FATHER STU

FATHER STU je debitantska režija Rosalind Ross. Bez namere da zvučim zlonamerno ili paranoično, ali ovaj film pokazuje rediteljski rukopis iskusnog autora, kao da je reč o trećem ili petom filmu. Ne kažem da Rosalind Ross ovaj film nije režirala, ali ako nije naslućujem da bi tu ulogu delimično i u celosti mogao imati sam Mel Gibson, njen životni saputnik.

Ovaj film spada u podgrupu faith filmova ali način na koji je postavljen i izveden daleko prevazilazi konvencije i klišee tog tipa filma. Ovo je priča o čoveku, izvedena sa dosta smisla za humor, i to vrlo često crni humor i masne šale, sa dosta ironije, ne samo u ponašanju likova već i prema sudbini. Da, naravno, ovo je priča o čoveku koji je pronašao sebe u zvanju sveštenika, ali je i mnogo više od toga.

Stuart Long je bio čovek koji je sebe dugo tražio, hteo je da bude Elvis kad je bio mali, potom je želeo da bude bokser, pa glumac i na kraju sveštenik. Svi su mislili da je izbor svešteničkog poziva samo još jedno njegovo lutanje, i ko zna možda i jeste bilo da nije teško oboleo i pošao u jednom potpuno drugom smeru.

Vera i umiranje od bolesti su dve teme koje je notorno teško prikazati na filmu sa ukusom. Međutim, FATHER STU tome prilazi sa jako mnogo duha, smisla za humor i energije, i nudi nešto što ima mnogo manje veze sa faith based filmom a mnogo više sa Clintom Eastwoodom i Samom Peckinpahom u najboljim danima.

Mark Wahlberg igra Stua Longa kao sanjara koji na kraju nalazi svoj smisao u jednoj najvećoj ideji koja postoji u poslednjih dve hiljade i kusur godina. Da li je to njegov istinski put, ili samo faza, nikada nismo saznali, ali isto tako film pokazuje da se on u tome snašao.

Stu Long je crna ovca među polaznicima seminara, ali na kraju on postaje čovek koji razume veru i ume da je prenese bez mistifikacije ljudima kao što je on koji su takođe konkretni, priprosti i opteerećeni ogromnim mukama.

Konačno, film je prilično nevaljao, tu ima situacija, karaktera i dijaloga koji su puni života, šarma, ironije i cinizma, i takve deonice imaju svi likovi - a najikoničnije ih isporučuje naravno Mel Gibson u ulozi Billa Longa, Stuovog oca.

Da ne živimo u Woke vremenima, ovaj film ne bi imao tako loše kritike, ne bi prošao tek solidno na blagajnama već bi kao neki GRAN TORINO recimo imao hvalospeve, blokbaster gledanost i nominacije za "oskara", ali tu smo gde smo. Ovo je film i u Wahlbergovom i u Gibsonovom opusu koji će trajati i živeti.

Wahlbergov redovni saradnik Jacques Jouffret kog najbolje znamo za MILE 22 Petera Berga nudi jednu vibrantnu fotografiju, povišeni realizam u maniru filma sedamdesetih i film u tom pogledu fenomenalno izgleda. Naracija je već na nivou scenarija propulzivna a takva je i vizuelno. FATHER STU je atmosferičan i briljantno dizajniran, iako je u pogledu budžeta i egzekucije suštinski jednostavan. Fotografija sjajno gradi atmosferu oko priče i oko glumaca koje su u njenom centru, i Jouffret se zaista potvrdio kao snimatelj čiji rad sad već treba gledati nezavisno od reditelja sa kojima radi.

Mark Wahlberg ovo jeste radio kao vanity project i uradio je transformaciju koja je sama po sebi Oscar-bait. Međutim, s druge strane i u filmu koji jeste njegov šou i funkcionalno i intimno, pokazao se kao timski igrač i reklo bi se da je Wahlberg vodio scenu a Mel ono što se dešava iza. To se ispostavilo kao izuzetan spoj na ekranu, ali ne i u medijima koji sve ovo okružuju.

Srećom, FATHER STU može da da se nada novoj šansi na duže staze, i srećom za takav maraton je i napravljen.

* * * 1/2 / * * * *