Pogledao sam DANS TOM SOMMEIL Caroline i Erica Du Poteta, film koji je kao rebalo da bude hip francuski horor/triler/suspenser you-name-it za ovu sezonu i da na tom mestu nasledi HAUTE TENSION, FRONTIER(S), MARTYRS i sve ostalo. Nažalost, ako je ijedan talas jako brzo uspeo da se raspadne, to je upravo taj francuski, i DANS TOM SOMMEIL je film koji je apsolutno besmislen na manje više svim, ali ako ne svim a ono na većini nivoa na kojima se može procenjivati.
Svakako, ima tu reditelja koji još drže, ili barem nisu posrnuli u potpunosti kao Pascal Laugier npr. ali neki od njih us uspeli da za nekoliko godina od svog uizlaska na scenu postanu čak i potpune karikature poput Aje, ili da se potpuno manu ovog usmerenja kao Xavier Gens. Retko koji među njima izuzev Kim Chapirona je uspeo da napreduje, premda je i on napredovao tek kada je izašao iz žanra sa DOG POUNDom.
Prvo ta priča u kojoj kao mi otkrivamo koji motivi stoje iza jurnjave, klanja i nabijanja na razne šiljke, koje nije naročito napeto ili efektno, ali je pristojno, mada za ovu vrstu filma do te mere oslonjenu na to, pristojno nije dovoljno - deluje potpuno deplasirano, i baziranje nekakvog kao razvoja priče ili preokreta samo na tome, čini da ovaj film sa sve svojim likovima koji fingiraju nekakvu psihološku produbljenost deluje kao potpuno prazna ljuštura, na pola puta između isprazne drame i prilično ravnog suspensera.
Anne Parillaud koja je uprkos raznim lutanjima uspela da ostvari pristojnu karijeru solidno igra traumatizovanu ženu negde na pola puta između slasher konvencije i junakinje francuskog filma kao što je BLEU, ali njena glumačka igra nema mnogo svrhe kada celina nema znatniji potencijal.
Brat i sestra Du Potet realizuju film sa relativnom sigurnošću kad je reč o samoj tehnici, ali opredeljenja na nivou vođenja priče, karaktera i gledaočeve pažnje su krajnje pogrešna, o čemu svedoči i ključni konfuzni detalj a to je priroda reminiscencija, i njihovog karaktera u odnosu na celinu i tkivo filma koje je dotle formirano. Međutim, i na nivou saspensa, oni nemaju strpljenje kakvo recimo pokazuju autori ILSa, već neke scene koje su potncijalno mogle da se izmuzu za još tenzije dosta brzo završavaju, bez prave rediteljske samouverenosti. Dakle, izuzmemo li elemnarnu sposbnost da sklope film, oni nemaju neke značajnije kvalitete na planu fundamenata filmskog izraza.
Jedna od retkih krupnijih vrlina filma jeste to što traje efektivno oko 77 minuta, dakle jedva je prešao granicu srednjeg metra.
* 1/2 / * * * *
Svakako, ima tu reditelja koji još drže, ili barem nisu posrnuli u potpunosti kao Pascal Laugier npr. ali neki od njih us uspeli da za nekoliko godina od svog uizlaska na scenu postanu čak i potpune karikature poput Aje, ili da se potpuno manu ovog usmerenja kao Xavier Gens. Retko koji među njima izuzev Kim Chapirona je uspeo da napreduje, premda je i on napredovao tek kada je izašao iz žanra sa DOG POUNDom.
Prvo ta priča u kojoj kao mi otkrivamo koji motivi stoje iza jurnjave, klanja i nabijanja na razne šiljke, koje nije naročito napeto ili efektno, ali je pristojno, mada za ovu vrstu filma do te mere oslonjenu na to, pristojno nije dovoljno - deluje potpuno deplasirano, i baziranje nekakvog kao razvoja priče ili preokreta samo na tome, čini da ovaj film sa sve svojim likovima koji fingiraju nekakvu psihološku produbljenost deluje kao potpuno prazna ljuštura, na pola puta između isprazne drame i prilično ravnog suspensera.
Anne Parillaud koja je uprkos raznim lutanjima uspela da ostvari pristojnu karijeru solidno igra traumatizovanu ženu negde na pola puta između slasher konvencije i junakinje francuskog filma kao što je BLEU, ali njena glumačka igra nema mnogo svrhe kada celina nema znatniji potencijal.
Brat i sestra Du Potet realizuju film sa relativnom sigurnošću kad je reč o samoj tehnici, ali opredeljenja na nivou vođenja priče, karaktera i gledaočeve pažnje su krajnje pogrešna, o čemu svedoči i ključni konfuzni detalj a to je priroda reminiscencija, i njihovog karaktera u odnosu na celinu i tkivo filma koje je dotle formirano. Međutim, i na nivou saspensa, oni nemaju strpljenje kakvo recimo pokazuju autori ILSa, već neke scene koje su potncijalno mogle da se izmuzu za još tenzije dosta brzo završavaju, bez prave rediteljske samouverenosti. Dakle, izuzmemo li elemnarnu sposbnost da sklope film, oni nemaju neke značajnije kvalitete na planu fundamenata filmskog izraza.
Jedna od retkih krupnijih vrlina filma jeste to što traje efektivno oko 77 minuta, dakle jedva je prešao granicu srednjeg metra.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment