Tuesday, January 31, 2023

OVUDA ĆE PROĆI PUT

OVUDA ĆE PROĆI PUT je diplomski celovečernji film Nine Ognjanović, jedna "hronika najavljene smrti", smeštena na selu u jednoj nedefinisanoj epohi kada nema mobilnih telefona ali ima pokušaja izgradnje malih elektrana i hotela u netaknutoj prirodi.

Nina Ognjanović sigurno vodi priču koja je jednostavna ali zatim zakomplikovana jednom kriptičnom strukturom koja se poigrava pre svega psihološkim procenama likova u pogledu gledalaca. I to je u suštini najzanimljivije. Nina Ognjanović se poigrava našim viđenjem raznih stereotipa dok pokušavamo da dokučimo šta se desilo i ko je taj ko će biti mrtav na početku filma.

Skokovi u vremenu su brojni ali film nije konfuzan, naprotiv, vrlo je jasan i veoma sugestivno poziva gledaoca na igra.

U određenom smislu, debitantski film Nine Ognjanović može biti posmatran kao neki starinski, crnotalasovski, društvenokritički film Krste Papića, izveden na moderniji formalni način, mada nije ni u to vreme recimo Kokan Rakonjac izbegavao ovakve zahvate.

Film nije nužno tradicionalistički, uzimam ove reference pre svega zato što me je film podsetio na neke jako ozbiljne filmove snimljene kod nas.

OVUDA ĆE PROĆI je jednostavan, "mali" film, u najboljem smislu te reči i izbacuje Ninu Ognjanović među mlade reditelje koji mnogo obećavaju.

* * * / * * * *

INTRUSION

Adam Salky režirao je triler INTRUSION po scenariju Chrisa Sparlinga, sa odličnim parom u glavnim ulogama - protagonisti su Freida Pinto i Logan Marshall Green. Sparling nudi jedan high concept scenario koji se kreće od jedne do druge poznate situacije, i sam koncept iako je veoma bajat, nije neprihvatljiv. Međutim, u međufazama između velikih  plotpointa nema razrađenije drame, odnosa i sve deluje kao da na bazi magnetizma glavnih glumaca nekako vegetira u iščekivanju sledećeg preokreta.

Rezultat je film koji dobro izgleda, sa glumcima koji dobro izgledaju, iako Logan malo jače gazi svog junaka i u igri i u izgledu, ali na kraju ne uspeva da postane punokrvni triler. Međutim, ukupno uzev dosta je korektan pokušaju da se ispuni repertoarska potreba gde žanrovski koncept i star power i na suvo uspevaju da pokriju stvar.

* * / * * * *

Sunday, January 29, 2023

SA'RANA BIŽUTERIJA I PO KOJI KAPUT

SA'RANA BIŽUTERIJA I PO KOJI KAPUT Petra Pašića je relativno neupadljivo pušten na Apollon. Ovo je prvi Pašićev film za strimera, a biće ih još nekoliko. Film je slab ali zanimljiv i otvara mogućnost da se razgovara o njemu iako gotovo da ni u čemu nije uspeo.

Naime, SA'RANA BIŽUTERIJA I PO KOJI KAPUT dobro izgleda, u domenu produkcionog dizajna i generalnog looka filma, atmosfere i šire ambijentacije. Pašić je ovaj film potpisao i kao scenograf i moram priznati da mu je to najuspeliji deo angažmana na ovom filmu. Ta određena estetizacija, likovi koji zanimljivo izgledaju, na ničijoj zemlji između realizma i neke jeunetovske stilizacije, zaista ima zanimljiv efekat i možda ponajbolje sugeriše ono što je planirani smisao film.

A smisao je čini mi se urbana parafraza i kritika seoskih komedija Radoša Bajića koja će biti različita u tonu a slična po sadržaju kao njegovi izvornici. Od Bajića se preuzima taj karikirani izgled sela gde su junaci svojeglavi, imaju teškoće u međusobnoj komunikaciji, svi govore sa nekim teškim lokalnim naglaskom, i preuzima relativno jednostavan, gotovo prozaičan kriminalistički zaplet o dvojici braće koji dolaze na majčinu sahranu sa idejom da joj ukradu medaljon.

I manje-više ta mehanika Bajićevog filma se prati u samoj osnovi, s tim što film vizuelno i tehnički izgleda znatno bolje i to mu samo po sebi ne smeta. Dakle, taj bajićevski segment nije kompromitovan time što film izgleda bolje što je jako zanimljivo jer je ponekad delovalo da onaj njegov haos funkcioniše između ostalog i zato što je jezivo snimljen.

Međutim, Pašićev film za razliku od Bajića nema ujednačenu glumačku podelu. Kod Bajić sve igraju glumci, a poslednjih godina to su uglavnom naši vrhunski glumci, ali i kada nisu to su uglavnom poznate face. Kod Pašića ima poznatih ali ima i nekih ljudi koji s razlogom nisu stekli slavu i to malo stvara disbalans. Kad se pojavi Boris Milivojević, delimično ponavljajući govorni manir iz Pašićevog A3, deluje kao da je došao Jack Nicholson lično među ove ljude, a nije. I onda se na kraju postavlja pitanje, da li poznati i "dobri" glumci smetaju ovom ujednačenom timu.

Zatim, Pašić nema stav prema likovima. Sve ih podjednako prezire. U filmu postoji jedan polusimpatičan lik ali on nema protagonizam. Film meandrira od jedne scene nekog seoskog freakshowa ka sledećoj i ne dozvoljava da se na pravi način uspostavi protagonizam. Rezultat je film sa likovima koje autor prezire a gledaocima je naprosto odbojan.

Nijanse među likovima su minimalne, imamo one koji lažu i kradu jače i one koji to rade malo slabije, i imamo one koji ponižavaju i vređaju sve i one koji to isto rade malo glupljima. Tako da generalno, film istovremeno robuje priči, a ne pripoveda osnovni sklop događaja kao nešto glavno, i bavi se likovima ali među njima ne gradi jasnu hijerarhiju pa ni odnose.

Neko će reći da sam previše ozbiljno prišao analizi seoske komedije, relativno rutinskom formatu u našoj kinematografiji sa veoma bogatom praksom, ali ja na kraju ipak nisam skroz siguran šta sam gledao. Da li je ovo zaista seoska komedija ili je ovo jedna urbana vizija seoske komedije u kojoj se žanru pridaje jedna dark dimenzija? Ima dosta argumenata za oba ova pogleda na stvari, ali usled slabosti autorskog postupka, snaga žanra prevladava i ovo ipak ostaje dominantno seoska komedija i mislim da u ovom filmu ka kraju ta publika može više uživati.

Čini se da je ovom filmu pre svega nedostajala jasnija rediteljska vizija kuda se ide. Iako je film nastao u tim svedenim Apollon uslovima, to se izuzev glumačke podele zapravo ne vidi. Film ima sve što mu je potrebno.

Veoma sam radoznao da vidim kako će Bajićeva ciljna grupa reagovati na ovaj film, ako on do njih uopšte dođe ako imamo u vidu maltene tajnovitost njegovog ulaska u eksploataciju.

* 1/2 / * * * *

Saturday, January 28, 2023

FAULTS

FAULTS Riley Stearnsa je moćan debi ovog reditelja. Ponovo je reč o crnoj komediji sa jasnim slojevima trilera i horora. Reč je o crnohumornoj priči o propalom deprogrameru sektaša kog igra Leland Orser. On je pao na najniže grane, luta flyover državama i drži predavanja, razočaran u sve, mučen propalim brakom ali i traumom jedne žrtve sekti koja je umrla posle deprogramiranja. Kada mu nestane para a mora da isplati svog menadžera, prihvata ponudu starog bračnog para da deprogramira njihovu kćer koju igra Mary Elizabeth Winstead.

Kada deprogramiranje krene, ispostavlja se da on ima više problema nego ljudi kojima pomaže, a da je žrtva verske sekte manje u krizi od njega a da je bitno normalnija od svojih roditelja.

Leland Orser je savršen u ulozi propalog deprogramera i uprkos tome što nije zvezda u klasičnom smislu, uspeva da pruži ugođaj kakav bi u toj roli optimalno davao recimo Billy Bob Thornton. Naravno, Mary Elizabeth Winstead je na nivou, tu neke dileme nema, a Riley Stearns sve režira jednostavno, efektno, precizno, vlada ritmom iako ima scena koje su se lako mogle oteti kontroli i sve vezuje u jednu malu kompaktnu celinu.

FAULTS je pravo uživanje i debi posle kog Stearns, kao što znamo, nije izneverio.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, January 27, 2023

ACT OF REPRISAL

ACT OF REPRISAL je veoma zanimljiv i dugo "izgubljen" film o poslednjim danima britanske kolonizacije Kipra. Film je bio prisutan po televizijama ali se nije mogao videti u bioskopima pa se recimo u Americi pojavio tek 1991. godine, kada je već bio potpuno kinotečki.

Reč je o crno-belom filmu iz 1964. godine a treba imati na umu da je Kipar 1960. postao nezavisna država a da je 1959. izašao iz britanske vlasti.

Dakle, snimljen je posle "oslobođenja" ali na njemu je radilo dosta Britanaca. Ipak je Kipar jedna od onih britanskih kolonija koje su ostale u dobrim odnosima. Film su režirali Errikos Andreou i Robert Tronson, a potpisi variraju od kopije do kopije. Najbitniji i nama najzanimljiviji dodatak ekipi je mladi Jeremy Brett koji će mojoj generaciji dve decenije kasnije postati kanonski Sherlock Holmes.

Brett igra britanskog oficira kog otimaju grčki pobunjenici kako bi ga razmenili za brata jedne pripadnice, da bi se tokom njihovog kretanja i iabegavanja patrola razvila ljubav između njih dvoje, uprkos dubini konflitka. Jasno je da potom slede jaki melodramski obrti, ljubomora njenih saboraca, dobrohotni sveštenik koji staje na stranu zaljubljenih itd.

Brett izgleda fantastično kao mlad, i pravo je čudo da nije postao veća zvezda ali izgleda kao da su njegovi problemi već tada bili dovoljno vidljivi da mu se nisu otvorile one najveće prilike. No, sa materijalom koji ima, on donosi jednu posebnu vrstu elegancije u nešto što je message movie, estetski na nivou solidnog partizanskog filma tog doba.

* * 1/2 / * * * * 

DUAL

DUAL Rileya Stearnsa je veoma simpatičan komični SF triler u kom glavne uloge igra Karen Gillan.

Karen Gillan se skroz "poništila" i nije seksi kao inače. Veoma insistira na tome da je ovde goofy žena, sa manama, i zapuštenošću, i to ima funkciju u priči. Naime, ona igra junakinju koja saznaje da umire od neizlečive bolesti i radi toga kupuje klon koji će je odmeniti da porodica ne bi patila. Ali, kada se klon pojavi, to je jedna veoma fit verzija nje koja ne samo da ne želi da nauči njene manire kako ne bi odudarala od dosadašnjeg ponašanja i lakše je odmenila već time što je drugačija prvo pridobija njenog partnera pa njenu majku.

Kad se ispostavi da junakinja ne umire, želi da baci klon u đubre ali to može samo ako izađe na dvoboj sa njom u kom samo jedna može da preživi.

Neko će reći da DUAL nudi premalo i da je sve ovo u stvari jedna epizoda BLACK MIRRORa proglašena za film. Ali, to malo je meni bilo itekako dovoljno jer je Riley Stearns ovde izuzetno duhovit, jednostavan u naraciji i okružen glumcima koji su veoma motivisani da se dobro provedu.

U tom pogledu, DUAL mi je čak i čistiji od svakako ambicioznijeg THE ART OF SELF-DEFENSE.

U ovom filmu sam veoma uživao. I ako vam njegova veličina ne smeta, prijaće vam.

* * * / * * * *

THE BAIT

THE BAIT je zanimljiv televizijski film Leonarda J. Horna u kom William Devane igra serijskog silovatelja i ubicu kog policija pokušava da namami tako što policajku oblači i doteruje da se uklopi u profil njegovih žrtava. Međutim, kada se njih dvoje upoznaju, i kada se uđe u realizaciju zločina ispostavlja se da je njegovo ponašanje znatno kompleksnije od onoga kako su očekivali detektivi. THE BAIT ne odlazi mnogo dublje od površine ali nudi sedamdesetak minuta relativno sveže policijske zabave za standarde 1973.


Monday, January 23, 2023

GETTING IN

GETTING IN je nezavisno producirana komedija relativno mejnstrim senzibiliteta koju Doug Liman označava svojim debijem na kom se opekao i "platio" ulaznicu za ulazak u ozbiljniju ligu reditelja. Međutim, ovaj film uopšte nije loš iako iz današnje vizure deluje dosta pitomo u odnosu na propulzivnost Limanovog rediteljskog postupka inače.

Liman je kao old money lik relativno uspeo da zadrži imidž indie lika u major produkciji, i ovaj film na kom je on samo reditelj se bavi upravi old money likom koji želi da upiše medicinu na Johns Hopkinsu ali je ispod crte i postaje glavni osumnjičeni kada neko krene da ubija one koji su iznad njega.

Zaplet je zanimljiv, izvedba je energična, početak filma, prvih pet do deset minuta su briljantni i ima tu još bljesaka izuzetne veštine i inspiracije ali film je overall dosta pitom, duhovit ali ne u meri da time oduševi i jako zasmeje gledaoca.

Uprkos nekim Limanovim bravurama ovaj film je mlak. Međutim, ako je istina za kako je malo para snimljen, onda zaslužuje pohvale da tehnički, u pogledu fotografije, produkcionog dizajna pa i okupljene glumačke ekipe izgleda sasvim pristojno. Za ceo poduhvat, i rešavanje jednog neinspirativnog projekta, ovaj film zaslužuje čak možda i * * * ali konkretno gledalačko iskustvo, za one koje ne zanima ceo fenomen je ipak * * 1/2.

Saturday, January 21, 2023

THE SCARY OF SIXTY-FIRST

THE SCARY OF SIXTY-FIRST Dashe Nekrasove je osvojio jednu od nagrada u Berlinu, ali nažalost posle ovog filma imam utisak da je ona ipak zanimljivija podkasterka nego rediteljka. 


THE SCARY OF SIXTY-FIRST je jako zanimljivo zamišljen kao film na liniji arty De Palme i ranog Polanskog o dve devojke koje se useljavaju u čudno projektovan njujorški stan za koji se ispostavlja da je navodno korišćen za Epsteinove orgije. One ulaze u istraživanje teorije zavere a istovremeno ih progone razni neumireni duhovi tog stana i nažalost sve tone u nešto nejasno i nevešto izvedeno. 


Dobrodošla doza retro-amaterizma sa početka kasnije biva nastavljena mučnim spojem pretenzije, neveštine i nedovoljne promišljenosti. Šteta.


* * / * * * *

SOFT & QUIET

Beth De Araujo snimila je film SOFT & QUIET za Blumhouse i reč je o filmu koji se delom uklapa a delom ne u ono što se tipično očekuje od njihovog repertoara, iako Jason Blum zapravo producira razne stvari.


Reč je o trileru koji je napravljen tako da se dešava u realnom vremenu i sa utiskom da je izveden u neprekinutom kadru što svemu daje jednu određenu dozu unikatnosti, iako je to veoma čest postupak. Pa ipak, filmova koji to rade nema baš prečesto i svaki na bazi toga nekako privuče pažnju. Ovde je neprekinut kadar izveden dobro jer je nenametljiv i vešt ali se ne prenaglašava i ne postaje sam sebi svrha.


S druge strane, sama priča ima određene elemente koji tom rešenju daju znakovitost. Naime, ovo je film o grupi žena iz jednog ilegalnog rasističkog kružoka koje posle incidenta koji su izazvale s nekim imigrantkinjama, odlučuju da ih malo potpraše i tako u afektu upadaju u nevolje kada sve eskalira u pravcu ubistva...


Beth De Araujo zanimljivo prikazuje glavne junakinje. One su deo arijevskog tajnog bratstva ali i dalje afektiraju kao obične domaćice sa svim onim performativima na koje smo navikli od najbenevolentnijih žena. Sama delatnost njihovog tajnog društva data je pomalo plakatski ali zanimljivo, obuhvatajući širok spektar motivacija takvih ekstremističkih grupa.


Ovo svakako nije film na osnovu kog se može tumačiti raskošni eko-sistem američke ekstremne desnice ali je zanimljiv za one koje ove tema zanima. Isto važi i za one koje zanimaju bravura-kadrovi.


Međutim, ovo je film koji zaslužuje i širu publiku jer iako suštinski nije ništa naročito, postupak i milje čine da se izdvoji.


* * * / * * * *

RYSOPIS

U filmu RYSOPIS iz 1965. godine, Jerzy Skolimowski snima energičan ali u suštini uobičajen film o mladom i nezadovoljnom istočnoevropskom mladom čoveku kakav smo u isto vreme sretali na mnogim mestima, kod nas recimo po stilu u filmovima Kokana Rakonjca.

Kod Skolimowskog stil i jeste najzanimljviji. On igra nezadovoljnog mladog čoveka koji posle studija koje je upisao da bi odložio vojsko konačno mora na odsluženje. Poslednji dan pred odlazak vozom za kasarnu, provodi razilazeći se sa svojom ženom, zavodeći neku drugu, sa prijateljima koji su takođe u nekim svojim formama snalaženja, beznađa i praznih očekivanja.

Skolimowski u pogledu stava snima film koji nije "konstruktivna kritika". Njegova slika celog društva a naročito poljskog socijalizma je potpuno i isključivo demistifikatorska i nepovoljna. Nema nikakve sumnje da je bio svestan kako ta poetika nema budućnost u Poljskoj a ubrzo je i otišao na Zapad, a dela su mu zabranjivana. Međutim, stav koji nudi je beskompromisan i nonšalantan. To jeste slika sveta koja ima svoj integritet i njemu stvaranje tog utiska zaista ide od ruke.

Skolimowski prikazuje svet ispražnjenih, poluočajnih ljudi koji za nečim čeznu, nešto im nedostaje, u ambijentima koji su neprijatni čak i kada su novi, i samim tim opravdava svog junaka i njegov gnev koji se manifestuje kroz potpuno ležernost prema svemu jer živi u svetu bez vrednosti, u kom ne veruje ni u šta.

Skolimowski je energičan u glavnoj ulozi. Ova uloga je naravno integralni deo njegovog filma, ali mi znamo da je on kasnije uspešno glumio i kod drugih reditelja.

Vizuelno film sjajno izgleda. Crno-bela fotografija je veoma uspela ali ključna stvar je kadriranje, pokreti kamere, zanimljivo izabrani uglovi snimanja u nekim montažnim rešenjima, i film je veoma propulzivan, i dinamičan ne samo na planu priče već i vizuelnog izraza i kretanja u kadru u svojih sedamdesetak minuta trajanja.

* * * / * * * * 

Wednesday, January 18, 2023

SKINAMARINK

Kyle Edward Ball snimio je film SKINAMARINK, i sa budžetom od 15 000 kanadskih dolara ostvario vrlo brzo prihod od skoro milion u američkim bioskopima, uprkos tome što je usled greške na striming sajtu festivala u jednom trenutku i procureo.

Ovo možemo uzeti kao još jednu potvrdu priče o tome da je horor žilav i veoma isplativ žanr.

Međutim, ideja da film ima priču je deklarativna i postoji samo u sinopsisu koji se objavljuje u medijima. Zapravo je reč o jednom ideativnom filmu radikalnog postupka koji bismo mogli nazvati čak i eksperimentalnim da taj naziv odavno nismo prepustili pripitim penzionerima koji se prisećaju kako su ih progonili komunisti na nekim poselima.

U filmu praktično nema likova, ljudske figure se vide veoma retko, sve je izvedeno kroz kadrove mahom "mrtve prirode" i veoma maštovit tonski zapis.

Da li je SKINAMARINK postao fascinantniji kako je postao uspešan, ne znam, ali svakako je reč o delu koje zaslužuje da mu se barem pruži prilika.

Međutim, to što bi SKINMARINK verovatno kod nas bio prikazan na Festivalu autorskog filma a čak možda ne bi ni tamo, ne menja na stvari da je publika zapravo dosta masovno otišla da ga gleda.

Da li su oni znali šta ih čeka, da li su izučili kritike i klipove ne znam, ali slutim da je bilo veselo kad su shvatili da će gledati verovatno najradikalniji art house ikada prikazan u njihovim malim mestima i da od nekog uobičajenog horora, pa i horora kao takvog - jer i žanr je ovde samo deklarativna stvar - nema ništa.

Scene bez ljudi iz PARANORMAL ACTIVITY su kao GONE WITH THE WIND po konvencionalnosti i pitkosti izraza u odnosu na ovo. Medutim, kad je narod već zalutao na art house bar je gledao jedan upečatljiv i dobar primerak.

SKINAMARINK ponekad deluje kao segment nekog konvencionalnog horor filma, neki od onih snimaka od kojih junaci polude ili im se javi japanska devojčica i kaže da imaju još nekoliko dana života.

Te posledice ni u našoj realnosti nisu isključene.

* * * / * * * *

Tuesday, January 17, 2023

SICK

Kevin Williamson je odigrao izuzetno znajčajnu ulogu u novoj popularizaciji i omasovljenju horora koji je zahvaljujući njegovom scenariju za SCREAM izašao iz krize. Kasnije, on se vraćao žanru, nikada sa značajnim uspehom, pa ni dometom koji bi iole dosezao do SCREAMa. Ipak, radio je svašta na televiziji, ostao je produktivan ali važan isključivo kao autor SCREAMa koji opet pa i dan-danas utiče i baca svetlo daleko.

Da ne postoji SCREAM kao film, već da je on samo na nivou apstraktnog uticaja, i da u njemu nema tog izvanrednog scenarija, moglo bi se reći da je Kevin Williamson više uticao nego što je pisao. Ali eto, ima to što je napisao i to stoji.

U tom pogledu film Johna Hyamsa SICK donosi scenario u kom je Kevin Williamson jedan od scenarista. Reč je o slasheru smeštenom u vrhunac kovid-pandemije, i uprkos tome što ima motivaciju ubica, odnosno preokret baziran na toj infekciji, reč je o jednom čisto tehničkom kamernom filmu potere.

Williamson se nije pretrgao od kreativnosti. Čak naprotiv, da on lično nije pisao prva stvar koju bismo rekli je da se ovo može gledati kao knock off SCREAMa. Ali, eto isti je pisac pa onda nije.

Elem, John Hyams je režirao. Pokazao je veliku perspektivu kad je radio DTV, onda je prešao na televiziju i ušao u neki manirizam sa tim fluidnim kretanjima kamere, tim nekim kadar sekvencama koje su postajale sve manje bravurozne i sve razvodnjenije jer više nisu bile akcenat nego jedino što postoji. Dakle, Hyams sada radi ovaj film za Blumhouse što pokazuje da - iako je ovo Peacockov film - ovde ima nekog napretka u karijeri, ali realizacije je tek korektna, ništa mnogo više od toga. I to je u redu, nije ni to malo. Naročito, ako imamo u vidu sadašnjeg Williamsona i sadašnjeg Hyamsa. Ali, za Williamsona u peaku i za Hyamsa u peaku, ovo je ipak premalo.

* * / * * * *

Monday, January 16, 2023

ALLEGIANT

Drugi Schwentkeov film u serijalu DIVERGENT je zanimljiviji od INSURGENTa, zaista bitno interesantniji i maštovitiji. Nosi u sebi nešto goofinessa SF spektakla sedamdesetih jer se u ovom filmu Triss i ekipa upoznaju sa nekim novim slojem mitologije i kontrolorima iznad postojećih kontrolora.

Schwentke se dobro zabavlja uvodeći neke goofy SF detalje. Ima zanimljivog dizajna, zanimljivih rešenja, ali sada već zaista postoji zabrinjavajuće odsustvo strukture i bilo kakve zadovoljavajuće priče. Nema ni iluzije o građenje celine, tako da je posle propasti ovog filma, serijal u bioskopskoj formi obustavljen a onda je zamro i kao televizijska serija ili film jer glumci nisu bili voljni da se vrate za taj format.

Burgerov početni film, uz sve nedostatke ostao je nedostižan, čak i većem majstoru od njega.

INSURGENT

INSURGENT je na istom mestu okupio Roberta Scwentkea i Briana Duffielda, međutim u njemu se spoj jednog od vrlo preciznih i zanimljivih reditelja mejnstrima koji ume da pronađe smisao u franchise pictureu i scenariste koji je svojim smislom za humor i kreativnošću obeležio proteklih pet godina, naprosto ne oseća.
Nota bene, Duffield je prvopotpisani ispred Akive Goldsmana i Marka Bombacka, obojice iskusnih kadrova u ovoj vrsti filma ali i drugačijih pisaca od njega. Međutim, ova adaptacija romana Veronice Roth je isprazna, preočigledno napravljena kao "spona" između dva nastavka i ne uspeva da ima ništa slično integritetu samostalnog filmskog ostvarenja.
Schwentke je režirao ovaj i sledeći film pa je njemu možda to imalo nekog smisla, inače teško je objasniti kako je sebi dozvolio režiranje jednog ovakvog naslova.
Što se Duffielda tiče, njegov rukopis se ni u jednoj jedinoj replici ili odnosu ne prepoznaje.
Posle INSURGENTA usledio je ALLEGIANT koji je bio promašaj i četvrtog, zaključnog filma nije ni bilo što je na neki način i najavilo lagano odumiranje YA ciklusa za Summit i Lionsgate.
Kasnije su snimili CHAOS WALKING sa idejom da počnu franšizu, film je iz više razloga bio težak flop ali je barem bio odličan.

Saturday, January 14, 2023

DIVERGENT

Veronica Roth pisala je YA distopiju DIVERGENT i uprkos tome što nisam veliki fan tih kontinuiranih filmskih serijala gde nijedan film nije napravljen da stoji zasebno, i generalno ih izbegavam, ovaj serijal je imao tu privilegiju da se u njemu u raznim fazama zaista skupio veliki broj autora koje cenim. 

Prvi film radio je Neil Burger, žanrovski delatnik sa integritetom koji funkcioniše po obodima studio sistema odnosno snima studio-sized filmove za nezavisne producente i kao vodeći scenarista njegovog filma potpisan je Evan Daugherty, čovek koji je radio brojne studio franchise projekte.

Burger pre svega okuplja sjajnu glumačku ekipu oko Shailene Woodley i u njoj se nalaze njuške kao Theo James, Zoe Kravitz, Miles Teller ili Ansel Elgort i zasenjuju odrasli kast u kom je glavna Kate Winslet. I u tom pogledu danas je ova podela zaista who's who te holivudske generacije.

Film je solidno dizajniran, čak i više u atmosferičnoj fotografiji Alwina Kuchlera nego u scenografiji, a glumačka podela je očekivano fotogenična.

Problem nastaje u naraciji. Naprosto, ovaj film je malo relaksiran u ritmu. Nije dosadan ali nije ni dovoljno tenzičan. Deluje da je spor, mada nije. Problem je u samom postupku. Naime, nije nužno da se u filmu dešavaju neke neverovatno inovativne stvari da bi bio interesantan, čak i skroz predvidiv narativ može biti efektan ako se uradi sa ubeđenjem, svežinom autora itd. No, u tom slučaju je bitno da se junaci bore, imaju cilj, prolaze transformaciju a ne da se ih autor prenosi iz jedne do sledeće tačke.

Ovde Burger i mi sa njim, znamo da nas čeka sledeća stanica i da bismo do nje stigli, nema te borbe, nema te energije i dinamike. Naprosto junaci prolaze kroz nešto što liči na borbu, nešto što je više obavezna figura nego transformacija. I to je u redu, ali ne čini veliki film, a naročito je film od 140 minuta što je dosta ozbiljan obim.

Film ima kraj, ali je po duhu priče, jer mi ovde ipak pratimo samo formiranje junakinje i tek treba da je vidimo u akciji, jasno da je on deo neke veće celine. Čini mi se da je ceo ovaj sklop događaja mogao biti drugačije obrađen kao celina a da ostavlja bolji utisak celovitosti.

Nažalost, čini se da su i producent i Burger znali da je ovaj film ipak samo uvod da nas zainteresuje za sledeći film, a sledeći za onaj film i to će dovesti do neprijatnog ishoda - najavljeni četvrti film koji zaokružuje priču nije snimljen jer je treći propao na blagajnama i saga je tako ostala nezaključena.

* * 1/2 / * * * *

CORTEN

CORTEN Marca Ferrera je film iz žanra "da li su oni budale što ovo snimaju ili ja što ovo gledam", ali u svoju odbranu moram reći da je ovaj queer slasher imao kritike koje nisu ni približno nagoveštavalo o kakvoj je orgiji diletantizma reč.

Queer film jeste underground forma a underground jeste dom užasnog filma, ali kritika bi trebalo ako ne da ispravno vrednuje a onda bar da opiše šta nas čeka. Od CORTENa sam očekivao queer giallo koji će biti no budget underground varijacija na žanr.

Ono što sam dobio radije ne bih komentarisao. Ne verujte kritikama ovog filma. Ovo je jedna statična jezivo loše izvedena kolekcija predugih dijaloških scena snimljenih iz jedne pozicije kamere, i pevačkih numera u queer klubova i malo još nešto pride.

Thursday, January 12, 2023

PSYCHOPHONY

PSYCHOPHONY Xaviera Berraondoa je loš španski horor iz 2012. za koji sam po svim najavama i video da je đubre ali sam ga ipak pogledao zainteresovan čisto zanatski za to kako je autor prišao toj svedenoj priči o pet šizofreničara dovedenih na ispitivanje u kući koju su pohodili neki natprirodni činioci.

Nažalost, u ovom filmu gotovo da ništa dobro, a svakako ništa novo nisam video, pa samim tim mislim da može da ga zaobiđe apsolutno svako, čak i onaj zainteresovan za industrijsku špijunažu.

Wednesday, January 11, 2023

OLEG: THE OLEG VIDOV STORY

Nadia Tass snimila je OLEG. THE OLEG VIDOV STORY po autobiografiji samog Oleg Vidova nudeći veoma zanimljivo viđenje njegovog veoma uzbudljivog života, gde se otvara puno pitanja, ostaje još nekih nedovoljno istraženih rukavaca koji su se mogli dotaći ali se filmu nikako ne može prebaciti što nisu.

Film je urađen veoma pedantno, sa sjajnim arhivskim materijalom, bogato opremljen raznim insertima, sa veoma pedantnim i diskretnim rekonstrukcijama, sagovornicima od kojih je samo par esencijalno zaista ali nijedan nije slab i nažalost jednom velikom manom - a to je ipak jedan slavljenički ton u završnici filma gde se prosto bez nekog velikog razloga poslednje godine njegovog života postavljaju maltene kao neki hagiografski polupromotivni film što unekoliko pojeftinjuje sve što je do tada viđeno.

Film je doduše pravljen za najširu publiku, možda i više za televiziju nego za bioskop i namenjen je gledaocima sa Zapada koji ne znaju baš sve o SSSRu kao mi. Međutim, uprkos tome što ima infodumpovanja ono je dobro urađeno, maltene školski po svojoj efikasnosti.

Vidovljeva sudbina je neobična i u izvesnom smislu tragična. Da ovaj film nije nastao pod velikom kontrolom njegove porodice, rekao bih čak da je ovde dosta nekih očiglednih detalja ostalo nepreispitano a to je da su bar dva, ako ne i sva tri Vidovljeva braka bila iz koristi - jedan ga je koštao svega a druga dva su poslužila da se izvuče.

Isto tako za nas je zanimljivo to da je značajan deo svoje karijere proveo radeći u SFRJ, od gostovanja u Bulajićevoj NERETVI, pa nadalje, SFRJ je bila maltene jedina strana zemlja u koju je mogao da ide da radi a na kraju ju je iskoristio kao odskočnu dasku za svoj prebeg na Zapad.

Priča o prebegu na Zapad je jako uzbudljiva, sa sve utakmicom Zvezde i Dinama koja igra značajnu ulogu. Cela ta priča zaslužuje maltene zaseban film i bilo bi dobro čuti i neku drugu verziju osim Olegove.

Ukupno uzev, ovo je luksuzan, dobro opremljen biografski dokumentarni film napravljen u spomen na značajnog glumca, pod pokroviteljstvom porodice. Kao takav ima određena ograničenja ali je i dalje veoma inspirativan za diskusiju.

* * * / * * * *

Tuesday, January 10, 2023

LA INFLUENCIA

Denis Rovira Van Boekholt režirao je adaptaciju Ramseya Campbella pod naslovom LA INFLUENCIA. Ramsey Campbell je liverpulski pisac koji je najviše ekranizacija imao u Španiji i ovaj film je jedna od njih, ali nažalost i najslabija - premda nisam naročit poštovalac ni ostalih.

Reč je o jednoj relativno uobičajenoj priči o nekom entitetu koji zaposeo baku na umoru i porodici koja se sa njim bori a povremeno biva i posednuta.

Denis Rovira< Van Boekholt tehnički vlada situacijom ali naprosto nikada ne uspeva da istinski pokrene film, da nas veže za likove i na kraju imamo dosta truda koji nekako samo prođu pored nas.

* 1/2 / * * * *

Monday, January 9, 2023

THE MENU

Ne treba potceniti jednu veliku ciljnu grupu savremenog filma a to su glupi ljudi.

Mnogi autori su izgradili karijere obraćajući se upravo njoj a jedna od najciničnijih formi je svakako "pametan film za glupe ljude" na kojoj je recimo Christopher Nolan izgradio karijeru.

THE MENU je međutim uvod u novu eru filma za glupe ljude. Kao što je u svim aspektima došlo do trenda da se ukine apropriranje kulture, recimo gej ljude više ne igraju glumci koji to nisu i sl. tako je i ovaj film delo koje su glupi ljudi snimili za glupe ljude.

Rezultat je istovremeno nepodnošljiv za gledanje ali fascinantan za ljude koje fascinira ljudska glupost pre svega u odnosu samih autora prema filmu. Retko se sreće film u kom neko toliko ozbiljno shvata nešto toliko nebulozno kao u ovom filmu.

Međutim, još je zanimljivije nešto svojstveno glupim ljudima a to je da zaborave da su nešto negde ranije videli i pomisle da su to sami izmislili što je drugo veoma snažno obeležje ovog filma.

Kroz celo trajanje filma THE MENU, čovek u priličnoj neverici pokušava da se seti da je li je isti ovaj film - ranije već gledao ali ga je zaboravio jer kako drugačije objasniti taj osećaj da sve vreme znate sve unapred, sve unazad, sve po dubini i sve po širini. Ne samo da znate svaki sledeći deo zapleta, nego znate svaki sledeći kadar koji ide, zvučni efekat, komad odeće koji će poneti glumci i sl.

Stoga, kada je film za glupe ljude konačno predat u ruke glupim ljudima dostigao je neku vrstu transcedencije koju Nolan kao cinik ipak nije mogao da dosegne.

* 1/2 / * * * *

Sunday, January 8, 2023

THE LONG ROAD TO THE HALL OF FAME: FROM TONY KING TO MALIK FARRAKHAN

Tony King, poznat danas kao Malik Farrakhan je čovek kog sam upoznao pre ravno 20 godina na prvom beogradskom koncertu Public Enemyja. Ostavio mi je utisak zanimljivog lika, veterana raznih političkih procesa, rasnih trvenja i dešavanja. Sećam se da sam se raspitivao malo kod njega o nekim Blaxploitation facama koje volim i to je bilo manje-više to.

Tony King je šef obezbeđenja Public Enemyja od druge godine njihovog rada kada su ga upravo Farrakhanovi ljudi preporučili i ovaj film bez mnogo intervencija prikazuje njega i njegovog brata "danas" ali i u periodima ranije.

Ovaj film iz 2015. godine prikazuje trenutak kada su Tony i njegov brat Charles bili predloženi za ulazak u Hall of Fame kao prva dva rođena brata afroameričkog porekla u istoj ekipi, a zaigrali su za Buffalo Billse. Treba imati na umu da su oni u onom domenu rekorda, da ne kažem bizarnih dostignuća i da nisu bili bitni NFL igrači.

Posle NFLa, Brother Malik ulazi na film i igra epizode u nizu filmova među kojima su neki baš superkultni kao GANJA & HESS a on se posebno ponosi ulogom u SPARKLE u kom je rano pojavljivanje Irene Cara što je na neki način imalo refleksiju na Luhrmannovu seriju THE GET DOWN ali to je neka druga priča.

Brother Malik je čovek koji je bistriji nego što je prikazan u ovom filmu. Proveo je vreme pored sjajnih govornika ali on nije jedan od njih. Vrlo često izgovara opšta mesta i autor ga ne uvodi u zanimljivije segmente priče. Možda je to opservacioni momenat, možda nešto drugo ali do kraja ostaje utisak da se o Brother Maliku mogao napraviti artikulisaniji film.

Pa ipak, ako vas zanima Nation of Islam, Public Enemy, Blaxsploitation a pomalo i NFL, ovde opet ima za svakoga ponešto važno.

* * / * * * *

Saturday, January 7, 2023

PO TAMBURI

Dubravko Mataković je velikan hrvatskog underground stripa koji je svoj specifični, karikaturalni i veoma raskošni crtež uspeo da plasira u širok niz hrvatskih publikacija, ušavši na neki način i u mejnstrim. Najnoviji Matakovićev poduhvat a on se pored stripa i ilustracije, bavio još i muzikom sa hevi metal bendom Septica i pozorištem, jeste film Po tamburi, gde je sarađivao kao scenarista i pojavio se u maloj ulozi.


Najpoznatiji i daleko najbolji film reditelja filma Po tamburi Stanislava Tomića je Josef, atmosferičan, kriptičan film skoro bez reči smešten u period Velikog rata. Lako možemo zamisliti takav film da se prikazuje i na našim televizijama, da muziku za njega nije pisao Marko Perković Tompson.


Ovaj bizarni detalj inače nije produbljen kroz film koji nikakvih dodirnih tačaka nema sa onim po čemu dobro poznajemo Tompsona.


Rečju, Tomić je reditelj kome kontroverza nije strana, ali posle odličnog Josefa on snima sledeći provokativni film, užasno slabu transvestitsku komediju Lavina u kojoj ozbiljno narušava svoj ionako krhki ugled i doživljava brodolom u svakom pogledu. Lavina je bila toliko užasna da je nekima čak bila i zanimljiva ali tih je bilo previše malo da bi Tomić ostao reditelj na kog se računa.


Ipak, nekoliko fanova Josefa među kojima sam i ja, nastavili su da obraćaju pažnju na njegov rad i dočekali smo film Po tamburi.


Matakovićev uticaj je evidentan. Uprkos tome što na nekim mestima čak i piše da je ovaj film snimljen po Matakovićevom stripu, na špici se to ne pominje. Međutim, rukopis ovog strip velikana prisutan je na svakom koraku.


Za početak filmom vlada stripovska stilizacija. Svi junaci su od fizionomije do kostima sugestivno i na prvi pogled definisani kao karakteri, isto važi i za ambijente. Kao i fizionomije tako su i lokacije groteskne, izobličene, svedene na primarnu funkciju u priči. Film se dešava u jednoj izmeštenoj stripovskoj Slavoniji kojom lutaju tamburaške bande okupljene na velikom godišnjem turniru.


Kada jednu od njih optuže da je ukrala Zlatni kulen, tradicionalnu nagradu, ona se daje u bekstvo i pokušava da stigne do svog sela.


Tomić svesno parafrazira Ratnike podzemlja (Warriors, 1979) Waltera Hilla, ima direktnih citata kako u zapletu tako čak i u nekim replikama kojim tu vezu želi da naglasi. Već iz ovog što sam prepričao jasno je koliko Hill i njegova obrada Anabaze imaju važnu ulogu ovde.


Međutim, sama estetika filma je bliža recimo ranom Alexu De La Iglesiji i njegovom anarhičnom stilu u kom sve može da se desi i prihvati. Od naših preteča ne treba gledati mnogo daleko – recimo Poslednji Srbin u Hrvatskoj Predraga Ličine je dobra referenca sa čim ovde imamo posla. Isto tako važno je naglasiti da je ovo pored toga što je stripovski stilizovan film i rokenrol film. Članovi grupe Let 3 igraju male uloge i radili su neke muzičke numere, tako da je Po tamburi i parodija tradicionalnih tamburaških skupova koji se smatraju okosnicom hrvatske narodne muzike.


Ne znam za Tompsona, ali recimo Škoro ne deluje kao neko kome bi se ovakav film mogao dopasti. Dakle, reč je o tamburaškom filmu pravljenom za one koji preziru ovaj muzički pravac.


Ko je došao da gleda skladan i konzistentan film, ne mora ni da pokušava sa ovim naslovom. Tomićev svakako nije u akademskom pogledu uspeo, a ni u mnogim drugim. Međutim, ako imate nerv za gledanje izleta stripadžija u kinematografiju, njihovih underground vizija u spoju sa lokalnim folklornim miljeom i novokomponovanim trešom, onda je Po tamburi naslov kom treba pružiti šansu.


Po tamburi svakako jeste naslov za ljubitelje trash bizarre cult estetike, i kao takav treba da bude i ispitan. Isto važi i za ljubitelje i poznavaoce stripa koji u njemu mogu dobiti jednu zanimljivu fusnotu o Dubravku Matakoviću.

* * / * * * *


Friday, January 6, 2023

MANTICORA

Carlos Vermut je jedna od bitnih ličnosti španskog filma na ničijoj zemlji između žanra i arta, s tim što kod njega prevladava art. Deluje kao da je on jedan od onih kreativnih članova ekipe koji je zadužen za najekstravagantnije i neuspele projekte kome se ostali dive sa netfliksovskih, holivudskih ili siđesovskih Olimpa.

Posle scenarija za Plazin film ABUELA, Vermut nastupa sa jednim neobično smirenim i konvencionalnim filmom za svoje standarde. MANTICORA je priča o dizajneru igara koji posle traumatične situacije kada je od požara spasao dečaka, postaje čudan i nezadovoljan i negde tu film počinje da me gubi i slabo mi drži pažnju.

Kada krene, MANTICORA pokazuje da Vermut vlada ritmom, atmosferom i da uspeva da postavi ubedljive i zanimljive odnose među likovima ali onda postepeno kreće da deteriorira - ali nažalost ne u neku linčovsku iracionalnost već u gubitak fokusa.

Vermut je uvek zanimljiv, pa i sada, i žao mi je što se nije snašao u ovom projektu za koji mi se učinilo da bi mogao biti blizak mom senzibilitetu.

* * / * * * *

FUNNY PAGES

FUNNY PAGES Owena Klinea je više nego uspešan rediteljski rad Owena Klinea, sina Kevina Klinea i Phoebe Cates. On pravi ovaj film u zaista klasičnom filmmakerskom maniru, režira, piše scenario, montira i igra glavnu ulogu.

A Owen Kline se izuzetno snašao u svim tim ulogama. Naročito jer je i film takav da se vrti oko glavnog junaka, mladog strip crtača koji želi da se usavrši i probije i da bi to postigao odlazi od kuće i kreće da radi bedno plaćene poslove i živi u uslovima koje je teško zamisliti.

Komične situacije proističu iz same postavke ali i iz veoma vešto izvedenih i uklopljenih gegova koje Kline dobro izvodi u svakoj od svojih funkcija.

Faktura slike evocira socijalne melodrame sedamdessetih, iako se film dešava sada i Kline to veoma zanimljivo koristi kako bi evocirao epohu u kojoj su ovakve filmove snimali Elliott Gould ili George Segal kao glumci, pa i Woody Allen kao kompletan autor.

Film je veoma moderan uprkos svojim retro zahvatima, i predstavlja jedan od najzanimljivijih debija protekle sezone i izbacivanje Owena Kleina u jednu benstillerovsku orbitu. Videćemo za koji put će se dominantno opredeliti.

Ljubitelji i poznavaoci indie filma i underground stripa nikako ne smeju da propuste ovaj film a ne treba ni ostali.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, January 5, 2023

JOVO NYAR

Gyorgy Mor Karpati snimio je film JOVO NYAR, jedan visokoestetizovai arty film o mladim ljudima koji dožive traumu u letnjem kampu kada im se jedan od drugova ubije.

Ovo je jedan od onih filmova koji su malo snimljeni kao reklama za Telenor, malo se junaci ispovedaju direktno u kameru, malo imamo scene koje nemaju veze sa pričom, ali pogađate, to je diskretan postupak, u stvari imaju veze s pričom i sve je to tako prijatno i lapidarno i na kraju se završi posle zbilja bezopasnih 73 minuta, bez mnogo žrtava.

Film je imao neko eksponiranje na festivalima, u suštini nebitno ali za naše uslove pristojno.

* * / * * * *

Wednesday, January 4, 2023

SNAKE EYES: G.I. JOE ORIGIN

G.I. JOE je veoma zanimljiva multimedijalna franšiza, ne samo zato što je jedna od poslednjih na koju sam se gasirao u detinjstvu, već i zbog toga što je Hasbro imao jako uspeo prvi film u svom pokušaju da je prebaci na film. Profilisani reditelj popcorn extravaganzi Stephen Sommers je tom prilikom snimio svoj najbolji film - ne samo zbog toga što je bio prepun visoke estetizacije i stilizacije, i dobre uklopljenosti high tech tajnih ratnika sa realnošću koju poznajemo, već zbog toga što je zaličio na jednu jako dobru, jako osmišljenu igru džojcima, u umu nekog jakog bistrog deteta.

Nažalost, Jon Chu je u drugom filmu sve što je bilo dobro pokvario, smestivši G.I. Joe u realnost kao jednu veoma opremljenu ekspedicionu jedinicu, i uveo ih je kroz borbe sa običnim, "realističnim" vojskama od kojih su naravno superiorniji, i to ih je učinilo antipatičnima, tako da ni Rock, ni Palicka ni Willis kao originalni Joe nisu mogli da spasu taj film, u kom ništa nije shvaćeno iz Sommersovog uspeha.

Robert Schwentke dolazi da režira SNAKE EYES u jednoj specifičnoj situaciji. Njegova nemačka faza pre odlaska u Ameriku bila je neupečatljiva, ali onda baš u Holivudu snima svoje najbolje filmove i nekoliko upečatljivih radova kao što je SF ljubavni triler TIME TRAVELER'S WIFE, retro-špijunski comic book akcijaš RED koji je potom dobio i nastavak i još ponešto, da bi se potom vratio u nemačku i snimio maestralni DER HAUPTMANN, jednu znakovitu crno-belu art house storiju iz Drugog svetskog rata koja je zaslužila mnogo veći uspeh od onog koji je imala. Praktično, tek posle Holivuda, Schwentke snima svoj najbolji nemački film, a možda i najbolje ostvarenje sveukupno.

Onda se Schwentke vraća u Holivud da snima treći G.I. JOE film što posle HAUPTMANNa deluje kao neka perverzna ironija sudbine. Međutim, ono što nam je pružio je nesvakidašnje.

SNAKE EYES: G.I. JOE ORIGINS je origin story o tome kako je stasao Snake Eyes i Cobre ima vrlo malo a Joe se pominju u tragovima. Rečju, ovde toga maltene nema, i više stoji kao neki Easter Egg.

Ono što imamo je savremeni nindža film, o mladom momku u potrazi za očevim ubicom koji pronalazi razumevanje među jakuzama, jednom grupom koja zna tajnu počinilaca i drugoj u kojoj mu se nalazi najbolji prijatelj. On je talentovan za borbu, ali uz njihovu obuku on postaje nindža, a sukob svakoga protiv svih postaje neizbežan.

Film je slikao Bojan Bazelli, Hercegnovljanin školovan u Pragu, i on donosi filmu jednu veoma specifičnu neposrednost,  puno pokreta kamere po uzoru na dalekoistočne filmove, možda ponajviše one novije indonezijske, ali svakako i japanske i honkonške, a ambijenti imaju onu neonsku, kišnu, sivu boju i atmosferu BLACK RAINa. 

Film sjajno izgleda a scene borbe su zbiljna izvanredne. Jedna od uvodnih u magacinu zaista bez problema može imati svoje mesto u nekom 007 filmu. Schwentke i ekipa uspevaju da donesu sve, i dizajn i energiju i zdravu dozu smisla za humor.

Odlični glumci, vrhunska akcija, izuzetno upečatljive lokacije, nindže. Ovo je najviša klasa holivudskog akcionog eskapizma koja nastaje unutar franšize ali zapravo egzistira mimo nje, kao Loganov odlazak u Japan kod Mangolda u WOLVERINEu, što će kasnije prerasti u masterpis LOGAN.

SNAKE EYES je izašao u teškim korona uslovima, i ne smemo zaboraviti da je ovo treći deo G.I. JOE filma, dakle recepcija mu je ko zna kakva. Ali, ovaj film će sigurno živeti među ljudima koji nisu zalutali u bioskop.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, January 3, 2023

CORAZON AZUL

Miguel Coyula je na jadvite jade snimio film CORAZON AZUL u uslovima kubanskog vansistemskog filma, uz razne forme crowdfundinga. Tako ovaj kubanski film ima u sebi jedan jak osećaj da je napabirčen, kao što ima i delove koji su vešto izvedeni i visoko estetizovani, ali ipak ne na nivou koji bi delovao inovativno ili na bilo koji način značajno.

Tehnološko zaostajanje Kube se ozbiljno reflektovalo na kubansku kinematografiju i na njen izraz i već decenijama ona umnogome egzistira zahvaljujući međunarodnim koprodukcijama. U tom smislu, Coyula je hteo da uvede par excellence zapadni, kapitalistički pristup crowdfudninga, ali je završio sa napabirčenim filmom u kom ima zanimljivih trivia, tipa da su kosti bake jedne od glumica korišćene u filmu jer su bile u fazi transfera iz groba u grob a nisu imali para za prostetiku (ne kažem da verujem da je tako bilo ali autori se tako promovišu) ili da su glumci hapšeni na ilegalnim predstavama i zbog toga napuštali projekat.

Sam sinopsis je atraktivan i u filmu ga naravno nema a to je ideja da je genetski inženjering napredovao do toga da se mogu klonirati ljudi, a Fidel Castro je stvorio grupu "novih ljudi" po svom DNK koji postaju teroristi. 

Od toga manje-više nema ništa, naročito ne u nekoj formi kako bi se očekivalo, ali to je inače karakteristično za mnoge od tih novih nebuloznih filmova. Čak je i ova montaža koječega stigla do festivala u Moskvi i Gvadalahari, tako da eto.

Monday, January 2, 2023

DŽEM OD KAVIJARA

Prvi i za sada najuspešniji film iz Apollon serijske proizvodnje koji je stigao u bioskope bio je DŽEM OD KAVIJARA Ivice Vidanovića. Film je svoju premijeru imao četiri dana pre izlaska na platformi na televiziji, što samo pokazuje da je cela priča oko Apollona kao striming servisa potpuna farsa sa ko zna kakvom pozadinom.

Reč je o komediji u tradiciji Milorada Milinkovića Debelog koja u pogledu forme i izvedbe podseća na lažnu upeglanost i neuspeli pokušaj dobrog kroja ČITULJE ZA ESKOBARA a u pogledu same priče i njenog vođenja na njegova najgora ostvarenja kao što su POTERA ZA SREĆKOM ili ZDUHAČ.

Igor Đorđević je fizički nepodnošljiv u glavnoj ulozi. Taj stepen šmiranja degradira možda i nešto što je moglo od tog besmislenog lika da se napravi jer on je Šumadinac koji vodi dvostruki život sa ženom, ljubavnicama i sitnim prevarama. Uporedo postoje još dva zapleta koja deluju kao da će biti važna ali scenarista Božidar Knežević nije mogao da ih izvede do kraja.

U filmu ima dobrih glumaca. Deluje da su Zorana Bećić i Tamara Šustić mogle da pruže više, da su imale zanimljiviju i supstancijalniju rolu. Međutim, slično kao u LUČI imamo disbalans između dobrih i relativno poznatih i slabih te potpuno nepoznatih glumaca. I nažalost imamo Igora Đorđevića koji je verovatno iz najbolje namere na pogrešan način pokušao da "podigne" ovaj isprazan materijal.

Ako je suditi po špici na kojoj piše da je film dobio podsticaje za snimanje, ovaj naslov je imao respektabilan budžet za ovu vrstu žanra. On se nažalost ne vidi na ekranu i to je šteta.

TOP GUN: MAVERICK

Dugo sam se opirao gledanju filma TOP GUN: MAVERICK jer sam imao osećaj da se neću dobro provesti kao neko na čiji je život i pogled na film veoma uticao original koji je potpisao Tony Scott. 


Možda je to samo moj osećaj ali prvi TOP GUN je prosto klasik za koji više zapravo nije ni bitno kakav je film. Mislim, kakav je film snimljen kad su Braća Lumiere snimala ulazak voza u stanicu? Da li su mogli drugačije da kadriraju? Da li je umesto voza mogao da bude neko na konju? Možemo da licitiramo o tome ali taj film je takav i kao takav je savršen. 


Sada u MAVERICKu dobijamo pokušaj da se snimi nastavak TOP GUNa bez svesti o tome da nije poenta u tome šta se desilo Mavericku i junacima kasnije i kuda ih je život odveo jer to na kraju krajeva i nije ključna tema. Ključno je da se mora ponovo snimiti savršen film, a on ne mora imati isti naslov i iste likove jer to je ono što TOP GUN kao pojam zapravo znači u svetu filma. 


Kad govorim o savršenstvu prvog filma, govorim pre svega o sinergijskom efektu jednog glumca, jednog reditelja, jedne pop scene, dvojice kompozitora, jednog određenog trenutka u Hladnom ratu i svega toga što je izdiglo taj film da bude tamo gde jeste. 


MAVERICK sve to nema. To je nastavak koji niko nije tražio, produžetak priče koja nikoga ne zanima, i na svojoj strani ima bukvalno samo jednu stvar a to je sukob SAD i Rusije kroz proxy rat u Ukrajini i potrebu da se snimi neko moćno delo popularne kulture koje će reafirmisati američku vojnu silu. 


Pođimo od toga. 


MAVERICK ne reafirmiše vojnu silu SAD. U njemu junaci voze stare avione, F-18, za koje i sami govore da su stari, idu na zadatak na kom imaju puno teškoća iako ga ispunjavaju, ali to je sve manje važno. Suština je da ovde nema tog prikaza života u mornaričkom vazduhoplovstvu u kom su momci virilni i žive na ivici, ganjaju moćne džetove u jednom erotskom delirijumu, u sličnom stanju ganjaju jedni druge, a tu su i neke žene koje im smetaju. 


Ovaj film nema nijednu istaknutu priču za koju bi mogao da kažeš, “E stvarno je super biti pilot, hteo bih to da radim…” Naprotiv. Nema nijednog kul modnog detalja, kao što je bio onaj kad su svi nosili jakne kao Maverick. Nema ničega. 


Maverick sam po sebi je u godinama u kojima je Wesley Clark vodio agresiju na SRJ i on je i dalje zarobljen u stanju iz prvog filma - delom jer se Cruise nedovoljno izmenio - ali isto tako, on tako zastareo je i dalje nekakav lik koji je nekako dizajniran. Sama priča je filma kao IRON EAGLE 2 koji je sam po sebi bio jeftini knock-off TOP GUNa sniman u izraelskoj pustinji. Ovde se ceo zaplet tiče spremanja grupe mladih pilota da napadnu iransko nuklearno postrojenje, dakle nema Top Gun takmičenja, nema ničega, nema čak ni neke tenzije među junacima. 


Okosnica dramskog sukoba je to što mladi Rooster kog igra Miles Teller kao Gooseov sin stvara nelagodu Mavericku jer ovaj ne bi da ga izloži rizicima plus mali nije preboleo očevu smrt. I to dovede do par nekih generic situacija kad se ljudi obsete da malo kao nešto budu karakteri. Ima jako mnogo morbidnog throwbacka, recimo poseta Icemanu na samrti kog igra istinski bolesni Val Kilmer što je onako ravan selfija Nede Ukraden s koleginicom na umoru. 


Dijalozi su mahom na temu kako bi eto jao mogao neko da nastrada i može li Maverick da se nosi sa tim, pošto je inače u neprebolu od Goosea otišao u vazdušnu bitku i srušio tri protivnika, pa treba da mu verujemo da eto on i dalje pati upitan nad svim tim. Spor sa Roosterom isto tako ne ode nikuda, i Miles Teller u ovom filmu pasivno statira osim kad se autori obsete da treba nešto kao da se naduri, ali to je šteta i nema nijednog istinskog pitanja Stare Kuke za Fazana.


Film je režirao Joe Kosinski. I sad ovaj film je jako bitan na godišnjim listama, priča se i o oskarima, a u isto vreme se priča i o tome da mu je film SPIDERHEAD na listama najgorih filmova godine. SPIDERHEAD je za ovo bukvalno Ingmar Bergman i Martin Scorsese u svakom pogledu. Glumci kao da su mu na Xanaxu. Imaju neki osmeh, valjda da bi bili lepi, scene su bukvalno “ispolivane” kao kad se snima sapunska opera pa reditelj ne stiže da pročita scenario nego samo nasnima da glumci ispričaju šta imaju. Te “mirne” scene s puno junaka u kojima se kao desi neki sukob a onda imamo seriju nepotrebnih krupnih planova u kojima svaki od brojnih likova reaguje zaista deluju skaredno i kao parodija.


Ti kadrovi sa reakcijama junaka na Maverickove odnose, Maverickove podvige, Maverickove opaske su bukvalno kao iz parodije. Scena kad mladi piloti gledaju Maverickovu pokaznu vežbu kako da pogode iranski objekat je na nivou HOT SHOTSa ili neke veoma ironične reklame.


Paradoksalno, Kosinski je snimio odličan film ONLY THE BRAVE koji je kao TOP GUN o vatrogascima, i ne bi me čudilo da je na osnovu toga dobio ovaj posao, ali se uopšte nije snašao. 


Kad je reč o tim čuvenim akcionim scenama, gde Tom Cruise vozi avion i sve se nešto vrti i prevrće, to je manje-više isto kao i kad Tom Cruise glumi da vozi avion a snima se u studiju jer je svejedno pošto ničega oko toga nema. Prosto, to je zanimljivo ali nedovoljno da bi održalo film ili da bi zamenilo sve ono što nedostaje. 


Film je ishajpovan kao tehnički usavršen. Ali kako onda objasniti da se Tom Cruise seća na događaje iz prvog filma tako što je insertiran footage iz njega. Sa drugačijom fakturom slike, zrnom? Da li se Tom Cruise seća na filmskoj traci? Da li on ima Instagram filter u svom mozgu koji patinira prizore? Da li je moguće da u ovako skupom filmu nije izvršena neka rekonstrukcija tog footagea na neki način, da deluje kao da se seća istom tehnikom kojom percipira realnost inače? To je neki kao retro gest, ali apsurdan, potpuno odvojen od realnosti, i to ne u nekom naturalističkom pogledu već realnosti u kojoj mora da se snimi nešto što ima smisla ma koliko bilo pastiš. 


Naravno, iznad svega žao mi je ovog sramoćenja TOP GUNa. 


Nijedna doza uspeha, a ovaj film je postigao nestvaran uspeh koji je veći od svega što sam mogao zamisliti ne može prikriti to šta je ovo u stvari. 


Ali, žao mi je i Kosinskog. Ovo mu nije prvi sequel snimljen sa potomcima junaka iz prvog filma, radio je TRON. Ovo mu nije prvi film o herojima iz državnih službi koji se izlažu opasnostima, radio je ONLY THE BRAVE. Ali, sinergijski efekat ne samo da je izostao već je pokazao ozbiljne rupe u rediteljskom izrazu koje se do sada nisu videle.