Thursday, March 31, 2022

MOONFALL

MOONFALL Rolanda Emmericha je slično MIDWAYu, njegov vanholivudski pokušaj holivudskog tentpole filma. Dakle, snimljen je za nezavisne pare, finansiran od pre-salea, i ovog puta, reklo bi se da je ovog puta investicija raznih svetskih distributeta ostala neuzvraćena na blagajnama jer film je koštao oko 120 miliona a doneo je oko 40 u celom svetu.

Međutim, u današnje vreme kad studiji sebi mogu da dozvole da puste tako skup film na streaming, rekao bih da će Emmerich preživeti i ovo.

Film je nestvarno glup. Kad to kažem, ne mislim da ima movie logic i movie sceience jer bi to podrazumevalo da film ima neki koliko-toliko interno konzistentan okvir u kom funkcioniše. Međutim, ovo je jedan festival proizvoljnosti i klišea u kome se može uživati, ako ste ta vrsta čoveka. Sad, moram priznati ja nisam preveliki Emmerichov fan ali volim neke filmove. I u tom smislu, znam ljude koji su tolerantniji prema ovome od mene.

Međutim, u MOONFALLu je to fascinantno jer se ne reflektuje samo na sklop dešavanja i uverljivost nego i na naraciju. Ritam naracije je čudno zgusnut, stvari se prosto dese onda kada autori osete i nema baš nekog osećaja da se u elipsama desio protok vremena. Nije dakle problem kršenje zakona nauke (niti ih ja toliko dobro poznajem da bih baš znao kako INAČE izgleda kad Mesec izađe sa putanje) nego je sad ovde i filmski jezik dosta kompromitovan.

Patrick Wilson i Halle Berry su njegove non-studio blockbuster zvezde i oni su korektni, mogao bih da ih zamislim u ovakvom major filmu. Mada ne bih ga lako zamislio da je dobar. John Bradley, moj dvojnik iz mema je comic relief i ovo bi mu bio bioskopski star-making turn da je sve ovo postiglo uspeh.

U fazi kad su tentpole pictures jako otišli u sferu nekog IPa a naročito stripa, Emmerich nalazi nišu a to je super generic disaster movie, u kom je on postao upečatljiv autor i snimio je film koji na neki način pruža nešto što nismo cenili mnogo u vreme kad ga je bilo, sad kad ga više nema.

* * 1/2 / * * * *

SPIDER-MAN: NO WAY HOME

Treći Spider-Man sa Tom Hollandom je veoma lepo zaključenje trilogije. Uprkos tome što je Spider-Man učestvovao u AVENGERSima, ovde imamo njegov solo film koji opet nudi team up u okvirima MCU. Na svu sreću, ono što je bilo dobro u Spider-Man filmovima očuvano je ovde, doduše više principijelno nego u egzekuciji prema kojoj sam ambivalentan.

Iz HOMECOMINGa, i treći SPIDER-MAN preuzima street level okolnosti života junaka i njegovih akcija, i film je najvibrantniji onda kada je na tom nivou. Odnosi među klincima, i Peterov život sa tetkom su pitki i simpatični. 

Kada krene superherojska situacija održan je street-level jer Peter se obraća Doctor Strangeu sa jednom "malom molbom" a proizvodi jednu veliku krizu. Međutim, i taj odnos ima jedan low key aspekt bez neke gromoglasne i nametnute epičnosti.

S druge strane iz SPIDERVERSEa, NO WAY HOME preuzima ideju multiverzuma, odnosno raznih verzija filmskog Spider-Mana koji se nađu na istom mestu i bore se protiv svih ranijih negativaca sa kojima se on nosio, pre nego što ga je preuzeo Holland. Dakle, kao što SPIDERVERSE ulazi u fakturu svih mogućih verzija Spider-Mana iz stripa i drugih formi, tako i sada imamo ulazak u igrane filmske verzije i tumačimo ih u njihovim različitostima.

Stripovi su kroz ideju multiverzuma razjašnjavali pitanja kontinuiteta koji je u početku bio jasan pulpy osnov a danas je postao umetnost sama za sebe. Odnosno jedna periferna formalna stvar, to jest pokušaj da u jako dugom kontinuitetu lik ostane identičan i vrlo malo promenjen, od nečega što čitaoci prihvataju kao konvenciju postala je tema za sebe i ključ ne samo za alternativni već i za mejnstrim strip.

Kako su u nekim DC ekranizacijama, manje ili više uspešno, stripovi služili ka osnov za nastanak filmova sa velikim pretenzijama na temu tumačenja karaktera, tako je u SPIDERVERSEu otvoreno to pitanje forme koje se ozbiljnije tretira od ovih dubljih psiholoških i idejnih slojeva. Ali u popularnoj kulturi, forma ponekad jeste sadržaj. I stoga ovo možemo tretirati kao Marvelov odgovor na pitanje kako oni planiraju suspenziju neverice. Neće je raditi kroz vezivanje gledaoca sa psihom heroja već sa formom njegove egzistencije.

Jer da, forma jeste ozbiljan egzistencijalni problem za superheroje i ovde se ta ideja razrađuje, na jedan veseo i komičan način. SPIDERVERSE je u tome otišao dalje, ali igrani film to nije tako izvodio u mejnstrimu kao sada, i kada jeste - na primer film MAVERICK Richarda Donnera ili Singletonov SHAFT, pa i u Bondovima, vršio je to na jednostavniji i manje eksplicitan način.

Ono što je kod Wattsa u HOMECOMINGu bio adut jeste njegov vrlo jednostavan rediteljski postupak, bez mnogo komplikovanja, ali i bravura. To je dovodilo malo do disbalansa između mirnih scena i akcije koji je najbolje bio kompenzovan u HOMECOMINGu. Ovde akcije ima dosta i ona ima dosta protagonista ali ni mirne scene nisu tako jednostavne jer prosto svaka od njih ima puno likova i na dosta mesta stvari zasmrde na sitkom. Nikada to ne rezultira nečim preterano lošim i nikada to sve nije ništa manje no simpatično ali tek u najširem smislu tog pojma možemo govoriti da je sve u ovom ostvarenju "dobar film".

Scene sa tri Spider-Mana su kul, nekad naravno postaju same sebi svrha ali u redu, ekranizacije stripova i ovako i onako žrtvuju mnogo šta na oltaru IPa pa zašto ne bi i to. Najbitnije je da Watts nikada ne iskoračuje iz onoga što dobro radi a to je omladinski film sa superherojima, koji ovog puta ima jedan postmoderni zaokret.

Mnogo je veći problem akcija sa tri Spider-Mana koji se pod maskama ne razlikuju ali kako je akcija s njima u svim filmovima do sada bila obično CGI cirkus, ovde je i više nego dobra.

Odnos Spider-Mana i negativaca je idejno možda i najpotentniji. Naime, kao što sva tri filmska Spider-Mana imaju priliku da se sretnu tako i njihovi protivnici dobijaju priliku da se izleče i ne postanu stripovski negativci. Ideja heroja koji ne ubija negativce je preuzeta iz stripa ali kako su ekranizacije stripova en masse ušle u proizvodnju posle evolucije akciono avanturističkog filma u kom se negativac ubija ili gine, onda je to ostalo osetljivo područje. Kad Superman ubije Zoda u MAN OF STEEL imali smo kontroverze iako je bilo koje drugo rešenje neuverljivo, tako su i u Spider-Manu, negativci ginuli mahom od svoje ruke i svojom krivicom. Ovde dobijaju mogućnost da se spasu, odnosno "da ih moć ne pokvari" i na neki način imamo još jednu formalnu dimenziju koja se tumači iznova a to je egzistencijalna povezanost heroja i negativaca gde i jedni i drugi moraju postojati zajedno jer jednih bez drugih nema. I to je doduše bilo već interpretirano na filmu pre opšteg superherojskog zamaha, recimo KICK-ASS, ali sad se ovde uvodi i u mejnstrim.

NO WAY HOME u sebi donosi svežinu i nešto novo, mada to što donosi je upravo znak dekadencije, kad krenu ukrštanja i reaproprijacije. No meta is the new straight tako da to je sve u redu. 

* * * / * * * * 

Tuesday, March 29, 2022

FEVER

FEVER Larry Elikanna je buddy triler iz 1991. koji ima zanimljivu glumačku podelu, zanimljivu premisu, i dobro je izveden a išao je na HBO.

Armand Assante igra ex-cona na uslovnoj slobodi a Sam Neill igra advokata koji je sa njegovom bivšom ljubavlju koja ga je zamenila njime dok je bio u zatvoru. Ex-con izlazi iz zatvora, posećuje je i želi da mu se ona vrati, ona neće ali nije joj svejedno, da bi se ljubavni trougao pretvorio u otmicu, a advokat i robijaš bili primorani da je zajedno izbave tako što će ispunjavati zahteve kriminalaca koji su je oteli.

Premisa je jednostavna i zanimljiva. Assante i Neill su dobro izabrani buddy par mada je Assante za par ktava veći šmiran od Neilla i malo glumi za sebe ali to ipak nekako funkcioniše. Marcia Gay Harden, još uvek mlada i seksi igra eks džankozu koja je izašla na pravi put i spetljala se sa advokatom.

Elikann se fino snalazi u građenju atmosfere i bez mnogo akcije ali sa dosta kretanja i živopisnim likovima, a pojavi se u jednom trenutku i Gregg Henry, gradi vrlo fino i dinamičan urbani losanđeleski krimić. U FEVERu sam prilično uživao i mislim da ne bi mnogo zalutao ni da je u to vreme išao u bioskopima, s tim što su tada u pogledu akcije i spektakla buddy filmovi ipak bili visokooktanskiji.

Saturday, March 26, 2022

EINER VON UNS BEIDEN

EINER VON UNS BEIDEN je ekranizacija romana Horsta Bosetzkog u kojoj Wolfgang Petersen pravi zanimljiv društveno kritički psihološki triler. Glavni junak mladi besposleni student koji otkriva da je njegov profesor plagirao američki naučni rad u svom delu i kreće da ga ucenjuje čime pokreće seriju tragičnih događaja koji će ilustrovati odnose moći, društvenu hijerarhiju i klasnu borbu za opstanak.

Petersenov film je više na liniji političkog filma nego bioskopskog spektakla ali pokreti kamere koje za Petersena izvodi Charly Steinberger na tragu Josta Vacanoa, pokazuju da je u izvedbi ovog reditelja veliki ekran uvek iskorišćen.

Juergen Prochnow u glavnoj ulozi nosi film i daje mu harizmu, a pre svega energiju mladog luzera.

* * * / * * * *

KLJUČ

KLJUČ Marka Sopića je film nastao u krajnje teškim okolnostima i u sebi auru onih filmova iz sedamdesetih tokom čijih snimanja umre glavni glumac, bankrotira producent ili otpuste reditelja a onda ipak nekako stigne pred publiku. 

Tako ovde imamo priču koja sasvim sigurno nije sva snimljena, ima neke neverovatno rupe koje prosto po mnogo čemu odudaraju od onoga što smo imali priliku da vidimo i načina kako je sve do tada prezentirano, a i to što je snimano izvedeno je u uslovima manje ambicioznih televizijskih serija u pogledu produkcije.

Međutim, reditelj Marko Sopić koji je jednačinu niskobudžetnog filma već rešio u EKIPI Radeta Ćosića, ovde ne uspeva da dođe do pravog rezultata, ali sa direktorom fotografije Aleksandrom Jakonićem pravi jedan profesionalni pokušaj da se neka nerealna ambicija loše ispraćena pripremom i opštim uslovima ipak nekako zadovolji.

Ne možemo ovde govoriti o celini jer neki delovi evidentno fale - premda priča se razume, i na kraju znamo šta smo gledali - ali na nivou scena Sopić ima dovoljno energije da cela ova stvar deluje kao neke od naših aktuelnih serija, režiranih sa više žara od njihovog proseka. Ako imamo u vidu da je film imao budžet jedne epizode takve serije, to uopšte nije loša profesionalna preporuka za Sopića i Jakonića i verujem da će tako verziran gledalac i da reaguje.

Film na koji me je najviše podsetio KLJUČ je PREHOD, nesuđeni poslednji film Francija Slaka koji je na kraju snimio njegov student. I u tom smislu, čak i ovako haotičan je svakako bolji od LAVIRINTA a ima i kudikamo više integriteta od nekih recentnih naslova.

Međutim, film je svakako vidljivo nastao metodom pabirčenja i eventualni puls ostvaruje samo zahvaljujući reditelju i DPu odnosno povremeno ponekim glumcima ali ne svim sve vreme.

Ako ste raspoloženi da pogledate nešto gde vatikanska plaćenica dobija naređenje, izlazi iz objekta autoplaca u Šumadiji čiji se logo prominentno vidi, a onda u sledećoj sceni postaje iskušenica u Manasiji gde će kasnije otrovati igumaniju u potrazi za nekim mističnim pergamentom, onda je ovo film za vas. Ako ne, ovu fusnotu treba prepustiti profesionalcima.

* * / * * * *

Friday, March 25, 2022

SHUT IN

D.J. Caruso se vraća klaustrofobičnom trileru koji doduše nije nikada radio u ovako hardkor formi, u realizaciji Black List scenarija Melanie Toast koji je svojevremeno kupio New Line da ga režija Jason Bateman u produkciji Dallasa Sonniera. To se na kraju nije desilo i Dallas ga je producirao sam i pušten je na striming sajta Daily Wire a internacionalno ga prodaje Voltage Pictures.

Glavnu ulogu igra kćer Andie MacDowell, Rainey Qualley, manje poznata od svoje sestre koja je imala veliki uspeh u seriji MAID ali dosta solidna u roli nekadašnje narkomanke koja sada pokušava da spase sebe i kćer od supruga izbezumljenog džankija. 

Vincent Gallo igra muževljevog prijatelja, takođe džankija i zlostavljača dece sa kojim se junakinja sukobljava i bori za opstanak. On je otišao u neku neobičnu MAGA fazu a Daily Wire je uspeo da ga vrati na ekran posle duge pauze, mada na kraju krajeva paradoksalno nema veliki screentime u punom protagonizmu iako je kao pretnja prisutan sve vreme.

D.J. Caruso je poznat kao slick reditelj. I to se vidi i ovde. U određenom smislu zarad izgleda filma i produkcione doteranosti rekao bih da je žrtvovana radnja. Naprosto u filmu se ne desi mnogo toga, ali ono što se desi dobro izgleda.

Film nosi konvencionalnu dramaturgiju sa određenom esencijalizacijom negativnih likova koji su prosto zli, degenerisani i poremećeni u svakom smislu. I donosi jednu dozu konzervativnog osećaja da se junakinja vrati pravim vrednostima i samim tim je sreća prati. To jeste malo on the nose, ali ne bitno više nego u starinskom exploitationu. Drugo film je starozavetno nasilan i pun atmosfere besa i osvete pa samim tim ne ide u neku milost verskog filma.

SHUT IN je solidan klaustrofobični indie triler u kom nema mnogo grešaka ali se ni ne pokušava nešto naročito zanimljivo.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, March 23, 2022

CREATED EQUAL

Ako je COVER Billa Dukea bio neobičan, onda je CREATED EQUAL još bizarniji, mada ukupno uzev možda i bolji film u njegovoj "religioznoj" fazi. Naime, CREATED EQUAL se direktno bavi crkvenom temom, ali na toliko čudan način, da sad već nisam siguran ko stoji iza njega, osim što je prilično očigledno da nije deo mejnstrima.

Ovo deluje kao neki od verskih ili alt.right filmova po produkciji, mada je dosta solidno izveden, po nivou blisko pristojno izvedenom televizijskom filmu. Međutim, sam sadržaj je čudan i lako mogu da zamislim da ovako nešto može privući publiku koja je glupa ali voli da veruje da je pametna.

Premisa filma je stupidna ali smrtno ozbiljno izvedena. Glavna junakinja je mlada časna sestra koja odlučuje da tuži Rimokatoličku crkvu jer ona kao žena ne može da bude sveštenik. Slučaj završava na sudu i mladi raspusni advokat kome firma uvali taj slučaj, postepeno počinje da veruje u to da se može dokazati kako Rimokatolička crkva vrši diskriminaciju po osnovu pola, a i roda.

I onda se tu odvija slučaj gde su katolički velikodostojnici prikazani kao mudri ljudi odani svojoj doktrini, pritisak na junakinju vrši verski fanatik i manijak koji zaista nema veze sa crkovom, a advokat u maniru klasične američke pravne sudske drame kao preduzimljivi branilac koji je pronikao u suštinu zakona i želi da se izbori za pravdu.

Bill Duke sve ovo radi propulzivno, sa glumcima bez neke jake karijere iza sebe, sa Lou Diamond Philipsom u ulozi Monsinjora koji je pravni zastupnik Vatikana, i film je neobično pitak i dinamičan, ako imamo u vidu njegov karakter. Duke se dobro snalazi u obilju dijaloških scena, koje nose povremeno dozu naivnosti i dociranja, ali je pilula zašećerena dovoljno da se ipak lako podnese.

Međutim, sama suština ovog filma i njegov smisao mi izmiču. Film ima tu čudnu human rights dimenziju, ali nije anti-crkveni, čak naprotiv upravo ima atmosferu tog jevanđelističkog filma. Isto tako način tretmana teme, a to je pokušaj da se kroz sistem pravne države otvara unutarcrkveno pitanje je naivan i intelektualno pa i u pogledu uverljivosti.

Zanat uložen u ovaj film je na mnogo većem nivou od zamisli oko koje je baziran, a ciljevi cele produkcije su krajnje mutni. Pa ipak, koga zanima ovako nešto, kao fenomen ili tema, svakako treba da vidi.

* * / * * * *

Sunday, March 20, 2022

DEEP WATER

Stricto sensu, DEEP WATER je prvi erotski triler za Disney od nespeha filma COLOR OF NIGHT od pre skoro trideset godina, kada je Bruce Willis trebalo da dobije svoj BASIC INSTINCT i kapitalizuje popularnost žanra koji je Lyne uspostavio. Ipak, imajući u vidu da je Disney u međuvremenu kupio Miramax ne možemo reći da nisu imali erotski triler, i na ekranu i u stvanosti sa čovekom kao što je Weinstein.
U 2022. godini, DEEP WATER je izašao u periodu kada filmovi za odrasle (i to ne u smislu adult već grown up) dobijaju jako malo prostora u bioskopima i to mahom kao prestige pictures što Lyneov povratnički film definitivno nije. S druge strane, erotski aspekt ovog trilera je izveden taktično i nije nešto što se danas ne može prikazati na ekranu. DEEP WATER je daleko od nečega bombastičnog čime se recimo bavio Verhoeven.
Ipak, reklo bi se da je erotski triler izgubio potenciju (pun intended) kada je seks postao mnogo dostupniji u raznim mejnstrim formama, a poslednji ekser na koji se mogao okačiti u ostavi izumrlih žanrova ukucala mu je televizija koja se tim temama okrenula u svojoj Peak eri.
Lyne kao utemeljitelj žanra na početku devete decenije ipak pokazuje pre svega da i dalje ume da snimi film koji deluje kao delo nekog našeg savremenika. Njegovi najbliži saradnici bili su snimatelji, i obojica ključnih direktora fotografije su mu se umirovili, pa ipak i sa novim kolegom on pravi film koji istovremeno izgleda moderno ali nosi i nešto od atmosfere njegovih klasika iz osamdesetih.
Osnovna vrlina Lyneovog filma u odnosu na ranije ekranizacije jeste to što je priča jasna i mnogo bolje razumemo o čemu se radi i u njoj i među likovima, a opet ne ulazi se u neko diktiranje motiva publici sa jeftinijim kartama. Ni Lyne kao ni njegovi prethodnici doduše ne uspeva da sasvim razreši pitanje odnosa prema ubistvima, odnosno da li su ona tema filma ili su samo ilustracija odnosa, ali sam sklop događaja na kraju ipak odgovori i na to pitanje.
Ben Affleck je imao uspeha sa filmom GONE GIRL Davida Finchera po romanu Gillian Flynn u kom se osećalo da je nastao po nekim Lyneovim mustrama, ali očigledno je da DEEP WATER nije mogao da se nada takvoj sudbini jer ipak govori o mnogo pitomijim likovima i nema junaka koji je kriminalni genije i troši svoju zavidnu energiju na maltretiranje jednog pojedinca. Dakle, čak i u domenu sličnog savremenog filma, DEEP WATER je bio previše grown up.
Ipak, iako solidan film DEEP WATER je daleko od naslova kao što je recimo ELLE Paula Verhoevena, poslednjeg remek-dela ovog žanra. Ali isto tako možda bi van SAD imao nekog uspeha u bioskopima, kada se na tim tržištima popularnost američkog filma ne bi diktirala rezultatima američkog box-officea.
Zach Helm i Sam Levinson su kad je reč o pripovedanju uradili solidan posao. Razjasnili su sve što treba a nisu ušli u neku vulgarnu i detaljnu banalizaciju odnosa već su glavne junake i njihovu vezu učinili koliko-toliko ideativnim. Levinsonovog strukturalnog pečata u ovom scenariju nema ali na ekranu možemo videti Jacoba Elordija, glumca iz njegove serije EUPHORIA pa se može reći da je ostvario uticaj na dešavanja. Svakako da Levinson kao Gaspar Noe svoje generacije ima šta da donese ovoj vrsti žanrovskog dijaloga.
Lyne je veoma star reditelj koji je snimio moderan film. Ali sve oko DEEP WATERa, počev od zvezda koje su tokom snimanja na starinski način postale protagonisti tabloida, vuče na neka vremena koja su prošla jer današnjim bioskopima više vladaju IPjevi nego glumci.

* * * / * * * *

Saturday, March 19, 2022

THE HYPERIONS

THE HYPERIONS Jona McDonalda je pedantno izvedena parodija na superherojski film, koja se stilski oslanja na 60s superherojske serije poput BATMANa sa Adamom Westom, izvedena na niskom ali mudro utrošenom budžetu. 

Osnovna specifičnost ovog filma je činjenica da je izašao za Daily Wire, alt-right medijsku imperiju koja sada ima svoj streaming servis na kome produkciju i akvizicije radi harizmatični Dallas Sonnier o kom sam pisao u više navrata.

Ovo nije Sonnierova produkcija. I ako je suditi po dosadašnjim Daily Wire filmovima, imaju konzervativan outlook ali ne više od nečega što su tipične stare filmske konvencije. U određenom smislu Sonnierov koncept jeste politika izvedena kroz žanr, odnosno obnavljanje starih konzervativnih politika kroz žanrove koji evociraju tu vrstu atmosfere.

RUN HIDE FIGHT je bio DIE HARD derivat u srednjoj školi, SHUT IN je home invasion/ domestic violence film a THE HYPERIONS je stilizovani spoof. Šta je njegov žanrovski koncept koji nosi konzervativnu poruku? Hm, rekao bih ništa posebno, osim što ima jednu uobičajenu, ne-Woke, ne-ekstravagantnu priču o porodici u svom centru. Dakle, sad je već i to dovoljno da se film kvalifikuje za ovakve neke off distributerske koncepcije.

Cary Elwes je odličan u centralnoj roli mentora koja asocira koliko na X-MEN toliko na na DOOM PATROL, pre svega zbog opšteg žanrovskog okvira, a solidan je i ostatak glumačke ekipe.

Film je maštovit i kreativan ali nije naročito dinamičan, pa opet nije ništa sporiji od mnogih drugih indie superhero spoofova. Kao streaming service Daily Wire je sa ovim filmom sebi obezbedio jedan solidan B-naslov kakav bi se lako mogao naći i na Netflixu.

* * 1/2 / * * * *

Friday, March 18, 2022

PANAMA

Mark Neveldine je po svemu sudeći bio manje talentovani deo dueta koji je snimio CRANKove. Za razliku od Briana Taylora koji je nastavio ulaznom putanjom i snimio genijalnu seriju HAPPY po Grantu Morrisonu, Neveldine je stagnirao, snimio slab horor VATICAN TAPES a novi film PANAMA snimao je za četrnaest pandemijskih snimajućih dana u Portoriku.

Za razliku od drugih reditelja koji snimaju tzv. geezer teasere u Portoriku, Neveldine ima ozbiljnu reputaciju koja čini da sada u intervjuima on sebe pomalo pravda i "pere" za PANAMU kroz priču o broju snimajućih dana.

Ono što je u filmu PANAMA zaista loše, i to nedopustivo jeste dizajn zvuka i skor. I za to nema opravdanja jer to je posao koji se mogao dobro uraditi i tokom pandemije. Dizajn zvuka uvek i jeste bio ono po čemu se B-film razlikovao od blokbastera, ali odavno se taj šuplji zvuk B-produkcije izgubio i maltene bi neki Tarantino morao da ga evocira. Ovde nažalost ne dobijamo throwback zvuk već prosto loš, prazan zvučni zapis koji je opterećen užasnim skorom sačinjenim od stock numera.

Stock numere ne moraju nužno biti loše. Štaviše mogu biti i jako dobre, samo eto nisu krojene za delo u kom se koriste. Ovde su međutim uzete neke melodije koje možda i nisu stock ali tako zvuče i onda su potpuno pogrešno postavljene.

Umesto da ton pokrije neke deficite filma on ih u slučaju PANAME dodatno pojačava.

Cole Hauser igra plaćenika kog CIA šalje u Panamu 1989. da obavi neki dil sa nikaragvanskim Contrasima. Mel Gibson igra njegovog šefa i mentora koji ga dole šalje.

Cole Hauser igra glavnu ulogu, dok se Mel pojavljuje na ekranu na početku i na kraju, ali je njegov duh prisutan kroz voiceover sve vreme pa je protagonističniji u svesti gledalaca nego što je realno na ekranu.

Uspeh serije YELLOWSTONE učinio je Colea Hausera većom zvezdom nego što je ikada bio i uprkos tome što nikada nije ima snage da bude samostalni leading man, postao je jedan od onih glumaca koji može da odigra veći deo filma ili serije dok god ima neka veća zvezda da postavi ton. I ovde to radi Mel Gibson, njegov mentor koji mu je dao starring vehicle PAPARAZZI.

Neveldine se razlikuje od tipičnih DTV i geezer teaser reditelja po tome što nije priučeni kaskader već ima nešto iza sebe te je evidentan njegov pokušaj da bude domišljat i nekako podigne na viši nivo ovu akciju zbudženu za 14 dana. Neveldine ubacuje humorističke detalje, uvek ima neke golotinje kada nema šta drugo zanimljivo da se vidi u kadru, a Cole Hauser i Mel Gibson kad se pojavi su potpuno posvećeni zadatku.

Neveldineov trud, dve glavne zvezde i taj throwback element da se sve dešava u epohi - na kojoj se ne insistira mnogo ali je zanimljiv detalj, čine da PANAMA bude atipičan geezer teaser jer se svi u ekipi trude.

Dodavanje obnaženih žena sve gura kao teritoriji erotskog trilera devedesetih - premda ovo nije erotski triler - i ima jednu zdravu exploitation crtu.

Neveldine i Hauser nose celu stvar sa Melovom podrškom. Nisu imali mnogo repromaterijala ali su napravili film koji je pitak i zanimljiv, naročito kad se svi činioci imaju u vidu.

Kad je reč o Hauserovim mentorima, Gibsonu je ovo svakako pad s konja na magarca, ali Wingsu ovo nije ništa čudno, naprosto ovakav projekat bi smatrao svojim comebackom.

* * * / * * * *

BANDOLEROS

Enrique Urbizu snimio je film i seriju BANDOLEROS, i ja sam gledao filmsku, skoro dvoipočasovnu verziju koja je dvaput kraća od serije. Stoga seriju ne mogu da komentarišem, ali iz filma ne vidim da je ova serija o španskim odmetnicima iz 19. veka nešto mnogo bolja od ovog nefokusiranog, rasplinutog i ritmički nezanimljivog- da ne kažem dosadnog filma.

* 1/2 / * * * *

CRYPTOZOO

CRYPTOZOO Dasha Shawa je američki indie animirani film namenjen odraslima, i govori o grupi lovaca na čudna i veoma retka bića. Zaplet zvuči kao da bismo ga maltene mogli videti u mejnstrim filmu, ali animacija je na liniji američkog underground stripa, sa obiljem referenci iz slikarstva ali i karikaturalnom figuracijom i često grotesknim izgledom junaka. Nisam tipična ciljna grupa za ovakav film, ali verujem da je mnogo efektniji onima koji jesu.

* * 1/2 / * * * *

LES OLYMPIADES

LES OLYMPIADES Jacquesa Audiarda baziran je na prozi Adriana Tomine i nekoliko njegovih kratkih priča.

Da sam imao priliku da ga pogledam prošle godine, "na vreme", kada je izašao u Kanu svakako bi se našao na listi najboljih filmova godine, možda i na njenom samom vrhu. Audiard se odmiče od onoga čime se bavio najčešće a to su kriminalističke melodrame, u kojima varira doza krimića, ljubavne priče i ekscentričnosti.

Ovo je ljubavni film u tradicionalnom smislu te reči, smešten u okolnosti savremenog Pariza, emigrantskih zajednica, dejting aplikacija, neprestane potrage za uživanjem, gig-ekonomije, krize javnog sektora i svega onoga što čini ovaj trenutak.

Film govori o četiri junaka različitih polova, čiji se životi ljubavno i erotski ukrštaju, prepliću i razvijaju.

Audiard snima film crno-belo, sa samo jednom scenom u koloru, a pet lik u ovoj priči je sam Pariz kao prostor kojim se kreću ovi junaci, u kome žive i klizaju iz odnosa u odnos.

Audiardu scene strasti na filmu nisu strane, i ovde ih izvodi sa dozom spontanosti, humora i vatrenosti, tako lagano i komotno da se na kraju pomalo i zaboravi erotska dimenzija ovog filma koja itekako postoji. Ovo nije onaj klasični francuski art film u kom se dugo čeka da se desi neki seks i trpi dug filozovski razgovor. Ovde se seks dešava često ali se ni ne primeti jer je integrisan u priču i same odnos među junacima.

Audiard ima puno velkih filmova u svojoj karijeri, a ovaj spada među njih, iako je i on sam prošao nekako lagano kroz Kan, bez velikih nagrada, na putu da se nađe na listi najboljih učesnika koji nisu pobedili. Ipak, nemam nikakvu sumnju da će ovaj film itekako steći prestiž jer je neodoljiv.

* * * * / * * * *

EL PLANETA

Amelia Ulman snimila je kamernu niskobudžetnu komediju EL PLANETA koja svojim duhom evocira uspomenu na filmove Lene Dunham, a pošto je španski film i na Almodovara, mada više po miljeu, nego po stilu. 

Priča govori o majci i kćeri koje maltene crnotalasovski životare u post-recesionoj Španiji, baveći se sitnim prevarama i sanjajući o banalnim mas-medijskim zadovoljstima.

Film ne iskoračuje mnogo iz te "male" priče, ali je sav tako mali i kameran da mu to odgovara.

* * * / * * * *

tick, tick...BOOM!

Lin-Manuel Miranda je jedan od najznačajnijih autora mjuzikla našeg doba i pre nekoliko godina je žestoko stupio na prostor filma. Sada je snimio i svoj rediteljski debi u kom je napravio kombinaciju filmske biografije i ekranizacije autobiografskog mjuzikla prerano preminulog autora Jonathana Larsona koji ne najpoznatiji po komadu RENT koji je pre nekoliko godina  dobio i ekranizaciju.

TICK, TICK...BOOM! je ove sezone izašao među prestige naslove i našao se među raznim nominacijama. I ako gledamo iz tog aspekta, ta procena je skroz nerealna. Mjuzikli kao vrhovni žanr klasičnog Holivuda nikada nije zamro, uprkos padu interesovanja publike. Otud, studiji ih danas prave kao jednu muzejsku formu, drže ih u životu u toj niši prestige filmova.

TICK, TICK...BOOM! u pogledu teme svakako može da bude prestige picture. Jonathan Larson je bitna ličnost. Ali Mirandin rediteljski postupak nije dovoljno zreo, mada nije bez talenta. Garfieldova rola je efektna i urađena s mnogo truda ali nije to sad nešto za neka velika priznanja.

Miranda nije uspeo da napravi koherentan ključ stilizacije, film pokazuje mjuzikl kao izvedbu, ali i junaci u nekim scenama zapevaju, nekad u realističkim, nekad u oniričkim situacijama. Ima tu i estetike video spota. Rečju, ima svega, i film je prijatan za gledanje, ali po dometu, i veštini, prosto ne dobacuje do tog statusa koji je potreban da se nešto smatra prestige pictureom.

Međutim, da je ovaj film tretiran u skladu sa svojim dometom - odnosno kao jedan usputni projekat pravljen za repertoar bez pretenzija, mogao bi se smatrati mnogo većim uspehom. Podela nije za oskara ali Andrew Garfield, Alexandra Shipp i Vanessa Hudgens jesu dobri i voleo bih da ih gledam opet u mjuziklu no ovaj film nije na bilo kom nivou prekretnica njihovih karijera i života.

* * * / * * * *

SUPEREROI

Paola Đenovezea sam umeo da nazivam rediteljem za publiku koja se ne razume u film. Uprkos ogromnom uspehu "Potpunih stranaca" koji je imao svoje rimejkove na više jezika, i činjenici da je među retkim evropskim rediteljima koji imaju evidentan autoritet na blagajnama, u dosadašnjem opusu Đenoveze je mahom potpisivao estetski stagnantne filmove, bazirane na dobro skrojenim artificijelnim zapletima i masi dijaloga koji deluju mudrije nego što jesu, pozicionirajući se kao svojevrsni "Nolan za festivalsku publiku" jer na sličan način poput ovog Britanca uspeva da doda jednu glazuru prestiža nečemu što je u suštini bezvredno.


U novom filmu "Superheroji", međutim, Đenoveze ne samo da je domišljat u pogledu koncepta već na neki način nudi i svoj do sada najbolje zamišljen i izveden film.


"Superheroji" Paola Đenovezea


Koncept je jednostavan, imamo ljubavni par – ona je strip autorka, on je fizičar. Ona pravi strip o superherojima čija je supermoć sposobnost da se snalaze u ljubavnoj vezi, dok se on bavi mnogo apstraktnijim pa i fantastičarskim narativima kvantne fizike. Da li je Đenoveze svesno želeo da se uključi u polemiku sa Skorsezeom ili Kopolom ili ne – ali na kraju je napravio film koji deluje kao pokušaj da se izbori za mesto u bioskopima tako što će ljubavnu priču prikazati kao superherojsku.


Uprkos tome što su "Superheroji" u naslovu i što se film ponešto bavi miljeom strip-autora i izdavača, a naročito fanova – pa čak ima i scenu na konvenciji ljubitelja stripa – u sebi ne preuzima trope stripovske ekranizacije. Kao što ne preuzima ni naučni pristup romansi koji je recimo Mateo Hil sjajno iskoristio u filmu "Zakoni termodinamike".


Ovi motivi ipak provejavaju i umeju da začine jednu u suštini konvencionalnu, povremeno duhovitu ljubavnu priču, u kojoj Đenoveze konačno mnogo više i veštije koristi filmski jezik. Jedno od rešenja je komponovanje ranijih i drugih veza protagonista uporedo sa njihovom romansom, bez naglašavanja protoka vremena i kada se šta desilo koje u određenom smislu asocira na ideju multiverzuma.


Rešenje sa tim spojem osnovne ljubavne priče i onih okolnih ne dobaciju do remek-dela Žila Mimunija "Apartman" koji je krajem prošlog veka ozbiljno redefinisao formu ljubavnog filma kao takvog, i sasvim sigurno da Đenoveze u samom osnovu nema neku nekonvencionalnu ljubavnu priču, čak naprotiv, imaćemo niz podsećanja na mnoge klasike. Ali, u okolnostima kada u bioskopima tokom pandemije upravo jedini posao i mogu da naprave superherojski filmovi, "Superheroji" su dobar kontraprogram za one koji bi da gledaju jednostavnu melodramu.


U tom smislu, kada već Met Rivs želi da snima "Betmena" po uzoru na Bergmana, onda je Đenoveze solidan odgovor u kom se bergmanovska tema snima sa pitkošću blokbastera.

* * * / * * * *

Wednesday, March 16, 2022

NIGHT UNTO NIGHT

NIGHT UNTO NIGHT Dona Siegela je ekranizacija romana Philipa Wyliea koju je ovaj reditelj snimio za Warner Brothers u jednoj raskošnoj crno-beloj formi, sa Vivecom Lindfors koju je Warner Bros doveo iz Švedske da bude nova Greta Garbo ili Ingrid Bergman i svojim sporednjakom na plati Ronaldom Reaganom u glavnoj ulozi.


Viveca Lindfors je u vreme premijere ovog filma postati gospođa Siegel a Reagan će par decenija kasnije snimiti svoju poslednju rolu baš u Siegelovoj režiji, tako da bih rekao da su glavne zvezde ovog filma sam Siegel, Wyliejeva priča i fotografija J. Peverell Marleya koja ima u sebi nešto snažno grafičko a ima i funkciju jer je ovo priča u kojoj je sporedni lik slikar.


Reagan igra naučnika koji boluje od epilepsije i bliži se tragičnom ishodu bolesti. Lindfors igra duševno labilnu ženu koja ga zavoli i prihvata iako on tone u suicidalnost kako bolest odmiče.


Siegel i Marley to sve slikaju na najbolji mogući način, sa odličnim tracking shotovima i iznalaženjem načina kako da prikažu te promene svesti tokom napada bolesti glavnog junaka.


Film je čekao na premijeru dve godine i bio je promašaj. Lako mi je da zamislim da bi sa Cary Grantom i Ingrid Bergman bio klasik. 


* * * / * * * * 


Tuesday, March 15, 2022

THE BEGUILED

Don Siegel i Clint Eastwood su snimili zajedno i pojedinačno neka od dela u kojima je film ozbiljno zalazio na polje umetnosti. Ipak THE BEGUILED je jedini film u kom su njih dvojica zapravo snimili nešto što formalno koketira sa artom.

THE BEGUILED je ekranizacija romana Thomasa Cullinana, i govori o vojniku Unije koji ranjen skončava u jednom južnjačkom internatu za devojčice i postepeno postaje integralni deo svake žene u njemu, na svoj način, u skladu sa godinama i dosadašnjim iskustvom. Njegova borba za život i pokušaj da ga ne izruče vojnicima Konfederacije, pretvara se u borbu pristunih žena raznih uzrasta sa privlačnošću koju osećaju za njega i imamo grupu junaka izmučenih strašću, usamljenošću, ratom i izolacijom.

THE BEGUILED se razlikuje od Siegelovih tipičnih filmova jer nema jasno žanrovsko određenje. Ovde ima elemenata svega, i vesterna na nivou epohe, i dekonstrukcije vesterna odnosno anti-vesterna kroz fokus na naličje rata i na junakinje kakve retko imaju protagonisam, i južnjačka melodrama o strasti i horor film o požudi koja se otima kontroli. U Siegelovom duhu, svi junaci imaju manje-više poremećen moralni kompas, i ovo je film u kome ni sa jednim junakom "per se" ne možemo da "jašemo", ali svakog od njih razumemo i vezuju nas za priču.

Siegel je veliki majstor i u ovom filmu pokazuje kako može da postigne precizan i efektan izraz u filmu koji ima jednu žanrovski višeznačnu priču. Kada sam ga prvi put gledao, film me je čak i zbunjivao tenzijom koju je gradio iako je naizgled u materijalu nije toliko bilo, ali na novo gledanje, ta majstorija mi postaje jasnija.

Clint Eastwood je jedini istinski bitan muški lik, jedini drugi je pokojni brat vlasnice internata koji se javlja samo u pričama i blic-flešbekovima ali se njegova senka nadvija. Ipak, ženski ansambl je briljantan i dodatno pojačava efektnost Eastwoodove igre. Ovo je period kada Eastwood u svom opusu istražuje erotske teme, bilo u PLAY MISTY FOR ME ili BREEZY i na neki način, THE BEGUILED je deo toga. Uprkos tome što ni Don Siegel ni Clint Eastwood nisu u klasičnom smislu deo Novog Holivuda, ovaj film nosi upravo taj duh u svom spoju američkog žanra, još američkijeg miljea i evropskog senzilibiliteta u pristupu.

Samim tim nije čudno da je rimejk ovog filma odnosno novu ekranizaciju romana radila baš Coppolina kćer kao jedna od ikona indie filma jer ovo svakako nema mnogo veze sa klasičnim Holivudom, iako je njegov deo u kadrovskom pogledu.

Siegel nas je zadužio remek-delima i uzorima u raznim filmovima, i žanrovima, pa evo i u ovom.

* * * * / * * * *

Monday, March 14, 2022

THE ADAM PROJECT

Shawn Levy i Ryan Reynolds su se posle FREE GUY ponovo okupili na filmu THE ADAM PROJECT za Netflix i to je bio znak da su njih dvojica formirali pakt na duže staze. Nažalost, posle FREE GUY koji je imao sjajan humor i dizajn, izuzetne likove, dinamičan izraz u više pogleda, i bio svež uprkos tome što se bavi bajatim stvarima po definiciji, THE ADAM PROJECT je jedan tipičan pandemijski film snimljen za Netflix, izuzetno površan, zbrzan, sa malo detalja, bez puno glumaca i statista u kadru, pokrenut da ide od plot pointa do plot pointa bez mnogo supstance između.

Scenario je generic high concept film. I high concept je sjajan. Mali dečak, geek i loser, sreće sebe iz budućnosti kada je hunky pilot i njih dvojica se upuštaju u avanturu koja uključuje putovanje kroz vreme, borbu dobra protiv zla, rešavanje porodičnih trauma i sl.

Svi pričaju kako je ovo Amblin našeg vremena. I Levy je radio REAL STEEL za Amblin, a radio je i STRANGER THINGS koja je žestoko pod uticajem Amblina. Ali, ovo nije Amblin, nažalost. Naprosto odnosi su previše površni, i akcija je suviše generic iako korektna da bi se poredila sa nečim što su radili Spielberg, Zemeckis, Donner ili Dante.

U tom pogledu, filmu pored produkcione i pripovedačke produbljenosti, nedostaje i mašta. Deluje površno i deluje zbrzano. U svemu tome Ryan Reynolds vodi šou, klinac koji ga igra kao malog je odličan, Zoe Saldana i Mark Ruffalo su standardno jaka mesta u postavi i sve to vrca od harizme, i svakako je bolje od RED NOTICE u kom ta pandemijska zbrzanost zaista odnosi na danak. Ovo je ipak film, ali ne onoliko dobar koliko bi morao biti ako pretenduje da bude Netflixov tentpole.

Neko s lakom rukom bi ukalkulisao okolnosti i složio se da je Reynolds majstor koji i ovome daje klasu pa sa popustom mu dao * * *. Neko bi pak bio brutalan i rekao da je ovo daleko od proklamovanih Amblin ciljeva i dao mu * *. Ja ostajem negde na sredini sa * * 1/2.

Saturday, March 12, 2022

ZBORNICA

Hrvatski film je u poslednjih nekoliko sezona imao raznovrsne naslove smeštene u školski milje. Kretali su se u rasponu od društvenokritičkog i crnohumornog trilera o talačkoj krizi u osnovnoj školi „Dodatna nastava“ Ivana Gorana Viteza, do priče o katoličkom internatu „Glas“ Ognjena Sviličića. „Zbornica“ Sonje Tarokić na novi način pokušava da doprinese pokušajima da se kroz „male priče“ iz školskog života ispriča „šira priča“ o društvu, po čemu je jugoslovenski film poznat – pre svega na primeru remek-dela Gorana Markovića „Majstori majstori“.


Sonja Tarokić pokušava da ponudi nešto novo, ali se zapravo oslanja na tradicije stare pedeset i više godina jer se okreće dramskoj ali i vizuelnoj i zvučnoj polifoniji Roberta Altmana i njegove kanonske faze. Ovo je film čije razne priče grade mozaik jedne šire slike i nijedna od njih nije obavezna da se rasplete u oko dva sata trajanja ovog filma.



Njegovi junaci govore jedni preko drugih i samo pedagoginja Anamarija kao predstavnik kolektiva i đak Lovro kao problematično dete imaju izvesni protagonizam. Isto tako kao osnovna priča nameće se istraga svojeglavog i vidno paranoičnog nastavnika istorije, i ističe se u odnosu na druge podzaplete. Ovakva autorska odluka sasvim sigurno može ostaviti pojedine gledaoce nezadovoljnim naročito ako su se vezali za neki od mikrozapleta koji se u filmu postave a onda se ne razreše.


Nastava istorije kao naučne oblasti koja je posle raspada SFRJ učinila prošlost nepredvidivijom od budućnosti, veoma je osetljiva sama po sebi. Hrvatska politika ima bitne istoričare na svom čelu počev od Franje Tuđmana pa do danas, na poziciji koje kod nas obično imaju pravnici i psihijatri, i priče o prošlosti su u njihovom društvu i danas veoma dominantne.


Otud, autorka je dosta diskretno tretirala ovog profesora, ostavljajući mnoge aspekte njegove problematičnosti nedorečenim, ali nudeći slutnju da on nije samo loš već i potencijalno opasan predavač.


Stoga, Zbornica je film o mnogim stvarima sa nizom lokalno mentalitetskih, ali i opšte psiholoških detalja koji ga čine pitkim i relevantnim gledaocu. Glumačka podela je izvanredna, počev od glavne glumice Marine Redžepović u ulozi Anemarije do Stojana Matavulja koji ovde pokazuje da je mnogo više od „dežurnog Dalmatinca“ u hrvatskim telenovelama i da u pravom projektu može biti izuzetan karakterni glumac.


Altmanove filmove karakterisala je tzv. „višekanalna dramaturgija“ odnosno kreiranje odnosa iz drame kroz pomeranja akcenta sa jednog na drugi zvučni kanal u zavisnosti od toga koji likovi u toj polifoniji imaju protagonizam.


Film zaslužuje pohvale za to kako je tonski oblikovan ali se do kraja ne razume rediteljkina odluka da se osloni isključivo na arhivsku muziku, i to ritmični folklor čija znakovitost je ili do te mere vulgarna – odnosno cilja da ovim sitnim pričama da primese večnih i nerešivih mentalitetskih kontradikcija ili je čisto formalna – da se kroz udarce ritam sekcije intenzivira zvučna slika i film.


Nije nužno da svaki element filma nosi neko značenje ali ovako prejak akcenat kao što su Lade sa svojim numerama sasvim sigurno ne može služiti za to se usput još nešto čuje sem dijaloga. Naravno, nisam dovoljno upoznat sa hrvatskim folklorom te je moguće da ove numere imaju neku specifičnu simboliku u domenu muzičkog obrazovanja ali kako god bilo, to nije doprlo do mene kao – uslovno rečeno – stranog gledaoca.


Zbornica je na Festu nagrađena za najbolji debi. Ovu nagradu treba shvatiti veoma ozbiljno ako imamo u vidu da su regionalne kinematografije tradicionalno oslonjene na debitante i da sa njima imaju više uspeha nego sa rediteljima koji imaju kontinuitet.


Uprkos tome što Zbornica nema ubitačnost Markovićevih Majstora i što na neki način više deluje kao film koji je prijatno gledalačko iskustvo pre nego tema za neki ozbiljan razgovor posle projekcije, nema nikakve sumnje da je ovo uspeo i nesvakidašnji pokušaj primenjivanja jedne muzejske poetike na savremenu temu, i da suštinske vrednosti odnose prevagu nad formalnim nedostacima.

* * * / * * * *

COUNT THE HOURS

COUNT THE HOURS Dona Siegela je efikasna mešavina sudske drame i detektivskog filma, urađena u B-kapacitetima, na bazi scenarija koji nije izrazito inteligentan, ali je zato u Siegelovoj interpretaciji vrlo efikasno izveden i samim ne uspeva da nas iritira svojim problemima. Nažalost, milje je previše B a film nije žanrovski čist pa ne trpi to i likovi nisu dovoljno upečatljivi da Siegel izvuče iz svega ovoga nešto vrednije. U VERDICTu je svakako postigao mnogo više nego ovog puta.

* * 1/2 / * * * *

Friday, March 11, 2022

AMERICAN JIHAD

AMERICAN JIHAD Alison Ellwood je dokumentarni film nastao u produkciji Petera Berga koji se bavi temom radikalizacije Amerikanaca za učešče u islamističkim aktivnostima uključujući i terorističke akcije Al Kaide i funkcionisanje ISISa. Film pokazuje veoma zanimljiv spoj neprihvaćenih muslimana i doseljenika u Ameriku, sa Amerikancima koji su hriščani ali sa margine te prolaze proces konverzije u Islam i pokreću se.

Asortiman životnih sudbina koje film prikazuje je raznovrstan, a raznovrsne su i akcije koje su sprovodili protagonisti ovog filma, kao i razvoj njihovih životnih priča.

Alison Ellwood ne pravi neke spektakularne rediteljske intervencije ali ima vrhunski materijal i jako relevantne sagovornike tako da u spoju sa ovako uzbudljivom temom nema prostora za velike greške. Koga sve ovo zanima, svakako mora obratiti pažnju i na AMERICAN JIHAD je nudi zaokruženu sliku ali i materijal za dalje samostalno istraživanje.

* * * / * * * *

VORTEX

Gaspar Noe je bio otkriće Festa ali je našu prestonicu posetio kao gost Festivala autorskog filma. Nadalje su ovi festivali pratili njegov opus na smenu, i ostali su mu odani kako je on postepeno tonuo u manirizam pa na kraju i potpunu dekadenciju.


Sigurno da ima dosta reditelja čiji su filmovi imali više gledalaca od Noeovih, ali malo koji među njima je imao veći procenat sadašnjih i budućih reditelja među njima. Slavljen kao „reditelj kog reditelji“ cene, Noe je izgradio opus baziran na neobično estetizovanim prikazima ekstremnog ispoljavanja erosa i tanatosa, i nažalost vremenom je to postalo samo sebi svrha i gubilo je slojevitost koju je imalo na početku.



Reditelji koji su stasavali gledajući Noea su uporedo izlazili i na scenu i neki od njih kao što je recimo Sem Levinson sa serijom "Euforija" danas više podsećaju na Noeove najbolje dane od njega samog.


Na ovogodišnjem Festu prikazan je film "Vorteks" u kom Gaspar Noe pravi veliki zaokret u pogledu stila i odabira teme. Telo je i dalje u centru pažnje ali ovaj film se bavi parom staraca koje počinje da razdvaja demencija dok im tela ipak koliko-toliko funckionišu. U određenom smislu, Noe ovde nudi svoje viđenje umiranja u stanju biološke dotrajalosti kojim se bavio u Haneke u filmu Ljubav.


Dakle, nema više seksa i nasilja na način kao pre. Zli jezici bi rekli da Noe na kraju šeste decenije ima nove preokupacije. Ali, u tome ga negira takođe česti učesnik Festa Pol Ferhufen koji je u filmu "Benedeta" prikazanom na prošlogodišnjem Festivalu autorskog filma, iako u devetoj deceniji i dalje raspoložen da se pozabavi pitanjem „đavola u telu“, kako je glasio naziv jednog od programa Festa, početkom ovog veka.


Možda bi bilo bolje da su "Benedeta" i "Vorteks" zamenili mesta jer je Ferhufenov izvanredni film izrazito klasicistički u postupku, a kontroverzan u temi, dok je Noe agresivan i radikalan u postupku a pitom u temi.


Noe se koristi raznim vizuelnim tehnikama, prevashodno „split-skrinom“ da bi pokazao razdvojenost, različite svetove u kojima se nalaze dve osobe koje žive zajedno. Ovaj postupak je posle duže vremena u njegovom opusu znakovit i nije isključivo akrobatski zadatak za redovnog snimatelja Benoa Debiea.


Dario Arđento igra glavnu ulogu. On je nastupio na ovogodišnjem Festu i kao reditelj i kao glumac, i dok mu je rediteljski film "Crne naočare" poprilično senilan, Noe u svojoj režiji iz Arđenta izvlači jednu mnogo potresniju u snažniju sliku. On u ovom filmu igra već starog, zanemoćalog čoveka, lik piše o povezanosti sna i filma, što je bitna tema Arđentovih oniričkih horora moji su često definisani kao „mračna snoviđenja“, i umire postepeno i neupečatljivo za razliku od svih onih brzih i bolnih smrti koje su obeležile njegov opus. Uprkos tome što svoju životnu fazu, Arđento nije uspeo da artikuliše kao autor gde i dalje pokušava da se vrati nečemu što je radio pre, kao Noeov glumac uspeva da se mnogo bolje snađe i reflektuje životni gubitak – odlazak životne saputnice Darije Nikolodi koja je preminula pre dve godine.


Kopču s ranijim Noeovim radom predstavlja lik sina, elegičnog bivšeg narkomana sklonog recidivu koji povremeno posećuje roditelje, ali odavno nije u stanju da dopre do njih niti da im pomogne bilo kojim metodom rešavanja problema kojim on trenutno vlada. I u ovom filmu to je maltene sve od ranijeg Noea.


Za razliku od ranijih Noeovih filmova koji su umeli da se iscrpljuju u atrakciji i uprkos svojoj ekstremnosti bili nesputano „bioskopski“, Vorteks ima mnogo više galerijski pristup. Film je kontemplativan, hteli to gledaoci ili ne, a Noe se u pogledu trajanja takođe ne obazire mnogo na udobnost publike i potencijale priče u čisto narativnom pogledu.


Ako imamo u vidu temu, način obrade i radikalnost vizuelnog postupka gde se raslojavanje jednog zajedničkog života izražava kroz skoro neprekidno korišćenje „split-skrina“, ovo je film koji zahteva strpljivog gledaoca, i svojevrsni povratak Noea relevantnoj kinematografiji, iako je on ovog puta podrazumevao veliko udaljavanje od onoga po čemu je prepoznatljiv.

* * / * * * *

MR JONES

MR JONES Karla Muellera je horor film koji želi da bude strašan na bazi jednog utiska apstraktne, bizarne, pa i apsurdne pretnje, ali u suštinski rezultat je zamršen a tupav film o fetišizovanim delima navine umetnosti koja u sebi nose opasnu ritualnu dimenziju.


Uprkos veoma predanoj igri Jona Fostera kome izuzetno pomaže Sarah Jones, ova mešavina postupaka i raznih ideja koje ostaju nerazrađene, rezultira zanimljivim ali skroz promašenim ekscesom.


* * / * * * *


Sunday, March 6, 2022

MRAK

Dušan Milić je prvi srpski reditelj od samoproglašene nezavisnosti Kosova koji se poduhvatio ove teme u filmu koji pored realističke ima i žanrovsku dimenziju. BALKANSKA MEĐA je u suštini bila ruski propagandni film, napravljen kako bi se njihovo sramotno ponašanje pre NATO agresije, za vreme i posle nje, nekako zamaskiralo jednom fikcijom u kojoj se fantazira ona očekivana intervencija Rusije.

ENKLAVA Gorana Radovanovića je bila uvod u njegovu sadašnju kosovsku fazu, umnogome statusno neutralna, pokazujući neizlečive etničke tenzije i neodrživu poziciju Srba u izolovanim enklavama. MRAK Dušana Milića se umnogome nadovezuje na ENKLAVU i toj usamljenosti i etničkoj tenziji daje svojevrsnu žanrovsku formu. U izvesnom smislu, po samom zapletu ovaj film evocira A QUIET PLACE Johna Krasinskog, mada na kraju nema puno njegovih elemenata u sebi jer se više bavi teskobom i stravom nego suspenseom u klasičnom smislu.

Međutim, da, Dušan Milić žanrifikuje teskobu života srpskog naroda u izolovanim enklavama i u estetizovanom ključu prikazuje njihovu egzistenciju u kojoj se komšije sele jedni po jedni, unutar porodica i domova vlada užasna napetost i nerazumevanje oko osnovnog pitanja - zašto tu ostati a surova priroda i nadjačanost u odnosu sa većinskim narodom stvara i tenziju te vrste.

U MRAKu se taj pritisak spoljnog sveta a po svoj prilici komšija Albanaca, iako film to nikada eksplicitno ne pokazuje, iskazuje kroz noćne napade na kuću tokom koje im se krade stoka, ruši ograda i sl.

Da li su ti napadi stvarnost ili implozija svesti ljudi pod pritiskom, Milić ostavlja kao pitanje, tako da film nikada ne odlazi u jeftinu propagandu o stradanju jednih od drugih, ali svakako pokazuje egzistencijalnu stravu postojanja na tom prostoru ako ne pripadaš albanskoj većini.

Ono što je moj osnovni problem u ovom filmu, a on se može tumačiti višeslojno, i kao zanatski, i kao idejni, pa i kao žanrovski - jeste što u njemu nema nimalo radosti života. Ta pat-pozicija u kojoj se nalaze junaci je neprekidna, tenzija među njima je nepodnošljiva a i to malo nekih iskri živosti film boji dozom pesimizma. Ne smetaju meni filmovi bez nade ili ispunjeni pesimizmom, ali bez tih životih podsticaja junaci ipak postaju nejasni publici i teški za identifikaciju.

Milić je snimio film koji je u svom pristupu jasan i dosledan, u samoj svojoj suštini je art house ali ima perspektivu i na žanrovskim festivalima ako se autor bude odlučio za to, dok će našoj publici ponuditi jednu živopisnu sliku situacije koja je poznata ali ovom prilikom izvedena drugim sredstvima.

* * * / * * * *

Thursday, March 3, 2022

COVER

Legendarni Bill Duke je sredinom dvehiljaditih, malo manje od dve decenije posle svojih najvećih uspeha ušao u fazu koketiranja sa filmovima namenjenim vernicima u SAD. Već dvadesetak godina odvijaju se pokušaji da se ta publika mobiliše filmovima raznih žanrova i mnogi filmovi su uspevali da naprave solidnu zaradu sa malim budžetima te je to privuklo pažnju i mejdžor studija. Najveći uspeh naravno ostaje THE PASSION OF THE CHRIST koji je dosegao status najgledanijeg i najprofitablinijeg filma sa R-rejtingom.


Duke je snimio tri filma namenjena hrišćanskoj publici u fazi za koju nije do kraja jasno da li je iznuđena ili namerna. Jedan je porodična komedija, jedan polemička drama a COVER je krimić i svakako je najneobičniji od sva tri.


Aunjanue Ellis koja je sada u centru pažnje zbog glavne ženske uloge u filmu KING RICHARD igra mladu majku i suprugu, inače vernicu koja je osumnjičena za ubistvo. Tokom ispitivanja ona nam predstavlja svoju istinu koja je na bizaran način campy.


Naime, zaplet COVERa se tiče miljea žena koje muževi varaju sa drugim muškarcima. Uprkos tome što u filmu postoji lik simpatičkog geja koji nudi i comic relief i melodramski eksces, film deluje možda ne direktno homofobno, ali svakako lišeno sluha za takve teme - naročito za standarde 2007. godine.


Bill Duke očigledno nije bio pravi čovek za ovaj materijal. Film je izveden solidno, i kako je on i producirao, ne deluje da je ne projektu bio puki egzekutor. Scenarista je Aaron Rahsaan Thomas koji je radio na brojnim serijama, među kojima su meni najdraže FRIDAY NIGHT LIGHTS i SOUTHLAND a kasnije je kreirao i reboot S.W.A.T.a. Snimatelj je Francis Kenny, čovek koji u svom opusu ima razne naslove, među kojima i NEW JACK CITY.


Konačno, glavnu ulogu igra Aunjanue Ellis koja je odranije bila veoma cenjena glumica. Međutim, ton filma, zaplet, način glumačke igre, sve to je poprilično promašeno. Međutim, prilično solidna egzekucija koja COVER čini filmom koji lako možemo zamisliti na malom ekranu, sprečava da se ti campy elementi akumuliraju u nešto što bi ovom filmu dalo perspektivu u trash bizarre cult krugu.


Film je naprosto bezveze. Jednim delom verovatno i zbog toga što iako nije pun antigej sentimenta iz verskih razloga, ipak jeste na sve svoje postojeće elemente preopterećen elementima američkog crkvenog filma koji ovoj temi nisu primereni. Samim tim ne može da sklizne ni u pravcu CRUISINGa. 

* 1/2 / * * * *