FATHER STU

FATHER STU je debitantska režija Rosalind Ross. Bez namere da zvučim zlonamerno ili paranoično, ali ovaj film pokazuje rediteljski rukopis iskusnog autora, kao da je reč o trećem ili petom filmu. Ne kažem da Rosalind Ross ovaj film nije režirala, ali ako nije naslućujem da bi tu ulogu delimično i u celosti mogao imati sam Mel Gibson, njen životni saputnik.

Ovaj film spada u podgrupu faith filmova ali način na koji je postavljen i izveden daleko prevazilazi konvencije i klišee tog tipa filma. Ovo je priča o čoveku, izvedena sa dosta smisla za humor, i to vrlo često crni humor i masne šale, sa dosta ironije, ne samo u ponašanju likova već i prema sudbini. Da, naravno, ovo je priča o čoveku koji je pronašao sebe u zvanju sveštenika, ali je i mnogo više od toga.

Stuart Long je bio čovek koji je sebe dugo tražio, hteo je da bude Elvis kad je bio mali, potom je želeo da bude bokser, pa glumac i na kraju sveštenik. Svi su mislili da je izbor svešteničkog poziva samo još jedno njegovo lutanje, i ko zna možda i jeste bilo da nije teško oboleo i pošao u jednom potpuno drugom smeru.

Vera i umiranje od bolesti su dve teme koje je notorno teško prikazati na filmu sa ukusom. Međutim, FATHER STU tome prilazi sa jako mnogo duha, smisla za humor i energije, i nudi nešto što ima mnogo manje veze sa faith based filmom a mnogo više sa Clintom Eastwoodom i Samom Peckinpahom u najboljim danima.

Mark Wahlberg igra Stua Longa kao sanjara koji na kraju nalazi svoj smisao u jednoj najvećoj ideji koja postoji u poslednjih dve hiljade i kusur godina. Da li je to njegov istinski put, ili samo faza, nikada nismo saznali, ali isto tako film pokazuje da se on u tome snašao.

Stu Long je crna ovca među polaznicima seminara, ali na kraju on postaje čovek koji razume veru i ume da je prenese bez mistifikacije ljudima kao što je on koji su takođe konkretni, priprosti i opteerećeni ogromnim mukama.

Konačno, film je prilično nevaljao, tu ima situacija, karaktera i dijaloga koji su puni života, šarma, ironije i cinizma, i takve deonice imaju svi likovi - a najikoničnije ih isporučuje naravno Mel Gibson u ulozi Billa Longa, Stuovog oca.

Da ne živimo u Woke vremenima, ovaj film ne bi imao tako loše kritike, ne bi prošao tek solidno na blagajnama već bi kao neki GRAN TORINO recimo imao hvalospeve, blokbaster gledanost i nominacije za "oskara", ali tu smo gde smo. Ovo je film i u Wahlbergovom i u Gibsonovom opusu koji će trajati i živeti.

Wahlbergov redovni saradnik Jacques Jouffret kog najbolje znamo za MILE 22 Petera Berga nudi jednu vibrantnu fotografiju, povišeni realizam u maniru filma sedamdesetih i film u tom pogledu fenomenalno izgleda. Naracija je već na nivou scenarija propulzivna a takva je i vizuelno. FATHER STU je atmosferičan i briljantno dizajniran, iako je u pogledu budžeta i egzekucije suštinski jednostavan. Fotografija sjajno gradi atmosferu oko priče i oko glumaca koje su u njenom centru, i Jouffret se zaista potvrdio kao snimatelj čiji rad sad već treba gledati nezavisno od reditelja sa kojima radi.

Mark Wahlberg ovo jeste radio kao vanity project i uradio je transformaciju koja je sama po sebi Oscar-bait. Međutim, s druge strane i u filmu koji jeste njegov šou i funkcionalno i intimno, pokazao se kao timski igrač i reklo bi se da je Wahlberg vodio scenu a Mel ono što se dešava iza. To se ispostavilo kao izuzetan spoj na ekranu, ali ne i u medijima koji sve ovo okružuju.

Srećom, FATHER STU može da da se nada novoj šansi na duže staze, i srećom za takav maraton je i napravljen.

* * * 1/2 / * * * *

LA MARCA DEL DEMONIO

LA MARCA DEL DEMONIO Diega Cohena je meksički horor sa Eduardom Noriegom u prominentnoj premda ne i glavnoj ulozi u kom se klasična priča o demonima koji nekoga zaposedaju, povezuje sa Lovecraftovim NECRONOMICONom, i iako priča filma nema mnogo smisla, rekao bih da demoni ovde u stvari Lovecraftovi Drevni. Ali, manje više sve tu što se zbiva je klasična posednutost, ljudi lebde, tresu i govore jezike koje ne znaju, a posao rešavaju sveštenik i njegov sin eater koji opet pak ima neke svoje muke.

Film efektivno traje 75 minuta, i počne čak dosta korektno. Nikada ne postaje dosadan ali vrlo brzo je jasno posle korektnog početka da nas čeka nešto što nikako neće uspeti da postane dobar film. I taj utisak nažalost nije pogrešan. To se i desi...

CITIZEN COHN

Na tridesetu godišnjicu izlaska HBO filma CITIZEN COHN, odlučio sam da ga repriziram, i uprkos novim uvidima ostvarenim kroz dokumentarne filmove i sl. ovaj TV rad i dalje stoji jako dobro.

Scenarista David Franzoni, najpoznatiji po radu na GLADIATORu, opredeljuje se za strukturu sličnu onoj koju gaji Tony Kushner u svojih nekoliko radova o Royu Cohnu. Dakle, uzima njegovo umiranje od AIDSa kao okvir, tokom kog mu se u halucinacijama javljaju ljudi o koje se ogrešio, od Ethel Rosenberg do članova porodice i to onda okida flešbekove na ključne detalje iz njegove biografije.

Cohn je vodio živopisan život i ključne tačke koje bira Franzoni su umiranje od AIDSa, rad sa Joe McCarthyjem kog je zbog svoje opsesije Davidom Shineom direktno upropastio, i pomalo njegov rad kao advokata i power brokera u njujorškom džet setu. Franzoni i reditelj Frank Pierson se opredeljuju za jedan negativan prikaz Roya Cohna, kao agresivnog i histrioničnog licemera vođenog isključivo vlastitim interesima, i zanemaruju eventualne situacije u kojima je bio malo drugačiji, premda njih nije bilo previše.

Cohnov život je bio šou u kom je njegova borba za moć, bogatstvo i uticaj na neki način "pravdala" njegovu homoseksualnost - još uvek nelegalnu u to vreme, praktično uvijajući sve u neke američke vrednosti. On je prvi najviše insistirao na američkim vrednostima, a ona koju je najviše gajio jeste privatnost i spremnost da se radi sve zarad vlastitog interesa.

Uprkos tome što film aludira na određeno prepoznavanja između Cohna i Hoovera, nikada ih ne prikazuje kao nekakav "gej lobi" koji nešto petlja sam već kao osobe koje establišment ceni jer su uporni i beskrupulozni baš u skladu sa idealima ambicije koji se u SAD gaje.

Cohn je po rečima kontroverznog ideologa Trumpove vlasti Rogera Stonea bio "muškarac koji voli seks sa muškarcima a ne gej", i zbilja njegovo ponašanje iskoračuje iz tipičnih stereotipa gejeva kao preplašenih i slabih. Neke od situacija u kojima se Cohn pojavljuje i način na koji se ponaša, pokazuje da su svi počev od McCarthyja znali za njegove sklonosti, i uprkos tome što su progonili ljude zbog homoseksualizma njemu su to tolerisali, verovatno baš zato jer se nije ponašao "tipično".

Piersonova režija je sigurna, i vizuelno i u radu sa glumcima, i u nekoliko navrata sebi čak dopušta da snimi i neke bravura sekvence. James Woods je briljantan u ulozi Roy Cohna. Cohn kao Trumpov mentor danas ima posebno mesto u imaginariju Jamesa Woodsa i pitanje je da li bi ga on danas igrao. To je vrlo interesantna tema za razmišljanje. Međutim, Woods ima tu posebnu energiju za igranje antiheroja i uprkos tome što njegov Roy Cohn ima samo slabosti i loše ljudske osobine, on uspeva da ga brani, pre svega načinom igre i naravno harizmom. Zato, iako je ovaj film koncipiran kao osuda, i na kraju i jeste to, Woods mu daje energiju, dozu ironije i ljudskosti i omogućuje da Cohn - iako rođeni epizodista - zasluži protagonizam.

RED ELVIS - THE COLD WAR COWBOY

RED ELVIS - THE COLD WAR COWBOY je ambiciozan mejnstrim dokumentarni film o Deanu Reedu koji prati ceo njegov život i događaje koji su nastupili posle smrti. I dalje mi je AMERICAN REBEL nekako najbolje zabeležio Deana Reeda, iako je imao manje novca od ove dosta raskošne produkcije sa vrhunskom arhivom i relevantnim sagovornicima, ali RED ELVIS jeste dobra dopuna jer stavlja akcenat na neke stvari kojima se REBEL nije bavio.

Pre svega, film se dotiče Reedove saradnje sa Stasijem i njegovog izvornog razumevanja i potonjeg razlaza sa njima. Zatim film odlazi na mesto smrti i rekonstruiše istragu sa inspektorima koji su je vodili. Nema tu šta, to je to mesto, to su ti ljudi, i ekskluziva je nesporna.

Ako je na kraju REBELa iznet maltene autorov vapaj da ne veruje u verziju Reedove smrti, RED ELVIS je ambivalentniji prema tome i prikazuje porodicu odnosno prijatelje koji veruju da je ubijen ali i one koji naprosto misle da se ubio i iznose razloge tome u prilog. Film je skrupulozan u tom pogledu i ne iznosi neke sulude ekstremne teorije, ali ni ne osporava teoriju o ubistvu kao skroz neutemeljenu.

Film je zanimljiv čak i meni koji se već dugo bavim temom, i donosi neke stvari koje nisam znao. Međutim, pored vrhunske realizacije u mejnstrim pogledu, ono što je značaj ovog filma jeste vraćanje teme Deana Reeda u neku vrstu fokusa i sposobnost da je iznova učini zanimljivom.

Otud je možda baš ovaj film najbolji gateway drug za istraživanje.

* * * 1/2 / * * * *

YOU MUST BE JOKING!

YOU MUST BE JOKING! Michaela Winnera je slapstick komedija smeštena u swinging sixties London i ima zanimljiv zaplet zreo za rimejk, danas više nego ikad.

U slučaju nuklearne apokalipse, britanska armija želi da se pripremi i sačuva neke relikvije od uništenja, te zadaje grupi svojih i američkih vojnika da odu u London i skupe pet nepovezanih predmeta koje je manje ili više teško pribaviti.

Grupa šašavih izabranika za zadatak akcijaju nadalje po swinging Londonu u potrazi za ovim poprilično random predmetima i upadaju u razne zgode. 

Film je epizodičan, dinamičan, sa hit and miss komedijom koja zahvaljujući Winnerovom osećaju za snažan tempo vrlo brzo prelazi preko svojih manje uspelih rešenja. Glumačka podela gazi likove za sve pare, neke velike suptilnosti i kreacije među glumcima nema, ali ono što imamo je spoj lesterovske anarhičnosti i mejnstrim slapsticka u jednoj veoma simpatičnoj celini.

Neke od tema ovog filma su večne, a takav mu je i koncept te bih lako mogao zamisliti i rimejk.

* * * / * * * * 

ANIMALES SIN COLLAR

ANIMALES SIN COLLAR Jote Linaresa je film o koji sam se možda ogrešio, ali zaista nisam uspeo ni na jednom nivou da se "ukačim" sa njim, ni da pratim priču, ni da se vežem za likove, pa iskreno, čak ni da ih razlikujem. Pošto je moja teškoća da ispratim ovaj film bila maltene na nivou sposobnosti opažanja, možda je zaista bilo do mene, možda nisam bio u adekvatnom stanju za gledanje filma, iako je ovaj naslov već neko vreme bio na mojoj listi za gledanje, i radovao sam mu se.

U svakom slučaju, možda je Jota Linares i snimio film koji može da se pogleda i isprati, ali gotovo sam siguran da nije i više od toga.

DIARIO DE UN SKIN

Najveći autorski kuriozitet televizijskog filma DIARIO DE UN SKIN jeste činjenica da je jedan od scenarista Ramon Campos koji je kasnije izrastao u jednog od mogula španske televizije. Ovo je adaptacija istraživačkog novinarstva Antonia Salasa, jednog od najpoznatijih španskih novinara specijalizovanih za undercover ubacivanje u opasne krugove.

Ima još jedna ekranizacija njegovog rada, i to slučaja trgovine belim robljem koji se preklopio sa ovom istragom. Naime, Antonio Salas se zainteresovao za skinhede kada su mu ubili kolegu sa kojim je istraživao trgovinu belim robljem. Kolega nije bio belac i to je otpisano kao zločin iz mržnje, no njega je to privuklo da uđe u skinhed milje. Tokom istrage otkrio je da zapravo skinhedi jesu namerno ubili kolegu jer je jedan od njihovih starešina bio umešan u dovođenje devojčica u Španiju, i da je niz akcija skinheda protiv prostitutki pod okriljem borbe za porodicu i decu u stvari imao veze sa unutarmafijaškim obračunima.

Nažalost, slično Mackenziejvom filmu INFILTRATOR nastalom po zapisima drugog novinara koji se infiltrirao među skinhede, DIARIO DE UN SKIN u domenu same infiltracije deluje dosta naivno. Sredovečni Salas neverovatno brzo stiče poverenje lokalne ćelije i dolazi do onoga što je najosetljivije - a to je komunikacija sa njihovim "legalnim" delom, odnosno sa neonacistima koji nisu ulični skinhedi već su deo društvenog mejnstrima.

Pritom, Salas kako je prikazan na filmu definitivno nije neki majstor manipulacije, niti superverzirani ekspert.

No, za one koje milje zanima, imaju šta da vide, tu su Ultra Sur navijači Real Madrida, kasnije proterani sa Bernabeua, zatim sukob Hammerskin i Blood and Honour asocijacija, snimci sa naci-pank koncerata, i štošta drugo.

Međutim, osnovna dramska potka je naivna i oskudna što je šteta. Doduše, moguće je da su Salasovi izvorni materjali takođe takvi. Između ostalog - iako je reč o istinitoj priči, imena su izmenjena, pa deluje kao da je sve rađeno u neadekvatnim uslovima straha autora od teme i njenih protagonista.

THE SYSTEM

THE SYSTEM Michaela Winnera slikao je Nicolas Roeg i crno-bela fotografija u ovom filmu je jedna od najvibrantnijih u njegovom opusu. Po scenariju Petera Drapera sa kojim je radio film I'LL NEVER FORGET WHAT'S'ISNAME  ponovo okuplja Olivera Reeda u glavnoj ulozi i snima veoma uspeo angry young man film, smešten u milje "galebova" u jednom britanskom letovalištu koji svoje ljubavi obustavljaju pred leto, i kreću da jure turistkinje, s tim što ovog puta glavni junak upoznaje jednu s kojom se stvari komplikuju, a čini se da posle sezone nema kome da se vrati.

Neki elementi ove teme su univerzalni i podsetili su me na literarno remek-delo Zorana Ferići NA OSAMI BLIZU MORA, naročito to stavljanje ranijih odnosa na "hold" jer kreće nova turistička sezona.

Roegova kamera je pokretljiva, slika je bogata, Winnerov mizanscen je razigran, Reed je harizmatičan, stav filma je buntovnički. Sve je baš kako treba, i ni nalik onome kakva je Winnerova kasnija reputacija - ne kod mene, već u britanskoj kulturi.

Ipak, THE SYSTEM nije postigao uspeh i istorijski značaj koji zaslužuje što delimično može objasniti Winnerov zaokret, ali ovo je odličan, sporadično impresivan i drzak film koji kanališe generacijsko nezadovoljstvo i lutanje.

* * * 1/2 / * * * *

LOIN DE PERIPH

LOIN DU PERIPH Louisa Leterriera je nastavak filma DE L'AUTRE COTE DU PERIPH Davida Charhhona. Ovo je Netflixova produkcija u kojoj Bessonov štićenik a potom full-blown holivudski tentpole reditelj Louis Leterrier nastavlja svoj zadatak Netflixovog preferred vendora i dok čeka da se desi BRIGHT 2 (koji je na kraju ukinut) režira nekoliko stvari za njih među kojima je i serija LUPIN sa Omar Syjem koja je dobro prošla.

Omar Sy je glumac u velikom usponu. Posle globalnog hita INTOUCHABLES, bio je veliki trijumf za Netflix što ga je uveo u svoj imaginarij a Sy je bio nadomak svetske slave. I sada je. Jedna od stvari koja je Sya zanimala bila je i punokrvna buddy cop franšiza koju je pokušao da započne sa filmom LE FLIC DE BELLEVILLE ali uprkos respektabilnom reditelju i Larry Grossu na mestu scenariste, te Majamiju kao mestu dešavanja, film je ispao dosta slabo. Ni blizu Derayevog OUTSIDE MANa npr.

Elem, u LOIN DE PERIPH koji se internacionalno daje pod naslovom TAKEDOWN, Sy radi buddy cop film sa Leterrierom koji bi takav film režirao i u Holivudu, a zamalo i jeste kada ga je Netflix attachovao da radi BRIGHT 2 sa Willom Smithom.

Dakle, tu sad nema šta, Sy radi film sa čovekom koji je na izvoru, iako je Francuz.

Par dana pre ovoga reprizirao sam UNLEASHED, Leterrierov najbolji film i verovatno najbolji film koji je Jet Li snimio na Zapadu. Ovaj film smešten u Glazgov napravio je jako zanimljiv spoj maltene gore fu filma sa koreografijom Yuen Woo Pinga i miljea Mackenziejevog LONG GOOD FRIDAYa. Bob Hoskins igra gangstera koji se čak - dok mu ga ne slupaju - rola po Glazgovu u istom Jaguaru kao u LONG GOOD FRIDAY i dominira stvarima na sličan način. Sve to je prožeto akcijom koja je na jednom potpuno drugom nivou, i melodramom koja je u sjajnom kontrastu. Kasnije je Leterrier snimio još neke dosta dobre filmove ali nijedan sa ovako jakim autorskim pečatom.

LOIN DU PERIPH je sa trajanjem od dva sata pun viškova, u pogledu karakternih scena koje su ili direktni ili indirektni citati na ono što smo navikli da gledamo u buddy cop filmovima. Ima zanimljiv zaplet ali nije dovoljno glokalan, ni u postupku, ni u postavci da bi opravdao što nije onako efikasan kao holivudski naslov niti što nije onako off kao evropski.

U filmu ima par odlično zamilšljenih akcionih situacija koje su po vrsti zamisli opet pa jako slične nekim poznatim buddy cop filmovima, poput LETHAL WEAPON 2 ili BAD BOYS 2, i realizovano su dosta dobro ali opet ne ONOLIKO dobro kao kad se rade u Holivudu.

Sve je to tu negde ali nije ono što treba da bude, i jedino što je zapravo zanimljivo jeste samo slučaj koji detektivi istražuju sa provansalskim rasistima i njihovim paklenim planom.

Harizma glavnih glumaca meni nije "radila", premda Sy je tolika zvezda da je verovatno problem u meni.

Međutim, činjenica da je Leterrier radio ovaj film i da je sve malo off u odnosu na Holivud ne može se pravdati ni budžetom ni činjenicom da je francuski film jer je on i krenuo u tim uslovima. Uostalom, UNLEASHED je slikao Pierre Morel.

Ne može se osporiti da je Leterrier maksimalno angažovano prišao ovom filmu, ali neke situacije je prosto preopšte shvatio u polazu. U onome što je finalna montaža ima kadrova koji su tu više da nam pokažu raskoš produkcije nego što su u funkciji, a to kod Leterriera ranije nismo imali. Dakle, nešto je ovde prisutno u odnosu i postupku, neštto gde se ipak oseća da američka produkcija prosto na raznim nivoima pa i u montaži dosta brusi film.

Leterrier se vraća u Holivud, da preuzme FAST X. Koliko me je radovao njegov povratak u Evropu u prajmu, toliko me raduje i što se vraća u Holivud jer mi se čini da - uprkos uspehu LUPINa kod kritike - nije doneo svoj know how u punoj snazi.

* * / * * * *

MEMORY

Serijal TAKEN je pošao nizbrdicom u drugom i trećem delu ali akcioni filmovi nastali posle njega sa Liamom Neesonom i Collet- Serrom imali su tendenciju uspona, i sa te vrteške sam gledalac sišao na predah posle izuzetnog RUN ALL NIGHT. Od tada do MEMORY Neeson je snimio šest akcijaša ali usput je glumio i u drugim žanrovima i nekim prilično impresivnim naslovima kao što je WIDOWS. Ipak, lik koji je izgradio u TAKENu i ti gerijatrijski akcijaši oblikovali su Neesonov imidž uprkos tome što on radi i druge, žanrovski raznovrsnije stvari.

Vratio sam se u akciju na MEMORY jer je taj film režirao Martin Campbell, krepki sedamdesetdevetogodišnjak sa Novog Zelanda koji važi za jednog od najvećih živih majstora bioskopske akcije. Campbell je posle EDGE OF DARKNESS sa Melom Gibsonom koji mu je poslednji major film snimio sjajni FOREIGNER sa Jackie Chanom i Pierce Brosnanom, te PROTEGE sa Maggie Q i Michaelom Keatonom koji nije sjajan ali nije bio ni za potcenjivanje.

Ovo je rimejk belgijskog filma DE ZAAK ALZHEIMER, ali je slabiji od njega i to nažalost ne zato što je Belgijanac naročito superioran.

Ono čime se od TAKENa bavio Neeson trebalo je da legne Campbellu i njegovom senzibilitetu za munjevitu i maksimalno in camera izvedenu akciju. Međutim, uprkos tome što i ovaj film snima njegov sada redovni saradnik David Tattersall, iako je kanonski opus potpisao Phil Meheux, sve to izgleda prilično skromno jer je spoj bugarskih i teksaških lokacija ipak prenategnut da bi se stvorio ubedljiv Tex-Mex ugođaj. Film deluje kao da se dešava u nekom aseptičnom prostoru bez ikakve atmosfere, sa skromnom i nemaštovito uređenim generic enterijerima i uopštenim eksterijerima u kojima je El Paso malo snimljen, tek da "zamiriše".

Jedna od karakteristika Campbellove režije je veoma smiren i konvencionalan tretman dramskih scena, često s malim brojem pozicija kamere koji onda živne kad krene akcija. Ali, u ovako lošim ambijentima koji jadnjikavo izgledaju, taj koncept deluje više kao neka low rent TV produkcija, sa nekim krajnje naivnim mizanscenima za koje mi iskreno nije jasno kako ih je montažer dopustio ako su već snimljeni.

Teško je naći sad neke generalizacije u opusu tako iskusnog reditelja kao što je Campbell ali moglo bi se reći da je već u EDGE OF DARKNESS pokazivao kako nema mnogo inspiracije kad slika Ameriku. Međutim, taj film - iako slikan na tom kontinentu - imao je Mela Gibsona u povratničkoj ulozi i sjajnu podelu a ovde nažalost nema ni toga.

Liam Neeson je dosta ispijen i nikakav. Pritom, nema baš ni protagonizam. Tu su i policajci koje predvodi Guy Pearce - sjajan glumac ali ovde neiskorišćen glumački, iako prisutan i Monica Bellucci kao negativka što je zanimljivo zamišljeno ali opet ne daje neki doprinos celini.

Sve u svemu, kad se na sve to doda da je film opterećen zapletom ali da u njemu sem relativno kul premise ništa nije naročito zanimljivo, te da ni akcije nema previše, ovo je onako jedno dosta otužno B-iskustvo, ispod nivoa svih uključenih činilaca.

* * / * * * *

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE izazvao je mini-senzaciju kada se pojavio kao nesvakidašnji, inteligentan blokbaster i sl. Nažalost, kako je Nolan kao ključni reditelj "pametnih filmova" za glupe ljude zatrokirao, pojavila se potreba da neko snima tako nešto i popunili su je Daniel Kwan i Daniel Scheinert, potpisani kao Daniels što liči na Wachowskis - a gde se njihove sličnosti sa nesrećnim siblinzima ne završavaju.

Naime, ovaj film u sebi nosi iluziju da pravi nešto novo, iako je ovo zapravo pogrešno shvaćen i pogrešno shvaćen BONE CLOCKS Davida Mitchella, da ne kažem CLOUD ATLAS istog pisca a sve je to deo šireg imaginarijuma Wachowskis. Oni su naime režirali CLOUD ATLAS sa Tykwerom i tom prilikom napravili sjajne rezultate, a BONE CLOCKS su poprilično inkorporirali u svoju seriju SENSE8 koju je na kraju u jednoj epizodi i pisao sam Mitchell. Konačno, Mitchell je bio među piscima ovog skandaloznog poslednjeg, četvrtog MATRIXa o kom ne bih govorio više.

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE želi da se istovremeno obrati i Nolanovoj publici i publici Wachowskih, ali polazi od pretpostavke da je publika gluplja nego što je neophodno da bi se gledao Nolan, i strpljiva kao da su je obučavali Wachowski iz najboljih dana.

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE je salata raznih uticaja, značenja i pojmova, od kojih je meni jedino validno značenje to da je nemoguće snimiti film bez neke doze stripovskog eskapizma, u čemu ova produkcija Braće Russo koja su nas zadužila nekim od najgorih Marvelovih blockbustera koje smo ikada gledali, prednjači. Sve kreće kao neka relativno dosadna svakodnevna priča o ženi koja radi u praonici veša, da bi se ispostavilo da je čak i ona tako sredovečna, da ne kažem na pragu trećeg doba sposobna da dosegne tu najveću ravan ljudskog postojanja po svetonazorima današnjeg filma a to je učestvovanje u nekom stupidnom stripovskom plotu sa multiverzumima.

I onda se bavimo objanšnjavanjem njenog života uvodeći nekoliko raznih uticaja iz pulpa, i svodeći ga na niz nekih nepovezanih, manje ili više zanimljivih akcionih scena sa jako dugim karakternim scenama u kojima likovi uglavnom pričaju nešto bezveze.

Film traje 135 minuta klot, bez špica i to je dosta ozbiljan real estate za ovakvu priču koja je jednostavna, gotovo nepostojeća u postavci ali jako složena u formi, do tačke da je to maltene na fundamentalnom nivou film stanja  jer se priča ne može prepričati iako se desi (ili ne desi, pošto se krećemo i obodnim sferama svesti) svašta. I u tom paradoksu da je ovo film u kom se zbiva i svašta i ništa, to jest u kom se ništa manifestuje kroz svašta, leži i osnovni problem.

