SKINAMARINK

Kyle Edward Ball snimio je film SKINAMARINK, i sa budžetom od 15 000 kanadskih dolara ostvario vrlo brzo prihod od skoro milion u američkim bioskopima, uprkos tome što je usled greške na striming sajtu festivala u jednom trenutku i procureo.

Ovo možemo uzeti kao još jednu potvrdu priče o tome da je horor žilav i veoma isplativ žanr.

Međutim, ideja da film ima priču je deklarativna i postoji samo u sinopsisu koji se objavljuje u medijima. Zapravo je reč o jednom ideativnom filmu radikalnog postupka koji bismo mogli nazvati čak i eksperimentalnim da taj naziv odavno nismo prepustili pripitim penzionerima koji se prisećaju kako su ih progonili komunisti na nekim poselima.

U filmu praktično nema likova, ljudske figure se vide veoma retko, sve je izvedeno kroz kadrove mahom "mrtve prirode" i veoma maštovit tonski zapis.

Da li je SKINAMARINK postao fascinantniji kako je postao uspešan, ne znam, ali svakako je reč o delu koje zaslužuje da mu se barem pruži prilika.

Međutim, to što bi SKINMARINK verovatno kod nas bio prikazan na Festivalu autorskog filma a čak možda ne bi ni tamo, ne menja na stvari da je publika zapravo dosta masovno otišla da ga gleda.

Da li su oni znali šta ih čeka, da li su izučili kritike i klipove ne znam, ali slutim da je bilo veselo kad su shvatili da će gledati verovatno najradikalniji art house ikada prikazan u njihovim malim mestima i da od nekog uobičajenog horora, pa i horora kao takvog - jer i žanr je ovde samo deklarativna stvar - nema ništa.

Scene bez ljudi iz PARANORMAL ACTIVITY su kao GONE WITH THE WIND po konvencionalnosti i pitkosti izraza u odnosu na ovo. Medutim, kad je narod već zalutao na art house bar je gledao jedan upečatljiv i dobar primerak.

SKINAMARINK ponekad deluje kao segment nekog konvencionalnog horor filma, neki od onih snimaka od kojih junaci polude ili im se javi japanska devojčica i kaže da imaju još nekoliko dana života.

Te posledice ni u našoj realnosti nisu isključene.

* * * / * * * *