Friday, May 30, 2014

THE SACRAMENT

Pogledao sam THE SACRAMENT Ti Westa. Moram priznati da mi je, od onoga što sam gledao, ovo daleko najbolji Ti Westov film, premda nisam gledao sve a on je prilično aktivan. Ipak, rekao bih da mu je ovo jedno od ambicioznijih dela.

THE SACRAMENT deo svoje efektnosti crpi iz aure indie filma koja mu nekako daje pravo da meša babe i žabe ali i da se opusti u deonicama koje zapravo deluju najefektnije. Isto tako, ja ovaj film ne bih definisao kao horor, pošto on to nije suštinski a formalno takođe nije premda se služi određenim TEHNIKAMA koje su danas svojstvene hororu ali ih to ipak ne dovodi do nivoa žanrovskog određenja.

U svakom slučaju, onaj ko bude gledao očekujući horor biće ili jako razočaran ili će dobiti nešto drugo u čemu može da uživa.

THE SACRAMENT je mockumentary sa elementima found footage filma, premda u filmu itekako ima i scena za koje ne možemo baš reći ko ih je snimao, ali to na kraju krajeva nije ni važno jer ovoga puta Ti West nekako ne poziva gledaoca da ga lovi u greškama.

Priča prati ekipu Vice kanala koja odlučuje da poseti Eden Parish, savremeni Jonestown u srcu Amerike, tamo zatiče harizmatskog vođu koji ih ne pridobije ali im se učini kao neko ko bi mogao imati umirujuće dejstvo na ljude i onda postepeno izazivaju nemir među njegovim sledbenicima što neizbežno rezultira novim Jonestownom.

Mislim da nisam puno spoilovao ovim prepričavanjem jer jesam rekao o čemu govori CEO film, ali Ti West je uspeo da napravi efektnu celinu u kojoj nisu presudna iznenađenja u priči već hipnotičko stanje u kome on uspeva da nas ubedi kako je zapravo moguće počiniti tako nešto.

Ti West nikada ne omogućuje da se identifikujemo sa bilo kim, naročito ne sa guruom ili sledbenicima, ali kroz vibrantan izbor glumaca i statista uspeva da izgradi ubedljiv odnos i da nam predoči ko je ta ekipa tamo i zašto/ kako će ona završiti tako kako će završiti.

Na kraju, iako found footage/ mockumentary pristup ne smeta, ipak to ostaje kao možda suvišan gimmick ovog filma. Nije bilo potrebno uvoditi takvo rešenje da bismo videli rešenje kako stranci mogu da poremete zatvorenu zajednicu koja se izopačila.

Vizuelna faktura je vrlo zanimljiva, Ti West uživa u prizorima prirode i društva i uspeva da stvori jako dobru atmosferu usiljene religiozne pastoralne idile.

U određenom smislu, Ti West mi je zaličio na Mladena Đorđevića u tom preplitanju realizma i žanra, s tim što je Mladen manifestniji, energičniji, probojniji a West je najbolji onda kada je smiren.

Eli Roth je kao pokrovitelj ovog filma takođe napravio dobrodošao iskorak i na ovom filmu može da kaže kako je proizveo nešto što po sebi nije delo enfant teriblea savremenog horora, već prililčno zreo indie film.

Joe Swanberg, hiperaktivna figura američkog nezavisnog filma koja sve više voli da se petlja u horor, takođe svojim radom u ovom filmu daje jedan od boljih ličnih doprinosa u poslednje vreme.

Ti West je ljubitelj slow burninga, međutim, ovaj film nije ni slow, a nije burning, što znači da je do sada grešio i da je ovo put kojim bi trebalo da nastavi.

* * * / * * * *

Wednesday, May 28, 2014

SUNSHINE CLEANING

Pogledao sam SUNSHINE CLEANING Christine Jeffs, zanimljivu indie dramediju o dve sestre koje odlučuju da reše svoju tešku finansijsku situaciju time što će početi da rade kao čistačice na mestu zločina. Činjenica da sestre igraju Amy Adams i Emily Blunt daje filmu zvezdani napon i one apsolutno uspevaju da dobace do onog kvaliteta koji mu pruža i mogućnost za crossover. Doduše, junaci ove dramedije su ipak mnogo pesimističniji od onih u LITTLE MISS SUNSHINE, iako se oba filma kreću sličnim prostorom.

Christine Jeffs je iznad svega efikasna u pripovedanju, nema viškova, nema preteranih ukrasa, i SUNSHINE CLEANING u tom pogledu ima utegnutost mainstream rada. Fino je predstavljena i očekivano gadna dimenzija čišćenja mesta zločina, bez puno neukusnog humora, sa dobrodošlim realizmom u izboru ambijenata na kojima su se zločini odigrali.

Osnovni indie element u ovom dobro skrojenom paketu jeste zapravo svojevrsna nerazrešđenost odnosa među junacima, odnosno njihova nesposobnost da se dokopaju hepienda koji bi u mainstream filmu sigurno izborili. Drugi element je svakako smeštanje priče u američku provinciju.

SUNSHINE CLEANING je solidan i pitak indie film koji može da bude interesantan i gledaocima koje američki nezavisni film previše ne zanima. Iako mu je izmakao ogroman uspeh LITTLE MISS SUNSHINE, ovaj film ni po čemu nije slabiji od njega.

* * * / * * * *

Monday, May 26, 2014

NON-STOP

NON-STOP Jaume Collet-Serre je nažalost neuspeo pokzušaj da ovaj reditelj u saradnji sa Joel Silverom ponovi uspeh UNKNOWNa, kao do sada najuvaženijeg TAKEN rip-offa. Posle slabog TAKEN 2, Neeson i sa NON-STOP pada daleko i za naslova kao što su EXPATRIATE ili 3 DAYS TO KILL. To je začuđujuće jer se Collet-Serra do sada pokazao kao jako talentovan reditelj. Međutim, NON-STOP je ne samo nezanimljiv na nivou scenarija već ima dosta oprevida i u pogledu režije.

Kad je reč o scenariju, za početak struktura je na nivou parodije. Imamo operetskog junaka sa sve Velikom Tajnom koja ga motiviše iako nema apsolutno nikakve bitne veze sa zapletom, zatim imamo "red herring" likove, imamo misteriju čiji ishod nikoga ne zanima jer smo došli da gledamo TAKEN u avionu i naprosto sada više nije Neesonovo "da misli". Ali, ako treba da misli onda bi to morala biti zanimljivija postavka od ove. Recimo, Schwendtke je to mnogo bolje uradio u FLIGHTPLANu, doduše držeći se Hitchcockovog recepta.

Dakle, ovo je triler koji nije preterano uzbuiljiv i bazira se na misteriji koja nikoga ne zanima i sa enigmatičnim likom čije se tajne nikoga ne tiču.

Međutim, paradoks je u tome što Collet-Serra uopšte nije dobro definisao prostor aviona. Avion je prostran kao manja sportska hala, prilično stabilan tokom većeg dela filma i junaci se kroz avion kreću stabilnije nego junaci Bongovog SNOWPIERCERa. U jednom trenutku, gledalac gotovo da zabpravi da se film dešava u avionu, a to nikako nije smelo da se desi.

Na kraju kada se "ulozi povećaju" i film pređe na teritoriju Silverove ranije produkcije EXECUTIVE DECISION što nema nikakve veze sa inicijalnom minimalističkom postavkom, jedino što preostaje kao adut jeste relativno inventivna motivacija negativaca, koja donekle opravdava njihov vrlo detaljan i po mnogo čemu redundantan plan.

* 1/2 / * * * *

THE AMAZING SPIDER-MAN 2

Marc Webb je uspeo ono što se dopalo Mehmetu u THE AMAZING SPIDER-MAN 2, zbilja je napravio film koji ima tu lepršavost strip-ekranizacije. Nažalost, ovaj film je na kraju ispao jedna prilična papazjanija kojoj nažalost nedostaje još malo promašenosti pa stekne kultni status kao FLASH GORDON. Marc Webb je skupio SJAJNU glumačku ekipu. Dane De Haan ima nešto što bi ga moglo učiniti novim DiCapriom, Andrew i Emma imaju sjajnu hemiju kao Peter i Gwen, nema potrebe da se objašnjava kolika je privilegija tj. luksuz imati Jamie Foxxa kao negativca. Ali to sve je deo jedne nabacane celine koja naprosto nema nikakvu dinamiku, a nema čak ni mehaniku. U filmu ima sjajnih scena, nažalost mahom dramskih, ima briljantnih detalja, ali celina je stilski nekonzistentna, ritmički potpuno rasturena, bez ikakve ideje kako se nositi sa akcionim scenama u okolnostima ovakve stilizacije. Slične probleme sam konstatovao i u prvom Webbovom filmu ali naprosto on do ovog filma nije napredovao i ovo je naprosto film u kome akcija igra važnu ulogu a apsolutno ništa ne valja i usporava, da ne kažem zaustavlja film. Međutim, i struktura cele priče je problematična, Osnovni sukobi su uvode nedopustivo kasno, film je EVIDENTNO pretrpeo teške intervencije u montaži što dovodi do toga da imamo preko dva sata frenertičnog tempa, valjda u pokušaju da se sve skrati kroz ubrzavanje.

Ne mogu da kažem da bih rado gledao tri sata ovoga, ali sam uveren da bi tročasovna verzija daleko bolje funkcionisala. Ovako Webb snima jedan haotičan artefakt, sa sjajnim sastojcima pre svega u glumačkoj podeli koji u pojedinim fazama uspevaju da čak pokažu KOLIKO su pravi izbor i na ekranu. Ipak, neke od najbolje glumljenih scena, kako Garfield-Stone tako i Garfield-De Haan nažalost po glumačkom stilu vuku u indie vode i odstupaju od opšte mejnstrim orijentacije ovog filma. To je karakterisalo i prvi film.

Rekao bih da je drugi deo šareniji od prvog pa samim tim možda i "bolji", ali pošto Webb nije naučio ništa iz svojih grešaka, ne mogu reći da me je ispunio bilo kakvim optimizmom. Mahom mi je bilo žao što ovako talentovani glumci traće godine svog života snimajući nešto što je do te mere obesmišljeno slabim rediteljskim konceptom.

* * / * * * *

NEIGHBORS

Pogledao sam NEIGHBORS Nicholasa Stollera, novi film verovatno nejstabilnijeg među učenicima Judda Apatowa. Stoller je uspeo da napravi solidnu u relativno konzistentnu karijeru kao reditelj i scenarista.

Na tom putu je kombinovao razne pristupe komediji i izgradio ime i kao pisac i kao reditelj, s tim što je nastavio da piše i za druge i da režira tuđe scenarije. NEIGHBORS je režirao po tuđem scenariju i reč je o ulasku na teritoriju kojom se ranije nije toliko kretao.

Ako bismo film artikulisali kroz konvencije, onda NEIGHBORS možemo definisati kao sukob junaka Judda Apatowa sa likovima Todda Phillipsa. Stoller je bez sumnje dorastao zadatku menadžementa ovog dvoboja između duhovitih bračnih drugova koji bi do pre koju godinu bili protagonisti KNOCKED UPa i klinaca koji kao da su izašli iz PROJECT Xa.

Iako Stoller nikada ne dostiže gotovo pa art house hipnotičnost i grandioznost PROJECT Xa, NEIGHBORS je prilično osmišljeno zapakovan paket, kako u scenarističkom tako i u rediteljskom smislu.

Naravno, Stollerovo srce je na strani Apatowa ali se on nije ogrešio ni o Todda ovom prilikom. Variety je otud skovao dobru definiciju humora u ovom filmu i njegovog opšteg duha kao "winningly stupid".

Glumačka podela koju prevode Seth Rogen i Rose Byrne nasuprot Zac Efrona i Dave Franca je sjajna i jedina zamerka je što Christopher Mintz-Plasse nije bolje iskorišćen a bio je prisutan.

No, ukupno uzev, NEIGHBORS je uspešan komični crossover koji nije obeščastio kult svog naslova u kome su onomad briljirali John Belushi i Dan Aykroyd u jednoj od svojih najopskurnijih saradnji.

* * * / * * * *

Thursday, May 22, 2014

GODZILLA

Pogledao sam i novi pokušaj da se GODZILLA dovede pod tople holivudske skute. gareth Edwards koji je snimio po mnogo čemu fascinantni MONSTERS okušao se kao reditelj i snimio je film koji nije ponovio nijednu grešku PACIFIC RIMa, iako je snimljen za iste producente. Štaviše, Gareth Edwards je snimio film koji je u svakom pogledu baziran na dobrim odlukama. Otud je čudno kako je put u kinematografski pakao ovog filma uspeo da bude popločan TOLIKO dobrim namerama.

Za početak, Edwards je odlučio da ponovi svoj recept iz MONSTERSa. Stavio je ljude u prvi plan. To je ono što je Del Toru možda i bilo jasno na nivou likova ali mu svakako nije bilo jasno na nivou akcije. Edwards je u tom pogledu sve odlično postavio. Jedino što je izostalo su IOLE zanimljivi ljudi na ekranu. Ovaj stepen nezanimljivosti likova se retko sreće u mejnstrim filmu jer ih tu redovno barem igraju glumci sa izvesnim magnetizmom. Kod Edwardsa čak nema ni toga, Aaron Taylor-Johnson je beznadežno lišen harizme za leading mana, odnosno može da bude dobar leading man ako igra čoveka bez harizme kao u KICK-ASS, Bryan Cranston - velikan iz BREAKING BAD je klasičan slow burner - opet nije personality actor koji je potreban za takvu ulogu, Ken Watanabe je naslednik Kena Takakure, solidan ali bez dovoljnog napona da pokrene stvari, i uopšte podela je krajnje lišena energije a scenario im ne nudi dovoljno materijala.

Zatim, sama postavka u kojoj svet zna da postoji Gojira kao tajna, a isto tako postoji i kao deo popularne kulture. To je zanimljiv touch, hvale vredan. Dopada mi se taj radikalni postmodernistički postupak iako nije do kraja razrađen - dakle postojanje monstruma je sačuvano kao tajna ali je narod senzibiliziran da takvo biće zbilja postoji. To je sjajno i skidam kapu.

Ali, nedopustivo je da prvih 45 filma junaci istražuju nekakvu misteriju za koju znamo da se na njenom kraju, u njenom rešenju nalazi kaiju. U redu, razrešenje te misterije je unekoliko izenanđujuće jer se ispostavlja da je Edwards toliko odan Toho izvorniku da Godzilla zapravo nije zli već dobri kaiju, ALI, kakav god kaiju da je problem ovog filma, nema potrebe da gledamo 45 minuta istrage da bismo došli do teme filma date u naslovu. I vrlo jasne svakome ko išta zna o bilo čemu. Tome treba dodati da film traje 123 minuta, dakle nije baš da nas posle toga čega još 100 minuta akcije sa kaijuima.

Konačno, dolazimo do onoga što je bilo sjajno u MONSTERSu a što nije sjajno u GODZILLAi. Naime, sjajno je bilo to što je Edwards postavio likove a onda pustio monstrume da idu okolo i bave se nekim svojim poslom koji zapravo nimalo nije usmeren protiv ljudi već je to neka njihova interna kaiju priča. Slično je uradio i ovde. Međutim, prvo likovi ne valjaju, drugo, ovde je ipak osnov priče u konfrontaciji ljudi i monstruma, dočim je u MONSTERSu cela suština bila u IZBEGAVANJU konfrontacije. To je prisutno i na nivou rediteljske insecenacije i na nivou vođenja priče. Recimo, nedopustivo je da u sred apokaliptičnog događaja, japanski naučnik iznese teoriju da nam je Gojira saveznik, da će nam pomoći, a da američki generali to bez mnogo protivljenja vrlo lako prihvate.

I za kraj, MONSTERS je imao zanimljivo indie kadriranje. Ja sam ovaj film gledao u 2D i ostavljam mogućnost da je kadriranje više prilagođeno za 3D, ne znam. ALI, ovaj film je izuzetno konvencionalno kadriran. Ima nekih scena za koje mi je zbilja neverovatno da ih gledam u ovako skupom filmu 2014. godine. Gareth sporadično pokušava da zapapri ponekim rešenjem ali je to sve beskrajno sterilno. Doduše, možda u 3D ta smirenost kadriranja pomaže boljoj percepciji dešavanja na ekranu.

Kad je još reč o režiji, film traje 123 minuta i nudi zbilja dosta situacija, ali su one kratke i dosta nerazrađene, samim tim lišene napetosti. Isto tako u nekim scenama efekti (a znamo da je Gareth Edwards velemajstor za te stvari) NAMERNO deluju arhaično kao u Toho filmovima. Meni je to simpatična filmofilska posveta, ali nisam siguran koliko joj je mesto u filmu ovih ambicija.

Kada podvučemo crtu, drago mi je da je GODZILLA uspela i da je uspešnija od PACIFIC RIMa, Edwards je mnogo bolje razumeo kako treba napraviti taj film. Nažalost, krivo mi je što sam film nije bio bolji. On neprestano poziva na uživanje ali osim tih nagoveštaja, nikada ga ne pruži.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, May 21, 2014

ATOMSKI ZDESNA

Konačno sam se osposobio i krenuo redovnije u bioskop, da nadoknadim propušteno. Posle MAMULE, drugi na redu je ATOMSKI ZDESNA Srđana Dragojevića.

U ovom filmu ima Srđana, ima Srdana, a bogami kada Đura održi monolog o masakru omladine u Tuzli 25. maja 1995. a ne pomene masakr vojnika JNA 15. maja 1992. ima i Sidrana.

Smatram da je ovo film čiji su kvaliteti vrlo značajni, od njih je jedan u prvom a jedan u drugom planu. U prvom planu je kvalitet same ideje, teme, angažmana, dakle mislim da je Srđan Dragojević odlično prepoznao temu i uprkos tome što je ona globalna, dao joj odličnu lokalnu crtu, i rekao bih čak, vrlo dobro opravdao njen regionalni ex-SFRJ karakter koji bi u protivnom samo ostao produkciona poštapalica.

Dakle, opet su "svi Srbi u jednoj nevolji", ovog puta su sve ex-SFRJ zemlje suočene sa kapitalizmom u svojim najoportunijim formama kao što su time share aranžmani. Finansijsko-potrošačko smeće sa Zapada dolazi na velika vrata i produbljuje već ozbiljnu prezaduženost i iscrpljenost lokalnog stanovništva. To je dobra tema i Dragojević je obrađuje iz mametovskog ugla, direktno parafrazirajući GLENGARRY GLEN ROSS.

Ovo je, slobodno se može reći - iako četvrti Srđanov film u 21. veku - zapravo njegov prvi film koji o tom veku zapravo govori. U tom smislu, ATOMSKI je meni bio zreliji i estetski i ideološki zanimljiviji i od GEORGIJA i od PARADE. Mislim da je u tom pogledu izuzetno važno da Srđan kao naš značajan reditelj ukorači u novo vreme i nove izazove.

Drugi, manje vidljiv kvalitet filma jeste veliki rediteljski izazov držanja junaka na jednom mestu, tokom jedne ceremonije, što je uvek težak zadatak, u čemu Srđan takođe uspeva, pokazujući da je i dalje na nivou čistog pripovedačkog zanata među najboljima u regionu. No, ovaj drugi kvalitet je nešto što publici možda nije toliko vidljivo niti čitljivo, ali sasvim sigurno joj pomaže da lakše isprati film.

No, ono što je problem jeste zapravo što film najbolje funkcioniše onda kada uđe u karaktere, a toga ima vrlo malo jer su likovi većinom tipski, i ne samo jednodimenzionalni već i prilično ograničeni u svojim htenjima i osobinama. Izuzev Mladena, Omera i Maje, ostali likovi praktično ne prođu nikakvu transformaciju već sviraju taj jedan ton ceo film što u spoju sa "kursadžijskim" poigravanjem etničkim stereotipima na kraju prilično smeta ovim nespornim kvalitetima filma. Međutim, mislim da je u tom problemu skriven recidiv prošlih filmova. Možda grešim ali mi se čini da se Srđan opredelio za "mali film" ali da se sa time nije pomirio i da je onda poželeo da ga "poveća" uvodeći stare metode koji su donosili rezultate u ranijim filmovima, pre svega PARADI. I onda otud imamo taj nelagodan miks inteligentnog i namerno stupidizovanog, vrlo senzibilnog i kulturrasističkog. U jednoj kritici sam pročitao odličnu formulaciju "winningly stupid" i to je bila karakteristika junaka u PARADI koja je u zadatim okvirima funkcionisala. U ATOMSKOM ona ne funkcioniše. Otud i gaf sa Đurom više vidim kao znak da je ovo film 21. veka u kome više zapravo nema dileme da su srpski zločini jedini zločini u proteklom ratu, to je postalo deo našeg filmskog izraza, kao upotreba određenog pokreta kamere.

No, taj disbalans između "kursadžijskog" pokušaja da se film "naduva" do statusa hita i male intimističke priče, sa tezom koja se ukucava čekićem, što bi recimo bilo svojstvenije Srdanu Goluboviću, predstavlja prilično ozbiljan problem. Naime, ovog puta film skreće u kulturrasizam, naročito u prikazu opsceno karikiranog para iz Niša koji je drastičan čak i za "kursadžijske" standarde. Međutim, pored tog para, problem je što generalno taj humor u ovom filmu upadljivo nije smešan. Naprosto, kada Hrvat kaže "ako su oni Hrvati onda sam ja Srbin" je logika koju smo već previše puta videli i lako je anticipiramo. Za humor je jako važno da u sebi nosi i nešto neočekivano a ovde naprosto kad god krene da se gradi neka duhovitost nema ničega neočekivanog.

Otud ne čudi da je ATOMSKI doživeo fijasko na blagajnama. Iako je cenzus za stimulaciju gledanosti kod nas postavljen nisko, na 30 000 gledalaca, a ovaj film je izgurao oko 40 000, to je ipak katastrofalan pad za Dragojevića. To samo znači da je pokušaj da se film "okomercijali" bio jasan autogol, koliko god negde bio konzistentan sa poetikom.

Mislim da je film ATOMSKI ZDESNA delo koje će puni smisao imati tek na malom ekranu, iako u odnosu na PARADU deluje mnogo manje kao "specijal posvećen temi", a paradoksalno, mnogo je više posvećen temi i snažnije je angažovan. U svakom slučaju, iako ovo nije značajan Dragojevićev film a nije ni uspešan, posle dužeg vremena imam optimizam kad je reč o njegovom daljem radu i prilagođavanju novim izazovima.

S druge strane, ATOMSKI ZDESNA u svojoj nemogućnosti da bude "grandiozan" repertoarski film pokazuje da u novom milenijumu tek treba da artikulišemo estetiku "srpskog imperijalnog filma" koji neće biti kao narodna pesma (MONTEVIDEO) već će donositi i određeni moderan rediteljski postupak. Dragojević je bio nosilac te ideje sa LEPIM SELIMA i RANAMA, a po godinama bi on trebalo da to radi i dalje. Ipak, ima li on snage?

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 20, 2014

MAMULA

Isplatio se strateški optimizam koji sam gajio u vezi sa srpskim žanrovskim filmom. Iako su neki klasici poput ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE (više po svom imaginarijumu žanrovski film nego po ambicijama) i SRPSKOG FILMA uspeli da se pojave, kontinuitet je izboren u radu Dejana Zečevića i Milana Todorovića. Suština je izgleda u tome da su Đorđević i Spasojević snimili značajne filmove koji nisu generisali jače produkciono trenje ni kod nas ni u svetu, ili bar ne za pokušaj da se ponove slični pokušaji, dočim su Zečević kod nas a Todorović u inostrantsvu uspeli da stvore mrežu kontakata za finansiranje svojih filmova. Kao što je posle ČETVRTOG ČOVEKA usledio korak napred sa NEPRIJATELJEM tako je i posle ZONE MRTVIH usledio proporcionalan napredak sa MAMULOM.

U odnosu na ZONU MRTVIH i njeno mesto u DTV ponudi svog vremena (a DTV ponuda više nije ista jer DVD izumire a preuzimaju ga BR a naročito VOD), MAMULA sasvim sigurno zauzima značajniju poziciju.

Za početak, film je ekskluzivniji - nisu u pitanju zombiji već creature feature, a morske sirene spadaju među manje zastupljene u tom podžanru.

Zatim, crnogorsko primorje a naročito Mamula su znatno zanimljivija lokacija od Pančeva (iako u pogledu istorijskih osnova ta horor-zaplet, Pančevo ima jače zaleđe) i u tom pogledu je ovaj film daleko zrelije koncipiran.

Akcije je manje nego u ZONI ali je ukupna atmosfera konzistentnija, priča je celovitiha i rad sa glumcima je bolji.

Iako je montaža mogla biti još surovija prema nekim segmentima, naročito u početku, MAMULA u finalnom proizvodu donosi manje "dečjih bolesti" od ZONE MRTVIH.

U poslednje vreme sam istraživao opus Časlava Damjanovića koji je u svoja dva (ili kako on tvrdi dva i po) filma radio u sličnim uslovima kao Todorović. Dakle, snimao je priče smeštene kod nas, sa kombinacijom američkog i našeg novca i glumaca. I Damjanović je snimio dva izvanredna partizanska filma u tim uslovima. Damjanović je paradigmatičan ne samo zbog kvaliteta svojih filmova, niti zbog produkcionih okolnosti (slične stvari su radili i Radoš Novaković, Slobodan Šijan i Milan Živković) već po tome da je njemu taj "trik" uspeo dvaput i da je u drugom filmu u pojedinim aspektima otišao korak napred u odnosu na prvi.

Jedan od Damjanovićevih aduta kojinedostaje MAMULI jeste potpuno odustvo potrebe da se objasni to što su glumci različitih nacionalnosti kroz nekakve detalje o tome ko je Amerikanac a ko Srbin. Uplitanje u tu vrstu priče je nepotrebno osim ukoliko u nekom trenutku ne zaigra - recimo Srbin odluiči da osveti nejač time što će prepustiti Amerikanku u čeljusti monstruma. Gledalac će lakše pirhvatiti nahovanog glumca (a danas je ta tehnika dovedena do perfekcije) nego što ga zanima da sluša ko je odakle ako to nema veze sa pričom.

Naravno, likovi lokalnih vodiča, sumnjivih domorodaca, imaju svoje mesto u hororu, ali onda moraju da se iskoriste, da se javi jezička barijera, da se javi neko razumevanje među lokalcima koje je nedostupno Amerikancima. Toga u ovom filmu nema i samim tim je ta diferencijacija likova nepotrebna.

Scenaristi Milan Konjević i Barry Keating trude se da diferenciraju glavne junake kojih je petoro, što nije mali broj ali je on za ovu vrstu filma nužan da bi imao ko da strada. Ipak, šteta je što ljubavni trougao na koji je potrošeno dobrih petanestak minuta na početku nije nimalo zaigralo u raspletu. Ako postoji ljubomora između dve žene koje se bore za jednog tipa, onda je zgodno da taj problem bude iskorišćen kada se pojavi sirena - "opasnija riba od njih dve zajedno". Da ne govorimo o tome da se odnos u kome je junak rastrzan između dve žene itekako može iskoristiti u priči o biću koje ima "fatalan zov" upravo za muškarce.

Dakle, na nivou scenarija nisu iskorišćeni potencijalni dodatni slojevi koje su na nivou zametka ubacili Konjević i Keating, a onda ih potpuno ispustili.

Što se glumačke podele tiče, Kristina Klebe i Natalie Burn su već razgažene scream queens, sa njima nema greške, Dragan Mićanović je ozbiljan glumac koji vlada zanatom a čini se da su Slobodan Stefanović i Sofija Rajović ispušteni likovi na nivou podele.

Franco Nero je svoje gostovanje pošteno uradio, iskor kao i Miki Krstović, "naše nacionalno dobro".

Ako uzmemo ovakav zbir glumačkih rezultata i ukalkulišemo da film ne stavlja akcenat na naročito spektakulrane smrti - štaviše neke se dešavaju off-screen a ove koje se vide su mahom vrlo jednostavne i jednolične - možda je ljubavni trougao Klebe - Mićanović - Burn nasuprot Nera i Krstovića bio mudrija postavka. No, to je lekcija koju je doneo ovaj film - dakle, ako "topovsko meso" ne strada na pažnje vredan način, lakše je voditi manji broj likova. A to je ovaj film svakako mogao podneti.

Sam monstrum je tretiran u JAWS maniru, uostalom Nerov lik je direktna kopija Quinta kog je igrao Robert Shaw, i omiljeni način izražavanja mu je monolog. Nero to uspeva da iznese što je najvažnije. Što se mene tiče, bolje je prošla publika koja je gledala MAMULU od one koja će gledati NYMPH jer ovaj film više govori o misteriji ostrva nego o sireni.

No, ono što je najvažnije jeste da ovi propusti zapravo nisu svojstveni žanru ili njegovoj nesprovodivosti kod nas već zapravo srpskoj kinematografiji koja slične dramaturško-glumačke probleme vuče već godinama. Dakle, MAMULA potvrđuje kako oslanjanje na žanr okrepljujuće deluje na naš film.

Kada svemu tome dodamo surov tempo rada i tronedeljno snimanje, MAMULA je sasvim sigurno top-shelf DTV proizvod u svojoj produkcionoj ligi, velikim delom zahvaljujući entuzijazmu, kreativnosti i dobrim lokacijama koje su naše obeležje. Ako uzmemo u obzir predistoriju korišćenja naših lokacija u stranim hororima, MAMULA spada u bolje. Ipak je dosta iza CHERNOBYL DIARIES koji za sada ostaje najbolji primer takve saradnje. No, zanimljivo je da je CHERNOBYL DIARIES kao scenograf radio Aleksandar Denić a MAMULU njegov mlađi brat Ivan.

MAMULA je korak napred u odnosu na ZONU i što je još važnije korak bliže nečemu što bi se moglo definisati kao "srpska škola DTV horora". Bilo bi dobro kada bi se u perspektivi u ovu priču uključili i Đorđević i Spasojević i Radivojević a Zečević je već uključen. Siguran sam da će sledeći Todorovićev rad biti još bolji film, a MAMULA je već sada jedan zreo proizvod.

* * 1/2 / * * * *

Monday, May 19, 2014

A NIGHT IN OLD MEXICO

Pogledao sam A NIGHT IN OLD MEXICO Emilio Aragona. Ovaj simpatični moderni vestern sa Robertom Duvallom u glavnoj ulozi, uspeva da izvuče dosta iz harizme glumačke podele koju predvodi ova ikona američkog filma, ali naprosto i u rediteljskom postupku i na nivou priče ostaje prilično "lagan", prigodniji za mali nego za veliki ekran.

Duvall čini da A NIGHT IN OLD MEXICO deluje bolje i ozbiljnije nego što je Aragonov domet. Takav utisak sigurno podržavaju i face kao što je Luis Tosar koji ima malu ali upečatljivu ulogu. U određenom trenutku, A NIGHT IN OLD MEXICO preti da se izvrgne u nepretencioznu verziju NO COUNTRY FOR OLD MEN, međutim onda se ispostavlja da film nema neke ozbiljnije kapacitete (premda nisam neki veliki poštovalac ni nagrađenog filma Braće Coen).

Duvall je raspoložen za nadigravanje ali scenario mu u samo par situacija daje mogućnost da uradi nešto iole zanimljivo ili neočekivano, sve ostalo je rutinski i suviše politički korektno da bismo mogli uživati u ubedljivom plasiranju klišea. I uopšte osnovni utisak koji Aragonov film ostavlja je mlak, zbog mlake režije i krajnje rutinskog scenarija koji ne deluje kao sporna ali ne deluje ni kao funkcionalna, organski povezana celina. U pokušaju da se snimi bookend film o odlasku tekasškog matorca iza reke Rio Grande, ali da se to istovremeno zapapri jednom laganom pričom o sukobu sa meksičkim kartelima, Aragon ne isporučuje ni jedno ni drugo.

Ipak, A NIGHT IN OLD MEXICO je prijatan film koji će sasvim sigurno decenijama prijatno delovati televizijskim gledaocima.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, May 17, 2014

SX_TAPE

Kada se bude podvlačila crta ispod opusa Bernarda Rosea, mislim da će njegov "odmetnički" rad biti predmet velikog spora. Naime, od trenutka kada je odlučio da izađe iz mejnstrima i krene da radi "alternativno" kao "sam svoj majstor", inicirao je niz zanimljivih projekata u raznim žanrovima, od kojih je eventualno MR NICE kao svojevrsni "povratnički" konvencionalni film izmakao sirovosti njegovih naizmeničnih adaptacija Tolstoja i žanrovskih eksperimenata.

Slično njegovom SNUFF MOVIEju koji počne vrlo dobro, ali kasnije postane dosta konfuzan, tako i SX_TAPE, Roseov ulazak u found footage vode sadrži dosta toga dobrog, ali na kraju ipak ne uspeva da zadovolji, ali ni da promaši u potpunosti. Zapravo, odavno nisam sreo film koji je ostavio tako ambivalentan utisak.

Očigledno impresioniran estetikom gonzo pornića i brojnim POV serijalima, Rose pravi film o ženi, slikarki i pretencioznoj umetnici-folirantkinji koja luta gradom u želji da nađe ambijent za sex tape koji će emitovati u sklopu svog performansa. Naravno, sve vreme se nazire mutna linija između ličnog egzibicionizma i umetničke prakse, i junaci je sporadično prelaze u cik-cak.

Rose je dobar reditelj pa njegov POV pornić naravno u sebi sadrži više osećaja za kadriranje, prostor, zanimljive ambijente od običnog POV pornića ali će ekskluzivnost ove estetike svakako biti veća onima koji imaju manje iskusatava sa filmovima za odrasle. U svakom slučaju, ona nikada ne postane previše zamorna ali svakako je manje sveža nego što reditelj misli.

Zatim, u potrazi za lokacijom, junaci dolaze u napuštenu bolnicu. I tu film dobija svoju horor dimenziju, kako u pogledu atmosfere, što je OK, tako i u pogledu upliva natprirodne strave koji je nepotreban, nezanimljiv i srećom minimalan. U određenom smislu, rekao bih da je taj upliv strave više bio produkciona potreba nego Roseova autorska želja jer se stvara zapravo uopšte ne vidi kao prioritet i deo njegovog interesovanja u ovom filmu. I uplivi natprirodnog samo kvare ono što je u filmu dobro.

A ono što je dobro jesu likovi jer ih za početak nema mnogo, nema onog tipičnog "topovskog mesa" svojstvenog hororu. U kadru je veći deo vremena jedna osoba, a kada se pojave još dve, one ne smetaju previše i ne uspostavljaju klišetizirane horor odnose. E sad, ti odnosi koji postoje nisu baš nešto naročito ali definitivno nisu onako artificijelni kako bi se očekivalo od filma o ljudima zarobljenim u napuštenoj bolnici.

Rose je u ovom filmu najbolji kada govori o histeriji jedne žene. Kao found footage je pedantan i dosledan, ništa više od toga. Nema tu nijedne bravure koje su u principu karakteristične za found footage, odnosno nema bravura kakve već nismo imali priliku da vidimo. I definitivno je najslabiji kada se bavi nelagodom i "stravom" koju generiše napuštena bolnica.

* * 1/2 / * * * *

A CASUALTY OF WAR

Pogledao sam A CASUALTY OF WAR, još jednu od adaptacija priča iz zbirke DECEIVER Fredericka Forsytha. Režirao ju je Tom Clegg. Ovopg puta ponovljen je produkcioni model iz JUST ANOTHER SECRET, između ostalog i snimanje u SFRJ s tim što su lokacije ovoga puta dosta atipične za naše podneblje i rekao bih da je jadranska obala dosta dobro simulirala Kipar.

Priča govori o Gadafijevom planu da sprovede odmazdu posle bombardovanja svog doma, time što će pokloniti naoružanje militantnom krilu IRAe. Kako bi mu odgovorili, Britanci ubacuju svoj naizgled rogue agenta sa ličnom osvetničkom agendom da sazna kojim će putem oružje biti dotureno.

Podela je upadljivo lišena zvezda. Iz današnje perspektive zanimljivo je videti da se u ovom TV filmu pojavio Clark Peters iz WIREa, ali glavnu ulogu igra mid-range brainski glumac David Threlfall, a sličan je i ostatak ekipe.

Ukupno uzev, i A CASUALTY OF WAR je dinamična a mlaka priča, sa dosta elemenata desničarske fantazije, i dosta površnim karakterizacijama. Slabosti Forsythovog literarnog predloška nedovoljno su nadoknađene isticanjem njegovih aduta, pre svega kroz dosta tromo vođenje zapleta.

Otud je ovaj TV film samo za Forsythove kompletiste.

Wednesday, May 14, 2014

ATTERTRAFFEN

Pogledao sam ATTERTRAFFEN Anne Odell, učenika venecijanskog festivala, film koji ima zanimljivo polazište ali nažalost krajnje konvencionalnu, i pogrešno koncipiranu realizaciju. Štaviše, ne samo da slične filmove možemo naći u istoriji filmske avangarde, već u određenom smislu, slične filmove naročito možemo naći u istoriji našeg filma, prevashodno u radu Srđana Karanovića a donekle i Dušana Makavejeva. Otud me je ovaj film naročito zaintrigirao.

Nažalost Anna Odell, koja je u film ušla iz sveta savremene umetnosti, ne samo da ne donmosi nikakvo osveženje, nikakav svež pogled na formu već bih rekao da je začuđujuće konvencionalna, kao da je pekla zanat na bezbrojnim epizodama televizijskih serija. Njen prikaz "filma-u-filmu" i "realnosti" se nedovoljno razlikuje, a benignost traume glavne junakinje koja tobože izaziva ogromnu nelagodu može se tumačiti eventualno kao znak promenjene paradigme u švedskom društvu, odnosno nespremnost "savremenih" Šveđana da priznaju da bili derišta u školi. Isto tako, ta institucija siledžije i žrtve koja se danas šematizovano plasira na filmu deluje kao kliše koji je postao potentan agens i u stvarnosti, i film bi eventualno mogao da se tumači i kao parodija tog trenda.

Ipak, nisam siguran da ovo čitanje kroz koje pokušavam da razumem i opravdam ovaj film uopšte spada u autorske namere.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, May 13, 2014

THE THIEF WHO CAME TO DINNER

Pogledao sam THE THIEF WHO CAME TO DINNER Bud Yorkina, film koji je pre svega značajan po tome što ga je pisao Walter Hill, po romanu Terrence Lore Smitha. Ovaj film dolazi posle Hillovog eksplozivnog scenarija za HICKEY & BOGGS, njegovog pomoćničkog posla na THOMAS CROWN AFFAIR a pre saradnje sa Ryan O'Nealom na DRIVERu. Svi ovi filmovi (izuzev HICKEY & BOGGS) imaju veze sa THE THIEF WHO CAME TO DINNER. Naime, ovo je heist film oslonjen na ljubavnu priču i rivalitet lopova sa aggentom osiguranja (s tim što ovde agent osiguranja nije i ljubavnik glavnog junaka), zatim glavnu ulogu sposobnog i poprilično tihog lopova igra Ryan O'Neal.

THE THIEF WHO CAME TO DINNER nije klasik ni kao DRIVER ni kao THOMAS CROWN AFFAIR, ali je jako solidan film. Nedostaje mu rediteljske siline koju Hill ima u DRIVERu, Bud yorkin je solidan ali ipak mlak profi, a nema ni tu budžetsku ambiciju kao THOMAS CROWN. Međutim, u jasnim okvirima onoga što jeste, ovo je dinamičan i prilično duhovit film oslonjen na tri odlična glumca - Ryana O'Neala kao lopova, Warrena Oatesa kao agenta osiguranja i Jacqueline Bisset u ulozi ženske iz visokog društva koja pomaže lopovu i epizodom uvek pitoresknog Ned Beattyja.

THE THIEF WHO CAME TO DINNER, sasvim sigurno zahvaljujući i romanu, donosi dosta svežih "dodataka" podžanru heist filma, nekoliko sjajnih detalja kao što je recimo lik bivše supruge glavnoj junaka koju igra Jill Clayburgh. U vreme premijere, iz nekog razloga je THE THIEF WHO CAME TO DINNER tretiran kao komedija i kritikovan da nije smešan. Ne bih rekao da je reč o komediji, pre bi se radilo o jednom vedrom filmu u kome humor proističe iz samih situacija. I uopšte, rekao bih da je film naišao na nepravedno mlak prijem kada se pojavio.

Teško da je reč o klasiku, ali bez sumnje ovo je kvalitetan 70s filmmaking i lucidan repertoarski film.

* * * / * * * *

Monday, May 12, 2014

JUST ANOTHER SECRET

Pogledao sam JUST ANOTHER SECRET, ekranizaciju priče Fredericka Forsytha iz zbirke DECEIVER. Reč je o produkciji Londom Weekend Television u kojoj Forsyth ponovo ima ulogu domaćina. Iz ove zbirke ekranizovano je nekoliko priča u formi televizijskih filmova.

JUST ANOTHER SECRET je većim delom sniman u Jugoslaviji, pre svega u Hrvatskoj i pored ponekog tamošnjeg glumca, od kojih je najupečatljiviji Relja Bašić, možemo videti i niz drugih zanimljivih detalja, recimo pozamašnu ulogu RV i PVO čiji helikopteri imaju prominentnu ulogu. Štaviše, teško mi je da se setim scene ovako duge vazdušne bitke između jednog Mi-8 i "gazele" u bilo kom filmu tako da već same te scene čine JUST ANOTHER SECRET zanimljivim naslovom za avio entuzijaste.

Beau Bridges igra američkog agenta ubačenog u Istočni Berlin sa zadatkom da otkrije šta se desilo sa tamošnjom mrežom američkih agenata koji su u jednim trenutku nestali. Tokom istrage on shvata da au agenti oteti kako bi bili okrivljeni za atentat na Mihaila Gorbačova koju sprema tvrda linija Štazija i KGBa.
Iako je reč o britanskoj produkciji, ovaj TV film je očigledno namenjen američkoj publici. Za razliku od tipičnih kontemplativnijih britanskih mini-serija i TV filmova na špijunske teme, ovaj je više koncipiran kao konvencionalni krimić.

Režija je rutinska a jugoslovenske lokacije tek delimično uspevaju da dočaraju rigidnost DDRa. Štaviše, glavni junak se dosta slobodno kreće Istočnim Berlinom, daleko od one paranoje koju su umeli da generišu raniji špijunski filmovi smešteni na toj lokaciji.

Otud JUST ANOTHER SECRET danas ima značaj pre svega za Forsythove kompletiste, jugonostalgičare i avio entuzijaste.

Sunday, May 11, 2014

NOT SAFE FOR WORK

Joe Johnston je poslednjih dvadeset godina uspeo da se profiliše kao pouzdan reditelj visokobudžetnih filmova sa obiljem specijalnih efekata. Pošto u poslednje vreme nije imao težih posrnuća, logično ke pretpostaviti da mu je rad za Blumhouse na filmu NOT SAFE FOR WORK bio svojevrsni pokušaj da se iskaže u niskobudžetnom trileru bez efekata, gde će moći "na suvo" da pokuaže svoju rediteljsku veštinu i potvrdi se kao nešto više od Disneyevog poverenika i studio hacka za poslove koji su pod snažnim mikromenadžmentom.

Johnston je ruku na srce ranije imao izlete van extravaganzi sa efektima ali opet u okvirima porodičnog filma, čime je i učvrstio svoju reputaciju simpatičnog nenametljivog profesionalca.

NOT SAFE FOR WORK je nažalost potpuni promašaj, kedva napabirčen da ima dugometražno trajanje, sa slabim scenarijem, nezanimljivim likovima i ozbiljnom oskudicom suspensea uprkos skučenom prostoru u kome su junaci naprosto upućeni jedni na druge.

Iako Blumhouse ne drži do nekog vrhunskog kvaliteta, očigledno je i za njih ovaj film, uprkos Johnstonovom imenu, bio nedorastao za ozbiljniju eksploataciju i naprosto je "bačen" pred gledaoce bez jasnije prezentacije. U tom smislu, verujem da mnogi gledaoci neće moći ni da pretpostave da je ovo film koji je snimio isti čovek kao i ROCKETEER, JURASSIC PARK 3 i prvi CAPTAIN AMERICA.

Naravno, nema potrebe naglašavati da se u ovom film Johnstonova veština nije predstavila u novom svetlu. I da za razliku od Manna i Schumachera on nije uspeo da se osveži kroz ovakav micro budget projekat.

* 1/2 / * * * *

Saturday, May 10, 2014

THE LIFE AND TIMES OF JUDGE ROY BEAN

Reprizirao sam THE LIFE AND TIMES OF JUDGE ROY BEAN Johna Hustona. John Milius je klevetao ovaj film tvrdeći da je Huston bio nezainteresovan dok ga je režirao, i da je znatno izmenio njegov scenario. Međutim, ako je išta u vezi sa ovim film upadljivo jeste to da je film izuzetno zanimljivo režiran, sa snažnim rediteljskim rukopisom, sa vrhunskim radom sa glumcima i raznim načinima na koje se prevazilazi epizodičnost scenarija.

Hustonov film, za početak ima vrlo malo veze sa izvornom figurom sudeije Roya Beana, jedna od najpitoresknijih ličnosti Starog Zapada. Sam Roy Bean je definitivno bio manje bizaran u mnogim aspektima, ali to ne znači da je čak i Huston u saradnji sa Milusom uspeo da znatno nadmaši njegovu bizarnost u drugim.

Ovaj revizionistički vestern formalno gledano pokušava da bude svojevrsni "osamostaljeni" spin-off modernizovane duhovite estetike koju je Paul Newman overio kod George Roy Hilla kao Butch Cassidy. Dakle, uzima istinitu priču i od nje gradi mit, a donosi čak i romantilčnu scenu porodične idile sa šlagerom u pozadini. Ipak, Huston je zainteresovan za jedan grandiozan, ludački, mit koji želi da prodre do samih korena američkog društva.

ROY BEAN pokazuje korene državolikih tvorevina u SAD, prikazujući oportuniste koji su instinktivno osetili da je potrebno uspostaviti kakav-takav red, a potom osuđuje one koji su iz poslovnih interesa nešto kasnije odlučili da taj "red" na neki način instrumentalizuju. Otud, iza zabavnog i duhovitog vesterna, sa nizom nadrealnih pasaža, JUDGE ROY BEAN kasnije postaje elegija o smrti Starog Zapada, odnosno o posrnuću "Stare Amerike" i nastupanju nove.

Ako imamo u vidu obim Hustonovih ambicija, ROY BEAN odlično funkcioniše i ne tone pod ogromnim ambicijama. Paul Newman igra centralnu, naslovnu, ulogu i on je kičma ovog filma. Pored njega, veće uloge imaju Victoria Principal, Roddy MacDowall i Ned Beatty. Pored njih ostale zvezde svedene su na epizode i cameo pojavljivanja ali su jako dobro integrisane u pripovedačku celinu.

Iza ironije, naizmeničnog istorijskog rekonstruisanja i parodiranja vestern miljea, Huston uspeva da stvori emociju, a Newman kao noseći stub filma uspeva da bude podjednako ubedljiv kao naslovni junak u rasponu od nekoliko decenija. THE LIFE AND TIMES OF JUDGE ROY BEAN je film koji nije do kraja prihvaćen u vreme premijere. Ipak, u međuvremenu je uspeo da potvrdi validnost svoje poetike i trajnost svog ideološkog angažmana.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, May 9, 2014

LA MARQUE DES ANGES - MISIRERE (aka ZNAMENJE ANĐELA)

Pogledao sam francusko ZNAMENJE ANĐELA, adaptaciju Jean-Christophe Grangea i njegovog romana LA MARQUE DES ANGES - MISIRERE. Grange je jedan od najadaptiranijih francuskih bestseler pisaca a aktivan je i kao scenarista. Ipak, izuzev filma RIVIERES POURPRES nije uspeo da napravi crossover na internacionalno tržište. Ipak, neki filmovi i Kounenova serija po njegovoj prozi prilično su solidni i uspevaju da na pravi način isoriste njegove ludlumovske eurotrash postavke.

Kod Grangea uvek možemo očekivati da će se deca naći u opasnosti i da će iza svega na kraju u nekom smislu stajati nacisti.

Sylvain White se posle neuspešne holivudske pustolovine "vraća" u rodnu Francusku ali njegov tamošnji know how nažalost ne donosi ništa naročito, rekao bih čak da je ovo jedna od neveštijih adaptacija Grangea u rediteljskom smislu. Tome sigurno doprinosi i Gerard Depardieu u glavnoj ulozi koji zaista više nije u stanju da bude leading man, nema više ni potrebnu harizmu a ni fizičke mogućnosti.

Filmu se ne može prebaciti da je dosadan ali mu se praktično može prebaciti sve ostalo. Osnovni problem je konvencionalnost rediteljskog postupka. Čini mi se da bi sa izborom nekog zanimljivijeg reditelja, kao što je bio onaj sa Kounenom, filmovi po njegovoj prozi bi bili zanimljiviji. Neko kao Pascal Laugier bi mogao napraviti lep come back režirajući Grangea, recimo.

* 1/2 / * * * *

Thursday, May 8, 2014

3 DAYS TO KILL

McG se odlično snašao na Bessonovoj TAKEN teritoriji i pokazao je kako može da se snađe sa manjim budžetom, i snimi akcionu komediju sa akcentom na karakterima. 3 DAYS TO KILL je daleko od velikog filma, međutim reč je o jednom prijatnom retro ugođaju za ljubitelje akcionog trilera i komedije osamdesetih, sa junacima koji su istovremeno brutalni operativci ali i očevi disfunkcionalnih porodica. Glumačka podela predvođena Kevinom Costnerom je sjajna, a nukleus porodice čine još Connie Nielsen i Hailee Steinfeld, par iz bessonovske tradicije "gledaj majku, biraj ćerku" koji može da parira duetu Famke Jensssen-Maggie Grace iz TAKENa. Ipak, koliko god 3 DAYS TO KILL delovao kao Costnerov TAKEN, u samoj svojoj suštini ovaj film je anti-TAKEN.

Ovde porodica ne samo da nikada nije u opasnosti već je osnov priče pokušaj glavnog junaka da nikada ne upozna porodicu a naročito ne ćerku sa pravom prirodom svog posla, odnosno da uporedo sa svojom tajnom aktivnošću obnovi porodične odnose.

Besson na tom putu smenjuje akcione situacije koje su više brutalne na nivou međuljudskih odnosa i nihilizma nego same fizičke egzekucije i porodične scene u kojima, naravno, špijunska profesija glavnog junaka u jednom trenutku postaje element zbližavanja sa porodicom. Film je relaksiran i prilično šarmantno uspeva da dotakne sve obavezne figure bessonovskog internacionalnog trilera ovog profila.

McGjeva egzekucija je sigurna. Nema nikakve probleme da se prilagodi manjem budžetu kada je reč o akciji. Jasno je da ovaj film ne donosi wall-to-wall akciju i visoku estetizaciju kao TERMINATOR SALVATION ali donosi poštene doze bone crunching gušanja, automobilskih potera i pucnjava u skučenim prostorima.

U jednoj od scena, obračun agenata CIAe i trgovaca ilegalnim nuklearnim materijalima dokrajčuje Hotel Jugoslaviju, onaj deo koji NATO nije srušio bombama. Lepo je što je film i smešten u Beograd, a ne samo sniman kod nas zbog jeftine radne snage.

3 DAYS TO KILL nije ni približno ponovio uspeh TAKENa što pre svega znači da je Neeson vrlo bitan faktor u uspehu te franšize i da samo njegovi rip-offovi mogu da naprave novac. Međutim, uz EXTRACTED i UNKNOWN i 3 DAYS TO KILL spada među najbolje filmove proistekle iz komercijalne mustre koja je nastala iz tog filma. Sa odličnom glumačkom podelom i punokrvnim comebackom Kevina Costnera u leading man formu, McG pokazuje da je našao kreativni impuls čak i u Srbiji gde reditelji obično dolaze da umru.

* * * / * * * *

Wednesday, May 7, 2014

ANNA

Očekivao sam dosta od filma ANNA poznatog još i pod naslovom MINDSCAPE Sa kojim je debitovao Jorge Dorado. Reč je o "američkom" filmu, odnosno internacionalnoj produkciji smeštenoj u Ameriku čiji je producemtski pokrovitelj Jaume Collet-Serra. Film je u španske bioskope pustio lokalni Warner sa osrednjim uspehom, mada verujem da su ambicije za eksploataciju pre svega internacionalne. Rekao bih da će ovaj film najbolje funkcionisati na kućnim formatima. Priča o detektivu koji je sposoban da uđe u sećanja ljudi jako podseća na DREAMSCAPE i INCEPTION samo bez mogućnosti da detektiv bide aktivan. Štaviše, Doradov tretman premise koju potpisuje scenarista Guy Holmes je takva da nike do kraja jasno na koji način oni uopšte žele da iskoriste taj novum jer se na kraju sve svodi na to da junak gleda sećanja zajedno sa publikom što publika u filmu inače može sama kroz flesbek.

Najveći šok za publiku treba da bude mogućnost da je flešbek lažan, odnosno da ispitanik manipuliše sećanjima, a to publici ne ostavlja ama baš nikakav osećaj inovacije. Hitchcock je odavno ispričao sve o tome u razgovorima sa Truffautom i na kraju imamo staričnu, konfuznu i ne preterano intrigantnu misteriju sa konfuznim razrešenjem.

Doradova egzekucija je uglađena ali mlaka i više pripada malom ekranu nego bioskopu. Sa ovim filmom on definitivno ne uspeva da se nametne kao next big thing španskog žanrovskog filma, a nije ni blizu svog padrina Jaume Collet-Serre.

* 1/2 / * * * *

THE RUSSIA HOUSE

Reprizirao sam THE RUSSIA HOUSE, adaptaciju romana Johna le Carrea koja je izašla 1990. godine, u samom finišu kanonske faze Hladnog rata. Schepisi je uspeo da vrlo dobro prenese le Carreov instinkt za prikaziovanje dkadencije "hladnih ratnika". U ovom filmu oni već umorno, cinično, rešavaju slučaj potencijalnog sovjetskog "izvora" koji isključivo hoće da komunicira sa razbarušenim engleskim izdavačem ruske literature.

THE RUSSIA HOUSE neprikriveno donosi otapajuće efekte "Glasnosti" - na neki način podseća na "zapadne projekte" Istvana Szaboa, recimo. Za svaku je pohvalu da Sean Connery i Michelle Pfeiffer donose visoki napobn svojstven holivudskim zvezdama ali bez podređivanja priče njima ili guranja u pravcu akcionog trilera.

Samo hepiend koji se može čitati i kao halucinacija izlapelog glavnog junaka deluje kao pokušaj da se umekša ogorčenost le Carreovih špijuna "koji su došli iz hladnoće" mada možda je kraj Hladnog rata i bio tačka kada se stvari više ne završavaju smrću ili sramotom već daljom monotonom egzistencijom, gorom od ovih intenzivnih ishoda.

U ulogama starih obaveštajnih cinika koji prate aktivnosti glavnih junaka, Schepisi okuplja živopisne face poput Jamesa Foxa, Roya Scheidera i reditelja Kena Russella.

Klaus Maria Brandauer ima svu potrebnu ofucanost za sovjetskog disidenta koji je u terminalnoj fazi rezignacije ali ulogu igra rutinski. Kao što Sean Connery ovde na neki načion bookenduje Bonda, antibondovskim špijunom, ovde mu "kontakt" i "izvor" igra Bond-negativac iz NEVER SAY NEVER AGAIN što je fina filmofilska posveta.

Fred Schepisi i scenarista Tom Stoppard vrlo suptilno strukturiraju film i prave neka zanimljiva rešenja u razglobljavanju prikaza događaja. Stoppardov dijalog izvlači u prvi plan le Carreovu jezgrovitost, često beckettovski apsurd i filmu dodaje finu dozu cinizma.

THE RUSSIA HOUSE nema ubitačnost drugih le Carreovih romana, junaci ne prolaze kroz teške lomove, nisu im veliki aduti u igri i zato ne spada među par najboljih ekranizacija. Ali, ukupno uzev, ovo je solidan naslov za ljubitelje zrelog špijunskog filma.

* * * / * * * *

Tuesday, May 6, 2014

THE LAST WINTER

Pogledao sam THE LAST WINTER Larryja Fessendena. Ne mogu da kažem da mi je pružio dovoljno u pogledu strave, čak naprotiv, ali mi se izuzetno dopao Fessendenov indie senzibilitet u radu sa glumcima, postavljanju likova,dočaravanju atmosfere. Doduše, moguće je da me je film kupio i time što je uzeo Connie Britton i Zacha Gilforda iz serije FRIDAY NIGHT LIGHTS, premda je Connie dosta igrala u njujorškom indie filmu iz koga Fessenden vuče svoje korene.

