Pogledao sam DEATH SENTENCE Jamesa Wana, courtesy of Kunac.
Moram priznati da mi je ovaj film bio priličan downer posle KINGDOMa pošto Wan nije uspeo da sakrije da je mediokritet ni iza dobre namere i nekoliko lucidnih set-pieceova.
Ja sam bio jedan od onih koji nisu bili idolopoklonici SAWa i čini mi se da je pretvaranje tog koncepta u franšizu upravo pokazalo da je to sve bilo samo jedno malo, svakako dobrodošlo osveženje u horor miljeu te sezone. Već u njegovom sledećem filmu bilo je prilično očigledno da nema tu kontinuiteta u osveženjima.
DEATH SENTENCE je ponovo malo osveženje, i film za koji mi je drago što postoji, ali koji je u svojoj dubokoj suštini jako sporan i tanak, i samim tim nema potencijala da kao SAW ima dalekosežniji uticaj.
Naime, DEATH SENTENCE bi se ukratko mogao definisati kao Wanov pokušaj da snimi svoju varijantu rutinskog vengeance filma na tragu najbanalnije od svih banalnih matrica venegance filma a to je priča o junaku kome su neki ljudi učinili nešto loše i sada on želi da njima učini nešto loše i da im vrati.
I kao takav, taj koncept je potpuno legitiman i ja prvi nemam ništa protiv njega. Međutim, s druge strane, to je koncept koji pije vodu u preciznom, jasno stilizovanom programmeru od sat i po neprestane akcije, kad kažem akcije ne mislim isključivo na suspense scene obračuna već na radnju koja se odvija paklenim tempom i ne ostavlja luft za postavljanje suvišnih pitanja.
Međutim, u ovom filmu, Wan ostavlja jako puno lufta, ima jako puno redundantnih scena, postoje čitave deonice koje bi mogle da lete, pa i tada bi ovaj film bio spor zato što je pretenciozno postavljen, na nivou ritma unutar kadra, na nivou dinamike odnosa među likovima, i to sve ne funkcioniše pošto su karakteri ekstremno isprazni i nezanimljivi, na obe strane.
Karakteri u ovom filmu su opšte mesto venegance filma i kada bi se njihova priča brže izlagala, oni bi pili vodu, međutim Wan ih tretira ozbiljno, kao da će nam baš ova priča o karakterima otkriti nešto novo, kao da je ovo film koji zapravo govori o njihovoj unutrašnjoj drami, a nije.
I baš zato, čak i na nivou scenarija, baziranog na knjizi pisca koji je pisao i DEATH WISH, svi veliki obrti i svi kvaliteti spadaju u vašarski dramaturški asortiman, i što je najgore (neću ih odavati) nisu realizovani do kraja.
Na planu tretiranja likova i zapleta i uopšte čitave dramaturške postavke, čini mi se da je DEATH SENTENCE jako sličan nesrećnom JISTORY OF VIOLENCE, s tim što za Cronenbergovo posrnuće nema objašnjenja, a za Wana ima. Naime, na nivou čitave stilizacije, jasno je da Wan ima dosta tanko kako filmsko tako i opšte obrazovanje i da mu konsekventni estetski koncepti uopšte nisu jača strana.
DEATH SENTENCE je toliko oslonjen na tradiciju vengeance filma da se on zaista vrlo lako strukturalno može razložiti i pokazaće se sve Wanove greške-
Čini mi se da je njegova ideja bila da u svom filmu tretira žanrovsku vengeance priču kao realističku dramu, međutim on očigledno ne razume šta je to sve potrebno da bi karakteri stajali u realističkoj drami i kakve su sve psihološke nijanse i razvoj likova nužni da bi to funkcionisalo na iole smislen način.
S druge strane, on je hteo da svoju priču jasno pozicionira i u svet žanrovskog filma, i svet u kome se film dešava aposlutno mnogo više liči na neke žanrovske filmske okolnosti nego na realističan milje. Međutim, zbog opterećenosti pokušajima da stvori realizam, on postaje previše spor za žanrovski konktekst na koji referiše.
Konačno, svetovi koji se sudaraju u filmu su svetovi klišetizirane srednje klase, najbanalnijeg mogućeg viđenja sveta japija, i jednog potpuno arhaičnog pogleda na ulične bitange koji su potpuno carpenterovski freakovi, i nemaju veze ni sa realnošću ni sa savremenim dobom.
I najzad, on ovde jasno uvodi socijalni momenat, iako se jasno vidi da nema pojma o bilo kakvom socijalnom kontekstu i političkom značenju filma. Njegovi junaci su naivni moralni i politički idioti kao i sam autor i momenat u kome svede glavnog junaka na freaka kao što su počinioci zločina prrotiv njegove porodice, Wan misli da to znači sve a to u suštini ne znači aposlutno ništa.
U svakom slučaju, Wan pokazuje koliko je inferioran u odnosu na svoje prethodnike koji su u mnogo skormnijim uslovima, i mnogo surovijim okolnostima uspevali da prave filmove koji znače na više nivoa.
Kad je reč o inscenaciji same akcije, film jeste R. I ima par zgodnih momenata. Pre svega John Leonetti je zanimljivo slikao film, sa dosta pokreta kamere, sa dosta te 80s jednostavnosti koja je karakteristična za akcijaše iz sredine osamdesetih, i to je na momente jako dobro. Leonettijeva fotka je vrlo jasna referenca na 80s akcijaš, i na 80s B-film, i DEATH SENTENCE zaista sve vreme ima tu vrstu B-movie funka u sebi, što je lepo, ali je istovremeno i vrlo artificijelno.
Naročito je artificijelno u najhvaljenijoj sceni,a to je set-piece u garaži, koja je primer jedna od najvećih podvala ove sezone. Naime, koncept te scene je da junak beži od bande i da je to bekstvo kroz garažu dato u jednom kadru. E sad, činjenica da je to dato u jednom kadru podrazumeva da se scena malo sporije razvija nego što bi trebalo i da bi sigurno imala jači tempo da je data iz više pozicija kamere. Međutim, takacv uvod obećava da će i neumitni obračun biti dat iz jednog kadra kao što je recimo urađeno u CHILDREN OF MEN. Međutim, ne, mi dobijamo poteru u jednom kadru ALI ono što je zaista teško dobijamo u najklasičnije postavljenoj i montiranoj sceni, koja je OK, sporadično vrlo zanimljiva, ali je potpuni letdown u odnosu na anticipaciju koju gradi taj dugi kadar pre toga.
Da li treba naglasiti da je taj dugi kadar samo gimmick koji se posle ne ponovi.
Pored simpatične scene u garaži, simpatičan je i napad na porodični dom u kome akcija dobija raimijevske razmere, i uprkos artificijelnosti, uspeva da zabavi. Međutim, akcije nema dovoljno da bi kompenzovala nemušte dramske deonice koje se ponekad i ponavljaju.
U svakom slučaju, DEATH SENTENCE je zanimljiv film, sa dopadljivim detaljima, ali bez kvaliteta koji bi bio nužan da zaista ostane zabeležen u antologiji vengeance filma.
* * 1/2 / * * * *
Moram priznati da mi je ovaj film bio priličan downer posle KINGDOMa pošto Wan nije uspeo da sakrije da je mediokritet ni iza dobre namere i nekoliko lucidnih set-pieceova.
Ja sam bio jedan od onih koji nisu bili idolopoklonici SAWa i čini mi se da je pretvaranje tog koncepta u franšizu upravo pokazalo da je to sve bilo samo jedno malo, svakako dobrodošlo osveženje u horor miljeu te sezone. Već u njegovom sledećem filmu bilo je prilično očigledno da nema tu kontinuiteta u osveženjima.
DEATH SENTENCE je ponovo malo osveženje, i film za koji mi je drago što postoji, ali koji je u svojoj dubokoj suštini jako sporan i tanak, i samim tim nema potencijala da kao SAW ima dalekosežniji uticaj.
Naime, DEATH SENTENCE bi se ukratko mogao definisati kao Wanov pokušaj da snimi svoju varijantu rutinskog vengeance filma na tragu najbanalnije od svih banalnih matrica venegance filma a to je priča o junaku kome su neki ljudi učinili nešto loše i sada on želi da njima učini nešto loše i da im vrati.
I kao takav, taj koncept je potpuno legitiman i ja prvi nemam ništa protiv njega. Međutim, s druge strane, to je koncept koji pije vodu u preciznom, jasno stilizovanom programmeru od sat i po neprestane akcije, kad kažem akcije ne mislim isključivo na suspense scene obračuna već na radnju koja se odvija paklenim tempom i ne ostavlja luft za postavljanje suvišnih pitanja.
Međutim, u ovom filmu, Wan ostavlja jako puno lufta, ima jako puno redundantnih scena, postoje čitave deonice koje bi mogle da lete, pa i tada bi ovaj film bio spor zato što je pretenciozno postavljen, na nivou ritma unutar kadra, na nivou dinamike odnosa među likovima, i to sve ne funkcioniše pošto su karakteri ekstremno isprazni i nezanimljivi, na obe strane.
Karakteri u ovom filmu su opšte mesto venegance filma i kada bi se njihova priča brže izlagala, oni bi pili vodu, međutim Wan ih tretira ozbiljno, kao da će nam baš ova priča o karakterima otkriti nešto novo, kao da je ovo film koji zapravo govori o njihovoj unutrašnjoj drami, a nije.