Sve ostalo je pitanje realizacije koja je tehnički solidna, mada ni po počemu posebna, ali sasvim u redu. Michelle Yeoh kojoj je odjednom ova uloga nešto postala značajna, ne znam zašto, žena je već dugo i zvezda i umetnica, i sve, te ovo osim kambeka i njenog showcasea u kom se podsećamo koliko može biti cool čak i u zrelim godinama, ne vidimo ništa naročito novo.

Međutim, kako film od 135 minuta implicira da ima i nešto da kaže, to pitanje smisla i svrhe ovde žestoko izmiče. Ali izmiče i još nešto drugo - izmiče dinamika. Naime, pošto se fundamentalno ne dešava skoro ništa a formalno se dešava svašta ta hrpa dešavanja postaje repetitivna, a potom i dosadna, pa na kraju i teška za praćenje.

U celoj ovoj papazjaniji, gubi se ta još jedna agresivna crta i pokušaj Woke blokbastera. Prosto, ovo je film u kom suštinski problemi ni ne uspevaju da isprate idejnost i onda odlazi u drugi plan iako je inicijalno dosta istaknuta.

Ukupno uzev, ovo se nametnulo kao neki važan film sezone, a po prvim egzaltiranim reakcijama pojedinaca i u nekom dužem periodu. Nažalost, nema ovde ničeg značajnog sem jednog veoma gabaritnog promašaja prema kom - zbilja - jedino nije moguće biti ravnodušan.

* 1/2 / * * * *

CHORUS OF DISAPPROVAL

Komedija iz pozorišnog života u kojoj igraju Tony Hopkins i Jeremy Irons svakako nije nešto što bismo očekivali od Michaela Winnera, i rekao bih da film CHORUS OF DISAPPROVAL pokazuje i zašto. Winner prosto u svom rukopisu ide na pojednostavljeniju, tabloidniju stvar, pa na kraju ne samo da ne koristi ni Ironsa ni Hopkinsa da iz njih izvuče ono što bi diglo film na viši nivo već bi se moglo reći da oni koriste njega. Irons je "režirljiviji" od Hopkinsa koji igra nešto svoje, neku minijaturu, prilično agresivno u izrazu, ali lik nije tako nevažan da bi trpeo tako naglašenu mimiku svojstvenu bitno manjoj ulozi.

Irons s druge strane donosi šarm i klasu u dešavanja koja samo u jednoj sceni ulaze u domen uspele seks komedije, ali svojom ipak na kraju krajeva karakternom glumom kao da više igra lik iz nekog složenijeg filma i čini ga višeslojnijim i enigmatičnijim nego što Winnerova konstrukcija može da izdrži.

Priča prati udovca koji dolazi na radno mesto u malom obalskom gradu, i odlučuje da se pridruži lokalnoj amaterskoj družini koja postavlja mjuzikl u lokalnom teatru. Kada se pojavi, žene koje su u ustajalim brakovima polude za njim i on postaje mali lokalni Casanova, da bi na kraju sve završilo sa blagim ukusom gorčine.

Irons toliko ne igra na prvu loptu da na kraju više ne znamo ni šta igra, čemu doprinosi scenario koji kako stvari odmiču postaje sve kriptičniji. Winner barem stvari drži u jakom tempu što film čini pitkijim, mada ne nužno i boljim jer scene u tom jakom tempu "ne dišu".

Sve u svemu, sa ovakvim glumcima, i to u punoj snazi, ima ovde šta da se vidi, ali to što ima da se vidi je uglavnom kako ne treba.

* * / * * * *

MORBIUS

Espinosa doktor Daniel je svoj odličan niz holivudskih filmova nažalost obustavio, ali na mestu gde je najmanje štete to moglo da mu načini, radeći Sonyjev Marvel film koji ima built-in audience.

MORBIUS ima Jareda Letoa u glavnoj ulozi, ima Matta Smitha kao negativca ali izgleda nažalost kao dve spojene epizode neke dosta bajate network serije. Espinosin "povišeni realizam" i energične inscenacije se ovde ne mogu nači. MORBIUS ima sve sve nedostatke Fleischerovog VENOMa plus je još banalniji i još jednostavniji na nivou priče.

Po obimu priče, rekao bih da MORBIUS jedva da ima materijala za film  i onda unutrar tih malobrojnih događaja i koji se dese nema prostora za neku dinamiku i dramu.

Šta je dovelo do ovakvog filma stvarno ne znam. Ali, čak i takav, MORBIUS je kao flop zaradio opet nešto. Espinosa posle SAFE HOUSE nije imao megahit - CHILD 44 nije prošao dobro iako je izvanredan, LIFE je prošao OK iako je izvanredan. MORBIUS je prošao podnošljivo, ali i to je previše u odnosu na to kakav je fijasko u pitanju.

* 1/2 / * * * *

BEZ

Jedan od ozbiljnih problema kod recepcije dokumentarnog filma je kada autori snime nešto što nije u skladu sa očekivanja gledaoca. Film BEZ Luke Papića o Aleksandru Deniću, našem velikom savremeniku, umetniku koji na svojim slikama, u ritmu novinskog karikaturiste briljantno dekonstruiše našu svakodnevicu na jedan potpuno unikatan, nepredvidiv i istinski iracionalan način. U epohi mema, Denić slika, ali vrlo često njegov rad završava kao meme iako isto tako povremeno dostiže transcedenciju.

To je Aleksandar Denić koji mene zanima. Denić prikazan u ovom pomalo nebuloznom filmu Luke Papića je ljubitelj pasa koji sreće neke druge ljubitelje pasa, inače frikove, sa nekim frikovskim pričama. Ima tu prajsles momenata u potencijalu, tipa kad Denić ide u posetu Dragiši Biniću, ali i to je više nivo namedroppinga i gledanja životnog ambijenta poznate ličnosti nego što ima neke supstance.

Moguće je da Denićev potencijal kao teme precenjujem odnosno da on možda ne može da predstavi sebe sam na taj način kako bih ja voleo. Ali, otud neka intervencija izvan njega je mogla pružiti kontekst. Međutim, to je onda old school dokumentarac a ne sada pomodni opservacioni stil koji deluje maltene nemontirano.

Otud, ovaj film me je duboko razočarao. Ali, to ne znači da možda nekome ne može biti zaista otkrovenje. No, plašim se da ceo taj "kučkarski ugao" nema mnogo težine sam za sebe i nije toliko zanimljiv bez Denićevog konteksta. A Denić opet daleko nadrasta taj sadržaj.

* 1/2 / * * * *

THE NIGHTCOMERS

THE NIGHTCOMERS Michaela Winnera verovatno je bio dočekan u čudu jer je reč o prequelu romana TURN OF THE SCREW Henryja Jamesa koji je prethodno već bio ekranizovan, ali ga Winner ne uzima kao referencu. Ovaj naslov is 1971. nastao je u eri kad je bilo čudnih nastavaka poput BEYOND THE POSEIDON ADVENTURE, nije sve bio Novi Holivud i vrhunac filmske umetnosti ali to "produbljivanje univerzuma" kome danas svedočimo kao najrutinskijoj pojavi ipak nije bilo tako prisutno.

Winner snima film po scenariju Michaela Hastingsa koji sebi uzima slobodu da predstavi događaje koji su doveli do onoga što znamo u romanu Henry Jamesa. I Winner to sve gura u pravcu jednog sexploitation psihološkog trilera, za čije je potrebe tada uspeo da ima velikog Marlona Branda u roli koja je nažalost nevažna u njegovom opusu ali ima određene odbljeske genija.

U suštini, Winnerov film koketira sa nekim arty rešenjima ali prosto nije art, a nije opet dovoljno žanrovski i nema dovoljno ripper sekvenci da bude Hammer horor, niti je dovoljno dramski i psihološki studiozan pa da bude priča o karakterima.

Winner nudi od svega pomalo, pa tako i ova priča i njegova režija, slično kao i Brando imaju bljeske lucidnosti koji čine ovo ostvarenje jednim interesantnim kuriozitetom iz sedamdesetih za koji mi je drago što postoji. U njemu ima nešto ambiciozno i zanimljivo ali kao celina THE NIGHTCOMERS prosto nema domet. No, dinamičan je i neprestano je zanimljiv, što se za mnoge filmove ne može reći.

* * 1/2 / * * * *

1970

Film Tomaša Volskog "1970" govori o demonstracijama i štrajku radnika u priobalnom delu Poljske, sa centralnim pokretom u Gdanjsku kada su se zaposleni u brodogradilištu podigli i izašli na ulice zbog povećanja cena.

Demonstracije su trajale osam dana i u njihovom gušenju učestvovalo je 27 000 vojnika i 9000 policajaca, koristeći 550 tenkova i čak 40 plovila poljske mornarice, te preko stotinu aviona. Događaji su postali nasilni sa obe strane, gorela je zgrada Komiteta a ispaljeno je čitavih 46 000 metaka.

Na kraju, iza ovog protesta ostalo je četrdesetdevetoro mrtvih. Stradao je 41 demonstrant, u rasponu godina od 15 do 59, šest vojnika i dva policajca.

Film je izgrađen na snimcima telefonskih razgovora Kriznog štaba koji su činili tadašnji vrhovni funkcioneri poljskih službi bezbednosti. Tonsku sliku grade muzika i relativno smireni razgovori funkcionera u kojima prvo kreće raspitivanje šta se to dešava u Gdanjsku a onda polako kreću da se izriču sve brutalnija naređenja, bez mnogo promena tona. Slika njihove hladnokrvnosti je pomalo i tragikomična, recimo kada shvate da finski konzul planira da ode iz zemlje i da možda ima neke kompromitujuće snimke pobune pa jedan predlaže da insceniraju saobraćajnu nesreću i tako mu ukradu materijale.

Skoro svi političari prikazani u filmu posle ovih događaja su pali sa funkcije, a sam masakr je procesuiran cele 42 godine kasnije kad su oni većinom već preminuli. Prikazani su na zanimljiv ali vrlo sugestivan način. Napravljene su lutke koje ih blago karikaturalno stilizuju.

U lutkarskoj akcionoj parodiji "Tim Amerika", glavni negativac je Kim Džong Il i kad se pojavi lutka sa njegovim likom jedan od junaka poviče, "Pa, on je marioneta." Jasno je da Tomaš Volski želi da prikaže poljske bezbednosne funkcionere kao marionete i zato ih u rekonstrukcijama igraju lutke, a koga drugog rukovaoca one mogu imati nego nekog iznad njih, a na samom vrhu nema da bude ko drugi nego Moskva.

Kasnije će Poljska imati još radničkih pobuna u ovim krajevima, dobiće i strahovladu generala Jaruzelskog da ne bi imala novu sovjetsku invaziju a na kraju svega i Valensu kao lidera sazrelog sa druge strane barikade. Ovde je Jaruzelski samo epizodista a Valensa se ne pominje.

* * 1/2 / * * * *

RAISE THE BAR

RAISE THE BAR Gudjona Ragnarssona je veoma zanimljiv islandski dokumentarni film o košarkaškom timu za devojčice osnovanom 2015. godine koji ih prati iz godine kako rastu i upadaju u razne situacije među kojima je i ona da je trener želeo da ih kvalifikuje za turnire na kojima bi igrale protiv dečaka jer su u mlađim godinama deca fizički iste snage, ali je naišao na otpor Saveza i na to je tim odgovorio protestom.

NBA tim New Orleans Jazz draftovao je Lusiu Harris davnih dana. Ona nikada nije zaigrala u NBA, ali je bila draftovana i generalno, u poslednje vreme ima filmova i serijama o devojkama koje se takmiče u mučkim ekipama. Serija THE PITCH se bavila devojkom koja postaje MLB pičer, SWAGGER kao fikcionalizovana biografija Kevina Duranta uvodi lik talentovane devojke koja se priključuje muškom AAU timu a u FIRST MATCHu Olivie Newman imamo dokumentovan slučaj rvačice koja se bori sa muškim timom.

Dakle, ovo pitanje nije novo, ali je u profesionalnom sportu drugačije rešeno nego u amaterskom.

Iako je Island imao jednog od prvih evropskih igrača u NBA, na tome su se zaustavili i zato su oni i u stanju da otvore ovu vrstu problematike kad je reč o košarci jer realno kod nas ili u SAD se ovo pitanje ne bi ni postavljalo.

Međutim, ima ovaj film još jedan sloj a to je istraživanje samog odnosa trenera sa roditeljima i igračicama. Naime, on forsira visokokompetitivni duh iako su one došle da se bave košarkom više rekreacije radi, a kada krene u borbu sa vetrenjačama protiv islandskog saveza, neprekidno se poteže pitanje da li je to njegova borba u kome on samo koristi devojčice kao frontmenke.

Ovo je zanimljiv film za ljubitelje sporta jer u sebi nosi razne sportske, takmičarske i psihološke slojeve.

* * * / * * * *

ITALO DISCO: THE SPARKLING SOUND OF THE 80s

Italo-disko je fenomen koji je nastao na italijanskoj strani jadranske obale krajem 70-ih i početkom 80-ih. Muzički uticaji koji su ga oblikovali i konačno način na koji je sam italo-disko kasnije formirao druge pravce, pojednako su bitni kao i fenomen masovnog, industrijalizovanog turizma koji u to vreme dostiže svoj zenit u Italiji, posle početnih koraka u Frankovoj Španiji.

Da bi se razumeo italo disko ne može se uzeti u obzir samo muzički ambijent već i koncept mega-diskoteke koji se razvija u Italiji. Monumentalna zdanja sa po nekoliko spratova na kojima disk-džokej nastupa u liftu kako bi mogao da prati dešavanja na plesnom podijumu morala su imati muziku koja će ih ispuniti – i emotivno i zvučno.

Ova muzika postala je deo eksapizma kako za „meštane“, odnosno same Italijane, tako i za strance na koje Italija već dugo emituje svoju „meku moć“ specifičnog prefinjenog načina života. U tom pogledu nije čudno da je italo-disko uspeo da postigne i kontinentalni, a u nekim instancama i globalni uspeh.

Ponekad sasvim slučajno, kao recimo u pesmi Vamos a la playa koja je inicijalno zamišljena kao alegorija o nuklearnom ratu pod uticajem „Kraftverka“, a danas je poznajemo kao primer letnjeg hita. Očigledno je Džejms Grejem Balard svojim proznim slikama sveta koji dostiže svoj kraj čak i bez fizički opipljive apokalipse uticao i na italijanske momke sa sintisajzerima isto koliko i na britanske, ali Italijanima niko nije verovao da su ozbiljni.

Ipak, Balard tokom devedesetih čak dva romana upravo posvećuje temi mega-turizma na najvišem nivou, i naravno bogatima koji gradeći rajska letovališta popločavaju put u pakao. Istu temu posle Balarda razrađuje i Uelbek.

Kao što neki špageti-vesterni spadaju u sam vrh vestern žanra kao takvog, pa Serđo Leone stoji uz rame za američkim klasicima, tako je i u slučaju italo-diska, preuzet američki uticaj isprva sa idejom da bude prekopiran, da bi vremenom postao nešto drugo – disko sa mnogo više popa u sebi i okosnica preporoda italijanske muzičke industrije.

U dokumentarnom filmu Italo disko – blistavi zvuk osamdesetih Alesandra Melacinija, grupa relevantnih sagovornika, sa jako dobrim arhivskim materijalom i uz produkcionu podršku nekoliko velikih evropskih televizija prikazuje istorijat ovog muzičkog pravca od njegovih početaka do faze dekadencije i gašenja.

Ovaj film prikazuje jedan muzički žanr koji i dalje živi. Danas imamo niz uspešnih autora i izvođača koji u svom radu referišu na italo disko. Ali svet u kome je ta muzika nastajala definitivno više ne postoji. Globalizacija je paradoksalno uništila mogućnost da neki žanr iz Italije na isti način postane globalan jer je umanjio mogućnost i potrebu lokalaca da se prave da su Amerikanci.

Zapanjujući broj američkih pop pesama nastale su inicijalno kao italo-disko a da toga nismo svesni, a danas bi bilo nemoguće da to ne znamo i kao obrade bi u startu imale slabiji polaz. Italo disko je jedan od slučajeva kada je od Amerikanaca preuzet izvornik, malo transformisan i vraćen im nazad.

Šveđani, veliki rivali Italijana na polju internacionalne pop muzike još iz tog vremena, uspeli su da opstanu tako što su postali autori za američke izvođače, ali sa malim brojem vlastitih izvođača koji dobacuju do globalne slave. Ali, tako je bilo i sa italijanskim hororom i sa vesternom, kako je holivudski film postajao sve globalniji, tako je potreba za njima prestajala, i danas u tim žanrovima Italijani imaju veoma skromnu poziciju i egzistiraju isključivo kao klasici.

Gledajući ovaj film, shvatamo da su za to i sami krivi. Kao i špageti-vestern, i italo-horor i italo-disko je imao pomalo status „potrošne robe“. Neki od neitalijanskih sagovornika u ovom filmu mnogo ozbiljnije shvataju taj žanr od samih autora koji su ga pravili, a pojedini deluju da bi možda radili i nešto drugo da je tada bilo aktuelno, što svemu daje posebnu draž i italijanski mangupski šarm.

Ovaj film je snimljen kao italijansko-nemačka koprodukcija. I to nije slučajno, Minhen igra veoma važnu ulogu u razvoju italo-diska kao bitno čvorište popularne muzike tog doba i grad sa puno vrhunskih studija, američkih muzičara, američkih vojnika i radio-stanica namenjenih njima. O Berlinu kao kultnom mestu za Bouvija i Lu Rida znamo sve, ali Minhen je ostao potcenjen iako je to grad u kom je Fredi Merkjuri, recimo, od 1979. do 1985. proveo mnogo vremena, živeo i radio. Uskoro ono što je za art-rok bio Berlin, za pop i disko muziku postaje Minhen.

