BREACH

Danas sam pogledao dva filma.

Prvo sam premijerno overio BREACH Billy Raya, courtesy of Ginger.

Reč je o jednom od najbizarnijih major filmova koje sam gledao u poslednjih nekoliko godina.

Uopšte činjenica da ga je Universal uzeo u distribuciju je neobična i verovatno je bazirana na nekom presaleu, pošto film ima production values kao neki Hallmark film, a scenarista Billy Ray svakako nije vrhunski reditelj tako da na kraju sve izgleda vrlo heavy handed i krajnje pojednostavljeno, i realizovano bez ikakve personalnosti.

U tom smislu, slučaj Roberta Hanssona, jedne od najvećih krtica u redovima američkih tajni službi zaslužuje naročitu sućut pošto je morao biti tretiran u boljem filmu. Naročito je tragično to što je kritika uglavnom prigrlila ovaj film pa mi se čini da jako dugo nećemo gledati ništa novo na ovu temu.

Naslovi kao što su NO WAY OUT i THE FALCON AND THE SNOWMAN ostaju apsolutno nedostižni filmovi na sličnu temu, što je šteta pošto je Hansson izuzetno zanimljiva ličnost čija je motivacija do danas ostala pod velom tajne i smatra se jednim od najmračnijih likova u svetu špijunaže.

Chris Cooper je vrlo solidno odigrao Hanssona ali Billy Ray mu nimalo nije pomogao ni kao reditelj ni kao ko-scenarista filma.

Ne samo da Billy Ray nije uspeo da uroni u mrak Hanssonove tajne nego od ovoga nije napravio ni solidan suspense triler.

Film stravično pada u scenama bez Coopera, naročito u porodičnim scenama koje nose sterilnost i banalnost kakvu retko srećem u emancipovanim kinematografijama, i ne nose apsolutno nikakvu težinu iako su u sebi nosile vrlo potentne situacije.

Pa ipak, BREACH je film koji se nekako proguta pošto Hanssonova priča, živa klana-nedoklana ipak uspeva da opravda svoj kultni status među espionage-buffovima.

* * / * * * *

SAN O RUŽI

Pogledao sam SAN O RUŽI Zorana Tadića. Ovaj film sam prethodno upoznao tako što sam u Biblioteci FDU našao scenario u odeljku sa scenarijima za jugoslovenske filmove i pročitao ga, znajući da  mi film verovatno neće uskoro doći pod ruku.

I to se ispostavilo kao tačno, pošto sam u međuvremenu praktično zaboravio scenario, tako da nije bilo nekih naročitih spoilera kada sam gledao film.

U ovom filmu maltene možemo naći sve dobre namere i stranputice koje krase jugoslovenski krimić.

Naime, Zoran Tadić i Pavao Pavličić su poznati po tome što su u RITMU ZLOČINA uspeli da stvore zaista evropski relevantan triler, i u svom celokupnom opusu su držali liniju vrlo zanimljive interpretacije krimića.

Međutim, upravo je SAN O RUŽI potvrda da ni oni nisu sve vreme išli pravom linijom i da su i oni umeli da zalutaju.

Ono gde su ponajviše u SNU O RUŽI pogrešili jeste pokušaj da priču situiraju što ubedljivije u jugoslovenske okolnosti. Naime, oni su u ovom filmu hteli da pobegnu od pavlilčićevog magijskog realizma u totalni naturalizam i film je smešten u auralno nepodnošljivom crnotalasovskom univerzumu koji se graniči sa bihnerovskim dimenzijama socijalnog užasa. Rade Šerbedžija, at his slowest, igra radnika-livca, koji često kad se vraća kući zastane ispred mesare i divi se ruži od telećeg buta, što je i naslov filma. To je već lobovanje, ne zato što ne mislim da u SFRJ nije bilo gladnih, ali sam ipak siguran da ni u jednom momentu nije bio baš takav all-around dread margine, osim možda u danima kada se izvorni Crni talas dešavao. Kako ovaj film datira iz 1986. a sniman je 1985. pre bih rekao da je reč o stvaranju slike SFRJ kao svojevrsne tamnice naroda, i u svom pokušaju da bude autentičan i da junak bude naturalistički motivisan na svoj čin, zapravo liči više na neki poljski ili čak možda britanski film, u svakom slučaju na neki milje gde su klasne i proleterske okolnosti izraženije nego u SFRJ.

U svakom slučaju zaplet je vrlo jednostavan, livac nailazi na gangsterski obračun, vrlo realistički objašnjen kasnije i vezan za neke mahinacije sa sanitarnom inspekcijom, i uzima novac koji je bio u kesi kod jednog od leševa. To je sve video Fabijan Šovagović.

Znam da zvuči posprdno kad to tako opišem ali stvarno je tako i urađeno, Šer krade kesu, a onda dug kadar u kome vidimo, i valjano utvrdimo da ga je Fabjan video. A Fabijan igra mesara. Mesar ubrzo počinje da nabacuje livcu da zna šta je on uradio, naravno vrlo dikretno, a livac se pravi lud.

Novac bi pak livcu rešio sve probleme koje žena nemilosrdno nabacuje ali on ne želi da ga načne. Ubrzo se ispostavlja da za novcem traga grupa gangstera koji se sastaju o obližnjoj krčmi.

Tadić i Pavličić nepotrebno uvode subplot o kasapinovoj kćeri koja se zabavlja sa livčevimdrugom, koji ne služi ni za šta drugo do da nam livčev drug izogovara tazbinu i objasni neke od kasapinovih aktivnosti.

Zatim, sam krimi zaplet u sebi nosi ogromnu naturalističku tenziju koja se ni na koji način ne olakšava kroz mehanizam krimića pošto krimi deo zapleta ne nosi snažne događaje i preokrete.

Sve se završava katarzičnim obračunom livca i gangstera koji nas ostavlja u vrlo nejasnoj poziciji, koja ne priliči ni naturalizmu ni krimiću.

Paradoksalno, Tadić i Pavličić odlaze u nadrealno kroz pokušaj forsiranja naturalizma, a krimi zaplet degradiraju na nivo repetitivnog mehanizma bez ikakve ideološke ili pripovedačke funkcije.

Filmu se ne može osporiti snažna atmosferičnost koja se graniči sa fizičkim ugođajem. I ne može osporiti da j film specifičan curio unutar jedne predvidljive kinematografije, no istovremeno reč je o krajnje jalovom ostvarenju.

Alfi Kabiljo je uradio odličan synth skor koji korespondira sa skorovima iz osamdesetih.

U filmu se pojavljuju tadašnji reditelj a sada kolumnista Nacionala, Srećko Jurdana i poznati umetnik i takođe školovani reditelj Tom Gotovac a.k.a. Antonio Lauer.

* * / * * * *

REVENGE OF THE NERDS

Danas sam se malo podsetio na REVENGE OF THE NERDS Jeff Kanewa, svakako jednu od ključnih frat gross out komedija u istoriji.

Film se ne drži baš najbolje sad kad je vreme prošlo, međutim, u sebi nosi jasne tendencije koje su baza diferencijeacije između autorske i studio gross out komedije. Naime, za razliku od ANIMAL HOUSEa ili njegovog naslednika OLD SCHOOL, ono što naročito karakteriše REVENGE OF THE NERDS jeste precizna upotreba gross outa za neku vrstu pedagoške funkcije, koja je u ovom konkretnom slučaju vezana za emancipaciju nerdova, za inspirisanje gledalaca da i slabiji mogu da pobede kada se oslone na svoje snage i specifičnosti, što smo recimo nedavno videli i u Steve Pinkovom ACCEPTED.

U tom smislu, iako nije naročito smešan, REVENGE OF TE NERDS nosi u sebi jednu posebnu dozu 80s ezoterije, sve sa numerama stare power pop atrakicje The Rubinoos (koji su nedavno tužili Avril Lavigne da ih je ripovao njen pesmopisac), zatim Michaela Jacksona i super electro skorom Thomasa Newmana.

* * / * * * *

THE SIMPSONS MOVIE

Pogledao sam THE SIMPSONS MOVIE David Silvermana, courtesy of mrkoye.

Nisam veliki fan SIMPSONSa, i relativno sam obavešten o celoj mitologiji, tako da ovaj film nije mogao da me iziritira zato što je ovo ili ono iznevereno. Prišao sam mu apsolutno objektivno.

Ono što mi je na kraju bio osnovni problem filma to je suštinska efemernost svih referenci kojima se autori bave u ovom filmu. Naime animirana serija je bazirana na referencama i reakcijama na relativno aktuelne teme.

Međutim, osnovna razlika između celovečernjeg bioskopskog filma i animirane serije je trebalo da bude u tome što će film, za razliku od serije biti odmaknut od aktuelnih zbivanja i referisaće na nešto što ima ipak nešto duži rok trajanja.

Međutim, ne, film se svodi na ekološku priču u kojoj se sprda sa Al Goreom, zatim na parodiranje aktuelne konkurencije u bioskopima, naročito SPIDER-MANa i svodi se na to da za deset godina apsolutno neće biti relevantan, što autori nisu smeli da dozvole.

S druge strane, na mikro-planu, iako nisam fan SIMSPONSa, gledao sam i mnogo bolje epizode serije nego što je ovaj film, tako da čak ni u tom smislu, autori nisu dostigli vrhunski nivo bioskopske reinterpretacije serije.

Svi ovi nedostaci su dodatno podcrtani time što su autori jako dugo insistirali na tome da će SIMPSONS film biti nešto zaista posebno, i to na kraju zaista nismo dobili.

* * /  * * * *

BREAKFAST ON PLUTO

Pogledao sam BREAKFAST ON PLUTO Neil Jordana, courtesy of Ginger.

Ja sam veliki Jordanov fan i trudim se da pratim njegov rad koliko god mogu, iako moram priznati da me kod njega najpre fascinira stil pa tek onda same priče koje su nekad jako zanimljive a nekad su zbir svega onoga što prezirem u filmu.

BREAKFAST ON PLUTO je u principu spoj te dve tendencije u Jordanovom radu, međutim, nekako što sam stariji,. to mi više raste poštovanje za stilsku superiornost a priče koje mi ne prijaju me sve manje iritiraju.

BREAKFAST ON PLUTO je zaista izuzetan stilski ugođaj. Neil Jordan je u punoj formi i svaku scenu uspeva da maksimalno realizuje i osmisli i u tom smislu fenomenalno je šta je sve uspeo da uradi sa jednom kamernom i repetitivnom pričom. Neil Jordan zaista ima izuzetan dar da prepozna filmičnost u svakoj situaciji, i to vrlo pitku, konzervativnu filmičnost, prema kojoj je zaista teško imati primedbu.

E sad, ono što je malo sporno jeste proza Pat McCabea na kojoj je ovo sve bazirano a sa kojim je Jordan radio BUTCHER BOY. Ovaj film evidentno spada u psihodeličnu irsku fazu Jordanovog opusa u kojoj se on bavi McCabeovim pripovestima o duševno obolelim ljudima.

Lik trandže svoju histeriju prenosi na ceo film, i iako je ceo tok vrlo zanimljiv, nesumnjivo motivacija glavnog junaka, njegove težnje i frustracije ostaju nejasne. Naravno um nekog ko je duševno oboleo ostaje velika tajna za nas, ali postoje neke stvari u filmu koje ako ostanu tajna film ne valja, i to se ovde desilo. naime, ja do kraja filma nisam uspeo da shvatim koji su konkretni problemi McCabeovog junaka izuzev što ima izvesne duševne probleme i upitanost nad polnim identitetom, za koju do kraja nisam shvatio da li je fiziološke prirode ili je pak rezultat psihoze.

U tom spoju, film paradoksalno postaje krajnje homofoban, pošto su pederi prikazani kao melanholična, licemerna, nekad čak i brutalna stvorenja, koja sa svojom različitošću ne mogu da se pomire, dočim glavni junak svakako ne može da brani stranu gay zajednice jer naprosto sve je samo ne gay.

U tom nekontrolisanom pripovedačkom i značenjskom diskursu, ono što prevladava jeste Jordanova stilska superiornost zahvaljujući kojoj i neki marginalan art mogu da gledam sa uživanjem.

* * 1/2 / * * * *

PARTIZANSKA ESKADRILA

Gledao sam 1408 Mikaela Hafstroma.

Sticajem okolnosti spadam među one koji dosta očekuju od ovog švedskog reditelja koji je u svojim švedskim danima pokazivao izuzetnu zanatsku kompetenciju. Sa prelaskom u Ameriku, nastavlja da pokazuje tu egzekutorsku ekspertizu u striktnim žanrovskim uslovima, i naslovima koji pomalo odstupaju od žanrovske matrice kao što su DERAILED i 1408.

1408 je ekranizacija Kingove priče koju nisam čitao i ne mogu da imam odnos koliko je Hafstrom ispunio potencijale priče.

Međutim, ono što mogu da prepoznam to je da Hafstrom radi na tragu jedne druge Kingove ekranizacije, i to Kubrickovog SHININGa. 1408 deluje kao apdejt SHININGa, u filmskom smislu, i ne znam da li ta analogija stoji i i na literarnom planu, pa u to ne bih ulazio.

Međutim, 1408 izgleda kao SHINING za decu sa preekspresivnim i preeksplicitnim potonućem u onostrano, negde na razmeđi dečjeg filma i neke racionalizovane lynchovštine.

Sve je dodatno pojeftinjeno na planu scenarija pošto junak ima žešću traumu iz prošlosti koja se naravno najeksplictnije moguće pojavljuje u njegovim delirijumima i malo deluje kao lobovanje u odnosu na njegovu već komplikovanu situaciju u susretu sa ukletom sobom.

Doduše, imajte na umu, meni je daleko najneomiljieniji rukavac horora onaj koji govori o prostorima kojibude čovekove strahove. To mi naročito ide na nerve.

Cusack se trudi da ne preglumljuje, mada povremeno ulazi u stanja overplaya smeštajući svoju klasičnu ciničnu nerdy slacker personu u novu priču. Međutim, 1408 jeste veliki glumački zalogaj, maltene CAT AWAYovskih razmera s tim štio je ovo ipak kraći film i proporcionalno Cusack ima više screentimea sa drugim glumcima nego Mr. Hanky tamo.

Uz sve nedostatke, ipak mi je drago što je ovakav film uspeo da postane hit pošto po mnogo čemu odstupa od formule, i barem pokušava da podseća na autorske projekte stvoene u žanru horora, iako to zapravo nije. 1408 je pokušaj da se SHINING kroji kao konfekcija. Iako nisam Kubrickov idolopoklonik, Hafstrom tome ipak nije dorastao, kao što ni Cusack nije dorastao Nicholsonu, no ako im je za utehu, pitanje je da li savremeni Holivud može da do toga pet dobaci.

* * / * * * *

MURDER PARTY

Pogledao sam MURDER PARTY Jeremy Saulniera, courtesy of Kunac.

Pokušao sam bio prvo da gledam HATCHET ali sam posle sedam beslovesnih minuta odustao i odlučio se za ovaj ultra indie film, koji bi se u nekoj malo slobodnijoj interpretaciji mogao nazvati i hororom iako od horora preuzima samo formu a namere su mu sasvim drugačije.

Naime, MURDER PARTY je vrlo zanimljiv underground film koji koristi strukturu horora ne bi li plasirao uspešnu kritiku savremene umetnposti i to dva njena aspekta. Jedan je kreativni aspekt gde auotir osuđuju demienhirstovsko oslanjanje na fiziološku ekstremnost i neumetničke događaje, a drugi je organizacioni pošto film kritikuje besramnu zavisnost umetnika od raznih fondacija i mecena, kojima se besomučno dodvoravaju.

Tako i ova priča o naivnom radniku njujorškog Parking Servisa koji naivno uzima pozivnicu za halloweenskei Murder Party da bi se ispostavilo da ga tamo čeka nekoliko mladih umetnika koji bi ga rado ubili u sklopu svog umetničkog rda i njihov djabolični mecena od koga im zavise stipšendije i koji sve nadfgleda.

MURDER PARTY nudi sasvim dovoljno vrlo solidne hack'n'slash zabave za sve one koji nemaju odnos prema problematizaciji savremene umetnosti.

Međutim, namere ovog filma su drugačije i to ga čini vrlo uspelim ostvarenjem koje funkcioniše na više nivoa.

Film je snimljen u vrlo oskudnim uslovima, vrlo lako je mogao biti snimljen kod nas, i ponovo pokazuje da je ključ niskobudžetnog filma u mudrom postavljanju rediteljskog koncepta.

* * 1/2  /  * * * *

MR BEAN'S HOLIDAY

Pogledao sam MR BEAN'S HOLIDAY Steve Bendelacka u zaista pimpin' ambijentu bioskopa Mali Odeon.

Ovaj film bi bio sasvim rutinski sequel, malo slabiji od prethodnog filma, jako baziran na njegovoj koncepciji, i sl. , da nije snažno baziran na tradicijama neme komedije, i da sene dešava u Kanu, i da čitavi set-pieceovi nemaju Rowana Atkinsona koji juri kokošku, hode zatvoren u poljski WC i prekida snimanje ratnog filma, što jasno asocira nanašeg dobrog Nemanju Kusturicu.

Sa ovim stilemama koje Bendelack unosi i film i koje jako liče na Kustine interpretacije klasičnog slapsticka, dolazimo do istine da bi Kusta u stvari bio idelan reditelj filmova o Mr. Beanu, a da se ovaj nastavak pošto se u samoj završnici dešava na kanskom festivalu zapravo i mora povezati sd Kustom kao laureatom tog festivala.

Bilo bi zanimljivo pitati bendelacka da li je ova polemika svesna i koliko je svesna, ali u svakom slučaju lepo je videti našeg autora čiji rad odjekuje u internacionalnoj areni.

* * 1/2 / * * * *

WRONG TURN 2

Pogledao sam WRONG TURN 2 Joe Lyncha, courtesy of Kunac.

Iako sam veliki fan prvog filma i očekivao sam da će nastavak prevazići DTV standarde, mogu reći da mi je nastavak bio bled i pomalo dosadan. Iako, Joe Lynch prevazilazi DTV nastavke isto onoliko koliko je Schmidtov WRONG TURN prevazilazio tadašnji revival backwoods slashera, to ipak nije dovoljno da bi se WRONG TURN 2, izuzev u okvirima svog produkcionog geta smatrao izuzetnim filmom. Naime, Lynchova režije nije toliko moćna kao Schmidtova, niti su likovi dovoljno zanimljivi kako bi klasičan tip inbredi protiv putnika namernika - koncept mogao da ostane svež i relevantan.

I baš zato, iako je pun obračuna, gorea i akcije, WRONG TURN 2 deluje poprilično ravno i monotono.

Naravno, moguće da je stvar i u kilometraži, pa i u tome da konačno treba priznati sebi da se WRONG TURN 2 sigurno ne pravi za ljubitelje i poznavaoce već za neupućene klince željne dobrog splattera i da ga čak i treba podržati kao ulaznicu nekih širih omladinskih krugova u naš košmar.

Ipak, meni se čini da sam svoju ulaznicu odavno kupio.

* * / * * * *

IMPULSE

Pogledao sam IMPULSE Grahama Bakera, courtesy of Ginger.

Graham Baker je režirao ALIEN NATION a o IMPULSEu sam godinama slušao kao o vrlo zanimljivom, marginalizovanom filmu.

Kada se bude podvukla crta. videće se da je Baker ostvario zapravo prilično respektabilnu karijeru u žanru, ali da nažalost zbog rada na ničijoj zemlji između A i B produkcije nije uspeo da se nametne na neku poziciju koja bi mu omogućila veći kontinuitet.

IMPULSE funkcioniše kao invertirani INVASION OF BODY SNATCHERS, i govori o mestu na američkom Srednjem Zapadu u kome ljudi odjednom počinju neumereno da iskazuju svoje emocije i nagone, što dovodi na naglih izliva najneverovatnijih potreba, među kojima su iznenadni ispadi, saobraćajni prekršaji, nasilje, pljačke, remećenje javnog rada, ...

Jedna od prvih žrtava talasa je i majka glavne junakinje koja dolazi da je poseti, i njen muž, inače lekar, počinje da istražuje o čemu se tu radi, pošto je neinficiran tim ludilom koje hvata seljake.

Baker je snimio vrlo zanimljiv, koherentan i sporadično napet film, čiji je osnovni problem u tome što je prilično epizodičan i nema jasan zamajac priče koji bi povezao čitavu celinu, pa samim tim između pojedinačno solidnih epizoda nastupaju neinteresantne faze.

Baker vlada svim bazičnim stilemama postnovoholivudskog žanrovskog filma, i sve je vrlo efikasno i jasno realizovano. Meg Tilly je uz "sestre" Lynn, član verovatno najbitnijeg sestrinstva za mene i zanosna je kao i uvek, i gradi auru junakinje kojoj bi stvarno bilo ružno da se desi išta nažao, što sve ređe srećem.

U svakom slučaju, IMPULSE nije naročito značajan film ali je opravdao moja očekivanja od cenjenog kurioziteta.

* * 1/2 / * * * *

THE PRODUCERS

Pogledao sam THE PRODUCERS Susan Stroman, courtesy of Ginger.

Kao fan prvog filma, uživao sam u ovom ne rimejku, već ekranizaciji Brooksove brodvejske postavke izvornog scenarija.

Stroman u režiju donosi pre svega svoju koreografsku ekspertizu, ali ne uspeva da pobegne od pozorišnih korena ove interpretacije PRODUCERSa. Međutim, pošto je Brodvej toliko napredovao, reč je o ekranizaciji spektakla koji apsolutno dostiže mjuzikle iz starih Technicolor dana.

Pa, ipak, da je malo prevaziđena teatralnost, da je završna numera u kojoj glavni lik prepriča ceo film skraćena, THE PRODUCERS bi bio remek-delo.

Ovako nije remek-delo, ali je odličan film, spektakularan mjuzikl koji će imati dug život i posle primarne eksploatacije.

* * * / * * * *

BAND OF THE HAND

Pogledao sam BAND OF THE HAND Paul Michael Glasera, courtesy of Ginger.

Reč je o neuspelom pilotu koji je pušten u bioskope i otud film ima tako neobičnu strukturu.

Naime, film se otvara kao neka omladinska drama o delinkvenciji, da bi se potom pretvorio u survivalističku priču u kojoj mladi delinkventi prolaze obuku preživljavanja u močvarama Južne Floride, da bi se zatim tačno na pola, negde tamo gde bi se sekao film na dve epizode, svi preselili u Majami, počeli da preuređuju kuću u getu i ušli u sukob sa lokalnim narkobaronima.

Potpuno je jasno zašto ovaj pilot nikada nije prihvaćen, i razlog je u tome što nije nudio naročito zanimljive mlade likove, iako je producent Michael Mann očigledno hteo da napravi neku vrstu mladalačke odmetničke replike MIAMI VICEa, pa je zato to sve režirao Starsky lično, Paul Michael Glaser, čovek čija životna priča po svojoj bizarnosti prevazilazi sve što je ikada režirao.

S druge strane, ni film nije dobar, pošto je evidentno sklopljen od dve epizode.

Naročito iritantan je naravno segment u močvari u kome se junacima dešavaju potpuno nezanimljive strai i pishološki procesi tokom tog nekog bondovanja i nadmudrivanja sa ramboidnim vaspitačem indijanskog porekla.

Kada stvari pređu u Majami, onda i Glaser kreće put MIAMI VICE ispoliranosti. Poseban kuriozitet je soundtrack na kome se pored Bob Dylanove naslovne pesme nalaze i opskurni new wave sastavi The Reds i nešto manje ospkurna supergrupa Shriekback, odnosno gitarista grupe Police Andy Summers koji svemu daju tipičan 80s feel.

Uz muziku, određeni kvalitet filmu daju i energične urađene akcione sekvence.

* 1/2 / * * * *

THIS IS ENGLAND

Pogledao sam THIS IS ENGLAND Shane Meadowsa, courtesy of Ginger.

Shane Meadowsa sam zapamtio posle filma 24/7 na Autorskom festivalu kao osrednjeg reditelja i čini mi se da u međuvremenu uopšte nije napredovao, pa čak i da je nazadovao u odnosu na to.

THIS IS ENGLAND je jedan od onih filmova koji osporavaju moje poverenje u britanske reditelje kao tradicionalno pismene filmotvore koji uvek drže neki nivo.

U ovom filmu Shane Meadows pre svega isporučuje krajnje nepismen film u kome se smenjuju neuspeo naturalizam i momenti stilizovanog akcentovanja, dokumentarni snimci i muzički pasaži, i sve to čini jedan jako naivni stilski pastiš koji u miljeu engleskog filma ne može da prođe.

Iako THIS IS ENGLAND u sebi nosi seme zanimljive istorijske rekonstrukcije, Meadows u tome ne uspeva da istraje već utapa film u ispraznim, nemuštim idiosinkrazijama nezanimljvih karaktera koji su suviše lišeni duhovnog sadržaja da bi bili zanimljivi gledaocu a suviše marginalni da imali ikakvu ozbiljiniju ulogu ili barem bili marionete tako intenzivnog istorijskog trenutka.

Meadows takve karaktere smešta u predvidljive situacije i sve scene kreće iz opšteg mesta, bez ikakvog napredovanja u odnosu na rutinski dramaturški postupak.

Kad je reč o karakterima, ono što je Zombie za hillbilly milje, to je Meadows za englesku palanku. THIS IS ENGLAND ima upadljivo odsustvo  normalnih junaka, a sve u korist nekih pseudo-pitoresknih likova sa margine, čoja se frikovitost potir upravo zbog nedostatka normalnih, artikulisanih likova.

Sportadične zanimljive scene, kao što je recimo dolazak predstavnika Natonal Fronta u njihovu zabit, čine da ovaj istorijski komad malo živne.

Prava je šteta što ovaj turbulentni period, kada recimo laburistička partija po prvi put zbog pritiska trockističke frakcije dovodi svoj unutarpartijski konsenzus u pitanje, kada uostalom u Allan Mooreu, sazreva V FOR VENDETTA, nije dobio bolji tretman na filmu.

* 1/2 / * * * *

NEXT

Danas sam se video sa Milanom i kroz razgovor sa njim sam se podsetio na jedan film koji sam gledao ovih dana ali sam ga potpuno zaboravio pa nisam stigao da ga izrespektujem na Crippled Corneru.

Reč je o filmu NEXT Lee Tamahorija, courtesy of Ginger.

Ovde je stvar vrlo zanimljiva pošto je to film koji bi po definiciji trebalo da nas sve kolektivno zanima na Forumu, pošto je reč o visokoprofilnoj ekranizaciji važnog SF pisca koju radi jedan vrlo emancipovan reditelj.

Međutim, kao i sam film koji je izašao u senci Cageovih brojnih recentnih posrnuća, odnosno Tamahorijevog ultrabizarnog skandala kada se prostituisao na ulici, tako su i anticipacija i reakcija na film prosto presahli.

Iako ga kritika nije dočekala baš na nož, film je prošao katastrofalno u bioskopima, uprkos tome što se u najmanju ruku očekivalo da će mediokritetski proći.

To je zanimljiv slučaj pošto mislim da je ovo film koji bi možda, u nekim okolnostima da cage malo bolje stoji, mogao da odradi upravo taj mediokritetski posao na blagajnama.

Ono što je osnovni utisak koji provejava o filmu jeste da je Dickova izuzetno filmična premisa potpuno zapuštena u Tamahorijevoj realizaciji. Iako se tamahori trudi da vrlo angažovano i energično snimi ovu priču, on sve do same završne sekvence nije osmislio autentičan kinematografski način kako iskazuje Dickovu postavku da glavni junak može da vidi dva u minuta u budućnost, što je nedopustivo, pošto sve van te premise je ispod nivoa ne samo savremenog filma nego i nekih arhaičnijih žanrovskih konstrukcija iz pedesetih.

Otvaranje u Vegasu i zbivanja po američkoj provinciji su na nivou nekog B-filma sa nekom nekadašnjom theatrical zvezdom, izuezev jedne potere na litici koja je opterećena jako slabim CGIjem (što samo pokazuje da je film u nekom momentu abortiran čim su takvi efekti pušteni u finalnu verziju), da bi obda u poslednjoj trećini NEXT postajao na momente čak i odličan, pošto deluje skuplje, još bolje režirano i što je najvažnije Tamahori počinje da filmski izražava neobično stanje svog junaka.

Dick nije imao puno sreće sa ekranizacijama, ali Gary Goldman koji je pisao ovaj film sa još nekim saradnicima sa bogatim iskustvom u akcionom filmu, ima potpis na TOTAL RECALLu najboljoj Dickovoj adaptaciji, koja doduše ima više Verhoevenov nego Dickov pečat, pa je samim tim i očekivanje od ove adaptacije bilo veće. Ali, ona ga naravno nije ispunila.

Zato NEXT ostaje negde na nivou PAYCHECKa, s tim što posle PAYCHECKa više nisam želeo da gledam Wooa dok bih Tamahorija posle NEXTa ipak opet gledao.

* 1/2 / * * * *

P.S. Serghej Trifunović u filma ima malu ulogu kao jedan od asasina mutne terorističke organizacije, čak i opsuje na srpskom, uključen je u dva dobra akciona set-piecea, kao Robert Patrick u DIE HARD 2.

28 WEEKS LATER

Pogledao sam Fresnadillov 28 WEEKS LATER, courtesy of Kunac, i mogu reći da se radi o izuzetnom sequelu.

Spadam u one koji su voleli originalni film, i nisam nimalo ljut iako mislim da je Fresnadillo u priličnoj meri uspeo da rebootuje franšizu u svom smeru.

Naime, dok je Boyleov film bio vrlo zaokružena celina za sebe, u najboljem smislu na ničijoj zemli između autorskog, socijalno angažovanog filma i komercijalnog žanrovskog filma, Fresnadillo je stilski osvežio sequel, uveo neke nešto žovijalnije a opet tako efektne zahvate koji će sigurno poplaviti žanrovski film u danima pred nama, i uveo je seriju na svoju vodenicu kao što je Greengrass to učinio sa BOURNE franšizom.

