FOR THE EMPEROR

Pogledao sam HWANGJEREUL WHAZEO Sang Jun Parka poznat još i kao FOR THE EMPEROR. Reč je o dinamičnoj ali pretrpanoj, konfuznoj i klišetiziranoj gangsterskoj melodrami o drugorazredniom bejzbol igraču koji počinje da radi za kriminalce a zatim kreće njegov uspon u hijerarhiji podzemlja. Odnosi među likovima su krajnje predvidivi ali su isto tako i nerazrađeni, kao da je Sang Jun Park očekivao da će publika sebe u potpunosti lišiti vezivanja za likove iz ovog filma i da će u njima prepoznati omiljene likove iz prethodnih, boljih filmova i pomisliti da je FOR THE EMPEROR jedan od tih klasika. Nažalost, to prepoznavanje se desilo i FOR THE EMPEROR ne uspeva da izvuče korist za sebe iz neprestanog ponavljanja ranijih obrazaca. Rečju, jedini način da ovakav derivativan film profunkcioniše bio bi da se radi sa punim ubeđenjem a ono je kod Sang Jun Parka izostalo.

Tehnička realizacija je na uobičajenom solidnom južnokorejskom nivou ali FOR THE EMPEROR ne nudi neke naročite domete ni u pogledu akcije niti drugih segmenata gangsterskog života.

* 1/2 / * * * *

BOMBAŠI

Reprizirao sam BOMBAŠE Predraga Golubovića, jedan od najzanimljivijih partizankih filmova u istoriji tog podžanra. Golubovićev film je poznat po naslovu - BOMBAŠI su bili tzv. "ručna atriljerija" NOV i dosta često su pominjani, a danas kadar iz ovog filma egzistira u jednoj potpuno tendencioznoj i pogrešnoj formi, smešten kao ilustracija stripovske infantilizacije NOB u filmu CINEMA KOMUNISTO Mile Turajlić. Kadar o kome je reč je peckinpahovski slowmotion u kome se Đoko i Kovač, odnosno Bara i Smoki, dobacuju bombama kao žongleri a onda ih bacaju na okupatorski bunker. Ovaj kadar sumira i razigranost i smisao za humor i estetizaciju rara unutar ovog filma i samo neko ko je zalutao u bioskop može da ga iskoristi za ilustraciju "gluposti" partizanskog filma.

BOMBAŠI su u određenom smislu dekonstrukcija partizanskog filma. Formalno, reč je o prilično regularnom, svedenom, partizanskom akcijašu na liniji Hajrudina Krvavca, međutim odnosi među likovima su puni humora kao u buddy vesternima ili policijskim filmovima. Đoko i Kovač su spadala ali i heroji-bombaši, i jednaku energiju ulažu u osmišljavanje raznih psina i napade na neprijatelje.

Međutim, ono što je interesantno jeste strukturalna, produkciona pa i žanrovska paralela koja se može povući između BOMBAŠA i MALOG BUDA. Naime, i BOMBAŠI su nastali prvo kao kratki film koji potom produžen u celovečernji. Završnica BOMBAŠA u kojoj vladaju humor i suptilni suspense, ali ne i akcija, zapavo je bila Golubovićev kratki film. Potom je na osnovu karaktera i postavke razrađeno prvih sat vremena. Kao neko ko je imao iskustva sa takvim zahvatom mogu reći da je Golubović to uradio na uspešan način (i vrlo sličan kao u MALOM BUDU). Naime, uspeo je da dobro analizira ritam kratkog filma i detalje vezane za karaktere i njihove osobine i da ih razigra u uvodnom delu. BOMBAŠI mogu biti korišćeni kao odlična pokazna vežba kako se koncipira film koji će se snimati u iznuđenim etapama ili bazirati na "proširivanju" uspešnog kratkog filma.

BOMBAŠI su zbog svog ikonoklastičnog pristupa NOBu ušli na "mala vrata" ali danas u kinematografiji u kojoj su "mala vrata" redovan modus operandi, ovakav film treba da bude redovan deo filmskog programa kako za studente režije tako i za studente dramaturgije.

Golubović je inače bio vrlo zanimljiv reditelj partizanskog filma a kad je reč o scenarističkom radu, rekao bih da je on možda i najznačajniji scenarista partizanskog filma i to upravo u njegovoj repertoarskoj formi. Golubović je potpisao scenarije za neke od najnapetijih i ikonoklastičnih partizanskih filmova. Njega možemo smatrati svojevrsnim Leoneom partizanskog filma.

BOMBAŠI imaju nekoliko antologijskih komičnih set-pieceova - od scene u bolnici koja kulminira scenom operacije bez anestezije, preko susreta sa majstorom koji pijukom popravlja prugu pa sve do celog finala u vozu.

Golubović u vizuelnom smislu fino vodi film, linijom između konvencionalnog repertoarskog partizanskog filma i suptilnih art house intervencija. Art detalji su prisutni u montaži a ceo postupak vrhuni onim opisanim kadrom.

Jedini element film koja je upadljivo zastareo jeste detalj koji je u vreme premijere bio nov i avangardan a to je moderna kantautorska pesma Borisa Bizetića što je u tradiciji špagetivesrna i Golubović je slično postupio i u CRVENOM UDARU.

BOMBAŠI su odličan jugoslovenski film i bitan naslov partizanskog filma. Međutim, ovaj film ima naročit značaj danas pošto je nastao u okolnostima u kojima se danas češće radi nego onda - glumci su dostupni, neka minimalna sredstva takođe ali pojedini pogledi na film moraju da se probijaju težim putem.

* * * 1/2 / * * * *

PRESUDA

Pogledao sam PRESUDU Trajčeta Popova, vrlo zanimljiv makedonski partizanski film sa Žarkom Radićem u glavnoj ulozi. Da nema određenih nesigurnosti u montažnoj postavci filma i ređanju vremenskih tokova koje autor želi da prikaže, ovaj film bi se lako mogao smatrati klasikom žanra.

Glavni junak je borac Mitko Angelov koji tokom jedne bitke biva odsečen od svoje jedinice i napušta položaj. Kasda se vrati, biva osuđen na smrt kao dezerter. Komesar preinačuje tu odluku u naredbu da se Mitko bori goloruk u sledećoj bici i sebi kroz borbu obezbedi oružje što ovaj i učini. Međutim, uprkos tome što je u sledećoj borbi bio pravi heroj, kao jedini preživeli ponovo budi sumnju u jedinici. Opet ga pritvaraju, a na sve to se pojavljuje komandant koji ga je osudio i pita zašto presuda nije izvršena.

PRESUDA je film koji se nadovezuje na više tradicija partizanskog filma. S jedne strane, reč je o filmu o hrabrom i preduzimljivom borcu sa obiljem akcionih scena ali sa druge strane reč je o filmu koji preispituje revolucionarnu pravdu, odnosno njenu "krutost" u pojedinim situacijama. PRESUDA nema fatalizam filma DALEKO JE SUNCE i nekih drugih radova na tu temu, čak bih rekao da je ovaj film mnogo bliži dinamičnom "akcionom" partizanskom filmu, uostalom i Mitko Angelov je takav junak u šarmantnoj interpretaciji Žarka Radića, ali ta "mračna" linija partijske osude je inkorporirana u tu formu.

Za razliku od dekonstrukcije partizanskog narativa kroz postavljanje pitanja revolucionarne pravde, odanosti partiji, ideji, sumnji u eventualnu izdaju i sl. koja je obično imala ishodište u nadovezivanju na egzistencijalističku tradiciju, sukob između Mitka Angelova i starešina više liči na tradicionalni sukob glavnog junaka i nadređenih u hoivudskom filmu, s tim što je ovde ulog junakov život.

Tako i hepiend u kome Mitko biva osuđen na smrt ali jedinica aklamativno odbija da izvrši kaznu, deluje kao reafirmacija uticaja "baze" na "vrhušku", odnosno da solidarnost na terenu može uticati na promene odluka sa vrha.

Popovljev izraz je vibrantan. On nije velemajstor bioskopske akcije ali scene borbe su zadovoljavajuće, a s druge strane vrlo dobro koristi živopisne makedonske lokacije i iz svakog ambijenta izvlači masimalnu sugestivnost. Po produkcionom nivou, PRESUDA spada u "srednju" ligu jugoslovenskog filma toga doba, ali to je ukupno uzev vrlo visok nivo.

Scenario Jova Kamberskog je dinamičan, sa dosta preokreta. Mnogo je zanimljiviji kada prikazuje Mitka Angelova nego pat-poziciju u kojoj su se našli njegovi nadređeni jer u tim scenama kroz dijalog poklušava da dođe do nekakvih "zaključaka" koji ovom filmu nisu potrebni.

Radić je odličan u glavnoj ulozi i prava je šteta što on nije bio kontinuirano aktivan kao leading man jugoslovenske kinematografije.

* * 1/2 / * * * *

MERCY

MERCY Petera Cronwella je jedan od onih filmova koji imaju puno problema ali postoji ravan u kojoj mogu imati izuzetno leu funkciju. Ova adaptacija Kingove kratke priče GRAMMA je nepretenciozan spielbergovsko-kingovski horor za decu. Naravno, teško je da će baš mala deca gledati ovaj film ali kod osnovnoškolske dece ovo može biti intersantan gateway drug pre nego što se navuku na nešto jače.

Osnovni adut Cornwellovog filma su pre svega glumci. Dečak Chandler Riggs je sjajan u glavnoj ulozi a Mark Duplass fino kanališe lik vitalnog i snažno traumatizovanog rođaka, u jednom mejnstrim ključu.

Glumci čine da se publika veže za ovaj dosta dinamičan vid izlaganja priče u kome ima i lavkraftovskih pojava, i imaginarnih prijatelja i prodaje duše i jump scareova i preokreta i izdaja, i svega što treba. Nijedan od ovih elemenata nije produbljen sa punim ubeđenjem ali mi je taj nepretenciozan ton ovog filma u spoju sa trajanjem od 78 minuta zapravo prijao.

Čini mi se da je Cornwell mudro prepoznao da ovo nije film za neke veće umetničke ambicije i onda se latio efikasne i pitke egzekucije poznatih figura. Na kraju je snimio možda i bolji film od mnogih koji su krenuli sa velikom pretenzijom a na kraju pružilči mučne rezultate, da ne kažem "gorke plodove".

Blumhouse i McG kao koproducent su ovog puta snimili film koji tretira horor kao omladinsku zabavu, i na sve se nisu obratili fanovima već neiiciranima. Meni je krajnji rezultat bio zabavniji od mnogih izvikanih naslova poput CONJURING koji su završili u bioskopu za razliku od ovog.

* * * / * * * *

FURY

Kada se kaže da je film FURY Davida Ayera pokidao, onda se to mora razumeti i u bukvalnom i u prenesenom značenju. U prenesenom značenju, to označava zanimljiv iskorak u odnosu na estetiku ratnog filma, naročito kad je reč o Drugom svetskom ratu. U bukvalnom smislu zato što je FURY takav udar na čula u najboljem smislu da se može smatrati odličnim primerom heavy metal filmmakinga sa kojim Ayer koketira od svojih najranijih filmova. Ipak, FURY je njegov "diplomski" film. Kao što se navodno u Kekinu grupu ulazilo maturom u formi ubistva, tako je i Ayer sa ovim filmom ušao u prvu ligu reditelja, iako je puno nagoveštavao u STREET KINGSima, SABOTAGEu i drugim radovima.

FURY kida na svim nivoima, od likova koji su u tvrdom mačio fazonu, neki od početka a neki pri kraju filma, preko prikaza rata koji je svirep, sadistički čak i kad se sagledava iz vizure ratnika, u kome pohod ima varvarske dimenzije čak i kada je oslobodilački. U određenom smislu, FURY se može posmatrati kao primena estetike filmova o vijetnamskom ratu na filmove o Drugom svetskom, i to je crossover koji je u raznim varijantama već rađen, mada je vrhunska postmoderna tog tipa postignuta kod Dragojevića u LEPIM SELIMA koji je na temu rata u Bosni ukrstio tradicije jugoslovenskog partizanskog filma i američkog o Vijetnamu. Međutim, ono što se pored vijetnamskog sindroma može prepoznati jeste odjek istočnoevropskog ratnog filma o izgubljenosti likova u ratu, dostizanju civilizacijske nulte tačke, naslovima kakve su snimali Elem Klimov ali i Saša Petrović i Žika Pavlović. Ne čudi da je direktor fotografije na ovom filmu bio Rus koji je svoje fotografske početke i imao u Rusiji.

Brad Pitt je u centru ovog filma, i odiše energijom ratnika koji motiviše ljude u svojoj okolini, a finu kontru tome daju scene kada ostane sam i prolazi kroz slomove te neprobojne "persone". Ostali junaci su njegov golobradi učenik i muškarci koji se svako na svoj način nose sa traumom rata. Glumačka podela je izvanredna. Ali Pitt je u centru i ovo je njegov film iako njegov lik nije onoliko dominantan po minutaži kako bi se očekivalo.

Film govori o jednom danu u životu posade tenka FURY i u tom potgledu je strukturalno vrlo zanimljiv. U određenom smislu FURY je svojevrsni odgovor na SAVING PRIVATE RYAN po svojoj specifičnoj strukturi u kojoj jedna misija, jedna mala priča sumira rat. Za razliku od Spielbergovog filma, ovde nema žrtve Toma Hanksa da bi Matt Damon mogao da se školuje iako ima drugih testosteronskih elemenata muške melodrame.

U pogledu akcije, nema ni scene impozantne kao iskrcavanje u Normandiji ali to ne znači da nema neverovatnih akcionih scena tenkovske i pešadijske borbe sa krvoprolićem kakvo do sada nije viđeno. Ayer prikazuje rat u svoj njegovoj gadosti i sadizmu. Kadriranje je vrlo precizno, sa ambijentima koji su naturalistički postavljeni ali potom i estetizovani kroz pastelni kolorit prelaska iz zime u proleće. Nema one nervozne kamere iz SABOTAGE ali ako bi se FURY mogao smatrati klasicistički postavljenim onda je to opet bliže sovjetskom nego holivudskom klasicizmu u pogledu prikaza akcije. Borbe su dinamične, sa dosta neočekivanih detalja, dok su dijaloške scene dosta bazirane na zanimljivim promenama ritma, intenzivnih dijaloga i ćutanja, atmosfera koje govore i više od reči, ali bez odlaska u art-house peterivanje, iako je u podeli i jedna od vedeta rumunskog kanskog talasa.

Heavy metal ugođaju pune sugestivnosti doprinosti muzika Stevena Pricea koja bi u manje intenzivnom filmu mogla delovati preagresivno i stilski neuklopljeno ali ovde nalazi svoje mesto doprinosi opštem efektu ratnog delirijuma.

Ipak, "najsovjetskiji" element filma zapravo je fokus na malu grupu likova bez pokušaja da se prikažu okolni događaji izvan onoga što je njihova neposredna percepcija. Film dosledno prikazuje rat iz vizure jedne tenkovske posade. Naravno, kao i u većini dobrih filmova, mala priča veliku priču i to sve ima adekvatan efekat.

* * * 1/2 / * * * *

A MOST WANTED MAN

Pogledao sam A MOST WANTED MAN Antona Corbijna, novu ekranizaciju Johna le Carrea koja je nastala pod njegovim producentskim patronatom. Za le Carrea se može reći da spada među retke pisce špijunskog romana koji se čita u celom svetu a čiji se stil i zapleti mogu smatrati hermetičnim. Slično je i sa filmovima snimljenim po le Carreovim romanima. Tradicionalno su privlačili ozbiljne reditelje i rezultirala zanimljivim a retko kada i pitkim filmovima.

A MOST WANTED MAN Antona Corbijna je ekranizacija poznog le Carreovog romana a ovu fazu piščevog rada karakteriše veća okrenutost iznošenju strava nego složenim karakterizacijama i zapletima. Otud za A MOST WANTED MAN možemo reći da je jedna od "najjednostavnijih" le carreovih ekranizacija još od TAILOR OF PANAMA. Doduše, roman govori o svetu posle 11. septembra gde se "globalna šahovska tabla" promenila u globalnu partiju "Ne ljuti se čoveče" i jasna je neravnopravnost između takmaca. Scenario Andrewa Bovella (jednog od adaptatora Gibsonovog EDGE OF DARKNESS) je solidan ali ne uspeva da nadgradi one segmente le Carreovog rukopisa koji nisu razrađeni u knjizi. Ipak, ukupno uev, Bovell solidno dočarava duh romana.

Film se dešava u Hamburgu i Corbijn se odlično pokazao u pogledu fetišizovanja ovog korozivnog grada. Glumci su takođe odlični i Philip Seymour Hoffman i Rachel McAdams i Robin Wright. Nažalost, Corbijnovo poigravanje akcentima junaka u kome je engleski "lingua ranca" filma s tim što Nemci govore među sobom sa tvrdim akcentom, nije dalo željejne rezultate. Meni nije remetilo dramu ali mogu da zamislim publiku koja će se uhvatiti baš za to kao glavnu primedbu.

Kao i većina le Carreovih ekranizacija i A MOST WANTED MAN je klinički i hladan. To ga svakako čini pre svega zanimljivim za ljubitelje i poznavaoce žanra odnosno fanove ljudi koji su umešani u ovaj film.

* * * / * * * *

A LINE IN THE SAND

Pogledao sam A LINE IN THE SAND Jamesa hawesa, ekranizaciju Geralda Seymoura snimljenu za britansku televiziju 2001. godine. Zbog teme, premijera je odložena u vreme 11. septembram i puštena je 2004. godine.

Teško je reći šta je to u Seymourovoj priči bilo tako provokativno 11. septembra. A LINE IN THE SAND govori o britanskom trgovačkom putniku koji je prodavao aparate Iranu za koje se ispostavilo da su služili u iranskom nuklearnom programu. Kada MI-6 locira i uhapsi, on im postaje saradnik i na osnovu njegovih informacija Amerikanci i Izraelci sprovode diverziju u Iranu. Iranci shvataju da je on izvor informacija i šalju svog ubicu, prigodno nazvanog Nakovanj, da ga likvidira.

U ovom TV filmu, Seymour ponajviše citira samoga sebe i A LINE IN THE SAND je iznad svega nova verzija THE GLORY BOYSa samo bez odlične glumačke ekipe, vešte režije i uverljivih likova. A LINE IN THE SAND pati od ornamentalističkog prikazivanja Iranaca koji istovremeno prave atomsku bombu, mogu da nađu i ubiju čoveka preko pola sveta ali sede brkati i bradati u ritama dok to sve planiraju.

A LINE IN THE SAND je stoga pre svega loša kopija THE GLORY BOYSa što je još tužnije jer stiže od istog autora.

Rekao bih da je razlog za tako dugo odlaganje premijere ipak bio to što A LINE IN THE SAND nije baš uspeo TV rad. Iako se ne radi o TV filmu koji treba potisnuti, Seymour je imao i znatno bolja televizijska izdanja.

BIG DRIVER

Tokom sedamdesetih, televizijskim filmom u domenu trilera i fantastike suvereno je vladao Richard Matheson. U novoj adaptaciji priče Stephena Kinga BIG DRIVER, njegov sin Richard Christian Matheson preuzima štafetu i koncipiora vrlo tvrdo, jednostavno i efektno ostvarenje. BIG DRIVER kreće kao još jedna Kingova priča o piscima kojima počinje da se dešava zaplet ili opšte uzev žanr vlastitog romana. Međutim, onda sve preraste u rape and revenge fantaziju sa Mariom Bello u kojoj se ona pretvara u backwoods verziju Sandre Bullock iz GRAVITYja a BIG DRIVER poprima obrise filma o borbi za opstanak.

Prekaljeni Mikael Salomon zna sve kako treba da vodi ovu Lifetime produkciju, rediteljski postupak je sveden i direktan. Ipak, ono što je glavno jeste Maria Bello čija je interpretacija u samom centru ovog TV filma. Maria Bello i dramaturškom smislu postaje ključna tačka ne samo glumačkog i dramaturškog izraza i kako je ona postala punktum ove "slike" tako je cela stvar otišla korak iznad rutinskih TV produkcija.

Što je najvažnije, interpretacija Marie Bello pomaže i da se pređe preko nekih goofy kingovština u scenariju i da film sačuva svoj integritet a da zarobi nešto Kingove žanrovske infantilnosti.

Matheson je u ovom konkretnom slučaju uspeo da savlada Kingov materijal sa mnoštvom motiva kroz fokus na lik a Salomon je nastavio tom linijom u režiji. BIG DRIVER se lako mogao rasplinuti u farsu. U ovoj adaptaciji je međutim svoj humor očuvao u okvirima onoga što diktira radnja.

AUTOMATA

Pogledao sam novi film Gabe Ibaneza AUTOMATA. Ibanezov HIERRO nije bio bez nedostataka ali mi se dopao, imao je vrlo upecatljivu atmosferu kojom je nadoknadjivao sporadicnu nedorecenost price. AUTOMARA je Euro SF, koprodukciono zavijen u `globalizovanu` americku formu, svojevrsna evropska varijacija na I. ROBOT sa Banderasom umesto Smitha.

AUTOMATA je ponovo kao i HIERRO jaca u pogledu atmosfere nego zapleta. Film u jednom trenutku vise nema sta da kaze, a i to sto govori ne spada u prvu ligu `zakljucaka o sukobima robota i ljudi`. Ipak, ukupan ugodjaj u spoju sa evropskim korenima filma, cini da AUTOMATA ostane vrlo simpatican nasov.

Banderasov lik je niskobudezetna euro varijacija na Smithovog junaka iz I, ROBOT. Kad kazem niskobudzetna pod tim mislim da umesto Smithovog visokooktanskog sarma kojim unosi `ljudski faktor` u vrlo kompleksan tehnotriler prepun masinerije, Banderas kanalise chandlerovski zamor i na planu glumacke igre i kad je rec o kostimu i opstoj runiranosti tela. Dylan McDermott je neprepoznatljiv kao korumpirani detektiv a Melani Grifith ima zanimljivu rolu koja je delimicno referenca na njen angazman u filmu CHERRY 2000. Od zvucnih imena, najmanje pruza Robert Forster, samo profesionalno kanalise lik zabrinutog detektiva-mentora.

Ibanezov film u preispitivanju ljudskosti u masinama ne dobacuje do svedske serije AKTA MANNISKOR a u pogledu socijalne kritike i visceralnosti ne dobacuje do Neilla Blomkampa. Medjutim, vrlo je prijata kao blago arghaizirani, atmosfericni SF triler sa stripovskim tonovima.

Ibanez se dobro sluzi CGI efektima i dobro ih spaja u postapokalipticnim ambijentima koji su pojedinim situacijama cak i retro.

Nadam se da ce Ibanezov sledeci film biti kompletniji posto su HIERRO i AUTOMATA pokazali da je vrlo vest u najznacajnijim aspektima rediteljskog izraza.

* * 1/2 / * * * *

THE PURGE: ANARCHY

Pogledao sam THE PURGE: ANARCHY Jamesa DeMonacam bitno unapređenje u odnosu na prvi film. DeMonaco, scenarista prvog dela, sada se izborio i ta mesto reditelja i snimio je dijametralno suprotan film. Dok je prvi bio tipičan Blumhouse high conept sa grupom ljudi zarobljenih u kući tokom dvanaest sati dopuštenog kršenja svih zakona, junaci su sada na ulicama.

Isto tako, high concept je i dalje prisutan ali u potpuno drugoj formi. Naime, ovog puta koncept je rediteljski i ogleda se u tome da se DeMonaco nadovezuje na Hillov WARRIORS i Carpenterove ESCAPE FROM NEW YORK i ASSAULT ON PRECINCT 13 (čiji rimejk je i pisao za Richeta) i kombinuje poteru opustelim ulicama sa visokoestetizovanom progoniteljima i otvorenim socijalnim komentarom koji je kao i kod Carpentera, na nivou dečačke poezije, istovremeno znači sve i ne znači ništa, ali u najpozitivnijem smislu ove definicije.

ANARCHY je energično postavljen sa živošću B-filma u kome se nova pozicija kamere više ceni nego novi dubl. Frank Grillo je solidan kao DeMonacova zamena za Kurta Russella a ostatak podele je izrazito kompetentan.

Oslanjanje na 80s uzore omogućuje DeMonacu da se izdigne iznad niskog budžeta i da sporadično neuverljivu scenografiju u eksterijeru transformiše iz omaške u estetski stav.

ANARCHY je film čija recepcija umnogome zavisi od sklonosti ka tradicijama autorskog exploitiaiona osamdesetih. Tim pre je original imao sve predispozicije da bude bolji ali nije.

* * * / * * * *

YOUNG ONES

Pogledao sam YOUNG ONES Jeffa Paltrowa, postapokaliptični vestern koji pokušava da pođe iz nekakvih THE ROAD/ MAD MAX korena a završi kao THERE WILL BE BLOOD. Nažalost, na tom putu Paltrow ne dostiže ni žanrovske ni art house uzore i rezultat je ako ne loš am ono prilično tanak film koji se drži prilično očigledne hamletovske formule ali njenu arhetipsku snagu voše osećaju autori nego gledaoci.

Tri glavna glumca nose po jednu sekciju ili poglavlje filma - Michael Shannon, Nocholas Hoult i alumnus iz THE ROAD Kodi Smit-McPhee. Sva trojica su zanimljivi ali bih rekao da Kodi najviše uspeva da kapitalizuje svoj lik. Nasuprot njih je Elle Fanning koja je minimalno angažovana i uglavnom se trudi da bude lepa i tužna, u čemu uspeva, ali mi znamo da ona može mnogo više.

Jeff Paltrow nudi neka zanimljiva rediteljska rešenja a u pogledu dizajna, YOUNG ONES nudi ponešto stripovskog ugođaja ali ti fini detalji nisu dovoljni da u potpunosti pokrenu ovaj film.

YOUNG ONES je slab nezavisni film, hibrid exploitationa i indie estetike koji je imao dobru prilku da donese nešto novo u američki film iznuren ekranizacihjama vanfilmskog IPa i sequelima, naročito jer dolazi iz plodne ničije zemlje između B-filma i indie-scene.

Nažalost, Paltrow ne nudi ništa više sem mogućnosti da prepoznamo neke dobre pokušaje.

* * / * * * *

TEMPUS FUGIT

Pogledao sam TEMPUS FUGIT Enrica Folcha, niskobudžetni španski TV film o putovanu kroz vreme koji je uspeo da preraste mali ekran i na kraju završi i na festivalima. TEMPUS FUGIT se bavi motivom putovanja kroz vreme u okolnostima gde su ulozi vezani pre svega za romantični ishod, ali sat otkucava i celom svetu koji je na ivici globalnog konflikta čiju eskalaciju može sprečiti samo naizgled "nevažni mali čovek".

Kad je reč o spoju romcoma i putovanja kroz vreme, TEMPUS FUGIT nema šta da traži pored klasika kao što je ABOUT TIME, međutim u svojoj posebnoj - evropskoj i niskobudžtnoj ligi lako zauzima vrlo visoko mesto.

Zanimljivo je da Folch nije kasnije izgradio filmsku karijeru već je ostao na televiziji uprkos internacionalnom eksponiranju filma TEMPUS FUGIT. Po ovom filmu je delovalo da bi mogao da pruži još više.

U španskim okvirima, TEMPUS FUGIT je opšte uzev uza CRONOCRIMENES Nacha Vigalonda a u internacionalnim iza ABOUT TIME i HAPPY ACCIDENTS, međutim svakako da treba da ga vide ne samo oni koje zanima niskobudžetni žanrovski film već i oni koje zanima način kako da prošvercuju žanrovsku materiju u jednoj vrlo pitkoj mejnstrim formi.

* * * / * * * *

STRETCH

Pogledao sam STRETCH Joe Carnahana, film koji je ovaj nekada perspektivni reditelj snimio za kuću Blumhouse. Carnahan je u poslednje vreme praktično preseljen na telčeviziju a STRETCH je završio kao Blumhouseov DTV rad. Doduše, nije Carnahan prvi reditelj sa "bioskopskom" reputacijom koji je radeći za Blumhouse završio na DTV. Recimo, Joe Johnstoin, specijalista za visokobudžetne bioskopske filmove otišao je na DTV, dakle ovo ne mora da čudi.

Međutim, Johnston je pokušao da snimi "uobičajeni" Blumhouse rad, sa high conceptom, malim budžetom i par lokacija dočim je Carnahan snimio film koji više liči na hrpu Miramaxovih post-tarantinovskih radova iz druge polovine devedesetih. Dakle, reč je o naizgled burnoj priči smeštenoj u jednu noć a zapravo niski skečeva koji misle da su bezobrazni a uglavnom su samo bezveze, retorikom koja impotentno imitira Tarantina i Ellroya i grotesknim detaljima koji su deplasirani još od radova Alexa Coxa, plus u njima nema nimalo punka.

Patrick Wilson i Jessica Alba su zajedno sa filmom saterani na DTV. Wilson čini sve što je u njegovoj moći da pretvori ovaj pseudo-tarantinovski košmar u svoj COLLATERAL ali mu to ne uspeva.

Ray Liotta i David Hasselhoff igraju sami sebe ali te cameo pojave su više jadne nego smešne.

Chris Pine, Ed Helms i James Badge Dale u epizodnim ulogama svedoče o tome da je Carnahan želeo da za Blumhouse snimi novi SMOKIN ACES. Nažalost, čini se da za sada reditelji bioskopskog kalibra nisu u stanju da naprave filmove sa kojima će Blumhouse napraviti karakterističan rezultat što je vrlo zanimliv paradoks.

Dok se Johnston držao ortodoksne Blumhouse linije, Carnahan zapravo i nije ali mu to opet nije pomoglo.

* 1/2 / * * * *

THE EQUALIZER

Pogledao sam THE EQUALIZER Antoine Fuque. Nažalost, posle odličnog SAFE HOUSE, Denzel Washington ponavlja istu formulu ali rezultati su slabiji od 2 GUNS koji je bio već na garnici ali nije otišao ispod nivoa. THE EQUALIZER ima hajpovaniji scenario od 2 GUNS i Fuqua ima kudikamo sigurniju ruku od Kormakura, ali na kraju rezultat je ipak podnošljiv isključivo zahvaljujući Denzelu. Antoine Fuqua je u jednom trenutku ispao iz prve olige i očigledno to je ostavilo posledice na njega - Denzel odavno nije imao ovako konfuzno i mlako režiran vehicle.

Scenario Richarda Wenka (16 BLOCKS, VAMP) baziran na seriji iz osamdesetih, stekao je kultni status u toku razvoja projekta, ali na ekranu nema ništa naročito da se vidi. THE EQUALIZER je nijansu pretenciozniji derivat TAKENa, predug, sa neutemeljenom pretenzijom i hrpom krajnje neinventivnih plot pointa.

Pored TAKENa, u izvesnoj meri se kao referenca može uzeti i Michael Mann ali Fuqua sve gura u pravcu totalne stupidnosti.

Denzel Washington izdiže ovaj materijal ali mu opasno nedostaje materijal za igru. Ja nisam neki purista koji smatra da posle prelaska karakternih glumaca u akcijaše oni moraju pod obavezno da donose svoj A-game ali Denzel se ovde očigledno trudi a materijal mu izmiče.

Deluje apsurdno da se THE EQUALIZER toliko profiliše kao početak franšize, a sam po sebi je produžetak jednog filma od pre dve godine.

Jedini koji od ovog projekta ima koristi je Fuqua koji je na ovaj način izvučen iz Avi Lernerovog brloga. Denzel nažalost sada treba da misli o nekom novom smeru. daleko od toga da se ne radujem njegovom novom akcijašu na liniji SFAE HOUSE ali voleo bih kada bi nečim razbio ovu stagnaciju.

* * 1/2 / * * * *

THE SALVATION

Pogledao sam THE SALVATION Kristiana Levringa, vstern koji su napisali Levring i ključni savremeni danski scenarista Anders Thomas Jensen. Levringov film je u izvesnom pogledu osavremenjena varijacija na ZLATNU PAĆKU Lole Đukića, da dve bitne razlike - Levringov film nije komedija već tradicionalni vestern sa motivom osvete odnosno Levring nema šta da kaže o spoju svog nacionalnog identiteta sa vesternom kao Lola Đukić.

Levringovi junaci su Skandinavci u Americi (koje igraju Danac Mads Mikkelsen i Šveđanin Mikael Perbrandt) inače ratni vterani koji uzimaju pravdu u svoj ruke kada tipska odmetnička banda koja teroriše tipsku vestern varošicu ubije porodicu jednog od njih.

U All-Star podeli su i Eva Green i Eric Cantona i Jonathan Pryce a Jeffrey Dean Morgan kanališe mlađeg Powers Bootha u ulozi vođe bande. Nažalost, Levring se kreće tankom granicom između klasičnog vesterna i nešto nasilnijeg eastwoodovskog vetsrena nastalog pod uticajem spaghetti iskustva.

Rezultat je nažalost sveden na reprodukciju starih tekovina žanra, bez naročitog žara ili svežih rešenja. U krajnjoj liniji, na kraju čak ni to što su junaci Skandinavci nema bitniju ulogu - čak nema ni jezičke barijere - tipa da se u nekoj sceni oni dogovaraju a ostali ih ne razumeju.

Jensen i Levring dakle nisu pružili apsolutno ništa novo i jedino vredno pažnje je to što oni koji koji vole ortodoksni vestern imaju novu priliku da vide stare poteze realizovane u 2014. godini.

THE SALVATION je prikazan u Kanu što pokazuje perverznu snagu kurioziteta. Očigledno je dovoljno sakupiti nekoliko poznatih glumaca, poticati iz jake kinematografije i imati jak koncept na papiru kako bi se došlo do Kana. THE SALVATION je potpuna suprotnost snazi i svežini THE HOMESMANa Tommy Lee Jonesa.

* * / * * * *

THIS IS WHERE I LEAVE YOU

Shawn Levy je snimio REAL STEEL, jedan od najboljih holivudskih filmova protekle decenije i tim ostvarenjem je kod mene stekao veliki kredit i dokazao da ume da napravi i visokooktanski popcorn film i da proizvede arhetipsku emociju. Otud je ekranizacija romana Jonathana Troppera, po scenariju samog pisca i sa All-Star podelom delovala obećavajuće, naročito za mene jer se na jednom mestu našlo dosta mojih favorita - Jason Bateman, Connie Britton i Adam Driver.

Nažalost, rezultat je daleko ispod zbira unetih elemenata. THIS IS WHERE I LEAVE YOU je stupidna, šablonizirana dramedija koja ne funkcioniše ni na jednom nivou izuzev što je Levy realizuje u visokom tempu. Brzina izlaganja rezultira time da film zbilja nikada nije dosadan ali vrlo isto tako sve prelomne scene pored toga što su kliše deluju i kao da su realizovane bez ubeđenja.

THIS IS WHERE I LEAVE YOU je film za koji je, ruku na srce, i nejasno kako je pa mogao biti dobar sa ovlolikim brojem klišea po minutu ali možda je neki strpljiviji reditelj možda mogao da izvuče nekakvu emociju da je eventualno spustio tempo. Rizik bi doduše bio da film bude podjednako glup i još dosadan pride.

Tropperov roman nisam čitao ali ako imamo u vidu da ga je sam adaptirao nema nekog naročitog razloga za samilost. Ako pisac misli da je ovo esencija njegovog romana onda nije reč o remek-delu koje zaslužuje bitno bolju realizaciju.

REAL STEEL je pokazao da Levy može mnogo više od onoga što pokazuje u ostatku karijere. Nažalost, THIS IS WHERE I LEAVE YOU nije film sa kojim je napravio očekivani iskorak u teritoriju kojom je vladao Mike Nichols.

* 1/2 / * * * *

GONE GIRL

Pogledao sam GONE GIRL Davida Finchera, ekranizaciju romana Gillian Flynn. Za razliku od prethodnih par filmova, ovaj film nije lišen kratkotrajnih napada vitalnosti, ali Fincherov rukopis je i dalje primarno "mrtva priroda". Štaviše, rekao bih da Fincher sada već zasigurno duže "nije Fincher" kog smo onomad zavoleli nego što je bio "Fincher" iz kanonske faze (ALIEN 3 - FIGHT CLUB). GONE GIRL u svojim fazama kada oživi više liči na sjajne crne komedije Danny De Vita i samo služi kao podsetnik koliko je Danny bitan reditelj.

Međutim, to što Fincher nije Fincher zapravo nije njegova najpogrešnija odluka. Najpogrešnije je to što se on pretvorio u holivudskog Mijača - reditelja koji više nema obzir prema publici ili kvalitetima materijala koji obdelava. GONE GIRL naprosto ne može da izdrži dvoipočasovnu ekranizaciju, naročito se ne može pretvoriti u "uvijenu" studiju muško-ženskih odnosa. Prosto, to je jedan sladak konfekcijski krimić i kao takav je trebalo da ostane u formi stominutnog filma.

Ben Affleck ima iskustva sa lošim imidžom u javnosti i kanališe ga dobro kroz lik sa sličnim nevoljama. Pike je izvanredna kao hitchcockovska a zapravo depalmijanska ili verhoevenovska plavuša, međutim u ovom filmu naprosto nijedna odluka nije doneta do kraja. Affleck i Pike igraju dobro ali film neprestano ima zadršku u odnosu na vlastiti razvoj.

GONE GIRL je ona vrsta kopileta koje proizvode ambiciozni reditelja kada se spoje sa populističkim žanrovskim predloškom, upmarket schlock za one koji ne bi da kusaju pravu stvar a art za one koji za bolje ne znaju. Dakle, uspeh je zagarantovan. Ali, isto tako, kad se podvuče crta ispašće da je Fincher od silnog "autorstva" proveo poslednjih pet godina ekranizujući bestseler-krimiće, praveći nepšto na ničijoj zemlji između slikovnice i filma.

* * / * * * *

HORNS

Pogledao sam HORNS Alexandre Aje, adaptaciju romana Joe Hilla. Ovaj roman spada u dark fantasy žanr ili kako bi se to kod nas reklo - žanr "krvave bajke", pa je takav i film. Nažalost, da bi film bio bilo šta, pa i bajka, za početak mora biti iluzija što HORNS definitivno nije. Naime, HORNS nikako ne uspeva da se poveže sa gledaocem i Aja ne uspeva da dobro prevede naravoučenija bajkovitih aspekata romana i pripadajuću simboliku na filmski jezik..

Daniel Radcliffe u glavnoj ulozi svakako da ne pomaže opštem utisku filma. Naprosto, jedno što Radcliffe donosi jeste želja da HORNS ne bude rutinski Dimension projekat a tako ga vidi i Aja, stavljajući akcenat na bajkovitost i znakovito licemerje malog mesta a ne na tamu.

Sa ogromnim oslanjanjem na fleš-bekove, Ajin film zapravo nikada ne počne iz sve snage već se sve vreme zagreva za radnu temperaturu koju nikada ne dostigne. Ako tome dodamo i trajanje od skoro dva sata, HORNS nije baš nežan za gledanje.

Stephen King je bio majstor prikaza američkih varošica i HORNS želi da smesti i sina na tu scenu. Nažalost, ta atmosfera malog grada kod Aje spada u jedan od najslabijih prikaza "americane" još od Laugierovog skandaloznog THE TALL MAN.

HORNS je inače sa Ajom i Radcliffeom u centru imao zbilja slabe kapacitete za dobro prikazivanje "americane". Otud ni slab rezultat nije izostao. Ono što čini film delimično prihvatljivim jeste odstupanje od Dimensionovih matrica i pokušaj da se u ovoj produkciji napravi neki iskorak. Šteta što do njega nije u potpunosti došlo.

* * / * * * *

OPEN WINDOWS

Pogledao sam OPEN WINDOWS Nacha Vigalonda. U ovom filmu postoje dva elementa koja volim do tačke da sam krajnje nepouzdan - to su Nacho Vigalondo i Sasha Grey i mnogo toga što ne volim, kao što je ceo taj ostinski fanovski seting koji je ranije bio cool ali je sada postao punokrvni odgovor na uravnilovku evropskih festivala.

OPEN WINDOWS je film koji je istovremeno arty u pristupu i mainstream po ugođaju koji želi da postigne i mislim da u oba segmenta uspeva u dovoljnoj meri. Naime, arty pristup je dovoljno intrigantan za ljubitelje žanra ali nije radikalan a ugođaj je dovoljan za casual publiku ali ne i za fanove. Dakle, fanovi će biti zaintrigirani a "obična" publika ispunjena.

OPEN WINDOWS je nastavak Nachove poetike toh "perifernog pogleda" na SF i horor miteme. Vigalondo je majstor za pronalaženje off-ugla i pričanje žanrovske priče iz njega i ovde je taj off-ugao dat u formi "filma u jednom kadru". S tim što taj kadar pokazuje ekran laptopa na kome se smenjuju found footage snimci. Vigalondo po mnogo čemu radi kao De Palma novog doba, uzzima hitchcockovske premise - u ovom slučaju REAR WINDOW i THE ROPE i radi ih na nov način, s tim što je De Palma koristio kulturalne i estetske specifičnosti svoje epohe sa akcentom na film a Vigalondo stavlja akcenart na tehnologiju pa i onda kada je ona kanalisana kroz filmski uticaj preko found footagea. Recimo, found footage je kulturalni i tehnološki uticaj novog doba na film - ta opšta opsesija da se sve beleži plus opšta dostupnost kamera i mogućnost plasiranja snimaka, dobila je svoju filmsku manifestaciju.

Izvori found footagea kojima se Vigalondo služi nude depalmijansku raskoš a tako na kraju biva vođena i priča - ako bih poredio - ovo je Vigalondov RAISING CAIN.

Ono što Vigalondo nikada ne postiže jeste taj organski suspense koji nudi De Palma u svojim "striptizima smrti" ali događaji su dovoljno dinamični i intrigantni da drže pažnju.

Iako Vigalondo ne mari mnogo za opštu logiku celine, ipak je prilično racionalan u tome kako postavlja stvari na nivou set-piecea i otud delimično proističe hladnoća koju OPEN WINDOWS na kraju postiže kod ljubitelja žanra. Naprosto, De Palma je uvek bio iracionalan i na mikro-noviu i na nivou celine.

Ono što je važno jeste da Vigalondo u svom trećem celovečernjem filmu, i prvom na engleskom jeziku, nije reciklirao stare ideje a sačuvao je svoju poetiku, da je namignuo fanovskoj sceni koja da je podržavala a da joj nije podišao i da je napravio jedan eksperiment koji je mnogo uspeliji nego što izgleda.

Ako bih u jednoj rečenici morao da sumiram ono gde se krije problem to je odluka da se čistom "rediteljskom filmu" u pojedinim momentima previše prilazilo "scenaristički".

* * * / * * * *

A WALK AMONG THE TOMBSTONES

Pogledao sam A WALK AMONG THE TOMBSTONES Scotta Franka, ekranizacioju odličnog romana Lawrencea Blocka, oko kog me je svojevremeno inicirao Ratko Radunović. Prvobitno je ovu ekranizaciju trebalo da radi Joe Carnahan sa Harrisonom Fordom da bi na kraju sve snimio Scott Frank sa Liamom Neesonom.

Scott Frank je u svakom smislu velikan neo noira još od njegovih početaka a peakovao je adaptirajući Elmorea Leonarda za kuću Dannyja De Vita. Sada je za ovu kuću ekranizovao Blocka. Nažalost, imamo mnogo razloga da žalimo za Carnahanovom verzijom.

Nisam siguran da bi Harrison Ford bio bolji Matt Scudder od Liama Neesona ali Irac u ovom filmu igra Scuddera kao posmrtni ostatak Bryana Millsa iz TAKENa. I uopšte, senka TAKENa stalno bdi na TOMBSTONESima. Naime, Frank snima film o slomljenom, ciničnom, meta-detektivu ali on je mala maca u odnosu na hladnokrvnost, inteligenciju i brutalnost Bryana Millsa. Kada se tome doda heavyhanded druagsrtvo Scuddera sa malim crnim tinejdžerom i opšti utisak kako je ovo samo "karika" jednog većeg serijala, sve liči na lapidarni TAKEN- derivat (kakve Neeson besomučno pravi) nego na moćan standalone kakav se od Franka očekuje.

Carnahan je pak nedostajao jer je Frankovo odsustvo dara za filmsko pripovedanje kroz slike u ovom filmu alarmantno. Film je režiran tipično scenaristički sa većim akcentom na pojmovima nego na pokretnim slikama. Frank se trudi da usiljeno pripoveda kroz slike ali veći fokus stavlja na narativnu funkciju radnji i detalja nego na njihov tok. Odavno nisam gledao film sa neupečatljivijim glumcima, nezanimljivijim lokacijama i kostimima. Isto važi i za naraciju. Ovaj film teško drži pažnju i nikada ne ščepa gledaoca u pogledu priče. Frank se služi raznim tehnikama ali ne uspeva da postigne onaj osnovni efekat, a to je da zainteresuje gledaoca šta ća se sledeće desiti.

Ovaj film je toliko utišan i zatupljen u svakom smislu da čak ne uspeva ni da iziritira dovoljno. Tim pre i osrednji uspeh na blagajnama ide u prilog tome. Ovo je na kraju ispao osrednji konfekcijski Neeson umesto da bude Frankova ekranizacija Blockovog romana.

Rečju, iako on sam misli drugačije - Block još uvek nema sreće sa ekranizacijama.

* * / * * * *

WHAT IF

Pogledao sam WHAT IF, romantičnu komediju Michaela Dowsea, još jedan pokušaj Daniela Radcliffea da se reinventuje posle Harry Pottera i ne postane Michael J. Fox. Nažalost, njegova putanja sve više liči na Elijaha Wooda, počeo je kao dete-glumac, overio veliku franšizu u onda nestao u indie-opskurnosti. Doduše, Wood se odlučio za žanrovsku indie opskurnost dočim Radcliffe tera inde opšte prakse, premda obojica su u poslednjih par godina propušteni korz šake Alexandera Aje...

U WHAT IFu, Nanađnin Michael Dowse kombinuje britanski mejnstrim i američki indie romcom u kom Radcliffe igra novu verziju Hugh Granta a Zoe Kazan igra Zoe Kazan. Na nivou podele deluje kao da bi supporting glumci Adam Driver o Mackenzie Davis bila bolja opcija za glavne uloge iako se ne može reći da su scene stealeri iz prostog razloga što su im likovi krajnje klišetizirani.

Radcliffe naprosto nije ni Hugh Grant, nije ni Domhnall Gleeson v.d. Hugh Granta a scenario nije ni približno dobar kao klasici Richarda Curtisa koji mogu glumca učiniti romcom zvezdom.

Da je Radcliffe u ovom filmu imao jači materijal onda bismo došli do tačke da je on jedina slaba tačka, i on bi to evidentnim trudom možda i prevazišao. Uprkos Dowseovoj veštini da šarenilom stvori utisak da gledamo nešto bolje nego što jeste, krajnji rezultat je film koji su samo zvezde mogle dići na viši novi. U ovom fiklmu ih je bilo, samo na pogrešnim mestima.

WHAT IF je upotreblji romcom, ali ne ono što tvrdi da jeste.

* * 1/2 / * * * *