Minhenski zvuk naravno danas poistovećujemo sa Đorđom Moroderom. Međutim, neverovatna je priča kako su minhenski studiji postali tako dobri. U njima je svoje orkestracije snimao Herbert fon Karajan i u radu sa njim stasali su vrhunski snimatelji kojima je dolazak Italijana kojima je sam studio zapravo instrument bio poseban izazov. Moroder je rodom iz Južnog Tirola, dočekao italo-disko već u Minhenu, i pružio je doprinos.

Njegova muzika anticipirala je budućnost, a preko Done Samer uspeo je da dopre do globalne publike i postavi standarde ne samo u pop žanru već i filmskim skorovima. Od italo-disko velikana najviše na polju primenjene muzike postigao je Klaudio Simoneti.

Kada se pogledaju neki od Rigeirinih nastupa i video klipova, nemoguće je ne spomenuti Marinetija i futurizam. Pa ipak, kako kaže jedan od sagovornika u filmu – Meksikanci su plesali zato što su želeli da dignu revoluciju, Britanci da bi promenili svet, a Italijani jer su se lepo obukli za izlazak.

Mnogi će prebaciti ovom filmu da ima TV look, i da, ovo sigurno nije arty dokumentarac u kome ljudi gledaju u daljinu dok iz offa reditelj nešto priča o sebi, ali je efikasno i znalački izveden old school rad.

* * * 1/2 / * * * *

OUTSIDE

OUTSIDE Olhe Družbe je dokumentarni film o Romi, romskom dečaku koji je bio maskota protesta na Majdanu. Ovaj napušteni dečak je danas mladić ali veliki događaji u Ukrajini nisu promenili tok njegovog života kao Roma. On je danas zagazio u delinkvenciju, živi u siromaštvu, po obodima ukrajinskog sistema socijalne zaštite.

Duržba u Rominoj priči pronalazi priliku za metaforu o tome kako veliki događaji nisu promenili društvene tokove pa ni živote svojih epizodnih junaka. Nije sad to neki naročito ekskluzivan zaključak ali film je dobro izveden i vibrantan. 

* * * / * * * *

GDY KWIATI NIE MILCZA

Andrei Mitsila je beloruski reditelj koji živi i radi u Poljskoj. U filmu GDY KWIATI NIE MILCZA prikazuje ljude koji su protestovali 2020. protiv Lukašenka, njihov život posle toga i traume koje su pretrpeli.

Film je sniman crno-belo što je pretenciozno rešenje neopterećeno nekim naročitim smislom. Autor ne daje nikakav kontekst celoj priči, ni u pogledu toga ko je Lukašenko i šta su karakteristike njegove vladavine niti zašto su izbili protesti.

Ipak, ono što pruža jeste "ljudsko lice" učesnika protesta. Ali, to sve nije dovoljno za neko jače gledalačko iskustvo.

* 1/2 / * * * *

OZYMANDIAS

OZYMANDIAS Miše Antadzea je nažalost maltene studentski rad o Staljinovom rodnom mestu kao muzealizovanoj vukojebini u kojoj se mogu videti njegove statue koje su inače u Gruziji od 2011. zabranjene kao i drugi sovjetski simboli.

Antadze pokušava da napravi atmosferičan-opservacioni dokumentarac ali na tom putu zakači svako zamislivo opšte mesto.

THE DUEL AT SILVER CREEK

THE DUEL AT SILVER CREEK je prvi Siegelov film u koloru. Reč je o B-vesternu iz 1952. godine. Siegel uspeva u ovom B-okviru da postigne tempo, jasnoću izlaganja, intrigantnost zapleta o claim jumperima koji žele da se reše svojih protivnika, ali filmu očajnički treba zvezda da ga digne na viši nivo.

No, to nije Siegelova greška. 

Ipak, zanimljivo je da se Lee Marvin pojavljuje u veoma maloj ulozi i pošteno govoreći i u njoj zasija jače nego glavni šerif - Stephen McNally. Onda i njegov sidekick Silver Kid kog igra Audie Murphy ima veći autoritet.

Audie Murphy je bio daleko od nepoznatog glumca ali ako se iko upitao što nije postigao više, ovo je primer. S druge strane baš kod Siegela u GUN RUNNERSu se mnogo bolje snašao ali to je zaista superioran film i drugačiji je od ovog plot heavy vesterna. Pa ipak i tamo je Audie bio slabija tačka, i svakako nije Humphrey Bogart kao što ni ovde nije Randolph Scott.

* * * / * * * *

MANOS SUCIAS

Debitantski film Josefa Kubote Wladyke je priča o dva kolumbijska očajnika koji treba da pretegle tzv. narko-torpedo svojom brodicom i na tom putu se međusobno bolje upoznaju ali i upadaju u nevolje koje će im promeniti život.

Wladyka je na ovom filmu imao pokroviteljstvo Spike Leeja, i on je američki reditelj poljsko-japanskog porekla, međutim sam film izgleda kao kolumbijski art house, potpuno je lokalno izveden, bez ikakvog ugla gledanja sa strane. Izraz je sirov ali i vizuelno visokoestetizovan, a film je veoma vibrantan pri početku i izuzetno dinamičan u završnom činu.

Središnji deo je najstatičniji, mahom je dijaloški i glumački je izazovan i tu se Wladyka osrednje snalazi sa glumcima koji imaju energiju ali i ograničenja naturščika.

Ipak, ovaj jednostavan niskobudžetni debi, sa tom art house razbarušenošću najava je Wladykinog potencijala koji će on i više nego ispuniti osam godina kasnije u filmu CATCH THE FAIR ONE u kome će sve ono što je u ovom filmu dobro biti dopunjeno stvarima koje je u međuvremenu savladao radeći prestižne serije.

Uprkos tome što film govori o ličnoj odgovornosti, o činjenju i nečinjenju, ne bih ga striktno povezao sa Sartreom što eventualno implicira naslov.

* * * / * * * *

FE DE ETARRAS

FE DE ETARRAS Borje Cobeage je slično njegovom filmu NEGOCIADOR, prilično neuspešna komedija o ETA. Cobeaga je izgradio ime kao jedan od najuspešnijih španskih scenarista, ali i u ovom filmu uzima one joke premisu gde ni osnovni vic nije previše smešan i onda je pretvara u osamdesetak minuta razrade šale nerotkinje.

Ovog puta, priča prati radikalnu ćeliju ETA koja planira da se aktivira tokom Mundijala 2010. godine koji je Španija, kao što znamo osvojila. Bilo je nekoliko filmova koji su bili inspirisani ovim senzacionalnim uspehom. Španci previše vole fudbal da bi ovaj istorijski događaj zapostavili kao filmsku temu.

Nažalost, ovo je priča o ćeliji ETA data kroz seriju stupidnih šala jednodimenzionalnih likova čiji je osnovni posao da pokaže kako ova organizacija i njen razlog postojanja više ne postoje i kako - ako i postoji neko koga to zanima - to je više neki smešni običaj nego terorizam.

Ovako prepričano zvuči bitno zanimljivije nego što jeste. Cobeagin rediteljski postupak je sveden i krajnje neinventivan. Film o kome prosto nema šta lepo da se kaže.

* 1/2 / * * * *

REQUISITOS PARA SER UNA PERSONA NORMAL

Paco Plaza je producirao film Leticie Dolere REQUISITOS PARA SER UNA PERSONA NORMAL, romatičnu komediju izvesne vizuelne atraktivnosti i formalno zanimljive naracije o mladoj ženi koja uz pomoć jednog autsajdera pokušava da se "unormali" i dovede svoj život u red. Naravno, na tom putu ona će sa tim autsajderom pronaći i ljubav.

Film je komičan ali nije mnogo duhovit. Da jeste bio bi zaista izuzetan. Smeh uspeva da izmami jednom opštom solidnošću izvedbe i veštinom da se i bez velikih humorističkih ideja proizvede reakcija "na znanje".

Leticia Dolera je i u glavnoj ulozi i naravno njena harizma umnogome doprinosi prevazilaženju ovog nedostatka. 

Ipak, ključni element po kom se ovaj film pozitivno izdvaje jeste vizuelna artikulacija, dinamika na svim nivoima, ne samo u pogledu tempa dešavanja već i kolorita itd. Dolera je izrežirala jedan veoma ozbiljno izveden film u kom je bila svakako više od glumice koja misli da joj reditelj ne treba.

* * * / * * * *

BLACK SITE

Sophia Banks je u produkciji Basila Iwanyka, istog producenta koji nam je nedavno doneo izvanrednog THE CONTRACTORa snimanog pre pandemije, snimila film BLACK SITE po mnogo čemu sličan film sniman tokom pandemije u Australiji. U ovoj priči o opsadi CIA black sitea za držanje i ispitivanje zatvorenika igra A- ekipa koju čine Michelle Monaghan, Jason Clarke i Jai Courtney, od kojih svakako očekujem baš mnogo od Michelle i Jasona, ali rezultat je jedan od onih loših & nevažnih filmova sa poznatim glumcima. Nažalost.

Film je snimljen tokom pandemije i pati od tog pandemijskog osećaja da je u kadru manje ljudi nego što bi trebalo. Zamisao i scenario su daleko ispod mogućnosti i onoga u čemu očekujemo da vidimo Michelle i Jasona. Daleko su njih dvoje od zvezda koje mogu da biraju projekte ali su sjajni glumci koji su umeli da procene šta treba da rade. BLACK SITE je baš loša procena.

Istini za volju, mogao je i Chris Pine isto tako da se prevari u CONTRACTORu ali tu je imao vrsnog reditelja koji je uspeo da izvuče maksimum iz scenarija i budžeta. Sophia Banks ima triput manje novca nego Tarik Saleh tamo ali i mnogo slabiji koncept u kom nažalost Michelle i Jason čak i tehnički isporučuju svoje veoma slabe uloge.

Na kraju, BLACK SITE deluje kao film od kog su svi digli ruke i uprkos uključenim imenima završio je dumpovan na Redboxu.

* 1/2 / * * * * 

ONE DAY

ONE DAY je adaptacija romana Davida Nichollsa iz pera samog književnika koju je kao svoj do sada najzreliji film režirala Lone Scherfig. Ovaj literarni predložak nametnuo je dosta izazova, prvo ljubavnu priču koja se prostire kroz par dekada, sa junacima koji su suđeni jedno drugom ali su u vezama sa drugim ljudima gde je vrlo kompleksno ispratiti brojne događaje a da se usput izgrade atmosfera i odnosi, te da se glavna nit očuva. Zatim, film u završnom actu ima jedan krupan preokret koji mu donekle menja žanrovski predznak iako ostaje u okvirima ljubavnog filma sa čime se takođe treba izboriti, a što gotovo sigurno ne bi bio izbor scenariste nekog originalnog filmskog predloška.

Ipak, Nicholls i Lone nalaze put kako da to savladaju, i to na način da pričaju priču u jednom generalnom kontinuitetu unutar likova i njihovih odnosa s tim što se vremena prosto menjaju kroz natpis na ekranu, i naravno ta promena se oseća i u dešavanjima ali nema radikalnih rezova u kojima nam nameću da se promenila epoha i sl. Dakle, tajna funkcionisanja ovog tilma i toga što jednu u suštini formalno složenu ali suštinski jednostavnu priču uspeva da efektno izloži jeste u tome što prepoznaje ono što je važno a to je suštinski jednostavan segment.

To ne znači da nema formalnih bravura, vidljivih formalnih intervencija itd. kao i da film nije vizuelno veoma artikulisan što smo i očekivali od Lone Scherfig. Promena epoha podrazumeva i slike popularne kulture i načina života, i tu Lone nalazi način da sve to prožme sa junacima i njihovim situacijama i nikada ne pretvori film u nametljivo katalogizovanje popularne kutlture.

Jim Sturgess u glavnoj ulozi pomalo kanališe mladog Jarvisa Cockera a Anne Hathaway donosi full holivudsku harizmu kao njegova sudbinska partnerka, i maksimalno je raspoložena za nadigravanje uz svu harizmu koju inače donosi i ima.

Film je postigao mnogo veći uspeh van SAD nego tamo, a kako su likovi Britanci uprkos tome što je Anne Hathaway holivudska zvezda, može se reći da je ovo ipak kod njih i tretirano kao strani film. Kritika ga je mnogo slabije prihvatila nego što je realan domet filma i samim tim zaslužuje novu procenu.

* * * 1/2 / * * * *

APPOINTMENT WITH DEATH

Nedavno sam pisao o Winnerovoj ekranizaciji klasičnog krimića THE BIG SLEEP Raymonda Chandlera, a sada ću se baviti njegovom ekranizacijom jednog drugog klasika, to je Agatha Christie u romanu APPOINTMENT WITH DEATH.

Kako mi je Chadler bliži i bitniji od Agathe, samim tim mi je možda i kriterijum nešto niži kada razmatram ovaj film iz 1988. godine, dakle tačno deset godina posle THE BIG SLEEP.

Ovaj film je nastao u serijalu ekranizacija sa Peterom Ustinovim u kom su se poznati euroamerički glumci, mahom veterani, pod vođstvom iskusnih reditelja skupili u grupi Agathinih klasika, adaptiranih iz pera Anthony Shaffera.

Shaffer je poznati britanski dramatičar koji nas je zadužio komadom i filmom SLEUTH kao jednim od vrhunskih produkata britanskog kriminalističkog kiča, čiji je Agatha Christie rodonačelnik. On se fino nadovezao na njen opus koji je postao muzejska stvar bez istinske relevatnosti za savremenog čoveka, ako ne u samom tekstu a ono u načinima izvedbe.

Kao što je njena predstava MOUSETRAP poznata kao jedna od najduže igranih, i samim tim primer muzejskog bulevarskog teatra, slične su i njene ekranizacije koje konstituišu jednu izmaštanu epohu koja nikada nije postojala, sa površno izvedenim tipskim likovima, i zapletima.

Winner se začudo u tome sjajno snašao i njegov APPOINTMENT WITH DEATH ima određeni puls iako to u osnovi jeste starinski treš.

Prvo likovi su Amerikanci i glumci su tipičnim "špreherskim" ulogama koje su doktorirali engleski interpretatori dodali malo porodične melodrame sa dosta dreke po uzoru na Tennesee Williamsa i tu generaciju pisaca. Zatim, iako kod Agathe nema nekog naročitog nasilja i suspensea, Winner uspeva da napravi par scena koje imaju određenu uznemirujuću atmosferu i u njima igraju mladi američki glumci koji nisu u fazi ukrućenog recitovanja.

Međutim, na nivou vođenja priče, možda i najzanimljiviji Winnerov doprinos je strukturalna labavost filma. Ne gradi tenziju koja deli film na dva dela, do ubistva i posle njega već i kada se ubistvo desi, određena polifonija među likovima ostaje, a Poirot postepeno dobija protagonizam sve do tradicionalnog završnog predavanja koje se ovog puta izvodi iz dva puta.

Sama fizička izvedba u pogledu scenografije i lokacije je veoma solidna, glumačka podela je stabilna i Winner se snašao ne samo u režiji materijala već i okolnosti nastanka filma.

* * * / * * * *

EL INCREIBLE FINDE MENGUANTE

EL INCREIBLE FINDE MENGUANTE Jon Mikela Caballera je zanimljiv ali u suštini ipak nedorečen niskobudžetni SF, izgrađen oko harizme glumice Irie Del Rio.

Film govori o grupi mladih koji odlaze na izlet u vikendicu u blizini nekadašnje vojne fabrike. Jedna od njih, u šetnji dolazi do fabrike i tada njen život ulazi u loop. Ponavlja se stalno dan dolaska u vikendicu ali u sve užem i užem vremenskom opsegu sve to praćeno sužavanjem formata ekrana, što je zanimljivo rediteljsko rešenje iako je gimmick, ali što da ne. Ponekad nije loše osetiti rediteljevo prisustvo i na tako neki način.

Iria Del Rio je odlična u glavnoj ulozi. Deluje kao backup Vicky Luengo po harizmi i stilu igre, ali ovde ima osnovni problem što Jon Mikel Caballero nama nije dao dovoljno materijala za identifikaciju - ne sa njom, već sa njenom situacijom. Mi pratimo nju kao junakinju ali imamo teškoće da skopčamo kom ishodu se ona nada i čemu mi da se nadamo sa njom.

Bio sam dosta frustriran time jer se film na kraju svodi na pokušaj junakinje da reši svoju životnu situaciju a nisam imao jasnu sliku šta je optimalno rešenje za nju. Otud, mogu reći da je Caballero ovde našao dobar recept kako da snalažljivo snimi interesantan film, ali mogao je da postigne više, naročito sa ovako dobro rešenom glavnom ulogom.

* * 1/2 / * * * *

THE JOKERS

Doajeni britanskog filma i televizije Dick Clement i Ian La Frenais pisali su scenario za film THE JOKERS po priči Michaela Winnera i 1967. godine ovaj dinamični i duhoviti heist film nadovezivao se na "svet" gnevnih mladih ljudi iz pozorišnih drama, romana pa i filmova.

U ovom filmu dva brata, ražalovana i razočarana mlada čoveka iz vojske, odlučuju da naprave jedan veliki kriminalni gest koji neće biti kažnjiv po zakonu ili bar tako oni misle. Otuđiće kraljevski nakit, barem nakratko i time će stvoriti uzbunu i društvu i napraviti nekakav gest.

Michael Crawford i Oliver Reed odlično igraju braću, različitim stilom i stavom, ali svako sa svojom dozom promućurnosti. Winner drži tempo na visokom nivou, a fotografija je dinamična, ne samo u pokretima kamere već i u pokretima unutar mizanscena.

