POWER OF GRAYSKULL: THE DEFINITIVE HISTORY OF HE-MAN AND THE MASTERS OF THE UNIVERSE

POWER OF GRAYSKULL: THE DEFINITIVE HISTORY OF HE-MAN AND THE MASTERS OF THE UNIVERSE Randalla Lobba i Roberta McCalluma, zanimljiv je na mnogo dubljem nivou od pukog istraživanja jednog fenomena koji je bio vrlo bitan za moju generaciju. Štaviše, mogu reći da mi je kao nekome ko je jako voleo Masterse, ponajmanje bila zanimljiva ta vrlo zanimljiva istorijska dimenzija ovog filma koja je inače besprekorno pripremljena i izložena. Naime, iza priče o istorijatu Mattelove linije igračaka iz koje je proizašla ozbiljna multimedijalna franšiza, dobijamo jednu od onih paradigmatičnih postavki gde "mali događaj" prikazuje velike tokove.

Mastersi su bili industrija od milijardu dolara, ali zapravo oni su pored pop kulturnog fenomena po mnogo čemu bili vododelnica u domenu medijske reprezentacije igračaka, upliva medija u njihovu promociju, načina na koji su psiholozi i pedagozi uticali na razvoj određenih narativa, i naravno u tom neverovatnom preplitanju softvera i hardvera, petparačkih sadržaja, infantilnosti, kapitala i ozbiljnih intelektualnih kapaciteta koji su bili dostupni velikim korporacijama.

Danas su filmovi po igračkama uobičajena stvar, ali u vreme kada su nastali Mastersi, stvari su išle obrnutim tokom. Isto tako, ovde su vrhunski kreativci poput J. Michaela Straczynskog dolazili u opticaj tek onda kada su osnovne ideje postavili neki inženjeri i dizajneri sa limitiranom maštom, slično kao danas kad oskarovci lome glavu kako da ekranizuju stripove koji nisu mišljeni kao visoka umetnost.

U jedan bitan narativ mog detinjstva bili su uključeni ljudi od polu-morona do genija, i svi oni zajedno su istovremeno smišljali kako da uzmu pare od dece, odnosno roditelja pritisnutih dečjim željama, ali i da ne budu previše pogođeni pritiscima raznih watchdogova koji su u to vreme postajali vrlo moćni.

Stoga su Mastersi zbilja spoj slučajnosti, spontane inspiracije, brojnih anketa i istraživanja, igre slučaja da je CONAN THE BARBARIAN ispao R-rated film itd. Međutim, isto tako, ovaj film je na neki način i prikaz potrošnosti tog mitosa, odnosno objašnjenje zašto oni uprkos arhetipskim i mitskim obrascima, nikada nisu postali esencijalne lutke kao što su recimo Barbike, da u ovom kontekstu ne pominjemo klasike druge vrste igranja, kao što su Lego kockice.

POWER OF GRAYSKULL je u produkcionom smislu eksluzivno realizovan. Sadrži sve ključne video materijale, poput inserata iz Goddardovog filma ili animirane serije, ima zaista sve ključne sagovornike, i nudi ubedljivu usmenu istoriju, istovremeno pitko, zanimljivo, hronološki i precizno. Ja volim tu vrstu dokumentarnih filmova iz kojih zainteresovani ljudi mogu nešto da nauče.

Otud ona velika priča o kojoj sam govorio proističe više iz mog čitanja ovog filma, ali ne i iz učitavanja, što mislim da je jako bitno. Na neki način, možemo reći da je sam nastanak Mastersa po mnogo čemu bio sličan igranju jer je prosto baziran na čitavom nizu spojeva koji su po svom bezobrazluku, snalažljivosti i nesputanosti često krajnje detinjasti. Otud taj detinjasti anything goes pristup možda i jeste zaslužan za tako snažnu ali kratkotrajnu vezu između dece i ove priče. 

* * * 1/2 / * * * *

ARIZONA

ARIZONA Jonathana Watsona je produkcija Danny McBridea, Jody Hilla i ekipe. Reč je o filmu koji je okupio vrsnu indie glumačku ekipu koju predvode Rosemarie DeWitt i Danny McBride, sa Luke Wilsonom i Seth Rogenom koji se ubacuju iz drugog plana. Ova glumačka podela sama po sebi sugeriše da bi film mogao biti ozbiljan domet a to ARIZONA nije. Ona međutim jeste deo jednog kompetentnog, elementarno duhovitog derivata BLOOD SIMPLEa Braće Coen smeštenog u uvodne mesece kraha tržišta nekretnina 2009. godine. I kao takva, ARIZONA ne samo kroz podelu nego i kroz lociranje priče u tako pregnantan istorijski trenutak koketira sa pretencioznošću.

Međutim, ARIZONA je crnohumorni slasher u kome Danny McBride igra očajnika koji otkriva svog unutrašnjeg psihopatu i ubicu kada slučajno ubije svog agenta za nekretnine a onda upadne u nesporazum sa potencijalnim svedocima.

U određenom smislu, ARIZONA zapravo ima zametke višeslojnog rada jer Danny McBride igra svog tipičnog man childa čija je sujeta je povređena krahom tržišta nekretnina koje ga je razotkrilo kao gubitnika i budalu. Međutim, film je nekako mehaničan u tome kako se okolnosti razvijaju, uprkos tome što čak na žanrovskom planu nudi nekoliko zanimljivih rešenja i dobro postavljenih situacija.

Lokacija opustelog gated communityja u kome se veći deo filma i potere dešava izgleda odlično i uklapa se u kontekst priče, praveći efektnu spregu između epohe i zapleta.

Watson se solidno snalazi u balansu komedije, trilera i horora ali u većem delu trajanja nedostaje neki "pečat" koji bi dao svemu ovome osobenost. Watson je dugogodišnji pomoćnik režije baš na Rogenovim i McBrideovim projektima i ARIZONA je tehnički na solidnom nivou ali joj fali taj detalj koji će učiniti da svi elementi profunkcionišu punom snagom.

Iznad svega, ARIZONA je dinamičan i zabavan film, i u tom pogledu ona ispunjava i više nego uspešno svoju repertoarsku funkciju. Stoga, publici koja ne zapaža nedostatak tog "kohezivnog" faktora i "pečata", utisak ovog filma može biti i za * * *.

* * 1/2 / * * * *

SUMMER OF 84

Kinematografski kolektiv RKSS je posle uspešnog debija TURBO KID koji je bio 80s throwback na podžanr postapokaliptičnog akcijaša, u filmu SUMMER OF 84 snima svoj odgovor na Amblin filmove osamdesetih i kombinaciji sa drugim stephenkingovskim propertyjima i slasherima tog vremena. Za razliku of TURBO KIDa koji je bio crowdfundovana zabava, delom rekreacija žanra ali najpre njegova dekonstrukcija i parodija, pa samim tim nije ni mogao biti ugrožen mejnstrim konkurencijom, SUMMER OF 84 je u bitno drugačijoj poziciji. Serije poput STRANGER THINGS ili filmovi poput THE BABYSITTERa su nešto što mu na neki način konkuriše.

SUMMER OF 84 je po senzibilitetu drugačiji od STRANGER THINGS jer ne sadži elemente supernatural misterije, samim tim ni SFa, ali epoha je ista. Reč je o 1984. i grupi klinaca, u ovom slučaju petnaestogodišnjaka koji koriste raspust da bi ulovili serijskog ubicu i sanjarili o seksu. 

SUMMER OF 84 najviše nedostataka upravo ima u tom domenu trilerske mehanike. Nikada ne uspeva da proizvede autentičan suspense i u određenom smislu može se reći da je u tom aspektu ovo više imitacija trilera nego istinski triler.

Ali atmosfera vremena o kom film govori, odnos prema junacima i njihova stanja su vrlo autentični i ubedljivi. Otud, ako je ipak izgradnja likova ono što je teži deo nastanka filma u tome Francois Simard, Anouk Whissell i Yoann-Karl Whissell rade izvanredan posao. U tom pogledu, trilerski aspekt deluje kao nema vrsta mehanika, nekakvog kostura na kome autori grade stvari koje njih zanimaju, a to su sećanja na detinjstvo, na filmove, prilika da se čuje muzika koja im se sviđa. I kad imamo u vidu tu nameru, urađen je uspešan posao.

Segment sa kojim imam najviše problema jeste sam kraj filma u kome iz nekog razloga samo dva od četiri glavna junaka dobijaju protagonizam, dok preostala dva stalna i jedan pridruženi član ekipe bivaju ostavljeni po strani.

SUMMER OF 84 donosi još jednu odličnu rolu Judaha Lewisa kog smo upoznali u McGjevom THE BABYSITTERu. On ovde više nije mališan već je nešto stariji ali je i dalje vrlo harizmatičan kao teen junak. Graham Verchere kanaliže mladog Tom Hollanda u glavnoj ulozi i vrlo je solidan.

U nekoliko navrata SUMMER OF 84 uspeva da prezupči na teritoriju nesputanog uživanja u mladosti kao THE BABYSITTER (koji to doduše radi češće i posle gledanja ovog filma bih ga rado reprizirao), i sve vreme vibrantno evocira uspomenu na epohu čija su “deca” sada u poziciji da kreiraju. Uprkos tome što se SUMMER OF 84 može ubrojati u one filmove koji evociraju uspomenu na filmove iz omiljenih epoha kroz to što u njih smeštaju, i dalje na kraju zaslužuje da bude smešten u afirmativan deo tog spektra.

* * * / * * * *

ADRIFT

ADRIFT Baltasara Kormakura snimljen je po istinitoj priči koja je zanimljiva kao kuriozitet ali kada se gleda kao film, izgleda kao medikritetska varijacija na čitav niz survival trilera koji su se pojavili u proteklih desetak godina. Čak i ono što je inovacija u ovom slučaju, odnosno što ga čini jedinstvenim viđeno je kao efekatn detalj u jednom od najpoznatijih survival trilera naše epohe.

Otud, ADRIFT čak i tamo gde misli da nudi veliku inovaciju apravo ne nudi ništa novo, i deluje maltene banalno, vukući nenamerno i u pravcu treša.

Kormakur je na ovom filmu skupio više nego kredibilnu ekipu saradnika, pre svih velikog direktora fotografije Roberta Richardsona koji je sve ovo snimio efektno ali bez nekog velemajstorskog pečata koji krasi njegove najimpresivnije saradnje sa Scorseseom, Stoneom ili Tarantinom. ADRIFT pomalo svedoči o tome da se Richardsonov notorno izbirljiv pristup karijeri pomalo već ofucao.

S druge strane, Shailene Woodley je verovatno želela da dobije survival triler koji će njoj biti showcase, u tradiciji koju je počeo Tom Hanks pa sve do danas, ali ADRIFT prosto nije dovoljno zanimljiv i upečatljiv film da bi ona mogla glumački da ga kapitalizuje. Stoga, ona je ovde napravila film posvećen sebi, sa sobom u centru pažnje ali deluje da nekog dalekosežnog efekta sve ovo neće imati. Ako Woodleyevu uporedimo sa Jennifer Lawrence, onda je ovo svakako manje hrabar koncept za star vehicle od njenih, ali u tom pogledu je i manje rizičan kada ne pogodi u potpunosti.

ADRIFT je zakasneo film. Stoga, ako bi naišao na gledaoca koji nikada nije gledao moderne survival trilere mogao bi steći određene simpatije. 

* * / * * * *

GRANT MORRISON: TALKING WITH GODS

GRANT MORRISON: TALKING WITH GODS Patricka Meaneya je dokumentarni film o Grantu Morrisonu u kome on govori o sebi zajedno sa svojim savremenicima i saradnicima. Ovo je više talking heads nego talking with gods dokumentarac ali Morrison je zanimljiv čovek, pa i ovakvi hagiografski sadržaji o njemu nisu nezanimljivi. TALKING WITH GODS nema neku vrednost kao film ali manje-više sada je jasno šta je osnovni izvor mnogim biografskim člancima o Morrisonu.

* * / * * * *

ARMOMURHAAJA

ARMOMURHAAJA Teemu Nikkija je zanimljiv finski crnohumorni triler o seoskom automehaničaru koji jeftinije od lokalne veterinarske stanice eutanazira životinje, mahom kućne ljubimce. Problemi sa njim nastaju zbog toga što se u njeovom pozivu prepoznaju određene psihičke tegobe koje ga navele da postane eutanazator u čitavom procesu pristupa sa određenom filozofijom i pokušajem da proceni i razume patnju životinje.

Kada jednog dana proceni kako jedan pas koji pripada lokalnom ekstremnom desničaru ne treba da bude eutanaziran, upada u nevolje jer se ovaj svojim prijateljima pohvalio da je sam presudio ljupkoj životinji. Taman kada je na putu da sredi život i pronađe podjednako uvrnutu životnu saputnicu koji zanimaju erotska asfiksijacija ali i eutanaziranje ljudi, on mora da se bori za život protiv pobesnelih lokalnih đilkoša.

Nikkijev film je atmosferičan i uprkos tome što na nivou sinopsisa nosi dosta exploitation atmosfere zapravo je više arty no ne izbegava sirovost karakterističnu 70s exploitationu ali i savremenom art houseu. U svakom slučaju koketira sa oba ova usmerenja s tim što mi se čini da je sigurniji upravo na art house terenu, kao mali nevaljali arty triler.

Fotografija Sari Aaltonena doprinosi atmosferičnosti i ubedljivosti a celokupan produkcioni dizajn je besprekoran, uverljiv a opet "povišen" taman na onaj način kako treba ovoj vrsti priče.

Teemu Nikki nije loše prošao sa ovim filmom na festivalima. Osvojio je nekoliko bitnih nagrada u Tokiju.

* * * / * * * *

THE SPY WHO DUMPED ME

THE SPY WHO DUMPED ME Susanne Fogel je jedna od onih akcionih komedija koje češće znaju da ne funkcionišu. Međutim, ovog puta, dobili smo film koji je vrlo efektan, podjednako u domenu komedije i akcije, i da nema poneke neizbrušenosti, ponekog stilskog disbalansa u odnosu komedije i akcije, govorili bismo o klasiku žanra.

Mila Kunis i Kate McKinnon igraju dve obične američke ženske, ne nužno priglupe, ali svakako limitirane koje upadaju u međunarodnu špijunsku intrigu kada se ispostavi da je momak jedne od njih dve bio internacionalni špijun. One polaze u srednju Evropu ne bi li isporučile nešto što je bila njegova želja na samrti i upadaju u kovitlac dešavanja u kome se preprliću humor EUROTRIPa i akcija na tragu TAKENa.

Ako je prošle godine HITMAN'S BODYGUARD bio to prijatno inenađenje u žanru akcione komedije, onda je to THE SPY WHO DUMPED ME ove godine, s tim što su u Hughesovom filmu igrale već išlifovane akcione zvezde. Mila Kunis i Kate McKinnon to nisu, one su komičarke ali Susanna Fogel prilično trelo uspeva da ih uklopi u dobru, čak prilično tvrdu akciju u kojoj istočnoevropski second unit iznova pokazuje da može da pruži jako puno lepih stvari. Komedija je unutar akcije fino uklopljena, smeh i krv idu vrlo dobro zajedno i iskreno se nadam da će ovaj film, uprkos tome što nije zapalio blagajne biti dobra referenca za dalje angažmane Susanne Fogel jer se ona u svemu ovome izuzetno dobro snašla.

Kada se na špici prepoznaju znalci poput Rona Howarda i Briana Grazera, naravno, ni ne treba da čudi da je film postigao dosta visok nivo. Jedan dosta bitan deo mlake recepcije ovog filma jeste i to što se od njega nije mnogo ni očekivalo, ali i činjenica da se po pravilu, barem kod kritike od ovakvih filmova ne očekuje mnogo. Tokom leta zagušenog blokbasterima, ostao je na ničijoj zemlji gde bi morala publika sama da ga otkrije. A danas, prosto nije vreme za ovakve filmove.

U svakom slučaju, u odnosu na SPY i slično smeće koje je i dobro prolazilo i bilo hvaljeno THE SPY WHO DUMPED ME je ozbiljna kinematografija i treba da ga pogledaju svi one koje ovi žanrovi zanimaju a naročito filmadžije koje takvi hibridi i kreativno privlače.

* * * / * * * *

GASHI

GASHI Tae-gyun Kima, na Zapadu poznat kao INNOCENT CRUSH, prilično je generički triler o mladoj gimnazijalki koja se zaljubi u svog profesora fizičkog i njihov odnos polazi putem nekakve "fatalne privlačnosti", ali u okolnostima krajne artificijelnog i nategnutog koncepta odnosa među likovima. Otud ni suspense koji se generiše kroz priču nije autentičan već tropey i više nervira gledaoca nego što ga uzbuđuje.

Tae-gyun Kim u pojedinim deonicama nudi neka relativno elegantna rešenja ali GASHI mahom ostaje duboko u donjem domu južnokorejske trilerske ponude. Šteta, ovo ovog reditelja sam očekivao mnogo više posle uspelog akcijaša VOLCANO HIGH.

* 1/2 / * * * *

HEVI REISSU

Juuso Laatio i Jukka Vidgren režirali su HEVI REISSU, finsku rokenrol komediju koja je izašla u prvom kvartalu ove godine i smatram da zaslužuje određeni nivo internacionalne pažnje. Metalci su oduvek bili zanimljiv osnov za komediju sa svojom ikonografijom i odanošću muzici koju vole a nordijski predstavnici žanra, i u muzici i u filmu otišli su daleko u tom pravcu. Otud ne čudi da su Finci snimili film u kome kada junaci koji su slični onima iz WAYNE'S WORLDa konačno zapevaju svoju pesmu to svakako neće biti Queen već postapocalyptic-symphonic-goatgrinding-doom-štaveć.

Film govori o malom seoskom metal bendu koji dobija priliku da nastupi na velikom norveškom festivalu. Kako se vesti o tom nastupu šire tako članovi benda koji su dotle bili nipodaštavani počinju da stiču poštovanje meštana i male beneficije. Međutim, kako se nastup približava, ispostavlja se da je taj nastup bio samo pevačevo trčanje pred rudu i da nikakav poziv nije stigao.

Laatio i Vidgren u vizuelnom smislu imaju rudimentaran izraz a stil glume i komedije je konvencionalan, bez nekih ukrasa moderne komedije, naročito ne one "koja nije smešna". Međutim, unutar svega toga oni uspevaju da nađu dosta elemenata koji uspevaju da komuniciraju sa publikom izvan Finske. Ljubiteljima metala će mnoge reference biti i zanimljivije nego onima koji su usputno upoznati sa temom ali na svu sreću komedija je univerzalna i neće stariti kako se bude gubilo sećanje na ono što se pominje.

* * * / * * * *

BULHANDANG

BULHANDANG Sung-hyun Byuna je prikazan na kanskom festivalu. Na Zapadu je poznat pod engleskim nazivom THE MERCILESS. Reč je o još jednom južnokorejskom gangsterskom filmu koji nažalost ni na koji način ne doprinosti tradiciji ovog izuizetno bogatog žanra. Struturalno je postavljen slično DEPARTEDu i pokušava da prati jednu priču o osveti i infiltraciji u dva vremena, ali time ništa ne dobijamo osim što imamo dve linije priče kakve smo viđali i previše puta.

Rediteljske virtuoznosti nema i zamor pripovedačkog materijala ne biva nadoknađen na bilo koji način kroz veštinu realizacije. Štaviše, realizacija svojim rutinerstvom upravo podseća na to koliko je sve ovo odavno potrošeno.

* 1/2 / * * * *

DOO NAMJA

DOO NAMJA Seong Tae-Leeja, na engleskom DERAILED, zanimljiv je južnmokorejski urbani krimić sa jakom socijalnom dimenzijom. Priča prati par tinejdžera čija akcija iznude polazi nizbrdo i devojka završava kao konkubina u jednom karaoke baru dok ne otplati svoj dug. Njen momak pokušava da skupi novac da isplati gazdu karaoke bara i da je izbavi, ali okolnosti su izrazito nepovoljne. No, ni vlasniku bara život nije jedostavan i pritisci te dve jakwe nevolje rezultiraju eksplozivnim sukobom i tragičnim ishodom.

DOO NAMJA je snimljen sa dosta nervoznom kamerom, sa ramena, koja je više svojstvena nezavisnom evropskom filmu ili evropskom art houseu. U tom pogledu, DOO NAMJA dosta odstupa od decentnog, mirnijeg stila na koji nas je navikao južnokorejski film i možemo reći da je u postupku izuzetno vesternizovan. Međutim, u samom prikazu miljea je vrlo ubedljiv, lokalan u najboljem smislu i samim tim autentičan, zadirući duboko u socijalne tenzije kroz par excellence korejsku ikonografiju.

DOO NAMJA nije film velikog zahvata ali je vrlo efektan na tom polju koje je zauzeo i kom se posvetio.

* * * / * * * *

UPGRADE

UPGRADE Leigh Whannella je obećavao neku vrstu blomkampovskog ugođaja u trejlerima, međutim, na kraju se sveo na relativno oprijatan exploittaion film u scenama akcije i nažalost krajnje mediokritetski futuristički tech noir u "mirnijim" scenama kojih nažalost ima isuviše. Na kraju, verujem da je Whannell itekako pored exploitationa i akcije želeo da ispriča priču, i da nam izloži tu neku misteriju, međutim, ona je toliko generička, toliko je iz aviona jasno šta je misterija, i ceo imagianrij je viđen toliko puta, da te "mirne scene" deluju kao kupovanje vremena dok se ne zapuca ili ne započne tuča.

Whannell nije prva liga filmmakera i u njegovom opusu ovo je svakako jedno od boljih ostvarenja, i jedna od boljih prilika koje je dobio od kada se razdvojio od Jamesa Wana. Dok Wan naizmenično radi high concpet horore i studio-spektakle, bez jačeg autorskog pečata, Whannell grajnduje pod VOD teritoriji sa povremenim izletima u bioskope.

Tako je i UPGRADE bio u bioskopima ali sa VODom kao primarnim ciljem.

Pored solidne i sporadično maštovite akcije, veliki adut ovog filma je Logan Marshall Green, koji je neka vrsta funkconalnijeg, nepretencioznog Toma Hardyja. Mislim da je veliko bogatstvo američkog srednjebudžetnog filma i televizije to što im je Logan dostupan jer je izvanredan i njegova harizma umnogome nosi ovaj film.

U periodu kada su ovakvi sadržaji prisutniji nego ikad kroz novi BLADE RUNNER ili ALTERED CARBON, Whannell možda snima i najbolju varijantu te priče, baš zato što je nepretenciozna i sa glumcem koji može da plasira sve što je potrebno. Međutim, umesto da ode u kontru i pretenziju svede na minimum, ni Whannell joj na kraju ne odoleva.

* * 1/2 / * * * *

PERDIDA

PERDIDA Alejandra Montiela je ekranizacija romana Florence Etcheves, konfuzni triler o mladoj policajki koji i posle nekoliko decenija istražuje nestanak svoje drugarice na jednom zajedničkom putovanju. Argentinski film izašao je pravo na Netflix ali nažalost, ovo nije baš reprezentativno ostvarenje za aregtninsku kinematografiju pa i njene kapacitet u žanru krimića. Montiel kombinuje atmsoferu misterije koja emocionalno i intelektualno iscrpljuje glavnu junakinju sa elementima priličnog treša u zapletu sa trgovcima ljudima koji su umešani u slučaj nestanka. Montiel na kraju ne biva ubedljiv ni u jednom od ta dva segmenta i rezultat je film koji je naizmenično krajnje pretenciozan i neverovatno banalan.

THE MEG

THE MEG Jona Turteltauba je film u kome je nekoliko ljudi pokazalo da može više nego što je iko očekivao. Za početak, Jason Statham koji je još uvek na ničijoj zemlji između theatricala i VODa, između leada i special guest stara, u ovom filmu tuče Rocka do nogu u onome što je ove sezone bila Rockova misija a to je da a) snimi akcioni spektakl C-mentaliteta sa džinovskim monstrumima b) podvali neko đubre kinezima. THE MEG je u stavci a superioran u odnosu na RAMPAGE. Za početak, THE MEG svoju premisu shvata maksimalno ozbiljno, ne gubeći smisao za humor, i pre svega finu ironiju, dočim RAMPAGE uzima grotesknu premisu, komplikuje je kroz multiplikaciju i na kraju je u odnosu njoj krajnje tupav. THE MEG ima finu dozu ironije što ne može da ima tupav film, i svoju "glupost" usvaja srdačno i na jedan ako ne pametan a ono dostojanstven, da ne kažem vaspitan način. Stavka b je u direktnoj vezi sa stavkom a, dakle Rock je u domenu podvaljivanja smeća Kinezima, odnosno pokušaja da nadoknade ono što do sada nisu imali, ponudio SKYSCRAPER, film koji je toliko derivativan da je čak i samim autorima bio dosadan. THE MEG je film u kome su autori maksimalno posvećeni tome da se ne obrukaju pred istorijom. Naravno, THE MEG nije ni JAWS ni THE ABYSS ali autoti znaju da su gledaoci upoznati sa tim filmovima i pokušavaju da budu pažljivi kad se bave tom vrstom žanra.

Rock naravno ostaje još impresivnija pojava na ekranu na nivou čiste telesnosti ili harizme, ali Statham ima svoje adute i što je najvažnije, kako se nalazi u dobrom filmu, ima i bolju priliku da se isplasira. Zanimljivo je da THE MEG iako je u suštini ensemble piece u nekoliko sekvenci vrlo direktno koristi Stathamove atribute i stvari koje znamo iz njegove životne/ radne biografije kao što su plivanje i skokovi u vodu. Statham svakako ostaje jkedan od onih starovremskih akcionih heroja koji koristi svoje telo u potpunosti, i upoznatost publike sa njegovim vanglumačkim veštinama.

THE MEG slično RAMPAGEu i SKYSCRAPERu u osnovi jeste irwinallenovska produkcija našeg doba. U tom smislu, zanimljiva je promena paradigme. Naime, Irwin Allen je okupljao All-Star glumačke postave a danas se irwinallenovski projekti formiraju oko harizmatičnih pojedinaca. To je vrlo zanimljivo jer se zvezde na neki način ideološki sterilišu, odnosno stavljaju u kontekste priča o prirodnim katastrofama, vis maiorima ove ili one vrste što je ranije upravio bio taj najmanji zajednički zadržalac za okupljanje širokog fronta zvezda. Tako da sada zvezde poput Rocka praktično nemaju "tradicionalne" protivnike, to su sada elementi, mutanti, ekološke katastrofe, rušenja kuća, čak i kada iza njih stoji neki nominalni negativac. Statham međutim, još nije u toj fazi, pa iako je ovo dobrodošao leading man rad za njega, nadam se da neće nužno nastaviti ovim putem.

Jon Turtletaub, reditelj koji je bio specijalizovan za mediokritetski menstrim kod Jerry Bruckheimera i u Disneyu općenito, ovde pokazuje da zna kad hoće i pravi nekoliko efektnih set-pieceova, donoseći dosta detinjeg entuzijazma u prizore napada morskih čudovišta ali akrobacije podvodnih vozila koja po svojoj ekstravagantnosti prevazilaze Bonda i više koketiraju sa JETSTONESima. Set-piece napada na plaži je takođe duhovit i tu Turteltaub pokazuje da nije slučajno odavno zadužen za skupe filmove, vešto orkestrirajući nekoliko paralelnih tokova.

Clintov snimatelj Tom Stern takođe iznova pokazuje da može da pruži vibrantan rad kamere kakav mu matični reditelj odavno ne traži.

Sumrak civilizacije i dalje traje i ogleda se u tome da se danas film poput THE MEG snima za 130 miliona dolara. I da su potrebni Dean Geograris i Jon & Erich Hoeber da adaptiraju roman Stevea Altena da bismo na kraju dobili ovo. Ali, šta je tu je. Ako treba da se ovo snima na taj način, bolje da je THE MEG nego RAMPAGE.

* * * / * * * *

PROJET-M

PROJET-M Erica Piccolija je kvebečki niskobudžetni SF koji pomalo podseća na Nolanov INTERSTELLAR i pos trukturi i po konceptu, s tim što nije toliko prezenciozan, ali nije ni tako ambicioan. Međutim, sve vrline u odnosu na Nolana uspeva da dezavuiše time što je zapravo i idejno i zanatski relativno oskudan. Umesto da ima jasan fokus, PROJET-M se ponaša upravo na način na koji mogu da ponašaju samo preskupi SFovi a to jed a se bave i ovim i onim, i prošlošću i sadašnjošću i stresom putovanja i šokantnmim novim otkrićem, pa na kraju PROJET-M ostaje film ni o čemu posebno, realizovan na krajnje skroman i neupečatljiv način.

* 1/2 / * * * *

PATIENT ZERO

PATIENT ZERO Stefana Ruzowitzkog bi se mogao smatrati tipičnim primerom onog prokletstva dobitnika "oskara" za strani film ovaj reditelj nije odmah toliko duboko pao da je za njega ovo određena vrsta come backa.

Na izvesnom nivou, PATIENT ZERO deluje kao prestige project - režira ga oskarovac, scenario potpisuje Mike Le koji se sa ovim tekstom našao na Black Listu, glume Matt Smith, Natalie Dormer i Stanley Tucci, ali u osnovi ovo je jedan od onih žanrovskih filmova koji su verovatno u incepciji bili potencijalno zamišljeni za bioskop ali se niko nije naročito iznenadio kad su skončali na VODu.

Mike Le je skončao na Black Listu sa ovim scenarijem. Ruzowitsky je snimio film od osamdesetak minuta i da se naslutiti da je scenario bitno reduciran. Međutim, i iz ovoga što vidimo na ekranu se da naslutiti kako je ovaj predložak završio na Black Listu. Naime, PATIENT ZERO je film o postapokaliptičnim okolnostima izazvanim virusom mutiranog besnila koje se brzo proširilo među ljudima, ugrizima i agresijom. Ta osnovna premisa i mehanizam delovanja zaraze nadovezuje se na 28 DAYS LATER.

Preostali zdravi ljudi žive izolovani u nuklearnim silosima i naučnici sa vojskom tragaju za prvim zaraženim tzv. Patient Zero, otimaju pobesnele i proučavaju ih. Dakle, DAY OF THE DEAD.

Inovacija je da postoji figura "daywalkera", ujedeni naučnik koji nije pobesneo ali je stekao sposobnost komunikacije sa pobesnelima. Dakle, iza režanja, roptanja i vriske krije se jezik tako da ih on razume. U početku su pacijenti koje zarobljavajju neartikulisani u mislima kao i u telu, ali onda se pojavljuje jedan superinteligentan pobesneli i ispostavlja se da su oni ne samo sposobni da misle i da strateški promišljaju, i da dok ljudi još nisu našli svog Patient Zeroa, pobesneli jesu i to je taj naučnik.

Nažalost, Ruzowitzky ove premise ne produbljuje, film se relativno rutinski kreće od jedne do druge zanimljive ideje a utisak skraćivanja pojačavaju nakalemljeni voice overi kojima se naracija poštapa dosta nevešto. Sve ono što postoji u filmu dobro izgleda i fino je dizajnirano. Međutim, zanimljive ideje i solidan dizajn nisu raspaljeni u zadovoljavajući i raskošan narativ. Stoga, PATIENT ZERO ima pretenziju da bude bitan film kao GIRL WITH ALL THE GIFTS ali je u realizaciji dobacio samo do fusnote.

* * / * * * *

THE CURED

THE CURED Davida Freynea je irski film koji mi je evocirao uspomenu na BBCjeve seriju IN THE FLESH. Dakle, narod je oboleo od neke epidemije slične Rageu iz 28 DAYS franšize, pronađen je lek i većina obolelih je izlečena. Međutim, izlečena većina pati od psihićlkih trauma zbog sećanja ono što su radili dok su bili pobesneli a preostala zaražena manjina se suočava sa genocidom.

Društvo je podeljeno, na one koji su zdravi, na izlečene i na razne podgrupe među njima, na one koji su traumatizovani svojim sećanjima na nasilje koje su činili ili trpeli.

THE CURED ima određenih ripper sekvenci i akcionih scena ali ovo je u suštini društvena drama o kolektivnoj traumi i njenom ovaploćenju u formi tog psiho-infektivnog fenomena. A istovremeno ovo je intimaistička priča koja kroz subinu par junaka pokušava da iskaže nešto šire.

Bez ikakve sumnje, THE CURED je jasan i solidan u svojim namerama ali na kraju me je ostavio ravnodušnim jer je pretenzija psihološkog i društvenog viviseciranja na koje je autor pretendovao ipak u žestokoj disproporciji u odnosu na pulpy postavku.

Naprosto, ovako pretenciozan pristup pulpy pojavu ne deluje kao dalja sofistikacija žanra već kao njegova dublja infantilizacija, kao razgovor koji vode klinci koji najoveštalije žanrovske pulp stileme percipiraju kao stvarnost i pokušavaju da joj priđu smrtno ozbiljno, nesvesni koliko su u tome zapravo naivni.

* * 1/2 / * * * *

REVENGE

REVENGE Coralie Fargeat je ekstremno hajpovani neo-exploitation film koji je valjda zbog toga što ga potpisuje žena protumačen kao komentar na rape and revenge podžanr, kao nekakva gasparnoeovska provokacija, kao istovremena reafirmacija i parodija. A ono što ovaj film u stvari jeste, a to je preestetizovana rape and revenge storija iskazana odavno komercijalno apropriranim art house sredstvima.

Tako su slika i dizajn likova nagaženi kao kod Sorrentina pa stilizacija postaje stripovska a tela su tretirana kao skulpture na modnom foto-sešnu. Zvučne intervencije su noeovse gde se dinamika podiže korišćenjem off the wall pop muzike, uz obilje kontrapunkta, ironičnih komentara u zvučnoj slici i sl.

A sama priča i njen smisao su rape and revenge, urađeni na pretenciozan način, samim tim bez sirovosti koja je davala dignitet filmovima tog tipa. Jedan od kvaliteta izvornih exploitation, pa samim tim i rape and revenge filmova je u tome što su oni dolazili sa ulice, to su bile street level priča, autora koji ne umeju bolje ili autora kojima je to prvi korak ka nečemu boljem, i onda su u to unosili sve što znaju, koristeći instinktivne zamajce samog narativa da pokriju sve one karakterbne i produkcione nijanse koje su im nedstupne.

Naravno da je i u toj produkciji bilo autoram koji su to dizali na neke vrhunske i meta-nivoe kao recimo Bo Arne Vibenius, ali ni kod njih se to nije pretvaralo u ovu vrstu kiča gde bogata produkcija uzima jedan low budget koncept koji odavno nije aktuelan i od njega pravi nekakvu osudu društva spolja a banalan revenge film iznutra.

U vreme kada su nastajali klasici ovog žanra stvar je bila obrnuta, to su spolja bili banalni revenge filmovi a iznutra su bili slika društva koje hoće da eksplodira od zaoštrenihn odnosa i kontradikcija.

* * / * * * *

BLACK HOLLOW CAGE

BLACK HOLLOW CAGE Sandraca Gonzalez-Perellona je španski eye candy film koji koketira sa hororom, na isti način na koji to čine i filmovi Lucile Hadžihalilović ali sa mnogo manje uspeha. Isprva, Gonzalez-Perellon nudi intrigantan film o devojčici koja živi u izolaciji, okružena ekscentričnim ljudima i neobičnim tehničkim napravama i pojavama ali onda nažalost film tone u potpunu proizvoljnost iz koje se crpi samo jedan vid strave - a to je strepnja gledaoca kako će izdržati do kraja ovog filma.

Sandrac Gonzalez-Perellon ima jasan vizuelni rukopis čija se efektnost ne može osporiti. Darovit je i na nivou mizanscena i na nivou kadriranja. Film je visokoestetizovan i smešten u fetišistički dizajnirane objekte. Međutim, sve to uz zanimljivu atmosferu ne čini ove radnje na ekranu održivim u formatu od 105 minuta.

S druge strane, sve ono što sam video u ovom filmu govori da bi na ovog reditelja trebalo obratiti pažnju. Nema ništa u tom autorskom rukopisu što dobro postavljen scenario ne bi mogao da izleči.

* * / * * * *

ACTION POINT

ACTION POINT prekaljenog britanskog reditelja Tima Kirkbyja koji je pekao zanat na televiziji, predstavlja mešavinu fizičke, samoubilačke komedije kojom se bavi Johnny Knoxville i sentimentalnog throwbacka razuzdane 80s komedije. U tom pogledu, ACTION POINT je relativno uspešan hibrid te dve ideje, ali ne dobacuje do BAD GRANDPAe, ni po lucidnosti humora, ni po radikalnosti izraza.

ACTION POINT je film sa četvrtim zidom koji ima isključivo fikcionalne, glumljene likove, i ima priču koju uporedo sa skečevima, padovima i povređivanjima pokušava da ispriča.

Ta priče je jednostavna, relativno tanka i u osnovi služi da bi gegovi imali na šta da se oslone, ali je zapravo pristojna. Sami gegovi opet jesu Knoxvilleov stil humora ali definitivno nisu na onom nivou outragea koji on gađa i doseže u svojim najsupešnijim delima kao što su RINGER i BAD GRANDPA.

Međutim, to što je priča tanka ali funkciinalna i što gegovi ne zakivaju ali su pristojni, čini sve ovo jednim pristojnim 80s throwbackom koji ima duh filma osamdesetih, pa i njegove domete.

U tom smislu, iako je ovaj film drugačiji od onoga što je Knoxville radio, reč je zapravo o samo jednoj korekciji na kom se on odlično snalazio. Dakle, uprkos izvesnoj mejnstrimizaciji izraza, koja je sigurno proisticala i iz potrošenosti Knoxvilleovog tela, ovo ostaje dalji produžetak JACKASS borbe drugim sredstvima.

Dodavanje “dubine” karakteru, samo služi da se nadoknadi ispoljavanje karaktera kroz lude stuntove, Međutim, rekao bih da Knoxville zna šta radi, i da kontrolisano koriguje svoj izraz u skladu sa mogućnostima ne gubeći taj raunchy daredevil duh koji ga je karakterisao.

Otud je šteta što je ACTION POINT prošao krajnje nezapaženo na blagajnama, pa i uprkos tome što nije mnogo koštao ubeležen je kao promašaj.

Mimo svojih velikih franšiza, Knoxville se kreće oštricom DTVa, ali ne u exploitaition već indie ključu. Slično nekoj vrsti oronulog Ryana Reynoldsa i Knoxville ima tu čudnu podeljenost između raunchy mainstreama i indieja.

Naravno, Knoxville je sada u gofinama kada bi morao da ima stabilniju karijeru nego što ima. S druge strane, on je i dalje autentična holivudska zvezda baš po tome što se specijalizovao i što je celog sebe duhovno i telesno uložio u izgradnju galerije likova koji mešaju prljavi fizički i dijaloški humor. 

