DIPLOMA ZA SMRT Živorada Tomića je jedno od najzanimljivijih gledalačkih iskustava koje sam imao u poslednje vreme. Reč je o jednom vrlo sadržajnom filmu koji mnogo govori o stanju krimića u kinematografiji SFRJ.
Naime, dok se u radovima njegovog imenjaka Mitrovića, naročito iz šezdesetih, jugoslovenski krimić živ, zdrav i vitalan, kod Tomića je već negde upitno da li je krimić zaista vitalan deo jugoslovenske kinematografije. A opet s druge strane, na nekim drugim nivoima DIPLOMA ZA SMRT nudi obilje zaista vrhunskih detalja, koji je čine značajnim filmom.
U to ime, počeo bih od pozitivnog apsekta. Po svojoj strukturi, DIPLOMA ZA SMRT je klaična priča o usponu i padu jednog gangstera data u maniru najklasičnijih predstavnika tog žanra kao što su LEGS DIAMOND, SCARFACE i sl. U ovom konkretnom slučaju reč je o dvojici zagrebačkih akademsnkih građana, pravnika i ekonomiste koji na ekonomistinu inicijativu počinju da detektuju privredne kriminale i da se ugrađuju u njih, sa tendencijom da u njima počnu da dominiraju.
Iako, sami privredni kriminali o kojima DIPLOMA ZA SMRT govori, ne deluju nimalo neuverljivo, a što implicira komentar koji je Žika copy/pasteovao, uostalom, SFRJ je bila zemlja izrazito razvijenog privrednog kriminala. Štaviše, privredni kriminal kojim se junaci bave u ovom filmu bazira se na krađama iz skladišta i osnivanjem privatnih firmi a tuđe ime u ime kontroverznih biznismena a zapravo krimosa izbeglih u inostrantsvo.
U domenu same delatnosti, DIPL0OMA ZA SMRT je apsolutno uverljiva. Isto ako uključivanje ekonomista i pravnika u celu priču je sasvim očekivano. Ono što bi se moglo smatrati neuverljivim jeste zaplet u kome dva obrazovana mladića požele da uđu od nule u tu priču. Međutim, ovo i jeste film koji pokušava da smesti takvu premisu u realne okolnosti i kaže, "okej, a šta bi s desilo ako bi obratzovan čovek ušao u tu priču, kako bi izgledao njegov sudar sa realnošću kriminala?" i u tom smislu, film je uverljiv jer iako ne govori o nečemu što se desilo, razmatra potencijal jednog dešavanja.
Kad je reč o nasilju koje se sporovodi u filmu, ni ono nije neuverljivo za jugoslovensko društvo 1989. godine. Iako je SFRJ smatrana jednom od najbezbednijih zemalja na svetu naročito u domenu slobode kretanja i sigurnosti građana, nasilje koje donosi ovaj film nije sada neki all around gangland warfare, već vrlo diskretna ubistva u tami.
Ono što je dragoceno, osim samog prikaza činjenica da u SFRJ postoji ozbiljan privredni kriminal koji u sebi nosi izvesnu dozu glamura, naročito iz vizure potrošačkog mentaliteta koji je tada već bio zavladao zemljom, jer kriminal je vezan za kafiće i butike, jeste odnos filma prema društvenim odnosima. Naime, u ovom filmu država ne postoji. Ona ne postoji ni u liku policajaca, ni u liku bilo kog državnog službenika. Na početku vidimo društveno preduzeće koga radnici besomučno protkradaju bez ikakve griže savesti. Ljudi koji odu u zatvor tamo samo steknu kontakte koji im posle omogućuju da se ozbiljnije bave kriminalom. Porez je tu samo da bi se izvrdavao, ili kroz potplaćivanje poreskih službenika koje je u filmu tretirano kao rutinska pojava ili kroz lucidne pravne savete. Opština i sud služe samo da bi se u njima ozvaničila krađa koja je izvršena.
U filmu DIPLOMA ZA SMRT ne postoji apsolutno nijedan junak koji dovodi u pitanje ideju besomučnog bogaćenja. Jedini koji nisu upleteni u tu priču su oni koji su u inferiornoj poziciji, domaćice, služavke i deca. Svi ostali su upleteni u priču.
U tom smislu, ne postoji nijedan junak koji bi se mogao smatrati moralnim centrom filma, izuzev u neku ruku ranjive vlasnice butika Renate koja meandrira između manjeg i većeg zla ali pokazuje izvesne obrise ljudskosti.
Iako bi se opisani moralni idiotizam junaka mogao smatrati scenarističkom greškom, čini mi se da ga sve više prepoznajem u svojoj okolini, i da svoje korene upravo vuče iz vremena kada je nastao ovaj film. U tom smislu, DIPLOMA ZA SMRT nije anticipirala samu gangstersku scenu koliko je anticipirala truljenje moralnog tkiva naroda u susretu sa najliberalnijim oblicima kapitalizma spojenim sa dvosmernom korupcijom između vlasti i naroda.
Konačno, moralni idoti iz Tomićevog filma skončavaju neslavno zato što se ispostavi da je nemoguć srećan brak između prekršilaca zakona i intelekta, i da će ti pametnjakovići pre ili kasnije popiti metak. U tom smislu, ovaj film je vrlo poučan, i pored moralnog idiotizma svojih junaka, a kraju u punoj meri etički zaokružuje žanrovsku konvenciju kojom se služi.
Kad je reč o onome što nije dobro u filmu, pre svega reč je o realizaciji. Ako imamo u vidu da je reč o filmu iz 1989. i da u tom trenutku i u jugoslovenskoj kinematografiji rade reditelji poput Gorana Markovića, Emira Kusturice i Darka Bajića (iz onih dana kada je još uvek koliko-toliko vladao filmskim jezikom) čija je vizuelna kultura na solidnom nivou, Živorad Tomić sa svojim ekstremno arhaičnim pristupom kadriranju zaista deluje deplasirano. Ako imamo u vidu da je gangsterski film, čak i u svojim dekadentnim tokovima poput francuskog krimića koji je sklon minimalizmu, ipak vrlo repertoarski žanr koji mora da donosi neku vrstu senzacije u bioskop, Tomićev film deluje još gore. Ne samo da DIPLOMA ZA SMRT dolazi u epohi posle SCARFACEa, nego dolazi u vreme kada Michael Mann radi mnogo bolje stvari na televiziji, u sličnom miljeu.
O akcionim scenama da i ne govorim. Borbe koje je koreografisao Ivo Krištof poznati kaskader koji igra jednog od goonova u filmu su ispod nivoa čak i tadašanjeg, i ranijeg jugoslovenskog filma.
Tomićevi kadrovi su statični, njegovo osvetljenje je krajnje lišeno bilo kakvog stila, stoga čak i lepi glumci i lepa kola u njegovom filmu deluju uobičajeno, iako su u svoje vreme (a to shvatam samo zato što se razumem u kola) bili luksuzni. Za razliku od Lakovića koji zaista odlično ume da napravi big deal od toga što mu junak vozi "jaguara" u SFRJ, Tomićev junak vozi "jaguara" a to izgleda kao da vozi polovan "opel". O scenama seksa kojih kod Lakovića u POZORIŠNOJ VEZI ima na vrlo eksplicitan način, kod Tomića nema ni govora. Štaviše, samo jedna žena, pomenuta Renata, ima kakav-takav karakter, pa je tim bre nejasan junakov odabir da je se reši i vrati svojoj bezličnoj ranijoj ljubavi. Ako imamo na umu da u gangsterskom filmu, muškarci znaju sve u muškom svetu ali stradaju zbog nepoznanice koju donosi femme fatale, kod Tomića su fatalne žene, koje u suštini dovode do sloma i njegovih junaka, bolno nerazvijene kao karakteri.
Kad je reč o radu sa glumcima, glavnu ulogu igra hunk ih HALOE ranko Zidarić koji osim hunky izgleda koji je nesporan ne uspeva da iskomunicira išta drugo tako da njegov lik počinje da "glumi" zapravo njegov sidekick Filip Šovagović, i feeme fatale koju igra neuništiva Ksenija Pajić. Zidarićev underplay je toliki da mi se povremeno činilo da Tomić želi da kroz njega iskaže priču o nekakvom anđelu osvete, čoveku sa emocijama kiborga koji peuzima zagrebačko podzemlje ili tako nšto. u svakom slučaju, Zidarić sa svojom rolom barely gets away with it, a iako ne želim da spoilujem, njegov slom se sasvim legitimno, usled toga što je tako lišen duhovnog sadržaja, može posmatrati i kao hepiend jer barem ljudi koji ipak pokazuju emocije pobeđuju.
Svi ovi nedostaci čine da DIPLOMA ZA SMRT lako može poslužiti kao povod da se odustane od snimanja krimića u SFRJ. Međutim, isto tako pošto ga sagledavam sa istorijske distance, nesumnjivo je da brojni kvaliteti izbijaju iz onoga što ga je diskreditoalo među savremenicima.
* * 1/2 / * * * *
Naime, dok se u radovima njegovog imenjaka Mitrovića, naročito iz šezdesetih, jugoslovenski krimić živ, zdrav i vitalan, kod Tomića je već negde upitno da li je krimić zaista vitalan deo jugoslovenske kinematografije. A opet s druge strane, na nekim drugim nivoima DIPLOMA ZA SMRT nudi obilje zaista vrhunskih detalja, koji je čine značajnim filmom.
U to ime, počeo bih od pozitivnog apsekta. Po svojoj strukturi, DIPLOMA ZA SMRT je klaična priča o usponu i padu jednog gangstera data u maniru najklasičnijih predstavnika tog žanra kao što su LEGS DIAMOND, SCARFACE i sl. U ovom konkretnom slučaju reč je o dvojici zagrebačkih akademsnkih građana, pravnika i ekonomiste koji na ekonomistinu inicijativu počinju da detektuju privredne kriminale i da se ugrađuju u njih, sa tendencijom da u njima počnu da dominiraju.
Iako, sami privredni kriminali o kojima DIPLOMA ZA SMRT govori, ne deluju nimalo neuverljivo, a što implicira komentar koji je Žika copy/pasteovao, uostalom, SFRJ je bila zemlja izrazito razvijenog privrednog kriminala. Štaviše, privredni kriminal kojim se junaci bave u ovom filmu bazira se na krađama iz skladišta i osnivanjem privatnih firmi a tuđe ime u ime kontroverznih biznismena a zapravo krimosa izbeglih u inostrantsvo.
U domenu same delatnosti, DIPL0OMA ZA SMRT je apsolutno uverljiva. Isto ako uključivanje ekonomista i pravnika u celu priču je sasvim očekivano. Ono što bi se moglo smatrati neuverljivim jeste zaplet u kome dva obrazovana mladića požele da uđu od nule u tu priču. Međutim, ovo i jeste film koji pokušava da smesti takvu premisu u realne okolnosti i kaže, "okej, a šta bi s desilo ako bi obratzovan čovek ušao u tu priču, kako bi izgledao njegov sudar sa realnošću kriminala?" i u tom smislu, film je uverljiv jer iako ne govori o nečemu što se desilo, razmatra potencijal jednog dešavanja.
Kad je reč o nasilju koje se sporovodi u filmu, ni ono nije neuverljivo za jugoslovensko društvo 1989. godine. Iako je SFRJ smatrana jednom od najbezbednijih zemalja na svetu naročito u domenu slobode kretanja i sigurnosti građana, nasilje koje donosi ovaj film nije sada neki all around gangland warfare, već vrlo diskretna ubistva u tami.
Ono što je dragoceno, osim samog prikaza činjenica da u SFRJ postoji ozbiljan privredni kriminal koji u sebi nosi izvesnu dozu glamura, naročito iz vizure potrošačkog mentaliteta koji je tada već bio zavladao zemljom, jer kriminal je vezan za kafiće i butike, jeste odnos filma prema društvenim odnosima. Naime, u ovom filmu država ne postoji. Ona ne postoji ni u liku policajaca, ni u liku bilo kog državnog službenika. Na početku vidimo društveno preduzeće koga radnici besomučno protkradaju bez ikakve griže savesti. Ljudi koji odu u zatvor tamo samo steknu kontakte koji im posle omogućuju da se ozbiljnije bave kriminalom. Porez je tu samo da bi se izvrdavao, ili kroz potplaćivanje poreskih službenika koje je u filmu tretirano kao rutinska pojava ili kroz lucidne pravne savete. Opština i sud služe samo da bi se u njima ozvaničila krađa koja je izvršena.
U filmu DIPLOMA ZA SMRT ne postoji apsolutno nijedan junak koji dovodi u pitanje ideju besomučnog bogaćenja. Jedini koji nisu upleteni u tu priču su oni koji su u inferiornoj poziciji, domaćice, služavke i deca. Svi ostali su upleteni u priču.
U tom smislu, ne postoji nijedan junak koji bi se mogao smatrati moralnim centrom filma, izuzev u neku ruku ranjive vlasnice butika Renate koja meandrira između manjeg i većeg zla ali pokazuje izvesne obrise ljudskosti.
Iako bi se opisani moralni idiotizam junaka mogao smatrati scenarističkom greškom, čini mi se da ga sve više prepoznajem u svojoj okolini, i da svoje korene upravo vuče iz vremena kada je nastao ovaj film. U tom smislu, DIPLOMA ZA SMRT nije anticipirala samu gangstersku scenu koliko je anticipirala truljenje moralnog tkiva naroda u susretu sa najliberalnijim oblicima kapitalizma spojenim sa dvosmernom korupcijom između vlasti i naroda.
Konačno, moralni idoti iz Tomićevog filma skončavaju neslavno zato što se ispostavi da je nemoguć srećan brak između prekršilaca zakona i intelekta, i da će ti pametnjakovići pre ili kasnije popiti metak. U tom smislu, ovaj film je vrlo poučan, i pored moralnog idiotizma svojih junaka, a kraju u punoj meri etički zaokružuje žanrovsku konvenciju kojom se služi.
Kad je reč o onome što nije dobro u filmu, pre svega reč je o realizaciji. Ako imamo u vidu da je reč o filmu iz 1989. i da u tom trenutku i u jugoslovenskoj kinematografiji rade reditelji poput Gorana Markovića, Emira Kusturice i Darka Bajića (iz onih dana kada je još uvek koliko-toliko vladao filmskim jezikom) čija je vizuelna kultura na solidnom nivou, Živorad Tomić sa svojim ekstremno arhaičnim pristupom kadriranju zaista deluje deplasirano. Ako imamo u vidu da je gangsterski film, čak i u svojim dekadentnim tokovima poput francuskog krimića koji je sklon minimalizmu, ipak vrlo repertoarski žanr koji mora da donosi neku vrstu senzacije u bioskop, Tomićev film deluje još gore. Ne samo da DIPLOMA ZA SMRT dolazi u epohi posle SCARFACEa, nego dolazi u vreme kada Michael Mann radi mnogo bolje stvari na televiziji, u sličnom miljeu.
O akcionim scenama da i ne govorim. Borbe koje je koreografisao Ivo Krištof poznati kaskader koji igra jednog od goonova u filmu su ispod nivoa čak i tadašanjeg, i ranijeg jugoslovenskog filma.
Tomićevi kadrovi su statični, njegovo osvetljenje je krajnje lišeno bilo kakvog stila, stoga čak i lepi glumci i lepa kola u njegovom filmu deluju uobičajeno, iako su u svoje vreme (a to shvatam samo zato što se razumem u kola) bili luksuzni. Za razliku od Lakovića koji zaista odlično ume da napravi big deal od toga što mu junak vozi "jaguara" u SFRJ, Tomićev junak vozi "jaguara" a to izgleda kao da vozi polovan "opel". O scenama seksa kojih kod Lakovića u POZORIŠNOJ VEZI ima na vrlo eksplicitan način, kod Tomića nema ni govora. Štaviše, samo jedna žena, pomenuta Renata, ima kakav-takav karakter, pa je tim bre nejasan junakov odabir da je se reši i vrati svojoj bezličnoj ranijoj ljubavi. Ako imamo na umu da u gangsterskom filmu, muškarci znaju sve u muškom svetu ali stradaju zbog nepoznanice koju donosi femme fatale, kod Tomića su fatalne žene, koje u suštini dovode do sloma i njegovih junaka, bolno nerazvijene kao karakteri.
Kad je reč o radu sa glumcima, glavnu ulogu igra hunk ih HALOE ranko Zidarić koji osim hunky izgleda koji je nesporan ne uspeva da iskomunicira išta drugo tako da njegov lik počinje da "glumi" zapravo njegov sidekick Filip Šovagović, i feeme fatale koju igra neuništiva Ksenija Pajić. Zidarićev underplay je toliki da mi se povremeno činilo da Tomić želi da kroz njega iskaže priču o nekakvom anđelu osvete, čoveku sa emocijama kiborga koji peuzima zagrebačko podzemlje ili tako nšto. u svakom slučaju, Zidarić sa svojom rolom barely gets away with it, a iako ne želim da spoilujem, njegov slom se sasvim legitimno, usled toga što je tako lišen duhovnog sadržaja, može posmatrati i kao hepiend jer barem ljudi koji ipak pokazuju emocije pobeđuju.
Svi ovi nedostaci čine da DIPLOMA ZA SMRT lako može poslužiti kao povod da se odustane od snimanja krimića u SFRJ. Međutim, isto tako pošto ga sagledavam sa istorijske distance, nesumnjivo je da brojni kvaliteti izbijaju iz onoga što ga je diskreditoalo među savremenicima.
* * 1/2 / * * * *