Ukratko THE JOKERS nudi Winnera u najboljoj formi, kada odlazi od Ealing komedije u pravcu angry young man filma ali sa komercijalnom dimenzijom i rediteljskom mišićavošću u realizaciji. U svim detaljima vidljivo je visoko interesovanje ekipe i koncentracija i rezultat je upečatljiv i nesvakidašnji heist film u kinematografiji koja ih je praktično izmislila i usavršila.

U drugom žanrovskom ključu, i sa nekim drugim ciljevima, Clement i La Frenais su četrdesetak godina kasnije napisali THE BANK JOB Rogera Donaldsona koji se bavi jednom potpuno drugom vrstom krađe vezane za kraljevsku kuću.

* * * 1/2 / * * * *

THE BIG SLEEP

Trideset tri godine posle Hawksovog remek-dela snimljenog po Chandlerovom romanu, Michael Winner snimio je svoju ekranizaciju, po vlastitom scenariju. U njegovoj Bogarta nasledio je Robert Mitchum, a film se dešava u Londonu. Nema mnogo razloga da se ulazi u tumačenje zašto Philip Marlowe dolazi u London da istražuje i šta se time dobija jer je to očigledno neka produkciona uslovnost koju je nosio rad na ovom projektu Lew Gradea.

Trenutno Neil Jordan snima film MARLOW po romanu u kom ovaj Chandlerov junak živi u Francuskoj, dakle, Marlowe ima inklinaciju ka Evropi pre svega kroz ogromnu i veoma uglednu fanbazu na kontinentu. Velika Britanija nije u klasičnom smislu Evropa, ali ni Winnerov film ne uspeva da je nametne kao neku bitnu činjenicu koja će obogatiti narativ o Marloweu. Osim što ga povremeno pitaju odakle je, ovaj detektiv ide i rešava slučaj kao i inače, kao da je u sred bilo kod američkog grada.

Dakle, ako očekujete GUMSHOE ili THE SINGING DETECTIVE, dve najpoznatije britanske varijacije na Chandlera i hardboiled detektive, zaboravite ih. Ovo je lenja adaptacija, koja krene doduše nešto jasnije od one koju je snimio Hawks i koja je notorna po tome da su scenaristi našli grešku u romanu a onda ni oni sami nisu uspeli da razjasne sve lavirinte Chandlerovog zapleta, ali na kraju se završi zamršeno, sa gledaocem koji je izgubio volju da prati šta se desilo.

No, nije čudno kod Winnera to što je njegova ekranizacija slabija od Hawksove ili što nije bogata značenjima kao Dennis Potter već zbunjuje prilična statičnost i ukočenost ovog filma. Winnerova dela karakteriše propulzivnost, visok tempo, dinamika, eros i tanatos u službi zabave gledalaca i ovde ima potencijala za sve to ali se nažalost ne dešava.

Madame Tussaud je jedina asocijacija koju London nudi u ovoj ukrućenoj adaptaciji u kojoj čak ni Mitchum snimljen u nekim sterilnim širim planovima ne uspeva da napravi značajnu ulogu kao Marlowe, samo tri godine posle FAREWELL, MY LOVELY Dicka Richardsa.

Winner je ovde imao na raspolaganju sjajne glumce kao što su James Stewart, Oliver Reed ili Edward Fox, i sa njima nažalost nije napravio bitan film kakav je mogao. Ipak, ovo je bilo daleko od kraja njegove karijere i posle ovoga snimio je još nekoliko mnogo uspelijih naslova.

* * / * * * *

FREEDOM FIELDS

FREEDOM FIELDS Nazihe Arebi je dokumentarni film o ženskoj reprezentaciji Libije u fudbalu i njihovom okupljanju uprkos haosu u zemlji i verskom fundamentalizmu koji deli društvo oko raznih pitanja pa i toga da li žene treba da igraju fudbal. Postavka zvuči politički korektno ali liči na dobitnu kombinaciju, međutim film izuzev što jako dobro izgleda u fotografskom segmentu ne uspeva da kapitalizuje ovu temu. Arebi bira opservacioni dokumentarac kao rešenje i nažalost u ovoj priči bez neke jače intervencije iza kamere nema šta naročito da se vidi.

Ne mislim da je išta trebalo lažirati ali svakako su likovi igračica i njihovi problemi mogli bolje da se montažno istešu u neke jasnije tokove. Ovako smo dobili produkciono zreo film koji lepo izgleda i ništa više.

* * / * * * *

MAIXABEL

MAIXABEL je spor, otužan film o egzekutoru iz terorističke grupe ETA koji deset godina posle jednog atentata susreće suprugu žrtve i traži iskupljenje i svi oni zajedno prolaze kroz neku katarzu. Iciar Bollain je imala priliku da za glavnu ulogu ima Luisa Tosara, koji je sjajna faca i radi dobre stvari ali ni on ne može mnogo da pomogne ovoj priči koja ide iz jedne tačke prema drugoj, bez mnogo prepreka, mahom oslonjena na dijalog koji čine opšta mesta i iste takve dileme koje deluju generički.

Film je korektno snimljen i produkciono ispraćen, bez efektnijih rešenja.

* 1/2 / * * * *

BULLSEYE

Reprizirao sam BULLSEYE Michaela Winnera iz 1990. godine. Poznu produkciju Menahema Golana kada se već razišao od Globusa i vodio 21st Century, kuću koja nažalost nikada nije postala tako kultna i nije imala značajnije uspehe.

Ovaj film je spojio Michaela Cainea i Rogera Moorea u jednom komplikovanom, farsičnom i banalnom zapletu o dva naučnika koji izgledaju isto kao dva prevaranta i zameni identiteta dok se svetske sile bore za formulu koju su osmislili za pravljenje jeftine energije.

Uprkos tome što je ovaj film hteo da se podjednako obrati onima koji vole Bonda ali i Caineove heist komedije poput DIRTY ROTTEN SCOUNDRELS, ne funkcioniše ni na jednom nivou. Čak ni Winner ne uspeva da ga učini dinamičnim iako se trudi da se događaji barem relativno brzo ređaju.

Stoga, film mi je ostavio podjednako slab utisak kao kad sam ga gledao u detinjstvu na VHSu First Productiona.

ZLATNI DEČKO

ZLATNI DEČKO Ognjena Jankovića nastao je po scenariju koji reditelj potpisuje sa Vukom i Aleksom Ršumovićem. Reč je o filmu koji je isprva podržan od strane Filmskog centra Srbije a potom i kao serija za Telekom, s tim što na kraju, nažalosr, deluje kao film izmontiran iz serije što je šteta, naročito ako imamo u vidu da su prvi tragovi projekta vodili ka filmskim korenima.

Naročito u drugoj polovini film zaliči na salatu složenu od nekih scena koje nas obaveštavaju dokle je stigla priča, mnogo više nego kao neki stabilan narativni tok koji ima svoj dramski razvoj, pa tako ima i nekih vrlo intenzivnih transformacija likova koje degradiraju i njih sam film.

Nažalost, ovaj problem druge polovine nije jedini u ovom filmu. U prvoj polovini uspostavlja se nešto što ćemo gledati i u drugoj, a to je da nema prave svežine u ovoj priči. Do te mere u njoj nema ničega "živog" da se ozbiljno postavlja pitanje o čemu je ovaj film jer ga je i ovako jako teško prepričati a još teže postaviti u neki idejni okvir u kom likovi i odnosi imaju razvoj i transformaciju, a što ova vrsta repertoarskog filma iziskuje.

Već u prvoj polovini filma, dok još ima nekog pripovedačkog razvoja, ređaju se scene krajnje predvidivog sadržaja gde gledalac maltene može da nasluti svaku rečenicu koju će junaci izgovoriti. Stvarima ne pomaže ni veliki trud direktora fotografije Luke Milićevića i sektora scenografije da se stvari dešavaju u zanimljivim ambijentima i prijatno izgledaju jer umesto nadoknade deficita dešava se njegovo novo naglašavanje. Taj jaz između tehničke izvedbe i sadržaja ne popravlja utisak sadržaja već ga dodatno unižava. Barem je tako u ovom slučaju.

Glumci se trude. Denis Murić se sada kao već školovan glumac dobro nosi sa glavnom ulogom. Ostali su već rutinski u svojim rolama i igraju ih po ko zna koji put. Nažalost, sve to nije dovoljno da servisira film koji nema puno toga da kaže jer vodi junaka iz jedne do druge situacije koje su veoma slične, s tim što dolazak do tog novog stanja - gde on više nije poročni a talentovani sportista već disciplinovani a talentovani sportista, izlazi pred nas kao epilog a ne kao rezultat nekakvog klimaksa u kom junak sazri.

Velika je šteta što scenario ovoga što je privoljeno u bioskopsku verziju ima tako duboke probleme, rekao bih čak da su oni nesvakidašnji čak i za naše standarde jer zalaze baš u neka od fundamentalnih pitanja onoga što gledamo.

* 1/2 / * * * *