Međutim, dok je Greengrass uozbiljio BOURNEa u odnosu na Limana i učinio ga političnim, Fresnadillo je učinio upravo suprotno, 28 NEČEG LATER franšizu je lišio političke pregnantnosti, ali ju je žanrovski pročistio, čemu Boyle nije bio sklon. Dakle, Boyle je bliži Greengrassu iako je Fresnadillo postigao "The Greengrass Effect".

U tom smislu, zanimljivo je da je Boyle svoj film snimio na DVu, dok je Fresnadillo svoj radio na crispy 35mm, uvodeći dosta raskošnih pokreta kamere u priču, uporedo sa shaky cam poterama koje su dopunjene detaljno razrađenim, realističnim specijalnim efektima kojih se ni Cameron ne bi postideo.

Poređenja sa Cameronom se ne završavaju tu. Naime, Fresnadillov film jako vuče na ALIENS zbog te pretpostavke da imamo horor epidemiju koju će vojska držati pod kontrolom, a uporedo sa tim imamo priču o porodici koja čeka da bude kompletirana u okolnostima skučenog urbanog pakla.

Kod Fresnadilla doduše, nije majka u potrazi za kćerkom, već deca za majkom, sa figurom oca koji slabije podnosi virus od imune majke, što je vrlo frojdistička postavka, kao i sa teškom bračnom izdajom koja daje zamajac celoj priči.

Međutim, dok je ALIENS vrlo političan i krajnje sumnjičav prema establišmentu. U ALIENSu čak ni devojčica ne veruje vojnicima, ovde je establišmnet prikazan ambivalentno. U ovom filmu nikome iz vojske ne pada na pamet da zloupotrebi virus, štaviše oni se ponašaju kao da su iz OUTBREAKa i osnovni problem s vojskom je u tome što hoće da pobije sve žive da se zaraza ne bi širila.

Kada je Srđanu nuđen 28 WEEKS LATER, tada je na scenariju bio potpisan samo Rowan Joffe, u međuvremenu su se na skriptu izređala još tri Španca, i sada je to bolji scenario, ali u Joffeovoj verziji, gotovo jedini detalj vredan pomena bio je to kako američke snage odnose bogatstvo iz britanskih kraljevskih domova  sa opravdanjem da od toga finansiraju ceo program repatrijacije Britanaca.

Toga recimo ovde nema. Potpuno je zanemaren taj sociološki koncept opustele zemlje u koju se sada vraćaju njeni građani sa puta.

Društveni problem je sveden na život u izolaciji zlatnog kaveza u odnosu na veliko neistraženo prostranstvo koje je nekada bilo civilizacija.

Iako je dakle, film mogao biti inteklektualno i politički kaloričniji, ne moe mu se osporiti da je izuzetno energično realiziovan, i da se na smenu generišu autentičan suspense, sa odličnim jump scareovima, za koje je naročito zaslužan agresivan miks tona. 28 WEEKS LATER je naročito baziran na tonu i to treba imati na umu pri selekciji kopije na kojoj će biti gledan.

U svakom slučaju, Fresnadillo je u svom holivudskom debiju prevazišao svoj španski rad i napravio jedan zaista izvanredan sequel koji je uneo dosta sveže energije u žanr.

* * * / * * * *

SB ZATVARA KRUG

Ovih dana sam malo zapostavio igrenjake pošto sam pisao, i gledao ENTOURAGE koja me je oduševila.

No, konačno se našlo vremena i za njih.

U sklopu istraživanja za kapitalni projekat Žike Kišobranca pogledao sam film SB ZATVARA KRUG Miomira Mikija Stamenkovića, courtesy of Kunac.

Reč je o filmu iz 1974. godine, i jednom od retkih eksplicitnih prikazivanja Službe državne bezbednosti na našem filmu. Iako je reč o apsolutno režimskom filmu, upravo je ta politička inhibiranost nešto što mu daje posebnu političku relevantnost pošto se iz matrice onoga što ostaje neizrečeno zapravo prepoznaje sve ono što režim želi da sakrije.

U tom smislu zapravo o jednom društvu mnogo više govore režimski filmovi nego politički angažovani filmovi.

Kada je reč o samom estetskom dometu SB ZATVARA KRUG, taj film je već u svoje vreme 1974. godine bio vrlo arhaičan. U to vreme Žika Mitrović je već u dekadenciji sa UŽIČKOM REPUBLIKOM, to je tada već žešći papa kino, a Miki je drugorazredni predstavnik tog papa kina u tom trenutku. Za razliku od Žike koji je autentičan autor, Mikijev pristup žanru je na nivou naivne replike.

Međutim, ono što je važno to je da upravo upotreba žanrovske matrice čini da SB ZATVARA KRUG bude neobično pitak film, sa solidno postavljenom misterijom i zapletom u kome se pojavi i po nekoliko solidnih preokreta. Ipak, sama egzekucija svega toga je prilično tanka, tako da svi odnosi koji se postave u scenariju u samom filmu nisu do kraja eksploatisani. Inače, zanimljivo je da su scenario pored Mikija pisali i Dušan Perković, čuveni direktor Centar Filma, možda i najveći producent u istoriji jugoslovenskog filma, i Dragan Marković koji je radio OTPISANE, takođe kompetentan žanrovski rad. Perković je inače uživao u pisanju krimića a kažu da je često i ripovao ideje mladih scenarista koji su mu donosili scenarije za krimiće.

Velika je šteta što se nije produžila ta tradicija krimića i špijunskog filma pošto ovaj film pokazuje koliko je to vitalna matrica i koliko pomaže filma.

E sad, kad je reč o kulturfetišizmu, SB ZATVARA KRUG je suviše sveden da bi bio materijal za AUSTIN POWERS ali ima svojih draži tarantinovskog kalibra. Faruk Begoli igra agenta SB koji se zove Stipe. Josif Tatić u najboljim danima igra njegovog kolegu Paju. A Voja Mirić igra njihovog zabrinutog šefa, koji čak u jednom trenutku ulazi u blag konflikt sa Stipom pošto mu ne da da odmah privede osumnjičene.

Što se negativaca tiče, to je još zanimljivija priča. Naime, terorističku ćeliju vodi Felba, specijalizovan za uloge starih seljaka u našim filmovima, čovek sa šajkačom zašivenom za teme. Tim još čini Duško Tadić, inače toliko specijalizovan za uloge milicajaca u našim filmovima da su na snimanju jednog filma mislili da nosi uniformu sa sobom na snimanje; Lane Gutović u najboljim danima, mlad i lep.

Njihova ideologija je mutna. Na početku filma u jednoj jako brzo montiranoj sceni koja se prepliće sa dokumentanim snimcima hidroelektrane na kojoj s sprema sabotaža, vidimo da se sreću noću u nekoj bogataškoj kući u inostranstvu i da se diverzant dovozi crnim "mercedesom", međutim, isto tako svi govore srpski.

Od njihovih inostranih kontakata, znamo još i da pod prismotrom imaju ljude u emigraciji. Film doduše implicira da za ljude nema razloge da budu u emigraciji. Štaviše, lik Dušice Žegarac koji ucenjuju ocem u emigraciji kaže da je nagovarala oca da se vrati ali da on nije hteo pošto je tamo dobio državljanstvo.

U jednom trenutku Duško Tadić objašnjava operativcu iz inostrantsva da nije lako napraviti akcije, "da je sada ceo narod vojska i policija". A opet Felba, kaže Radetu Markoviću, "naš cilj je da podrivamo ovaj sistem." Ali, opet ne znamo u čijem interesu. No, film dobacuje i do današnjih okolnosti pošto Felba u jednoj sledećoj sceni kaže "da će pare stizati dok god ova zemlja bude imala neprijatelje". Tako je, Felba. To i ja kažem.

Dakle, s jedne strane, Miki je konstruisao zaverenike kao tipične hitchcockovske McGuffine, ali sa druge strane ostali su dovoljno apstraktni kako bio održali jugoslovenski koncept nesvrstanosti koji ima apstraktnog neprijatelja.

Inače, u vojnim doktrinama SFRJ ipak se dominantno pripremala odbrana od NATOa. "Mercedes" i kuća sugerišu da napad ipak dolazi sa Zapada.

Međutim, iako govore srpski, zaverenici nisu nominalno ni četnici ni ustaše.

Ono što je naročito zanimljivo to je da se kao sredstvo ucene protiv grupa naučnika koristi njihova izdaja u logoru Mathauzen. Dakle, film sugeriše kako će nas mračne tajne iz NOBa jednog dana dovesti u iskušenje. Isto tako, postavlja se pitanje, kako su operativci-zaverenici saznali za to. da li je to neka naci priča?

Inače, kad smo već kod Hitcha, Miki ima autentičan feel za suspense. Iako se ne može reći da previše vešto vodi film, ima par monenata u kojima uspeva da rediteljski napravi obrise ozbiljno koncipirane scene, a takođe ima i nekih vrlo italo zumova, naročito na Dušicu Žegarac.

U svakom slučaju, SB ZATVARA KRUG je intrigantan film i pravi primer zašto treba ponovo pročešljatinašu filmsku baštinu.

* * / * * * *

PRIME CUT

Podsetio sam se filma PRIME CUT Michaela Ritchieja, courtesy of Ginger.

Ovaj film sam svojevremeno gledao na fakultetu i upamtio sam ga kao unikatno ostvarenje i sa novim gledanjem sam se još učvrstio u tom verovanju.

Ritchie je u PRIME CUTu snimio tip avangardnog krimića kojim je po meni zasenio i daleko nadmašio Boormanov POINT BLANK, i to na Boormanovoj vlastitoj teritoriji sa sve Lee Marvinom u glavnoj ulozi.

Umesto hiperdizajniranog urbanog ambijenta, Ritchie smešta Marvina u ruralnu, agrarnu sredinu, jasno se koristeći tradicionalnim holivudskim strahom od pomeranja iz velikih urbanih sredina.

Marvin putuje iz Čikaga u Kanzas Siti da bi uterao duig od lokalnog stočara, kasapina i svodnika, koji je shvatio da je čikaška mafija na umoru i da ne mora da ispunjava svoje obaveze prema njima.

Dešavanja koja nastaju iz sukoba čikaškog uterivača dugova i izopačenog seoskog kriminalca, graniče se sa nadrealističkom i predstavljena su u paklenom tempu.

Ritchie slobodno stupa na teritioriju iracionalnog svojstvenu Hitchcocku kada u sceni potere kombajna za junacima svesno citira scenu sa avionom iz NORTH BY NORTHWEST; odlazi u sfere konceptualne umetnosti kada su žene izložene u torovima kao stoka u sceni kada ih zlikovac pimpuje; plus na dramaturškom smislu svaku scenu u startu postavlja racionalno da bi ona na kraju dobila neki iracionalni obrt što mi je posebno drago pošto obogaćuje prepoznatljive strukture.

U svakom slučaju, PRIME CUT je uz naslove poput recimo CHARLEY VARRICKa, pravi primer avangardnih tendencija u žanrovskom filmu sedamdesetih, baziranih s jedne strane na radikalnim scenarističko-rediteljskim postavkama i s druge strane na perfektnim personality glumcima, kakve su danas nažalost neostvarive.

* * * * / * * * *

P.S.Meni lično je PRIME CUT još bio dodatno zanimljiv pošto sam svojevremeno za diplomski pisao jean scenario koji se zove LOŠ DAN U GORNJEM DVORU i koji je mentalitetski dosta sličan i ekstreman a PRIME CUT stoji kao studija izvodljivosti da takav film može da se snimi.

GRANDMA'S BOY

Pogledao sam GRANDMA'S BOY Nicholausa Goossena, courtesy of mrkoye, i mogu reći da se radi o jednom od zanimljivijih mada ne i uspelijih gross out flickova u poslednjih nekoliko godina.

Reč je o još jednom od B-projekata iz Sandlerove produkcije u kojima on svojim autoritetom pruža priliku svojim manje afirmisanim kolegama da dobiju showcase.

Manje uspelim smatram ovaj flim pre svega zato što nije dovoljno smešan, i taj nedostatak smeha čini da se naravno razotkriju sve slabopsti u strukturi koje uvek postoje u ovoj vrsti filma predisponiranog za smejanje a ne za praćenje priče.

Međutim, s druge strane, film ima vrlo zanimljiv koncept i što je još bizarnije, jako razvijene karaktere koji u autonomniji nego u mnogim uspelim gross out komedijama.

Koncept tridesetpetogodišnjeg stonera koji radi kao tester igara, i posle izbacivanja iz kuće, odlazi da živi kod bake je odličan, umesto da se podsmeva svetu igara i narkomanije,  čita se kao veliko ljubavno pismo ovim marginalizovanim univerzumima i na poseban način ih glorifikuje. I to ovom gross out filmu daje poseban kvalitet.

Međutim, pošto film pored svih ovih pozitivnih stvari nije dovoljno smešan, i samim tim ne ispunjava svoju primarnu funkciju, ostaje kao delo koje može biti zanimljivo samo ljubiteljima i poznavaocima.

* * / * * * *

THE BOURNE ULTIMATUM

Pogledao sam THE BOURNE ULTIMATUM Paul Greengrassa, courtesy of Ginger & mrkoye.

Kopija koju sam gledao je klasičan property DVD-rip  i mogu reći da je relevantan za procenu filma.

ULTIMATUM je postavljen kao zakljucenje trilogije sa direktnim nadovezivanjem na SUPREMACY, i ne bi mnogo pogrešili ako bi rekli da film ne stoji samostalno, za razliku od SUPREMACY i ja to u principu uopšte ne volim,. Mnoge franšize sam gledao tek od drugog dela, recimo ALIENS i baš sam uživao u tome što sam mogao da ih shvatim i iz sequela. U ULTIMATUMu je to nemoguće i film jako teško stoji samostalno.

Kad je reč o scenariju,  poseban kvalitet filma čini smrtno ozbiljan tretman priče. Najpre smrtno ozbiljna i u svemu tome vrlo uspešna postavka potpuno pulp priče u kojoj su neuverljivosti, kojih je ranije bilo, svedene na minimum. U filmu postoje samo dve situacije u kojima su se meni likovi ponašali neuverljivo ali čini mi se da to čak možda ostatak publike ne bi ni primetio.

U ULTIMATUMu štaviše, i glavni negativac, koji jeste sleazy bastard, ima jednu nekriminalnu nameru već naprosto rat protiv terora vidi kao borbu u kojoj sva sredstva mogu da se koriste, za razliku od ranijih junaka. Štaviše, u filmu postoji jedna situacija u kojoj on sa punim pravom planira da izvrši zločin.

Ceo rasplet Bourneovog lika je postavljen kao najklasičniji hitchcockovski McGuffin, i Greengrass upseva da vodi ceo film u najklasičnijem hitchcockovskom maniru, i što ja najvažnije da ga u finišu zaokruži bez patetike i da ga spoji sa prvim filmom čime ova trilogija dobija odličan smisao.

Na mikroplanu scene su koncipirane sa povišenim nivoom inteligencije junaka na tragu serije 24, i sa polemičkim dijalozima na tragu MUNICHa, tako da ULTIMATUM sve vreme odaje utisak jednog elitnog filma. I zaista, iako ne mislim da je reč o zahtevnom delu, čini mi se da ULTIMATUM pokušava da drži gledaoca uključenim u priču na jedan sofisticiraniji način.

U političkom smislu, iako Greegrass odbija da smesti Bournea u svoj politički korpus, ovaj film nosi jasne preokupacije. Pored svih sumnji u brutalnost američkog rata protiv terora, Greengrass jasno adresuje i pitanje CCTV kamera kojima je premrežena Britanija i koje postaju neizbežan deo svakog novog britanskog filma.

Kad je reč o egzekuciji, film se odmiče od SUPREMACYjeve agresivnosti i bliži je mešavini MUNICHa i UNITED 93. Greengrass u trećem filmu još više podvlači borbu za goli život i više ga zanimaju iznenadni, vrlo realistični izlivi nasilja i oružane borbe nego razvijeni set-pieceovi.

Isto tako, postoji nekoliko situacija prenetih iz SUPREMACYja u kojima Bourne drugačije reaguje nego u drugom filmu i dugačije ih rešava čime se pokazuje evolucija lika i što je najvažnije od svega, to uglavnom nije patetično.

U filmu je prisutan jasan retro design. Greengrassova Evropa izgleda fenomenalno, i njena filmičnost je još jasnija kada akcija na kraju dođe u Ameriku i kada te smore već milijardu puta viđene lokacije i uniformisani automobili za razliku od evropske raznovrsnosti. Retro momenat je najvidljiviji u kostimu, politički novinar u kožnjaku je pravi Euro chic iz sedamdesetih, recimo.

Neuralgične tačke prva dva filma, a to su bile statične scene u štabu sa nejasnim protokom vremena u odnosu na Bornov svet koji ima jasnu dinamiku su sada izlečene, delimično uz upotrebu stilskih rešenja uzvežbanih u scenama kontrole leta u UNITED 93. Očigledno je Greengrass imao veću kontrolu u trećem nego u drugom filmu i to je dalo rezultate.

ULTIMATUM je ovu formu priče o Ludlumovom junaku doveo do maksimuma i svi dalji koraci bi bili suvišni, nadam se da su toga svesni i autori i da će svi eventualni dalji nastavci biti snimni sa novom i svežom ekipom.

* * * / * * * *

OUTLAW

Pogledao sam OUTLAW Nick Lovea, courtesy of Ginger.

Film je izuzetno zanimljiv i predstavlja još jedno parče enigmatične slagalice zvane Nick Love. Naime, Nick Love je unikatan redirtelj po tome što je kada se pojavio u osvit invazije Guy Ritchieja, Matthew Vaughna i slične ekipe imao sva obeležja njihovog talasa u filmmakingu ali je isto tako bio krajnje antiglamurozan, Za nijans8u manje flashy nego oni, mnogo više je u svoj rad izvesne socijalne tenzije i tradicije britanskog društveno angažovanog filma, dok je s druge strane donosio lakoću izlaganja i plošnost likova na nivou Zdravka Šotre.

Pa ipak, uprkos tom čudnom miksu raznih uticaja i ograničenih sposobnosti, Nick Love mi je ostao zanimljiv reditelj i uvek rado gledam njegove uprkos neizlečivim problemima.

OUTLAW se nadovezuje na sve poetičke koncepcije koje Nick Love ima, s tim što ovoga puta nudi svedenu vigilante priču o grupi Londonaca koji su svaki na svoj način iznevbereni od strane sistema i odlučuju da uzmu pravdu u svoje ruke.

Ono što je vrlo zanimljivo to je da Love u ovom filmu nudi širok raspon motiva, od naivnosti i agresivnosti mladog rasiste, preko neuklopljenosti ratnog veterana, manipulativnosti starog policajca koji ne želi više da bude sporedni šraf u sistemu do ljudi koje je sistem zaista izneverio kada je trebalo da kazni počinioce zlodela protiv njih.

I onda naravno Love to sve uradi najpovršnije moguće, međutim, taj potencijal nerazvijenog dobrog filma provejava kroz ceo OUTLAW.

Ako na to sve dodamo da Love vrlo otvoreno preuzima osvetljenje, kadriranje i montažu Tony Scotta i da mu je ovo vizuelno najintrigantniji film, onda OUTLAW zaista i može sda stoji kao jedno ozbiljno oštećeno ali osvežavajuće ostvarenje.

* * * / * * * *

BLADES OF GLORY

Pogledao sam BLADES OF GLORY, courtesy of Kunac.

Iako je reč o konciznom, preciznom star vehicleu za Will Ferrella i Jon Hedera, ipak nije reč o star-making fiklmu, pre svega zato što ovaj nije dovoljno smešan. U njemu Ferrell i Heder prevashodno isporučuju ono po čemu su poznati, u solidnoj dozi, ali to zaista nije dovoljno da bi izdiglo ovaj film iznad nivoa solidnog konfekcijskog filmmakinga.

* * 1/2 / * * * *

NE LE DIS A PERSONNE

Pogledao sam NE LE DIS A PERSONNE Guillaume Caneta, courtesy of Ginger.

Nema ništa radosnije nego Srbinu prikazati francuski film koji ima tempo i strukturu američkog. Prvo, to je prilika da se napaćeni sunarodnik malo odmori od dosadnog i eurocentričnog francuskog filma koji inače gleda misleći da će se uz njegovu pomoć kulturno uzdići i prkositi Americi. Drugo, zato što tom prilikom Srbin pomisli kako je eto Evropa na pragu da pobedi američku hegemoniju na planu repertoarskog filma i da će jednog dana Evropa dostići holivudski standard.

Otud totalna egzaltacija Canetovim trilerom i ja sa emocijama koje su je izazvale apsolutno saosećam, braćo napaćena. I ja isto priželjkujem uzdizanje evropkog repertoarskog filmas pošto je to dobro i za Evropu i za Holivud.

Samim tim, svaki evropski film koji opomaže estetskom i komercijalnom preporodu repertoarskog filma podržavam. Takođe, podržavam i rad Bessonove kompanije EuropaCorp koja najviše radi na tome.

Čini mi se da sam u Gingerovom nešto ranijem postu našao primedbu na polovičnost EuropaCorpovih projekata, i kako je baš canetov film prevazilazi. Međutim, meni se čini da je baš njegov film tipična Europa Corp aproprijacija. Naime, dok Gingeru smetaju Europa Corpove kopije američkih i azijskih akcijaša, ja s druge strane nisam presrećan kako se u Canetovom filmu vrši Europa Corpova aproprijacija francuskog depalmijanskog remek-dela L'APPARTEMENT.

Iako će sada ispasti kako sam ja branilac fragilnog, eteričnog, nežnog evropskog filma, kod caneta se u stvari desilo obrnut proces onom koji inače primenjue Europa Corp. Dakle, dok oni s jedne strane još pojednostavljuju fiormule holivudskih filmova i prilagođavaju nekim svojim specijalnostima i dostignućima (parkour i sl.), u ovom filmu s druge strane uzimaju koncept evropskog, francuskog trilera, chabrolovskog ili corneauovskog tipa i približavaju ga američkom filmu kroz egzekuciju.

Naime, mnogi francuski krimići su i ranije bili bazirani na američkoj literaturi, ali su uglavnom bili realizovani na tipični evropski način. Međutim, Canetov film pokušava da dostigne američku egzekuciju, sa kadriranjem koje kao da je preuzeto iz najmodernijih američkih filmova i radnjama koje svojom eksplicitnošću, pa hajde da kažem i nerafiniranošću vuku u pravcu krajnje standardizovanog trilera poput FUGIRTIVE i sl.

Uz sve to, film ima seriju priličnih scenarističkih grešaka koje ni glumci ni Canet koji je očigledno sasvim raspoložen za vizulenu ekspresivnost ne mogu da poprave. I tu dolazimo do onoga gde Canet banalizuje L'APPARTMENT. Naime, on brutalno kombinuje lirsku priču o opsesiji i večitoj ljubavi sa vrlo konkretnom i vrlo sleazy pričom o korumpiranom lokalnom moćniku na tragu CHINATOWNa i te dve tendencije ne uspeva dobro da spoji, usled čega na smenu i imamo lirske rediteljske pasaže sa neočekivano visceralnim obračunima. Konačno, ceo spoken word rasplet razotkriva koliko se zapravo malo stvari otkrilo kroz radnju i koliko je stvari ostalo nerešeno i moralo je da se objasni kroz jako mnogo žvake, prikrivene fleš-bekovima koji su tek samo malo filmičniji vid pasivnog pripovedanja.

Zbog svih ovih razloga, ova tanka Cobenova priča u većem delu filma deluje prilično prazno i ne nosi potrebnu energiju.

Međutim, ako se vratimo na početak teksta, ovo svakako jeste film koji vredi podržati samim tim zato što je reč o delu predisponiranom da bude komercijalni hit i raskine sa napornim tendencijama francuskog filma koje ga dodatno izoluju.

Upravo neki ovako pristojan film je podsetnik na kom bi nivou trebalo da budu KLOPKA ili ČETVRTI ČOVEK pošto je vo snimljivo i u Srbiji.

Međutim, za neku maksimalnu ocenu ovaj film ipak nije.

* * 1/2 / * * * *

Quote

More...

TRANSFORMERS

Pogledao sam TRANSFORMERS Michael Baya.

Moram priznati da sam u filmu izuzetno uživao, iako sam prepoznao niz problema koji mu kvalitet čine diskutabilnim ali koji mu daju poseban identitet.

Naime, ubeđen sam da je priča mogla biti zategnutija, i da je film mogao biti koherentniji. Ja sam duboko uveren da je TRANSFORMERS, iako u suštini baziran na konceptu koji se čini težak za filmovanje, zapravo imao vrlo jasne potencijalne uzore u uspešnim filmovima. Naime, zar TRANSFORMERS nije radikalizovana varijanta TERMINATORa i ROBOCOPa u kome se ljudi suočavaju dobrim i zlim i prilično neuništivim shape-shifting robotima? Sa elementima PREDATORa i ALIENSa u tom smislu da se vlada bori sa nepoznatim neprijateljem koga jako teško može da savlada a plus je taj neprijatelj privlači i kao pot6encijalno oružje?

Ja bih lično na sve to dodao i jedan postmodeni element, preuzet iz savremenog stripa, a to je da bih konstruisao realistični univerzum u kome junaci znaju za crtanu seriju TRANSFORMERS i igračke, za koje se ispostavi da su mitologija koju su sami roboti plasirali na tržište kako bi pripremnili Zemljane za svoje prisustvo. Time bi se dodala još jedna filna linija paranoje, plus što bi izbegli sve scene u kojima se objašnjava zaplet pošto bi imai junake koji odmah imaju izgrađen odnos prema robotima.

No, that's just me.

U svakom slučaju, ova direkcija koju sam ja opisao, ima snažne korene u hororu, i svi filmovi koje sam naveo su na tankoj granici između akcije i horora, i sve su ih režirali reditelji koji imaju iskustva u hororu.

Ma koliko bi film bio tako bolji, teško da bi bio ovako rejtovan i što je najvažnije, verovatno bi bio preintenzivan za najmasovniju mainstream populaciju kojoj se Bay obraća.

I zato je Bay odlučio da se okrene jednoj drugoj tradiciji. Umesto da se okrene američkim klasicima, Bay se okreće Indiji i snima dvoipočasovni demolition derby koji u sebi objedinjuje akciju sa robotima, komični paranoidni triler, film o odrastanju i spektakl o spasavenju cele planete.

Kada sam izašao sa filma, moram priznati da su mi kroz glavu prolazile scene, i da nisam do kraja imao osećaj da sam sve gledao istog dana. Bay je pružio jednu vrstu totalnog overloada, kada sam pomislio da u filmu ima scena u školi, osetio sam kao da sam je gledao prekjuče a ne iste večeri, i sve vreme posle filma sam imao fleševe na film, što znači da TRANSFORMERSi jesu priličan overload, što akademski gledano nije dobro ali meni je izuzetno prijalo.

Vrlo slično indijskom filmu, dakle, Bay ne snima koherntan film sam za sebe već dva i po sata raznovrsne bioskopske zabave savršeno tempirane za snažan kolektivni ugođaj, koji je sinoć nažalost u Tuckwoodu uglagvnom izostao, pošto je sala bila praznjikava a sva pubhlika su bili zgrčeni nerdovi koji su očigledno bili u strahu šta je Bay uradio sa njihovim najdražim propertyjem.

U ta dva i po sata zabave,ima i stvari koje ne funkcionišu, naravno, ali njih zaista nije previše što se mene tiče. Ako bih nešto morao da izdvojim, to je svakako katarska epizoda i cela priča sa vojnicima koja mi je bila manje zanimljiv deo filma.

TRANSFORMERS je pre svega odlino realizovan. Bay nas vrlo hrabro ubacuje u sred mayhema. Ne mogu baš da kažem da mi je uvek bilo jasno gografski šta se zbiva, ali mi to nije smetalo pošto film prdstavlja jednu posebnu vrstu auralnog udara i silovanja publike u najboljoj tradiciji Dona Simpsona.

Bayov jasan aurtorski konceopt vidimo u džeziranoj završnici u kojoj on apsolutno odstupa od bilo kakvog mainsrema tajminga i pravi potpuno ludački akcioni klimaks sa produženim trajanjem, neverovatnim tempom i tu se vidi kako Bay odstupa od svih zakonitosti mainstrma i istražuje svoju ličnu fascinaciju spektaklom, i time film stičće prerogativ par exellence autorskog dela kao pšto je i BAD BOYS II.

Uz BAD BOYS II i ARMAGEDDON, TRANSFORMERS je najbolji Bayov film i odličan reprezent svega onoga po čemu se Bay izdvojio od hackera među koje ga često ubrajaju.

* * * / * * * *

PEŠČANIK

Pogledao sam PEŠČANIK Sabolča Tolnaija. Da je film kao forma mozda pre stotinak godina pošao nekim drugim putem u svojoj evoluciji, onda bi PEŠČANIK u tom nekom drugačijem svetu bio bolji film. Međutim, film nije pošao tim putem i samim tim, sem izvesnog poštovanja, teško da išta dobro mogu da kazem o ovom ostvarenju.

Na mikroplanu se moze govoriti o solidnom Tolnaijevom rediteljskom rukopisu, pa čak se i u globalu moze reći da on pristojno mehanički vodi ovaj film.

Međutim, na planu dramaturgije ili bilo kog drugog pokušaja da se to što gledamo sklopi u celinu, Tolnai potpuno promašuje. On se ni ne trudi da gledaocu išta bude jasno ili da na bilo koji način učestvuje u toj priči. Jako dobri poznavaoci Kišove proze (ja ne spadam među njih ali Kiša sam prilično podorobno čitao) kazu da su uspeli da prepoznaju izvesne detalje u filmu ili da ih povezu, ali što se mene tiče, film baš zato izneverava Kiša, pošto je njegovu prozu upravo moguće čitati bez naročitog predznanja.

Iako ta besprizorna hermetičnost u svojoj drskosti, pa čak da kazem i ekskluzivnosti svakako zasluzuje poštovanje, PEŠČANIK spada u onu vrstu filmova prema kojima ne mogu da imam razumevanje, a to su filmovi koji se razumeju tek iz petog gledanja i nisu jasni ukoliko detaljno ne oznaješ neku drugu oblast. Ja volim da gledam filmove po više puta, ali verujem isključivo u snimanje flmova koji su dobri i jasni na prvo gledanje, a svako sledeće treba da sluzi za utvrđivanje gradiva.

* 1/2 / * * * *

ARMIN

Pogledao sam ARMIN Ognjena Sviličića, jednog od pobednika pulskog festivala. Film je prikazan u potpuno neregularnim uslovima video bima u banjskom bioskopu i sa uzasnom slikom i tonom, i povremeno je izgledalo kao film koji je pre završene post-produkcije leakovao na Internet.

Međutim, ne mogu da verujem da se taj DVD emituje tek tako, pa sam sklon da poverujem da je ovo ipak završen film.

ARMIN je potpuna papazjanija i skandalozno je loš čak i za hrvatsko-bosanske niske standarde.

Ako ostavimo po strani mučnu političku korektnost i fondacijsku poniznost po strani, ARMIN je po mnogo čemu neverovatan film sa zanatske strane, pošto ima dobro četvrtinu koja bi mogla da bude izbačena zbog čiste redundantnosti. Kada to kazem, ne mislim na neku vrstu estetske primedbe na montazu već na to da neki delovi izgledaju kao da su greškom ostali u filmu.

A i ono što izgleda da je namerno ostavljeno uspeva da ozbiljno uzdrma stavove koje sam imao o tome šta je rediteljsko zanatsko dno. Ako je SEDAM  I PO film čoveka koji ne zna ništa, onda je ARMIN film čoiveka koji ne zna da bi išta trebalo da zna.

Rudimentarno kadriranje je prepleteno sa fotografijom u najboljoj tradiciji BEOGRADSKE HRONIKE. Sve to u spoju sa pseudo-kontemplativnom licemerno-kritičkom pričom o ocu koji pimpuje sina na audiciji za nemački film, dostize diletantizam nekog Third World Cinema rada što ipak nisam očekivao da ću videti pod skutima ex-sfrjugoslovenskog filma.

BELLE EPOQUE

Kada ilegalci iz "Mlade Bosne" u filmu BELLE EPOQUE kažu da ne treba ubiti cara, pošto je na samrti, da treba udariti na vitalniji organ, upitao sam Žiku Kišobranca, "Aha, znači neće ubiti Franz Ferdinanda već Arctic Monkeyse?"

BELLE EPOQUE je bezmalo dvoipočasovni vlažni san srpskog reditelja - pretenciozna istorijska rekonstrukcija sa solidnom dozom filmofilskih posveta, erotike i raznih mračnih urota.

I što je najvažnije, Nikola Stojanović je radio u uslovima u kojima je mogao biti i zadovoljan egzekucijom i uslovima koji su mu obezbeđeni, tako da će za dogledno vreme BELLE EPOQUE i ostati san srpskih reditelja.

E sad, snovi srpskih reditelja lako umeju da se pretvore u gledaočev košmar. BELLE EPOQUE nije baš takav ali svakako jeste dekadentan film o dekadentnom dobu snimljen u dekadentno vreme.

BELLE EPOQUE je krajnje eklektičan film na tragu ekstravaganci Lordana Zafranovića. U neku ruku je sličan OKUPACIJI U 26 SLIKA po atmosferi, s tim što pokriva duži istorijski period, ima plošnije karaktere i iste uticaje koje ima Zafranović koristi na, za nijansu, drugačiji način.

Naime, BELLE EPOQUE je slično OKUPACIJI U 26 SLIKA baziran na Viscontiju, međutim, tu aproprijaciju Stojanović radi sterilnije od Lordana, pošto je Nikola više intelektualac a Lordan je više instinktivac.

I upravo u tom nedostatku instinktivnosti, čiste čulnosti, BELLE EPOQUE ne uspeva da zaživi kao koherentna celina.

Međutim, na nivou čistih senzacija, BELLE EPOQUE ima sporadično zanimljivih trenutaka, pre svega zato što Stojanović sporadično pokušava da režira, što se uglavnom retko sreće u našem filmu danas.

Na planu kultur-fetišizma film nosi hrpu zadovoljstva. Recimo, Mute igra Gavrila Principa i pritom je badly dubbed. It can't get cooler than that.

U svakom slučaju BELLE EPOQUE stoji kao podsetnik na vreme kada je Jugoslavija u kadrovskom i tehničkom smislu mogla da snimi ozbiljan film. I to ne samo spektakl već i film jednog bezmalo marginalnog reditelja, kao što je Nikola Stojanović, koji nije bio reditelj superstar u SFRJ.

Pitanje da li je film zaslužio pobedu u Novom Sadu ipak ostaje. BELLE EPOQUE nesumnjivo jeste sniman na filmskoj traci i ima priču velikog zamaha, i zato bi imao potencijal za nagradu, da ipak nije film od pre 17 godina, usled čega je ipak trebalo da bude van konkurencije.

No, pošto je pobedio kao potpuni underdog, nije štetno za srpski film što je tako snažno ošamaren kroz pobedu starog filma čime se i bukvalno pokazalo da su najbolji filmovi kinematografije koja nema budućnost, oni filmovi koji su snimljeni u dalekoj prošlosti.

* * 1/2 / * * * *

AGI I EMA

Pogledao sam AGIJA I EMU i vreme je za polemiku sa Ghoulčinom.

Pre svega, don't believe the hype!

AGI I EMA je raritetan i zanimljiv film, ali ne bih rekao da je nešto čemu bih se opet rado podvrgao, a strancima bih ga pokazivao samo kao blef pošto zbog svoje sveukupne fakture ume da bude critic proof.

Ghoul je uporedio Stefana Lazarevića sa mnom u TITO I JA. Iako nemam sujetu prema vezanu za tu ulogu, ona je uostalom više zasluga Gorana Markovića nego mene, Zoran i Agi su potpuno neuporedivi. Naime, Zoran je punokrvni dramski lik. Zoran je psihološki utemeljen lik koji ima niz dramskih scena i sparinguje sa ozbiljnim likovima.

Mali Stefan pak je vizuelno slatko dete koje nema naročitu ekspresivnost pred kamerama. Njegove emocij esu dominantno iskazane kroz voiceovcere, ponovo znatno slabije od voiceovera u TITO I JA.

TITO I JA i Zoran, dakle, po svojoj ozbiljnosti daleko nadmašuju ovaj blef i zaista sam zapanjen da Ghoulu ovakvo poređenje uopšte padne na pamet.

AGI I EMA je najpre dosadan film koji nije za decu, ali nije ni za odrasle. Naime, roman je više bio namenjen deci no odraslima, ali pošto nema jasnu fabulu pretvorio se u film za odrasle.

Čak ni neizbežna igra reči sa ault movie mu ne izmiče pošto se čitanje iz vizure seksualnosti samo nameće.AGI I EMA svakako u ovim iskvarenim danima nose određenu vrstu seksulane energije. Naime, svođenje filma na isključivu poentu kako ljudi u punoj snazi isključuju decu i stare pa se oni prepoznaju i ujedinjuju, što bi nominalno mogla biti društveno prihvatljiva poruka filma, oet u sebi nosi znakovitost susreta predpubertetskog dećaka i postklimakterične starice.

Svaka nevinost u čitanju AGIJA I EME je nestaa kada se projekat odrodio od dece.

Ghoul je pominjao kako film deluje kao strani i to je donekle istina. AGI I EMA liči na neki vešto urađen skandinavski film. Predrag Bambić je još jednom pokazao kako zaista sjajno vlada zanatom i kako je šteta što ne radi više van Miletovih produkcija.

Aljkavost u pristupu scenariju i bleferska pretencioznost dovode do toga da AGI I EMA bude kao neka sterilisana, impotentna varijantna Gilliamovog TIDELANDa kojoj je značaj veštački pridat usled jednoličnosti i niskog nivoa ostatka produkcije.

Inače, ja volim TIDELAND a to da za AGIJA I EMU ipak nisam imao dovoljno strpljenja ipak dosta govori o tome šta vas čeka na ovom filmu koji je nemoguće ceniti ali ga na nekom nivou morate poštovati.

* * / * * * *

KNOCKED UP

Pogledao sam KNOCKED UP i mogu reći da je Judd Apatow snimio jednu od komedija-graničnika kako za svoju generaciju tako i za temu neočekivane trudnoće na filmu.

Judd Apatow je trenutno najaktivniji američki producent komedija koji je oko sebe okupio čitav klan saradnika sa kojima radi kao scenarista, reditelj i pokrovitelj. Specifičnost njegovog metoda je u tome da je predvodnik velikog povratka improvizacije u komediju pa zato i ne čudi što su njegovi saradnici među glumcima često ostvareni i kao scenaristi.

Već decenijama redirelji holivudskih komedija anticipiraju krizu filmske komedija zbog snažnog razvoja stand up komedije i sitkoma koji se snima pred publikom i koji su zbog neposrednog kontakta sa gledalištem i svesti šta je smešno a šta ne postali znatno dinamičniji i uspešniji od klasične igrane komedije.

Apatow je pokušao da te tendencije pomiri. I ranije su glumci bili regrutovani za filmove posle uspešnih stand up karijera, i radili su kao ko-scenaristi filmova, međutim Apaptow je uneo novu slobodu u sam rad na setu.

Uostalom YouTube je pun outtake improvizacija iz njegovih projekata.

KNOCKED UP je pored ovakvog postupka koji se u ovom konretnom slučaju pokazao kao uspešan, uspeo da se osloni na jednu prepoznatljiv vanvremensku emociju i čiutav kompleks razmišljanja i strahova koji su karakteristični za savremenu libidilno-prokreativnu ekonomiju, i time je stvorio jednu višeslojnu priču koja ima jako dalek domet.

KNOCKED UP zato može da se sagledava istovremeno kao film o odrastanju, ljubavna priča, film o prijateljstvu, gross out komedija, studija stanja savremenog američkog društvenog tkiva, i upravo u toj višelojnosti leži njegov glavni kvalitet koji ga čini važnim filmom čija će relevantnost biti trjna.

Kada je reč o fiksu za fanove bioskopse zabave, tu uopšte nema greške, KNOCKED UP je jedna od onih retkih komedija koje ne popuštaju u svom intenzitetu, komika prositiče iz likova i traje kad god su oni na ekranu.

Posle RINGERa u KNOCKED UP, Katherine Heigl već pšostaje ikona kvalitetnog gross outa.

U svakom slučaju, KNOCKED UP se nameće kao je jedan od najvažnijih filmova godine, i preporučujem ga bez ikakve griže savesti.

* * * * / * * * *

TUBE

Pogledao sam korejski film TUBE Woon Hak-Baeka, koji je izašao na Prooptikijevom low-cost DVDu na trafici.

Film mi se dopao, iako je vrlo derivativan i predug.

Reč je o klasičnom korejskom akcijašu koji je očigledan rip-off američkog filma, u konkretnom slučaju to su HEAT, DIE HARD, SPEED, THE ROCK i UNDER SIEGE 2. I ta deriuvativnost jeste zaista jedan od osnovnih problema filma. Naime, film se kreće unutar krajnje predvidljivih rešenja, koja na mikroplanu čak i nisu već viđena ali na makroplanu svakako jesu.

Ono što je paradoks i što filmu daje jednu naročitu notu jeste činjenica da je film briljatno realizovan, apsolutno na nivou američkih izvornika koje ripuje i moglo bi se reći da je sposobnost ove ekipe da falsifikuje američki film zastrašujuća. U tom smislu se postavlja pitanje zašto drugi južnokorejski filmovi nemaju tu neverovatnu uglačanost koja je apsolutno na nivou vrhunskog američkog filma?

Da li su oni savršeni falsifikatori ali svoj materijal ne umeju da urade tako dobro ili pak samo reditelji ovakvih indigo rip-offova dobijaju adekvatan budžet i saradnike.

Međutim, ovlašnim pogldom na saradbnike koji su radili film videćemo da ova ekipa (recimo DP) radi neki najrazličitiji asortiman korejskih filmova.

Film se otvara apsolutno savršenim falsifikatom završnog shootouta iz HEATa sa sve identičnim naoružanjem, pokretima kamere, rezovima, ritomom, čak i istim količinama čaura i srče.

Od tog momenta film ne popušta i Han-Baeku se mora odati priznanje da sam film u stilskom smislu drži u žstokoj stilskoj napetosti. Iako kritike kažu da je film non-stop akcija, nije baš tako. Ima dosta emotivnih pasaža, koji su naravno konfekcijski, uzevši u obzir celu rip-off narav filma, međutim, film u stilskom smislu apsolutno nema nijedan nepormišljen kadar koji se ne nadovezuje na prthodni na svim nivoima. Moglo bi se to čak uzeti i protiv filma pošto se čini da je sve akcentovano i da je sve prikazano kao važno, a ovo nije film u kome sve može da bude podjednako važno, međutim takav fokus u egzekuciji odavno nisam video ni u američkom filmu.

U svakom slučaju, iako je TUBE sigurno skup visokobudžetni korejski film, on je po mentalittu B-film i mogu reći samo da je srećna kinematografija koja ima ovakve B-filmove.

TUBE je u svakom pogldu korak napred za SHIRI koji je zanimljiv na svoj način, i iznenađuje tehničkom veštinom, ali nije ovako savršen falsifikat.

Mislim da je ovaj film svakako apsolutna preporuka za milana i Death Wisha.

* * * / * * * *

FREE JIMMY

Pogledao sam FREE JIMMY Christophera Nielsena, courtesy of Ginger.

Mislim da je ovo film kome je zagarantovan status u cult kolekcijama. Ponovo je reč o nordijskoj adult-oriented animaciji, s tim što je ovog puta reč o norvešno-britanskoj ko-produkciji tako da je za britansko tržište urađena ambiciozna britanska verziju za koju je scenario adaptirao Simon Pegg, a glasove su uz njega dali i likovi poput Jim Broadbenta i Woody Harrelsona.

Animacija je kompjuterska i uglavnom je prilično bezveze mada ima i jako dobrih i fino urađenih scena. Ono što se ističe kao poseban problem je zapravo to što veći deo filma zapravo ne opravdava potrebu za animacijom i uglavnom sve to se moglo uraditi u klasičnom igranom filmu. I to čak ne ni u nekom skupom igranom filmu.

To naravno podrazumeva obilje scena koje je razotkrivaju slabosti animacije, čak i u ozbiljnijim produkcijama, tu pre svega mislim na brojne dijaloške scene.