I baš zato, čak i na nivou scenarija, baziranog na knjizi pisca koji je pisao i DEATH WISH, svi veliki obrti i svi kvaliteti spadaju u vašarski dramaturški asortiman, i što je najgore (neću ih odavati) nisu realizovani do kraja.
Na planu tretiranja likova i zapleta i uopšte čitave dramaturške postavke, čini mi se da je DEATH SENTENCE jako sličan nesrećnom JISTORY OF VIOLENCE, s tim što za Cronenbergovo posrnuće nema objašnjenja, a za Wana ima. Naime, na nivou čitave stilizacije, jasno je da Wan ima dosta tanko kako filmsko tako i opšte obrazovanje i da mu konsekventni estetski koncepti uopšte nisu jača strana.
DEATH SENTENCE je toliko oslonjen na tradiciju vengeance filma da se on zaista vrlo lako strukturalno može razložiti i pokazaće se sve Wanove greške-
Čini mi se da je njegova ideja bila da u svom filmu tretira žanrovsku vengeance priču kao realističku dramu, međutim on očigledno ne razume šta je to sve potrebno da bi karakteri stajali u realističkoj drami i kakve su sve psihološke nijanse i razvoj likova nužni da bi to funkcionisalo na iole smislen način.
S druge strane, on je hteo da svoju priču jasno pozicionira i u svet žanrovskog filma, i svet u kome se film dešava aposlutno mnogo više liči na neke žanrovske filmske okolnosti nego na realističan milje. Međutim, zbog opterećenosti pokušajima da stvori realizam, on postaje previše spor za žanrovski konktekst na koji referiše.
Konačno, svetovi koji se sudaraju u filmu su svetovi klišetizirane srednje klase, najbanalnijeg mogućeg viđenja sveta japija, i jednog potpuno arhaičnog pogleda na ulične bitange koji su potpuno carpenterovski freakovi, i nemaju veze ni sa realnošću ni sa savremenim dobom.
I najzad, on ovde jasno uvodi socijalni momenat, iako se jasno vidi da nema pojma o bilo kakvom socijalnom kontekstu i političkom značenju filma. Njegovi junaci su naivni moralni i politički idioti kao i sam autor i momenat u kome svede glavnog junaka na freaka kao što su počinioci zločina prrotiv njegove porodice, Wan misli da to znači sve a to u suštini ne znači aposlutno ništa.
U svakom slučaju, Wan pokazuje koliko je inferioran u odnosu na svoje prethodnike koji su u mnogo skormnijim uslovima, i mnogo surovijim okolnostima uspevali da prave filmove koji znače na više nivoa.
Kad je reč o inscenaciji same akcije, film jeste R. I ima par zgodnih momenata. Pre svega John Leonetti je zanimljivo slikao film, sa dosta pokreta kamere, sa dosta te 80s jednostavnosti koja je karakteristična za akcijaše iz sredine osamdesetih, i to je na momente jako dobro. Leonettijeva fotka je vrlo jasna referenca na 80s akcijaš, i na 80s B-film, i DEATH SENTENCE zaista sve vreme ima tu vrstu B-movie funka u sebi, što je lepo, ali je istovremeno i vrlo artificijelno.
Naročito je artificijelno u najhvaljenijoj sceni,a to je set-piece u garaži, koja je primer jedna od najvećih podvala ove sezone. Naime, koncept te scene je da junak beži od bande i da je to bekstvo kroz garažu dato u jednom kadru. E sad, činjenica da je to dato u jednom kadru podrazumeva da se scena malo sporije razvija nego što bi trebalo i da bi sigurno imala jači tempo da je data iz više pozicija kamere. Međutim, takacv uvod obećava da će i neumitni obračun biti dat iz jednog kadra kao što je recimo urađeno u CHILDREN OF MEN. Međutim, ne, mi dobijamo poteru u jednom kadru ALI ono što je zaista teško dobijamo u najklasičnije postavljenoj i montiranoj sceni, koja je OK, sporadično vrlo zanimljiva, ali je potpuni letdown u odnosu na anticipaciju koju gradi taj dugi kadar pre toga.
Da li treba naglasiti da je taj dugi kadar samo gimmick koji se posle ne ponovi.
Pored simpatične scene u garaži, simpatičan je i napad na porodični dom u kome akcija dobija raimijevske razmere, i uprkos artificijelnosti, uspeva da zabavi. Međutim, akcije nema dovoljno da bi kompenzovala nemušte dramske deonice koje se ponekad i ponavljaju.
U svakom slučaju, DEATH SENTENCE je zanimljiv film, sa dopadljivim detaljima, ali bez kvaliteta koji bi bio nužan da zaista ostane zabeležen u antologiji vengeance filma.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment