Još pre nekoliko meseci pogledao sam film ŠUMA SUMMARUM Ivana-Gorana Viteza, ali želeo sam da ga repriziram kako bih lakše uspeo da se snađem u masi motiva koje ovaj naslov nudi kao i potencijalnim uglovima uglovima gledanja. Konačno, leakovanje screenera bilo je lep povod da se podsetim filma.
Naravno, ruku na srce, da je reč o nekom nejugoslovenskom naslovu verovatno bih ga olako otpisao kao film sa viškom pretenzija koji ne zna tačno šta hoće i u principu takva odjava mirne duše može da se iskoristi i za ovaj film.
Najjednostavnije rečeno, ŠUMA SUMMARUM je hrvatska replika Smithovog SEVERANCEa, filma koji je u svoje vreme bio big deal na žanrovskoj pa umalo i na mainstream sceni ali meni nije ostavio neki značajniji utisak. Ipak, trag Smithovog filma je dovoljno dubok da se uprkos brojnim pretečama poput BAD DAY AT BLACK ROCK, DELIVERANCE, LOLLY MADONNA itd. upravo SEVERANCE izdvoji kao kljulna referenca što samim tim implicira da je crnohumorna strava ovog filma zapravo najpre zaoštrena slika kapitalističkih odnosa sa akcentom na korporativne team-building rituale.
Vitez međutim u svom filmu nema tako sužen fokus što je verovatno nedostatak tako da se ŠUMA SUMMARUM ne svodi na kritiku korporativnih human resource čiji je smisao zapravo modeliranje nehumanih radnih uslova već i na mnoge druge aspekte kapitalizma i društvenog uređenja. Tim širenjem fokusa, ovaj film tupi svoju oštricu ne samo zato što se bavi sa previše tema već i zato što se istovremeno bavi i važnim i nevažnim temama, kombinujući zaoštravanje motiva iz stvarnosti sa mitemama iz fikcije, kombinujući uvezene i lokalne koncepte, pto neumitno dovodi ne samo do viškova već i do nekoherentnosti u svakom smislu.
ŠUMA SUMMARUM govori o grupi japija iz sveta marketinga koji odlaze u neku zagorsku zabit na team-building. Ekipu potresaju određene trzavice koje kulminiraqju fatalnim sukobom sa lokalcima tokom paintball turnira u šumi.
Motiv marketinških agencija kao legla greha i ljudske bede postao je tema u našoj regionalnoj produkciji. Otud je zanimljivo da u drugoj epizodi ŠESTOG ČULA koju je pisao scenarista ŠESTOG ČULA Boban Jevtić, imamo upravo setting team-buildinga ekipe iz marketinške agencije i ubistava koja se dese tom prilikom. Reklo bi se da je fiksacija filmskih radnika na svet marketinga kod nas zapravo proistekla iz činjenice da se filmski radnici najčešće susreću sa kontradikcijama kapitalizma upravo kroz saradnju sa marketinškim agencijama. Isto tako, zanimljivo je da za razliku od programa kao što je MAD MEN ili ranijih filmova kao što su WHAT WOMEN WANT ili BOOMERANG pa čak i Kounenovog 99 FRANCS, kod nas nema ni pokušaja fetišizovanja tog sveta kroz opisivanje reklamdžija kao velikih mastermajndova, mentalnih divova koji su prodali dušu đavolu poput Don Drapera i Octave Parangoa već su svi tretiranikao budale bez ideje, planova i bilo kakve zavodljivostzi. Kroz ovakav tretman sveta reklama one se suštinski depolitizuju i prikazuju se infantilizovani problemi unutar kolektiva koji u krajnjoj liniji mogu samo probuditi radničku solidarnost gledalaca sa ovim potpuno suprotnim ideološki pozicioniranim esnafom.
Ipak, ono što vezuje ŠESTO ČULO i ŠUMU još više jeste team-building, taj ritual prema kome se gradi snažna skepsa, prikazivanje tog oprocesa kao ultimativne perverzije kapitalizma koja se oličava u stvaranju okolnosti u kojima radnik treba da uživa & da se veže za svoj rad i saradnike što je doživljeno kao nešto bizarno, podmuklo i neprihvatljivo u oba slučaja
Otud zapravo, Vitez na kraju svoj film ne bazira na temi marketinga već na sukobu poslodavca i radnika, a uprkos tome što uvodi i prilično apsurdan kreativno-moralni sukob isti ne stavlja u centar.
Konačno, kada dođe do sudara inbreda i reklamdžija, ono što je reklamdžijska profesija zaigra tek u nekim rubnim sferama priče i iskazuje u sporednim, rekao bih čak ne samo digresivnim već i zrelim za izbacivanje, deonicama. To već nije pitanje ideološke zrelosti već i slabog dramaturškog iskorišćavanja potencijala koji nude likovi ili zaplet.
Ako imamo reklamdžije u situaciji fizičke opasnosti onda je mnogo bolje da je oni barem delimično prevazilaze koristeći strategije kojima se koriste u svom poslu nego da što posežu za manje ili više uspešnom primenom sile koja onda postaje depersonalizovana.
Inbredi, koji su porpuno aproprirani iz američkog filma, ovde imaju najzanimljiviju ideološku ulogu pošto film pokazuje kako kapitalizam za svakoga, pa i za njih. takve kakvi su, može naći ulogu odnosno da protivno verovanju kapitalizam sam po sebi ne donosi emancipaciju, da je ne podrazumeva o čemu slikovito svedoči i slučaj inbredice koja pokušava da napusti zaostalu porodicu, govori kitnjastim jezikom preuzetim iz jedne jedine knjige koju ima, i želi da se pridruži kapitalistima u "civilizaciji".
Treća linija priče koju čine dvoje tree huggera na izletu pokazuje jalovost alternativnih koncepata koji se nude u odnosu na svet kapitalista i inbreda. Otud, pošto se svojevrstan ideološki ispražnjeni "glas razuma" na kraju regrutuje iz redova reklamdžija, reklo bi se da se funkcija ovih likova iscrpljuje u poentiranju kako je pseudoorganizovana alternativa jalova i to je manje više sve.
Ovolika količina napadne znakovitosti dovodi nas do ključnog pitanja kakve su zapravo namere Ivana-Gorana Viteza, je li ovo nekakva društvena satira koja kao strukturu koristi backwoods horor ili backwoods horor kome je satira nadogradnja. I odgovor je jako teško dati jer se akcenat konstantno pomera između filma koji izaziva uzbuđenje i filma koji kritikuje sistem. Vitez je očigledno svestan da kao u SFu od početka, tako i od sedamdesetih u hororu, poltiika postaje obavezna figura ali mu još uvek nije jasno kako da je sprovede unutar žanra.
Kad je reč o žanru pak, Vitez snima film koji ne zaostaje za tipičnim, standardnim, predstavnicima backwoods horora i ako izuzmemo probleme na nivou ritma, proistekle iz njegove autorske zbunjenosti, ŠUMA SUMMARUM bi sasvim mogao da funkcioniše kao hrvatski, da ne kažem ex-jugoslovenski dodatak internacionalnoj žanrovskoj sceni. Otud me čudi da nisam sreo previše izveštaja o ovom filmu na stranim sajtovima. U domenu zanata, ono gde Vitezu treba još usavršavanja je rad sa glumcima koji u pojedinim scenama vidno više igraju njegove indikacije nego svoje karaktere. No, rad sa glumcima je generalno problem nove generacije reditelja u čitavom regionu.
Iako je znatno neopredeljeniji i neprecizniji na planu ideje i izraza u odnosu na PORNO BANDU i SRPSKI FILM, uspeva da bude istovremeno frivolan i ideološki zrelije fokusiran - ali i slabije rediteljski sproveden od njih. No, sa POKRAJINOM ŠT. 2 Vinka Moederndorfera činio bi bi lep kvartet ex-jugoslovenskih paražanrovskih filmova na nekom festivalu.
Sagledavanjem ta četiri filma može se profilisati slika nobog brutalizma ex-jugoslovenskog filma i mogu se prepoznati vrlo slične autorske opsesije među mlađim rediteljima u tri kinematografije koje teku paralelno, suštinski vrlo razdvojeno, ali u pojedinim slučajevima dolaze do sličnih uvida i rezultata.
* * 1/2 / * * * *