UBICA NA ODSUSTVU

UBICA NA ODSUSTVU Boška Boškovića iz 1965. godine je koprodukcija Bosna Filma i istočnonemačkog studija DEFA. Priča je smeštena na Sveti Stefan i tiče se ubistva među imućnim stranim turistima.

Iskusni islednik Inspektor Korać i njegov mlađi kolega Zoran Radić dolaze da istraže slučaj i shvataju da se iza ubistva krije veoma kompleksan slučaj lažnog identiteta i ucene jer je jedan od imunih stranaca odbegli nacistički zločinac.

Scenario su pisali reditelj Boško Bošković, naš poznati dramatičar Đorđe Lebović koji se naročito bavio temom Holokausta - i po čijem je komadu reditelj Bošković snimio film NEBESKI ODRED baš na tu temu - i istočnonemački sineasta Egon Gunther. Scenario je idejno veoma zanimljiv, sa nekim efektnim dijaloškim razmenama ali je strukturalno veoma simpplifikovan i bez razvijene paralelne radnje, sa dugim deonicama u kojima se bavi samo jednom grupom likova, usled čega ostavlja utisak formalnog nesklada i što je još problematičnije - daje protagonizam mnogim likovima pa na kraju nije jasno iz čije vizure posmatramo ovu priču.

Etički okvir priče je naizgled jasan - imamo inspektore koji istražuju slučaj, imamo odbeglog nacistu koji sada živi kao ugledni civil i ljude koji ga okružuju i imamo drugog niže rangiranog nacistu luzera koji ga ucenjuje saznanjima o njegovom identitetu. Tu postoje maltene tri etička nivoa, predstavnici zakona, zločinac i ucenjivač koji je na moralnoj lestvici još niži od zločinca, pa je u pogledu protagonizma likova moralo da se povede računa da se zločincu ne da preveliki prostor, a on ga kod Boškovića nažalost dobija.

Pojavljivanjem lika nekadašnjeg saradnika, a koji je moralno još korozivniji od zločinca a bez pojavljivanja žrtve u sličnom obimu i značaju lika, lik ucenjenog naciste ne ostavlja adekvatan utisak.

Glumačka podela je interesantna, Koraća igra Vjekoslav Afrić, Radića Slobodan Cica Perović a Nemce igraju istočnonemački i češki glumci i svaki lik govori na svom jeziku, dakle ne postoji neka treća lingua franca koja bi nosila ceo film.

Boškovićeva režija je arhaična ali korektna, sa atmosferičnom crno-belom fotografijom i razvijenim osećajem sa tenziju u pojedinim scenama duševnog rastrojstva iako u filmu klasične napetosti zapravo nema.

Bošković nije imao bogatu karijeru. Kasnije je sa Konradom Petzoldom, doajenom istočnonemačkog filma ko-režirao jedan vestern sa Gojkom Mitićem i time uzvratio na ovu saradnju. 

* * 1/2 / * * * *

WRATH OF MAN

WRATH OF MAN Guya Ritchieja se mogao zvati i WRATH OF MANN jer sasvim sigurno da je u svojim razmišljanjima londonski bard mislio i na Manna dok je snimao LA, koji je nezaboravnim učinjen u HEATu koji potpisuje čikaški mag.

Međutim, jedino što iz HEATa zapravo možemo osetiti u ovom filmu jeste pokušaj da ravnopravno odnosno ravnopravnije pokaže protagoniste i antagoniste, da unese motivaciju i heroja i lopova, i da prikaže neke metodične pljačke, sa dosta tenzije i pucnjave.

I to je manje-više to, svako dalje pominjanje Manna je deplasirano i ide na štetu Ritchieju. Svakako da ovaj film ima određene pretenzije da bude definitvna slika nečega, ali svakako ne definitivna slika cops vs robbers filma ili heist filma. To svakako ne.

Za WRATH OF MAN bi se pre moglo reći da je pokušaj da se snimi definitivan krimić sa Stathamom, da se snimi film u kom će on kapitalizovati kao kul figura, opasan, hladnokrvan, harizmatičan, sa ubojitim udarcima i efektnim replikama, i Ritchie u tom pogledu postiže dosta. Statham je uostalom njegovo otkriće ali ono što je Statham danas, a to je akcioni heroj vezan za neke franšize i srednjebudžetne filmove van njih nije ipak ono za šta ga je profilisao Guy.

U tom smislu, možemo reći da ovo nije sasvim nov teren za Guya i Stathama jer mu je on dao ulogu ovog tipa u REVOLVERu, ali da svakako nije refleksija na LOCK, STOCK i SNATCH.

U WRATH OF MAN ima humora koji proističe iz situacije, ima kurčevitog bantera među junacima, ali ton je smrtno ozbiljan, i Ritchie uglavnom uspeva da mu doraste. U stvari od tog tona najviše odstupa par “ozbiljnih” scena koje su mogle imati jaču i logičniju emociju u egzekuciji - pre svega finalni susret Stathama i čoveka kog traži ceo film koji bi morao biti primalniji i znatno manje “dovitljiv”.

No, sve to su neke stvari o kojima se da polemisati ako nam je um naštelovan na WRATH OF MANN. Međutim, ovde tog dodatnog N nema, i ovo je na kraju krajeva Stathamov vehicle dignut na viši nivo, recimo na nivo Ritchiejevog vehiclea ili možda pre iskoraka, i to u jednom dobrom pravcu.

Ritchie uzima osnovnu premisu od LE CONVOYEUR, ali je ne prati dosledno i suštinski ne obrađuje istu temu i dinamiku odnosa, pa ova dva filma ne bih poredio. Drugačiji su. Ali, LE CONVOYEUR je meni bio i bolji.

No, to sad nije ni važno. Kao ključnu referencu za ovaj film uzeo bih najpre Hackfordov PARKER. I mislim da je to neki okvir gde treba smestiti WRATH OF MAN. I u tom poređenju, i PARKER mi je nekako bolji, mada je WRATH OF MAN zanimljiviji. Ali, to što je zanimljiviji ne znači da ponekad jednostavnost ne čini krimić.

Imamo nekoliko digresivnih deonica koje su same za sebe odlične, ali nas izbacuju iz Stathamovog protagonizma. Takve intervencije možemo smatrati ključnim argumentom da ovo nije Stathamov vehicle već “film sa Stathamom”, ali bih tu etiketu pre pridodao PARKERu nego WRATH OF MANu.

Ritchie ovde pokušava nekim detaljima da transcendira ideju Stathamovog vehiclea, ali baš sagledavan iz takvog ugla, WRATH OF MAN najbolje izgleda. I stoga ne treba da se stidi tog statusa Stathamovog vehiclea.

Ko je imao simpatiju prema REVOLVERu naći će nešto za sebe i ovde. WRATH OF MAN ima blef, ostavlja utisak boljeg filma nego što jeste. Ali, na svu sreću, to što zbilja dostiže nije malo. 

* * * / * * * *

NO MATARAS

Debi Davida Victorija bio je veoma limitiran film, idejno prazan, dramski neinventivan ali solidno glumljen i sastavljen. Njegov novi film NO MATARAS je triler sa Mario Casasom što je podžanr za sebe i uprkos tome što Victori donosi jednu neobičnu dozu propulzibnosti sa dosta tracking shotova, pokreta kamre, nervoze u kadriranju i montaži, premisa ovog filma je na nivou srpskog studentskog filma, i to ne u dobrom smislu.

Naime, postoji jedan poseban podžanr srpskog studentskog filma u kom junak, obično mlad momak ili na neki način zatvoren, represiran, upoznaje jednu mladu ali problematičnu, pomalo razuzdanu ženu koja ga povede u uzbudljivu noćnu avanturu i tokom nje on doživi neku vrstu inicijacije ili transformacije a ona se ubije ili nešto tako.

E to je upravo NO MATARAS, samo što u njemu glavnu ulogu igra Mario Casas, jeune premier španskog filma, i sve je ovo čak jako vešto realizovano, no premisa je toliko naivna i stupidna, okolnosti su toliko usiljene da likovi ne zaslužuju čak ni prezir koliko su glupi jer su odbojni, a prihvataju da rade stvari koje su direktno van pameti i samo i isključivo u službi narativnog zamajca.

Nažalost, okolnost koja kreira "problem" u svetu našeg junaka nije dovoljno apstraktna da bi bila McGuffin, i na tom planu film postaje neuverljiv, odbojan i samim tim besmislen, do tačke da mu veština izvedbe ne pomaže.

No, ko to prevaziđe, možda u ovome može i da uživa.

* * / * * * *

ARMY OF THE DEAD

ARMY OF THE DEAD Zacka Snydera je što se mene tiče njegov najbolji film posle dva SUPERMANa koja je snimio u svojoj zreloj fazi. Međutim, u sebi ovaj film nosi dekadenciju SNYDER CUTa kao pogleda na svet i slično Scorseseovom pa i Bayovom nastupu za Netflix ima notu autorske ambicije koja nimalo ne mari za gledalačke navike u pogledu ritma i obima dela.

Zanimljivo je da sam prema Scorseseovom Netflix filmu iako mi je on među Top-3 autora razvio takav odnos da ovom prilikom ne mogu da setim kako se uopšte zove. Naravno, mogao bih da odem na IMDB da vidim ali ni posle pola sata naprezanja nisam mogao samostalno da se setim naslova, što je zaista čudno ako imamo u vidu da je reč o autoru čiju studentsku filmografiju znam u pola dana ili pola noći.

Međutim, SIX UNDERGROUND i ARMY OF THE DEAD su upečatljivi naslovi u opusima svojih autora, i čini mi se da ih uprkos generičkim reč koje ih čine neću tako lako zaboraviti.

Nisam ljubitelj A+ produkcije na temu zombija. Ne kažem da film mora imati par ljudi umazanih blatom kao kod Lucio Fulcija da bih u njemu uživao, ali do sada su mi se te A+ produkcije uvek ispostavljale kao podbačaji. Međutim, nemam ništa protiv ozbiljnih produkcija svakako, kakve su bile recimo one u serijalu RESIDENT EVIL sa kojim ARMY OF THE DEAD štošta deli, naročito sa EXTINCTIONom koji je režirao Russell Mulcahy. 

S druge strane WORLD WAR Z je uprkos nekim spektakularnim scenama i situacijama, sjajnim glumcima, ekskluzivnim lokacijama i svemu ostalom, na kraju nekako ipak bio mlak i bezveze.

U tom smislu, Snyderov DAWN OF THE DEAD mi osim uvodne sekvence zaista nije ponudio apsolutno ništa što pamtim do danas i nije mi ostao u sećanju kao neki razlog zašto bih danas naročito očekivao njegov zombi film.

I zbilja, ako bilo čemu ARMY OF THE DEAD duguje svoju estetiku to je upravo onaj grungy segment Supermana, i ima stripovsku stilizaciju koja je izražena sa zombijima koji su prosto samo deo toga i takođe imaju stripovske elemente.

Zanimljivo je da u glumačkoj podeli ima sjajnih glumaca ali je najzvučnije ime Dave Bautista, glumac koji popunjava prostor koji je ostao iza Rocka kada je nasledio Arnieja, čak i zvanično u RUNDOWNu. I Bautista se tu odlično snalazi gradeći po meni krajnje kredibilan opus gde ima svega arnijevskog od tentpole filmova, preko B-akcijaša kao FINAL SCORE do indie akcije kao BUSHWICK pa sve do KINDERGARTEN COP i buddy derivata. Dakle, Bautista vodi ekipu i kao što zna šta radi u svojoj karijeri gde je krenuo ni iz čega i napravio nešto, tako i ovde kao glumac pronalazi pravo mesto za sebe, izlazeći u prvi plan onda kad treba.

Dizajn je briljantan. Uprkos tome što sam potpisuje fotografiju, Snyder pravi omaž Larry Fongu sa kojim je radio DC filmove, a koji je - isto vrlo zanimljivo- snimao i SUPER 8 sa kojim barem na nivou uvodne sekvence, ARMY OF THE DEAD ima određenih sličnosti.

