Pogledali smo na našoj redovnoj projekciji u ponedeljak ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA Milana Jelića.
S jedne strane, naravno, čudno je gledati demise čoveka koji je bio tako bitan u Crnom talasu, naročito ako imamo u vidu da je svoje razne šund projekte radio u periodu kada je zaista imao priličnu moć da snima filmove i kada je verovatno imao veći kredibilitet nego na samom početku kada je kao student maltene snimio BUBAŠINTERA.
ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA je rip-off TOOTSIE smešten u okolnosti jugoslovenske diskografske industrije, i u suštini je želeo da se posluži istim mitemama pa čak i tehnikama realizacije kao i ovaj klasik. Naime, ulogu muškarca koji se prerušava u ženu igra Milan Gutović, jedan od naših najbriljantnijih glumaca (koji inače ima fetiš za prerušavanja u žene, to je radio i u LAFU U SRCU Miće Miloševića) čija je funkcija očigledno bila da ponovi glumačku bravuru kakvu je kod Nicholsa ima Dustin Hoffman i to je negde jasno. Ovakvo očekivanje je sasvim logično, imajući u vidu Gutovićev beskrajni talenat. Međutim, u ovom filmu, on nije napravio glumačku bravuru kakvu je trebalo da napravi, i njegivi prerušavanje je više na nivou prerušavanja u kome nema iluzije da je prerušeni muškarac zapravo žena kakvo imamo u SOME LIKE IT HOT. Međutim, karakter je postavljen baš kao Tootsie tako da ovakva gluma u spoju sa karakterom uopšte ne pije vodu.
Sam estradni milje je dat vrlo flah, bez neke dubine i autentične integracije estradnih zvezda u zaplet. Za estradne zvezde ovaj film služi kao showcase, što jeste svojevrsno priznanje moći filma kao medija u tom trenutku pošto bez ikakvog problema kroz ovo ostvarenje prodefiluju Boris Novković, Mira Kosovka i Zorica Brunclik što samo pokazuje koliko je televizija tada bila nedostupna i koliko je film apsolutno bio deo javnog mnjenja. Šteta je što estrada nije istinski integrisana u ovu priču kao što je to recimo urađeno u SOKU OD ŠLJIVA.
Na nivou scenarističkog koncepta Veroslava Rančića, očigledno je da neke inicijalno zanimljive scenarističke ideje nisu uopšte realizovane.
Naime, recimo melodrama kao vrlo moralistički žanr ne samo da nije razvijena i da odnosi među likovima nisu dovoljno profilisani već nema ni tu jasnu moralnu liniju u kojoj na kraju ljubav nalaze oni koji su je zaslužili. Žiki, Kuncu i meni se, recimo, sasvim legitimno činilo da će se sve završiti time što će se smuvati Tootsie i urednica programa u fabrici ploča pošto je Tootsie u jednom trenutku pruzela ulogu ramena za plakanje dok se ljubavnik za to vreme, od početka do kraja uglavnom vrlo dosledno ponašao kao svinja. Međutim, ne, na kraju ona ipak poveruje ljubavniku-novinaru, a mi pošto su karakteri samo skica treba da mislimo kako to nije bilo puko vađenje nego istinsko pokajanje.
S druge strane, u pitanjima srca, Tootsie je prilično ponese kao fer lik, ne samo da ne savetuje urednicu protiv novinara nego je ni ne iskorsiti dok spava pored njega za šta smo mi navijali sve vreme narećene scene, ali na kraju potpuno neopravdano ostaje sam. Jedini potencijalno subverzivni melodramski momenat oko ovog lika ostajeto što u maniru da niko nije savršen, direktor izdavačke kuće hoće da bude sa njim i kad se ispostavi da je muško, i to ne samo na rečima, već i kroz skidanje maske.
Isto tako, iako u samu gender bending situaciju unosi par potencijalno hilarious elemenata, recimo twist kad se ispostavi da je istrandžirani Lane trudan, on ih ne crpi do kraja već završavaju na nivou one-linera.
Na planu scenografije, Jugoslavija u kojoj se dešava ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA sporadično deluje vrlo civilizovano, izabrane su pristojnoizgledajuće novogradnje da budu backdrop nekih scena, ali naročit curio su posteri u prostorijama diskografskih kuća na kojima se pored folk starova sporadično ponavlja i poster sa nekim rastamanom, možda je to čak i Marley, mada treba ovberiti još jednom.
Konačno, zanimljiv je socjalni kontekst u kome se dešava cela ova priča. Naime, film svakako spada u podžanr socijalističkog slepstika koji je započeo Siniša Pavić i koji dostiže svoje kreativne vrhunce u klasicima kao što su TESNA KOŽA i POLTRON. Međutim, za razliku od autohtonog socijalističkog slepstika koji je radio Pavić i kultivisanog socijalističkog slepstika koji je pisao Predrag Perišić, a imajući u vidu da su ovo dva stuba oslonca ovog pravca u našoj kinematografiji, Rančić i Jelić (koji je u principu perišićevac) uvode jednu vrlo specifičnu dozu uvezenih holivudskih idioma.
Naime, Pavić i Perišić su u svoju komediju redovno uvodili apsurde socijalističkog društva i samoupravnog sistema, i do vrhunca su doveli mitologiju radničkih saveta, bodova za stan, regresa, toplog obroka i sl. Njihove komedije su se bavile sukoba slackera i korupcionaša u socijalističkom sistemu. Međutim, Jelić i Rančić ovde uvoze dosta holivudksih mitema. Oni potpuno odbacuju smisao socijalističkog sistema i svi predstavnici samoupavljanja su korumpirane budale bez ikakve vere u sistem. Diskografske kuće apsolutno funkcionišu po komercijalnim principima a tako i izgledaju kada se unutra uđe. Štaviše, u ovom filmu se pojavljuju vlasnici privatnih preduzeća i saradnici tabloidnih medija, ali u njihovom amoralnom univerzumu, oblik vlasništva nije redeeming feature tako da su privatnici u jasnom dosluhu sa dekadentnom birokratijom.
Upravo taj vitalni amoral, sudar obezglavljenog socijalizma i oportunog kapitalizma, smrt pravila melodrame i loš gender bending pokazuju jednu potpunu dekadenciju društva koje je sposobno da proizvede ovakav film. Dominantan osećaj koji smo imali gledajući ovaj film jeste koliko su dekadentne okolnosti u kojima je nastajao, i baš zbog tog sumanuto snažnog zeitgeista ovaj film vredi overiti.
* * / * * * *
S jedne strane, naravno, čudno je gledati demise čoveka koji je bio tako bitan u Crnom talasu, naročito ako imamo u vidu da je svoje razne šund projekte radio u periodu kada je zaista imao priličnu moć da snima filmove i kada je verovatno imao veći kredibilitet nego na samom početku kada je kao student maltene snimio BUBAŠINTERA.
ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA je rip-off TOOTSIE smešten u okolnosti jugoslovenske diskografske industrije, i u suštini je želeo da se posluži istim mitemama pa čak i tehnikama realizacije kao i ovaj klasik. Naime, ulogu muškarca koji se prerušava u ženu igra Milan Gutović, jedan od naših najbriljantnijih glumaca (koji inače ima fetiš za prerušavanja u žene, to je radio i u LAFU U SRCU Miće Miloševića) čija je funkcija očigledno bila da ponovi glumačku bravuru kakvu je kod Nicholsa ima Dustin Hoffman i to je negde jasno. Ovakvo očekivanje je sasvim logično, imajući u vidu Gutovićev beskrajni talenat. Međutim, u ovom filmu, on nije napravio glumačku bravuru kakvu je trebalo da napravi, i njegivi prerušavanje je više na nivou prerušavanja u kome nema iluzije da je prerušeni muškarac zapravo žena kakvo imamo u SOME LIKE IT HOT. Međutim, karakter je postavljen baš kao Tootsie tako da ovakva gluma u spoju sa karakterom uopšte ne pije vodu.
Sam estradni milje je dat vrlo flah, bez neke dubine i autentične integracije estradnih zvezda u zaplet. Za estradne zvezde ovaj film služi kao showcase, što jeste svojevrsno priznanje moći filma kao medija u tom trenutku pošto bez ikakvog problema kroz ovo ostvarenje prodefiluju Boris Novković, Mira Kosovka i Zorica Brunclik što samo pokazuje koliko je televizija tada bila nedostupna i koliko je film apsolutno bio deo javnog mnjenja. Šteta je što estrada nije istinski integrisana u ovu priču kao što je to recimo urađeno u SOKU OD ŠLJIVA.
