MOTHER! Darrena Aronofskog je jedinstven slučaj filma koji je loš između ostalog i zbog toga što ne ume da se odluči kakav loš film želi da bude - da li art house komedija koja nije smešna ili art house horor koji nije strašan.
Na kraju, ako bih morao da definišem MOTHER! u pogledu toga šta od njega treba da se očekuje, a to je u slučaju ovog filma ipak najveći izazov, onda bismo mogli reći da on deluje kao kompilacija svega onoga što je činilo neuspešne filmove Romana Polanskog, urađeno na bitno slabiji način nego što je to on sam radio kada mu nije uspevalo. Aronofsky očigledno želi da iznese neku svoju viziju sveta, međuljudskih odnosa, braka, stvaralaštva itd. kroz ovaj film a opredelio se za ekspresivne forme suptilnog humora i strave i u tome nije uspeo.
MOTHER! u pogledu svog izrazaz zaista podseća na slona u staklarskoj radnji. Jennifer Lawrence je maksimalno posvećena glavnoj ulozi dok već Javier Bardem glumi kao Rocco Siffredi u dramskom uvodu pred seks, dočim se stari lisci Ed Harris i Michelle Pfeiffer vrlo dobro "sklanjaju" od svega nudeći neprikriveno campy role.
Film svakako ne bi bio toliko užasan da ga Aronofsky ne režira iz petnih žila sa jasnom namerom da nam kaže neku veliku stvar i prikaže neku istinu. Ali, ovako ta kamera Matthewa Libatiquea koja je u stalnom pokretu umesto da nam prenese intenzitet emocije, čini samo da MOTHER! bude neprekidan udar na gledaoca, i onemogućuje ono što je čest tajni adut art house filma a to je prostor da gledalac malo razmišlja dok gleda film, možda i o nekoj drugoj temi.
Aronofsky međutim sve vreme grabi gledaočevu pažnju i iz scene u scenu nema šta da mu pruži. Ako su filmovi poput nastavka TRANSFORMERSa bili prazne ljušture blokbastera koje i dalje pokušavaju da zgrbae gledaoca i privuku mu pažnju, onda je MOTHER! prazna ljuštura art house filma koja pokušava da se plasira u multiplekse.
Ne vidim prostor za polarizaciju oko ovog filma. Ne mogu osporiti da mi je drago što sam ga pogledao, i to je otprilike jedino povoljno što o njemu ima da se kaže.
Na kraju, ako bih morao da definišem MOTHER! u pogledu toga šta od njega treba da se očekuje, a to je u slučaju ovog filma ipak najveći izazov, onda bismo mogli reći da on deluje kao kompilacija svega onoga što je činilo neuspešne filmove Romana Polanskog, urađeno na bitno slabiji način nego što je to on sam radio kada mu nije uspevalo. Aronofsky očigledno želi da iznese neku svoju viziju sveta, međuljudskih odnosa, braka, stvaralaštva itd. kroz ovaj film a opredelio se za ekspresivne forme suptilnog humora i strave i u tome nije uspeo.
MOTHER! u pogledu svog izrazaz zaista podseća na slona u staklarskoj radnji. Jennifer Lawrence je maksimalno posvećena glavnoj ulozi dok već Javier Bardem glumi kao Rocco Siffredi u dramskom uvodu pred seks, dočim se stari lisci Ed Harris i Michelle Pfeiffer vrlo dobro "sklanjaju" od svega nudeći neprikriveno campy role.
Film svakako ne bi bio toliko užasan da ga Aronofsky ne režira iz petnih žila sa jasnom namerom da nam kaže neku veliku stvar i prikaže neku istinu. Ali, ovako ta kamera Matthewa Libatiquea koja je u stalnom pokretu umesto da nam prenese intenzitet emocije, čini samo da MOTHER! bude neprekidan udar na gledaoca, i onemogućuje ono što je čest tajni adut art house filma a to je prostor da gledalac malo razmišlja dok gleda film, možda i o nekoj drugoj temi.
Aronofsky međutim sve vreme grabi gledaočevu pažnju i iz scene u scenu nema šta da mu pruži. Ako su filmovi poput nastavka TRANSFORMERSa bili prazne ljušture blokbastera koje i dalje pokušavaju da zgrbae gledaoca i privuku mu pažnju, onda je MOTHER! prazna ljuštura art house filma koja pokušava da se plasira u multiplekse.
Ne vidim prostor za polarizaciju oko ovog filma. Ne mogu osporiti da mi je drago što sam ga pogledao, i to je otprilike jedino povoljno što o njemu ima da se kaže.