolviranom rešenju da ne pričamo...

Isto tako na rediteljskom planu vidimo gomilu stvari koje su nekada bile avangarda a sada su rutinska stvar. Mislim da ovakva lakoća izlaganja raznih pulp koncepcija pokazuje da je film sazreo za radikalna pripovedačka i vizuelna rešenja jer je mnogo šta što je do juče delovalo nezamislivo, sada postalo potpuno očekivano. EXTINCTION bi 1997. godine bio potpuno avangardni akcijaš. Danas je on već tretiran kao disposable stvar koja se bavi već masovno eksploatisanim stvarima.

Znam da i sama ova priča deluje redundantno, međutim nije pošto ako bi se vratili samo deset godina unazad, pre BLADEa i MATRIXa, videli bi da oavkve stvari ne bi mogle ovako lagano da se plasiraju.

U tom smislu, ukoliko je sve ovo uticaj igre, mislim da će u sledećem talasu osvežavanja kinematografije ključna tačka biti strip. I da je sada vreme za ekranizaciju nekog ko nudi jako radikalne dramaturške koncepte. Kad kažem dramaturške koncepte ne mislim na neke fundamente funkcionisanja priče na planu razvoja karaktera i pripovedanja, već više mislim na priče koje su ranije delovale predinamično i prekompleksno da bi se razumele na filmu.

Kada se pogleda šta se u okolnostima filma kao što je EXTINCTION tretira kao jednostavna usputnaa stvar, vidimo da su perspektive ogromne.

Kad je reć o glumačkoj podeli Milla i Ali su zaista super, pravi dvoglavi napad, i uopšte nisam nespokojan pred najavama da bi Ali mogla da zameni Millu u sledećim nastavcima. Ipak, budimo realni, EXTINCTION je ipak i dalje Millin film o čemu svedoči i to da se film završava otkrivanjem armije njenih klonova tako da Ali u ovom delu još uvek nije fetišizovana u punoj meri ali ima sve predispozicije za finu fetišizaciju.

* * * / * * * *

ELEVEN MEN OUT

Pogledao sam jako zanimljivu islandsku sportsku gay komediju ELEVEN MEN OUT (nisam zapamtio ilsandski naslov) koja nažalost nije dovoljno smešna da bi je svi, a imajući u vidu neke mentalitetske razlike smatrali komedijom. U stvari ako želite da vam bude zaista super, bolje je da vam je ja pričam, pošto sve što se u filmu dešava nije plasirano na način koji mi percipiramo kao komediju. Film jako podseća na neki danski polu-DOGME stil, na neki statičan art-house sa dosta redundantnosti i pokušajima realističnosti tamo gde im nije mesto, no sasvim je moguće da islanđani misle da je baš takav stil duhovit.

Pa ipak, priča je toliko funny sama po sebi da mislim da film zapravo može da ima neku solidnu art-house sudbinu van granica Islanda, iako nije kadar da u potpunosti zadovolji gledaoca. Ne znam ima li MCF ovaj film na nišanu? Reynoldse?

Plot je sledeći. Islandski prvoligaški star-centarfor izlazi iz plakara i priznaje da je gej. Supruga, bivša mis islanda automatski tone još dublje u alkoholizam, sin ga grdi pošto ga u školi zezaju deca, majka pada u postelju od očaja, a iz kluba ga izbacuju. Centarfor tada počne da igra za neki amaterski klub u kome se polako okupljaji razni gej fudbaleri i oni polako postaju senzacija, između ostalog i zato što pobeđuju na utakmicama službenim rezultatom pošto niko neće da igra protiv njih. Na privatnom planu, centarfor pokušava da se potpuno prilagodi novom načinu života, nalazi dečka, ali porodica mu se raspada iznutra a u vezi ostaje frustriran...

Film nudi zaista nekoliko fenomenalnih situacija i generalno priča ima jako puno komičnog potencijala, s tim što samo u par scena zaista mogu reći da taj semi-DOGME stil zaista pomaže filmu. Ono što definitivno jeste zanimljivo jeste taj naturalizam u prikazivanju homoseksualnog snošaja koji se u kontekstu ovako high concept komedije retko sreće. I uglavnom se humor umesto iz situacija i likova crpi iz tih nekih kako stilskih tako i lokacijskih idiosinkrazija.

Mislim da bi holivudski studiji zaista sa oduševljenjem rimejkovali ovo u miljeu američkog fudbala recimo.

Konačno, ono što mi je zanimljivo jeste ta otuđenost islandske omladine koja je u ranijim filmovima bila često tema filma, a sada je prikazana kao datost, biva "pa normalno je da su deca otuđena". Mislim da je zanimljiva i upotreba metala kao muzike koju sluša sin i da taj sklop neobičnih društvenih odnosa sigurno ima snažnu refleksiju na metal sceni-ne znam šta Meho kaže na to?

* * 1/2 / * * * *

CRIME + PUNISHMENT IN SUBURBIA

Pogledao sam CRIME + PUNISHMENT IN SUBURBIA Rob Schmidta. Nisam ga gledao na vreme kada je izašao a posle kad me je Schmidt zainteresovao sa WRONG TURN, nisam uspevao da ga našem. Međutim, Ginger je nailovao kučkinog sina.

C + P je vrlo slobodna adaptacija Dostojevskog iz pera Larry Grossa, najčuvenijeg po scenariju za 48 HRS koji je međutim kasnije radio razne druge žanrove, a sad je ipak pao u neku drugu liku nekadašnjih mainstream scenarista. Ovo mu je jedan od poslednjih major scenarija. C + P je teen angst film, na liniji RIVER'S EDGE ili GUNCRAZY, pa čak i te linije rimejkova trilera sa mladima tipa onog rehasha FATAL ATTRACTION sa Mark Wahlbergom ili onog sličnog filma sa Aliciom Silverstone i sl.

U svakom slučaju, ono što uzdiže ovu prilično konvencionalnu i prevaziđenu Grossovu postavku (naročito u svetlu AMERICAN BEAUTY koji se ubrzo pojavio) jeste egzekucija Rob Schmidta. Schmidt je maksimalno iskoristio ovaj film kao svoj showcase i mislim da ga u tom smislu nije zloupotrebio već ga je baš unapredio. Iako ti filmovi u kojima se mlad reditelj napne da snimi showcase mogu da pojedu sami sebe, međutim Schmidt je stvorio takve okolnosti da je on zaista glavna zvezda filma.

U tome mu pomaže odlično odabran cast sporednih likova u kome su Michael Ironside (u ulozi očuha molestera), Ellen Barkin kao majka koja još uvek nudi neku seksualnu privlačnost, i Jeffrey Wright kao njen crni ljubavnik. Uvođenjem ovako iskusne i sugestivne podele, Schmidt uspeva da mlade i neiskusne glumce popravi u scenama sa ovako opakim matorcima koji su suštini i jako dobri personality actors i sami po sebi (Ironside & Barkin) donose energiju.

Dodatno bestidan ali zaista besprekorno urađen touch je senzacionalan soundtrack na kome su sve sami hitovi alterna popa, od Pixies do Depeche Mode. Schmidt zaista vešto koristi ove numere da našminka scene i ovakav zahvat se može smatrati jeftinim svaki put kad nije ovako vešto urađen.

U svakom slučaju C + P je mnogo bolji film nego što bi trebalo da bude pa zato i treba da ga pogledaju oni kojima na prvi pogled ne izgleda kao njhova šolja čaja.

* * * / * * * *

Friday, December 7, 2007

HITMAN

Pogledao sam HITMAN Xaviera Gensa.

Što zbog pozitivnog iskustva sa BEOWULFom, što zbog Trippovoe preporuke, što zbog Skip Woodsa, pa konačno i zbog Xaviera Gensa o kome čujemo toliko toga lepog i "hosteličnog", odlučio sam da pogledam HITMANa na otvaranju, u punoj sali u Tuckwoodu, što je užasno bitno za gledanje akcionog filma koji ima potpuno drugačiji odjek u praznoj sali.

Nažalost neko kolektivno iskustvo, kao što je recimo bilo na DIE HARD 4.0 je izostalo, pre svega zato što je veći deo ekipe iskoristio film da date movie, no HITMAN je isporučio dosta jako zanimljivih stvari.

Naime, HITMAN bi se olako mogao otpisati kao generic hitman akcijaš, što u svojoj dubokoj suštini i jeste, ali po određenim konceptualnim rešenjima spada u red generic akcijaša iz nekih boljih dana, iz dana u kojima su takve stvari pakovali momci poput Joela Silvera a to su ljudi koji su umeli da iz B-filma napraavo pravo umetničko remek-delo.

Otud film radi Xavier Gens, tip koji je radio torture porn horor, dakle svakako ne neko ko je neki budala hipster, i po tome se znatno razlikuje od ekipe koju Francuzi sada eksportuju u Holivud. Što je najvažnije, u rediteljskom postupku se oseća da je Gens teškaš. Meci pogađaju telo i kada ga pogode rasipa se neobično mnogo krvi. Tuče u filmu su neobično šibadžijske a svaki fancy move boli pošto likovi zaista interaguju, kako među sobom, dakle kad se tuku-udarci bole, odnosno kada ih neko baci, oni padaju i udare se od nameštaj, zidove i sl. ne odleću u neki apstraktan prostor. Tuče u Gensovom filmu su iscrpljujuče, traju dugo i nose u sebi jednu finu atmosferu obračuna koji nekako mora da se završi ali u pojedinim trenucima dobija neke nepredviđene komplikacije što daje posebnu energiju dešavanju. Na prvu loptu bi se moglo reći da taj pristup tuči ima veze sa Bourneom, i verovatno ima u incepciji, s tim što je sama egzekucija bliža svemu onome što se pričalo o CASINO ROYALE a da zapravo nije baš i postignuto u filmu.

Pucnjave su takođe vrlo mišićave, meci zaista momački razvaljuju kako tela i krvne sudove tako i scenografiju i mislim da Gens obraća posebnu pažnju na te detalje. Sama koreografija pucnjava je strejtaška, i prilično old school, i Gens drži stilske digresije u ovakvim scenama na minimumu.

Torture porn zaborava nema, tako da Gens nuddi par sočnih uvoda u mučenje, nažalost bez pay-offa.

E sad, film se pretežno dešava u Rusiji, a sniman je u Bugarskoj, tako da istiočnoevropske lokacije, iako su autentične, nisu najzanimljivije koje bi se na tu temu mogle naći, i naravno malo se oseća da su film radilibugarski filmski radnici, i to pre svega u domenu dekora i rada sa statistima. Mislim da Bourne ima jače settinge i šteta je što lokacije nisu zanimljivije i autentičnije. Očigledno je Xavier Gens u Bugarskoj imao all the money can buy, ali to očigledno nije bilo dovoljno.

Inače, second unit je radio Olivier Megaton koga znamo po polu-akcijašu SIRENE ROUGE sa Asiom Argento a neke stutove je radio Cyrill Rafaelli, koga znamo iz B13 i DIE HARD 4.0.

Kad je reč o Timothy Oliphantu, ja sam zadovoljan njegovom ulogom, mislim da on jeste dosta zanimljivo i dinamično predstavio svu zbunjenost i nezrelost Agenta 47 kao čoveka koji savršeno zna šta treba da radi iako to znanje nema temelj u njegovoj ličnosti već u perfektnoj uvežbanosti. Ono što je zanimljivo u vođenju ovog lika jeste to što Agent 47 ni u jednom trenutku ne dolazi u podređen položaj, uvek je korak isperd svih i nema obligatornih scena otimanja dragih osoba, otimanja njega samog i sličnih bullshita.

Na tome treba da zahvalimo Skip Woodsu koga je posle solidnog indie krimića THURSDAY regrutovao Joel Silver kao naslednika Shane Blacka i Woods je pisao vrlo blackovski film SWORDFISH koji je nažalost dosta svoje silveričnosti izgubio kroz angažovanje Dominica Sene koji je ipak pre sve Bruckheimerov reditelj, a to su ipak suprotne estetike i jedino je Tony Scott to uspeo da prevaziđe mada je Tony bio Don Simpsonov kadar. U svakom slučaju, Woods je u ovom scenariju vrlo ekonomičan, na svim nivoima i stvari drži vrlo svedenim što je dobro.

U konačnom zbiru, iako HITMAN nije neki naročit film, on podseća na vreme old school hard-R akcijaša na kojima smo odrasli i u savremenim okolnostima se ipak izdvaja u odnosu na neki isti ovakav projekat koji je vrlo lako mogao pisati neki levak i režirati Andrzej Bartkowiak.

* * 1/2 / * * * *

OPERACIJA BEOGRAD

Drugi film koji smo overili na našoj redovnoj projekciji jeste OPERACIJA BEOGRAD Žike Mitrovića.

Ginger je prošao kroz prilične nevolje dok nam je obezbedio ovaj flick, međutim celo maltretiranje je vredelo pošto je reč o jednom od najboljih prikaza urbane gerile u našem filmu koji može stati uz rame sa OTPISANIMA i VALTEROM. Zanimljivo je da ovaj film nema veći cult following, možda je to naprosto zbog prilične izraubovanosti Beograda kao lokacije za stuntove ovog tipa.

Po zapletu OPERACIJA BEOGRAD je prilično slična VALTERu i reč je o špijunskoj intrigi koja mora da ima komandosko razrešenje. Oboren je avion u kome je bio sovjetski obaveštajac koji nosi neke esencijalne informacije pred konferenciju u Teheranu, zarobili su ga Nemci i partizani moraju ili da ga oslobode ili da ga ubiju.

Međutim, Nemci su svesni da je Rus prenosilac važnih informacija i oni spremaju svoju psihološku igru time što mu podmeću svoju operativku koja se pravi da radi za Engleze i tretiraju ga skopolaminom.

Konačno, sami Nemci su u rasulu, Italija je kapitularala i njeni oficiri rade za partizane, a glavnom SS lekaru se osladila okupacija u Beogradu pošto mu jedna la belva di SS obezbeđuje joz division zarobljenice za perverzne seksualne igrarije.

Dakle, Mitrović nas uvodi u jedan punokrvni, BLACK BOOKoidan univerzum, u kome se samo povremeno javljaju plakatski momenti, ali postoji ambivalencija na svim stranama, pa čak i među partizanima gde imamo još jedan lik mladog neobuzdanog, bezmalo monstruoznog mladog borca, igra ga Faruk Begolli, koji pokazuje sličan hibris kao Bambino u MOSTu.

Naročit fetiš za gledanje su Duško Bulajić i Aleksandar Gavrić kao pravi leading men u najboljoj tradiciji, team upovani na str5ani partizana, kojima još pomažu Faruk i Đuza Stojiljković, nasuprot Nemaca gde opakog SSovca igra Bata Živojinović a Zdravka Krstulović (nezaboravna upravo iz Žikinog DOKTORA HOMERA) igra infiltriranu operativku koja se lažno predstavlja zarobljenom Sovjetu.

Dakle, Žika dovodi teškašku podelu, pituje ih jedne protiv drugih, i koristi ih maksimalno.

U inscenacijama borbi jedino što je arhaično su prilično teatralni padovi pogođenih Nemaca ali praktično što se tiče kadriranja, dinamike i orijentacije u prostoru nema zamerki.

Žika pokazuje odličan location work. Noćni beograd izgleda impoznatno, kao pravi noir pakao sa zanimljivom arhitekturom koja inspiriše foul play. Žika stvara odličnu atmosferu i odlično gradi karaktere upravo kroz njihove moduse kretanja kroz okupirani Beograd.

Iz današnje vizure deluje potpuno nestvarno da i ovako ispod radara mogu da se nađu odlični akcioni filmovi iz vremena kada su naši reditelji umeli da naprave sebi modus koji opravdava stvaranje žanrovskog filma što danas ne postoji. OPERACIJA BEOGRAD je zaista naslov koji zaslužuje istinski hype u svakoj analizi ove tendencije u istoriji srpskog filma.

* * * / * * * *

REDACTED

Pogledao sam REDACTED Briana De Palme.

Kada bih rekao da je ovaj film De Palmin KORDON bio bih prestrog pošto je KORDON ipak jedan momački režiran film sa prilično slabim scenarijem. De Palma u REDACTEDu ima kudikamo gori scenario od KORDONa na nivou realizacije zamisli ali je vrlo zanimljivo to da su u suštini oba scenarija konceptualno bliski i da su im neke fundamentalne konceptualne mane identične.

REDACTED je isto kao i KORDON pakleno teatralan i ima korene u pozorištu, s tim što bi po logici stvari De Palmin pozorišni njuh trebalo da je istančaniji od Markovićevog pošto je De Palma stasavao uz Schecknera, a Marković u BDPu i sličnim mestima. Međutim, De Palmin tekst na kraju ispada dosta sličan Romčevićevom, sa sličnim konceptom grupe likova gde je svaki opterećen svojom dramom do te mere da se osnovna nit gubi u digresiji, a junake jedino povezuje pripadnost jedinici i obesni zločin koji počine.

U KORDONu je to premlaćivanje studenta na protestu a u REDACTED je to silovanje devojčice u Samari. Obe stvari su čak i povezane sa stvarnim događajima.

KORDON i REDACTED se toliko prepliću da imajući u vidu festivalsku sudbinu Markovićevog dela, uopšte me ne bi čudilo da je De Palma zaista maznuo nešto iz Markovićevog filma.

E sad, ono gde je Marković superiorniji svakako jeste odsustvo straha da se posluži svojim stilskim arsenalom čak i kad je suočen sa ovakvim dokumentom, dok De Palma toliko beži od sebe da film na kraju počinje da liči na težak diletantizam, i štaviše daleko prevazilazi tipično nezadovoljstvo koje imamo suočeni sa filmom velikog autora tipa, "zašto film ne liči dovoljno na De Palmu i sl."

Međutim, ono što je De Palmi i Markoviću potpuno identično u narečenim filmovima jeste očajnička potreba da budu relevantni. Obojica su ubeđeni kako su baš oni dužni da i dalje budu politička savest svoje zemlje, i dok se Marković celu svoju karijeru samo time i bavi, De Palma je pravio pauze posle svoje godarovske faze i zato sada još grčevitije pokušava da se dokaže kao poltički angažovan umetnik.

* 1/2 / * * * *

RESURRECTION OF THE LITTLE MATCH GIRL

Pogledao sam RESURRECTION OF THE LITTLE MATCH GIRL Sun-Woo Janga, courtesy of Ginger.

Reč je o jednoj od prekretnica u istoriji korejskog visokobudžetnog filma, pošto se ovaj film koristi kao njihov GATES OF HEAVEN u svim kritikama i koristi se kao etalon komercijalnog promašaja i pogrešno koncipiranog visokobudžetnog filma.

Kad je reč o promašenosti, ona je prilična, film je koštao 9,2 miliona dolara a zaradio je 0,8 miliona. Međutim, kad je reč o koncepciji ona je takođe pogrešna ali na vrlo zanimljiv način. Naime, uopšte činjienica da jedan art-house sweetheart kao što je Sun-Woo Jang dobije da radi najskuplji korejski film sa ovoliko efekata je sama po sebi radikalna i podseća na Ciminov slučaj. Naime, ovaj skupi film je očigledno bio pokušaj da se na tragu LOLA RENNT i AMELIE snimi poumetničenje nekih klasičnih žanrovskih idioma i da se reinterpretiraju neke od najkomercijalnijih stilema savremenog komercijalnog filma. Očigledno je cilj ovog filma bio prevazilaženje američkog filma i pokušaj da se korejski film nametne kao veštiji i pametniji od američkog i da se napravi crossover između komercijalnog i arta. Doduše, ova namera je ostvarena u HOSTu, ali očigledno je već ovde pokušana.

Pokušaj da se korejski visokobudžetni film pomeri iz reproduktivne kao klreativnoj fazi je danas već legitimisan. U tom smislu je RESURRECTION ružno pače koje u svojih nimalo nežnih dva sata trajanja nudi nekoliko zaista izuzetnih set-pieceova mariniranih u žestokoj stilskoj konfuziji, kako u rediteljskom smislu (Sun-Woo Jang u inscenaciji luta izmedju neobaroknih Francuza i hongkonških majstora do nekog pseudorealističnog prosedea azijskog socijalnog filma) tako i na globalnom planu (Sun-Woo Jang nema jasan odnos prema emocionalnosti svojih junaka i situacija, ne ume da se opredeli između poente i vizuelne atrakcije, i konačno ne ume da se opredeli između anatomije art i repertoarskog filma).

