Pogledao sam THE DARK KNIGHT Christophera Nolana.
Otišao sam u bioskop očekujući da ću biti užasnut pošto mi se BEGINS nije dopao, i inače smatram da je Nolan nedorastao ovakvom projektu. Iz bioskopa sam izašao diskutujući o DARK KNIGHTu kao velikom paradoksu.
Naime, ne mogu reći da mi se DARK KNIGHT dopao. I ne mogu reći da mislim da je reč o dobrom filmu pošto ne uspeva da reši osnovnu kontradikciju superherojskog filma sadržanu u tome kako to da junak u bizarnom kostimu egzistira u realnosti, a ovde je realizam gotovo michaelmannovskog tipa; jasno je da lobuje što u svoju strukturu uvodi dva junaka jer film ipak ima primarni fokus na Jokera i Harvey Dent samo produžuje trajanje i služi radi poente a ne kao punokrvni lik; Nolan nije volšebno postao talentovan i film je pristojnije urađen od prethodnog što je premalo da bi se uopšte ulazilo u neku analizu filmmakinga; Batman govori zaista apsurdnim glasom; postoji tačka u kojoj se potpuno izgubi gledaočeva pažnja itd.
Sve su to mane. Međutim, film ima jednu vrlinu koja je presudna i koja se retko sreće u savremenim filmovima. I neki čak mnogo bolji filmovi poput HANCOCKa nemaju tu vrlinu. A to je ubeđenje autora i producenata da rade izuzetno kvalitetan film. Iako Nolanova pretenzija nema preterrano pokriće, očigledno je da se realizaciji ovog filma pristupilo sa punom pažnjom, da se ozbiljno radilo na scenariju, na snimanju, u postprodukciji, i da je na kraju nastao jedan film koji nije neki veliki filmmejkerski domet, ali za najširu publiku kojoj se obraća jeste više nego sadržajan.
Ne smemo smetnuti s uma da većina gledalaca ipak ne ide u bioskop da bi gledala vrhunski osmišljeno delo, niti je sposobna da shvati tu tananu razliku. U tom smislu THE DARK KNIGHT koji obiluje događajima, zanimljivim situacijama, dilemama koje se postavljaju pred junake, ljubavnom pričom, moralnim izborima, ma koliko sve to nama kao nadrkanim gledaocima bilo nezanimljivo, već viđeno, provaljeno, banalno, običnim gledaocima sasvim radi posao.
Isto važi i za ideološki koncept filma. Ona Žižekova analiza nije preterana. Jeste reč o jednom prilično opskurnom, represivnom, proameričkom konceptu koji se protura kroz film. Međutim, s druge strane, film je američki i pravljen je za njihovu publiku, tako da nije realno očekivati da se dopadne nama koji smo ostali da se odmaramo sa unukom Markom.
I u tom smislu, kada se na objektivnu sadržajnost THE DARK KNIGHTa doda ozbiljnost pristupa i samouverenost autora koja je svemu u umetničkom smislu dala naročitu težinu, THE DARK KNIGHT zaista jeste jedan zdrav blokbaster.
To što ja ne bih opet gledao ovaj film za sumu manju od nekoliko stotina eura, to je sasvim druga stvar. Sasvim sam siguran da publika sa ovog filma izlazi prezadovoljna, i to ne na nivou nekih najnižih gledalačkih nagone, već upravo zadovoljna time što ovaj film prevazilazi konkurenciju.
* * 1/2 / * * * *
Otišao sam u bioskop očekujući da ću biti užasnut pošto mi se BEGINS nije dopao, i inače smatram da je Nolan nedorastao ovakvom projektu. Iz bioskopa sam izašao diskutujući o DARK KNIGHTu kao velikom paradoksu.
Naime, ne mogu reći da mi se DARK KNIGHT dopao. I ne mogu reći da mislim da je reč o dobrom filmu pošto ne uspeva da reši osnovnu kontradikciju superherojskog filma sadržanu u tome kako to da junak u bizarnom kostimu egzistira u realnosti, a ovde je realizam gotovo michaelmannovskog tipa; jasno je da lobuje što u svoju strukturu uvodi dva junaka jer film ipak ima primarni fokus na Jokera i Harvey Dent samo produžuje trajanje i služi radi poente a ne kao punokrvni lik; Nolan nije volšebno postao talentovan i film je pristojnije urađen od prethodnog što je premalo da bi se uopšte ulazilo u neku analizu filmmakinga; Batman govori zaista apsurdnim glasom; postoji tačka u kojoj se potpuno izgubi gledaočeva pažnja itd.
Sve su to mane. Međutim, film ima jednu vrlinu koja je presudna i koja se retko sreće u savremenim filmovima. I neki čak mnogo bolji filmovi poput HANCOCKa nemaju tu vrlinu. A to je ubeđenje autora i producenata da rade izuzetno kvalitetan film. Iako Nolanova pretenzija nema preterrano pokriće, očigledno je da se realizaciji ovog filma pristupilo sa punom pažnjom, da se ozbiljno radilo na scenariju, na snimanju, u postprodukciji, i da je na kraju nastao jedan film koji nije neki veliki filmmejkerski domet, ali za najširu publiku kojoj se obraća jeste više nego sadržajan.
Ne smemo smetnuti s uma da većina gledalaca ipak ne ide u bioskop da bi gledala vrhunski osmišljeno delo, niti je sposobna da shvati tu tananu razliku. U tom smislu THE DARK KNIGHT koji obiluje događajima, zanimljivim situacijama, dilemama koje se postavljaju pred junake, ljubavnom pričom, moralnim izborima, ma koliko sve to nama kao nadrkanim gledaocima bilo nezanimljivo, već viđeno, provaljeno, banalno, običnim gledaocima sasvim radi posao.
Isto važi i za ideološki koncept filma. Ona Žižekova analiza nije preterana. Jeste reč o jednom prilično opskurnom, represivnom, proameričkom konceptu koji se protura kroz film. Međutim, s druge strane, film je američki i pravljen je za njihovu publiku, tako da nije realno očekivati da se dopadne nama koji smo ostali da se odmaramo sa unukom Markom.
I u tom smislu, kada se na objektivnu sadržajnost THE DARK KNIGHTa doda ozbiljnost pristupa i samouverenost autora koja je svemu u umetničkom smislu dala naročitu težinu, THE DARK KNIGHT zaista jeste jedan zdrav blokbaster.
To što ja ne bih opet gledao ovaj film za sumu manju od nekoliko stotina eura, to je sasvim druga stvar. Sasvim sam siguran da publika sa ovog filma izlazi prezadovoljna, i to ne na nivou nekih najnižih gledalačkih nagone, već upravo zadovoljna time što ovaj film prevazilazi konkurenciju.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment