SHACK OUT ON 101

SHACK OUT ON 101 Edwarda Deina je zanimljiv Red Scare krimić koji je izveden sa dosta smisla za humor, iako je sama fabula veoma trilerska. U jednom malom slabo posećenom dineru rade gazda ratni veteran, privlačna mlada kelnerica koja stremi velikim stvarima i bahati priglupi kuvar.

Jedan od redovnih gostiju dinera je naučnik iz obližnjeg pogona za atomska istraživanja. Ubrzo shvatamo da je priglupi konobar u stvari komunistički agent.

Konobara igra Lee Marvin i lako se nameće kao najharizmatičnija figura u solidnoj podeli. Film je u suštini veoma sveden i kamerni, u izvesnom smislu čak i arhaičan za 1955. godinu, ali je s druge strane duhovit i dinamičan, sa likovima koji su aktivni i interesantni.

Ovo je B-rad unutar podžanra koji je imao ogromnu amplitudu kad je reč o kvalitetu, i plasirao se među zanimljivije naslove.

* * * / * * * * 

TIDY ENDINGS

TIDY ENDINGS je jednočasovna ekranizacije jednočinke Harveya Fiersteina u kojoj glavne uloge glume on sam i Stockard Channing. HBO je snimio ovu ekranizaciju u formi televizijskog filma, u osnovi je reč o duo drami, u kojoj Harvey igra homoseksualca koji je živeo sa bivšim suprugom junakinje koju igra Stockard, i brinuo o njemu sve dok nije preminuo od AIDSa, a ona sada dolazi da se raskusuraju oko imovine.

Međutim, raskusuravanje oko imovine dovodi i do drugih tema koje treba zaključiti i tu ova psihološka ali u suštini polemička drama ispada sasvim solidan materijal za jednočasovni film, u režiji iskusnog britanskog profesionalca Gavin Millar.

HBO je snimio neke ključne filmove na LGBT teme, neke pre svega jako bitne istinite priče. Ovo nije jedna od njih, ali jeste ekranizacija bitnog dela iz korpusa umetnosti nastale u periodu epidemije AIDSa.

THE COLD ROOM

THE COLD ROOM je psihološki triler Jamesa Deardena koji je adaptirao roman Jeffrey Cainea o američkoj devojci koja tokom posete ocu u Istočnom Berlinu biva posednuta duhovima Jevreja nastradalih u Holokaustu. Nesposobna da razluči šta je stvarnost a šta halucinacija, ona luta gradom, doživljava razna traumatična iskustva ali mi kao gledaoci znamo da će se sve razjasniti onda kada pravda bude zadovoljena.

Ovo je dakle relativno jednostavan ghost story koji ima političko-istorijski detalj u sebi, izveden je relativno korektno ali bez jasne ideje na kom aspektu insistira. Da li je ovo melodrama o istorijskim traumama ili je ovo horor sa ideološkim podtekstom nije razjašnjeno do kraja.

Lokacije u Istočnom Berlinu i glumci poput Georgea Segala i Renee Sautendijk daju određeni prestige ovom filmu, i Deardenova režija je u najmanju ruku seriozna, ali THE COLD ROOM na kraju ipak ne uspeva da se nametne kao nešto važno i uspelo.

WINCHELL

Niz bitnih novinara bili su tema i protagonisti HBO televizijskih filmova. Winchell se nametnuo kao logičan izbor a HBO ga je već ranije i prikazao u filmu o Josephine Baker. U ovom televizijskom filmu Paula Mazurskog dobijamo nešto što je nesvojstveno HBOu, isprazan film koji ne uspeva da iskoristi odličnu glumačku ekipu. Stanley Tucci igra Winchella i harizmatičan je, Paul Giamatti je njegov ghost writer, i tu greške nema. Međutim, Mazursky uopšte ne uspeva da prikaže tu višeslojnu dimenziju Winchellove životne i profesionalne priče. Naprosto, on je ovde prikazan kao jedan brzomisleći tabloidni novinar iz screwball filma koji baveći se prljavštinom istovremeno zajedno sa ozbiljnim političkim temama postao značajan faktor u američkoj javnosti.

Međutim, to nije ni blizu svega onoga što je Winchellova zaostavština. Njegov novinarski rad imao je dubok trag, gurnuo je novinarstvo u pravcu zabave jer je i on sam krenuo iz sveta vodvilja, nastupao je ne samo u pisanoj reči već i na radiju, na kraju i na televiziji. Njegov završni saldo je vrednosno ambivalentan jer jeste među prvim prepoznao pretnju od Hitlera ali je potom gorljivo zastupao McCarthyja, i ne bi se reklo da je na kraju bio sinonim za dobrog novinara.

To se sve ne vidi kod Mazurskog. Film je površan, ideja mu se iscrpljuje na konceptu da se Winchell smesti stilski u screwball eru ali onda se ni to ne izvodi na neki briljantan način.

Otud, uprkos dobrim glumcima i zanimljivoj temi, ovo je propuštena prilika.

APOLOGY

Britanski reditelj Robert Bierman za HBO napravio je televizijski film APOLOGY u kom Peter Weller i Lesley Anne Warren igraju glavne uloge a za film look zadužen je iskusni Phil Meheux, koga znamo po fotografijama za takve velikane kakvi su John Mackenzie ili Martin Campbell.

APOLOGY stoga za početak sjajno izgleda, a sam zaplet je zanimljiv, i najveći problemi filma tiču se konfuznih odnosa između dva glavna junaka - umetnice koja je napravila rad gde je ljudi zovu telefonom i na snimku se ispovedaju i izvinjavaju za nepočinstva i policajca koji traži serijskog ubicu homoseksualaca koji je ostavio jednu od poruka.

Film naprosto u nekim fazama ne zna kuda bi, da li da se bavi njenim konceptom, da li da bude procedural i jurenju ubice i pretnji koja se nadvila nad junakinju, da li je to kritika medija i društvenosti koja je došla na te grane, tako da na kraju, sa trilerskom okosnicom postaje od svega toga po malo. Međutim, televizijski format to bolji trpi nego što bi podnosio bioskopski, i u svojim propozicijama APOLOGY jeste uspešno ostvarenje, mada ne i najbolji "psiho" triler koji je HBO proizveo.

ESCAPE

ESCAPE je neuspeli pilot za seriju iz 1971. godine u kojoj je Christopher George trebalo da igra escape artista. U prvom izdanju koje je režirao John Llewellyn Moxey, John Vernon je igrao ludog naučnika koji je izmislio virus za potpuno erodiranje čovekove ličnosti i mind control.

SF/horor aspekt priče nimalo nije razrađen, ovaj televizijski film mahom čini istraga - ne naročito uzbudljiva i ne naročito ubedljiva i jedina stvar vredna pažnje na kraju jeste završni obračun u luna parku na šinama roller coastera koji je zanimljivo zamišljen i pristojno realizovan.

OUTRAGE

Richard T. Heffron režirao je televizijski film OUTRAGE u kom Robert Culp igra zabrinutog porodičnog čoveka koji kreće da reaguje na teror grupe mladih osionih i nevaspitanih "tatinih sinova" i kada šerif ne može da ga zaštiti, na kraju uzima stvar u svoje ruke.

Ovo nije vigilante film, čak je baziran na istinitoj priči, tako da se junakova osveta dešava tek na kraju, a dotle se problem eskalira kroz institucije koje ne reaguju. U tom smislu, ovo je pre svega priča o ostrvljenoj omladini i o sistemu koji je neefikasan, mada je Heffron sklon da sve režira kao žanrovsko delo, iako sama priča to nije.

Uprkos Heffronu ispred i Culpu ispred kamere, OUTRAGE ne prevazilazi neki solidan prosek televizijske produkcije "filma nedelje" iz 1973. godine.

ALOHA

Različite su teorije kada kreće pad Camerona Crowea. Za mene se on desio kada je snimio VANILLA SKY, film koji mu u svakom pogledu nije odgovarao i pokazao da on nije reditelj za pravljenje priča koje mu ne odgovaraju jer to naprosto ne ume. Njegova reakcija na to je bila ekstremna, usledio je ELIZABETHTOWN koji je nažalost bio drastičan povratak na ranije forme, ali potpuno neuverljiv, iznuđen, i to je po mišljenju većine zapravo ta tačka kada je Crowe izgubio korak i nije se vratio.

ALOHA je film koji je bio percipiran kao potpuna katastrofa, film posle kog nema nazad i gde nema povratka za Crowea, i u vreme izlaska mi je nekako promakao a potom sam zbog velikog broja elemenata koji mi se potencijalno dopadaju u ovom filmu odlagao suočavanje sa time da su loše iskorišćeni i obezvređenji.

No, eto sedam godina kasnije, kucno je čas da pogledam film ALOHA i moj prvi utisak je da zapravo ovo uopšte nije loš film. Štaviše, prilično je dobar, i mogao bih čak reći u nekim stvarima predstavlja zanimljiv korak za Crowea.

Film jeste natrpan mnogim motivima, i jeste dosta oslonjen na scene i situacije koje je Crowe već režirao u svojim uspelijim filmovima, ali ovo nije Best Of kompilacija, i nekakav nesigurni pokušaj da se nešto ponovi. Ima stvari tu koje nisu skladne, ovo nije perfekcionizam kakav pamtimo iz JERRY MAGUIRE ali jeste jedan zanimljiv hibrid romantičnih priča iz vojnog života pedesetih i šezdesetih sa indie romantičnim filmom našeg doba.

Na sve to, film jako dobro izgleda, ne samo zbog lokacija na Havajima, i neba kao bitne teme, već zbog vrlo zanimljive propulzivnosti u kadriranju direktora fotografije Erica Gautiera koji snima ovaj film ako ne kao akcioni film, a ono kao veoma ozbiljno izvedni indie film u kom se prostor pokriva u 360 stepeni, nema one distance u odnosu na realnost koja je svojstvena romantičnim filmovima, već se sve dešava u povišenom realizmu u kom bih mogao da zamislim da se stvari pomere u pravcu nekog TOP GUNa ali i Terry Malicka, zašto da ne?

Zvuči haotično, ali Crowe savladava ovaj materijal. Glumci glume, kamera se kreće, stvari se dešavaju, sve funkcioniše, postoji emocija, postoji skladno uveden humor koji ne opterećuje i ne kvari balans.

Sigurno su se neki glumački nastupi mogli poravnati - Emma Stone emituje za nijansu više screwballa nego što treba, dočim Danny McBride i Bill Murray svojim persifllažama tačno dočaravaju likove unutar "povišenog realizma". Bradley Cooper, Rachel McAdams i John Krasinski galvanizuju stvari u punom saglasju, i oni na kraju uspevaju da spakuju sve ostale u adekvatnu sredinu.

Ako imamo u vidu da se paralelno dešava ljubavna priča, jedna nostalgična evokacija stare veze i jedan trilersko-vojni zaplet srednjeg intenziteta, u suštini Crowe to dobro vodi. Možda je trilersko-vojni zaplet mogao biti integrisaniji u ranijem toku da bi se u potpunosti shvatilo kakvu će ulogu imati u klimaksu, ali ostajem upitan nad time jer bi to filmu moglo dati drugi predznak. Ovako postavljen, kao McGuffin kroz koji sagledavamo sazrevanje lika, takođe ima smisla.

ALOHA je film koji je u mnogim aspektima mogao biti skladniji, mogao je biti i drugačiji, te samim tim i čistiji. Ali, baš ovakav kakav je zanimljiv i plašim se da bi bio manje interesantan, da je akademski gledano bolji.

* * * / * * * *

THE DELTA FACTOR

THE DELTA FACTOR je adaptacija romana Mickeya Spillanea, snimljena dve godine posle njegovog izlaska, u režiji čuvenog noir reditelja Tay Garnetta. Garnett je režirao originalnu verziju POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE i kao holivudski profesionalac snimio je još štošta a ovo je njegov pozni, pretposlednji film iz 1970. godine.

Nažalost, iako je ovaj film producirao sam Spillane, Garnett ne uspeva da posloži smislenu priču oko pokušaja da Mike Hammer kao saradnik CIAe sa latinoameričkog ostrva izvuče otetog naučnika. Film počinje zanimljivo ali onda postaje stagnantan bez jasnog definisanja ko je ko, šta se tačno želi, gde se sve tačno dešava, šta su prepreke itd.

Otud, ovo predstavlja neslavnu završnicu Garnettove karijere ali i neuspelu ekranizaciju Spillanea koji je imao neke vrlo snažne filmske vrhunce.

PARTING SHOTS

PARTING SHOTS Michaela Winnera je njegov poslednji film i testamentarni rad, priča o čoveku koji saznaje da umire od raka i odlučuje da pobije sve ljude koji su ga povredili ili nervirali, i u toj epizodičnoj strukturi okupljeni su razni glumci s kojima je ovaj autor radio ili ih je cenio.

Nažalost, spoj priče o životnoj satisfakciji i pronalaženju mira kroz ubijanje ljudi što je Winnerovo obeležje u serijalu DEATH WISH i glumačkih zvezda kao što su Diana Rigg, Bob Hoskins, John Cleese itd. rezultira jednim skromno realizovanim, stagnantnim filmom u kome nema nijednog Winnerovog rediteljskog obeležja, kao što su dinamika, smisao za humor, osećaj za filmsko nasilje, ništa od toga ne postoji.

Pevač Chris Rea igra glavnu ulogu, i nezavisno od toga što imam averziju prema njemu kao muzičaru, rekao bih da se nije dokazao kao glumac. Ali, daleko je od toga da je samo zbog njega ovaj film loš. Naprotiv, teško bi ga i bolji glavni glumac učinio boljim.

PARTING SHOTS je snimljen s dosta poštovanja ispred kamere prema Winneru, ali s malo novca i malo truda iza nje. Šteta, bilo je u ovom konceptu nešto zaista winnerovski senzacionalističko i moglo je biti ispraćaj u velikom stilu. Ništa od toga nije stiglo na ekran, ni u jednom segmentu izraza.

HAPPY HUNTING

Joe Dietsch i Louie Gibson snimili su film HAPPY HUNTING, indie žanrovski rad u kome se dosta uspešno iznova postavlja THE MOST DANGEROUS GAME.

Louie Gibson je sin Mela Gibsona, ali svoj debi nije ostvario u očevoj produkciji. Naravno, danas ni samom Melu nije lako da snimi režiju, ili producira film, i Louie nije imao sreće da doraste za režiju kada mu je otac bio golden boy. Međutim, ovaj film je nastao bez ikakvih veza sa Melom, nema ga ni među glumcima ni na špici. Ipak, činjenica da je Louiejeva supruga Annet Mahendru (koju znamo kao Ninu iz AMERICANSa) odigrala Bogorodicu u filmu FATHER STU, sugeriše da njihovi odnosi ipak nisu poremećeni već da Louie svoju karijeru gradi sam.

I u tom pogledu, ovde nema Mela ni na jednom delu špice, ali ima njegovog osećaja za crni humor, i sklonosti ka visceralnom nasilju, ali i nečeg mnogo bitnijeg - glavni junak je neupotrebljivi, skroz erodirali alkoholičar koji u stanju delirijum tremensa, odlazi da pomogne prijateljima u nevolji, a uskoro se u njoj i sam nađe - u mestu koje je nekada bilo čuveno lovište, preostali hillbillyji jednom godišnje organizuju lov na ljude. Jer su tako u mogućnosti.

U uvodnom delu imamo postavljanje glavnog junaka i njegove nevolje. Preostala dva čina pratimo epizdočne zgode iz lova, snimljene veoma efektno, duhovito i kreativno, sa nasiljem koje prebacuje ovaj film duboko na teritoriju horora.

Dietsch je takođe doprineo ovom filmu, pa nije fer tumačiti ga samo iz vizure Louieja Gibsona i eventualnog odlaska iveri od klade, ali kad smo već tu rekao da bih da bi Tata Gibson bio generalno zadovoljan mnogim stvarima u ovom filmu. On bi dakako poradio na skladnosti strukture, svi znamo da je to segment u kom je on jak, i dao bi neku jaču idejnu celovitost ovom filmu. Ali na mikro planu, a ako imamo u vidu i novac s kojim je raspolagao. Gibson i kolega potpisuju jedan jako dobar film koji nije samo indie showcase koji vodi ka nečem boljem već je u pravom smislu zaokruženo ostvarenje koje ima svoje mesto.

* * * / * * * *

BILLION DOLLAR BUBBLE

BILLION DOLLAR BUBBLE je BBCjev televizijski film inspirisan slučajem Equity Funding Corporation of America koja je doživela kolaps 1972. godine kada se ispostavilo da je svoj ogroman rast bazirala na nepostojećim polisama osiguranja koje je štancovao kompjuter.

Ovo je britanski televizijski projekat sa američkim glumcima. Glavnu ulogu kompjuteraša koji je osmislio celu stvar ali je i prvi shvatio da se otišlo predaleko igra James Woods a u filmu se pojavljuju i njuške kao što je Sam Wanamaker.

Brian Gibson je tada još uvek radio britanske projekte ali se odlično snašao i ne samo da je izvukao odličnu glumačku igru već je u relativno kamernoj postavci raznih kancelarija, restorana i bogatih kuća, uspeo da napravi utisak mnogo "šireg" sveta nego što je realno imao lokacija.

Kasnije je Gibson napravio značajnu karijeru kako u svetu MTVa tako i američkog televizijskog i bioskopskog filma.

Woods je odličan u glavnoj ulozi. Tada je već ušao u fazu igranja u zanimljivim "problemskim" filmovima baziranim na istinitim pričama a ovaj rad iz 1978. je pravi primer tako nečega. Scenarista Tom Clarke je materijalu prišao klinički, Woodsov lik privlači najveće simpatije jer je u suštini autsajder u celoj ekipi i to se iskazuje kroz nekoliko lepo zamišljenih i izvedenih detalja.

Film je dobio jednu BAFTA nominaciju.

SPIRITED

Sean Anders je proširio područje borbe snimanjem filma SPIRITED na jedan zanimljiv način. Upario je dvojicu velikih komičara našeg doba u jednom prazničnom mjuziklu i ostao dosledan u praćenju forme, kako same priče CHRISTMAS CAROL tako i žanra u kom se izražava.

Praznični format donosi nešto svečanog duha, i ponegde krutosti, i uz neka rešenja u podeli koja mi nisu bila bliska, ali to je pitanje mog ukusa, SPIRITED nije film kome ću se često vraćati, međutim to ne znači da u mnogim aspektima ovog filma nisam uživao, i kao gledalac i kao profesionalac.

Anders pravi mjuzikl u klasičnom smislu, i uprkos tome što pokazuje ironiju prema formi jer junaci imaju svest u tome da je čudno i možda cringy to što u bitnim scenama zapevaju, ovde muzika zaista zauzima krupan deo minutaže i ima u sebi ne samo svojstvo akcenta već i izlaganja likova, njihovih rasploženja, životnih priča, preokreta u životnim stavovima, kao u starim klasičnim primerima.

Dakle, ovo nije muzički film ili film u kom se konvencija mjuzikla koristi kao interesantan akcenat. Ovde mjuzikl zaista jeste osnovno gradivo, i u SPIRITEDu se peva isto a možda i više nego u onome što nam se danas nudi kao mjuzikl. Na svu sreću ovo nije film o muzičarima, i nema konfuzije oko dijegetske funkcije pevanja. Peva se "iz čista mira", sa dramskom funkcijom, veoma old school.

Čini se da je ironija data u ponašanju likova u nekim okolnostima uspela strategija približavanja ovog postupka publici kojoj je on dalek, ali uprkos tome ne možemo reći da se autori distanciraju od forme.

Još je interesantniji način na koji se Anders i Morris, kao scenaristi, sasvim sigurno u saradnji sa Reynoldsom i Ferrellom sklonim da se mešaju u sve, odnose prema Dickensovoj priči u kojoj još uspešnije subvertiraju klišee, i rekao bih na isti način uspešno grade odnos ironije i verovanja u priču. Kao i u slučaju mjuzikla.

Dakle, SPIRITED je film koji istovremeno deli nepoverenje svoje publike prema dve veoma kodifikovane dimenzije svog izraza, žanru mjuzikla i Dickensovoj priči, i oba kroz ironijske odmake uspeva da iznova reafirmiše, i to je veliki uspeh.

U zavisnosti od toga koliko vas ovo zanima, uživaćete i u ovom filmu. Ja sam se tamo gde treba od srca smejao, tamo gde je trebalo da budem impresioniran bio sam, i povremeno sam samo osećao kako bi sa malo manje svečane atmosfere u postupku film mogao biti efikasniji u pripovedačkom pogledu.

No, savremeni Holivud voli da kada priča bajku stvori malo tu arhaiziranu atmosferu i ovaj film nije izuzetak. Isto tako u ovom osavremenjenju dva edgelorda kakvi su Reynolds i Ferrell rade dosta na tome da približe Dickensa svojoj publici koja je navikla na dekonstrukciju, pa u pojedinim deonicama ima utiska da nam malo drže čas.

Ali, za film koji traje dva sata i donosi zaista puno raznih stvari, takve primedbe su minorne. Uprkos tome što sve ovo deluje kao sigurna koncepcija porodičnog filma, Anders rizikuje u mnogo aspekata i u svakom postiže manji ili veći uspeh.

* * * / * * * *

INTRIGUE

INTRIGUE Davida Druryja je televizijski film u kome Scott Glenn igra CIAša baziranog u Briselu, poslatog u Rumuniju da organizuje prebeg već ranijeg prebega kog igra Robert Loggia.

Pored njih dvojice u filmu se pojavljuje i William Atherthon, i manje-više ta tri imena su sve dobro što ovde ima da se vidi. INTRIGUE je sniman u Jugoslaviji, i slikao ga je čuveni hrvatski snimatelj Tomislav Pinter, ali nažalost on nije dao neku naročitu klasu ovom površno osmišljenom i slabo izvedenom televizijskom špijuncu u kom ni tri dobra glumca ne mogu mnogu pomognu, osim što je svako za sebe na neki način dobra faca.

Ipak, to što je neko dobra faca možda čak deluje i kao hendikep jer nas samo podseća da smo te iste ljude gledali u nekom boljem materijalu, već i tada, danas davne 1988. godine kad je ovo izašlo.

Od naših glumaca, malu upečatljivu rolu agenta Sekuritatee ima Slobodan Lobi Dimitrijević koji je veliki deo svog opusa vezao upravo za usluge snimane kod nas i zapadnoevropske filmove.

Drury nije nepoznat reditelj, pre ovoga snimio je DEFENCE OF THE REALM a i potom je radio neke ozbiljnije produkcije, međutim ovo nije ni po čemu uspeo rad.

BLACK ADAM

Reći za film BLACK ADAM da je najgori film godine ili najslabije izdanje DCEU je veoma nepravedno.

Jaume Collet-Serra je snimio film u kome ima puno problema koje deli sa masom drugih superherojskih filmova, i onih iz DCEU i onih iz MCU. Međutim, u njemu je prikazao i nešto novo i nešto dobro.

Ono što su problemi pre svega se tiču obaveze da se prikaže origin, i da se oko origina stvori drama koja u suštini nema nekog opravdanja jer se film zove Black Adam i da samim tim znamo da će se on pojaviti i biti protagonista, onda nema razloga da se Rock aktivira maltene tek posle 15-20 minuta. Što subjektivno, što objektivno junake koje gledamo dotle posmatramo kao sporednjake i uprkos tome što i oni kasnije dobiju protagonizam, nije baš da smo zbog njih došli.

Zatim, naravno tu je neka razna tehnika iz stripova, avion kojim putuje Justice Society koji je ludikrozan i prosto na filmu izgleda nefunkcionalno i besmisleno te samim tim bez ikakve uverljivosti u bilo kom kontekstu. Srećom, sva ostala tehnika iz stripova je dobro integrisana u priču i pre svega akciju pa u tom pogledu samo je jedan krupan promašaj.

Ono što je dobro jeste odlazak na street level kao u MCU Spider-Manima, iako imamo posla sa junakom kog igra jedna od najvećih filmskih zvezda našeg doba i što je reč o junaku čija je moć uporediva sa Supermanom. Dopada mi se način na koji Collet-Serra definiše subalternost junaka i miljea iz kog dolazi (mada imperija u kojoj je nastao u dalekoj antici doduše nije bila tako erodirala kao sredina koja živi "danas" na istom mestu). Collet-Serra naravno ne može da ode predaleko u tom ispitivanju, ali onoliko koliko može odlazi. Nije sad to samo stvar značenja, nove lokacije u geopolitičkom pogledu već i celog imaginarija. Od društvenog uređenja do arhitekture sve je svežije nego u Gothamu ili Metropolisu.

Zatim, ono što veoma volim jeste Collet-Serrino okretanje second-tier i third-tier herojima kao što su Hawkman, Dr. Fate, Cyclone i Atom Smasher. Za Atom Smashera iskreno čak nisam ni znao da nije Atom himself, što naravno više govori o meni. Uprkos tome što smo iste ove likove pod nazivom Falcon, Doctor Strange i Ant-Man videli u MCU, pošto su second i third-tier heroji godi taj exploitation momenat i odličan su spoj sa subalternim miljeom, kao što uostalom recimo Hawkman dobro funkcioniše u TITANSima doduše kao Hank Hall tj. Hawk.

Igraju ih sjajni glumci kao Aldis Hodge i Pierce Brosnan, nudeći svoj line reading za Falcona i Doctora Strangea.

Akcija je odlična. Film je fokusiran na jednu situaciju i nekoliko zadataka unutar nje plus origin. Dakle, vrlo slično Ayerovom SUICIDE SQUADu. Sama akcija je briljantno izvedena, i u koreografiji i u dramskoj dimenziji, sa dosta smisla za humor koji pokazuje da ovaj film mogu pogledati fanovi THE BOYSa i DEADPOOLa bez problema.

U ovim reformskim danima DCEU, BLACK ADAM u sebi ima dobar spoj Snyderovog Legacyja i novog vedrog duha. Za razliku od Gunnovog filma za koji mi je bilo teško da odredim šta mi to smeta jer sve je u suštini dobro, ali ne uživam, ovde sam mnogo lakše prepoznao šta nije dobro, i uživao mnogo više. Dok se Gunnu ne može prebaciti da je u svom SUICIDE SQUADu imao te redundantnosti u pripovedanju, isto tako se toliko zaigrao sa narativnim tehnikama da film nikada nije počeo. Iako je kako rekoh veoma dobar u svemu, sem u utisku. Ovaj po mnogo čemu ima nedostatke ali je u utisku na kraju ipak dobar.

Sad u ovom tranzicionom periodu, veoma osetljivom, videćemo kako će ta agresivna polarizacija stvorena BLACK ADAMom, bez nekog razloga uticati na dalja dešavanja. Rezultat na blagajnama je bio okay-ish, ništa naročito ali sve je to post-Covid depresija box officea. U svakom slučaju, Collet-Serra se nije osramotio, šta god dalje da se desi.

* * * / * * * *

SHADOW ON THE LAND

Verujem da je SHADOW ON THE LAND trebalo da bude backdoor pilot za seriju koju je kreirao Sidney Sheldon - tada još uvek poznatiji kao holivudski scenarista - a režirao ga je Richard C. Sarafian, reditelj koji nikada nije ušao u prvu ligu ali je ostavio dubok trag i na filmu i na televiziji.

SHADOW ON THE LAND nema ni kvalitet ni produkcione okvire da bude bioskopski film, ali uprkos tome što nije, svakako jeste veoma solidna televizija.

Akcija je jako energično i vešto izvedena u orkestraciji Sarafiana starijeg. Izvedena je sa puno pozicija kamere, puno pokreta kamere, veoma energičnim kretanjima u kadru i montažom. Akcije nema mnogo ali kad je ima, odlična je.

Glumci su takođe odlični. Epizodnu ulogu igra Gene Hackman i iako to nije glavna uloga, veoma je važna za celinu a on je opet za klasu talentovaniji od ostatka podele i to se bez problema vidi. No, svi su na svom nivou, samo je Hackman prosto bio klasa za sebe.

World-building je diskretan i tu je najmanje urađeno i na nivou scenarija i na nivou produkcionog dizajna. Naime, premisa je SAD kojom su zavladali fašisti a njihova geneza je zapravo odluka naroda na izborima da im treba čvršća ruka. Predsednika svi nazivaju The Leader i po uzoru na MEIN KAMPF, u knjižarama se prodaje njegova knjiga MY STRUGGLE. Međutim, osim malo "nacifikovanih" nacionalnih simbola i ponekog detalja na uniformi, Amerika deluje isto kao i inače. I to je skroz dobro rešenje. Stvar je samo u tome da se ne insistira na tome koliko je sve isto a potencijalno veoma različito. Opšti imaginarijum je sterilan. Dakle, sama premisa se ne razrađuje detaljno ni na jednom nivou ali je opšti ton jasan.

Televizijski film izašao je krajem 1968. godine, kada je i Amerika bila pogođena raznim nezadovoljstvima i neredima.

NOBODY'S DARLING

Anthony Mann se smatra rediteljem koji nije grešio kada se bavio žanrovima kojima dobro vlada - noirom i vesternom pre svih. Međutim, to nisu bili jedini žanrovi u kojima je radio. Muzički film, čisti mjuzikl i muzička komedija su takođe neke forme kojih se dotakao.

U ranoj fazi snimio je NOBODY'S DARLING. Ova muzička komedija iz 1943. godine nosi elemente mjuzikla ali su oni vezani samo za glavnu junakinju pa nerado koristim ovaj termin.

Reč je o filmu snimljenom za vreme rata u kome postoji svest o ratu koji upravo traje iako sam sukob nema nikakvu ulogu u zapletu. Zanimljivo je da ga junaci usput pominju, kao okolnost, ponekad i da bi se našalili.

Glavni junaci filma su klinci čiji su roditelji holivudska aristokratija a oni se susreću u školi tokom pripreme školske predstave. Nadalje priča se razvija po modelu ružnog pačeta. 

Uprkos tome što ovo nije Mannova specijalnost, u ovom filmu se vrlo solidno snašao. Opet bez jakih zvezda i velikog budžeta izgradio je uverljiv svet, humor je uspeo u potpunosti u odnosu na ono što su projektovali pisci, tranzicija iz govora u pevanje ne smeta utisku o filmu.

NOBODY'S DARLING nije bitan mjuzikl svog doba ali jeste jako dobro izveden B-rad.

* * * / * * * *

BODY LANGUAGE

BODY LANGUAGE Georgea Casea je ispodprosečan post-BASIC INSTINCT erotski triler, slab na oba polja, zapravo sa erotikom više u domenu strasti i sa trilerom više u neuspelom pokušaju. Ovaj film snimljen za potrebe HBO donosi Toma Berengera u punom angažmanu, Nancy Travis se takođe trudi ali zaplet je naivan, a što se veštine izvedbe tiče, sve izvan osnovnog izgleda filma je više u domenu dobre volje nego pravog znanja.

HOLLYWOOD CONFIDENTIAL

HOLLYWOOD CONFIDENTIAL je bio naslov poslednje, dvanaeste, epizode serije PRIVATE EYE koju je Anthony Yerkovich radio kao odgovor na Mannov CRIME STORY kada su se razišli posle MIAMI VICE.

Yerkovicheva serija PRIVATE EYE bila je izvanredna i nije se imala čime postideti ni pred seminal workom kakav je bio CRIME STORY, no HOLLYWOOD CONFIDENTIAL nastao je deset godina kasnije i nažalost ovo je samo televizijski film izvorno nastao kao backdoor pilot kod kog je jasno zašto nije usvojen.

Mudre odluke u glumačkoj podeli jesu mladi Charlize Theron i Thomas Jane kao vamp detektivka i haker, a Edward James Olmos u glavnoj ulozi je potpuni promašaj, i deluje apsurdno kao leading man pored toliko harizmatičnijih lica.

Sam slučaj koji se obrađuje u ovom pilotu o holivudskoj detektivskoj agenciji nije loš ali milje je prikazan veoma naivno što nije bilo svojstveno Yerkovichevoj slici Holivuda iz serije PRIVATE EYE.

Sve u svemu, ovo je možda bitno za fanove nekog od glumaca da vide šta su radili na samim počecima, ili za ljude koje zanima Yerkovichev pozni rad. Za ostale nije nimalo.

RAILROADED!

Iste godine kada je snimio T-MEN Anthony Mann je imao i RAILROADED.

Reč je o sedamdesetminutnom filmu koji se po formatu kreće negde između B-radova od sat vremena i standardnog jednoipočasovnog formata. Film je zanimljiv i nije postao arhaičan uprkos pipavoj temi koja je sklona zastarevanju - govori o pljači male bookie operacije koja se odvija u zadnjem delu kozmetičkog salona, i pokušaju počinilaca da sve svale na nedužnog mladića.

Mladi pomoćnik tućioca stiče utisak da su dokazi nekako previše zgodno usmereni protiv momka i uz pomoć njegove sestre kreće da istražuje ali i počinioci rade na tome da "ojačaju" svoju priču.

Film nije procedural u klasičnom smislu ali se bavi istragom. Prebacujući je van institucija u lični angažman glavnog junaka da je radi van dužnosti izbegava sve one sputavajuće formalne stvari koje su na kraju krajeva i učinile privatne detektive i suspendovane inspektore tako popularnim filmskim junacima.

Sa dobrom B-podelom, i eventualnom zamerkom da su se glavni muški junaci mogli više razlikovati u fizičkom izgledu, Mann pravi dinamičan film u kom se likovi i priča izlažu lako, sa upadljivom dozom crnog humora.

* * * / * * * *

PARADISE CITY

PARADISE CITY sasvim sigurno nije poslednji geezer teaser u kom se pojavljuje Bruce Willis jer je nasnimao puno toga pre povlačenja iz zdravstvenih razloga. Da jeste, ovo bi mu bio verovatno ponajbolji film u toj fazi karijere i jedan dobar throwback na vremena kada su buddy cop filmovi vladali blagajnama.

O tom vremenu mnogo toga zna Chuck Russell, reditelj koji je u tom periodu bio na obodima holivudske prve lige, blizak i redovan saradnik Franka Darabonta koji je stekao mnogo veću slavu. Chuck Russell je uspevao da radi major filmove, ali uglavnom one manje važne, sa nekim od njih kao što je recimo MASK postizao je izuzetan uspeh i vremenom se specijalizovao za ekonomično realizovan pulp.

Kada više nije bilo mesta za Russella u mejnstrimu, snimio je jedan TAKEN derivat sa Travoltom i nije se snašao. PARADISE CITY međutim izgleda kao da je Russell u međuvremenu naučio dosta o žanru koji do sada nije uspešno radio.

Bruce Willis, Stephen Dorff i John  Travolta igraju u ovom filmu. Geezer teaser napon je jak i sva trojica su dobri, s tim što je Dorff i najvitalniji ali glavni junak je Blake Jenner koji igra Willisovog sina koji pristiže na havajsko ostrvo da osveti oca lovca na ucene i vidi da li za potrebe osvete može da pronađe tog Moby Dicka odbeglih optuženika, i time istraži da li je poslednji slučaj imao veze sa očevom smrću.

Film je pre svega energičan, a zatim i duhovit, što bi se i dalo očekivati od Chucka Russella. Ipak, ne treba zaboraviti da je on režirao i ERASERa sa Arniejem i da se snalazi u situacijama kada vrag treba da odnese šalu. I PARADISE CITY je među karakterima duhovit. Junaci stupaju u zanimljive dijaloge i upadaju u dobre situacija.

Russell je doprineo scenariju koji su pisali stari Willisovi saradnici iz ove faze i očigledan je njegov doprinos u pogledu vitalnosti dešavanja, maštovitih detalja i smisla za humor. Isto tako u samoj egzekuciji, Russell ipak izvlači više od ekipe koja je navikla da se eventualno malo više potrudi kad se zapuca, i sa relativno pristojnim mada daleko od prvoklasnog snimatelja, isporučuje film koji dobro izgleda i koji jedino ne zvuči dovoljno dobro da bi bio realan substitut za buddy cop film, kakvi se u suštini više ne snimaju.

Doduše ako imamo u vidu da je na odjavnoj špici na ključnom mestu ostao jedan template možda je greškom pred javnost pušten neki workprint, ko će ga znati, pa postoji i verzija koja bolje zvuči-

U ovom filmu Willis ne igra junaka kakvog je igrao nekada ali igra njegovu ostarelu verziju i uprkos svim mukama koje ima, dobar je. I dalje su taj osmeh i pogled nezamenjivi. U ovom filmu su se svi rekao bih potrudili i rezultat nije izostao. Kako god bilo, PARADISE CITY je iznad nivoa koji se ovih dana očekivao u toj kući i lepo je da sav taj pozni rad ipak nije bio uzalud.

* * * / * * * *

STRANGERS IN THE NIGHT

STRANGERS IN THE NIGHT studija Republic stoji kao jedan od najboljih jednočasovnih filmova koje sam gledao. Anthony Mann uspeva da u 55 minuta trajanja uklopi zanimljiv triler o vojniku koji posle borbi na Pacifiku jedva čeka da se pridruži devojci koja mu je postala pen pal dok je bio u ratu.

Kada dođe u kuću njene majke zatiče jednu napetu situaciju. Devojka trenutno nije tu i nikako da dođe. Pre svega zato što ne postoji i samo je plod duševno obolele žene koja misli da je njena majka. A samozvana majka ne želi da dozvoli da se tajna sazna niti da vojnik ima neku drugu.

STRANGERS IN THE NIGHT funkcioniše kao jedan dobro skrojen komad, vezan za nekoliko lokacije, dobro glumljen, sa smislom za humor, energičnom glumačkom igrom i inscenacijom koja na mikro-planu ne zaostaje za ambicioznijim jednoipočasovnim filmovima.

Kasnije je ovaj format bio prisutan u televizijskim dramama i da je u tom ciklusu snimljen, ovaj film bi imao značajno mesto.

* * * 1/2 / * * * *

T-MEN

T-MEN se smatra prvim istinski važnim krimićem u karijeri holivudskog velikana Anthony Manna koji je u svojoj jezgrovitoj karijeri, do prerane smrti, ostavio snažan i veoma ujednačen opus.

Ovaj film iz 1947. preuzima tada aktuelnu konvenciju dokumentarnog uokvirivanja krimića. Ovde čak na početku imamo obraćanje načelnika Treasuryja u kojima on predstavlja svojih šest bezbednosnih agencija i najavljuje da se film bavi slučajem koji je amalgam nekoliko stvarnih situacija.

T-MEN su dva Treasury agenta koji se ubacuju u lanac falsifikatora dolara i akciznih marki i u jednoj minucionzoj akciji uspevaju da dođu do mozga ove hobotnice. U sat i po, Anthony Mann uspeva da ispriča dosta kompleksnu kriminalističku priču, izvede ceo zaplet sa ubacivanjem agenata, proverama koliko su verodostojni, i da 75 godina kasnije njegov film ne izgleda nimalo naivno, iako smo u međuvremenu temu ubačenih agenata gledali u vrhunskim interpretacijama vrhunskih autora.

Međutim, Mann sa svojim redovnim saradnikom Johnom Altonom pravi jedan zategnut, precizan, tenzičan film, sa dramaturgojim u scenariju John C. Higginsa (po priči Virginie Kellogg) ali sa dramskim nabojem unutar same slike, po rasporedu svetlosti i senke, uglovima snimanja i svim drugim elementima ritma koji se mogu postići unutar slike.

T-MEN je bitna preteča unutar veoma poznatog varijeteta kriminalističkih priča - onih o policajcima koji se tajno ubacuju kao pripadnici kriminalnih grupa. Mann se ne bavi iskušenjima koje ti zadaci nose u pogledu zavodljivosti podzemlja u odnosu na policajcu već se drži njihove obazrivosti da ne budu razotkriveni, ali zato u tom domenu ima jednu od najmoćnijih scena ikada snimljenih na tu temu - scenu kada kolega mora da učestvuje u egzekuciji svog partnera bez mogućnosti da mu pomogne i ovoga koji mu dok umire još pojačava "legendu".

Jacques Rivette je ubrajao Manna među četiri najznačajnija američka posleratna reditelja. Kada gledamo format filma T-MEN koji isprva deluje kao rutinski narudžbenjak službi bezbednosti kod holivudskog studija a posle se pretvori u nešto snažno i umetnički vredno, sasvim je sigurno da se teorija autora na primeru ovog filma može objašnjavati.

* * * 1/2 / * * * *

JAULA

Ignacio Tatay snimio je film JAULA po scenariju koji je napisao zajedno sa redovnom saradnicom Rodriga Sorogoeyna Isabel Penom. Reč je o filmu koji se kreće ničijom zemljom između trilera i horora, s tim što bih ga ja ipak smestio u domen trilera, a argumente za to ovom prilikom ne bih iznosio da ne bih otkrio razrešenje filma.

Film počinje misterioznim susretom bračnog para u povratku kući, u sred noći, sa napuštenom, zanemelom i teško bolesnom devojčicom. Oni je odvode u bolnicu i posle nekog vremena, kada ne uspe nijedan pokušaj da shvati ko je dete i odakle je, prilikom jedne posete medicinsko osoblje zapaža da je devojčica u stanju da uspostavi neki odnos sa ženom koja ju je našla. Nude da je bračni par prihvati iz terapijskih razloga, kako bi bolje podnela oporavak.

Kada se devojčica nađe u njihovom domu, postaje jasno da je ona žrtva zlostavljanja ali možda i susreta sa nekim čudovištem čije poimanje možda čak nije ni racionalno objašnjivo, naročito kada veoma čudni događaji krenu da se zbivaju u njihovom domu.

Zanimljivost za srpske ljubitelje krimića jeste činjenica da početkom trećeg čina, Tatay i Isabel Pena koriste veoma slično rešenje kao Miroslav Terzić i Elma Tataragić u filmu ŠAVOVI. U oba filma rešenje je vešto izvedeno, a reč je o promeni vizure iz koje se posmatra i pripoveda. Kako u oba slučaja imamo temu nestale odnosno otete i misteriozno pronađene dece, isto bravura-rešenje je još zanimljivije.

U tom pogledu, interesantan je spoj dva postupka, dva čina izvedena u klasičnoj prospektivnoj naraciji gde se stvari ređaju od početka prema kraju, veoma atmosferično su realizovane sa kumulativnim efektima svih dešavanja, da bi se onda na početku trećeg čina otvorila nova vizura, priča se vratila unazad kako bi se iz tog drugog ugla rekapitualiralo gledanje na stvari, i onda došlo do jednog fuzionisanog razrešenja u kom se posmatra iz oba ugla.

U ovoj žanrovskoj formi ovakvo rešenje nosi rizike i u ovom filmu se isplatilo jer u stvari omogućuje da se ključni preokret desi na početku trećeg čina i sekundarni u fazi klimaksa. Film u tom smislu dakle nije hendikepiran, iako ključni preokret iznese malo ranije, onaj još zanimljiviji, iako ne temeljni, ostavlja za samu završnicu, dajuči joj nužni intenzitet. Rizik kod ovog pokušaja da se i sačuva suspense i detaljnije izloži jedan segment priče i da se postigne šok-efekat preokreta može biti u tome što film u toj intervenciji može izgubiti zamajac. Ovde se to nije desilo. Ista ova priča se mogla strukturirati konvencionalnije, sa paralelne dve vizure gde bi se sasvim sigurno izgubio primarni preokret ali bi se generisao suspense, ali bi povećani protagonizam negativnog činioca mogao proizvesti simpatiju. U tom smislu ni neki klasičniji pristupi nisu bili lišeni rizika, no ovde se pokušaj isplatio, na sličan način kao i u ŠAVOVIMA.

JAULA je sofisticiran španski triler, izuzetno vešto izveden u svim segmentima, sa punim doprinosom svih sektora ekipe, ali sa ključnim rešenjima koja dolaze sa papira, pa samim tim i može biti najzanimljiviji gledaocima koje interesuje taj prostor delovanja.

* * * / * * * *

HE WALKED BY NIGHT

HE WALKED BY NIGHT Alfreda Werkera nije sasvim nepoznat film, ali možemo reći da je veoma malo gledan u odnosu na značaj koji je imao za razvoj filmskog i televizijskog krimića. 

Krajem četrdesetih godina, mnogi kriminalistički filmovi preuzimaju format reportaže u koju uokviruju priču. Sve bi kretalo iz nekog voiceovera koji bi u formi novinske vesti ili policijskog izveštaja krenuo da izlaže slučaj, a uvodne scene bi se koristile vizuelnim žargovom filmskog žurnala i u pogledu kadriranja i kad je reč o montaži. Potom bi priča postepeno krenula da se izlaže u konvencionalnoj dramskoj formi, gradi misteriju i suspense tada već klasičnim sredstvima.

HE WALKED BY NIGHT je jedan od takvih filmova, ali je specifično da je na njemu radio Jack Webb koji će samo nekoliko meseci kasnije započeti rad na seriji DRAGNET koja je tu formu dovela do krajnjeg stadijuma i definisala televizijski krimić svoje epohe.

Werkerov film jeste baziran na istinitoj priči iako uzima dosta slobodan pristup dokumentarnoj građi. No, za standarde fiilmove tog vremena možemo reći da je veoma posvećen rekonstrukciji događaja i potere za razbojnikom i ubicom koji je posle napada na policajca digao cele losanđeleske snage reda na noge.

Na ovom filmu neke delove režirao je nepotpisan veliki Anthony Mann. Ovaj velikan je na ovom filmu i krenuo da sarađuje sa svojim stalnim direktorom fotografije. Mann je iako nepotpisan danas svakako značajnije ime od Werkera koji je imao veliki ali danas mahom zanemaren opus.

HE WALKED BY NIGHT je jedan od filmova iz kojih će se razviti jedna od temeljnih kriminalističkih serija u istoriji ove forme. Samim tim je značajan za sve one koje interesuje prošlost krimića na ekranu.

* * * / * * * *

HEART CONDITION

James D. Parriott pisao je i režirao HEART CONDITION, film u kom Bob Hoskins i Denzel Washington igraju uloge slične onima koje su imali u drugim filmovima, ali u zanimljivom high conceptu koji je rezultirao zanimljivim filmom, boljim nego što se priča.

Naime, Bob Hoskins je igrao gumshoea iz fantastičkog miljea u WHO FRAMED ROGER RABBIT a Denzel je već igrao sina, u rasnom buddy filmu CARBON COPY, gde se postavlja paralela između dva junaka koje vezuje sudbina ali ne i rasa.

Hoskins i Denzel ovde igraju debelog policajca rasistu i crnog advokata koji metodom "Orlacove ruke" postaju sudbinski vezani kada advokatovo srce biva presađeno policajcu. Advokat kreće da mu se ukazuje neprekidno i tera ga da reši slučaj njegovog ubistva, usput rešavajući i sudbinu svoje velike ljubavi koja je bila predmet njihovog sukoba.

U domenu krimića, HEART CONDITION se ponaša kao krimić. U domenu buddy odnosa, ponaša se kao komedija. I harizmatični glumci omogućuju da svi ovi aspekti budu prisutni, da bude i screwballa i slapsticka i žanrovske dekonstrukcije ali i ortodoksije ako treba i da to sve funkcioniše. Parriott je iskusan ali ne preterano važan reditelj koji od svega ovoga pravi pitom film zapravo, i on ima jako puno koristi od onoga što donose dva glavna glumca, obojica u prajmu svojih moći, koliko god Denzelov zenit dugo trajao.

Film je u vreme izlaska bio relativni promašaj, kritika ga nije prihvatila, i kritičarske primedbe stoje na akademskom nivou ali ne i na planu utiska jer glumci zaista neverovatno podižu ovaj materijal i objedinjuju stilsku raznolikost.

U vreme velike ekspanzije buddy cop filma, HEART CONDITION se nije nametnuo, doduše nije imao puno akcije u sebi i nije nudio spektakl. Međutim, uprkos mnogim temama koje Jarriott unosi i mnogim žanrovskim ambicijama, odličan osnov u star poweru pruža presudan doprinos i svemu daje neophodnu koheziju. Ovog tipa filmova je u nekim formama bilo i kasnije, i ne predstavlja kapitalno delo, ali ko je željan buddy krimića s prelaza iz osamdesetih u devedesete, ima šta da vidi.

* * * / * * * *

CRY OF THE WEREWOLF

Kasnije veoma aktivni mejnstrim reditelj Henry Levin krenuo je jednočasovnim B-filmom studija Columbia CRY OF THE WEREWOLF. Kao i većina tih jednočasovnih B-radova, film je snimljen mahom u enterijerima, bez mnogo prostora za neku dinamiku u bilo kom domenu izraza, ali u ovom konkretnom slučaju zanimljiv je spoj pokušaja da se racionalno dokuči kako je došlo do zločina za koji deluje da ga je počinila zver i obrnuto da se iz uverenosti da je reč o natprirodnoj pojavi junaci vrate racionalnom sagledavanju.

Levin dakle bira zanimljiv odnos racionalnog i fantastičkog ali opet jednočasovni film nije baš adekvatna forma za to. Pa ipak, CRY OF THE WEREWOLF je mnogo zanimljiviji od tipičnih naslova ovog formata i produkcionog okvira.

* * 1/2 / * * * * 

WORLD FOR RANSOM

Robert Aldrich je radeći na televiziji pedesetih režirao i seriju CHINA SMITH u kojoj je glavnu ulogu igrao Dan Duryea. Sa tim glumcem snimio je film WORLD FOR RANSOM koji umnogome i produkciono i po zapletu podseća na China Smith, iako su imena likova izmenjena.

Dan Duryea igra detektiva koji životari u Singapuru i preko nekih svojih starih veza i ljubavi biva uvučen u intrigu oko nuklearnog fizičara koji zna tajnu hidrogenske bombe.

Uprkos tome kako zvuči zaplet, ovaj film nastao pre agenta 007 nema nikakve veze sa tim, a opet nije dovoljno dobar ni da anticipira kasnije nuklearno noir remek-delo samog Roberta Aldricha. Ovo je minoran film skromnog dometa, pa ipak iako je utisak negde u domenu * * ili * * 1/2 na nivou čistog gledalačkog iskustva, ako imamo u vidu produkciju i ideju da film bude potrošna roba (recimo sam Aldrich nije ni potpisan kao reditelj a njegov blacklistovani scenarista Hugo Butler je tu pod pseudonimom) realno zaslužuje i * * *.

SCANNERS 2: THE NEW ORDER

Cronenberg je početkom devedesetih bio u zenitu i nije bio zainteresovan da sa svojim nekadašnjim kanadskim saradnicima gradi franšizu oko svog remek-dela SCANNERS. Oni su međutim u prvoj polovini devedesetih snimili cela četiri filma negde deset godina posle prvog filma, u dva serijala - SCANNERS i SCANNER COP.

Christian Duguay režirao je oba SCANNERS nastavka. Prvi među njima THE NEW ORDER zapravo je prilično solidan film, pre cameronovski nego cronenbergovski doduše, sa mladim, tihim scannerom koji dolazi u veliki grad u kom doktor i korumpirani policajac skupljaju obdarena lica zarad svojih interesa, i sukobom koji će se među njima neumitno pojaviti.

Duguay je svež u pogledu kadriranja. Njegov stil je propulzivan, sa zanimljivom upotrebom ekstremnih planova i interesantnih pokreta kamere, a tema scannersa prelazi lagano u format akcionog SFa, sa kojom je doduše i kod Cronenberga koketirala.

Ovi filmovi nose pečat različitih reditelja, različitih pristupa, pa samim tim i dometa. Cronenbergov SCANNERS mi je svakako jedan od njegovih najdražih filmova i samim tim jedan od vrhunaca i žanrovske i svake druge produkcije svoga doba. Pa ipak, Duguayev nastavak iako nije ni blizu toga, ni stilski ni po ambicijama, uspeva da se nekako uglavi u taj "univerzum" i da se gledalac ne oseti prevarenim. Svakako jeste bolji od bilo čega što je potom recimo snimio Cronenbergov sin.

Isto tako interesantan je spoj akcije, trilera i ekstremnog gorea koji čini ovu grupu filmova, i kako se to integriše u jedan inače nasilan ali potpuno drugačiji imaginarij. Duguay pronalazi ključ i za to.

Uprkos tome što je SCANNERS 2 sasvim evidentno produžetak franšize kom se Cronenberg nije radovao, i mnogo više exploitation nego autorski izraz, ovo naprosto jeste dobar film i bolji mi je nego kad sam ga prvi put gledao.

* * * / * * * *

DICK TRACY VS. CUEBALL

DICK TRACY VS CUEBALL je jednočasovni B-film iz 1946. za mene značajan kao rediteljski rad Gordona Douglasa. Na početku karijere, snimio je čitav niz ovakvih filmova, i uprkos tome što je strip o Dicku Tracyju a kasnije i film Warrena Beattyja uspeo da očuva ovaj brend u kontinuitetu, neki drugi, manje poznati serijali su dali uspešnije Douglasove radove.

Ovaj Dick Tracy je naprosto ravan, bez dinamike, iako u jakom tempu, sa mnogo jačim protagonizmom negaivca Cueballa u odnosu na samog Tracyja, jedan ne sasvim neuspešan ali zaista neupečatljiv rad.

* * / * * * *

ON THE LINE

ON THE LINE Romualda Boulangera je proširenje autorovog kratkog filma TALK u kom je glavnu ulogu koju sada igra Mel Gibson ostvario William Baldwin.

Reč je o filmu koji se nadovezuje na čitav niz naslova o radio voditeljima koje muči poremećeni slušalac, kao i na one koji se u znatnoj meri odvijaju preko telefona, premda u ON THE LINE ima dosta kretanja po zgradi i rešavanja određenih fizičkih prepreka koje ga dovode i u dodir sa naslovima poput DIE HARD.

Centralni deo filma se - uslovno rečeno - odvija u realnom vremenu. Praktično kroz ceo tok ima elipsi ali su ključne u uvodu i u samoj završnici, pa ipak naslovi tog tipa ponajmanje padaju na pamet kao referenca.

Boulanger je želeo da snimi izvodljiv film za petnaest dana i u tom cilju se opredelio da osmisli koncept u kome može da za to vreme pruži mejnstrim estetizaciju slike i opšteg produkcionog dizajna i da ispriča žanrovsku priču za najširu publiku. U tome jeste uspeo što ne znači da se šavovi tog postupka ne osećaju i da nisu vidljivi.

Međutim, posle niza geezer teaser filmova u kojima je imao manje uloge koje su raspoređivane kroz ceo film da bi delovao prisutnije, ovde Mel Gibson ima zaista glavnu ulogu Samim tim Boulanger ima jedan redak adut koji i dalje nosi težinu a to je Gibsonova glumačka igra, i tradicionalni puni angažman od kog nije odustao ni u kriznim danima svoje karijere.

Po crnom humoru koji plasira junak, reklo bi se da je Mel Gibson poprilično samoupravljao na ovom projektu, međutim Boulanger je imao sreće da je reč i glumcu sa rediteljskim iskustvom koje je pozamašno, i izraženom svešću o ritmu i strukturi.

U tom pogledu, razaznatljiva mehanika koncepta kako da se u limitiranim produkcionim uslovima snimi žanrovski film koji liči na mejnstrim produkt pada u senku Gibsonove role kao ključnog aduta.

Na kraju, najvidljiviji izraz Boulangerovih produkcionih limita jeste to što je priča smeštena u Los Anđeles a glumačka ekipa je internacionalna do tačke da se snimanje u Parizu baš u aspektu kastinga ne može prikriti.

U ovoj vrsti trilera gde junaci imaju posla sa supersnalažljivim psihopatom koji je uložio ogromne resurse u maltretiranje jednog pojedinca, jako je teško iznova ostvariti istinsku napetost. Niz takvih filmova smo već videli i autori imaju mali manevarski prostor.

S jedne strane mogu da se bave pojačavanjem drastičnosti pretnje, usložnjavanjem pritiska na junaka i sl. ili približavanjem ponašanja junaka nečemu što je logično u takvoj situaciji, dakle uvođenjem ne nužno realizma a ono postupaka sa kojima se gledalac maksimalno identifikuje. Boulanger pokušava i jedno i drugo ali ne u meri da bi sasvim pobegao od derivativnosti postavke tako da ključni adut u tom trilerskom pogledu opet ostaje Gibson sa svojim enormnim metafilmskim potencijalom koji se svesno preliva u njegov karakter i radnju filma.

U tom pogledu, i ON THE LINE je refleksija Gibsonove javne persone i svega onoga što mu se desilo pa nastavlja niz sličnih uloga u kojima junaci prolaze kroz iskupljenje, mire se sa potomcima i okolinom, vraćaju u život posle bolesti i zavisnosti i sl.

Gibson je u svom post-cancel periodu možda i ponajbolju glavnu ulogu ostvario kod francuskog reditelja u evropskoj produkciji - govorim o Richetovom BLOOD FATHERu. Richet je naravno daleko veći autoritet i talenat od Boulangera, te ih ne bih poredio u ovom trenutku. Međutim, jedna stvar kod obojice Francuza je slična - shvatili su da Gibson treba da zauzme centralnu poziciju i da samoupravlja. BLOOD FATHER je bolji i važniji film ali zahvaljujući tom postupku i ON THE LINE postiže solidan rezultat.

* * * / * * * *

BRIAN'S SONG

BRIAN'S SONG je jedan od onih filmova koji su poznati mada ih je malo ko zaista gledao.

1965. godine iz NFL je izašao Jim Brown. I četiri godine kasnije sa Buzzom Kulikom je snimio film RIOT.

Iste godine, 1965. u NFL je ušao Brian Piccolo i šest godina kasnije Buzz Kulik je snimio film o njemu.

Brian Piccolo je bio running back za Chicago Bearse, kroz celu karijeru se mučio s tim što je premali za tu poziciju i nedovoljno brz, ali je snagom volje uspevao da se izbori za mesto u timu. Tokom svoje kratkotrajne NFL karijere, stekao je prijatelja do groba (no pun intended) Gale Sayersa, sa kojim je konkurisao za istu poziciju.

Međutim, Piccolo se razboleo od galopirajućeg kancera i ubrzo potom umro veoma mlad u 26. godini, a celokupnu sportsku javnost je obeležila priča o dirljivom prijateljstvu ove dvojice saigrača koji su bili konkurenti, a u vreme kad je bilo i tragova segregacije, pa i otvorene diskriminacije, njih dvojica su imali drugu boju kože.

James Caan igra Briana, Billy Dee Williams Galea i odlični su u glavnim ulogama. BRIAN'S SONG je televizijski film u standardnom televizijskom trajanju tog vremena od 74 minuta. Logično je da nema tipičan biopic arc sa karakterima ali Kulik uspeva da sa ovom dvojicom glumaca prikaže njihovo prijateljstvo, radosti a onda i tragediju koja ih je pogodila.

Film deluje pomalo labavo u formi jer se ne opterećuje protokom vremena i šta je kada bilo. Nema ni mnogo prilike za to u ovom trajanju, ali ukupno uzev uspeva da nam kroz priču i ove dve harizmatične role, plus podršku Jacka Wardena i Briana Caseya, samo godinu i po dana posle Brianove smrti, prikaže tu priču koja jeste sentimentalna u svojoj suštini ali je urađena muški, i slavi život a naročito Piccolov smisao za humor koji ga, sudeći po ovom viđenju nije napuštao do poslednjeg trenutka.

Niz interesantnih stvari, od dobre izvedbe u saradnji Buzza Kulika i čuvenog snimatelja Josepha Biroca, preko igra Caana i Williamsa, do relativno promptne reakcije televizije na tragediju, učinile su da se ovaj televizijski film izdvoji i na kraju čak stigne i do bioskopa. Decenijama kasnije napravljena je još jedna ekranizacija ovog slučaja.

HOW IT ENDS

HOW IT ENDS Daryla Weina i Zoe Lister-Jones je komedija snimljena tokom pandemije u kojoj Zoe ide kroz LA, i na putu do žurke gde se dočekuje smak sveta, sreće razne likove od kojih neke igraju veoma poznati glumci kao što su Logan Marshall Green, Colin Hanks, Bradley Whitford, Helen Hunt ili Olivia Wilde.

Film je prijatan, ima par zaista duhovitih susreta, ali sve je to ta neka ne preterano smešna in-joke vrsta moderne komedije sa kojom se iskreno ne snalazim baš najbolje. No, ako imamo u vidu razne run and gun projekte snimljene tokom pandemije, bilo je bitno boljih od ovoga ali i bitno gorih.

* * / * * * *

FAMILY OF COPS

Charles Bronson je u svojoj karijeri radio sa nekim od najvećih reditelja svih vremena kao što su Don Siegel, Sergio Leone i Robert Aldrich. Radio je i sa dosta talentovanih srednjaka među kojima je i Ted Kotcheff, dosta sposoban reditelj koji je umeo da se snađe u raznim žanrovima.

Njihova saradnja iz 1995. je televizijski film FAMILY OF COPS u kom Chuck igra oca porodice, matorog pandura čiji su sinovi takođe kolege i svi zajedno se bave pokušajem da speru optužbu za ubistvo dignutu protiv promiskuitetne kćeri tj. sestre koja je nađena pored tela ubijenog bogataša.

Nažalost, Kotcheff ne pruža mnogo u ovom televijziskom filmu koji kao jedan od poslednjih Bronsonovih radova ne zahteva gotovo ništa od njega u pogledu akcije ali ni generalnog protagonizma. Film ima dosta minutaže bez njega, ali i bez trilera i krimića. Dosta je tu praznog hoda, ali sve to je manji problem.

Bronson ima nekoliko žanrova u kojima je ostavio dubok trag i nekoliko tipskih likova koje je igrao. Jedan od njih je i dirtyharryjevski gradski policajac. Smisao FAMILY OF COPS je bio da se takav lik sada dovede u jednu bookend situaciju, da se uradi generacijski sukob između old school i nu school policije itd. I to se nimalo nije desilo u ovom TV filmu, ne samo u realizaciji nego ni u zamisli.

DIRTY PICTURES

DIRTY PICTURES Franka Piersona je još jedan od "liberalnih" telepicova koje je snimio sa Jamesom Woodsom u glavnoj ulozi. Kao i CITIZEN COHN snimljen za HBO, i DIRTY PICTURES snimljen za Showtime je formalno inovativan. Dok je u COHNu formalna inovacija Cohnov susret sa svojim žrtvama dok je na samrti od AIDSa i način na koji to trigeruje njegova sećanja, u DIRTY PICTURES imamo zanimljivu mešavinu dokumentarnih ispovesti sa sudskom dramom u kojoj James Woods igra Dennisa Barrieja, kustosa muzeja u Cincinnatiju u kome je postavka fotografija Roberta Mapplethorpea dovela do suđenjia i veoma dramatičnih sukoba unutar kulturne i opšte javnosti.

Sagovornici koji su insertirani u film su između ostalih i face poput Salmana Rushdieja i Fran Libowitz, a jako je interesantno i formalno razrešenje - naime onaj post-spisak šta je s kim bilo zadovoljno iznosi jedan od negativaca iz priče jer je iz njegove vizure ceo slučaj veoma dobro prošao.

Pierson i Woods i ovde ostvaruju uspešnu saradnju. Ne znam šta o ovom filmu Woods misli danas kada je Trumpova udarna pesnica, i da li još uvek rado "brani" ovakve likove, ali ovde je on na vrhuncu svojih glumačkih snaga u telepicu koji nije degradiran veličinom "ciljanog" ekrana već naprotiv - ima prostora da bude kudikamo eksperimentalniji od bioskopskog filma.

DIRTY PICTURES je biografski film vredan pažnje, o čoveku koji nije ličnost od formata sa kontinuiranim uticajem na događaje ali jeste protagonista nečega što je u svoje vreme bilo bitno, i zapis o jednom događaju koji će ispasti važniji nego što jeste. Uprkos odmaku od konvencionalne forme i jasnom stavu autora da su na strani održavanja Mapplethorpeove izložbe, ovaj film uspeva da ne bude pamfletski.