Na nivou scenarističkog koncepta Veroslava Rančića, očigledno je da neke inicijalno zanimljive scenarističke ideje nisu uopšte realizovane.
Naime, recimo melodrama kao vrlo moralistički žanr ne samo da nije razvijena i da odnosi među likovima nisu dovoljno profilisani već nema ni tu jasnu moralnu liniju u kojoj na kraju ljubav nalaze oni koji su je zaslužili. Žiki, Kuncu i meni se, recimo, sasvim legitimno činilo da će se sve završiti time što će se smuvati Tootsie i urednica programa u fabrici ploča pošto je Tootsie u jednom trenutku pruzela ulogu ramena za plakanje dok se ljubavnik za to vreme, od početka do kraja uglavnom vrlo dosledno ponašao kao svinja. Međutim, ne, na kraju ona ipak poveruje ljubavniku-novinaru, a mi pošto su karakteri samo skica treba da mislimo kako to nije bilo puko vađenje nego istinsko pokajanje.
S druge strane, u pitanjima srca, Tootsie je prilično ponese kao fer lik, ne samo da ne savetuje urednicu protiv novinara nego je ni ne iskorsiti dok spava pored njega za šta smo mi navijali sve vreme narećene scene, ali na kraju potpuno neopravdano ostaje sam. Jedini potencijalno subverzivni melodramski momenat oko ovog lika ostajeto što u maniru da niko nije savršen, direktor izdavačke kuće hoće da bude sa njim i kad se ispostavi da je muško, i to ne samo na rečima, već i kroz skidanje maske.
Isto tako, iako u samu gender bending situaciju unosi par potencijalno hilarious elemenata, recimo twist kad se ispostavi da je istrandžirani Lane trudan, on ih ne crpi do kraja već završavaju na nivou one-linera.
Na planu scenografije, Jugoslavija u kojoj se dešava ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA sporadično deluje vrlo civilizovano, izabrane su pristojnoizgledajuće novogradnje da budu backdrop nekih scena, ali naročit curio su posteri u prostorijama diskografskih kuća na kojima se pored folk starova sporadično ponavlja i poster sa nekim rastamanom, možda je to čak i Marley, mada treba ovberiti još jednom.
Konačno, zanimljiv je socjalni kontekst u kome se dešava cela ova priča. Naime, film svakako spada u podžanr socijalističkog slepstika koji je započeo Siniša Pavić i koji dostiže svoje kreativne vrhunce u klasicima kao što su TESNA KOŽA i POLTRON. Međutim, za razliku od autohtonog socijalističkog slepstika koji je radio Pavić i kultivisanog socijalističkog slepstika koji je pisao Predrag Perišić, a imajući u vidu da su ovo dva stuba oslonca ovog pravca u našoj kinematografiji, Rančić i Jelić (koji je u principu perišićevac) uvode jednu vrlo specifičnu dozu uvezenih holivudskih idioma.
Naime, Pavić i Perišić su u svoju komediju redovno uvodili apsurde socijalističkog društva i samoupravnog sistema, i do vrhunca su doveli mitologiju radničkih saveta, bodova za stan, regresa, toplog obroka i sl. Njihove komedije su se bavile sukoba slackera i korupcionaša u socijalističkom sistemu. Međutim, Jelić i Rančić ovde uvoze dosta holivudksih mitema. Oni potpuno odbacuju smisao socijalističkog sistema i svi predstavnici samoupavljanja su korumpirane budale bez ikakve vere u sistem. Diskografske kuće apsolutno funkcionišu po komercijalnim principima a tako i izgledaju kada se unutra uđe. Štaviše, u ovom filmu se pojavljuju vlasnici privatnih preduzeća i saradnici tabloidnih medija, ali u njihovom amoralnom univerzumu, oblik vlasništva nije redeeming feature tako da su privatnici u jasnom dosluhu sa dekadentnom birokratijom.
Upravo taj vitalni amoral, sudar obezglavljenog socijalizma i oportunog kapitalizma, smrt pravila melodrame i loš gender bending pokazuju jednu potpunu dekadenciju društva koje je sposobno da proizvede ovakav film. Dominantan osećaj koji smo imali gledajući ovaj film jeste koliko su dekadentne okolnosti u kojima je nastajao, i baš zbog tog sumanuto snažnog zeitgeista ovaj film vredi overiti.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment