Dugo sam se opirao gledanju filma TOP GUN: MAVERICK jer sam imao osećaj da se neću dobro provesti kao neko na čiji je život i pogled na film veoma uticao original koji je potpisao Tony Scott.
Možda je to samo moj osećaj ali prvi TOP GUN je prosto klasik za koji više zapravo nije ni bitno kakav je film. Mislim, kakav je film snimljen kad su Braća Lumiere snimala ulazak voza u stanicu? Da li su mogli drugačije da kadriraju? Da li je umesto voza mogao da bude neko na konju? Možemo da licitiramo o tome ali taj film je takav i kao takav je savršen.
Sada u MAVERICKu dobijamo pokušaj da se snimi nastavak TOP GUNa bez svesti o tome da nije poenta u tome šta se desilo Mavericku i junacima kasnije i kuda ih je život odveo jer to na kraju krajeva i nije ključna tema. Ključno je da se mora ponovo snimiti savršen film, a on ne mora imati isti naslov i iste likove jer to je ono što TOP GUN kao pojam zapravo znači u svetu filma.
Kad govorim o savršenstvu prvog filma, govorim pre svega o sinergijskom efektu jednog glumca, jednog reditelja, jedne pop scene, dvojice kompozitora, jednog određenog trenutka u Hladnom ratu i svega toga što je izdiglo taj film da bude tamo gde jeste.
MAVERICK sve to nema. To je nastavak koji niko nije tražio, produžetak priče koja nikoga ne zanima, i na svojoj strani ima bukvalno samo jednu stvar a to je sukob SAD i Rusije kroz proxy rat u Ukrajini i potrebu da se snimi neko moćno delo popularne kulture koje će reafirmisati američku vojnu silu.
Pođimo od toga.
MAVERICK ne reafirmiše vojnu silu SAD. U njemu junaci voze stare avione, F-18, za koje i sami govore da su stari, idu na zadatak na kom imaju puno teškoća iako ga ispunjavaju, ali to je sve manje važno. Suština je da ovde nema tog prikaza života u mornaričkom vazduhoplovstvu u kom su momci virilni i žive na ivici, ganjaju moćne džetove u jednom erotskom delirijumu, u sličnom stanju ganjaju jedni druge, a tu su i neke žene koje im smetaju.
Ovaj film nema nijednu istaknutu priču za koju bi mogao da kažeš, “E stvarno je super biti pilot, hteo bih to da radim…” Naprotiv. Nema nijednog kul modnog detalja, kao što je bio onaj kad su svi nosili jakne kao Maverick. Nema ničega.
Maverick sam po sebi je u godinama u kojima je Wesley Clark vodio agresiju na SRJ i on je i dalje zarobljen u stanju iz prvog filma - delom jer se Cruise nedovoljno izmenio - ali isto tako, on tako zastareo je i dalje nekakav lik koji je nekako dizajniran. Sama priča je filma kao IRON EAGLE 2 koji je sam po sebi bio jeftini knock-off TOP GUNa sniman u izraelskoj pustinji. Ovde se ceo zaplet tiče spremanja grupe mladih pilota da napadnu iransko nuklearno postrojenje, dakle nema Top Gun takmičenja, nema ničega, nema čak ni neke tenzije među junacima.
Okosnica dramskog sukoba je to što mladi Rooster kog igra Miles Teller kao Gooseov sin stvara nelagodu Mavericku jer ovaj ne bi da ga izloži rizicima plus mali nije preboleo očevu smrt. I to dovede do par nekih generic situacija kad se ljudi obsete da malo kao nešto budu karakteri. Ima jako mnogo morbidnog throwbacka, recimo poseta Icemanu na samrti kog igra istinski bolesni Val Kilmer što je onako ravan selfija Nede Ukraden s koleginicom na umoru.
Dijalozi su mahom na temu kako bi eto jao mogao neko da nastrada i može li Maverick da se nosi sa tim, pošto je inače u neprebolu od Goosea otišao u vazdušnu bitku i srušio tri protivnika, pa treba da mu verujemo da eto on i dalje pati upitan nad svim tim. Spor sa Roosterom isto tako ne ode nikuda, i Miles Teller u ovom filmu pasivno statira osim kad se autori obsete da treba nešto kao da se naduri, ali to je šteta i nema nijednog istinskog pitanja Stare Kuke za Fazana.
Film je režirao Joe Kosinski. I sad ovaj film je jako bitan na godišnjim listama, priča se i o oskarima, a u isto vreme se priča i o tome da mu je film SPIDERHEAD na listama najgorih filmova godine. SPIDERHEAD je za ovo bukvalno Ingmar Bergman i Martin Scorsese u svakom pogledu. Glumci kao da su mu na Xanaxu. Imaju neki osmeh, valjda da bi bili lepi, scene su bukvalno “ispolivane” kao kad se snima sapunska opera pa reditelj ne stiže da pročita scenario nego samo nasnima da glumci ispričaju šta imaju. Te “mirne” scene s puno junaka u kojima se kao desi neki sukob a onda imamo seriju nepotrebnih krupnih planova u kojima svaki od brojnih likova reaguje zaista deluju skaredno i kao parodija.
Ti kadrovi sa reakcijama junaka na Maverickove odnose, Maverickove podvige, Maverickove opaske su bukvalno kao iz parodije. Scena kad mladi piloti gledaju Maverickovu pokaznu vežbu kako da pogode iranski objekat je na nivou HOT SHOTSa ili neke veoma ironične reklame.
Paradoksalno, Kosinski je snimio odličan film ONLY THE BRAVE koji je kao TOP GUN o vatrogascima, i ne bi me čudilo da je na osnovu toga dobio ovaj posao, ali se uopšte nije snašao.
Kad je reč o tim čuvenim akcionim scenama, gde Tom Cruise vozi avion i sve se nešto vrti i prevrće, to je manje-više isto kao i kad Tom Cruise glumi da vozi avion a snima se u studiju jer je svejedno pošto ničega oko toga nema. Prosto, to je zanimljivo ali nedovoljno da bi održalo film ili da bi zamenilo sve ono što nedostaje.
Film je ishajpovan kao tehnički usavršen. Ali kako onda objasniti da se Tom Cruise seća na događaje iz prvog filma tako što je insertiran footage iz njega. Sa drugačijom fakturom slike, zrnom? Da li se Tom Cruise seća na filmskoj traci? Da li on ima Instagram filter u svom mozgu koji patinira prizore? Da li je moguće da u ovako skupom filmu nije izvršena neka rekonstrukcija tog footagea na neki način, da deluje kao da se seća istom tehnikom kojom percipira realnost inače? To je neki kao retro gest, ali apsurdan, potpuno odvojen od realnosti, i to ne u nekom naturalističkom pogledu već realnosti u kojoj mora da se snimi nešto što ima smisla ma koliko bilo pastiš.
Naravno, iznad svega žao mi je ovog sramoćenja TOP GUNa.
Nijedna doza uspeha, a ovaj film je postigao nestvaran uspeh koji je veći od svega što sam mogao zamisliti ne može prikriti to šta je ovo u stvari.
Ali, žao mi je i Kosinskog. Ovo mu nije prvi sequel snimljen sa potomcima junaka iz prvog filma, radio je TRON. Ovo mu nije prvi film o herojima iz državnih službi koji se izlažu opasnostima, radio je ONLY THE BRAVE. Ali, sinergijski efekat ne samo da je izostao već je pokazao ozbiljne rupe u rediteljskom izrazu koje se do sada nisu videle.