FOR THE EMPEROR

Pogledao sam HWANGJEREUL WHAZEO Sang Jun Parka poznat još i kao FOR THE EMPEROR. Reč je o dinamičnoj ali pretrpanoj, konfuznoj i klišetiziranoj gangsterskoj melodrami o drugorazredniom bejzbol igraču koji počinje da radi za kriminalce a zatim kreće njegov uspon u hijerarhiji podzemlja. Odnosi među likovima su krajnje predvidivi ali su isto tako i nerazrađeni, kao da je Sang Jun Park očekivao da će publika sebe u potpunosti lišiti vezivanja za likove iz ovog filma i da će u njima prepoznati omiljene likove iz prethodnih, boljih filmova i pomisliti da je FOR THE EMPEROR jedan od tih klasika. Nažalost, to prepoznavanje se desilo i FOR THE EMPEROR ne uspeva da izvuče korist za sebe iz neprestanog ponavljanja ranijih obrazaca. Rečju, jedini način da ovakav derivativan film profunkcioniše bio bi da se radi sa punim ubeđenjem a ono je kod Sang Jun Parka izostalo.

Tehnička realizacija je na uobičajenom solidnom južnokorejskom nivou ali FOR THE EMPEROR ne nudi neke naročite domete ni u pogledu akcije niti drugih segmenata gangsterskog života.

* 1/2 / * * * *

BOMBAŠI

Reprizirao sam BOMBAŠE Predraga Golubovića, jedan od najzanimljivijih partizankih filmova u istoriji tog podžanra. Golubovićev film je poznat po naslovu - BOMBAŠI su bili tzv. "ručna atriljerija" NOV i dosta često su pominjani, a danas kadar iz ovog filma egzistira u jednoj potpuno tendencioznoj i pogrešnoj formi, smešten kao ilustracija stripovske infantilizacije NOB u filmu CINEMA KOMUNISTO Mile Turajlić. Kadar o kome je reč je peckinpahovski slowmotion u kome se Đoko i Kovač, odnosno Bara i Smoki, dobacuju bombama kao žongleri a onda ih bacaju na okupatorski bunker. Ovaj kadar sumira i razigranost i smisao za humor i estetizaciju rara unutar ovog filma i samo neko ko je zalutao u bioskop može da ga iskoristi za ilustraciju "gluposti" partizanskog filma.

BOMBAŠI su u određenom smislu dekonstrukcija partizanskog filma. Formalno, reč je o prilično regularnom, svedenom, partizanskom akcijašu na liniji Hajrudina Krvavca, međutim odnosi među likovima su puni humora kao u buddy vesternima ili policijskim filmovima. Đoko i Kovač su spadala ali i heroji-bombaši, i jednaku energiju ulažu u osmišljavanje raznih psina i napade na neprijatelje.

Međutim, ono što je interesantno jeste strukturalna, produkciona pa i žanrovska paralela koja se može povući između BOMBAŠA i MALOG BUDA. Naime, i BOMBAŠI su nastali prvo kao kratki film koji potom produžen u celovečernji. Završnica BOMBAŠA u kojoj vladaju humor i suptilni suspense, ali ne i akcija, zapavo je bila Golubovićev kratki film. Potom je na osnovu karaktera i postavke razrađeno prvih sat vremena. Kao neko ko je imao iskustva sa takvim zahvatom mogu reći da je Golubović to uradio na uspešan način (i vrlo sličan kao u MALOM BUDU). Naime, uspeo je da dobro analizira ritam kratkog filma i detalje vezane za karaktere i njihove osobine i da ih razigra u uvodnom delu. BOMBAŠI mogu biti korišćeni kao odlična pokazna vežba kako se koncipira film koji će se snimati u iznuđenim etapama ili bazirati na "proširivanju" uspešnog kratkog filma.

BOMBAŠI su zbog svog ikonoklastičnog pristupa NOBu ušli na "mala vrata" ali danas u kinematografiji u kojoj su "mala vrata" redovan modus operandi, ovakav film treba da bude redovan deo filmskog programa kako za studente režije tako i za studente dramaturgije.

Golubović je inače bio vrlo zanimljiv reditelj partizanskog filma a kad je reč o scenarističkom radu, rekao bih da je on možda i najznačajniji scenarista partizanskog filma i to upravo u njegovoj repertoarskoj formi. Golubović je potpisao scenarije za neke od najnapetijih i ikonoklastičnih partizanskih filmova. Njega možemo smatrati svojevrsnim Leoneom partizanskog filma.

BOMBAŠI imaju nekoliko antologijskih komičnih set-pieceova - od scene u bolnici koja kulminira scenom operacije bez anestezije, preko susreta sa majstorom koji pijukom popravlja prugu pa sve do celog finala u vozu.

Golubović u vizuelnom smislu fino vodi film, linijom između konvencionalnog repertoarskog partizanskog filma i suptilnih art house intervencija. Art detalji su prisutni u montaži a ceo postupak vrhuni onim opisanim kadrom.

Jedini element film koja je upadljivo zastareo jeste detalj koji je u vreme premijere bio nov i avangardan a to je moderna kantautorska pesma Borisa Bizetića što je u tradiciji špagetivesrna i Golubović je slično postupio i u CRVENOM UDARU.

BOMBAŠI su odličan jugoslovenski film i bitan naslov partizanskog filma. Međutim, ovaj film ima naročit značaj danas pošto je nastao u okolnostima u kojima se danas češće radi nego onda - glumci su dostupni, neka minimalna sredstva takođe ali pojedini pogledi na film moraju da se probijaju težim putem.

* * * 1/2 / * * * *

PRESUDA

Pogledao sam PRESUDU Trajčeta Popova, vrlo zanimljiv makedonski partizanski film sa Žarkom Radićem u glavnoj ulozi. Da nema određenih nesigurnosti u montažnoj postavci filma i ređanju vremenskih tokova koje autor želi da prikaže, ovaj film bi se lako mogao smatrati klasikom žanra.

Glavni junak je borac Mitko Angelov koji tokom jedne bitke biva odsečen od svoje jedinice i napušta položaj. Kasda se vrati, biva osuđen na smrt kao dezerter. Komesar preinačuje tu odluku u naredbu da se Mitko bori goloruk u sledećoj bici i sebi kroz borbu obezbedi oružje što ovaj i učini. Međutim, uprkos tome što je u sledećoj borbi bio pravi heroj, kao jedini preživeli ponovo budi sumnju u jedinici. Opet ga pritvaraju, a na sve to se pojavljuje komandant koji ga je osudio i pita zašto presuda nije izvršena.

PRESUDA je film koji se nadovezuje na više tradicija partizanskog filma. S jedne strane, reč je o filmu o hrabrom i preduzimljivom borcu sa obiljem akcionih scena ali sa druge strane reč je o filmu koji preispituje revolucionarnu pravdu, odnosno njenu "krutost" u pojedinim situacijama. PRESUDA nema fatalizam filma DALEKO JE SUNCE i nekih drugih radova na tu temu, čak bih rekao da je ovaj film mnogo bliži dinamičnom "akcionom" partizanskom filmu, uostalom i Mitko Angelov je takav junak u šarmantnoj interpretaciji Žarka Radića, ali ta "mračna" linija partijske osude je inkorporirana u tu formu.

Za razliku od dekonstrukcije partizanskog narativa kroz postavljanje pitanja revolucionarne pravde, odanosti partiji, ideji, sumnji u eventualnu izdaju i sl. koja je obično imala ishodište u nadovezivanju na egzistencijalističku tradiciju, sukob između Mitka Angelova i starešina više liči na tradicionalni sukob glavnog junaka i nadređenih u hoivudskom filmu, s tim što je ovde ulog junakov život.

Tako i hepiend u kome Mitko biva osuđen na smrt ali jedinica aklamativno odbija da izvrši kaznu, deluje kao reafirmacija uticaja "baze" na "vrhušku", odnosno da solidarnost na terenu može uticati na promene odluka sa vrha.

Popovljev izraz je vibrantan. On nije velemajstor bioskopske akcije ali scene borbe su zadovoljavajuće, a s druge strane vrlo dobro koristi živopisne makedonske lokacije i iz svakog ambijenta izvlači masimalnu sugestivnost. Po produkcionom nivou, PRESUDA spada u "srednju" ligu jugoslovenskog filma toga doba, ali to je ukupno uzev vrlo visok nivo.

Scenario Jova Kamberskog je dinamičan, sa dosta preokreta. Mnogo je zanimljiviji kada prikazuje Mitka Angelova nego pat-poziciju u kojoj su se našli njegovi nadređeni jer u tim scenama kroz dijalog poklušava da dođe do nekakvih "zaključaka" koji ovom filmu nisu potrebni.

Radić je odličan u glavnoj ulozi i prava je šteta što on nije bio kontinuirano aktivan kao leading man jugoslovenske kinematografije.

* * 1/2 / * * * *

MERCY

MERCY Petera Cronwella je jedan od onih filmova koji imaju puno problema ali postoji ravan u kojoj mogu imati izuzetno leu funkciju. Ova adaptacija Kingove kratke priče GRAMMA je nepretenciozan spielbergovsko-kingovski horor za decu. Naravno, teško je da će baš mala deca gledati ovaj film ali kod osnovnoškolske dece ovo može biti intersantan gateway drug pre nego što se navuku na nešto jače.

Osnovni adut Cornwellovog filma su pre svega glumci. Dečak Chandler Riggs je sjajan u glavnoj ulozi a Mark Duplass fino kanališe lik vitalnog i snažno traumatizovanog rođaka, u jednom mejnstrim ključu.

Glumci čine da se publika veže za ovaj dosta dinamičan vid izlaganja priče u kome ima i lavkraftovskih pojava, i imaginarnih prijatelja i prodaje duše i jump scareova i preokreta i izdaja, i svega što treba. Nijedan od ovih elemenata nije produbljen sa punim ubeđenjem ali mi je taj nepretenciozan ton ovog filma u spoju sa trajanjem od 78 minuta zapravo prijao.

Čini mi se da je Cornwell mudro prepoznao da ovo nije film za neke veće umetničke ambicije i onda se latio efikasne i pitke egzekucije poznatih figura. Na kraju je snimio možda i bolji film od mnogih koji su krenuli sa velikom pretenzijom a na kraju pružilči mučne rezultate, da ne kažem "gorke plodove".

Blumhouse i McG kao koproducent su ovog puta snimili film koji tretira horor kao omladinsku zabavu, i na sve se nisu obratili fanovima već neiiciranima. Meni je krajnji rezultat bio zabavniji od mnogih izvikanih naslova poput CONJURING koji su završili u bioskopu za razliku od ovog.

* * * / * * * *

FURY

Kada se kaže da je film FURY Davida Ayera pokidao, onda se to mora razumeti i u bukvalnom i u prenesenom značenju. U prenesenom značenju, to označava zanimljiv iskorak u odnosu na estetiku ratnog filma, naročito kad je reč o Drugom svetskom ratu. U bukvalnom smislu zato što je FURY takav udar na čula u najboljem smislu da se može smatrati odličnim primerom heavy metal filmmakinga sa kojim Ayer koketira od svojih najranijih filmova. Ipak, FURY je njegov "diplomski" film. Kao što se navodno u Kekinu grupu ulazilo maturom u formi ubistva, tako je i Ayer sa ovim filmom ušao u prvu ligu reditelja, iako je puno nagoveštavao u STREET KINGSima, SABOTAGEu i drugim radovima.

FURY kida na svim nivoima, od likova koji su u tvrdom mačio fazonu, neki od početka a neki pri kraju filma, preko prikaza rata koji je svirep, sadistički čak i kad se sagledava iz vizure ratnika, u kome pohod ima varvarske dimenzije čak i kada je oslobodilački. U određenom smislu, FURY se može posmatrati kao primena estetike filmova o vijetnamskom ratu na filmove o Drugom svetskom, i to je crossover koji je u raznim varijantama već rađen, mada je vrhunska postmoderna tog tipa postignuta kod Dragojevića u LEPIM SELIMA koji je na temu rata u Bosni ukrstio tradicije jugoslovenskog partizanskog filma i američkog o Vijetnamu. Međutim, ono što se pored vijetnamskog sindroma može prepoznati jeste odjek istočnoevropskog ratnog filma o izgubljenosti likova u ratu, dostizanju civilizacijske nulte tačke, naslovima kakve su snimali Elem Klimov ali i Saša Petrović i Žika Pavlović. Ne čudi da je direktor fotografije na ovom filmu bio Rus koji je svoje fotografske početke i imao u Rusiji.

Brad Pitt je u centru ovog filma, i odiše energijom ratnika koji motiviše ljude u svojoj okolini, a finu kontru tome daju scene kada ostane sam i prolazi kroz slomove te neprobojne "persone". Ostali junaci su njegov golobradi učenik i muškarci koji se svako na svoj način nose sa traumom rata. Glumačka podela je izvanredna. Ali Pitt je u centru i ovo je njegov film iako njegov lik nije onoliko dominantan po minutaži kako bi se očekivalo.

Film govori o jednom danu u životu posade tenka FURY i u tom potgledu je strukturalno vrlo zanimljiv. U određenom smislu FURY je svojevrsni odgovor na SAVING PRIVATE RYAN po svojoj specifičnoj strukturi u kojoj jedna misija, jedna mala priča sumira rat. Za razliku od Spielbergovog filma, ovde nema žrtve Toma Hanksa da bi Matt Damon mogao da se školuje iako ima drugih testosteronskih elemenata muške melodrame.

U pogledu akcije, nema ni scene impozantne kao iskrcavanje u Normandiji ali to ne znači da nema neverovatnih akcionih scena tenkovske i pešadijske borbe sa krvoprolićem kakvo do sada nije viđeno. Ayer prikazuje rat u svoj njegovoj gadosti i sadizmu. Kadriranje je vrlo precizno, sa ambijentima koji su naturalistički postavljeni ali potom i estetizovani kroz pastelni kolorit prelaska iz zime u proleće. Nema one nervozne kamere iz SABOTAGE ali ako bi se FURY mogao smatrati klasicistički postavljenim onda je to opet bliže sovjetskom nego holivudskom klasicizmu u pogledu prikaza akcije. Borbe su dinamične, sa dosta neočekivanih detalja, dok su dijaloške scene dosta bazirane na zanimljivim promenama ritma, intenzivnih dijaloga i ćutanja, atmosfera koje govore i više od reči, ali bez odlaska u art-house peterivanje, iako je u podeli i jedna od vedeta rumunskog kanskog talasa.

Heavy metal ugođaju pune sugestivnosti doprinosti muzika Stevena Pricea koja bi u manje intenzivnom filmu mogla delovati preagresivno i stilski neuklopljeno ali ovde nalazi svoje mesto doprinosi opštem efektu ratnog delirijuma.

Ipak, "najsovjetskiji" element filma zapravo je fokus na malu grupu likova bez pokušaja da se prikažu okolni događaji izvan onoga što je njihova neposredna percepcija. Film dosledno prikazuje rat iz vizure jedne tenkovske posade. Naravno, kao i u većini dobrih filmova, mala priča veliku priču i to sve ima adekvatan efekat.

* * * 1/2 / * * * *

A MOST WANTED MAN

Pogledao sam A MOST WANTED MAN Antona Corbijna, novu ekranizaciju Johna le Carrea koja je nastala pod njegovim producentskim patronatom. Za le Carrea se može reći da spada među retke pisce špijunskog romana koji se čita u celom svetu a čiji se stil i zapleti mogu smatrati hermetičnim. Slično je i sa filmovima snimljenim po le Carreovim romanima. Tradicionalno su privlačili ozbiljne reditelje i rezultirala zanimljivim a retko kada i pitkim filmovima.

A MOST WANTED MAN Antona Corbijna je ekranizacija poznog le Carreovog romana a ovu fazu piščevog rada karakteriše veća okrenutost iznošenju strava nego složenim karakterizacijama i zapletima. Otud za A MOST WANTED MAN možemo reći da je jedna od "najjednostavnijih" le carreovih ekranizacija još od TAILOR OF PANAMA. Doduše, roman govori o svetu posle 11. septembra gde se "globalna šahovska tabla" promenila u globalnu partiju "Ne ljuti se čoveče" i jasna je neravnopravnost između takmaca. Scenario Andrewa Bovella (jednog od adaptatora Gibsonovog EDGE OF DARKNESS) je solidan ali ne uspeva da nadgradi one segmente le Carreovog rukopisa koji nisu razrađeni u knjizi. Ipak, ukupno uev, Bovell solidno dočarava duh romana.

Film se dešava u Hamburgu i Corbijn se odlično pokazao u pogledu fetišizovanja ovog korozivnog grada. Glumci su takođe odlični i Philip Seymour Hoffman i Rachel McAdams i Robin Wright. Nažalost, Corbijnovo poigravanje akcentima junaka u kome je engleski "lingua ranca" filma s tim što Nemci govore među sobom sa tvrdim akcentom, nije dalo željejne rezultate. Meni nije remetilo dramu ali mogu da zamislim publiku koja će se uhvatiti baš za to kao glavnu primedbu.

Kao i većina le Carreovih ekranizacija i A MOST WANTED MAN je klinički i hladan. To ga svakako čini pre svega zanimljivim za ljubitelje i poznavaoce žanra odnosno fanove ljudi koji su umešani u ovaj film.

* * * / * * * *

A LINE IN THE SAND

Pogledao sam A LINE IN THE SAND Jamesa hawesa, ekranizaciju Geralda Seymoura snimljenu za britansku televiziju 2001. godine. Zbog teme, premijera je odložena u vreme 11. septembram i puštena je 2004. godine.

Teško je reći šta je to u Seymourovoj priči bilo tako provokativno 11. septembra. A LINE IN THE SAND govori o britanskom trgovačkom putniku koji je prodavao aparate Iranu za koje se ispostavilo da su služili u iranskom nuklearnom programu. Kada MI-6 locira i uhapsi, on im postaje saradnik i na osnovu njegovih informacija Amerikanci i Izraelci sprovode diverziju u Iranu. Iranci shvataju da je on izvor informacija i šalju svog ubicu, prigodno nazvanog Nakovanj, da ga likvidira.

U ovom TV filmu, Seymour ponajviše citira samoga sebe i A LINE IN THE SAND je iznad svega nova verzija THE GLORY BOYSa samo bez odlične glumačke ekipe, vešte režije i uverljivih likova. A LINE IN THE SAND pati od ornamentalističkog prikazivanja Iranaca koji istovremeno prave atomsku bombu, mogu da nađu i ubiju čoveka preko pola sveta ali sede brkati i bradati u ritama dok to sve planiraju.

A LINE IN THE SAND je stoga pre svega loša kopija THE GLORY BOYSa što je još tužnije jer stiže od istog autora.

Rekao bih da je razlog za tako dugo odlaganje premijere ipak bio to što A LINE IN THE SAND nije baš uspeo TV rad. Iako se ne radi o TV filmu koji treba potisnuti, Seymour je imao i znatno bolja televizijska izdanja.

BIG DRIVER

Tokom sedamdesetih, televizijskim filmom u domenu trilera i fantastike suvereno je vladao Richard Matheson. U novoj adaptaciji priče Stephena Kinga BIG DRIVER, njegov sin Richard Christian Matheson preuzima štafetu i koncipiora vrlo tvrdo, jednostavno i efektno ostvarenje. BIG DRIVER kreće kao još jedna Kingova priča o piscima kojima počinje da se dešava zaplet ili opšte uzev žanr vlastitog romana. Međutim, onda sve preraste u rape and revenge fantaziju sa Mariom Bello u kojoj se ona pretvara u backwoods verziju Sandre Bullock iz GRAVITYja a BIG DRIVER poprima obrise filma o borbi za opstanak.

Prekaljeni Mikael Salomon zna sve kako treba da vodi ovu Lifetime produkciju, rediteljski postupak je sveden i direktan. Ipak, ono što je glavno jeste Maria Bello čija je interpretacija u samom centru ovog TV filma. Maria Bello i dramaturškom smislu postaje ključna tačka ne samo glumačkog i dramaturškog izraza i kako je ona postala punktum ove "slike" tako je cela stvar otišla korak iznad rutinskih TV produkcija.

Što je najvažnije, interpretacija Marie Bello pomaže i da se pređe preko nekih goofy kingovština u scenariju i da film sačuva svoj integritet a da zarobi nešto Kingove žanrovske infantilnosti.

Matheson je u ovom konkretnom slučaju uspeo da savlada Kingov materijal sa mnoštvom motiva kroz fokus na lik a Salomon je nastavio tom linijom u režiji. BIG DRIVER se lako mogao rasplinuti u farsu. U ovoj adaptaciji je međutim svoj humor očuvao u okvirima onoga što diktira radnja.

AUTOMATA

Pogledao sam novi film Gabe Ibaneza AUTOMATA. Ibanezov HIERRO nije bio bez nedostataka ali mi se dopao, imao je vrlo upecatljivu atmosferu kojom je nadoknadjivao sporadicnu nedorecenost price. AUTOMARA je Euro SF, koprodukciono zavijen u `globalizovanu` americku formu, svojevrsna evropska varijacija na I. ROBOT sa Banderasom umesto Smitha.

AUTOMATA je ponovo kao i HIERRO jaca u pogledu atmosfere nego zapleta. Film u jednom trenutku vise nema sta da kaze, a i to sto govori ne spada u prvu ligu `zakljucaka o sukobima robota i ljudi`. Ipak, ukupan ugodjaj u spoju sa evropskim korenima filma, cini da AUTOMATA ostane vrlo simpatican nasov.

Banderasov lik je niskobudezetna euro varijacija na Smithovog junaka iz I, ROBOT. Kad kazem niskobudzetna pod tim mislim da umesto Smithovog visokooktanskog sarma kojim unosi `ljudski faktor` u vrlo kompleksan tehnotriler prepun masinerije, Banderas kanalise chandlerovski zamor i na planu glumacke igre i kad je rec o kostimu i opstoj runiranosti tela. Dylan McDermott je neprepoznatljiv kao korumpirani detektiv a Melani Grifith ima zanimljivu rolu koja je delimicno referenca na njen angazman u filmu CHERRY 2000. Od zvucnih imena, najmanje pruza Robert Forster, samo profesionalno kanalise lik zabrinutog detektiva-mentora.

Ibanezov film u preispitivanju ljudskosti u masinama ne dobacuje do svedske serije AKTA MANNISKOR a u pogledu socijalne kritike i visceralnosti ne dobacuje do Neilla Blomkampa. Medjutim, vrlo je prijata kao blago arghaizirani, atmosfericni SF triler sa stripovskim tonovima.

Ibanez se dobro sluzi CGI efektima i dobro ih spaja u postapokalipticnim ambijentima koji su pojedinim situacijama cak i retro.

Nadam se da ce Ibanezov sledeci film biti kompletniji posto su HIERRO i AUTOMATA pokazali da je vrlo vest u najznacajnijim aspektima rediteljskog izraza.

* * 1/2 / * * * *

THE PURGE: ANARCHY

Pogledao sam THE PURGE: ANARCHY Jamesa DeMonacam bitno unapređenje u odnosu na prvi film. DeMonaco, scenarista prvog dela, sada se izborio i ta mesto reditelja i snimio je dijametralno suprotan film. Dok je prvi bio tipičan Blumhouse high conept sa grupom ljudi zarobljenih u kući tokom dvanaest sati dopuštenog kršenja svih zakona, junaci su sada na ulicama.

Isto tako, high concept je i dalje prisutan ali u potpuno drugoj formi. Naime, ovog puta koncept je rediteljski i ogleda se u tome da se DeMonaco nadovezuje na Hillov WARRIORS i Carpenterove ESCAPE FROM NEW YORK i ASSAULT ON PRECINCT 13 (čiji rimejk je i pisao za Richeta) i kombinuje poteru opustelim ulicama sa visokoestetizovanom progoniteljima i otvorenim socijalnim komentarom koji je kao i kod Carpentera, na nivou dečačke poezije, istovremeno znači sve i ne znači ništa, ali u najpozitivnijem smislu ove definicije.

ANARCHY je energično postavljen sa živošću B-filma u kome se nova pozicija kamere više ceni nego novi dubl. Frank Grillo je solidan kao DeMonacova zamena za Kurta Russella a ostatak podele je izrazito kompetentan.

Oslanjanje na 80s uzore omogućuje DeMonacu da se izdigne iznad niskog budžeta i da sporadično neuverljivu scenografiju u eksterijeru transformiše iz omaške u estetski stav.

ANARCHY je film čija recepcija umnogome zavisi od sklonosti ka tradicijama autorskog exploitiaiona osamdesetih. Tim pre je original imao sve predispozicije da bude bolji ali nije.

* * * / * * * *

YOUNG ONES

Pogledao sam YOUNG ONES Jeffa Paltrowa, postapokaliptični vestern koji pokušava da pođe iz nekakvih THE ROAD/ MAD MAX korena a završi kao THERE WILL BE BLOOD. Nažalost, na tom putu Paltrow ne dostiže ni žanrovske ni art house uzore i rezultat je ako ne loš am ono prilično tanak film koji se drži prilično očigledne hamletovske formule ali njenu arhetipsku snagu voše osećaju autori nego gledaoci.

Tri glavna glumca nose po jednu sekciju ili poglavlje filma - Michael Shannon, Nocholas Hoult i alumnus iz THE ROAD Kodi Smit-McPhee. Sva trojica su zanimljivi ali bih rekao da Kodi najviše uspeva da kapitalizuje svoj lik. Nasuprot njih je Elle Fanning koja je minimalno angažovana i uglavnom se trudi da bude lepa i tužna, u čemu uspeva, ali mi znamo da ona može mnogo više.

Jeff Paltrow nudi neka zanimljiva rediteljska rešenja a u pogledu dizajna, YOUNG ONES nudi ponešto stripovskog ugođaja ali ti fini detalji nisu dovoljni da u potpunosti pokrenu ovaj film.

YOUNG ONES je slab nezavisni film, hibrid exploitationa i indie estetike koji je imao dobru prilku da donese nešto novo u američki film iznuren ekranizacihjama vanfilmskog IPa i sequelima, naročito jer dolazi iz plodne ničije zemlje između B-filma i indie-scene.

Nažalost, Paltrow ne nudi ništa više sem mogućnosti da prepoznamo neke dobre pokušaje.

* * / * * * *

TEMPUS FUGIT

Pogledao sam TEMPUS FUGIT Enrica Folcha, niskobudžetni španski TV film o putovanu kroz vreme koji je uspeo da preraste mali ekran i na kraju završi i na festivalima. TEMPUS FUGIT se bavi motivom putovanja kroz vreme u okolnostima gde su ulozi vezani pre svega za romantični ishod, ali sat otkucava i celom svetu koji je na ivici globalnog konflikta čiju eskalaciju može sprečiti samo naizgled "nevažni mali čovek".

Kad je reč o spoju romcoma i putovanja kroz vreme, TEMPUS FUGIT nema šta da traži pored klasika kao što je ABOUT TIME, međutim u svojoj posebnoj - evropskoj i niskobudžtnoj ligi lako zauzima vrlo visoko mesto.

Zanimljivo je da Folch nije kasnije izgradio filmsku karijeru već je ostao na televiziji uprkos internacionalnom eksponiranju filma TEMPUS FUGIT. Po ovom filmu je delovalo da bi mogao da pruži još više.

U španskim okvirima, TEMPUS FUGIT je opšte uzev uza CRONOCRIMENES Nacha Vigalonda a u internacionalnim iza ABOUT TIME i HAPPY ACCIDENTS, međutim svakako da treba da ga vide ne samo oni koje zanima niskobudžetni žanrovski film već i oni koje zanima način kako da prošvercuju žanrovsku materiju u jednoj vrlo pitkoj mejnstrim formi.

* * * / * * * *

STRETCH

Pogledao sam STRETCH Joe Carnahana, film koji je ovaj nekada perspektivni reditelj snimio za kuću Blumhouse. Carnahan je u poslednje vreme praktično preseljen na telčeviziju a STRETCH je završio kao Blumhouseov DTV rad. Doduše, nije Carnahan prvi reditelj sa "bioskopskom" reputacijom koji je radeći za Blumhouse završio na DTV. Recimo, Joe Johnstoin, specijalista za visokobudžetne bioskopske filmove otišao je na DTV, dakle ovo ne mora da čudi.

Međutim, Johnston je pokušao da snimi "uobičajeni" Blumhouse rad, sa high conceptom, malim budžetom i par lokacija dočim je Carnahan snimio film koji više liči na hrpu Miramaxovih post-tarantinovskih radova iz druge polovine devedesetih. Dakle, reč je o naizgled burnoj priči smeštenoj u jednu noć a zapravo niski skečeva koji misle da su bezobrazni a uglavnom su samo bezveze, retorikom koja impotentno imitira Tarantina i Ellroya i grotesknim detaljima koji su deplasirani još od radova Alexa Coxa, plus u njima nema nimalo punka.

Patrick Wilson i Jessica Alba su zajedno sa filmom saterani na DTV. Wilson čini sve što je u njegovoj moći da pretvori ovaj pseudo-tarantinovski košmar u svoj COLLATERAL ali mu to ne uspeva.

Ray Liotta i David Hasselhoff igraju sami sebe ali te cameo pojave su više jadne nego smešne.

Chris Pine, Ed Helms i James Badge Dale u epizodnim ulogama svedoče o tome da je Carnahan želeo da za Blumhouse snimi novi SMOKIN ACES. Nažalost, čini se da za sada reditelji bioskopskog kalibra nisu u stanju da naprave filmove sa kojima će Blumhouse napraviti karakterističan rezultat što je vrlo zanimliv paradoks.

Dok se Johnston držao ortodoksne Blumhouse linije, Carnahan zapravo i nije ali mu to opet nije pomoglo.

* 1/2 / * * * *