Zbog svih ovih kontradikcija i pokušaja da se razne ambicije zadovolje, RESURRECTION nije film ni za koga, iako sam siguran da u njemu mogu da učestvuju kompletisti akcionih filmova zbog niza sekvenci vrednih pažnje.

* * / * * * *

KRALJEVSKI VOZ

Pogledali smo na našoj redovnoj projekciji ponedeljkom KRALJEVSKI VOZ Aleksandra Đorđevića.

Reč je o high concept WW2 filmu koji na hitchcockovski način govori o radu ilegalaca na železnici.

Film je iz 1981. godine i definitivno je malo arhaičan u odnosu na ono što su tadašnje tendencije u trileru. Međutim, Đorđević nudi koherentan, jasan rediteljski postupak koji je dosledan u svom old school duhu, i iako pripada šezdesetim, deluje prilično funkcionalno. Pa ipak, ovakav rad već u tom trenutku više pripada televiziji.

Đorđević je jedan od naših najpotcenjenijih reditelja, i šteta je što nije napravio nešto uspešniju karijeru na filmu, nego je završio kao Smokijev minion a kasnije je zarobio na televiziji. Uostalom, kad smo već kod televizije, Đorđevič je tamo i ostvario svoje most grundbreaking delo OTPISANI koje je u svoje vreme bilo na nivou svetskih trendova.

KRALJEVSKI VOZ je priča o železničaru koji posle neuspelog pickupa na ranžirnoj stanici u Beogradu mora sam da prenese poverljiva dokumenta vozom za Kraljevo. na tom putu sreće vrlo pitoresknu galeriju likova među kojima su slatka jevrejska devojka sa hrvatskim akcentom, razni ilegalci, kolaboracionisti, siledžije, kurve i sl.

Snalazeći se među njima, on mora da obavi zadatak. Da stvar bude napetija Specijalna Policija i Nemci znaju da je on u vozu.

Scenaristička struktura je vrlo solidna i vešto balansira između hronike okupirane Srbije i jasne žanrovske priče. Štaviše, u pojedinim momentima, scenario čak dobija izvesne žanrovske kvalitete kako u vešto postavljenim anticipacijama raznih detalja koji će spasiti junaka, tako i u uvođenju "železničara" koji treba da ukloni Smokija, što je stilsko rešenje par exellence. Šteta što se njihov finalni face-off ne desi na vozu ili barem u fazonu FROM RUSSIA WITH LOVE ali je isto tako vrhunski detalj to što Miki Krstović igra tog Smokijevog arch-nemesisa, i što je još važnije, to radi with gusto i bez karakterističnih preterivanja u prikazivanju srpskih kolaboracionista kojima su naši autori bili skloni.

U svakom slučaju, Kunac, Žika i ja smo se lepo proveli i ja mislim da će nas slabost prema WW2 filmu neizbežno odvesti ka oportunoj varijanti double billa MOST/ WHERE EAGLES DARE.

* * / * * * *

Thursday, December 6, 2007

BEOWULF

Pogledao sam BEOWULFa i mogu reći da me je film oduvao!

U ovom filmu sadržano je mnogo toga što je Zemeckisove veselije filmove bojilo posebnim mračnim šarmom ranije, i konačno se potvrdilo koliko je Zemckis gadan čiča postao i koliko je vredno njegovo svesno odricanje od live action filma radi ovakvih eksperimenata.

Međutim, bilo bi pogrešno odmah početi od tehničkog aspekta filma pošto mislim da je njegova najveća vrednost u scenariju koji su napisali Avary i Gaiman. Mislim da posle ovog filma zaista populistički fantasy ima jako dobar svetionik u kom pravcu treba da se kreće. Posle ovog filma se dodatno pokazuje koliko je LORD OF THE RINGS pogrešno kocipiran, o čemu sam naravno govorio još onomad, i kako se u stilskom smislu valjano tretira ovakva priča.

Prvo, ep je učinjen koherentnim. Pročitao sam ep kasda je Zemeckis najavio film, kao njegov No 1 fan i moram priznati da mi je to bilo žešće maltretiranje. Ne samo da je ep obesmišljen svojom arhaičnošću nego je još i sav u nekim fragmentima pa se i sam tok epa teško prati. Gaiman i Avary su uzeli samo bazičnu premisu i napravili KOHERENTAN film, iako mislim da se BEOWULF svakako neće koristiti kao pomoć za lektiru. Dakle, književno delo je podređeno filmu što je ipak najvažnije.

U samom tretmanu miljea u kome se ep dešava, Gaiman i Avary su napravili zaista odličan posao pošto su priču epa tretirali savršeno racionalno, i realistično u ključu nekog 80s filma tipa PREDATOR, dakle ne naturaluistički ali sa vrlo jasnim smeštanjem u neku realnost u kojoj živi gomila mačo likova.

S druge strane, upliv istorije u cenario je takođe zanimljiv. naime, junaci nisu dati kao predstavnici neke drevne otmene cvivilizacije kako se obično tretiraju na filmu, već je prisutan njihov primitivizam i naivnost. Gaiman i Avary odlično pokazuju da su to ljudi koji su stvarali matrice po kojima mi danas živimo i percipiramo kulturu, i to što se oni tako ponašaju ne proističe iz toga što oni imaju naše stavove, već su oni dokučili da treba da imaju naše stavove.

Naravno, film nije antropološka studija, ali ovaj odnos prema temi se vrlo jasno čita iz raznih gestova likova,

Konačno, sam odnos prema monstrumima, ima neke jako zanimljive karaktristike. Dakle,monstrumi su tretirani kao svakodnevna pojava, neka vrsta prirodne nepogode, koju ljudi pokušavaju da zaleče i vrate nazad u predteističko doba.

Film je izrazito ateistički. Neki junaci su čak i svesni toga da bogovi ne mogu pomoći ljudima ako oni to sami ne urade, i isto tako spremni su da prihvate nova božanstva kako bi rešili sadašnje nedaće.

Konačno, Beowulf je nacista, on negde vrlo spontano shvata sociologiju religije i žali za paganskim danima kada su ratovi bili časniji, pre nego što se zemlja usled hrišćanstva ispunila slabićima, kukanjem i milošću. Beowulfovi stavovi su toliko nazi da to boli, ali isto tako, upravo zbog civilizacijske distance, upravo nema neke jefzine identifikacije sa njim pa se za BEOWULF ne može reći da je nazi film, mada kao i POLAR EXPRESS ima nekih takvih tonova.

Konačno, kako na planu scenarija, tako i na vizuelnom planu, Zemeckis, gaiman i Acary ne beže od humora kojim zaista unapređuju film. Humor proističe iz karaktera i situacija, baš kao u zemeckisovim najboljim filmovima iz osamdesetih.

Zemeckisova ekspertiza u režiranju neočiekivanih i mračno-duhovitih situacija ima svoje mesto čak i u akcionim scenama. U tom smislu treba se setiti uticaja koji su autori kao Tex Avery i Chuck Jones imali na Zemeckisa i koji se javlja na najneočekivanije načine ovde, u potpuno drugačijem vidu animiranog filma.

Kad je o tehnici reč, moram napomenuti da prvih pet minuta filma zaista deluju nepodnošljivo dok se ne privikneš na tehniku kojom je sve rađeno. Moram priznati da sam u toj fazi zaista bio ožalošćen gledajući film i razmišljajući šta je to trebalo Zemeckisu ali sam na kraju filma zaista jako ozbiljno pratio glumačke interpretacije sa ushićenjem.

Dakle, u tehničkom smislu ovo je napredak u odnosu na POLAR EXPRESS, i vrlo je zanimljivo da sam ja jedan od retkih koji se nije upitao zašto sve ovo isto nisu radili live action.

Naime, meni je to jasno. Kompjuterska slika ipak nudi mogućnost da se neke stvari ma koliko banalno zvučalo mistifikuju. Recimo kostimi. U igranom filmu uvek sve spadne na to da ti negde vidiš teksturu tog materijala, suočiš se sa njegovom fizičkom banalnošću dok animacija pruža tu vrstu mistifikacije. To su sve realni objekti koji jako liče na nešto što je stvano, ali je sve taman dovoljno odmaknuto da zadrži taj neki fetišistički naboj.

Naravno, već pokreti kamere su neviđeni i ne bi mogli da se urade dovoljno dobro u live action filmu.

I u tom smislu da li treba sumnjati da je to sve senzacionalno i spektakularno i dinamično preko svake mere. Štaviše, mislim da celo 3D MAX iskustvo može biti i too much pošto j meni ovaj film u 2D bio zaista izuzetno intenzivan.

Važno je napomenuiti da je film vrlo adult-oriented i da deci nije mesto u bioskopu, ma koliko da on liči na bajku i da je animiran. Grendel je zaista gnusan monstrum a nasilje je vrlo brutalno i sugestivno. Brutalni su i odnosi među likovima i to mi se naročito sviđa.

U svakom slučaju, ja sam zaista beskrajno uživao u ovom filmu.

* * * * / * * * *

Friday, November 30, 2007

D-WARS

Pogledao sam D-WARS Hyung-rae Shima, courtesy of Ginger.

Posle HOSTa koji je bio pravi revival monster filma na svetskom nivou i zaista jako velikog tehnološkog napretka korejskog filma, bilo je pitanje vrem,ena kada će pokušati da svoju kompetenciju koja odavno dostiže Holivud izbace u samu holivudsku arenu i da napadnu Holivud na njegovom terenu.

D-WARS je upravo taj pokušaj. Reč je o monster spektaklu na tragu GODZILLAe, REIGN OF FIRE i sličnih monster/disaster projekata. Film je pripšreman osam godina a prošle su dve godine od snimanja, što znači da je postprodukcija bila duga, ali intenziovna, kada se sagledaju rezultati. Film je koštao 70 miliona dolara i svaki dolar se vidi na ekranu pošto je u većem delu apsolutno na nivou holivudskih filmova, naročito ako se uzme u obzior da bi holivudski film ovog tipa bio tehnički tek nešto malo bolji a koštao bi 150 miliona dolara.

Film je English-speaking i iako u sebi nosi dosta azijske mitologije, i dug fleš-bek u drevnoj Aziji, uglavnom se dešava u LA i glumi B-ekipa američkih glumaca. Podela je konceptualno slična TRANSFORMERSima, i film jako liči s tim što je sniman pre Baya.