U pogledu naracije, ovaj film u trajanju od 148 minuta u principu čak i nije abnormalno predug za standarde modernog blokbastera ali svakako je imao mesta i celih deonica koje je mogao reducirati. No, to je Netflix, tako izgleda kada se ne meša studio i kada reditelj ostavi sve ono što mu se sviđa. Na svu sreću, svu derivativnost elemenata priče na stranu, Snyder je ovde snimio svašta i sve je uglavnom dobro. Akademski gledano stvar se mogla jače “utegnuti”, i teći energičnije, ali Netflix nije akademski prostor. Zato sva ta odstupanja treba posmatrati kao autorski pečat koji u ovom slučaju srećom nije postao potpuno jalov kao u JUSTICE LEAGUE.

ARMY OF THE DEAD je odličan film, zaorbljen u telu autorskog. I to je sve super što se mene tiče.

* * * 1/2 / * * * *

CORDES

CORDES Jose Luisa Montesinosa je zanimljiv, uslovno rečeno kamerni horor koji ide od jedne arhetipske zamisli. Kvadriplegična devojka ostaje sama u kući sa psom koji je obučen da je čuva i otvara joj vrata, ali ga je u međuvremenu ujedo šišmiš i preneo mu besnilo.

Ovu premisu Jose Luis Montesinos tretira “pošteno” kao jedan energični suspenser starog kova kakav bi u nekim ranijim vremenima snimili Tom Holland, Michael Winner ili Richard Franklin.

U određenom smislu, čak je i izgled filma old school. Faktura slike vajbuje na filmove ranih osamdesetih, a tome naravno doprinosi i dekor stare kuće u kojoj se devojka sticajem okolnosti našla sama.

Film je blizak onome što smo videli u Romerovom MONKEY SHINES a mora se priznati da je u nekim sekvencama sna u kojima se protagonistkinji (i publici) malo olakšava igra uvođenjem nekih okolnosti za dijalog ostaje veoma dobro u domenu strave.

Montesinosov film nosi rizik da ga prihvatimo zdravo za gotovo jer smo ovakve stvari već viđali i reference se mogu nabrajati od CUJO do MONKEY SHINES i nazad, međutim ovo je solidan film koji uspešno uspeva da probudi neke arhetipske strahove kojih se dohvata a na to se nikada ne žalim.

* * * / * * * *

TOTTUMISKYSMYS

TOTTUMISKYSMYS je režiralo šest rediteljki i prati nekoliko paralelnih priča koje se tiču seksualnog zlostavljanja žena, različitih formi i intenziteta, bavi se traumama, socijalnim stigmama i posledicama koje to ostavlja na njihove odnose sa okolinom.

Tema je intenzivna a pošto je sve sačinjeno od šest kratkih priča koje su prepletene, dakle nisu izlagane po redu kao nekakav omnibus, onda je intenzitet svega toga veoma visok, pa uprkos trajanju od samo 75 minuta, ovaj film ostavlja utisak jednog mnogio intenzivnijeg dela.

Sad naravno kada imamo jednu ovako snažnu temu i ona objedinjuje sve ove priče na jednom mestu onda je potpuno logično da se stvori i jedan utisak idejne klaustrofobije koji ne ide u prilog filma, naime stvara se utisak kao da je jedino što postoji na svetu zlostavljanje žena. Naravno, kako da postoji išta drugo kad je to tema filma - svi ćemo postaviti logično pitanje?

Međutim, nije problem u tome. Možda bi sve ovo imalo više smisla da su priče bile poređane po redu jer bi to onda bilo šest priča o zlostavljanju. Ovako, ovde imamo šest paralelnih priča koje ostavljaju utisak jednog lavirinta kroz koji se gledalac kreće i nailazi samo na zlostavljanje, i to stvara potpuno drugačiji efekat.

Same priče su solidno realizovane, glume veoma poznati finski glumci kao Krista Kosonen recimo, i sve je to na vrlo solidnom nivou. Ipak, čini se da je forma ipak učinila medveđu uslugu sadržaju. 

* * / * * * *

EL ASESINO DE LOS CAPRICHOS

EL ASESINO DE LOS CAPRICHOS Gerarda Herrera je španski triler o serijskom ubici koji inscenira Goyine grafike na mestima zločina postavljajući svoje žrtve u poze sa tih dela i adekvatno ih kostimirajući.

Slučaj istražuju dve detektivke, jedna udata sa porodicom, druga neudata i buntovna iako bi joj odavno bilo vreme. I hemija između njih dve je kudikamo zanimljivija od samog slučaja koji istražuju i koji nažalost nikada ne postaje dovoljno zanimljiv.

Gerardo Herrero sve vodi dosta ravno, bez neke dinamike, tako da sve ovo na kraju ostaje jedan proizvod koji ni na televiziji neće privući značajniju pažnju. 

* 1/2 / * * * *

DENMARK

DENMARK Adriana Shergolda bavi se temom o kojoj je svako od nas razmislio ponekad a to je da li ima ljudi koji bi se opredelili da radije robijaju u komforu danskog zatvora nego da jedva sastavljaju kraj s krajem na slobodi.

Rafe Spall igra Velšanina kome je sreća okrenula leđa, jednim delom jer nije baš vredan, jednim delom jer se reofrmisao sistem socijalne pomoći i on se opredeljuje upravo za to - da ode u Dansku i dopadne zatvora.

Imamo premisu za izvrsnu komediju, a možda i nešto drugo, premda ako gledamo danske filmove o zatvorima, tamošnji živalj nije baš toliko zadovoljan kaznionicama. 

No, vratim se filmu DENMARK. Film na kraju - SPOILER ALERT - zapravo ne isprati tu premisu i glavni junak nikada ne skonča u zatvoru već ode u Dansku, i nađe ljubav i razumevanje.

Sve je to okej, i simpatično, i na kraju krajeva nije pitanje što film uzima jednu atraktivnu i barem za naše podneblje “životnu” dilemu i ne radi sa njom apsolutno ništa, već je naprosto kao celina prijatan ali mlak, sa konfliktima koji su samo nagovešteni ali nisu razrađeni.

DENMARK je jedan od onih “malih” britanskih filmova koji kad su zaista uspeli mogu da budu sjajni ali kad ne uspeju opet nisu skroz nezanimljivi. 

* * / * * * *

LOBOS SOLITARIOS

LOBOS SOLITARIOS je niskobudžetni španski zatvorski film koji je nekim čudom zalutao na HBO GO kod nas, i ja zaista ne znam da li je kupac programa bio pijan kada je kupio ovaj zaista nižerazredni film skromnog produkcionog dometa i nikakve umetničke vrednosti.

IT CUTS DEEP

IT CUTS DEEP Nicholasa Santosa je komični slasher u kom komedija nije zamišljena da ima dominantnu ulogu ali je svakako postavljena kao nešto važno, i nažalost ona je jedino što u ovom filmu dobro funkcioniše. Ostatak žanrovskih apsekata, pre svih taj trilerski domen je veoma mlak i rudimentaran, premda film nije parodija koja ismeva žanr - koliko god da ga ne doživljava previše ozbiljno.

Zanimljivo je stoga kako uspešne komične intervencije na početku filma uspevaju da stvore utisak kako ćemo gledati nešto bolje od onoga što nas sačeka na kraju. 

* * / * * * *

STOWAWAY

Joe Penna u filmu STOWAWAY ima premisu koja bi pre imala smisla u nekom starom ostvarenju Jerry Lewisa nego filmu iz 2021. godine, ali svakako je radi smrtno ozbiljno i pokušava da napravi hard SF sa jakim egzistencijalitičkom tonom.

STOWAWAY govori o mehaničaru koji je prilikom priprema svemirskog broda za lansiranje u bliskoj budućnsti izgubio svest i naprosto postao “slepi putnik” na misiji za Mars. Kada brod zbog raznih pretumbacija doživi kvar na sistemu za prečišćavanje vazduha, misija postaje ugrožena i jedino je rešeje je da taj neočekivani putnik bude ubijen kako bi se spasili životi ostalih.

Premisa je egzistencijalistička, ali nažalost Penna sa njom ne uspeva da napravi ništa radikalno novo, iako zaslužuje pohvalu što nije otišao u smeru nekakvog usiljenog psihološkog trilera ili horora.

Ovde junaci tokom svemirskog putovanja uglavnom ne gube razum i moralni kompas, s tim što Penna ne uspeva da generiše dovoljan napon u domenu survival thrillera jer je ovo ipak SF koji govori o tehnici koja danas ipak nije dostupna, i samim tim nosi dozu eskapizma u sebi.

Konačno, film je predug i pomalo aritmičan a nema pokriće u sadržaju za takve zahvate. Glumačka podela koju čine Anna Kendrick, Shamier Anderson, Daniel Dae Kim i Toni Collette je pouzdana ali paradoksalno, iako je sve ovo dosta ozbiljno mišljeno, nema baš puno sočnog sadržaja za igru. Tako da, oni su dobri ali ne i senzacionalni koliko se mislilo kada su skupljeni da snimaju.

Pennin film naravno može varirati u pogledu utiska jer u njemu nema ništa izrazito slabo. Meni samo ono što je u njemu uspelo nije bilo dovoljno zanimljivo, ali možda nekome može biti. 

* * / * * * *

LAGUNA HEAT

LAGUNA HEAT Simona Langtona je ekranizacija romana T. Jefferson Parketa u chandlerovskom maniru, u kojoj je krimić pre svega postavljen kao uživanje u trenutku, a celinu zapleta je teško dokučiti i ispratiti.

Ova HBO podukcija iz 1987. godine donosi film look i veoma solidnu režiju Britanca Simona Langtona, plus televizijsku zvezdu te epohe Harry Hamlina u glavnoj ulozi, uz podršku takvih vedeta kakve su Rip Torn i Jason Robards. Catherine Hicks koja je overila Šijanov film TAJNA MANASTIRSKE RAKIJE igra jednu od uloga koja bi se mogla posmatrati kao glavna ženska iako žene baš nemaju mnogo protagonizma u ovoj priči o mreži zločina iz prošlosti koji progone porodicu i sadašnju praksu jednog detektiva koji se vratio iz velikog grada u zavičaj.

Ko je spreman da uživa, kako rekoh, u onoj vrsti krimića u kom je akcenat više na preokretu i snažnoj situaciji u trenutku, nego u sposobnosti da se sagleda celina priče, mislim da mogu uživati u 80s ugođaju koji je ovde zabeležen.

THE COMEBACK TRAIL

THE C0MEBACK TRAIL George Galloa je rimejk filma Harry Hurwitza iz 1982. godine o producentima neuspelih nezavisnih filmova koji odlučuje da se izvuče iz dugova tako što će ubiti glavnog glumca kog je prethodno osigurao na visoku sumu u slučaju pogibije.

Robert De Niro igra prodiucente, Tommy Lee Jones igra ostarelog vestern glumca koji treba da bude žrtvovan, a nama je jasno da će se tokom snimanja desiti magija i da će umesto promašaja na čijem snimanju gine glavni glumac oni do kraja snimiti kandidata za oskara.

Za nas decu odraslu na filmovima s kraja osamdesetih i početka devedesetih, George Gallo je i dalje ime koje znači puno iako realno odavno nije snimio nešto vredno pažnje. Stoga je lepa vest za početak da je THE COMEBACK TRAIL sasvim okej film koji ne donosi ništa naročito novo i ništa od onog što je u njemu dobro ne radi na vrhunskom nivou, ali prosto sa ovakvom idejom se nije moglo puno zalutati.

Sa dodatkom Morgana Freemana u epizodnoj ulozi Blaxploitatioon matorog mafijaša kom De Nirov lik duguje novac i smeštanjem filma u epohu sedamdesetih, imamo jedan fin film o filmadžijama koji nažalost nije superioran kako bi ti filmovi inače trebalo da budu ali je sasvim OK. 

* * 1/2 / * * * *

THE MITCHELLS VS THE MACHINES

THE MITCHELLS VS THE MACHINES Michaela Riande i Jeffa Rowea je novi masterpis Sony Animacije u produkciji Lorda i Millera koji je na kraju završio na Netflixu usled pandemije.

Kada sam pogledao ovaj film bilo mi je istovremeno i žao i drago što je skončao na Netflixu. Naime, ne znam kako bih podneo da je ovaj film izašao u bioskope i propao, a to se kao što znamo često dešava odličnim animiranim filmovima, ako ne dolaze iz Disneya.

THE MITCHELLS VS THE MACHINES je priča o disfunkcionalnoj porodici koja odlučuje da svoju ćerku, mladu polaznicu filmske akademije isprati na studije jednom dugom vožnjom preko Amerike. Tokom putovanja ih zatiče rat ljudi proitv mašina koje su se pobunile kada je mladi tech mogul, brogrammerski bahato odlućčio da ukini Siri-jevsku PA pomoćnicu a ona podigla ustanak novih i starih mašina koje su povezane na mrežu.

Zanimljivo je da je sam Netflix imao negative pickup i ponovo odličan film na temu rata ljudi i mašina NEXT GEN koji mi je bio jedan od naslova koji mi je obeležio tu godinu, a sva je prilika da će MITCHELLS obeležiti ovu.

MITCHELLS je nešto razuđeniji od NEXT GEN ili SPIES IN DISGUISE koji su meni zaista bili sjajni između ostalog i po svojoj preciznosti unutar animacijske raskoši.

MITCHELLS međutim ima dozu snažne intermedijalnosti jer je glavna junakinju fillmakerka amaterka, a današnji kino amaterizam i YouTubeing, i TikTokovanje, tako da Rianda i Rowe sve to integrišu u svoj izraz, a kao što znamo Lord i Miller vole kad se stvari “zamaste” uplivom drugih medija i intervencijama na fakturi slike i samoj suštini vizuelne naracije.

Ovo nije novi SPIDER-VERSE, ali kako je strip uticao svojim grafičkim dostignućima na taj film i na ovaj film utiću razni DIY klipovi koji iz domaće radinosti odlaze pravo u globalnu popularnu kulturu.

Ceo taj DIY duh čini da okolnosti u kojima Rianda i Rowe apropriraju rešenja iz klasika popularne kulture, koji su zaista u baš širokom rasponu od MAD MAXa do TRONa deluju prirodno jer više ništa nije originalno, sve je potencijalni i neprikriveni ready made.

Likovi su odlično dizajnirani i ekspresivni. Neki više neki manje kanališu glumce koji im pozajmljuju glasove, ali ovo defintivno nije star vehicle u kom dobijamo animirane verzije neke arhetipske verzije filmskih zvezda već zasebne animirane likove koji ne crpe previše inspiracine iz glumaca koji ih igraju.

Pa ipak, jako je birno da animirani likovi igraju dobro, naročito je je osnovna transformacija karaktera upravo u ljudskim likovima i njihovoj duši, iskazana na licu, i generalno ima dosta psiholoških nijansi u igri animiranih likova što autori jako dobro uspevaju da isprate.

Njihova serija GRAVITY FALLS najavila je da Rianda i Rowe imaju duga ali ovde su bez sumnje otišli jedan krupan korak dalje i napravili debi kojim su pokazali da su spremni za velike stvari. Kako ovaj film nije imao opterećenje bioskopskog box-officea, velike su šanse da će ovi momci moći da komotno dođu do sledećeg projekta. 

* * * * / * * * *

WITHOUT REMORSE

Sollimin sin nažalost ni kriv ni dužan nastavlja svoju holivudsku postolovinu i pokušaj donošenja garden variety Euro televizijske estetike u potencijalno zanimljive žanrovske projekte. Posle nastavka SICARIOa, ponovo sa radi sa Taylorom Sheridanom, na malo je reći kriminalnoj adaptaciji romana WITHOUT REMORSE Toma Clancyja.

Ako setimo filmova sa Harrison Fordom, koji su činili prvi talas ekranizacija Clancyja, Clark je bio junak kog je igrao Willem Defoe. Brutalni, tihi ubica koji radi za CIA i donosi muscle onda kada Jack Ryan ne može da se snađe sam, postao je kultna faca među Clancyjevim čitaocima i u jednom trenutku je nastao roman WITHOUT REMORSE koji je bio Clarkov origin story.

