Saturday, August 30, 2008

DIPLOMA ZA SMRT

DIPLOMA ZA SMRT Živorada Tomića je jedno od najzanimljivijih gledalačkih iskustava koje sam imao u poslednje vreme. Reč je o jednom vrlo sadržajnom filmu koji mnogo govori o stanju krimića u kinematografiji SFRJ.

Naime, dok se u radovima njegovog imenjaka Mitrovića, naročito iz šezdesetih, jugoslovenski krimić živ, zdrav i vitalan, kod Tomića je već negde upitno da li je krimić zaista vitalan deo jugoslovenske kinematografije. A opet s druge strane, na nekim drugim nivoima DIPLOMA ZA SMRT nudi obilje zaista vrhunskih detalja, koji je čine značajnim filmom.

U to ime, počeo bih od pozitivnog apsekta. Po svojoj strukturi, DIPLOMA ZA SMRT je klaična priča o usponu i padu jednog gangstera data u maniru najklasičnijih predstavnika tog žanra kao što su LEGS DIAMOND, SCARFACE i sl. U ovom konkretnom slučaju reč je o dvojici zagrebačkih akademsnkih građana, pravnika i ekonomiste koji na ekonomistinu inicijativu počinju da detektuju privredne kriminale i da se ugrađuju u njih, sa tendencijom da u njima počnu da dominiraju.

Iako, sami privredni kriminali o kojima DIPLOMA ZA SMRT govori, ne deluju nimalo neuverljivo, a što implicira komentar koji je Žika copy/pasteovao, uostalom, SFRJ je bila zemlja izrazito razvijenog privrednog kriminala. Štaviše, privredni kriminal kojim se junaci bave u ovom filmu bazira se na krađama iz skladišta i osnivanjem privatnih firmi a tuđe ime u ime kontroverznih biznismena a zapravo krimosa izbeglih u inostrantsvo.

U domenu same delatnosti, DIPL0OMA ZA SMRT je apsolutno uverljiva. Isto ako uključivanje ekonomista i pravnika u celu priču je sasvim očekivano. Ono što bi se moglo smatrati neuverljivim jeste zaplet u kome dva obrazovana mladića požele da uđu od nule u tu priču. Međutim, ovo i jeste film koji pokušava da smesti takvu premisu u realne okolnosti i kaže, "okej, a šta bi s desilo ako bi obratzovan čovek ušao u tu priču, kako bi izgledao njegov sudar sa realnošću kriminala?" i u tom smislu, film je uverljiv jer iako ne govori o nečemu što se desilo, razmatra potencijal jednog dešavanja.

Kad je reč o nasilju koje se sporovodi u filmu, ni ono nije neuverljivo za jugoslovensko društvo 1989. godine. Iako je SFRJ smatrana jednom od najbezbednijih zemalja na svetu naročito u domenu slobode kretanja i sigurnosti građana, nasilje koje donosi ovaj film nije sada neki all around gangland warfare, već vrlo diskretna ubistva u tami.

Ono što je dragoceno, osim samog prikaza činjenica da u SFRJ postoji ozbiljan privredni kriminal koji u sebi nosi izvesnu dozu glamura, naročito iz vizure potrošačkog mentaliteta koji je tada već bio zavladao zemljom, jer kriminal je vezan za kafiće i butike, jeste odnos filma prema društvenim odnosima. Naime, u ovom filmu država ne postoji. Ona ne postoji ni u liku policajaca, ni u liku bilo kog državnog službenika. Na početku vidimo društveno preduzeće koga radnici besomučno protkradaju bez ikakve griže savesti. Ljudi koji odu u zatvor tamo samo steknu kontakte koji im posle omogućuju da se ozbiljnije bave kriminalom. Porez je tu samo da bi se izvrdavao, ili kroz potplaćivanje poreskih službenika koje je u filmu tretirano kao rutinska pojava ili kroz lucidne pravne savete. Opština i sud služe samo da bi se u njima ozvaničila krađa koja je izvršena.

U filmu DIPLOMA ZA SMRT ne postoji apsolutno nijedan junak koji dovodi u pitanje ideju besomučnog bogaćenja. Jedini koji nisu upleteni u tu priču su oni koji su u inferiornoj poziciji, domaćice, služavke i deca. Svi ostali su upleteni u priču.

U tom smislu, ne postoji nijedan junak koji bi se mogao smatrati moralnim centrom filma, izuzev u neku ruku ranjive vlasnice butika Renate koja meandrira između manjeg i većeg zla ali pokazuje izvesne obrise ljudskosti.

Iako bi se opisani moralni idiotizam junaka mogao smatrati scenarističkom greškom, čini mi se da ga sve više prepoznajem u svojoj okolini, i da svoje korene upravo vuče iz vremena kada je nastao ovaj film. U tom smislu, DIPLOMA ZA SMRT nije anticipirala samu gangstersku scenu koliko je anticipirala truljenje moralnog tkiva naroda u susretu sa najliberalnijim oblicima kapitalizma spojenim sa dvosmernom korupcijom između vlasti i naroda.

Konačno, moralni idoti iz Tomićevog filma skončavaju neslavno zato što se ispostavi da je nemoguć srećan brak između prekršilaca zakona i intelekta, i da će ti pametnjakovići pre ili kasnije popiti metak. U tom smislu, ovaj film je vrlo poučan, i pored moralnog idiotizma svojih junaka, a kraju u punoj meri etički zaokružuje žanrovsku konvenciju kojom se služi.

Kad je reč o onome što nije dobro u filmu, pre svega reč je o realizaciji. Ako imamo u vidu da je reč o filmu iz 1989. i da u tom trenutku i u jugoslovenskoj kinematografiji rade reditelji poput Gorana Markovića, Emira Kusturice i Darka Bajića (iz onih dana kada je još uvek koliko-toliko vladao filmskim jezikom) čija je vizuelna kultura na solidnom nivou, Živorad Tomić sa svojim ekstremno arhaičnim pristupom kadriranju zaista deluje deplasirano. Ako imamo u vidu da je gangsterski film, čak i u svojim dekadentnim tokovima poput francuskog krimića koji je sklon minimalizmu, ipak vrlo repertoarski žanr koji mora da donosi neku vrstu senzacije u bioskop, Tomićev film deluje još gore. Ne samo da DIPLOMA ZA SMRT dolazi u epohi posle SCARFACEa, nego dolazi u vreme kada Michael Mann radi mnogo bolje stvari na televiziji, u sličnom miljeu.

O akcionim scenama da i ne govorim. Borbe koje je koreografisao Ivo Krištof poznati kaskader koji igra jednog od goonova u filmu su ispod nivoa čak i tadašanjeg, i ranijeg jugoslovenskog filma.

Tomićevi kadrovi su statični, njegovo osvetljenje je krajnje lišeno bilo kakvog stila, stoga čak i lepi glumci i lepa kola u njegovom filmu deluju uobičajeno, iako su u svoje vreme (a to shvatam samo zato što se razumem u kola) bili luksuzni. Za razliku od Lakovića koji zaista odlično ume da napravi big deal od toga što mu junak vozi "jaguara" u SFRJ, Tomićev junak vozi "jaguara" a to izgleda kao da vozi polovan "opel". O scenama seksa kojih kod Lakovića u POZORIŠNOJ VEZI ima na vrlo eksplicitan način, kod Tomića nema ni govora. Štaviše, samo jedna žena, pomenuta Renata, ima kakav-takav karakter, pa je tim bre nejasan junakov odabir da je se reši i vrati svojoj bezličnoj ranijoj ljubavi. Ako imamo na umu da u gangsterskom filmu, muškarci znaju sve u muškom svetu ali stradaju zbog nepoznanice koju donosi femme fatale, kod Tomića su fatalne žene, koje u suštini dovode do sloma i njegovih junaka, bolno nerazvijene kao karakteri.

Kad je reč o radu sa glumcima, glavnu ulogu igra hunk ih HALOE ranko Zidarić koji osim hunky izgleda koji je nesporan ne uspeva da iskomunicira išta drugo tako da njegov lik počinje da "glumi" zapravo njegov sidekick Filip Šovagović, i feeme fatale koju igra neuništiva Ksenija Pajić. Zidarićev underplay je toliki da mi se povremeno činilo da Tomić želi da kroz njega iskaže priču o nekakvom anđelu osvete, čoveku sa emocijama kiborga koji peuzima zagrebačko podzemlje ili tako nšto. u svakom slučaju, Zidarić sa svojom rolom barely gets away with it, a iako ne želim da spoilujem, njegov slom se sasvim legitimno, usled toga što je tako lišen duhovnog sadržaja, može posmatrati i kao hepiend jer barem ljudi koji ipak pokazuju emocije pobeđuju.

Svi ovi nedostaci čine da DIPLOMA ZA SMRT lako može poslužiti kao povod da se odustane od snimanja krimića u SFRJ. Međutim, isto tako pošto ga sagledavam sa istorijske distance, nesumnjivo je da brojni kvaliteti izbijaju iz onoga što ga je diskreditoalo među savremenicima.

* * 1/2 / * * * *

FULL MOON HIGH

Pogledao sam FULL MOON HIGH Larry Cohena, courtey of Kunac.

Moram priznati da za ovaj film nisam znao i nije mi bio na listi brojnih Larryjevih filmova koje želim da pogledam. Uprkos povoljnim kritikama i visokoj ceni kod Maltina, što je Larry retko dobijao, bio sam skeptičan prema gledanju.

Međutim, na kraju sam bio izuzetno prijatno iznenađen, pošto je reč o potpuno off-the-wall komediji u kojoj je cela prioča sa vukodlakom samo plot device koji povezuje seriju potpuno off-the-wall sekečeva. Ono čega sam se ja plašio jeste da će Cohen u ovom filmu praviti neki umekšan horor, međutim FULL MOON je punokrvna edgy komedija, sa dosta hit and miss humora, koji je više hit nego miss i potpuno je na liniji nestašluka kakve su radili Landis ili Dante (a tu ne mislim na Landisov WEREWOLF nego baš na komedije).

Čini se da je pokrovitelj filma bio Alan Arkin čija se čitava familija pojavljuje, i Cohen je na jednom mestu skupio priličan broj odličnih komičara i svaki ima svoju ariju. Ono što je još zanimljivije to je da Cohen koji nije pisao previše komedija očigledno ima vrlo specifičan i svež odnos prema žanru i u njegovom filmu se često vide neka potpuno inovativna rešenja.

Naravno, u ocvakvoj skečevitoj strukturi, postoje određei padovi, kod Cohena se to dešava u samom finalu, ali konvencije žanra omogućuju da se sve privede kraju ona a high note.

U svakom slučaju, FULL MOON HIGH treba videti kao favorit iz senke.

* * * / * * * *

GET SMART

Pošto mi je ovih dana bilo malo hectic, nisam stigao da zapišem utiske o svim stvarima koje sam pogledao. Počeću od poslednje stvari koju sam gledao. To je GET SMART Peter Segala.

Od ovog filma sam očekivao i malo i puno. Malop sam očekivao zato što sam računao na to da se radi o rimejku poznate serije koji će biti rađen u grču sa velikim poslovnim očekivanjima, kontroverzama, otpuživanjima za komercijalitaciju i sl. S druge strane puno sam očekivao od Peter Segala koga smatram jednim od najtalentovanijih savremenih reditelja u domenu high budget komedije i svakako rediteljem čije umeće prevazilazi klasične zanatske okvire tog žanra.

I u tom smislu, dobio sam film koji na najbolji i najgori način, istovremeno, ispunjava ono čemu sam se radovao. GET SMART je u situacijama kad je komedija vrlo dobar, mahom odličan. Međutim, u pojedinim situacijama Segal pokušava da ga režira kao akcioni film, da snimi svoj TRUE LIES, i iako na nivou inscenacije akcionih scena sasvim pristojan, njegova podela u glavini ulogama je previše komičarska tako da postoji ogromna razlika u tonu izmešđu komičnih i akcionih situacija.

Carrell je počeo da dobija veliku kreativnu moć i komične scene kroji prema svom afinitetu awkward humora na liniji serije THE OFFICE i tim pre taj vid diskrtnog skoro stilizovanog humora nema puno veze sa adrenalinskim akcionim situacijama. U filmu glumi i The Rock i kad je recimo Rock u tim scenama one stoje fantastično. Segal je u svojoj ambicioznoj računici očigledno zaboravio to da je okosnica TRULE LIES bio ipak akcioni heroj Arnie, i to hipertrofirani samoparodični akcioni heroj kao što je sada Rock. I u tom smislu, da je Rock igrao glavnu uklogu GET SMART bi bio klasik.

Međutim, sa ovom podelom i odnosima, GET SMART je samo jako dobar i zabavan film koji uspeva da bude konstantno smešan i zanimljiv. Ali, nažalost ne uspeva da bude i zanatski vredan film i dauspešno reši jednačinu sa kojom se suočavaju reditelji akcionih komedija.

Kad je o Segalu reč, zadržao je svoju reputaciju i sa velikom pažnjom čekam i njegov sledeći film.

* * * / * * * *

Monday, August 25, 2008

VIKAREN

Pogledao sam VIKAREN Ole Bornedala, courtesy of Kunac.

Iako moram priznati da mi Bornedalov odlazak u Holivud nikada nije bio do kraja jasan i nisam razumeo što su Weinsteini našli u njemu, pogledavši VIKAREN negde shvatam da je Bornedal tip koji ima nivo profesionalizma koji doseže holivudske uslove. Nisam gledao druge stvari koje je radio po povratku u Evropu, ali VIKAREN je vrlo zabavan, komunikativan omladinski horor koji bi Bornedalu da već nije bio u Holivudu možda mogao biti pozivnica da tamo ode, ili ga je pak on i snimao sa idejom da se vrati.

Posebnu draž čini to što u jednom pulp filmu glavne uloge glume glume veterani DOGME pokreta Paprika Steen i Ulrich Thomsen, koje smo poslednji put videli zajedno u Vinterbergovom klasiku FESTEN. Ovde se pojavljuju u jednom potpuno drugom kontekstu i ponovo su vrlo funkcionalni. Od Paprike Steen se to i moglo očekivati pošto je u nekim danskim filmovima pokazivala da ima dara za komediju.

Bornedal i Laustsen su filmu dali glossy look i moglo bi se reći da na niovu spektakla dostiže američke B-theatrical naslove tipa COVENANT. S tim što je naravno u dramaturškom smislu bolji.

U svakom slučaju Bornedal je snimio film koji u širem kontekstu žanrovske ponude sa ovim spojem solidne tehničke realizacije (slikao Dan Laustsen, muzku radio Marco Beltrami, sve holivudski kadar), ambicioznog prilaza jednoj relativno generic priči, i odsustva ovog tipa horora za klince, ima dosta potencijala i može da obraduje fanove ovog pristupa filma, i isto tako pokazuje po ko zna koji put snagu danske industrije u domenu komunikativnog repertoarskog filma.

* * * / * * * *

REDBELT

Pogledao sam REDBELT Davida Mameta, courtesy of Ginger.

Reć je o zanimljivom filmu u kome se Mamet na svoj prepoznatljiv način bavi temom koju do sada nije doticao a to je mixed martial arts fighting. Ovaj film čini zanimljiv double bill sa NEVER BACK DOWN koji američku fascinaciju mixed martial arts borbama smešta u adolescenstki milje.

Iako spoj Mameta sa mixed martial artom deluje bizarno, REDBELT bi se u domenu borilačkog filma mogao posmatrati kao varijacija na bokserski film u kome je samo zamenjena borilačka veština koja se praktikuje u ringu. Međutim, u dramaturškom smislu, REDBELT je us suštini bokserski film sa sve borcem koji preferira amaterizam u odnosu na komercijalizaciju, učiteljem pod čijim je toplim skutima napravio prve korake, žene koja ga tera da uđe u proefsionalizam, ljigavim menadžerima i ljudima koji od borbe prave šoubiznis...

Sve su to elementi koji postoje u bokserskim melodramama još od tridesetih i četrdesetih. Stoga, uvođenje druge veštine u taj kontekst pre svega čini da se REDBELT površno percipira kao nešto novo, radikalno ili paradoksalno jer je Mamet upleten u sve. Međutim, ma koliko Mametovo uplitanje u film o mixed martial artsu delovalo neobično, isto tako se niko od nas ne bi iznenadio kada bi on pisao film o boksu.

Unutar same strukture, iako je nesumnjivo reč o filmu u kome ima borilačkih scena, i iako te borilačke scene vrlo često imaju funkcju u izražavanju likova, Mamet se nalazi na svom terenu pošto filozofija trenera điuđicua može da bude jako dobar poligon za njegove dijaloške sparinge. Štaviše, Mamet uspeva da do maksimuma dovede verbalni segment borilačkog sporta i istočnjačkih borilačkih veština. Štaviše, REDBELT bi mogao upravo zbog spoja verbalnog i neverbalnog, i smeštanja cele priče u scenske uslove (teretana kao scena, ring kao scena, ljudi se kostimiraju kako bi trenirali ili ušli u ring) lokacija i radnji koje imaju inherentnu teatralnost, da bude zanimljiva pozorišna predstava, a da ne bude lišen niti jednog od svojih aduta.

Ono što bi REDBELT sprečilo da bude pozorišna verbalno-koreografska predstava jeste prilično odsustvo mogućih alternativnih čitanja, iako Mamet više nego u drugim recentnim filmovima pokušava da ih unese. Naime, sasvim je jasno da Mamet u ovom filmu pokušava da se vrati svojim uslovno rečeno angažovanim korenima koje je pišući melodičan dijalog i con zaplete u međuvremenu sasvim izgubio. REDBELT uporno pokušava da maltene bude WATER MACHINE smešten u uslove borilačkog filma i da se obračuna sa demonima komercijalizacije koji vrebaju iza svakog ćoška i spremni su ne samo da potpuno izmene ljude i nateraju ih na greh, nego se dešava da samo okrznu čoveka i potpuno mu unište život. To jeste simpatična poenta, naročito ako se ima na umu da kroz tu fobiju Mamet zapravo pokušava da govori o sebi i Holivudu, međutim, u ovom konkretnom slučaju, Mamet kreira jednog junaka koji je previše nevin i previše pun ideala da bi bio iole uverljiv.

Možda takav junak može da postoji u miljeu u kome se dešavao Mametov WATER MACHINE, jer to je druga epoha, strahote sveta nisu svima bile opšte poznate, ili pak takav čovek može da postoji u nekom izolovanoj verskoj zajednici, međutim toliki stepen nevinosti kod čoveka koji je vodio relativno aktivan sekularni život je prosto apsurdna. Ipak, bavljenje čistotom američkog sna i stvaranje takvih anđeoskih likova jeste na neki način Mametov pečat, no to slabo pije vodu na filmu. Chiwetel Ejiofor je napravio vrlo solidan nastup u okvirima zadatog materijala i teško da bi iko drugi napravio više sa ovakvim tekstom. Inače, zanimljiva je paralela između ovog junaka i Djimonovog gurua u NEVER BACK DOWN. Ne samo da je u oba slučaja glavni junak crni guru pun raznih saveta kojima kroz principe borbe zapravo objašnjava životnu filozofiju, već ima nekih sličnosti i na nivou zapleta.

Drugi hronični problem, i Mametov pečat je svakako ta mreža prevare na kojoj se bazira zaplet. Kao i uvek u jednom trenutku, junaci počnu jedni drugima toliko da zabadaju nož u leđa da se priča u priličnoj meri relativizuje a gledalac izgubi odnos prema karakterima. Toga ima i u REDBELTu ali svakako manje nego u HEISTu.

Scene borbe su cool. Nisu spektakularne ali imaju određenu energiju koja se upravo graniči sa neverbalnim teatrom.

REDBELT nije uspeo da reinventuje Mameta, ali ga je u određenom smislu renovirao, postavio u neke sveže okolnosti i razbio je maniristički niz u kome se našao. Još uvek nisam gledao seriju THE UNIT ali čini mi se da u nekim scenama, Mamet referiše na nju, naročito u subplotu o snimanju filma. Ne znam kako REDBELT stoji u odnosu na nju, ali iako suštinski nema promena, činjenica je da se izdvaja u odnosu na Mametove recentne flickove.

* * ½ / * * * *

Sunday, August 24, 2008

NO BLADE OF GRASS

Pogledao sam NO BLADE OF GRASS Cornel Wildea, courtesy of Ginger.

Reč je o vrlo bizarnom filmu, počinje kao patetična priča o ekološkoj panici, o zagađenju koje izaziva neku bolest među biljama, žitaricama i sl. a konsekventno i među životinjama. Međutim, onda se pretvara u prilično hard core, ali not in a good way priču o građanima Londona koji bže iz grada kako bi stigli u Škotsku i tamo našli zaklon.

Iako ovaj film ima kultni status, moram priznati da što se mene tiče, on jedino može mati kultni status kao čist curio. Naime, taj spoj patetičnog ekologizovanja i expoitationa je vrlo neuravnotežen. Isto tako u samom psihološkom profilu likova unikatno je to što za razliku od drugih post-apokaliptičnih filmova u kojima ljudi čim krene kriza dobiju poriv da se jure po ulici biju i siluju, ovde glavni junaci imaju vrlo agresivan pristup stvarima u početku svoje golgote. U ovakvim filmovima, inače junaci kreću iz jene nevine pozicije i tokom filma potaju monstrumi i ubice. U NO BLADE OF GRASS, junaci se od početka ponašaju kao ubice, i to u pojedinim situacijama gotovo neopravdano što filmu daje poseban ugođaj.

U tom smislu, NO BLADE OF GRASS je vredan gledanja. Međutim, izuzev tih detalja, zaista nema ničeg drugog što može da nudi ovaj granddaddy apokaliptičnih filmova.

* 1/2 / * * * *

THE BABYSITTERS

Gledao sam THE BABYSITTERS Davida Rossa, courtesy of Ginger.

Ovaj film me je prijatno iznenadio pošto sam bio poprilično digao ruke od američkog nezavisnog filma. Međutim, Ross je snimio jedan vrlo fokusiran i jasan film, sa razvijenom pričom, solidnim kadriranjem i odličnim glumcima, bez nasilne oneobičneotsi koju nosi nezavisni film.

Da Rossov pristup nije toliko klinički, možda bi se BABYSITTERS mogao smestiti na liniju naslova poput AMERICAN BEAUTY. Međutim, za razliku od Mendesa on nema artističke pretenzije, što je i dobro.

Sama priča o devojkama koje shvataju da bi svoju bejbisitersku ponudu mogle da prošire seksualnim uslugama, lako se transformiše u zanimljivu psihološku studiju, ne seksualne već ekonomske prirode, uspevajući da prodre do psiholoških osnova kapitalizma.

Ross uspeva da kroz ceo film izbegne sentimentalnost, i ne ponaša se moralizatorski, međutim kroz intelektualni koncept vrlo dobro poentira svoj moralni stav, pošto kroz analizu kapitalističkog koncepta neumitno dolazi do vrlo dragocenih psiholoških zaključaka, ne samo o zamajcu koji pokreće ceo posao već i do psiholoških transformacija koje posao izaziva kod junaka, kako profesionalaca tako i mušterija.

Gluma je odlična pošto uspeva da zatoči psihološku autentičnost a da ostan u domenu vrlo efikasnog underplaya.

THE BABYSITTERS je odličan mali film i zaslužuje preporuku.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, August 22, 2008

TRANSSIBERIAN

Pogledao sam TRANSSIBERIAN Brad Andersona, courtesy of Ginger.

Moram priznati da sam za Brad Andersona oduvek više gajio poštovanje nego što su mi se njegovi filmovi dopadali. Mislim da je dragoceno da postoji neko ko pravi tako spore, trome, pretenciozne trilere koji pokušavaju da zađu u horor, pa makar na kraju bili dosadni i šuplji. Iako, u krajnjoj liniji time ne daje nikakav doprinos filmografiji žanra, tom doslednom pretenzijom uspeva da spreči njegovu totalnu devalvaciju i doprinosi korpusu art filmova koje žanr izbacuje- Ako imamo u vidu da je Anderson vrlo dolsedan u tome, a da autori tog tipa ako uspeju mahom beže što dalje od tog pristupa u svojim sledećim filmovima, skidam mu kapu barem na tome što je survivor.

S druge strane, kod Andersona mi je zanimljivo to što snima u Evropi za Filmax, ekipu koju čine Yuzna i njemu slični, i što njihovu produkciju uspeva da izvede do nivoa gde se tretira sa punim respektom. Isto rtako, ako uzmemo u obzir arhaičnost mazrtica kojima se služi i suštinski DTV okolnosti u kojima radi, smatram da je velika subevrzija kako uspeva da tu toliku masu ljudi drži u ubeđenju da to što radi nije DTV.

TRANSSIBERIAN nažalost ne dobacuje do nivoa Wallerovog klasika MUTE WITNESS iako pokušava da smesti sličnu hitchcockovsku priču u postsovjetski setting. Međutim, dok nam Waller priča jednu priču, i to vrlo precizno i fokusirano, Anderson meandrira između nekoliko priča, junaci se prečesto ponašaju potpuno neuverljivo ne bi li pomerili priču u pravcu koji Andersonu odgovara i to bi bilo OK u nekom dinamičnom filmu od ispod 90 minuta. Međutim, Anderson pokušava da meša artificjelnost hitchcockovskog zapleta sa pseudoozbiljnom studijom karaktera a to baš ne ide jedno s drugim.

AN nivou azpleta, sve je odmah jasno, i tu anderson dostaje dosledan sebi. Sve ono što nam on plasira kao iznenađenje, mi smo videli sto puta. Međutim, ovog puta mi se činilo da će neke svežije klišee iskoristiti a to se naročito odnosi na situaciju sa potpuno neuverljivim kašnjenjem Woodyjevog lika. Moram priznati da sam očekivao da će taj apsurdni detalj ozbiljnije zaigrati u plotu.

Nažalost, TRANSSIBERIAN u svojoj derivativnosti ni ne pokušava da nadmaši uzore. To je štta, pošto je Anderson ponovo napravio ambiciozan film pun grešaka koji na neki način zaslužuje poštovanje.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, August 21, 2008

FILM NOIR

Pogledao sam sa zakašnjenjem FILM NOIR Rista Topaloskog i Srđe Penezića, courtesy of Kunac.

Ne osećam grižu savesti što ga nisam pogledao u bioskopu pošto mi se čini da je reč o filmu koji savršeno ide na dobrom monitoru. Uostalom na velikom ekranu bi prilični nedostaci animacije bili još vidljiviji i moram priznati da bih se kao gledalac osećao prevarenim.

Ovako na DVDu, film deluje sasvim pristojno kao jedan šarmantan DTV eksperiment u kome se animacija koristi u noir maniru, u jednoj priči koja je derivativna na dobar način i stoji kao legitiman pastiš konvencija i poznatih zapleta, sa kadriranjem koje je na nivou dobrog igranog filma, pristojnim tonom i nahom premda lišenim zvezda koje ipak čine savremeni animirani film čak i u altrnativnom domenu (videti FREE JIMY).

U tom kontekstu, FILM NOIR se previše oslanja na konvencije da bi imao naročitu reputaciju na tržištu art animacije. U odnosu na ono što rade Skandinavci, FILM NOIR je ipak suviše komercijalan a opet nije pravi exploitation kao što rade u Japanu.

Međutim, u srpskim okolnostima, FILM NOIR je već zanimljiv slučaj. Naime, prvo on pokazuje zapravo možda i najsjajniji dragulj u filmofilskoj kruni dela koju su pravili likovi koji su okruživali Pajkića. Penezić je praktično bio seeder i jevanđelizovao je žanrovski film pre Pajkića, Šijana i ostatka ekipe. On je snimio jednu žanrovsku kontemplaciju koja je na liniji nečega što bi oni želeli da urade i FILM NOIR stoji kao najbitnije i najzaokruženije delo te ekipe.

S druge strane, činjenica da je jedno ovakvo delo urađeno u Srbiji za neki, verujem skroman novac, ohrabruje sve ne koje zanima animacija u dugometražnoj formi.

U tom smislu, FILM NOIR zasužuje punu pažnju i svu podršku u srpskim okvirima.

* * * / * * * *

Wednesday, August 20, 2008

IF LOOKS COULD KILL

Ponovo sam pogledao IF LOOKS COULD KILL Williama Deara, courtesy of Ginger. Ovo mi je bio jedan od najdražih filmova kada sam bio dete, i moram priznati da mi je i sada savršeno legao.

Kada se pogleda ekipa koja ga je radila, od ključnih saradnika preživeo je samo Darren Star i to zahvaljujći kasnijem radu na televiziji. Zvezda Richard Grieco je nestao, William Dear je radio još neko vreme mainstream pa je nestao a Fred Dekker je postao kultna figura ali bez veće prilike da radi.

Ipak, sam IF LOOKS COULD KILL je odličan film. Reč je o pastišu superagentske mitologije na tragu Bonda (sasvim su očigledne paralele sa CASINO ROYALE, FROM RUSSIA WITH LOVE i GOLDFINGERom) spojenom sa tinejdžerskom komedijom.

IF LOOKS COULD KILL je dakle adolescentska verzija već rađenih, i vrlo uspešnih kombinovanja tipa CLOAK AND DAGGER. Ovakvi miksevi su rađeni i kasnije s tim što navedeni naslovi stoje među superiornijim.

Pre svega Dear se vrlo potrudio da mu činjenica da je reč o komediji ne smeta previše u akcionom domenu. IF LOOKS COULD KILL nije Bond film, ali su akcione scene sasvim kompetentne a u konkretnom slučaju završnog obračuna sa helikopterom koji pada čak i inovativne ako imamo u vidu da je film sniman 1991. godine.

Štaviše, Dear u nekim aspektima uspeva da se nadoveže na DIE HARD i da prevaziđe koncept pastiša, plasirajući i originalna i savremena rešenja.

U tom smislu, IF LOOKS COULD KILL iznenađuje fleševima ambicije.

Iz današnje vizure, naravno, količina 80s dizajna i muzike čini da sve dobije još jednu naročitu notu. U svakom slučaju mislim da bi bilo lepo kada bi IF LOOKS COULD KILL doživeo revival kao naslov koji ima određenu težinu. Nažalost, ne čini mi se da je to izvesno, između ostalog i zato što je još u vreme premijere bio flop.

* * * / * * * *

Tuesday, August 19, 2008

QUEEN BEE STRIKES AGAIN

Pogledao sam QUEEN BEE STRIKES AGAIN Norifumi Suzukija, courtesy of Ginger.

U principu, kad pogledaš jedan sukeban film Norifumi Suzukija pogledao si sve. Međutim, svaki od njih u svojoj repetitivnosti donosi poneki svež detalj, na nivou jedne ili dve scene koja ga čini unikatnim, i vrednim gledanja.

Uostalom, sam sukeban koncept koji je Norifumi furao je vrlo pitak i gledljiv tako da se formulaičnost lako podnosi jer je formula sama po sebi pitka.

U ovom filmu, pored kultne sekvence grupnog seksa na motorima, postoji niz goofy situacija, od kojih se još izdvaja recimo scena samo razveičenja nove članice bande.

Sve ostalo je Suzuki business as usual, što je meni u principu OK. Kao i drugi Suzukijevi filmovi, i ovaj zaslužuje punu pažnju. No, ukoliko si casual gledalac i overio si neki drugi sukeban naslov, preživećeš i bez ovoga.

* * 1/2 / * * * *

Monday, August 18, 2008

ART OF WAR 2: THE BETRAYAL

Pogledao sam ART OF WAR 2: THE BETRAYAL Josefa Rusnaka, nastavak meni jako dragog filma Christiana Duguaya iz Wesleyevih theatrical dana. kao što sam u ono vreme bio jako radostan zbog tog filma, i ove godine me je obradovao nastavak.

Holivudska mašinerija je dosta surove, umesto samo jedne nekadašnje zvezde koju je sistem sažvakao i ispljunuo, ovde imamo dve. Kao i u filmu CONTRACTOR, Snipes sarađuje sa nemačkim rediteljem Josef Rusnakom, koji je preuzeo uogu koju je za Seagala svojevremeno imao Michael Oblowitz. I Oblowitz i Rusnak su u jednoj fazi svoje karijere mnogo obećavali da bi se onda gotovo neobjašnjivo našli u DTV svetu iz koga nema povratka u theatrical.

I Rusnak u ovom filmu uspeva da isporuči look koji u DTV uslovima vrlo dobro simulira theatrical look. Iako je jasno da film ima određena budžetska ograničenja, Rusnak uspeva da ih prevaziđe vrlo koncentrisanom i preciznom inscenacijom u kojoj ne ostavlja puno prostora za greške. Najveća greška u scenarističkom i rediteljskom smislu jeste uvođenje motiva superweapona koji je suvišan u celoj priči o zaveri, i tera Rusnaka na tritoriju dosta neuverljivog CGi koji devalvira neka odlično urađene delove.

Rusnak se odlično pokazao u scenama tuče recimo i one su sasvim na nivou theatrical filmova i od svih DTV šibadžija, Wesley pokazuje najbolju formu.

Ono što je mene tokom gledanja ovog filmanajviše obradovalo jeste to što je DTV tržište zapravo postalo mesto na kome se može dobiti doza nekih naizgled prevaziđenih žanrovskih formi, koje su postaje suviše generic za glavni tok ali imaju svoju publiku. Iako se kroz razne naslove poput Bournea, ovakvi filmovi vraćaju u prvi plan, ipak danas se čini kako su ljubitelji klasičnog akcionog trilera postali neka vrsta alternative a posao akcionih zvezda i reditelja liči na neki stari zanat, poput kazandžijskog.

S druge strane, teško mi je da opšem ushićenje koje sam osetio kada sam dobio dozu generic akcionog trilera pristojnog kvaliteta sa ovim filmom. Retko koji blockbuster ili high proile film me je u poslednje vreme tako obradovao kao ART OF WAR 2.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, August 17, 2008

STUNT ROCK

Pogledao sam vrlo zanimljiv exploitation pastiš STUNT ROCK u sklopu istraživanja australijskog exploitaiona. Režirao ga je Brian Trenchard Smith i sastavljen je od spektakularnih nastupa hard rock grupe Sorcery, stuntova poznatog australisjkog stuntmana Grant Pagea i vrlo loose priče o prijateljstvu između kaskadera i benda i nekakvog snimanja serije povodom koga o dolazi u Holivud.

Očigledno je Trenchard-Smith snimao film oko celebrityja koje je imao na licu mesta i Page i Sorcery igraju sami sebe. Isto tako, samu sebe igra i Keetje Tippel lično Monique van de Ven.

Stoga je logično kako film nema previše razvijenu priču i jedini zaplet koji postoji je ideja da kaskader i Sorcery zajedno rade na nastupu, dok celu priču uokviruje reporterka koja piše tekst o Pageu. Rešenje sa reporterkom je vrlo slično Lesterovom filmu STUNTS koji e izašao godinu dana ranije i moguće je da je uticao na Trenchard-Smitha.

Međutim, taj ceo koncept mešanja stvarnih ljudi i relativno fiktivne priče nije bez đavla. Sasvim je jasno zašto je Trenchard-Smith to radio. Očigledno je to bio put da snimi izuzetno jeftin exploitation film, a moguće je da su mu Page i Sorcery čak i pomogli u finansiranju.

Međutim, Tarantino je u filmu DEATH PROOF napravio direktnu repliku Trenchard-Smithovog filma, sa Zoe koja igra samu sebe, dolazi na snimanje i ima pustolovinu. Štaviše, vožnja na haubi je jedna od stvari koju žena radi u STUNT ROCKu.

Sad je već kasna noć i mrzi me da tražim po netu da li je još neko primetio ovu sličnost, ali siguran sam da jeste jer je jako očigledno, a uostalom Tarantino hypuje Trenchard-Smitha.

Koliko god veza sa Tarantinom činila ovaj film atraktivnim, ne bih mogao da ga preporučim ljudima koji nisu izričiti fanovi filmova io filmmakingu i curio naslova.

* * 1/2 / * * * *

Friday, August 15, 2008

SON OF RAMBOW

Pogledao sam SON OF RAMBOW Gartha Jenningsa, courtesy of Ginger.

Ne mogu da kažem da sam oboren sa nogu kao što bi sudeći po kritikama i opštoj histeriji ovaj film trebalo da obara sa nogu. No, vaistinu jeste zanimljiv i sporadično zabavan. Iako sam koncept filma o odrastanju u osamdesetim sa sve fandomom za Ramba i britanski pop ume da natera vodu na usta, Jenningsova realizacija prečesto pokušava da se osloni na bizarnost i neke neuverljive idiosinkrazije likova čime gubi tu osnovnu emociju koju pokušava da postigne i devalvira neke vrlo solidne domete pre svega u domenu artikulisanja dečjeg sveta mašte koje je sporadično maestralno.

Od Gila Kenana u MONSTER HOUSE nisam sreo mlađeg reditelja koji ume dobro da artikuliše unutrašnji svet deteta. A Garth Jenings tek u pojedinim detaljima to uspeva.

Među6tim, krajnji rezultat njegovog novog eksperimenta je svakako zaokruženiji film od HITCHIKERa, i vrlo solidan ponovljni debi posle koga treba voditi računa o njegovim sledećim projektima. Ipak, nadam se da ga ogromne pohvale koje dobija neće pokvariti.

Inače, zanimljiv detalj je da klinci u filmu pokušavaju da učestvuju u BBCjevom kvizu SCREEN TEST u kome su između ostalih klinci slali svoje amaterske filmove. Među pobednicima ovog kviza a koji su posle napravili karijeru su saradnici Brad Birda Will i Jan Pinkawa (koji je na odjavnoj špici RATATOUILLE potpisan kao ko-reditelj), Štaviše, u filmu se vidi detalj iz kviza kada je Pinkawa primio nagradu.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, August 13, 2008

NEVER BACK DOWN

Pogledao sam NEVER BACK DOWN Jeff Wadlowa, courtesy of Ginger.

Konstatovati da je reč o momačkom filmu bio bi understatement. NEVER BACK DOWN je konstruisan da bude najmomačkiji film 2008. godine pošto treba da, u maniru raznoraznih revivala i reinterpretacija bude neka vrsta KARATE KIDa u svetu u kome su se desili MATRIX, FIGHT CLUB i slične stvari.

Dve ključne reference koje Wadlow uzima kako bi oblikovao svoj popcorn flick su rediteljski koncept filma i serije FRIDAY NIGHT LIGHTS, dakle snimanje sa više kamera, glossy realističnost. akcenat na problemima mladih a ipak tako šik ljudi, naivni high concept KARATE KIDa i anti-establishment stav FIGHT CLUBa.

Iako NEVER BACK DOWN ne dostiže nijedan od navedenih uzora, barem je reč o exploitationu koji sagledava sve uglove koji bi ga mogli na bilo koji način ugroziti. U tom smislu zaslužuje svako poštovanje. Autorima ovakvih filmova se obično dešava da zanemare poneki važan ugao, tipa, zar nije glupo da osvetnik bude obučen u šišmiša. Ovde takve greške nema.

Na sve to, touch of class daje Djimon Hounsou koji igra gurua. Ovo je neobična uloga za Djimona koji radi akcijaše obično kad je reč o megabudžetnim ostvarenjima tipa ISLAND.

Ono što na kraju stoji kao problem čak nisu ni šavovi kojima su spojeni svi navedeni uticaji, već sam osećaj da smo ovo sve negde već gledali, neretko u boljem izdanju. Ne mogu reći da je NEVER BACK DOWN slab, iako bi se mogle napraviti objektivne primedbe na previše psihologiziranja glavnog lika, redundantni borilački turnir na kraju i predugo trajanje filma. Međutim, sa ovim gledalačkim iskustvom, on naprosto ne nudi dovoljno svežih ideja, čak ni meni koji uživam da se valjam po opšštim mestima testorenskog akcionog filma.

Ipak, ostavljam mogućnost da klincima, kojima je ovo ipak namenjeno, NEVER BACK DOWN nudi sasvim dovoljno inspiracije. Njih svakako u punoj meri zanimaju Djimonovi borilački saveti, prevelik broj montažnih sekvenci treninga i sl.

U svakom slučaju, Wadlow je snimio jedan vrlo bogat i kaloričan exploitation kome nažalost samo nedostaje taj mali detalj po kome se razlikuju klasici od kopija, čak i kada je sam klasik u suštini kopija.

* * 1/2 / * * * *

MYRIN

Pogledao sam MYRIN Blatasara Kormakura, courtesy of Ginger.

Ovo je pravi film za Meha. Murder mystery smešten na Island. Ima čak i scena u kojoj ljudi istovremeno konzumiraju herion i slušaju metal, što je naravno sasvim i očekivano za Islanđane.

Kormakurove ranije filmove sam gledao na FESTovima i to mi je uvek bilo potpuno nepodnošljivo i u međuvremenu sam ih potisnuo. Uostalom kakve filmove može da snimi čovek sa ovako čudnim imenom.

U tom smislu, MYRIN je po meni, od onoga što sam gledao, najbolji Kormakurov film. Reč je o zanimljivom trileru, čiji sam twist (verovatno je reč o profesionalnoj deformaciji) provalio prilično rano, što me je malo razočaralo, i to ne zato što sam provalio twist nego zato što sa shvatio da film neće na kraju biti onoliko bizaran koliko je obećavao.

Ipak, i ovako, islandski film j sa svojim sjajnim lokacijama i čudnim ritmom, sam po sebi jedna bizarna forma, tako da Kormakurov film u tom smislu osvežava pošto jedan nordijski rediteljski koncept spaja sa efikasnošću trilera.

U dodiru sa žanrom, Kormakurovi problemi sa tretiranjem ritma kao da su izlečeni, i ovo je njegov najkomunikativniji film (od onih koje sam pogledao). Iako je naravno nastupao na festivalima, ne bih imao ništa protiv ni kada bi se ovaj film nekada pojavio na televiziji, ubeđen sam da bi ga ljudi rado pogledali, što je za islandski film veliki uspeh i korak napred kad je o tržišnom plasmanu reč.

Kormakur odlično koristi osobenosti Islanda, i kao lokacije i kao društvene zajednice, ali ne postaje hermetičan. u ovom kontekstu njegov rediteljski minimalizam funkcioniše, ali sasvim je sigurno da takav rediteljski koncept prosističe i iz miljea i mentaliteta i nije primenjiv na sve kulture.

U svakom slučaju, MYRIN dobija umerenu preporuku od mene.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, August 12, 2008

THE DARK KNIGHT

Pogledao sam THE DARK KNIGHT Christophera Nolana.

Otišao sam u bioskop očekujući da ću biti užasnut pošto mi se BEGINS nije dopao, i inače smatram da je Nolan nedorastao ovakvom projektu. Iz bioskopa sam izašao diskutujući o DARK KNIGHTu kao velikom paradoksu.

Naime, ne mogu reći da mi se DARK KNIGHT dopao. I ne mogu reći da mislim da je reč o dobrom filmu pošto ne uspeva da reši osnovnu kontradikciju superherojskog filma sadržanu u tome kako to da junak u bizarnom kostimu egzistira u realnosti, a ovde je realizam gotovo michaelmannovskog tipa; jasno je da lobuje što u svoju strukturu uvodi dva junaka jer film ipak ima primarni fokus na Jokera i Harvey Dent samo produžuje trajanje i služi radi poente a ne kao punokrvni lik; Nolan nije volšebno postao talentovan i film je pristojnije urađen od prethodnog što je premalo da bi se uopšte ulazilo u neku analizu filmmakinga; Batman govori zaista apsurdnim glasom; postoji tačka u kojoj se potpuno izgubi gledaočeva pažnja itd.

Sve su to mane. Međutim, film ima jednu vrlinu koja je presudna i koja se retko sreće u savremenim filmovima. I neki čak mnogo bolji filmovi poput HANCOCKa nemaju tu vrlinu. A to je ubeđenje autora i producenata da rade izuzetno kvalitetan film. Iako Nolanova pretenzija nema preterrano pokriće, očigledno je da se realizaciji ovog filma pristupilo sa punom pažnjom, da se ozbiljno radilo na scenariju, na snimanju, u postprodukciji, i da je na kraju nastao jedan film koji nije neki veliki filmmejkerski domet, ali za najširu publiku kojoj se obraća jeste više nego sadržajan.

Ne smemo smetnuti s uma da većina gledalaca ipak ne ide u bioskop da bi gledala vrhunski osmišljeno delo, niti je sposobna da shvati tu tananu razliku. U tom smislu THE DARK KNIGHT koji obiluje događajima, zanimljivim situacijama, dilemama koje se postavljaju pred junake, ljubavnom pričom, moralnim izborima, ma koliko sve to nama kao nadrkanim gledaocima bilo nezanimljivo, već viđeno, provaljeno, banalno, običnim gledaocima sasvim radi posao.

Isto važi i za ideološki koncept filma. Ona Žižekova analiza nije preterana. Jeste reč o jednom prilično opskurnom, represivnom, proameričkom konceptu koji se protura kroz film. Međutim, s druge strane, film je američki i pravljen je za njihovu publiku, tako da nije realno očekivati da se dopadne nama koji smo ostali da se odmaramo sa unukom Markom.

I u tom smislu, kada se na objektivnu sadržajnost THE DARK KNIGHTa doda ozbiljnost pristupa i samouverenost autora koja je svemu u umetničkom smislu dala naročitu težinu, THE DARK KNIGHT zaista jeste jedan zdrav blokbaster.

To što ja ne bih opet gledao ovaj film za sumu manju od nekoliko stotina eura, to je sasvim druga stvar. Sasvim sam siguran da publika sa ovog filma izlazi prezadovoljna, i to ne na nivou nekih najnižih gledalačkih nagone, već upravo zadovoljna time što ovaj film prevazilazi konkurenciju.

* * 1/2 / * * * *

Monday, August 11, 2008

YOU DON'T MESS WITH THE ZOHAN

Pogledao sam YOU DON'T MESS WITH THE ZOHAN Dennisa Dugana, courtesy of Ginger, i neizmerno uživao.

Iako bi se ova ideja mogla smatrati krajnje dekadentnom i over-the-top, nekako u rukama Smigela, Sandlera i Apatowa uspeva da se pretvori u prilično smislen film koji uspeva da funkcioniše, i da ne bude hermetičan. Ključ je svakao u tome što nisu zaboravili da ispod naslaga grossouta i high concepta ostave autentični razvoj i sazrevanje lika.

Kad je o ritmu reč, ZOHAN je odličan za kolektivno gledanje. Verovatno u nekoj vrsti solo gledanja postaje razvučen u drugoj polovini. Međutim, kako je primaran cilj ovog filma i bio kolektivno gledanje u bioskopu, usporavanja imaju jasnu funkciju kako bi gledaoci iskomunicirali svoj utisak tokom veselja.

U svakom slučaju, čini mi se da su Sandlerovi vehicle filmovi sve zanimljiviji kako vreme odmiče, iako im box office varira, pa tako ni ZOHAN nije prošao naročito dobro ali nije ni flop.

Dugan je našao odličan ključ artikulisanja akcione komedije što je od najvećeg značaja za ovu vrstu komedije.

* * * / * * * *

Saturday, August 9, 2008

HALOA-PRAZNIK KURVI

Očigledno je da ću ja prvi istrčati sa svojim pogledom na HALOA-PRAZNIK KURVI Lordana Zafranovića, ali naravno svi očekujemo i Žikin response koji će sigurno biti znatno sadržajniji iz prostog razloga što žika kao stari scholar poznaje (naravno ne u biblijskom smislu) i te književne refrence iz kojih je proistekao ovaj film, koji je uostalom i snimljen po romanu.

Za razliku od njegovih velikih WW2 klasika, PRAZNIK KURVI je jedna vrlo opuštena, kamerna priča, smeštena u savremene okolnosti koja prikazuje ljubavni trougao između matorog Nemca, njegove žene-porteklom Zagrepčanke i mladog lokalca tzv. galeba koji je servisira uz muževljevo znanje.

Lordan očigledno želi da ova priča ima više nivoa. Najočigledniji nivo koji se vidi iz same postavke jeste socijalno-seksualni nivo. Unutar tog nivoa postoji više ravni u kojima Lordan pokušava da se izrazi, pre svega nivo odnosa između seksualanih potencijala mlađeg i starijeg muškarca gde je mlađi virlilniji a stariji je imućniji i iskusniji što mu daje sekusalnu snagu druge vrste. Zatim, na političkom nivou, virilnosti jugoslovenskog Jadrana u odnosu na dekadenciju Nemačke iz koje leti dolaze na naše more kako bi se psihofizički, pa i seksualno okrepili, i svesni su toga, čak do te mere da se iz seksualne veze a priori ne može razviti nikakva emocija. Konačno, tu je pitanje razlike mentaliteta i sukoba ekonomskih sistema.

Iako se ovaj prvi nivo lako čita iz filma, ostaje utisak da kroz izvesnu artificijelnost prilaza likovima koji su tek skicirani, Lordan ostavlja prostor za još jedan nivo. A to je nivo spajanja savremene priče sa antičkim mitom i dovođenja ove erotske priče u mitsku matricu. Na tom planu se Lordan veće teže snalazi. Iako se obilato koristi antičkim tekstovima i pričama koje junaci besomučno citiraju, i sve to spaja sa dosta katoličkog i antičkom imageryja, činjenica je da me Lordan ni u jednom trenutku nije ubedio da se predamnom u sadašnjem (tadašnjem) trenutku odigrava ponovno izvođenje neke antičke matrice.

Isto tako, čini mi se da je Lordan upravo kroz prikaz WW2, fašizma, oslobodilačke borbe i socijalnih tenzija u spoju sa antičko-katoličkim kič motivima i erotizmom uspevao da dobija punoću izraza, dok u savremenom miljeu, lišenom političke i istorijske pregnantnosti, Lordanov film deluje prilično prazno.

Kad je o samoj egzekuciji reč, Lordan se ponovo kreće utabanom viscontijevskom stazom, sa vrlo sporim tempom, dosta pseudosuptilnih francuskih toucheva u glumačkoj igri, generic scenama relativno energičnog seksualnog naboja, sve to obogaćeno nekim noćnim shotovima koji podsećaju na euro trash italo presijavanje neona na naočarima za sunce (nošenim noću), i besomučnom upotrebom lokalnih običaja i zanimljivih objekata.

Sa ovakvim odnosom sadržaja i forme, teško je ne nazvati PRAZNIK KURVI jednim od najkarakterističnijih primera jugoslovenskog filmskog art house kiča. Isto tako, smatram da je zanimljivo, a to će Žika još detaljnije uraditi, dovesti ovaj film u vezu sa opusom Miše Radivojevića, koji se u nekoliko navrata bavio ovakvim lapidarnim erotizovanim pričama.

Što se mene tiče, sigurno su Mišini filmovi imali jaču psihološku pozadinu, ipak čini mi se da je kod Lordana izražena ta dionizijska nota, a što ne reći da je više edgy. Ipak, čekam žikin verdict na ovu tamu.

Isto tako, mislim da ovaj film zaslužuje i Ghoulovu autopsiju na temu okultnih elemenata koji su u njemu prisutni.

* * 1/2 / * * * *

REIGN OF FIRE

Reprizirao sam REIGN OF FIRE Rob Bowmana. Još 2002. godine, kada je izašao, postao sam jedan od malobrojnih fanova ovog filma.

Sad sam ga osvežio i mogu reći da mi se sa svakim gledanjem sve više sviđa.

Može se reći da je premisa o zmajevima koje probude bušenja londonskog metroa naivna, i da je smak sveta koji potom usledi usiljen. Međutim, to je ionako datost koja se prihvata na samom početku filma. A onda nastupa jedna jednostavna i vrlo skladno napisana priča, bez suvišnih detalja, sa elementima koji vrlo precizno ispunjavaju svoju funkciju, i već na tom čisto mehaničkom nivou u tretmanu ove jednostavne priče, REIGN OF FIRE zaslužuje sve pohvale. Očigledno je da na scenariju za ovaj film nije bilo previše intervencija koje bi ga usiljeno naterivale na ovaj ili onaj vid crowdpleasinga i samim tim održao je integritet svoje priče i karaktera.

Isto tako, Bowman je dopustio baleu i McConaugheyu da deluju vrlo oronulo, kao ljudi koji se zaista već decenijama bore u uslovima apokalipse, i omogućio im je da budu cool i hunky na jedan opor način, čime su likovi dobili poseban integritet.

Fotografija pokojnog Adrian Biddlea je u najboljoj tradiciji žanrovskih klasika snimanih na Ostrvu poput ALINSa koji je takođe on radio, sa dosta sjajnih detalja, osvetljenjem koje svemu daje posebnu fizičku uverljivost, gotovo opipljivost na ekranu, i sa odličnim i vrlo suprilnim elementima stilizacije u osvetljenju.

Konačno akcija je po maniru ne samo odlična već je u najmodernijoj tradiciji reditelja koji uprkos tome što rade film sa efektima ne drže frejm u kome je sve pravilno komponovano i vidi se u celosti, već se kamera kreće, moibnstrumi ulaze iznenada u kadar, tokom borbe učesnici često ipsadnu iz vidokruga što svemu daje posebnu spontanost.

Imajući u vidu da su zmajevi bića u čije postojanje ne verujemo, povremeni glitchevi sa efektima zaista nisu ozbiljan problem.

Iako već sam Bale u postapokaliptičnom kontekstu asocira na novog TERMINATORa, REIGN OF FIRE u svojim najboljim scenama evocira atmosferu TERMINATORa pošto se često upitaš, "Hm, kako će ga ubiti, pa on je neuništiv." To je ta emocija na granici između akcionog i horor filma koja je krasila najbolje 80s naslove i Bowman je to odlično rekreirao.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, August 8, 2008

SOLO CON TU PAREJA

Pogledao sam SOLO CON TU PAREJA Alfonso Cuarona, courtesy of Ginger.

Reč je o Cuaronovom dugometražnom debiju iz 1991. godine u kome je već pokazao sve svoje vrline i mane koje će se kasnije produbljivati. Kao osnovna vrlina ističe se zaista fantastična saradnja sa Emmanuelom Lubezkim u kojoj uspeva da iskaže izvanrednu vizulnu pismenost i sprovođenje rediteljskih rešenja koja u velikoj meri nadilaze žanr kojim se bavi, a to je u ovom slučaju romantična komedija koja tradicionalno nije poznata kao žanr sa izuzetnom vizuelnom ekspresijom.

Kad je o nedostacima reč, činjenica je da Cuaron povremeno ima probleme u postavljanju ekonomije priče i da neki delovi traju neopravdano dugo u odnosu na svoj značaj za film kao celinu.

Međutim, uprkos izvesnim šlajfovanjima na planu ritma, SOLO CON TU PAREJA jeste vrlo zanimljiv i vizuelno briljantan pokušaj da se početkom devedesetih reinterpretira Billy Wilder.

* * * / * * * *

STUCK

Pogledao sam STUCK Stuarta Gordona, courtesy of Ginger.

Reč je o Gordonovom indie filmu na liniji naslova kao što su KING OF THE ANTS i EDMOND. Ako bi se gledao formalno, reč je o high concept kamernom trileru na liniji naslova poput MISERY, COLLATERAL ili PHONE BOOTH. Međutim, pošto je ovde reč o nezavisnoj produkciji, Gordon pored vrlo jasne strukture trilera unosi elemente političkog filma, socijalne kritike i satire.

Gordon uspeva da nam malom budžetu postigne odličan production value i da učini STUCK prilično prijemčivim filmom i izvan fanovskog i festivalskog circuita. Siguran sam recimo da bi ovaj film mogao biti sleeper hit na televizijama koje ne mogu sebi da priušte major naslove.

Ono što je osoben selling point filma je činjenica da je baziran na istinitoj priči što svemu daje perverznu notu pošto se retko high concept trilerske premise dešavaju u stvarnosti.

Priča je vrlo jednostavna, ambicozna mlada medicinska sestra u staračkom domu je na pragu unapređenja. Oldazi da to proslavi u gradu i kasnije intoksikovana udari jednog čoveka čija je sudbina pošla suprotnim putem pošto je izgubio posao i završio na ulici. Umesto da ga odvede u bolnicu ona ga tako izlomljenog odnese kući sa idejom da ga se reši kako joj ne bi komplikovao život.

Međutim, splet okolnosti počinje da odlaže konačno rešenje njenog problema, a žrtva počinje da shvata kako će biti ubijena i pronalazi neke neočekivane atome energije u sebi kako opstao.

Iako u mnogo navrata, STUCK zalazi sa terena mogućeg u teren nemogućeg, pa i sa linije uverljivog u neuverljivo, ipak sa trajanjem od 85 minuta i blago stilizovanim kontekstom kroz upotrebu širokougaonih objektiva, Gordonov film zaista uspeva da funkcioniše kao energičan i zaokružen film, što se jako retko sreće na američkoj nezavisnoj sceni.

Isto tako, i sam Gordon je često u svojim indie filmovima koji nisu horori ostajao nedorečen, konfuzan i neopredeljen da li da ipak ode u horor ili ne, dok je ovde koncept u tom smislu čist. Iako ima grossa svake vrste, STUCK je prevashodno baziran na hitchcockovskom supsenseu.

Politički i satirični momenat ne smeta osnovnoj žanrovskoj koncepciji priče i karaktera već ih dopunjuje i što je još važnije uspeva da dobije žanrovsku funkciju u pojedinim situacijama što je briljantno.

Drago mi je što je i Gordon posle ovog filma nekako ponovo uspeo da se pojavi na indie radaru i sasvim je jasno da ima film sa kojim može ozbiljno da konkuriše na raznim tržištima.

* * * / * * * *

Thursday, August 7, 2008

THE TEMP

Ponovo sam pogledao Tom Hollandov THE TEMP, courtesy of Ginger. Gledao sam ga svojevremeno, kad je bio na VHS piratu, i zapamtio sam da mi je bio cool.

Sad kad sam ga reprizirao ne bih rekao da je reč o previše dobrom filmu. Ja sam veliki fan Tom Hollanda i mislim da je on jedan od vrlo značajnih scenarista holivudskog žanrovskog filma osamdesetih. Kao reditelj, Holland takođe zaslužuje pažnju. Međutim, u THE TEMP je osetno kako je njegov rediteljski pristup ostao u osamdesetim. Nešto od tog 80s minimalizma i dalje uspeva da pije vodu, međutim, THE TEMP mahom deluje underdirected.

THE TEMP pokušava da bude high concept odgovor holivudskog mejnstrim horora na Stoneov WALL STREET. Ne samo da je horor smešten u svet biznisa i da su motivi junaka pomešana psihopatologija sa poslovnom ambicijom, već deo 80s kadriranja jako liči na Stoneov klasik.

Međutim, Hollandov predirektan tretman teme čini da ona 1993. u vreme kad je Verhoeven potpuno transformisao holivudski high concept triler, i kad je Joe Esterhazs još uvek u akciji, deluje prilično naivno i isprazno.

U tom smislu rola Lare Flynn Boyle koja mi je ostala u hromozomu od 1993. sad već nije tako ubedljiva kao onomad. Timothy Hutton je solidan u glavnoj ulozi i svojom zabrintošću daje neku težinu glavnom liku. Zabavno je videti ga kako igra sličnu paranoidnu rolu u KOVAK BOX.

Ono što ostaje Hollandov adut u odnosu na kasnije cinične newcomere jeste rediteljsko neskriveno ubeđenje kako nam priča nešto novo i zanimljivo. THE TEMP to nije, ali ta vrsta energije može da se oseti iz nekih scena, koje iako obesmišljene naslovima koji izlaze u to vreme, nose tu neku energiju ubeđenosti da su edgy.

* * / * * * *