Štaviše, film ima nekoliko sugestivnih B-faca koje podsećaju na osamdesete što je bio čak i prijatno osveženje u vreme ovih sterilnih new age podela.

Čudno je da se nisu potrudili da izuzev Roverta Forsetar privuku još nekog name actora, ako imamo na umu ko sve rtadi DTV, a ovo je ipak na kraju bio theatrical fim.

Kad je reč o priči i konceptu, D-WARS opet pati od SHIRI i PHANTOM THE SUBMARINE i TUBE problema, što je reč o žešćem rip-offu, ovog puta strukturalno je prenet TERMINATOR i spojen sa fantasy elementom zmajeva.

Mnoge kritike se obrušavaju na to kako su prilča i dijalozi glupi. Hm, nisu nešto mnogo gluplji od filmova ovog tipa inače, jedino što ih nisu pisali skupo plaćeni pisci pa onda nema tih nekih sitnih detalja kojima se tako neka postavka malo osveži, tipa nekim one-linerom i sl.

Ovaj scenario je tup ali sasvim legitiman, naročito ako imamo na umu tehjničku kompleksnost koja sama po sebi vuče jednu fiksiranost u scenariju plus činjenicu da film nisu radili Ebglish-speakeri.

Štaviše, taj besraman koncept negde i nedostaje savremenim holivudskim filmovima. D-WARS je po mnogim stvarima sličan TRANSFORMERSima, kao da je neko možda čak i čitao scenario, no u svakom slučaju, ovakvih fun lovin' projekata više nema u Holivudu izuzev narečenog Bayovog filma i mislim da je D-WARS da je imao major distributera mogao biti solidan uspeh na američkim blagajnama i u internaconalnioj areni.

U svakom slučaju, D-WARS je pokazao kako je ono što je glavni adut Holivuda a to je filmski spektakl, postao na neki način dostižan i ovaj film, iako nije naročito dobar jeste važan pošto se može tumačiti kao signal i dovoljno je zabavan i funkcionalan da odbrani ovaj koncept.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, November 29, 2007

P2

Pogledao sam P2 Franck Khalfouna, courtesy of Kunac i mogu reći da sada već uspevam da nazrem obrise onoga što će mladi EuropaCorpovi hipsteri doneti Holivudu. Sve ono što se osećalo kao vrlina i kao nedostatak EuropaCorpovih žanrovskih filmova, biva preneto u Holivud u njihovim filmovima i zanimljivo je kako ni holivudske okolnosti nisu uspele da artikulišu i reše neke od njihovih osnovnih problema.

P2 je high concept film. P2 je toliko high concept film da boli. Pojavio se nešto malo posle prvog revivala high concept kamernog trilera u kome su bili naslovi poput RED EYE, COLLATERAL, PHONE BOOTH, CELLULAR i sl. Međutim, generalno fluktuacija high concept projekate je velika i zapravo mnogo više ih je u developmentu nego što na kraju biva realizovano.

High concept kao takav je potpuno legitimna tradicija trilera koja vuče korene od autora kao što su Hitchcock ili Cluzot ili Castle, i ovaj pristup trileru je imao svoje zlatne dane u više navrata. Dakle, ovo nije neka savremena ili pak francuska izmišljotina, ali čini se da jednostavnost i trilerska ekspresivnost high concept filma mogu biti dobar calling card mladim i/ili stranim rediteljima.

Međutim, P2 nije baš najuspeliji high concept, i definitivno nije sam po sebi dobro ostvarenje što ne znači da ne treba da bude calling card za ovog reditelja. Naime, Khalfoun se u ovom filmu pokazao kao solidan igrač zadatka i pokazao je da naprosto ume da realizuje određene stilske žanrovske figure što naravno uvek stoji kao velika nedoumica kad su strani reditelji u pitanju. Doduše, to su pokazali i Siri i Richet pa su ipak vraćeni nazad u Francusku, verovatno obeshrabreni slabim projektima koji su im ponuđeni.

Mislim da ni Khalfoun neće imati znatno drugačiju sudbinu i pitanje je koliko će imati strpljenja da sledećih nekoliko godina radi nešto ovako isto.

P2 je kao koncept odličan ali nažalost scenario koji su napisali Aja, njegov stalni saradnik Gregory Levaseur i sam Khalfoun nije iskoristio potencijal ove priče. Koncept je vrlo jasan. Mlada poslovna žena na Božić biva zatočena u podzemnoj garaži poslovne zgrade i biva prepuštena na milost i nemilost čuvaru psihopati koji je njome opsednut.

Ovaj koncept, ma koliko generičan bio u samoj postavci odnosa manijaka i žrtve, nudio je nekoliko jako dobrih linija konflikta. Naravno primarni konflikt je manijak-žrtva, izopačenost-normalnost, zatim muškarac-žena, birokratija-radnici, gornji spratovi-podrum, klasni konflikti po nekoliko linija, tehnologija-biološki opstanak, i sve bi naravno trebalo da kulminira dosezanjem civilizacijske nulte tačke u tom prostoru.

Međutim, mi prvo nikada ne saznamo koja su svojstva glavne junakinje. Ona je očigledno vrlo zauzeta i radi do kasno. Međutim, mi ne znamo da li je to zato što je ona jako vredna i uspešna ili je to zato što je glupa i sporija od drugih, ili je to zato što je pokvarena i radi nešto kolegama iza leđa. Ne, mi samo znamo da ona ostaje do kasno i da ju je startovao kolega na poslu, koji joj se zbog izvinjava i ona nema neki naročit drušveni život i ide na porodično božićno slavlje. Međitim, mi ne vidimo nijedna razlog za te postavljene okolnosti i samim tim nemamo odnos ni prema tome ko je ona, niti želimo da joj se želje ispune niti bilo šta. Ona je kliše zauzete poslovne žene, i čak bi i to na nekom banalnom nivou bilo u redu da film ima ikakav stav prema tome.

Manijak s druge strane je jedna teatralna budala. Međutim, u stanju ove totalne ambivalencije prema glavnoj junakinji taj lik je mogao preuzeti prevagu. Taj lik je mogaobiti neko u čije se ludilo može projektovati neki sadržaj naročito jer atakuje na osobu bez svojstava. Da su autori iole branili taj lik, na bilo koji način, imajući u vidu slabost glavnog lika, manijak je mogao postati moralni centar filma. Junakinja je toliko objektifikovana i toliko bez svojstava da je manijak mgoao biti pozitivac. Ali, ne, njegovo ponašanje je toliko teatralno i toliko klišetizirano da nema nikakvog utemeljenja, i mi pokušavamo da pratimo sukob između dva nepostojeća lika pa je samim tim i sukob nepostojeći.

Kao što znate, ja svakako nisam neko ko naročito insistira na likovima, međutim, u ovakon svedenoj strukturi, likovi su ipak potrebni, naročito pošto Khalfoun insistira na character-driven scenama.

E sad tu dolazimo do još jednog krajnje bizarnog nedostatka a to je da ovde gledamo character-driven piece koji su pisala trojica ljudi koji nisu English-speakeri i nisu Amerikanci, tako da likovi naročito zbog toga deluju jako šuplje i imaju beskrajne dijaloške scene u kojima se ponavljaju replike, odnosi stagniraju, nema nikakvih promena, itd. Dakle, film pati od jedne potpune statičnosti kad je reč o odnosima likova. Nisu ni pokušali da aprave neku psihološku igru ili neki preokret u odnosima, ne samo unutar scena što je jako bito za ovakve priče, nego ni na globalnom nivou filma, gde je uvek bitno, to je tako oveštala fraza da dođe do promena u likovima.

E sad, ono što je ključno pitanje jeste kakvo je rokanje. Hm, ima recimo jedna i po dobra scena, a to je zarobljavanje junakinje u liftu. Kad je reč o aspektu fizičke akcije, film je krajnje predvidljiv. naravno, predvidljivost kao takva je vrlo često iznuđena, naročito kada se operiše na lokaciji koju svi znamo i sa napravama kojima svi raspolažemo. To bi naravno trebalo da pruži filma novi sloj suspensea, ali isto tako ga neumitno tera i u predvidljivost. Moram priznati da me u recentnoj žanrovskoj produkciji mnogo više impresioniraju reditelji koji uspevaju da prevaziđu predvidljivost nego oni koji su originalni, pošto je upravo prevazilaženje konvencije unutar konvencije možda najveće majstorstvo u žanru.

Reditelj koga je recimo poštujem zbog toga je Rob Schmidt. On ima dar da tačno proceni koja od neizbežnih scena, nije mesto za akcenat i preko koje treba preći što brže i efikasnije, i to je pokazao i u WRONG TURNu i u svojoj MoH epizodi. Khalfoun nema tu sposbnost i gomilu prdvidljivih scena (uključujući i moj favorit "slučaj Martina Balsama" tretira smrtno ozbiljno i pretenciozno i pokušava da nas uplaši. A akcentovanje takvih scena daje filmu naroćitu redundantnost i baš iritira gledaoca. Siguran sam da uživanje u filmu može biti nekih 20% veće nekome ko ne gleda previše žanrovskog filma, ali mislim da većina publike ima otpor prema ovakvim situacijama.

Na sve to, iako P2 ima neku vrstu prestiža i neku auru koju emituje sam film kroz prilično glamuroznu fotografiju (na svu sreću glamur nije opteretio broj kadrova tako da je film lepo raskadriran), zaista se lako srozava na nivo tipičnog studijskog take the money and run programmera.

Ono što je svakako za pohvalu su hard-R momenti, međutim oni nisu dovoljno ekstremni, duhoviti i raigrani (kao u npor. FINAL DESTINATION 2) da bi bili kvalitet sami po sebi niti posebno mariš za ljude kojima bivaju naneti.

Staljinistički rečeno, P2 nosi sve simptome EuropaCorpovih produkcija s tim što naravno ovog puta nema egzotike da ga odbrani pošto ne stoji na braniku odbrane od američke repertoarske hegemonije već joj služi.

Ipak, ja i dalje ostajem sucker za ovaj milje i tu produkciju i sa nestrpljenjem, dodatno pojačanim Trippovim hypeom čekam da u slast poalpćem xavier gensovog HITMANa. BTW, jel neko gledao taj Gensov horor oko kog postoji ogroman hype?

* * / * * * *