POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA

Pogledao sam sinoć posmrtne ostatke filma POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA Dragoljuba Ivkova koje je Ginger vrlo dostojanstveno privolio na disk, ako imamo u vidu da mi je otac pričao kako je ovaj film još pre telekiniranja bio dostupan na nekoj prilično potrošenoj kopiji koju je život ozbiljno izmontirao.

Ovaj film je u suštini jedini reprezent opsesije naših scenografa krimi žanrom. Pored srpskog Cedrica Gibbonsa, Dragoljuba Ivkova, koji je uspeo da pored zmašne scenografske karijere i režira dva filma, veliki fan krimića bio je i čuveni Vladislav Lašić ali nažalost svoj krimi scenario nikada nije realizovao.

POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je specifičan krimić pre svega po tome što ga je proizveo Kino Klub Beograd, dakle kuća u kojoj su ponili crnotalasovski, i koja se nije bavila mejnstrim i žanrovskim filmom. U tom smislu, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA ima neka aletrenativna obeležja koja ga razlikuju od krimića koje je u to vreme snimao Žika Mitrović.

Naime, Ivkov donosi snažnije uticaje francuskom Novog Talasa, ili recimo ekscentričnih krimića koje su radili autori poput Josepha Loseya. DP je bio Aleksandar Petković, jedan od najbitnijih DPjeva u istoriji naše kinematografije, a svakako najbitniji za Crni Talas, i film ima visoku vizuelnu kulturu. Naravno, teško je govoriti o vizuelnoj kulturi filma kad se gleda na ovako ruiniranoj kopiji, ali primećuju se lucidno izabrani uglovi snimanja i dobar vizuelni izraz sa malim brojem pozicija kamere.

Ovaj film je interesantan i zbog poprilično hrabrog pokušaja da se snime automobilske potere koje su, imajući u vidu vreme kada su nastale, sasvim pristojne.

Scenario potpisuju glumac Dušan Janićijević i Milan Nikolić. Morao bih da proverim da li je to THE Milan Nikolić čuveni SFRJ pisac krimića ali pretpostavljam da jeste, sudeći po žanru. Film je lepo koncipiran na nivou preokreta, samo vođenje priče je moglo biti veštije, međutim za naše uslocve, pa čak i uslove euro krimića tog vremena, to je sasvim u redu.

Ako imamo u vidu novotalasovske i ekscentrične uticaje, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je vrlo skladan film. Sigurno bi bio skladniji da je američki, ili barem rađen pod američkim uticajem kao što je u to vreme radio Žika Mitrović.

Na svu sreću, novotalasovski uticaji su prisutni u poigravanju kompozicijom kadra i izvesnim dijaloškim deonicama, ali ne razbijaju osnovnu uverljivost filmskog prizora kao što je to bio slučaj kod samih francuskih izvornika.

Možda me utisak vara jer je kopija koju sam gledao dosta propala, ali POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je jedan vrlo solidan mali film. Gledao sam ga kao dete i bio mi je spooky i nejasan. Sada sa većim strpljenjem ostavlja bolji utisak, naročito kao karika u evoluciji žanra kod nas.

* * * / * * * *

12 ROUNDS

Posle dužeg vremena, latio sam se bioskopske kopije, solidne ali ipak bioskopske, kako bih zadovoljio bloodlust povodom novog filma Rennyja Harlina.

U svakom slučaju, 12 ROUNDS je rennyjev povratak onome što najbolje radi, a to je akcija. Posle lutanja sa COVENANTom i CLEANERom koji su imali tek izvesne dodirne tačke sa dosadašnjim Rennyjevim radom, 12 ROUNDS je punokrvni, visokooktanski akcijaš.

Renny u Holivudu više ne važi za prvu rediteljsku ligu o čemu svedoči to da je 12 ROUNDS film od 22 miliona dolara, sa rvačem John Cenom u glavnoj ulozi i scenarijem Daniela Kunke koga ne mogu da tuže za ripovanje SPEEDa, DIE HARD WITH A VENGEANCE i POINT BREAKa samo zbog toga što su to sve Foxovi propertyji kao i sam 12 ROUNDS.

Međutim, kada se sve ovo uzme u obzir, 12 ROUNDS je pošten akcijaš kakav paradoksalno odavno nismo gledali. Naime, ako imamo u vidu budžet, Renny je prevazišao konkurenciju ovog tipa. Iako i filmovi poput CRANKa koštaju približno slično, oni pokušavaju da nadoknade svoju budžetsku svedenost nekim quirky detaljima. Nei 12 ROUNDS koji hrabro stupa vrlo ozbiljno tamo gde su stupali DIE HARD WITH A VENGEANCE, SPEED i POINT BREAK, bez ikakve ironije, napornog humora i sl.

Film je prepun akcije, izuzetno je dinamičan, iako je oslonjen na klišee, oni ne smetaju jer Renny sa neverovatnom lakoćom izlaže priču. Što se odnosa budžeta i onoga što isporučuje film tiče, 12 ROUNDS je apsolutno u ravni skupljih filmova ovog tipa.

John Cena u glavnoj ulozi izgleda, kako ga je jedan američki kritičar definisao, kao Matt Damon izobličen od steroida, i svakako da bi neki harizmatičniji glumac bio bolji za ulogu akcionog heroja, neko kao Jason Statham recimo bi sigurno uzdigao ovaj film. Međutim, u kontekstu ovolike količine akcije i tempa, Cena funckioniše pošto uglavnom ćuti i radi. Upravo je Statham karakterističan po takvim ulogama, i Cena sa njim deli još jednu karakteristiku a to je povratak čiste mišićne mase na ekran. Međutim, dok je Stathamovo telo brižljivo oblikovano, Cena deluje kao produkt steroida, i to dosrta neistesan, no s druge strane, vraća jedan od dragih aduta 80s akcionih heroja a to je čista fizička snaga junaka koja povremeno zaigra. To odavno nismo videli.

Što se Rennyjeve režije tiče, ona je najbliža Peter Bergovom multi-cam pristupu, o čemu svedoči i angažovanje David Boyda, DPa koji radi Bergovu seriju FRIDAY NIGHT LIGHTS.

Pa ipak, same akcinoe sekvence su vrlo old school po svojoj koncepciji i Renny zaista uspeva da mudro spoji old school i nu school i da iz žongliranja sa velikim brojem pozicija i pokreta kamere napravi delo velike energije.

Što se bioskopske sudbine filma tiče, otvaranje od 5 miliona nije bilo senzacionalno, no trenutna konkurencija je prejaka, film nije prikazan kritičarima, i izašao je u relativno malo sala. Međutim, posle DTV distribucije CLEANERa za Harlina je dobro da se vratio u theatrical milje.

* * * / * * * *

DOED SNOE

Pogledao sam DOED SNOE Tommy Wirkole. Ne pamtim kada sam poslednji put gledao nešto ovako glupo i besmisleno. To samo po sebi ne bi bilo problem, uostalom ovo je film iz podžanra koji karakteriše mnoštvo očajnih naslova (premda moram priznati da samu genezu monstruma nisam baš dokučio), kada taj film ne bi dolazio sa etiketom učesnika Sundancea, i umerenom podrškom žanrovske kritike.

Ta podrška mi zaista nije jasna. Ovaj film osim upadljivo idiotske i neobjašnjene premise ne nudi apsolutno ništa vredno pomena, a i ta premisa sadržana u ideji da zombifikovani nacisti ubijaju tinejdžere na kampovanju teško da može da privuče bilo kakvu pažnju.

Stoga, ovog puta sam se baš opekao zbog svoje otvorenosti ka egzotičnom žanrovskom filmu. DOED SNOE je film beokonskog nivoa, s tim što ga nisu radili naši poznanici pa je još manje zanimljiv.

CONSPIRACY THEORY

Ponovo sam pogledao CONSPIRACY THEORY Richarda Donnera, film koji mi je još onomad 1997. bio vrlo zanimljiv iako ne do kraja dobar. Pomislio sam da će mi sad biti jasnije šta je zapravo problem ovog filma, ali nisam ništa bliži rešenju.

Sličan osećaj povodom ovog filma ima Roger Ebert koji smatra da je reč o sjajnom scenariju za mali film koji je onda studio naduvao da bude veliki spektakl i da je to bila greška. U principu, jedini je Ebert u analizi ovog filma pokušao da dokuči šta je problem jer je bio hookovan celim konceptom.

Ja mislim da je Ebert delimično na tragu problema, ali da ga nije definisao do kraja iz prostog razloga što se i ja slažem da je ovo verovatno najbolji Helgelandov scenario (LA CONFIDENTIAL ne računam) na nivou koncepta i egzekucije. Zaista se retko i u najjačem holivudskom high concept filmu, raspisanom do detalja sreće ovakva osmišljenost likova i stuacija i zaista jako retko u filmu svi elementi high concepta funkcionišu kao ovde.

Pre svega sam koncept priče o teorteičaru zavere koji stalno priča o tim teorijama dok se na kraju ne ispostavi da je jedna od njih tačna, je sjajan. Isto tako je sjajno to što se ispostavi da je on ne samo oko neke od njih u pravu već i da je on sam produkt jedne od zavera.

Zatim, ljubavna priča između dvoje junaka koja je jako slična ljubavnoj priči iz TAXI DRIVERa sa kojim ovaj film otvoreno polemiše, ne samo kroz to što je junakom day job da je taksista, nego i kroz detalje sa muzičarima na ulici, gde ludi muškarac postaje normalniji pored vrlo racionalne žene i vice versa dok se nađu ili ne nađu negde na sredini. Ovde ta ljubavna priča nije klasično nakalemljena kao u većini high concept filmova već govori o junacima i njihovoj transformaciji.

Zatim, sam glavni junak, koji je simpatičan, ali ne na veseo već na vrlo elegičan način, i u stvari je reinmterpretacija Travis Bicklea za nove okolnosti, svakako stoji kao jedan od upečatljivijih karaktera koji su se pojavili u komericjalnom američkom filmu.

Konačno, zaplet je odlično vođen, čak su i pasažne scene dobro osmišljene, a Donner je iako veteran sasvim solidno realizovao celu stvar.

I opet nešto fali filmu kao celini?

Ne znam da li je možda problem u ritmu jer recimo scenaristički znatno slabiji ENEMY OF THE STATE Tony Scotta mnogo bolje funkcioniše i ostavlja snažniji utisak kao celina od CONSPIRACY THEORY. Ili je problem u rediteljskom postupku koji je uz sva unapređenja ipak negde too 80s za svežinu scenarističkog materijala, jer Donner je u krajnjoj liniji gotovo 30 godina stariji čak i od veterana 80s akcijaša.

Ili je možda glavni junak previše mračan i ometa da se dobro osmišljena zabava slobodno razdvaja što bi nas dovelo do paradoksa da je u stvari previše kvaliteta upropastilo film, što se ranije dešavalo dobrim filmovima na blagajni, ali retko kada je suvišpe toga dobrog razaralo film u sebi.

Čini mi se da se možda baš to nemoguće desilo ovom filmu što ga ne čini manje zanimljivim i intrigantnim, naročito profesionalcima koji žele da se udube u neke od tananijih pitanja mehanike filmske priče i žanra u celini. U svakom slučaju, ovo je film kome ću se definitivno vraćati kako bih konačno dijagnosticirao njegov problem.

* * * / * * * *

VETAR JE STAO PRED ZORU

VETAR JE STAO PRED ZORU Radoša Novakovića je film o komunističkim ilegalcima u okupiranom Beogradu koji pokušava da spoji tradicije trilera sa camusovskim i sartreovskim poimanjima morala i odgovornosti u revolucionarnoj borbi. Ukoliko bi se postavilo pitanje koja dimenzija bolje funkcioniše, rekao bih da iako su obe eksplicitne, bolje funkcioniše trilersa dimenzija iz prostog razloga što je zaplet bolje vođen od ideologije.

Naime, ideološka dimezija je zatomljena time što su pripadnici komunističke ilegale prikazani kao plemeniti i humani uprkos svpm, strahu i obazrivosti, tako da se time devalvira ideološka premisa proistekla iz priče o devojci-ilegalki neočekivano puštenoj iz

Specijalne Policije koju drugovi počnu da sumnjiče za seriju hapšenja ilegalaca po Beogradu. Naprosto, ni Novaković ni Vučo nisu imali hrabrosti da prikažu komuniste kao nemilosrdne pa samim tim ni odnosi među likovima ne dostižu paradigme koje su postavili Sartre i Camus.

S druge strane, trilerska dimenzija je dobra pošto kada krenu hapšenja, mi samo znamo da puštanje devojke jeste deo masterplana koji je osmislio islednik Specijalne Policije ali nismo upoznati sa detaljima tog plana i oni se polako otkrivaju. U tom smislu, scenario Aleksandra vuča vodi stvari sasvim solidno i nudi nekoliko zgodnih preokreta i situacija.

Interesantni detalji su vezani za lik dede puštene devojke koji je bio učesnik Prvog svetskog rata i svojoj unuki ne može da uskrati mogućnost da se bori za svoju zemlju, iako se brine za nju. Međutim, najkompleksniji i očekivano najbolje glumljen karakter je lik Pavla Ugrinovića (ime aludira na čuveni pseudonim Pavle Ugrinov), islednika Specijalne Policije kog igra Branko Pleša.

Lokacije su sasvim solidne, dosta je korišćen studio, a Novaković pokazuje da je prilično darovit u vizeualnim rešenjima, ne samo u izboru lokacija (policijsko mučilište na mansardi, sastajalište ilegalaca u Botaničkoj Bašti) već i u tretmanu eksterijera.

Sve to čini VETAR JE STAO PRED ZORU jednim od solidnijih filmova o urbanim ilegalcima, i svakako jednim od ubedljivijih naslova iz vremena prve faze razvoja naše kinematografije.

* * * / * * * *