Kikby u ovom filmu naravno radi u funkciji Knoxvillea ali mu se mora prinzatida je umnogome uspeo da artikuliše nešto što je maltene film stanja iako sa dosta fizičke akcije i da uhvati autentičan vajba kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.

* * 1/2 / * * * *

IBIZA

IBIZA Alexa Richanbacha je Netflix Original sniman jednim malim delom i u Beogradu. Ova produkcija Willa Ferrella i Adama McKaya je dosta gromoglasno najavljivana prošle godine tokom snimanja kod nas. Međutim, zapravo vrlo mali deo je sniman kod nas i nemamo čime da se naročito podičimo. U svakom slučaju, Richanbachov film je interesantan u jednom aspektu. Naime, za razliku od ostalih filmova road trip tipa, ovde nema nekog intenzivnog zapleta koji pokreće stvari izuzev odnosa među likovima i njihovih relativno uverljivih želja i potreba. Stoga nema onih volatilnih elemenata koji često umeju da uzmu ovakve komedije pod svoje i pretvore ih u mehanizovana ostvarenja gde na kraju motor za izlaganje humora na kraju dominira nad komedijom.

Nažalost, Richanbach uprkos relativno raspoloženoj glumačkoj podeli ne uspeva da zapravo iskoristi tu laid back strukturu i IBIZA na kraju nema naročit jak narativni zamajac koji bi održao pažnju gledalaca do kraja. Stoga ovo ostaje jedan od onih filmova u kojima je jasno da im je Netflix i više nego dobro krajnje odredište i da u bioskopu ne bi imali šta da traže.

* * / * * * *

NARCIS I EHO

NARCIS I EHO Saše Radojevića je do sada najradikalniji film koji je snimio u svom garažnom opusu, što ga samim tim čini i jednim oa najboljih. Radojević ovde kombinuje elemente klasičnog “radojevićevskog" zapleta, dakle nekakve intrige, misterije, trilera koji to nije, sa snikom opere Ane Đorđević i paralelnim tokom u kome on ekranizuje samu temu predstave kroz scene u kojima igraju Boris Vlastelica i članice grupe Repetitor.

PORODICA ostaje Radojevićev tehnički najusavršeniji film ali NARCIS I EHO od onih sirovijih nudi najinteresaniju vizuelnost jer ima dobre lokacije i efektnog protagonistu pre svega u Borisu Vlastelici.

Naravno, gluma u dijaloškim situacijama je stravično loša i segment sa Repetitorom je mogao biti vidno maštovitiji, ali sve u svemu, NARCIS I EHO je baš ono kako je i najavljen, ekranizacija opere sa dramskim delovima.

Sami snimci opere su tehnički najsporniji, deluju kao da ih je snimao počivši Art Kanal za neke svoje potrebe. U svakom slučaju, na paradoksalan način, NARCIS I EHO kroz činjenicu da ima čitav bend u glavnoj ulozi, možemo posmatrati i kao neobičan primer rokenrol filma kod nas, premda muzika Repetitora nije u prvom planu već stvaralaštvo jednog drugog autora.

* * 1/2 / * * * *

ONCE A SINNER

ONCE A SINNER je ekranizacija romana Ronalda Marsha iz 1950. godine u režiji Lewisa Gilberta. Nažalost ovaj razuđeni B-film, sa prevelikim brojem likova i prekratkim trajanjem nije uspeo da mi održi pažnju uprkos potentnoj priči o ljubavnom trouglu.

PROJECT E1337

PROJECT E1337 Jamesa Wanga je niskobudžetni film koji pokazuje koliko su retki uspešni showcase radovi tog tipa baš iz razloga što nije efektan ni na jednom nivou. Wang koliko toliko pokazuje da vlada zanatom na bazičnom nivou, međutim ovo je tipičan primer snimanja dugog metra pošto-poto ne bi li se imalo nešto u toj formi. Baš zato treba da ga prelistaju oni filmmakeri koji bi da rade nešto slično kako bi uvideli kakve klopke stoje na tom putu.

EXTINCTION

EXTINCTION Bena Younga je razočaravajući transfer ovog Down Under reditelja u Holivud. Mnogo se očekivalo od njega ali njegov holivudski debi je krenuo kao Universalov film a završio je kao Netflix Original.

Čemu se Young doduše mogao i nadati kada je poslat da snima film u Srbiji, u Airport Cityju i delovima Novog Beograda. U tom dosta skromnom ambijentu on situira akcioni SF o vanzemaljskoj invaziji koja se ispostavlja da je nešto drugo ali nažalost ni tada ne postaje ništa naročito intelektualno izazovno, pa se na kraju može reći da EXTINCTION izgleda kao nešto što bi pre 20 godina bilo TV film na TNTu.

U suštini Netflix Originalsi u određenom smislu i jesu to, prestižni TV filmovi našeg doba gde povremeno neka ostvarenja imaju kvalitet za bioskop ali u njemu ne završavaju iz ovih ili onih razloga.

Michael Pena daje sve od sebe. Lizzy Caplan je krajnje indisponirana i ponaša se kao da je bitno iznad materijala u kome mora da igra. Ostali glumci nisu vredni pažnje.

Tehnički dometi filma su negde u donjem domu onoga što se dopušta većim produkcijama i svakako da je rad na efektima u nekom momentu obustavljen kad je odlučeno da se ide na Netflix.

EXTINCTION barem nije dosadan i zabavan je našoj publici jer mogu da se prepoznaju lokacije. Za Younga međutim ovo ostaje propuštena prilika.

* * / * * * *