Ideja da se priroda na neobjašnjv ili poluobjašnjiv način pobunila protiv čovečanstva i načina na koji je ono eksploatiše je baš tih godina imala nekoliko interpretacija kao što je recimo Shymalanov HAPPENING, i THE LAST WINTER je u tom smislu slično nedorečen ali u pogledu glume i inscenacije znatno efektniji. U Fessendenovom postupku mi smetaju dva elementa. Svedenost strave, taj "manje je više" pristup nekada volim, nekada ne, i ovde mi to delimično može proći. Međutim, kada konačno dođe do horora, taj deo mi je bio prilično bezveze i stvorio mi je još dublje sumnje u Fessendena.

Ipak, ono što funkcioniše je dovoljno jako da problematična strava na kraju ipak ne uspeva da potopi film, može se oprostiti i ne kvari ukupni, izuzetno povoljan utisak. Fessenden je očigledno vrlo vešt reditelj na nivou postavke likova, ambijenta i čudno je da ima tako snažnu potrebu da ovaj film učini nešto konkretnijim hororom kada mu već taj indie senzibilitet tako dobro ide od ruke.

Otud i solidna ocena više proizilazi iz toga što su dobra rešenja prikrila duboke probleme nego iz toga što je sam Fessenden bio dorastao izazovu.

* * * / * * * *

Sunday, May 4, 2014

POMPEII

Već godinama branim Paul WS Andersona od kleveta ali POMPEII je film oko koga i ja moram da ga potprašim. Na nivou zapleta, ovaj film je nekakva površna simulacija priče iz TITANICa o ljubavi devojke iz visokog društva i roba u Pompeji, a sve je to dopunjeno pričom o tome kako je on rob sa ličnom traumom i gladijator, tako da je osnovni melodramski odnos iz TITANICa obogaćen simulacijom zapleta iz GLADIATORa u kome se osveta sprovodi kroz gladijatorski turnir.

Međutim, film se zove POMPEII i u trećem činu filma proradi Vezuv. To tek nema nikakve veze sa pričom, čak ni na nivou grube simbolike kao katastrofa koja će kazniti grešnike ili kao lava koja će zauvek skameniti ljubav glavnih junaka. Stoga, u trećem činu POMPEII postaje simulacija filma WHEN TIME RAN OUT...

Dakle, POMPEII nikada ne postane "pravi" film niti može da pruži "pravi ugođaj u svojoj čudnoj mešavnini žanrova. Glumačka podela u osnovi nije loša, ali ne pruža odbre uloge jer zapravo nema scena sa autentičnim dramskim sukobom, sve se svodi na puku ilustraciju.

Glavni adut su scenme rušenja, one su korektne ali nisu previše zanimljive. Zato na kraju POMPEII deluje kao bioskopski spektakl koji će na kraju pravi format dobiti na malom ekranu jer ga je odsustvo dramskog naboja umanjilo.

* !/2 / * * * *

Saturday, May 3, 2014

ENEMY

Pogledao sam ENEMY Denis Vileneuvea, adaptaciju Jose Saramaga, i moram priznati da je ovaj film jedna prilično površna, jednostavna i nažalost ne naročito zanimljiva avantura koja dolazi posle uspešnog i visokokaloričnog PRISONERSa, kao neka vrsta razonode. Ne znam tačno šta je Vileneuve želeo sa ovim filmom, naročito u pogledu kontinuiteta karijere ali čini mi se da je osnovna ideja pokušaj da se posle težeg i produkciono zahtevnijeg filma uspostavi ritam u kome će on raditi manje, jednostavnije "ličnije" filmove paralelno sa holivudskim. Ovaj polu-fasbinderovski pruistup je zanimljiv i Vileneuve je već zakazao snimanje svoja sledeća dva projekta.

Nažalost, kao i Danny Boyle koji je ušao o ovu mašineriju, čini se da Vileneuve u tim "malim" filmovima ne uspeva da postigne ono što pokušava u "velikim". ENEMY na način koji ga je on sada uradio deluje kao neki hendikepirani De Palma kome fali stila a efekat očaja i teskobe se postiže time što je Gylenhaal namršten i to je otprilike to.

Na kraju se ENEMY svoji na epizod TWILIGHT ZONE koju radi poznati/ugledni reditelj, ali sa ličovskoma psurdnom završnicom, ovaj film tone pod pretenzijom čak i kao razvučena "zona sumraka". Relativa nespremnost kritike do se do kraja olakša po ovom filmu pokazuje da je Vileneuve dostigao određeni nivo ugleda da ga se ne dira. Inače, film zaslužuje oštru reakciju.

* 1/2 / * * * *

Friday, May 2, 2014

FAIR GAME

Pogledao sam FAIR GAME Douga Limana. Nažalost, ova ekranizacija slučaja Plame-Wilson ne uspeva da se plasira među bolje političke trilere po istinitim pričama iz prostog razloga što Liman nema senzibilitet za tu vrstu filma. Liman sve režira dosta dinamično, kao da nas iza ovih dramskih scena čeka akciona scena, ali te akcione scene nema. Dakle, FAIR GAME deluje kao drama u kojoj akcenat nije dovoljno stavljen na dramu. Pritom, FAIR GAME nije hendikepirani akcioni film, stvar je i u režiji i u scenariju koji naprosto ne odgovaraju materijalu, ne uspevaju da prikažu ni porodičnu dinamiku, ni protok vremena, pa čak ni sam tok zavere/intrige u koju su upali Valerie Plame i Joe Wilson. Tako i Naomi Watts i Sean Penn glume trofejno, više nude skice tih zanimljivih ljudi nego što im Liman dozvoljava da izgrade likove.

U vreme kada postoje filmovi poput ZERO DARK THIRTY koji mogu da rekreiraju metodičnost ALL THE PRESIDENT'S MEN pa čak i TV naslovi kao RECOUNT ili GAME CHANGE, FAIR GAME nema šta da traži osim po atraktivnoj temi koja je zaslužila dobar tretman. Ipak, Limanov film ostaje na nivou plemenitog pokušaja, koji je srećom u trenutku kada je izašao uspeo da u određenom smislu čak i uspe, dobije pohvale i za izbor teme i za estetiku. Ipak, ukupno uzev, ovo nije uspela ekranizacija značajne priče.

* * / * * * *

THE DOUBLE

Pogledao sam THE DOUBLE Richarda Ayoadea, adaptaciju novele Fjodora Dostojevskog. U Ayoadeovom filmu ima ponajmanje Dostojevskog, neko bi rekao da ima više Kafke, međutim ukupno uzev ne bih rekao da se literarni klasici mogu iskoristiti kao iša više od okvirne, formalne reference. Naime, Ayoadeov film je svojevrsna muzejska reinterpretacija jedne revashodno filmske škole promišljanja kafkijanskog košmara koja korene ipak više vuče iz Gilliama nego iz književnosti. Naime, i Dostojevski i Kafka su u svojim knjigama zarobljavali autentični egzistencijalni užas, na različite načine, a Ayoade u svom filmu ipak nikada ne radi tako nešto.

Ayoadeov film je ponajmanje okrenut suštini, ponajmanje zaista emituje egzistencijalni užas, cepanje ličnosti na kriške itd. Da, film formalno govori o tome ali zapravo funckioniše kao jedan briljantan artefakt, kao jedna obnova muzejske filmske avangarde koja uspeva da oživi na zaista impresivan način. Naravno, u zavisnosti od gledalačkog senzibiliteta, a ova priča i njena stilizacija nisu bliski mom senzibilitetu, film možda može malo više prožeti pojedince. Isto tako, u zavisnosti od mogućnosti da uživate u briljantnoj realizaciji, postoji mogućnost da delu gledališta Ayoadeov rediteljski domet bude znatno manje impresivan.

Jesse Eisenberg se dobro snašao u glavnoj ulozi, i njegov glumački senzbilitet savršeno odgovara Ayoadeovoj sposbnosti da stvori teskobu, da proizvede tenziju i neprijatnost koja je bila jedno od najsnažnijih obeležja njegovog debitantskog filma SUBMARINE, takođe literarne adaptacije, sa doduše pitkijom premisom.

Ako imamo u vidu da THE DOUBLE u sebi nesumnjivo nosi i malo te atmosfere "umetničkog predaha" da ne kažem izleta za mejnstrim glumce, nema sumnje da je ovde reč o filmu koji odlazi korak dalje od tipičnog indie imaginarijuma. Iako me svet koji Ayoade ovde stvara gotovo nimalo ne zanima, ne mogu da ne budem impresioniran načinom na koji ga je do detalja osmislio i predstavio.

* * * / * * * *