Priča o grupi probisveta kojima pobegne slon u čije su meso ušili par kila heroina, radikalnim eko teroristima i laponskoj mafiji koja ih juri je zaista na tarantinovsko-kaurismakijevskoj teritoriji, i to kažem u najboljem smislu. I možda tu najpre animacija devalvira celu stvar pošto bi te scene da su snimljene kao live action bile mnogo bolje.

Kada je reč o scenama koje su bazirane na akciji, karakterima životinja, i sl. onda tu animacija dolazi do punog izražaja i Nielsen je dobro koristi.

Međutim, pošto je ceo attitude filma jako dobar, i sve je vrlo edgy i gory, film je u principu dovoljno zanimljiv da se prevaziđu svi nedostaci koje sam naveo.

U dijalozima se oseća Peggov stav, i kao i uvek kod njega, na smenu su sadržajni i smešni. Problem je amo u tome što engleski scenario nije dovoljno smeštne u skandinavski kontekst tako da sve izgleda kao film koji se dešava u Skandinaviji a likovi kao da to izbegavaju da nam priznaju.

* * 1/2 / * * * *

HADERSFILD

Pogledao sam HADERSFILD Ivana Živkovića.

Film je nesnosan. Ne znam kako se ovo moglo dopasti Ghoulu da bi izguralo dvojku pošto je reč o dostojnom nasledniku NORMALNIH LJUDI.

HADERSFILD u najboljoj tradiciji NORMALNIH LJUDI, filmski krajnje nepismeno pokušava da zabeleži pozorišnu predstavu bez ikakve formalne invencije na bilo kom polju.

Fotografija Vladana Pavića je bazirana na mešavinama svetlosti i tame, licima koja su pola u mraku, pola u senci, i čini se da HADERSFILD ne bi mnogo odmakao od nivoa Olegovog SUTRA UJUTRU da nije te advertajzing estetike koja se provlači kroz fotku. Pavićeva kamera se ne cima kao Čolakovićeva u SUTRA UJUTRU, ali ne mogu reći da se iza njegove slike krije neki ozbiljan koncept izuzev da sve bude spakovano kao artikulisan film, čija čistoća čini da sve ode malo u pravcu fetišizacije socijale.

Međutim, Živkovićevo kadriranje je kardinalno. On uspeva da pogreši u situaciji kada tekst, toliko teatralan, ne nudi pravo na grešku. Živković krajnje nemarno hendluje smene planova i vrlo često ničim izazvano iz razmene krupnih kontraplanova ode u neki širi plan, potpuno neobjašnjivo i bez opravdanja, sugerišući da junake neko posmatra, samo ne znam ko.

U sceni u parku, recimo, Živković toliko nasilno ode u širi plan da mi se čini kao da je u širem planu odradio prilično intimnu deonicu razgovora za koju nema razloga da bude tako slikana.

Od Živkovićevih nemotivisanih širokih planova, u filmu ophrvanom krupnim, naročito se ističe potpuno ničim izazvano snimanje dveju devojaka iz daljine, pored škole, u kome one ne kažu aposlutno ništa važno za film i ta scena je pored heavy handed režije i za sam zaplet poptuno redundantna.

Široki plan nam uskraćuje i mogućnost da shvatimo šta je devojčica "bacila niz rijeku" sa mosta. Ja pretpostavljam da je to video traka sa seksom svojih roditelja, no možda Ghoul i Žika Kišobranac imaju neku drugu teoriju?

Zatim, fleševi sa likom neke devojke u masi ljudi? Je li to Šušljikova izh+gubljena ljubav? Ko je ta osoba? Uašto se ona javlja u fleševima?

Kako možemo da imamo scenu sna na kraju filma kada prethodno nismo uspostavili oniričku atmosferu? Kako može ta scena sna da vodi u besramni, neuračunljivi hepiend a da se za autora i dalje kaže da ima ukusa, i da mu se odmah ne oduzme diploma FDU?

Ipak, to sve je zaobilaženje oko glavnog problema ovog filma a to je gluma. Šušljik, Glogovac i Ćetković su troglavi auralni udar na civilizovanog čoveka, nesaglediva tortura za svakoga ko shvata da je ključ filmske glume underplay.

Propraćeni tekstom koji je teatralan, scenama koje su pune jasno postavljenih dramaturških skela koje nisu uklonjene posle izrade teksta, ovi velikani najmračnijih godina naše kinematografije su konačno odlučili da nam se najebu majke.

U vlastitoj produkciji su konačno snimili film u kome mogu da urade sve ono što nisu uspeli u KROJAČEVOJ TAJNI, KLOPCI i ZONI ZAMFIROVOJ, HADERSFILD je njihov HOT FUZZ, uloga po kojoj žele da ostanu upamćeni, neznajući da bi većinu njihovih najradije zaboravili.

Film o tranziciji su snimili ljudi koje ne znaju apsolutno ništa. Formalno neznanje je ispraćeno piotpuno ličnom ispraznošću. Živković i Pavić su se zaustavili na pokušaju da svemu daju neku vrstu zanatske ekspertize koja za ovu vrstu soula nije važna, a tekst i glumci su uspeli da razotkriju svoju ispraznost čak i onima koji najbenevolentnije žele da se poprave da ih zanimaju "problemi tranzicije".

Očigledno je reč o klasičnom primeru eksploatacije tuđe nesreće koji možda i ima neku kontemplativnost u pozorištu, mada kontemplacija je uvek gledaočeva a ne autorova, a na filmu pokazuje svoju nisku hranljivost.

Potpuno je suluda ta pobednička atmosfera koja je stvorena oko filma i koja još uvek traje čak i posle prikazivanja posle koga bi ljudima trebalo da bude jasno o kakvom je smeću reč.

* 1/2  / * * * *

THE CONTRACTOR

Pogledao sam THE CONTRACTOR Josepha Rusnaka, courtesy of Ginger.

THE CONTRACTOR je DTV film sa Wesley Snipesom koji je režirao jedan reditelj u koga su se mnogi kleli, Joseph Rusnak, čovek koji je u inače odličnoj sezoni 1999. imao zapažen film 13th FLOOR.

Međutim, očigledno Rusnaka život nije mazio, i evo sada radi sa Wesleyem.

Wesley je ovaj projekat doduše radio u prestižnijim okolnostima. Uz njega tu glume Charles Dance i Lena Headey, i za film nije očigledno da je sniman u nekoj od članica Lagera.

Štaviše, CONTRACTORov problem je u tome što previše liči na na LEON i BOURNE filmove i ne uspeva da tu derivativnost nadoknadi nekom lucidnošću na planu akcije niti nekom posebnom svežinom.

Međutim, Wesley je u odličnoj formi a Rusnak mu daje neku prilično sofisticiranu formu unutar DTV univerzuma. Štaviše, Wesley je u boljoj formi od mnogih aktuelnih theatrical akcionih heroja.

Stoga, CONTRACTOR je prilično osveženje u Wesleyevim DTV danima, mada nije dovoljno dobar da bi opravdao Rusnakov nedostatak vatrenosti i ziheraški postavljene scene. Naprosto, rusnak se trudio da drži što viši nivo u filmu koji je ipak šupalj za ikakve sofisticirane i svedene zahvate, i samim tim možda to najprekaljenijim ljubiteljima akcije može postati dosadno.

No, Wesley je u formi, film je dostojanstven i to je ono što ja najvažnije.

* * 1/2 / * * * *

ZAVET

Pogledao sam ZAVET Emira Kusturice, courtesy of Bjela.

Već sam Mehu poslao poruku, a to i ovom oprilikom mogu da potvrdim da ZAVET ponajviše liči na Mehov intervju sa Radošem Bajićem i koncept serije LEPO SELO LEPO GORI A BABA SE ČEŠLJA NOŽEM.

Meni lično je ZAVET najzanimljiviji Kustin film pošto izgleda kao mešavina BORATa i INSPECTOR GADGETa sa određenom dozom nasilnosti čiji je stilski reprezent recimo Jan Kounen. Sad, naravno, morate imati na umu da je sve ovo jako rudimentarno realizovano, i da je to sve ipak Kusta, ali sa druge strane, ovo zaista jeste neka vrsta bizarnog naivnog rollercoaster filma, nešto kao TRUE LIES za Bosance, i upravo ta oslonjenost na američke žanrovske idiome u spoju su freakshowom daje film neki naročit bizaran kvalitet.

ZAVET je s druge strane snažan auralni šok, slike i zvuci koje nam ruža nisu za svaki stomak, i potpuno mi je jasno zašto je strana kritika otpisala ZAVET kao primer Kustine dekadencije. Međutim, meni je sada tek kad je postao tako dekadentan, Kusta postao zanimljiv.

Ovo je film u kome dečak od dvanaest godina klještima štroji Mikija Manojlovića, u kome Ljiljana Blagojević u sub-AMERICAN PIE ključu igra MILF fetiš, u kome Stribora Kusturicu koriste kao balvan koji se ruši zid bordela, gde ima scena u kojoj Stribor pregrize cev pištolja insertiranog u suta a zatim čoveku čiji je pištolj pregrisao gura ručnu bombu u usta i detonira ga, film u kome čoveka nabiju na vulkanizersku cev za punjenje guma, pune ga kiseonikom dok se ne naduje i ne počne da divlje leti po radnji.

ZAVET otud balansira između Kounena, Miikea i Abdulaha Sidrana, i za mene predstavlja daleko najzanimljiviji Emirov film i jedno od intrigantnijih gledalačkih iskustava u ovoj sezoni.

* * * / * * * *

ROMASANTA

Pogledao sam ROMASANTU Paco Plaze, courtesy of Kunac.

Paco Plaza mi je privukao pažnju sa svojom pričom u PELICULAS PARA NO DORMIR i oduševio me je svojom old school Hollywood-ready egzekucijom kakva se retko sreće kod Evropljana. Njegova TV epizoda je izgledala kao američki bioskopski film iz 80ih, što se mene tiče, najbolje dekade.

Dočim, njegov theatrical film ROMASANTA mnogo više liči na neki TV rad. No, prilično soldian američki TV rad da se razumemo.

Plaza uspeva da vrlo precizno, ispriča jednu relativno arhaičnu priču o likantropiji, vešto balansirajući između rekonstrukcije i stilizacije, ne uspevajući da reši osnovni problem projekta a to je što je sve to uglavnom već viđeno.

Međutim, tako sigurnom egzekucijom, Plaza uspeva da dosegne nivo evropskog proizvoda koji može da ostvari crosover i komunicira sa internacionalnim tržištem.

Moj favorit Julian Sands je mogao biti još više iskorišćen, ipak je on jedan od jačih živih weirdoa britanskog glumišta.

U svakom slučaju, ROMASANTA je vrlo pristojan rad, od koga je Plaza znatno odmakao kasnije.

* * 1/2 / * * * *

INTACTO

Pogledao sam INTACTO Juna Carlos Fresnadilla, courtesy of Ginger.

Moram priznati da me je film pre svega rastužio pošto sam se setio koliko smo se moji drugovi i ja 1999. ložili da u Srbiji pravimo filmove po uzoru na novi španski žanrovski film, likove poput Amenabara i Gila, a u međuvremenu su stvar otišle toliko u kurac da mi je potrebno da pogledam film ne bih li se setio na šta sam se ložio.

Za koju godinu ću se verovatno jedva sećati i šta sam završio i sa čim sam diplomirao.

INTACTO je film iz 2001. godine i ne predstavlja baš vrhunac tog pravca. Reč je o mešavini kockarskog noira i latinskog magijskog realizma.

Koncept koji Fresnadillo prdstavlja je ingniozan, bazira se na ideji da postoje ljudi koji mogu drugima da kradu sreću, međutinm, negde od prve trećine filma, Fresnadillo ne zna tačno šta da radi sa tom idejom, i film poprima prilično rutinske obrise.

Međutim, reč je o zanimljivom i superiorno koncipiranom komadu, prilično pristojne tehničke egzekucije koje uglavnom uspeva da drži pažnju, ali ipak nije onoliko pametan koliko misli da jeste. Fresnadillo j posle ovoga otišao u Holivud i snimio 28 WEEKS LATER.

Tako prolaze dobri dečaci.

* * 1/2 / * * * *

BIG NOTHING

Pogledao sam BIG NOTHING Jean-Baptiste Andrea, courtesy of Ginger.

BIG NOTHING je crna komedija na tragu VERY BAD THINGS Peter berga, i bezbrojnih drugih DEBITANTSKIH filmova koji su zapljusnuli američki i svetski film posle pojave Tarantina.

Iz vrlo jasnog razloga neo noir crne komedije su se nametale kao idealan showcase za reditelje debitante, naročito među glumcima, zbog niskobudžetne formule, jednostavne atmosferičnosti i koncepta koji ne zahteva besprekornu realizaciju u bilo kom segmentu pošto priču i utisak obično vuče zaplet nekim vanekranskim polugama.

Dakle, ako je dramska scena, čak i ako nije do kraja uspela, nema veze pošto likovi prenose dosta informacija i uvek može imati funkciju u tome da vuče priču napred.

Ako je komična scena, uvek ima opravdanje za svoje postojanje čak i ako nije smešna, pošto je deo zapleta.

Ako je akciona scena, uvek postoji opravdanje ako je nevešta pošto film nije primarno akcioni i scena ima informativnu funkciju.

I otud su se te neo noir komedije nametnule kao odličan easy way out za debitante, pošto povrh svega, otvaraju dva puta, ili stazu prema mainstreamu, ako su jače tačke filma, u domenu zabave, ili stazu u neki Miramax polu-art house.

Ovaj tip debitanskih filmova je dakle bio idealan za neodlučne, no ne mogu reći da nije iznedrio neke jako zanimljive reditelje i neke jako zanimljive naslove, među kojima prednjači baš i VERY BAD THINGS.

U tom smislu,. BIG NOTHING dolazi znatno posle izvornog talasa ovakvih filmova, a baš u trenutku kada nezavisnih distributera koji bi ovo distribuirali u bioskopima praktično i nema. VERY BAD THINGS je distribuirao blaženopočivši Polygram a BIG NOTHING je odmah izašao na DVDu.

Ne mogu da kažem da je bioskopska publika nešto mnogo propustila time što nije videla ovaj film u bioskopima. Simon Pegg pruža odličnu ulogu, kao i uvek do sada, u Alice Eve dobijamo kandidatkinju za novu Islu Fisher, i to bi manje -više bilo to od nekih delova koji se izdvajaju, moglo bi se reći nedovoljno za theatrical film.

Međutim, upravo taj zlatni padobran neo noir komedije čini da ovaj neupečatljiv film paradoksalno ne bude ni previše problematičan.

Moglo bi se reći da je ovaj film za Andreu, koji je radio kultni DEAD END bio pokušaj da iskorači iz žanrovskog geta u neku vrstu indie meinstreama, i možda nečega što bi uzeo neki mahjor poput New Line. Međutim, njegiova previše intenziovna, glossy inscenacija je udaljila film od jednostavnosti porebne za komediju. Naravno postoje komedije paklenog ritma koje su ovako minuciozno raskadrirane, ali njih rade samo najveći majstori poput Zemeckisa i Dantea.

Ono što Andrea nije shvatio je da komediju neće poboljšati perfektno, milimetarski postavljeni rezovi na pokret i elipse. Da, to rade Zemeckis i Dante, sada to radi i Edgar Wright, ali tajna je u tome da su njihovi sklopovi kadrova, sami po sebi smešni. Dkle, oni ne rade takve zahvate dok i ti zahvati sami po sebi ne nose komiku.

Ovde ih je Andrea radio samo da bi ubrzao tempo filma, i zato njegova režija nije adekvatna za komediju.

Scenario koji napisao sa glumcem Billy Asherom je simpatičan, pre svega je baziran na preokretima i stuacijama, no Andrea ih ne koristi previše, i čini se da je njegov rediteljski postupak kontraindikovan scenarističkom konceptu.

No, BIG NOTHING je nesporno dinamičan i sporadično smešan film koji ispunjava svoju repertoarsku funkciju. Samim tim je mogao bez previše stida da se pojavi i u bioskopima.

* * 1/2 / * * * *

THE EVIL THAT MEN DO

Podsetio sam se filma THE EVIL THAT MEN DO J. Lee-Thompsona, courtesy of Kunac.

Ovih nekoliko dana su bili prilično hectic tako da nisam stigao da se oglasim sa ovim utiscima.

Početak filma je ingeniozan i sada koliko mi se čini, u sećanju mi je delovalo kao da je čitav film tako spooky.

Nažalost, nije. Thompson definitivno uspeva da održi atmosferu snažne perverzije kroz ceo film, sa tim čudnovatim, bezmalo incestuoznim odnosom između izopačenog doktora i njegove sestre, inače lezbijke.

Međutim, ni u vizuelnom, ni u scenarističkom smislu, Thompson u toku filma ne doseže zaista ingeniozno otvaranje u kome se doktor u najboljoj tradiciji VARIOLE VERE pojavljuje sa kukuljicom.

Ipak, dostizanje te briljantne atmosfere sa početka, ne znači da je reč o promašaju. čak naprotiv. Iako je ova verzija koju sam sada gledao zasuigurno cuttovana, pošto je znatno kraća od verzije listovane na netu, reč je o vrlo precizno realizovanom filmu, sa naročito ozbiljnom političkom porukom koja ima odjeka i danas.

Naime, glavni negativac, Doktor, je mučitelj koji radi za vlade banana republika i u direktnom je dosluhu sa SAD, a u jednom trenutku federacija latinoameričkih država traži njegovo izručenje, oko čega SAD intenzivno mešetare.

Završnica filme je havy handed sa dosta spooky, da ne kažem HILLS HAVE EYES moralizatorskom egzekucijom glavnog negativca, koja je toliko nasilna da me je obradovala jer se nije nikako mogla cuttovati.

U svakom slučaju, milo mi je da mi se sećanje iz detinjstva donekle pokazalo kao ispravno.

* * 1/2 / * * * *

PRINCESS

Pogledao sam PRINCESS Andersa Morgenthalera.

Reč je o danskom animirano-igranom filmu, gde su animirani delovi rađeni kao neki vrlo sveden postupak sa stripovski stilizovanim likovima, ali sa solidnom stilskom kohezijom gde se tako svedena animacija apsolutno pije, dok su malobrojni igrani delovi rađeni kao dogmaški danski film

PRINCESS bi se najpre mogao definisati kao animirani HARDCORE, mada je u suštini reč o animiranoj varijanti krajnje rudirmentarnog vengeance flicka koji svoju simplifikovanost prikriva animiranim postupkom. S druge strane, animirani postupak mu omogućuje da prikaže neke scene koje bi teško mogao da realizuje u live action filmu, naročito kad je reč o seksualnom nasilju nad detetom.

Čini mi se da je ova priča nudila još potencijala, kao i da je sam reditelj ubeđen da je snimio nešto značajnije nego što krajnji rezultat pokazuje no i ovakav PRINCESS predstavlja jedno od znimljivijih ostvarenja iz prošle godine.

* * * / * * * *

LICENSE TO DRIVE

Pogledao sam LICENSE TO DRIVE Greg Beemana, courtesy of mrkoye, i mogu reći da se radi o jednoj od boljih teen komedija iz kasnih osamdesetih.

Pre svega, ovaj film uspeva da crosoveruje i do nas, iako se bavi jednim autohtonim američkim problemom, a to je sticanje vozačke dozvole.

Iako, naravno, vozačke dozvole i automobili postoje i kod nas, i i iako su značajan statusni simbol među mladima, znatno veći značaj imaju u Americi gde su vozačka dozvola i automobil značajan simbol sazrevanja i slobode, i praktično su deo svačijeg odrastanja, dok kod nas znatan deo građanstva ne ume da vozi, i vozačka dozvola je doživljena kao poželjna ali ne i neophodna kvalifikacija.

Samim tim vozačka dozvola u ovom filmu predstavlja ritual inicijacije.

Sam čin vožnje bez vozačke dozvole u ovom filmu, hje ekvivalentan velikoj zaljubljenosti glavnog junaka u teen komediji na koju nije uzvraćeno i koja nije ozvaničena vezom i seksom. Međutim, kao što su u takvom filmu junakove emocije snažnije od mnogih koje imaju oni u vezi, tako i ovde junak vozi bolje nego mnogi sa dozvolom.

Greg Beeman koga smo najskorije videli kako režira HEROES oivo sve radi u tempu i sa kadriranjem akcionog filma, na tragu Zemeckisovih visokooktanskih omladinskih filmova.

Coreyi su appealing kao što i treba kad su na vrhuncu, dočim je Heather Graham malo bleda kao glavni love interest, i njen lik je možda i nedovoljno simpatičan da bi bio išta više od predmeta čežnje.

No, to je potpuno legitimno, pošto je film u suštini besramno mačsitički i govori o muškom sazrevanju kroz sticanje prava da savlada mašinu. Postoji li išta falokratičnije od toga?

U tom smislu, LICENSE TO DRIVE produbljuje zaveru teen komedija koje u ovom konkretnom slučaju, dovode gledaoce u zabludu da je posedovanje auta poslednji korak do seksa. Nažalost, nije baš tako. Posedovanje kola jeste na korak do, ali ni sledeći korak nije toliko mali.

Pa ipak, LICENSE TO DRIVE je po zabludama koje nudi mladima opet pošteniji od filmova koji govore da su razgovor i ljubav važni devojkama.

* * * / * * * *

DIVERZANTI

Pogledao sam ponovo i DIVERZANTE Hajrudina Krvavca, courtesy of mrkoye, ali ne stigoh da se upišem na tu temu.

DIVERZANTI su prototip Šibinog akcijaša, slabiji od MOSTa ali se tačno vidi template po kome će nastati ovo remek-delo.

Sve se dešava jako efikasno, film traje jedva 80ak minuta, priča se brzo izlaže. Odmah se uspostavlja vrlo jasan time-line šta diverzanti treba da urade, i iako je scenario manje znakovit nego u MOSTu podjednako je efikasan, i ima nekoliko odlično konstruisanih situacija.

Film je crno-beli i sasvim može da stoji uz rame nekim Siegelom recimo iz crno-bele faze.

Jedino što Krvavac ne može da reši to je postizanje pune emotivnosti u cheesy momentima za razliku od recimo Bambinove smrti u MOSTu i tu DIVERZANTI ne prelaze rampu.

Takođe, Šiba je guru za over-the.-top bodycounte Nemaca u našem WW2 filmu. I u DIVERZANTIMA, on se prema tome odnosi krajnje negližozno, i Smoki i bata masovno ubijaju Nemce, čak vrlo često s leđa, bez ikakve griže savesti.

Međutim, taj hibris već u MOSTu biva kažnjen kada Bambinu prilikom killing spreeja nestane metaka.

U svakom slučaju DIVERZANTI su bitan film u opštem kontinuitetu Krvavčeve akcione poetike. Ne samo zbog guys on a mission momenta, već i zato što se kroz misiju uništenja aerodroma anticpira PARTIZANSKA ESKADRILA.

Pliss, žao mi je što nisam gledao MOST na velikom ekranu. Fotka Ognjena Milićevića je tu odlična, naročito u deonici na samom mostu koje treba da se čuveju gledaoci sa strahom od visine.

Inače ime pirosa u DIVERZANTIMA i MOSTU je Islam! Sjajno ime za pirosa!

* * * / * * * *

MOST

Podsetio sam se remek-dela MOST Hajrudina Krvavca, courtesy of mrkoye.

Ovaj film sam upamtio kao jedan od najboljih jugoslovenskih filmova, kada sam ga gledao još kao dete.

Sad kad sam ga opet pogledao, ostajem pri tom stavu.

Ne samo da imamo odličnu Krvavčevu egzekuciju, lakoću izlaganja, jasno oslonjenu na žanr i ubedljivo interpretaciju svih pravih klišea ratnog filma, već je film obogaćen zaista izuzetnim scenarijem i odličnom glumom mimo superherojskog dua Bata Živojinović-Boris Dvornik.

Pre svega film ima odličan scenario Predraga Golubodića, našeg reditelja i inače Srdanovog oca, i Đorđa lebovića čuvenog dramskog pisca. Izuzetno je zanimljivo dopisivanje između Borislava Pekića i Đorđa Lebovića u zbirci Pekićevih pisama u kojima otkrivanmo da je pisanje za Krvavca bilo najkomercijalniji deo Lebovićevog stvaralaštva.

Scenario je vrlo inteligentno i moderno postavljen, za ono doba, a naročito za jugoslovenski film, u kome bi i danas, dobrih 40 godina posle ovog filma, ovakav scenario među boljima.

Pored odlične karakterizacije i obilja preokreta, ovaj scenario donosi i barem jednu antologijski napisanu scenu a to je zarovbljavanje diverzanata od strane SSovaca kod skloništa.

To je zaista izuzetno postavljena scena, odlično napisana i odlično odglumljena. Takođe, potraga za izdajnikom u redovima diverzanata i ceo whodunit oko nje je odlično postavljen.

O moralnoj dilemi inženjera koji je sagradio most, da i ne govorim. Ne samo da inženjer nije spreman da žrtvuje svoje delo radi višeg cilja, nego ta dilema uopšte nije plakatski tretirana, pisci i glumci su stvorili autentično razumevanje za ovog čoveka.

I uopšte, film je partizanski ali je lišen ideologije, likovi se oslovljavaju sa "gospodine" i praktično da nema poneke retke petokrake ne bi se ni znalo, kom pravcu otpora okupatoru pripadaju diverzanti.

Kad je reč o Krvavčevoj režiji, imajmo na umu da je ovo film iz 1969. godine, i da apsolutno korespondira sa tadašnjim WW2 filmom. U to vreme još uvek nastaju comic book WW2 filmovi poput WHERE EAGLES DARE, i MOST aposlutno može da mu stane uz rame. Od uticaja na MOST definitivno bih podvukao remek-delo Žike Mitrovića BRAT DOKTORA HOMERA koje je izašao godinu dana ranije, a iz koga je Šiba preuzeo dizajn Bate Živojinovića.

Film je najpre odlično režiran u psihološkom smislu, karakteri zaista postoje i kada se njihova situacija zakomplikuje, Šiba odlično vodi te junake. Samo u retkim momentima, glumci gube svoj kontinuitet i to se najčešće dešava Brisu Dvorniku koji prilično brzo zaboravi smrt svog pomoćnika Bambina.

U tom smislu je scena Bambinove smrti baš paradigmatična, pošto je njen sadržaj apsolutno materijal za zuckerovsku parodiju ali Šiba uspeva da play it straight. Kada Bambina okruže Nemci i kada Bata naredi Dvorniku da ne sme da dozvoli da ga uhvate živog. Dvornik koji baca dinamit uz povik "Ne boj se, Bambino!" spada u sam vrh najemotivnijih tačaka jugoslovenskog filma.

Što se akcionog dela tiče, set-piece u močvari koji uključuje Bambinovu smrt je izvanredan kao i showdown na mostu.

Šibi se svakako mora pripisati i superiorna scena streljanja diverzanata kada padnu SSovcima u ruke koja spada među antologijske scene jugoslovenskog filma.

Film ima nekoliko izuzetnih, antologijskih glumačkih ostvarenja. Naravno, Batu Živojinovića i Borisa Dvornika koji su leading men u ovom tipu filma ne treba posebno isticati. Mnogo je značajnija rola Bore Begovića u ulozi likvidatora Tihog, specijalistu za borbu nožem, koji igra ovu ulogu sa pravim vestern underplayom, nešto kao Dean Martin u RIO BRAVO. Druga antoogijska rola je Relja Bašić u ulozi Sove, iskusnog obaveštajca koji unosi specifičnu Dr Spock energiju u sve i predstavlja intelektualni centar filma. Konačno, tu je Sloboidan Cica perović u ulozi inženjera, mirnog apoltičnog, nesnalažljivog čoveka, koji ne želi da gleda kako most, njegovo životne deo, biva srušen.

Skor Bojana Adamiča je posebna priča. Ceo skor je baziran na temi partiaznske pesme "Bella Ciao" koja je naravno nama mladima najpoznatija po obradi KUD Idijota. Poerd a capella verzije koju pevaju Boris Dvornik i njegov pomoćnik, Adamič nam nudi i nekoliko simfonijskih aranžmana ove teme i zaista ju je odlično varirao u raznim štimunzima. U svakom slučaju skor za MOST je izuzetan a upotrebe ove teme je ingeniozna.

Preporučujem da kupite legalno DVD izdanje koje je izbacio Delta Video. Nema nikakvih dodataka izuzev izbora scena, ali film je u pristojnom stanju i što je najvažnije sinhron je.

* * * * / * * * *

THIS FILM IS NOT YET RATED

Pogledao sam THIS FILM IS NOT YET RATED Kirby Dicka, courtesy of Ginger.

Mislim da je ovaj film imao zanimljivu temu, i da na neki način ima solidnu egzekuciju na tragu Michael Moorea, ali da je na mnogo mesta prilično pogrešno postavljen.

Ideja filma je sledeća. Uticaj MPAA cenzure na umetničke filmove, reditelja koji su eminentni i potvrđeni u javnosti.

Time je Kirby namerno zanemario žanrovski film, plašeći se da bi odbrana šunda na neki način dovela u pitanje njegovu tezu. Međutim, paradoksalno, film se ubrzo pretvorio u osudu šunda, tako da se na kraju sve poente izgrađuju kroz to kako se popušta nasilju, a eto ne da se velikim umetnicima da imaju scene seksa.

Ono što mi je još zanimljivije je da su svi filmovi koji su predstavljeni u dokumentarcu čak i poprilično osrednji.

Ali, možda i najveći paradoks je to što Kirby, ma koliko želeo da bude u nekom anti-establišment stavu, i da kroz kao objektivno vredna umetnička dela dokaže represivnosrt MPAA, imanentnu homofobiju, puritanski duh Amerike, itd.

Međutim, isto tako ne primećuje koliko se narečeni reditelji hrane kontroverzom, koliko njihovi filmovi u suštini imaju marginalan appeal, i koliko njima rejting ne menja puno. Štaviše, snažniji rejting im povećava cenu.

S druge strane, MPAA mnogo ozbiljnije ugrožava recimo reditelje horora ili akcionih filmova kojima direktno izbija hleb iz ruke.

Najparaodksalnije od svega, umetnici koje Kirby intervjuiše svi podržavaju postojanje nekakvog rejtinga.

Međutim, ja nemam zapravo ništa protiv MPAA pošto inače mislim da je postojanje MPAA sprečilo iživljavanje raznih ruralesa koji bi inače rejtovali filmove po pojedinačnim državama.

Ono gde zapravo leži problem, jeste strašljivost studija. zašto studiju smeta da pusti R-verziju LIVE FREE OD DIE HARD? To je ono što mene zanima. I mislim da su te njihove igre mnogo bitnije od jedne birokratske mistifikovane institucije kao šo je MPAA.

No, zabavno je pogledati film pa ga uprkos tome što ne mislim da je značajan i tačan ipak preporučujem.

* * 1/2 / * * * *

PCU

Pogledao sam PCU Harta Bochnera, courtesy of Ginger.

Reč je o vrlo zanimljivom omladinskom filmu iz 1994. godine koji bi se mogao smatrati pretečom prošlogodišnjeg uspelog filma ACCEPTED.

Ono što je naročito zanimljivo za filmove to je što je film režirao Hart Bochner, sleazebag iz DIE HARD, a da su scenario pisali Zak Penn i Adam Leff. Dok je Zak Penn, kao što znamo danas velika scenaristička faca, naročito za comic book properties, Leff je počeo zajedno sa njim, oni su pitchovali čuveni LAST ACTION HERO a Leff je ubrzo potpuno ispao iz posla a Penn je tu gde jeste.

U svakom slučaju, PCU nudi osamdeset minuta zategnute, intenzivno postavljene juvenile zabave, koja se izdvaja po jako preciznom rediteljskom pristupu i jako političnom tekstu, koji se razračunava sa političkom korektnošću, kako sa konzervativcima tako i sa liberalima. Inventivnost u političkom diskursu,štaviše, toliko obuzima film, da bi se moglo reći da je leffu i Pennu frat komdija i bila na drugom mestu a da je primarna politika. Otud se PCU može čitati i kao "politički film" kome omladinska komedija služi samo kao kostur.

Uticaji PCU upravo u tom smislu se jasno mogu pročitati u ACCEPTEDu koji ga je klinički ripovao u nekim sferama, naročito recimo u odnosu glavnog junaka prema konzervativnom fraternityju.

U svakom slučaju, reč je o filmu vrednom pažnje.

* * 1/2 / * * * *

HOSTEL PART 2

Pogledao sam HOSTEL PART II, courtesy of Kunac.

Iako nisam bio fan prvog dela i mislim da je to prilično slab film, osećao sam izvesnu simpatiju prema tom filmu pošto sam u njemu video neku vrstu budućnosti ili barem vizije budućnosti srpskog horora.

Međutim, pošto je reč o američkom filmu, onda se mora i gledati u skladu sa tim kriterijumima.

HOSTEL 2 se u vidu jedne fine posvete otvara blisko Cameronovom ALIENSu, i moglo bi se reći da ima skličnu strukturu, da ne kažem ARHITEKTONIKU STRAHA. :D

Znači, mi znamo šta je pretnja, mi znamo šta čeka posetioce HOSTELa, i sada ćemo otkriti kako taj sistem funkcioniše, upoznaćemo organizatore i mušterije.

Međutim, ono gde HOSTEL 2 ne sledi strukturu ALIENSa, jeste dramaturška postavka u kojoj glavne junakinje, i glavne žrtve, ne znaju šta ih čeka, dočim u ALIENSu marinci u principu znaju kakvi su tuđini.

To je prvi dramaturški problem HOSTELA II, mislim da je trebalo da junaci znaju barem koliko i publika i to se do sada uvek pokazivalo kao uspešno u sikvelima.

Drugi dramaturški problem je previd što jednog od bogatih američkih ubica nisu učinili žrtvinim ocem, to bi bio baš momački twist, koji bi svemu da određenu antičku dimenziju.

Kad je reč o karakterizaciji, prvi film je preozeo rešenja iz remek-dela EURO TRIP dok je drugi bliži neki WILD THINGSičnim pogledima na žene. U tom smislu, prvi je daleko istinitiji.

Isti takvi su i poslovni ljudi. Eli Roth uzima motivacije i karakterizacije koji više liče na Reaganomics likove iz filmova poput ROBOCOPa ili WALL STREETa, a savremeni kapitalizam nije uopšte toliko militantan.

Eli je jak na rečima ali slab na delu i to potvrđuje krajnje početnička režija koju ponavlja u svom već trećem filmu. Eli nažalost ne uspeva da napravi zastrašujuću scenu, on eventualno uspeva da dobaci do gadnog.

Sve vrline i mane prvog dela su ponovlčjene, možda je drugi za nijansu efikasniji, a možda i grešim, no dometi su vrlo slični. Slažem se sa Miloshem da bi HOSTEL u rukama drugih reditelja mogao biti intrigantan serijal.

Međutim, potpuna indiferentnost kako publike tako i kritike na to kako je koji film režiran počinje da da pokazuje koliko u suštini ta veština nije ni važna današnjoj publici. Danas bi verovatno i MURDER ROCK i  BODY DOUBLE prošli isto, niko ne bi primetio neku značajnu razliku, oba bi dobila istu etiketu, a verovatno bi i podjednako zadovoljili publiku.

* * / * * * *

LE CONCILE DE PIERRE

Pogledao sam LE CONCILE DE PIERRE Guillaume Niclouxa, po romanu Jean-Christophe Grangea, courtesy of Ginger.

Film je urađen u najboljoj tradiciji LAVIRINTA Miroslava Lekića, tako da čak i u seriji ekranizacija Grangeovih romana, koja ne dobacuje baš visoko, ostaje prikovan za samo dno.

S druge strane, ovo je redak film koji istinski u sebi nosi potencijal evropskih filmskih zvezda i praktično se i gleda zbog imena kao što su Monica bellucci, Catherine Deneuve i Moritz Bleibtrau. U tom smislu je film možda i najzanimljiviji poštop se zaista može definistai kao čist vehicle za njih.

Malo je reći da je film predvidljiv. Film je prosto deplasiran koliko je nevešto ispričana jedna jako predvidljiva pulp priča. Prvih 40 minuta filma od ukupnih 98 minuta trajanja su morali stati u 10 minuta, pošto ekspozicija zaista ne nudi više sadržaja.

Po deplasiranosti cele priče, LE CONCILE DE PIERRE staje uz rame sa LAVIRINTOM. To je ta škola kinematografije samo lišena Lekićeve anegdotičnosti i privatizacije filmskog tkiva.

Iako je film navodno koštao 22 miliona evra, zaista nije jasno na šta su potriošene te pare. Reč je o koprodukciji tako da se verovatno desilo isto što i u KLOPCI gde film kapaciteta SUTRA UJUTRO košta desetak puta više. Očigledno su evropske koprodukcijske pare jako skupe. Delom zbog Niclouxove krajnje neinspirisane režije, delom zbog prilično oskudnih objekata i scenografija i same radnje koju gledamo, slobodno mogu reći da je čak i narečeni LAVIRINT raskošniji film.

Međutim, valjda upravo zbog tog starstruck momenta, ja nisam mogao da odolim prilici da pogledam ovaj film, uprkos negativnim kritikama. verovatno ni mnogi od vas neće moći da mu odole.

 Ja sam inače godinama iščekivao da vidim Gilles Mimounijev drugi film FLIGHT OF THE STORKS u kome je trebalo da igra Monica, isto po Grangeu, no na kraju sam morao da se zadovoljim sa ovim.

* 1/2 / * * * *

MATURANTI-PAZI ŠTA RADIŠ

mrkoye i ja smo veceras pogledali film MATURANTI - PAZI STA RADIS Milana Jelica za potrebe researcha, i moram reci da se radi o ostvarenju izuzetne pop-kulturne relevantnosti.

S jedne strane imamo ceo McLarenov getting away with it koncept. Dakle, cinjenica da su ljudi snimili film, i da im nije bio zabranjen dalji rad u kinematografiji je poprilican uspeh.

Ako imamo u vidu da su cak i strucni i vrlo profesionalno potvrdjeni saradnici poput DPa Bote Nikolica ili kompozitora Zorana Simjanovica, u ovom filmu pruzili ispod svog minimuma, moglo bi se reci da je rec o zescem javasluku.

Montazer Vuksan Lukovac, inace legenda nase kinematografije, i covek koji je zasluzan sto su srpski filmovi bili relativno gledljivi, koji je ipak uspevao da sklopi smislene skupove kadrova koje su snimali ljudi koji nisu znali apsolutno nista o filmu i reziji, ovde nije imao posla, posto je Milan Jelic, inace dramaturg po struci i klasic Dusana Kovacevica, i jedna od bitnih ikona Novog talasa, sve resavao kroz mizankadrove. mrkoye smatra da to nisu mizan kadrovi, ali sta su onda? sta su ako mizan nisu?

Pa moglo bi se reci da je Jelkica na ekonomican nacin koristio traku i snagu ljudi iz sektora kamere te ih nije terao da je previse pomeraju. Barem ne vise od onoga sto je prenosenje sa jedne lokacije na drugu.

Mnogi mladi reditelji grese kada prekadriraju komediju, ali Jelkica je ovu podkadrirao.

Kad je rec o scenariju koji je Jelkica napisao zajedno sa Predragom Perisicem, koji je zajedno sa njim bio alumnus serijala NA ODREDJENO VREME, zanimljivo da je Perisic posle ovoga postao profesor. Kako ga nije bio strah da ce neko od studenata nabaviti VHS? Mada, iz primera otaku znamo da je studente strah da li ce Perisic doci do njihovog scenarija posto je sklon da im ripuje ideje.

Scenario je by the numbers izuzev u situacijama kada je potpuno dementan. Naime, iako govori o maturantim, film ima i bizaran subplot sa sefom kucnog saveta koji izvodi vojne vezbe i forsira stanovnike svoje zgrade da pobede na nekom takmicenju, sto nema apsolutno nikakve veze sa pricom filma, izuzev sto je sef kucnog saveta otac glavne junakinje.

Dijalozi su cheesy ali nisu liseni bogate konotativnosti. Recimo, zanimljiv je devojke sa sela koja radi u prodavnici duvana u hotelu, koji je inace pretty obviously sniman u nekoj zabiti u Srbiji a glumi Beograd.

Devojka sa sela je zavrsila frizersku skolu i dosla je u Beograd misleci da ce tu lakse naci posao. Medjutim, pronasla je nesto drugo. Nju u hotelu napadaju razvratni clanovi kolektiva, i kako ona sama kaze, `sa njom hoce da legnu od kuvara do direktora`. U jednom trenutku ona optuzuje sefa sale da je ucenjuje gubljenjem posla ukoliko ne ode u sobu sa njim. Medjutim, sef sale to odlucno demantuje i nimalo nije postidjen. Posto ce devojka sa sela samo par scena kasnije reci najistinitiju ikada izrcenu u srpskom filmu a koja glasi, `Pricamo vec pola sata, a jos uvek nisi pedlozio ONO`, mogli bi pretpostaviti da simpaticna seljanka ima neku vrstu seksualne disfunkcije, i samim tim dovodimo u pitanje istinitost njenog iskaza o saradnicima.

S druge strane, kada glavna junakinja biva privedena u generic motelsku sobu, ona kaze, `Nikada nisam bila u ovako otmenom hotelu...` da bi ubrzo potom radi lakse defloracije momak sa odusevljenjem govorio o `starom dobrom MISONARCU`.

Naravno, kljucna scena u filmu je scena u 80s disko klubu, a ja sam sucker za scene u 80s disko klubovima, narocito u srpskom filmu. Tu imamo profesora koji kaze da je dosao ne bi li `sacovao sove`, ne bi li samo pola sata filma kasnije sa maturske veceri otisao sa svojom omiljenom ucenicom, opravdavsi se sofizmom da mu ona vise nije podredjena. Od podredjene do podvedene samo je par slova, a ovaj lik, kao profesor knjizevnosti, to najbolje zna.

MATURANTI je jedini film u kome mozemo videti Smokija kako divlje djuska uz MOZDA, MOZDA Lakih Pingvina koji to naizgled izvode uzivo. Od Lakih Pingvina u filmu mozemo cuti jos i remek-delo SIZIKU i nesto minorniji klasik DEVOJKA IZ SVEMIRA, a da ih sve vreme inace najavljuje Minimaks.

Narocito je lepo videti clana politickog saveta LDPa pred defloraciju, dakle izmedju trenutka kada je onakva kakvu ju je majka rodila i trenutka kada vise nece biti sasvim takva. Ne, Miloshe, nije u pitanju Latinka Perovic.

Naravno, radi se o Oliveri Jezini, koja je u ovm filmu zanosna kao i uvek, i obnazena kao i uvek, i sa onim divnim pogledom koji pokazuje da samo ceka da se obnazi kao i uvek, i kojim je gledala Buleta Goncica kada mu je ponudila olaksanje u vidu oralnog seksa u filmu Mise Radivojevica ZIVETI KAO SAV NORMALAN SVET. U ovom filmu olaksanja ipak nema, kraj je tuzan, a Olivera ga igra za sve pare, sa suncem koje izlazi na istoku, pored provincijskog motela, ...

Pored Oluivere i Lakih Pingvina, u filmu igra i Tasko Nacic koji ima par scena u kojima sparinguje sa Gidrom.

Ipak, ultimativni 80s sleaze je Milan Strljic, u ulozi pohotnog profesora knjizevnosti koji navaljuje na ucenicu koju igra nista manje pohotna Maja Sabljic.

Nesto drugaciji vid pohote pruza Gidsra Bojanic u ultimativnoj incest sleaze sceni kada juri pistoljem mladica osumnjicenog da je pokusao da mu razdevici kcer, koga golim grudima zaustavi Ljubisa samardzic i tda Gidra izgovfori besmrtni incest innuendo, `Ljudi, razumite me, meni je zena umrla, nisam mislio nista lose!` Naravno da nisi, momcino, iako si otac imas svoje potrebe, i zato te autori ne osudjuju!

Blagu subverziju Perisic i Jelic pokazuju kroz soft provokacije partije, ismevanje clanstva u partiji i aktivizma, kao i kroz uvodjenje diskursa koji ima izvesnu nostalgicnu crtu prema predratnoj Srbiji.

Kada se podvuce crta, Perisicev kljucni problem u opusu je uvek bio to sto je zeleo da uvede red i erudiciju u socijalisticki slapstick Sinise Pavica. Medjutim, on nije shvatao da taj svet ako se uredi gubi na svojoj magiji. Medjutim, Perke je ovde at his raunchiest, on i Jelkica ocigledno pokusavaju da se prisljamce na proto-gross-out talas teen komedija iz Amerike.

U svakom slucaju, ovo ostvarenje zasluzuje punu paznju, i kako to mrkoye kaze, treba ga preporuciti ljudima koji su spremni da gledaju izmedju kadrova.

* * / * * * *

• Quote
• More...