Još pamtim kako je u ono vreme dok je Clancy još bio živ ta prava kupila neka nezavisna kuća, čini mi se da je Keanu Reeves bio u opticaju. Elem, Clancy kasnije kreira RAINBOW SIX koja je bila produžetak Clarka i nastaju romani a potom i veoma uspešne Ubisoft igre.

Posle Baldwin-Ford inkarnacije, Ryan je imao još dve filmske i jednu televizijsku kada su ga igrali Ben Affleck, Chris Pine i John Krasinski. Televizijska i dalje živi na Amazonu gde je završio i novi WITHOUT REMORSE sa Michael B. Jordanom u glavnoj ulozi.

Paramount je odlučio da proda ovaj film Amazonu, i zbog pandemije ali i zatp što je amazon želeo da objedini Clancyjeve franšize pod jednim krovom, ali i da produbi svoj odnos sa Michael B. Jordanom koji je nedavno u reklamama ovaplotio Alexu.

Ni ne želim da poredim Clancyjev roman sa ovom ekranizacijom. Jack Ryan je bio hladnoratovski junak osamdesetih, a John Clark je bio očvrsli vijetnamski veteran iz sedamdesetih koji se vratio iz Nama i naišao na klasičan 70s rape and revenge scenario u Americi, i tu je onda on od Kellyja postao Clark, kada je pobio počinioce i privukao pažnju tajnih službi koje su mu dale novi identitet.

Postalo je pomalo smešno – ali ovo nije prvi film ili serija sa tim apsurdom – kako diversity čini američke tajne agente komičnim. Mislim, poslati Afroamerikanca na tajnu misiju u Moskvi deluje zaista apsurdno kao tajni plan, ali John David Washington je već igrao bondovsku figuru u TENETu, tako da tu smo gde smo.

Međutim, ovde je Michael B. Jordan prisutan i kao jedan od najdinamičnijih mladih afroameričkih glumaca, sada na pragu pune zrelosti koja je delovala tako daleko kad se pojavio kao daroviti dečak u seriji WIRE ili sjajni tinejdžer u FRIDAY NIGHT LIGHTS.

Stoga sada Jordan želi da snimi nešto „posebno“ što će se izdvojiti, i eto nama Sollime koji nisu svesni koliko je glup film koji snimaju, stupidan u scenariju i nevešt u egzekuciji. Ali još je neverovatnije kako je Jordan dospeo u zaplet koji je preuzet iz filma MILE 22, njegovog mentora Petea Berga i dat u jednom neuporedivo slabijem formatu.

Priča o sinu šefa FSB nastradalom na terenu i Rusima koji se za to svete agentima koji su ga ubili je toliko superiorno urađena u Bergovom filmu, da MILE 22 izgleda kao akcioni film koji je dospeo bukvalno iz 22. veka u odnosu na WITHOUT REMORSE koji izuzev jedne VFX scene pada aviona (takođe skromne) ima silizaciju TV akcijaša iz devedesetih.

Pored toga što je akcija kruto i oskudno snimljena i što nije naročito maštovita sem pojedinih detalja, ona je neverovatno repetitivna.

Junaci se u više navrata nalaze u identičnim situacijama i to bez neke poente da nam ponavljanje situacije donese nešto što produbljuje utisak i nudi neki uvid. 

Stoga, WITHOUT REMORSE nema mnogo čime da se pohvali, pa ni Jordanovom rolom. On donosi A-game u nešto što je C-film za današnje standarde i time samo stvara dodatni disbalans.

Paramount je u ovome video uvod u franšizu, pane čudi da je sve sada bacio na Amazon jer bih rekao da ovaj TV-nivo može da pokrene išta bioskopsko uprkos sjajnom Michael B. Jordanu. U svakom slučaju, videćemo šta će se dalje dešavati. Obaj major trade magazina su pokušala da spinuju ovo kao dobar žanrovski film ali niko ne deluje ubeđeno da su rekli istinu.

* ½ / * * * *